Руско-српски савез
Формални рат између Русије и Турске објављен је 18. децембра 1806. У тај мах налазио се у Цариграду као српски изасланик Петар Ичко. Порта је пристала да му потврди још једном све оно, што је било обећано у лето те године, а он је обећавао да ће Срби вратити Београд. Сад је, међутим, све то било касно. Да је ствар била искрено уређена у септембру можда се српско питање и могло некако смирити, али после онаквих српских успеха и у новој политичкој ситуацији то Србе није могло задовољити. Кад су били стављени пред питање да се одлуче за мир с Турцима или за даљу борбу заједно с Русима Срби нису дуго чекали. Они су били за Русе, и у заједници с њима за потпуно ослобођење.
Руси су упутили Србима већ крајем 1806. год. извесне суме новца за набавку муниције и потребних ствари, а 11. јануара 1807. обратио им се генерал Михељеон са посебним прогласом, позивајући их на сарадњу. "Кад се здружимо и ми и ви, шта све можемо постићи?" Он је предлагао да Срби пођу и освоје Видин, очевидно с намером да појачају тамо десно крило руске војске. "Народ српски достојан је бити народом, коме је стидно да плаћа данак Турцима. Није ли боље употребити те новце, које би за данак давали на своје потребе народа и на своје ослобођење од ропства." Карађорђу је сам цар Александар послао на поклон драгоцену сабљу.
Срби и Руси били су лако сложни у том, да се ваља борити против Турака, али тактички план био им је сасвим различан. Срби су се надали да ће руска војска доћи међу њих, па да заједнички прошире тековине и развију дело ослобођења; а Руси су опет мислили да њима Срби олакшају посао на Дунаву.
Надвојвода Карло, брат аустриског цара и познати војни стручњак, предлагао је одмах, по заузећу Београда, да тај град поседну Аустријанци, како би предухитрили Русе. Из обзира према Наполеону тај предлог није усвојен, али је код Аустријанаца, иза ових ужих српско-руских веза, остала стално велика мера неповерења и према Србима и према руским плановима на Балкану.
Увод у нова непријатељства с Турцима била је погибија везира београдског Сулејман-паше. Кара-ђорђе и друге вође тражиле су од њега да напусти Београд пошто су ухватили његова писма, којима је позивао у помоћ суседне пашалуке. Кад је он 23. фебруара кренуо из града убили су га Срби близу Миријева, а онда су почели са покољима и других Турака по Београду и осталим местима. Тај покољ, суров и с пуно ружних сцена, онемогућио је сваку даљу сарадњу с Турцима, иако је Порта за то време, на наваљивање дипломатских претставника Француске и Аустрије, које су желеле да тим одвоје Србе од Руса, била пристала на неке веће уступке. Срби су се потпуно определили за Русе. "Ви нас позивате у савез и заједничко војевање против насилнога тиранина имена хришћанског, што смо од вас увек желели и од свеблагог Творца молили: да се ви приближите нама... Ми ћемо се постарати да испунимо ваше паметне савете, и нећемо поштедети крви наше за славу Славена." У седници српског Управног Савета, његов претседник, кнез Сима Марковић дао је 19. марта судбоносну изјаву, да Србија сматра себе као независну државу. То је био једини могући одговор на турски захтев, да им Срби упуте у помоћ против Руса 20.000 својих војника. У марту вратио се из Цариграда и Петар Ичко, који је донео вести, да Енглези врше блокаду Цариграда и да пад престонице није далеко. У случају капитулације Цариграда, тврдио је он, знало се сигурно да је предвиђена и независност Србије од Порте. И та тако пријатна вест утицала је свакако на расположења устаника.
