Француска политика према Србима
Кад је Аустрија миром у Пожуну морала вратити Французима тек пре осам година добијену Далмацију било је јасно, да та промена неће проћи без извесних криза. Католички елеменат Далмације био је веома конзервативан и одан цркви, нарочито његов тежачки део. Његово незадовољство с револуционарним тежњама француских активиста и пријатеља било је искрено и дубоко, а политички се изражавало у симпатијама за Аустрију и њезино "апостолско" величанство. Код православних непријатељство није било много мање. Довољно је било већ то, што се Русија налазила у савезу с непријатељима Француске и што је своје пријатеље на Приморју, а особито Црну Гору, поравнала у свој фронт. Архимандрит Герасим Зелић тврдио је, да "клер и вооптште народ једне и друге цркве нигда није био задовољан владањем и законима францускијем," иако је "милитар француски био посве политичан, учтив и добар, тако, да се нико на њи потужити није могао, да су коме једно јаје украли или коју штету учинили".
Са Далмацијом заједно имала се уступити Французима и Бока Которска. Стање у тој покрајини, и поред аустро-руског савеза, било је веома запето. Између Црногораца и Аустријанаца никако нису могли да се створе односи правог поверења. Аустриске власти кривиле су за то не само владику и његове људе, него и руске претставнике у Црној Гори. Аустрија је склопила с Наполеоном сепаратни мир, а Русија је, са Енглеском, остала и даље у рату с Французима. Разумљиво је с тога, што се с тим у вези поставило и питање Боке: хоће ли је Аустрија предати, према уговору, Французима или дојучерашњим савезницима. У Црној Гори налазио се од марта 1805. руски државни саветник Стеван Санковски, који је скоро водио црногорску државну политику и који није био сматран као пријатељ Аустрије. Он је сам тражио од локалних власти у Боки, да се не предају Французима и позвао је руско бродовље из јонских вода да што пре стигне у те крајеве. Руска флота стигла је у Боку 16. фебруара 1806., а Црногорци су сишли са планина у приморје. Аустриски комесар предао је потом градове Русима, а руске лађе превеле су аустриске посаде у Трст и на Ријеку. Да су Французи оштро протестовали против тога разуме се само по себи. Аустрија се, међу осталим, бранила нарочито тим, да Французи сами нису дошли да приме Боку у времену које је било уговором предвиђено и да они нису могли, после тог рока и тражења Русије, да се излажу евентуалној борби за подручје за које више немају никакве обавезе. Власт у Боки примио је за грађанске послове Санковски, а за војне адмирал Сењавин. Према томе, и правно и стварно Бока је припала Русима.
Овом приликом страдала је и Дубровачка Република. Француска војска није могла доћи у Боку морем, јер је њена флота била далеко слабија од уједињене енглеске и руске. Пут преко турског подручја био је заобилазан, врло тежак и не без опасности; сем тога, да би се он употребљавао требало је одобрење турске владе, на које се, у најбољем случају, морало чекати више недеља, ако би се уопште добило. С тога се француским војницима и дипломатама учинило као много згодније да за пролаз употребе дубровачко подручје, преко кога је водио најкраћи и најбољи пут. Француски заповедник Лористон обратио се дубровачкој влади за дозволу. Дискусија у Републици била је о том бурна. У граду је било доста лица, која су увиђала опасност од тога ако Република напусти своју стару политику неутралности, али их је, исто тако, било доста, који су симпатисали са идејама нове Француске и који су од раније носили име Сорбонеза. Превладала је ова друга група, нешто начелно, нешто из страха да би Французи могли употребити силу, а нешто из уверења да је то само пролазна мера. Одлука би се, вероватно отезала мало дуже, да и руска команда није затражила од Републике, да се у град пусти руска војска, која би задржала Французе. У тој дилеми за католички Дубровник решење је испало по жељи Сорбонеза. Превладао је верски и тобоже слободоумни елеменат над племенским. Сем тога, у Дубровнику је било страха, да за Русима не дођу Црногорци, који су у граду Св. Влаха већ два-три столећа били озлоглашени као рђави суседи и са којима је, у ово време, било неприлика и у Боки. Тако је мала Република донела одлуку, која је постала кобна за њену слободу. Снажно и дубоко осећана сцена Ива Војновића Allons enfants верно приказује те последње дане дубровачке слободе и духовне кризе њене властеле. У граду се одлука правдала тиме, да Французи само "проходу"; у ствари брзо се видело, да они "доходу" и да остају. Лористон је са 1.500 војника стигао пред град 13. (25.) маја 1806. Чим су ушли у град Французи одмах истакоше поред дубровачке и своју заставу и почеше да се утврђују. Брзо потом дошло је до напада савезника на дубровачко подручје и сам Дубровник. Први сукоб између Француза и једне здружене чете Црногораца и