Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај

Историја српскога народа Владимира Ћоровића (1885-1941) заузима особено место у српској историографији. Она једина обухвата, како је сам Ћоровић напоменуо, "целокупан приказ прошлости српскога народа од најстаријих времена, па све до данас". Ћоровић је дело завршио непосредно пред своју погибију (17. априла 1941.), а завршни редови Историје представљају критички осврт на профашистичку политику Милана Стојадиновића и на напоре кнеза Павла да Југославији обезбеди какву-такву неутралност у управо започетом Другом светском рату. Последњи догађај који се датумом помиње у Ћоровићевом делу јесте говор кнеза Павла одржан на годишњицу уједињења, 1. децембра 1940. године.

Студије словенске и германске филологије Владимир Ћоровић је завршио у Бечу 1908. године, код светски угледних професора и научника: Ватрослава Јагића, Константина Јиречека, Милана Решетара. Као најбољи студент бечког универзитета, стекао је право на посебно одличје - на златан прстен цара Фрање Јосифа. Одбио га је у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине. Напоредо са завршавањем студија радио је и докторску тезу о Лукијану Мушицком. Докторирао је у Бечу исте, 1908. године. Специјалистичке студије наставио је у Минхену код гласовитог византолога Карла Крумбахера, а продужио у Паризу и Болоњи. Највећи део радног времена увек је проводио у архивима и у рукописним одељењима библиотека. Године 1909. постављен је за кустоса Земаљског музеја у Сарајеву. Добивши изгледна обећања из Београда, систематски се припремао за факултетска предавања из области старе и народне књижевности, не запостављајући рад на историографији, нити праћење новијих књижевних догађања (Покрети и дела, 1920). Планове је пореметило избијање Првог балканског рата. Убрзо након почетка Првога светског рата ухапшен је због активне сарадње са илегалном револуционарном организацијом "Млада Босна" и услед сумње да је био умешан у организовање сарајевског атентата. Осуђен је на велеиздајничком процесу у Бања Луци на осам година тешке тамнице. Помилован је, са већином осталих заточеника на инцијативу шпанског краља, након три године робовања, крајем 1917. године. Изнова се политички активира. У заједници са Ником Бартуловићем, Бранком Машићем и Ивом Андрићем (касније и Црњанским) покреће и уређује у Загребу пројугословенски оријентисан часопис - "Књижевни Југ" (1918-1919). Године 1918. учествује у раду Народнога вијећа у Сарајеву, а присуствује и прогласу уједињења 1. децембра 1918. На предлог познатог научника и енциклопедисте, историчара Станоја Станојевића, Ћоровић је 1919. године изабран за ванредног професора народне историје, а 1921. за редовног. Дописни члан Српске краљевске академије постао је у тридесет седмој (1922), а редовни у четрдесет шестој години живота (1931). У раздобљу између 1933. и 1935. био је декан Филозофског факултета, а у периоду 1935-1936. и ректор Универзитета у Београду. Од стране огорченог политичког противника, злогласног министра унутрашњих послова Корошеца, назван је, због студентских демонстрација, именом "крвави ректор", синтагмом коју је после Другога светског рата, у знању или незнању порекла, деценијама користила комунистичка власт у Југославији.