Кад је Карађорђе изабран у Орашцу за вођа на њ се у првом реду мислило као на човека прегаоца и храброг војника и као на вођу Шумадије. Његова активност и успеси донеше му, природно, опште признање и власт над целом побуњеном земљом. Његово име прочу се брзо скоро у читавој Европи, а српски свет гледао је у њему носиоца целог покрета. Није само Кулинова када мислила и говорила да је с њим све почело ("Црни Ђорђе, да те Бог убије! Од како си ти закрајинио."). Његов углед и његов положај почео је да изазива љубомору других вођа. Међу првима у породици Ненадовића. Кнез Алекса био је један од највиђенијих Срба свога времена и једна од првих жртава дахијског режима. Његов брат Јаков сматрао се првим човеком западне Србије; у неким актима потписивао се "други командант" и налазио се обично на разним актима као други потписник уз Карађорђа. У његовој кући на Карађорђев успех гледало се попреко. Исто тако, али са мање права, гледале су на Карађорђа и друге неке војводе. Вук Караџић речито описује те односе: "Јаков, покоривши Ужице и одметнувши наију Сокоску, назове се заповедником наије Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Сокоске, и јавно стане Кара-Ђорђију поручивати да му, као старешина, не прелази горе преко Колубаре; Миленко и Петар (Добрњац), особито после боја на Иванковцу, постану доле преко Мораве самовољни господари; Милан Обреновић, удруживши се са Јаковом и угледавши се на њ, осим наије Рудничке притисне готово и Пожешку под своју власт; Катић, Чарапић и Ђуша (Вулићевић) изиђу још на већи глас које наново показаним јунаштвом у различним бојевима са Турцима, које договарајући се око Београда у различним догађајима, и сваки је у својој наији управљао и заповедао по својој вољи. К овоме још кад се узме да су ове све старешине, као и њихове мање четобаше, биле само војнички управитељи, а за приватне распре и судове по селима да није било никакве одређене признате власти, онда се слободно може рећи да је на сваком месту био онај старији који је био јачи." Када су проту Матију упитали у Петрограду ко им је старешина у Србији, он је одговорио, "да немају никаквог једног старешине, него да нахије имају своје старешине, које се између себе договарају и савјетују." Према томе, Србија би била нека врста нахиске савезне државе. Поменуте војводе би несумњиво такво стање највише и волеле.
Карађорђе, плаховит и прек, постигавши толике успехе, није мирно давао да му се оспорава вођство. Он је при избору довољно подвукао незгодне стране свога темперамента, и кад му је народ, и поред тога, поверио судбину у руке, у најтежем часу, кад није било нимало јасно како ће да испадне читав покрет, онда је разумљиво да он тај положај неће да упушта сада кад је ствар успела и кад је до тога дошло у многом правцу неоспорно његовом одлучношћу и активношћу.
Прота Матија вратио се био из Русије са планом, да се оснује једно управно тело, "совјет", које би имало да колико-толико уреди администрацију земље и да ограничи самовољу вођа. Протин стриц Јаков и друге неке војводе виделе су у том погодно средство да се ограничи Карађорђева власт. Карађорђе је, опет, видећи да предлог долази од Ненадовића, мислио да се иза тога нешто крије и прихватио је предлог са резервом. Није хтео да тим поводом иде на заказани састанак у манастир у Боговађу, у област Ненадовића, него је заказао договор у селу Борку, у београдској нахији. Ту, у присуству и осталих поглавица, би закључено да се оснује "Правитељствујушчи Совјет Сербски", у који је свака нахија имала да пошаље по једног претставника. Седиште тог Совјета померало се више пута, док се није скрасило у Смедереву и Београду. Претседник тог тела постаде његов покретач, прота Матија.
Али, док су се лако сложили у том да се Совјет оснује, тешко је ишло с одређивањем његове праве функције. Прота Матија је мислио да то буде највећа власт у земљи, која би издавала заповести и самим поглавицама; војводе су хтеле да Совјет скучи самог Вожда; а Карађорђе је мислио да ће то бити нека врста меџлиза за решавање спорова приватно-правне природе, који је у земљи свакако потребан. Када је Совјет покушао да прошири своју власт, управо да постане оно што је прота желео, Карађорђе осети о чему се ради и поче претити. Опколивши са својим момцима кућу у Смедереву, у којој је Совјет заседао, напери кроз прозоре пушке и позва их све да изиђу напоље: "Ласно је у врућој соби уређивати и заповиједати; него да вас видим сјутра у пољу, кад Турци ударе." Он се позивао на своје заслуге, и чисто хајдучки, са пушком у руци, натерао је Совјет да сагне главу и остане у улози коју му је он наменио. Одвише прек, он је оставио злу крв. Јер, ако су присутни чланови и попустили пред запетим пушкама, то још није значило да су одустали од својих захтева и да их првом бољом приликом неће поновити. А што је још горе, иза те сцене остала је једна жаока понижења и увреде, која у нашој раси страсти никад не остаје заборављена и неосвећена.