Ришњана био је 18. маја код Трстиковца. Помагани од руске флоте Црногорци и Руси почели су потом борбе у Конавлима и по Жупи, па су опсели и сам Дубровник. С Французима су се заједно борили и становници нападнутих жупа. Црногорци су попалили мноштво кућа (660), оштетили су водовод, и на самим Плочама нанели много штете. У борбама је учествовао и сам владика Петар. Руси и Црногорци заузели су били и цео крај око Гружа и све подручје до Пила. Дубровчани су били спремни да капитулирају, али им то нису дали Французи. Посредовали су и Турци, оглашавајући Дубровник као своје вазално подручје, али је то посредовање одбијено, пошто се борба не води против самог града, него против Француза у њему. Скоро у последњи час дошао је у помоћ Дубровнику 23. јуна генерал Молитор са новом француском војском. Црногорци и Руси бише потиснути до иза Цавтата. Иза тога стиже и маршал Мармон, који ће постати "војвода дубровачки". Једно време, кад су почели преговори о миру између Руса и Француза, веровало се, да ће се и ово питање Боке и Дубровника скинути с дневног реда. Али кад се разбише Мармон доби наредбу не само да поседне Боку, него да уће и у Црну Гору. За то време пошло је за руком аустриској дипломатији да изради у Петрограду да се Бока формално уступи поново њој, како би је она вратила Французима. Цар Александар I пристао је на то и изјављивао, да су његови људи у Боки учинили то без претходног одобрења, али се из свега јасно види да то они нису учинили на своју руку и да су за тај корак имали подршке код извесних меродавних кругова у Петрограду. После прекинутих преговора с Французима Руси нису хтели истакнути ни то тражење Аустрије и наставили су рат и на нашем приморју. Руси више нису прелазили у офанзиву, а и Французи су се, после неуспеха код Суторине (21. септембра) повукли на стару дубровачку границу.
Руска флота, на којој се налазило неколико стотина изабраних Црногораца, који нису били морнари него ратници за копнене подвиге, заузела је у Јадранском Мору Корчулу и Брач, истеравши са њих француске посаде. Међутим, освајање Ластова није им успело. Исто тако није донело жељених успеха ни покушај, изведен 1807. год., да се изазове већи устанак у далматинским Пољицама.
У току 1806. год. знатно се појачао француски утицај на Порти. Да би против Русије имала још једног помагача француска влада је истински желела да Турска ојача и да, ојачана, предузме енергичнију политику према петроградском кабинету. С тога је Наполеон био противник српских устаника, који су подривали снагу Царевине, и саветовао Порти да их што пре силом уразуми. У мају 1806. упућен је био у Цариград генерал Себастиани са посебном мисијом. Имао је да помути односе између Турске и Русије. У исто време да утиче на Порти да сломије отпор Срба и Црногораца, које помаже Русија. С француске стране чак је понуђена и помоћ за ту акцију. Султановом изасланику, Мухиб ефендији, који је донео у Париз признање Наполеонове царске титуле и богате дарове, нови цар је казао, "да све што се деси срећно или несрећно Турцима биће срећно или несрећно за Француску." Кад је Себастиани пролазио кроз Букурешт тражио је од кнеза Ипсилантија да прихвати француско гледиште, да се одвоји од Русије и да утиче на Србе да се покоре. Ако то не учине и Србе и Црногорце снаћи ће тешка судбина; Французи би против њих употребили своју војску из Далмације. Иначе, ако се покоре, били би вољни да јемче за њихову сигурност. На Црногорце је био нарочито љут. "Цар се зарекао да истреби овај народ", говорио је његов генерал.
Кад је Себастиани стигао у Цариград није му требало изузетних напора да придобије Порту против Русије. Француски војни успеси дигли су углед Француске у великој мери, а стара мржња против руске политике, која се на више фронтова сукобљавала са Турцима, оживела је поново. Под Себастијановим утицајем Турци су, мимо одредба уговора, сменили влашког и молдавског кнеза као руске пријатеље већ у августу месецу, десетак дана после доласка француског изасланика. Кад руски протест није одмах успео ушла је руска војска, под заповедништвом генерала Михељеона, у Молдавску и потом у Влашку. Српско питање добило је с тим у вези изузетан значај и за једну и за другу страну. Руски кругови гледали су у Србима природне савезнике, а Турци су настојали да бар с те стране избегну непријатне диверзије. и код француских дипломата расправљало се тих дана често и много о Србима, нарочито после пада Београда који им је кварио извесне планове. Неки њихови, врло озбиљни, политички и војни чиниоци предлагали су, да се против Срба упути један одред војске преко Босне, како би Турци могли с више сигурности примити борбе с Турцима на дунавској линији. Међу Русима је опет било планова, да се један део руске војске преко Санџака и побуњене Херцеговине, а у вези с Црном Гором, упути против француза у Далмацији.
|