У политичком погледу био је активан читавог живота. Осведочени је противник аустроугарске и немачке политике на Балкану, касније бескомпромисни противник фашизма. Због политичких ставова, због научно-историјског рада којим је доказивао одговорност Аустроугарске и Немачке за Први светски рат, као и услед чињенице да је био истакнути челник међународне масонерије - Трећи Рајх га је осудио на смрт. Намах по уласку немачких трупа у Београд, Гестапо је дошао да га хапси и плени његову имовину: рукописе, преписку, библиотеку. Велика Ћоровићева библиотека завршила је у Немачком знанственом институту у Београду. Прихватио ју је тадашњи директор института, српски зет и велики пријатељ српскога народа, изузетни познавалац српске књижевности - Алојз Шмаус. По његовом наређењу, Ћоровићеве књиге су посебно инвентарисане и чуване као засебни фонд у Институту у, како је говорио Шмаус, "ишчекивању бољих времена". Ћоровићеви рукописи и обимна преписка однети су у Берлин на детаљну претрагу. Непосредно по ослобођењу Београда, део Ћоровићеве библиотеке је развучен, јер су у почетку ослободиоци мислили да је реч о својини окупаторовог института. Након завршетка Другога светског рата повраћен је у Београд велики део Ћоровићеве рукописне оставштине: већина рукописа и знатан део преписке. Пре него што су рукописи и кореспонденција били враћени породици, већи број рукописа био је узапћен. Некоји Ћоровићеви радови, попут студије Сребрница у средњем веку, штампани су под туђим именом. На судском процесу који је вођен, "аутор" је осуђен на робију и повраћај рукописа. Међутим, сви рукописи тада очигледно нису враћени. Исти "аутор" наштампао је знатно касније Етногенезу Југословена. Првих стоосамдесетак страница те књиге јесу готово чист препис одговарајућих делова Ћоровићеве Историје Срба. Начињени су на основу рукописне студије којом је Ћоровић обављао припремне радове за писање велике синтезе о историјској прошлости српског народа. Будући да је за ово тужно откриће заслужан један угледни универзитетски професор, о свему томе биће више речи другом приликом и на другом месту.

Владимира Ћоровића Гестапо није ухапсио. Знајући добро да се налази на црној листи, Ћоровић је напустио Београд заједно са југословенском владом. Планирано је да се са аеродрома у Никшићу пребаци прво у Грчку, а потом у Енглеску. Погинуо је, међутим, у авионској несрећи 17. априла 1941. године.

Изванредан познавалац историјских извора, предан архивски радник, Ћоровић је једновремено био и врстан познавалац сродних научних грана: историјске географије, археологије, филологије, етнологије, фолклора, историје књижевности, историје уметности, филозофије. У младости је, следећи старијега брата Светозара, признатог књижевника, писао песме и краће приче. Прву причицу за децу (Зло друштво), као и прву песму (Кисело грожђе) обелоданио је са тринаест година у "Споменку" 1898. Окушавао се касније успешно и у превођењу, посебно са немачког језика. Између осталог, превео је и Ничеово знаменито дело "Тако је говорио Заратустра". Сјајно опште образовање, знање светских језика (немачког, француског, италијанског, енглеског, руског), минуциозно познавање грчког, латинског и старословенског језика, омогућили су му остваривање одличних студија из различних научних области.

Неспорно, Владимир Ћоровић је био пре свега и изнад свега - радознао историчар. Завидно знање класичних језика и старословенског упућивало га је на проучавање старије српске, југословенске и балканске историје и културе. Знање светских језика, љубав према архивима, усмеравали су га једнако и пут проучавања новије историје и културе. Током недугог живота, погинуо је у педесет шестој години, написао је бројне књиге, множину обимних студија и расправа. Тачан попис његових мањих радова растурених по периодици, не само оној стручној где се природно очекују, као и по дневним листовима - не може се још увек поуздано начинити. Свакако их је знатно више, него ли што то исказује његова библиографија (Јеремија Митровић: Библиографија Владимира Ћоровића, Историјски гласник, 1-2, Београд, 1976, 205-313).

Поседовао је врлину иначе ретку у историчара - спремност да се смело суочи са историјским тренутком коме сам сведочи, штавише у коме је запажен, активан учесник. Успео је, што је још ређе, да савремена историјска догађања и појаве подвргне научној анализи, процени и оцени у оној мери објективној, колико је то могуће људској кратковекости и природној засењености временом у коме се управо живи. Гледани у следу, радови указују на три значајне Ћоровићеве одлике:

а. слух за одбир "правих" тема;

б. поступност и систематичност у разматрању проблема;

в. наглашена склоност синтетичком сагледавању збивања.