Сукоби су се заоштрили нарочито за време ове руско-српске сарадње. Војнички, та сарадња није испунила ни из далека оне наде које су Срби у њу полагали. Главна снага руске војске била је заузета тешким борбама са Наполеоном и њена акција на Балкану била је, услед тога, сасвим споредног значаја. Срби су, необавештени довољно о европском стању, тумачили руску уздржљивост, после првих ватрених позива, млакошћу и злом вољом њихових заповедника. Карађорђе, као импулзиван човек али и као човек који је имао реалан поглед на ствари, није могао да сакрије своје незадовољство. Он је отворено поручио генералу Исајеву, који је заповедао крајњим десним крилом руским, како је руска неактивност довела Србе у врло тежак положај. Због руских позива Србија је одбила турске понуде о споразуму, које су биле повољне и омогућавале јој мир; због Русије Србија је навукла на се и мржњу аустриског двора, који је потпуно затворио границу и лишио српску војску и народ сваке могућности довоза хране и муниције. Тај став Карађорђев погрешно се узимао као непријатељство према Русима; он је потицао из забринутости човека на врху државе, који се почео бојати да би се неактивни савез могао обрнути на штету земље. Али то је било довољно, да сви Карађорђеви противници огласе себе као чисте русофиле и да му почну правити тешкоће и у тим питањима.
На Карађорђа су, доиста, много утицали тајни и јавни пријатељи Аустрије. И он је сам одувек говорио, да са Аустријом треба бити добро, јер од њене добре воље зависи српско снабдевање муницијом и храном. У души и он је можда више волео Русију, али непосредна корист од ње, у то време, била је веома релативна. Сем тога, за сваки српски корак или потез аустриске власти обраћале су се њему и чиниле приговоре. Друге војводе, као мање или нимало одговорне, имале су много лакши положај.
Почетком 1807. год. изгледало је да ће доћи и до толико жељене сарадње између Србије, Црне Горе и Херцеговине. Кад је већ почео руско-турски рат нису могли ни руски емисари у Црној Гори задржавати народ да не уђе у борбу против Турака, иако се због Француза није могла на то кренути сва народна снага. С Црногорцима и побуњеним Херцеговцима сарађивали су и мањи одреди руских трупа. У априлу они су продрли до Никшића и опсели тај град. Већ су били почели преговори о предаји никшићке тврђаве кад изненада Црногорци напустише своје положаје, не зна се још тачно из којих разлога. Устаници с Русима повукоше се тад према Грахову и покушаше да освоје Клобук и Требиње. Али су љуто настрадали код клобучког града, кад су Турцима стигла јака појачања. На страни Турака учествовало је и нешто војника француских из Дубровника и околине.
Срби су у Србији одмах од пролећа 1807. год. отпочели борбе на источној страни. Водио их је Миленко Стојковић, човек и чврст и искусан. Борбе су се развијале око Неготина, али су поједине српске чете допирале све до Видина. Једно време Турци су, с већом силом, били опколили Миленка на положајима између Штубика и Малајнице, али се он храбро одржао док му нису стигли у помоћ, потиснувши Турке, најпре Карађорђе, а потом руски генерал Исајев. Одлучни пораз Турака догодио се 19. јуна. Нарочито се прославио те године у борбама по Црној Реци Хајдук Вељко Петровић, који је постао један између најпопуларнијих јунака Првог Устанка. Тешких борби било је на Делиграду, где је смртно рањен, лицем на Велики Петак, оснивач тога града Вуча Жикић; а борило се, исто тако, и на линији Дрине, где су Турци били у надмоћности, али без праве активности.
Међу муслиманима Босне и Херцеговине владало је велико неповерење према Французима. Памтио се Наполеонов упад у Египат и људи су се бојали неке преваре. У толико више што је инициатива да Французи преко Босне иду на Дунав долазила стално с њихове стране и што су се њихови официри и људи били размилели по граници и по земљи. Неповерење муслимана у ђауре није се дало поколебати, макар они приступали и са најпријатнијим лицем. Због страха од њих извесни локални капетани и вођи нису хтели да остављају кућу и иду у војску.
С тога је сарадња Селима III са Французима стала султана главе и престола. Осећајући да сопственом снагом не може смирити земље и водити успешан рат са Русима, султан је показивао отворену жељу, да замоли француско војничко посредовање. Незадовољна улема и маса, с нешто дворских лица, свргнула је 15. маја Селима с престола и довела на њ Мустафу IV. Мало потом Селим је био убијен, јер су га јањичари мрзели као свог највећег душманина. Порука новог султана у Босну гласила је отворено, да Турцима француска помоћ није потребна и да они изагнају Французе из своје земље, ако се у њој налазе.
Разочаран у своје савезнике и после тешког пораза који му је Наполеон нанео код Јелаве цар Александар се решио на мир са Французима. Наполеон је оберучке прихватио понуду и тако је 25. јуна 1807. склопљен уговор у Тилзиту, који се домало претворио у савез. Тим уговором било је предвиђено и обустављање непријатељстава између Русије и Турске, па чак и повлачење руске војске из Влашке и Молдавске. Руси су, по Тилзитском Миру, имали вратити Французима и Боку Которску. О Србима није било предвиђено ништа. Руски заповедник Михељсон упозоравао је после на тај недостатак. У Слобозији, где су преговарали руски, турски и француски изасланици, руски претставник се заузимао да и Срби буду обухваћени тим миром, али Турци нису пристајали оглашујући их не као зараћену страну него као своје побуњене поданике. Тако се догодило да у писаном уговору од 12. августа о Србима није унесена ни једна реч. Цар Александар није одобрио тај уговор, који ни иначе није био повољан по Русе, али је та чињеница ипак била од осетна утицаја на касније српско-руске односе. Она је деловала неповољно у толико више, што је само неколико недеља пре тога, 28. јуна, руски изасланик пуковник маркиз Паулучи, иначе проблематичан тип, саставио са Србима у војном логору код Неготина "договор", односно писмени уговор, којим се Србија потпуно ставила под заштиту Русије.
Током августа 1807. год., према Тилзитском Уговору, напустили су Боку Руси, а са њима и Црногорци. Французи, иако је прошла опасност с те стране, нису хтели да напуштају ни дубровачког подручја, које им је имало послужити само привремено. Без икакве стварне потребе они су решили да укину и у тај мах чисто формалну слободу старе Републике. У недељу 19. (31.) јануара 1808. проглашено је њено формално укидање. Сва посредовања била су узалудна, па и она која су предузимали Турци, као њезини протектори. Осећајући добро какво су велико добро изгубили са својом слободом велики део дубровачких племића решио се тада да се никако не жени у новоме ропству, да не би рађали не више слободне грађане Републике него туђе робове. Та је одлука довела дотле, да је данас скоро сасвим изумрло старо племство дубровачко. До год. 1926. одржало се било свега осам породица, а данас их нема ни толико. Тако је завршила историја једног изузетно значајног града нашег приморја у његовој старој слободи, са његовом државом и његовим посебним осећањем грађанских и националних дужности.
Уговор с маркизем Паулучијем предвиђао је, да Русија пошаље у Србију једног посебног "земље-управитеља", који би уредио земљу и народ и израдио устав за Србију. У том руском земљоуправитељу извесни људи у Србији гледали су једну врсту протутеже Карађорђевом апсолутном утицају. Руско неактивно држање у Крајини, где су оперисали са врло малим бројем војске, њихово повлачење, све ове незгоде у преговорима о миру, које нису донеле Србима оно што им се обећавало, оставили су на Карађорђа врло мучан утисак. Његово одушевљење за Русе, у колико га је уопште могло бити, знатно је охладнело.