Прве значајне радове, посебно штампане монографије, објавио је већ током студија: Историја српског академског друштва "Зора" у Бечу. Прилог историји омладинског покрета (Рума, 1905), Војислав Илић (1862-1894). Књижевна студија (Мостар, 1906), Мостар и његови књижевници у другој половини XIX столећа (Мостар, 1907). У "Пријегледу Мале библиотеке" у Мостару 1905. наштампаће занимљив текст поводом смрти гласовитог историчара - Илариона Руварца. У својој двадесет првој години живота (1906), малом студијом о народним песмама које опевају одлазак Светога Саве у калуђере, постаће сарадник знаменитог Јагићевог часописа "Archiv fur slavische Philologie".

У међуратном раздобљу Ћоровића привлаче, поред низа мањих, неколике обимне теме: живот и рад Светог Саве, историја Босне, одговорност краљевине Србије за избијање Првог светског рата, идеја југословенства, историја краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије и напокон историја српског народа. О Светом Сави написао је низ одличних расправа и мањих чланака. Припремио је за штампу издање списа Светог Саве. Објавио је и изузетно занимљиву, грађом богату књигу, Свети Сава у народном предању (1927). Историја (односно хисторија) Босне била је, током васколиког Ћоровићевог радног века - велика љубав и преокупација. Написао је мноштво студија и расправа из те проблематике. Писао је исцрпно, између осталог, о бану Кулину (1921), о бану Борићу и његовим потомцима (1940), о пореклу Котроманића и краљу Твртку I. (1925), о херцеговачким манастирима (1912, 1922), о вољеном Мостару и српској православној општини у њему (1933). Нимало случајно, приступну академску беседу посветио је проблему територијалног развоја босанске државе у средњем веку (1935). Једнако се бавио и проблемима везаним за новију историју босанско-херцеговачких простора, Резултат таквих интересовања и проучавања јесу студије о Мехмед бегу Капетановићу (1911), одлична монографија о Луки Вукаловићу и херцеговачким устанцима 1852-1862 (1923). Заједно са Сеифудином ефенди Кемуром објавио је песме босанских Муслимана из XVII., XVIII. и XIX. века (1912). Рано се одлучио да напише и властито виђење политичке и културне историје Босне и Херцеговине (1925), изложивши притом сложена догађања, покрете и појаве на најједноставнији, најразумљивији могући начин. Занимљиво је и убедљиво његово позније разматрање политичких прилика у Босни и Херцеговини (1939). Круну Ћоровићевог рада на историји Босне представља монографија Хисторија Босне, која обухвата раздобље од почетака до под крај петнаестога века (1940). У часу објављивања прве књиге, извесно је био приведен близу краја рад на политичкој историји од петнаестог века до наших дана, као и изванредно значајан рад на културној историји Босне. Нажалост, рукопис је нестао у ратним смутњама.

Ћоровић је систематски проучавао политичка збивања и закулисне политичке игре великих сила, које су претходиле избијању Првога светског рата. У ту сврху започео је са издавањем дипломатске преписке краљевине Југославије. Године 1933. штампана је прва књига. Обухвата раздобље од 1. јануара 1902. до 1. јуна 1903. Књига се, након завршеног штампања, није појавила у продаји, у библиотекама. Тираж је задржан у магацинима све до 1936. године када је Ћоровић објавио своју далеко најбољу монографију: Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Тада је коначно и неопозиво одлучено да се књиге не смеју растурати (пуштати у слободну продају и промет) због "виших државних интереса". У питању, уистину, јесу били "државни интереси", али Трећег Рајха. Према казивањима која су допрла до породице, тиражи су били од стране Немачке откупљени и уништени. Изузетак представља двадесетак примерака "Односа" који су били намах по штампању послати некојим библиотекама и које је сам аутор узео из штампарије. Још је гори случај са Дипломатском преписком краљевине Србије. Према непровереним сведочењима, сачувано је свега десетак примерака књиге. Недавно, настојањем Библиотеке Града Београда, поново је штампано (нажалост, не репринт) капитално Ћоровићево дело Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку. Од свих Ћоровићевих великих монографија, ово дело у највећој могућој мери говори и о данашњем политичком и историјском тренутку. Штавише, оно јесте најбоља, најтемељнија и најсложенија анализа васколиког југословенског, јужнословенског и балканског проблема.