У извесним часовима могло се чак осетити, како се он, са осећањем нелагодности и страха од њих, устручава да им се повери. Да се Карађорђе у том држању определи негативно допринео је веома много и руски генерал Константин Константиновић Родофиникин, који је, по српској жељи, био послат у Србију као нека врста руског претставника у Управном Совету и као онај потребни административни стручњак који је требао да уведе ред у земљи. Кара-ђорђе је говорио, да је он генерални конзул. Родофиникин је био родом Грк, човек вешт, али сплеткар и надмен. Свој положај схватио је тако као да он има да буде највиша власт у земљи и светионик међу варварима. Од првог дана свог доласка он са Карађорђем није добро. Карађорђу је било непријатно све: и то што он уопште долази; и што долази он, а не руска војска, која би била више потребна; затим, што није послат неки Рус а не овај Грк, који, као и грчке фанариотске владике, нису били радо гледани у земљи; и, најзад, што је ступио у везу са неким људима који су важили као Карађорђеви противници. С тога Карађорђе не учествује при његову дочеку у Београду. Када му Родофиникин шаље посебног изасланика, да га поздрави, Карађорђе се узбуђује када га види у оделу цариградских Грка и дочекује га да не може бити горе. Одношаји су се после, за извесно време, нешто поправили, али срдачни нису били никад док, најпосле, не постадоше душмански.
Прва ствар коју је Родофиникин спремио беше нацрт државног уређења. По њему, у Србији се узакоњује "Правитељствујушчи Сенат Српски" и одређује се компетенција Вождове власти. Главни управник Србије Карађорђе, добија од "отечества" назив "светљејшег књаза". Његова власт била је, међутим, знатно сужена. Он је могао "сваког по заслуги наградити и повиним праштати", али "право и власт наказовати повине остаје непремјено у руку закона и суда". Кнез постаје претседник Сената и има три гласа у њему. Један део чланова Сената, "сијателни вождови", они "који су до сада по нахијама команданти били, отечество управљали и бранили" постају, из признања, доживотни чланови. Сви државни приходи дошли су под управу и надзор Сената. Сенат је имао право да бира све главне војсковође, исто као што је њему припадало право да склапа мир или оглашава рат. Ст. Новаковић тачно вели, да би Карађорђе по том уставу постао "само репрезентативна фигура, без икакве стварне власти". Карађорђе је, ипак, 8. августа 1807, дао свој пристанак на тај нацрт, па је чак унео у њ и тачку, да тај закон, на који је он, у својој земљи, дао потпис, постаје обавезан тек онда када га потпише руски цар као покровитељ. Закон није био остварен ради тога што га није одобрио руски цар из политичких обзира према Аустрији не хотећи се прогласити као стварни покровитељ земље.
Карађорђевом угледу сметало је, поред његове наглости, још нарочито и то што је подржавао извесне људе, нимало честите, и што се није одвајао од њих ни онда кад су му изношени примери њихових рђавих дела. Нарочито беху изишли на рђав глас Младен Миловановић и Милоје Петровић. Против њих, бивших свињарских трговаца, тужило се углавном, да се богате на државни рачун и да у Београду, као нове дахије, раде просто шта хоће. Огорчење против њих било је толико, да је 1811. дошло до побуне београдског становништва и Младен није смео ићи друкчије београдским улицама него под оружјем и праћен од читаве групе пратилаца. Место да испита кривце, Карађорђе даде неке од трговаца, који су учествовали у тој побуни, јавно избатинати, а двојица беху убијена. Вук Караџић, озлојеђен таквим поступком, писао је овако: "Београђани су се и прије слабо радовали доласку Кара-Ђорђијеву у Београд, једно за то што је мало ко с њиме могао говорити, а друго што су момци његови доста пута чинили по Београду што им је воља, а послије овога догађаја омрзну сасвијем на њ и само су га се бојали". Грађанство у Београду имало је велики проценат Грка и Цинцара, који ни иначе нису имали много додира с Карађорђем. Владика је био исто тако Грк. Домаћих школованих људи било је веома мало, а од Срба са стране истицао се честитошћу нарочито Доситеј, који се у својој просветној ревности пожурио, да већ 1808. год. отвори у Београду неку врсту прве средње школе.
Ово незадовољство омогућавало је Родофиникину да успешно развије своје сплетке. Српски свет је у њему видео претставника моћне Руске Царевине и његове изјаве тумачио је као жеље меродавних руских кругова. Спојивши се, уз то, са главним противницима Карађорђевим, он је своју улогу појачао и постао, за веома кратко време, главни претставник опозиције. Његова амбиција била је даље да не само будно прати све спољашње односе Србије, него чак да у њима води главну реч.