У политичком погледу Ћоровић је био националиста-Југословен. Проучавајући током радног века историју јужнословенских и балканских народа био је убеђени заговорник идеје чврстог, независног Балкана и снажне југословенске државне заједнице у његовом средишту. Знатно време посветио је проучавању обнављању српске државности у новом веку. О томе најбоље сведоче монографије: Карађорђе и Први српски устанак (1937), Србија од 1858-1913 (1937), Наше победе (1929), Велика Србија (1924). Будући да је последње поменуто дело (Велика Србија) наглашено заговарало идеју југословенства, оно је у Загребу 1928. прештампано, уз Ћоровићев пристанак, под другим насловом - Уједињење. Властито виђење политичког положаја, улоге, али и могуће будућности Балкана изнео је у изврсној монографији: Борба за независност Балкана (1937). Идеја југословенства доследно је спроведена у најдржавотворнијој Ћоровићевој монографији - капиталној Историји Југославије. Узгред буди речено, у својим последњим одељцима, она садржи и најзнаснованију, па и најоштрију критику и оцену владавине Карађорђевића, посебно краља Александра. Много оштрију, а свакојако документованију од оних које су писали социјалисти и комунисти између два рата, од текстова које је, на пример, писао "Затарац" (Милован Ђилас).

Занимљиво и драгоцено сведочанство о Ћоровићевом дубоком убеђењу да идеји југословенства треба све подредити и у њено име много шта спремно и свесно заборавити - видно долази до изражаја у књизи о патњама Србије, Босне и Херцеговине током Првог светског рата (Црна књига, 1920). Пишући, између осталог, о злочинима аустријских дивизија у Мачви, Ћоровић је свесно, у име југословенства и заједништва, прећутао национални састав тих дивизија. Ту чињеничну недореченост, изговарање тек половине историјске истине, замерили су му и најближи пријатељи.

Историја српскога народа, заједно са Историјом Југославије (Београд, 1933), представља врхунац Ћоровићевих напора да синтетички сагледа судбину југословенских народа, који су се 1. децембра 1918. године ујединили у заједничку државу. Историја Југославије осмишљена је и остварена у духу непоколебљивог југословенства. Избор описаних, тумачених историјских догађаја, а поготову њихова оцена, у служби су систематског грађења југословенског јединства, југословенске државне заједнице. У стручној литератури је истицано од стране историчара који нису били српске националности, како се Ћоровићу никако не може пребацити да иједан народ међу југословенскима посебно велича, још мање да некоји у било чему оспорава. Ћоровић је у сусретљивости ишао и даље! Одређене конструкције историјских збивања, па кадкад и њихово тумачење преузимао је из званичне националне историје других југословенских народа, иако је као историчар з н а о да некоји попут, примерице, гласовитог споразума "Pakta konventa", или тобожњег кнеза Иљка и његових поморских победа - нису ни историјске чињенице, нити историјске истине.

Историја српскога народа јесте писана у југословенском духу, али у знатно мањој мери. Настала је у временима кризе југословенства, у предвечерје Другога светског рата и у годинама разбуктавања ратног пожара. Хрватски и словеначки националисти постепено се организују у борби против Југославије и југословенства, а Срби одговарају оснивањем Српског културног клуба. Историја српскога народа, не само именом, јесте и одраз замора Ћоровићевог безрезервног одушевљења југословенством.

Рукопис Ћоровићевог капиталног дела Историја српског народа имао је необичну судбину. Уочи немачког напада на Југославију нашао се, већим делом, у поседу издавача, књигољупца и врсног уредника - Петра Петровића. Мањи део рукописа остао је у Ћоровићевој широј породици. Свестан да трагање Гестапоа за Ћоровићем значи једновремено и велику опасност по сам рукопис - дело је склонио на сигурно место, ван Београда. Изложивши себе и породицу могућности да живот окончају у логору - рукопис је сачувао. Чувао га је као највећу драгоценост и у послератним годинама све до тренутка када је проценио да настају друга, по Ћоровићево дело боља времена.

Историја српскога народа начињена је тако да упоредо упућује и у политичку и у културну историју Срба. Писана је узорним стилом, лепим књижевним језиком. Сложена догађања и појаве приказани су на једноставан, уверљив начин. Ћоровићево дело лако се чита, а читалац јесте обилато награђен. Историја српскога народа пружа одговоре на питања која се тичу прошлости, али и садашњег историјског тренутка. Пажљивији читалац уочиће и имплицитне поруке које се односе на могућу будућност. Дело Владимира Ћоровића узвраћа читаоцу у мери која је сразмерна уложеном труду.

Историја српскога народа штампана је први пут 1989. године у издању Београдског издавачког графичког завода под насловом Историја Срба. Књигу су, према Ћоровићевом рукопису, приредили за штампу др Раде Михаљчић и др Радош Љушић. Издање које је сада пред читаоцима разликује се од БИГЗ-овог у толико што је у њему доследно, до краја поштован Ћоровићев рукопис. Нису вршене никакве материјалне исправке, допуне, нити лекторске интервенције. Правопис је усклађен са данашњим колико је то било неопходно. Приређивачи овога издања определили су се за наслов који је Ћоровић као први предложио своме издавачу, Петру Петровићу (издавачу Историје Југославије, издавачу и уреднику гласовите библиотеке "Народно дело"). Наиме, Ћоровић је предложио да се његова Историја назове Историја српскога народа, или, пак, Срби (политичка и културна историја).

Судбина Ћоровићевих радова након његове смрти и после завршетка Другога светског рата била је необична. Човек чију је главу Трећи Рајх тражио и по коју је и дошао истога дана када је окупиран Београд - проглашен је за народног издајника и државног непријатеља. Деценијама, сваког четвртог априла, на Дан студената, штампа, радио (касније и телевизија) нападали су мртвога Ћоровића називајући га синтагмом "крвави ректор", синтагмом коју је осмислио заклети непријатељ идеје југословенства - поп Корошец. Ћоровићеви рукописи се нису могли штампати. Својевремено је и Српска књижевна задруга одбила да штампа ауторову недовршену монографију о Светој Гори и Хиландару. Монографије, студије, чланци Владимира Ћоровића нису, по правилу, цитирани у стручној литератури. Међутим, здушно су преписивани. Догађало се , не једном, да човек који је управо завршио прекуцавање Ћоровићевог текста у следећем пасусу нападне немилосрдно погрешне полазишне ставове буржоаских историчара "типа једног Владимира Ћоровића". Политичари нису дозволили ни штампање Историје српског народа. Један издавач (Интерпрес) био је крајем седме деценије спреман да дело штампа. Извршио је неопходне припреме, али забрану је изрекао Вељко Влаховић. Исто се поновило десетак година касније са једном издавачком кућом на Ријеци.

Наступила су другачија времена и Ћоровић се наново могао штампати. Отишло се у другу крајност. Издавачи су се надметали ко ће више Ћоровићевих књига објавити. Нешто је ипак остало заједничко и временима када се Ћоровић није смео штампати и овима садашњим када је објављивање његових дела пожељно. Забрањиван је и оспораван, а није био читан. Данас је хваљен, величан. Изнова су у томе најгласнији они који га не читају. Међутим, дело Владимира Ћоровића, посебно књиге Односи Србије и Аустроугарске у XX веку и Историју српскога народа данас треба читати с великом пажњом. Оне не говоре о само прошлости, већ и о садашњости, а помало и о будућности Срба.

четвртог јуна 1997. године.

<<   Садржај