Српски устанак наишао је на општи интерес међу Србима ван Београдског Пашалука. То је била смела и с пуно замаха започета борба, којој сви нису одмах сагледали значај, али којој су сви желели успех. Митрополит Стратимировић је давао корисне савете и залагао се за напредак акције; епископ Јован Јовановић поклонио је први топ. Стари Доситеј упутио је 1806. год. једно добронамерно писмо о уређењу Србије и домало је и прешао у ту земљу, да јој свесрдно помогне својим знањем. Неколико Срба официра прешло је из аустриске војске у Србију, а други су помагали устаницима на друге начине. Симпатије Срба из Срема и Баната биле су јавне и давале су доста грађе разним аустриским достављачима и сувише ревним властима. Извесни трговци из Земуна и Митровице стали су са устаницима у непосредним везама снабдевајући их оружјем, муницијом и другим потребама. Већ почетком 1807. год. извесни аустриски органи јављали су о опасним расположењима Срба у Банату. Они су не само грдили "Швабе", него су послали и своје људе у руски табор у Влашку молећи Русе да их ослободе. У једном писму упућеном Русима Срби су говорили, да "ма колико Турци желе зла Србима, с тога што су саплеменици Русима, ипак их у томе превазилазе Немци." Успеси Србије оживели су наду на обнову српске државе, за којом сви жуде. Највиши аустриски кругови: цар и надвојводе Карло и Лудвиг издавале су строге заповести, да се мотри на сва сумњива кретања и везе њихових српских поданика. То је помагало само у извесној мери. Одушевљење се није дало лако обуздати. Чак из Лике стизали су извештаји о народним симпатијама за Србе и Русе и о гласовима о "стварању једне илирске или православне државе."
У Срему избио је крајем марта 1807. прави устанак. Вођа му је био Тодор Аврамовић из Јаска, звани Тицан. Устанак је кренут против спахиских чиновника румског и илочког краја, али се брзо обрнуо у праву буну за сељачка права. Аустриске војне власти предузеле су енергичне и брзе мере и устанак је био брзо угушен. Посредовао је и митрополит Стратимировић, али није имао правог успеха. Истрагом се утврдило, да су се побуњеници надали помоћи из Србије и да су наглашавали свој српски став. Сам Тицан је говорио да ће бити други Бонапарта и да ће се обновити српско царство. Интелектуални вођа био је учитељ Андрија Поповић, Србијанац, који је у Вогњу први побио барјак за окупљање. На заузимање митрополитово цар је помиловао све побуњенике сем Тицана, али су неки пребегли у Србију.
Угушена је била брзо у пролеће 1808. и "буна попа Ђока" у Банату, прозвана тако по свештенику Димитрију Ђорђевићу, који јој је био вођ. Избила је у Крушчици, у околини Беле Цркве, али није била добро организована и рачунала је са несигурним влашким елементом. Уперена је била против мађарских племића и чиновника. Аустриске власти тврдиле су, да је и она имала извесних веза са људима из Србије. Колико се досад могло утврдити, одговорни људи из Србије, са Карађорђем на челу, нису ништа покушавали међу аустриским Србима против тамошњег поретка, јер нису хтели да свој положај отежавају новим заплетима. Ако је и било каквих не много значајних покушаја или изјава њих су чинили само појединци. Било је и фалсификата у њихово име. Покрет је долазио из самог народа са тих страна. Аустриске власти правиле су узалудне и скоро смешне напоре, забрањујући поједине слике, песме, летке и књиге, да зауставе јачање народног осећања солидарности и да натерају Србе да забораве шта су били. Стварање нове српске државе већ се тада осећало као нека далека опасност за Дунавску Монархију, јер би по неодољивој снази могла привлачити њезине поданике. Нарочито је аустриским властима бола очи једна мала књижица, извадак из Жефаровићеве Стематографије, са српским државним грбовима и сликом цара Душана, који је приредио њихов официр, Србин Никола Стаматовић. Ту су књижицу они приписивали Доситеју и били су чули, да се у њој налази и неколико ставова против Аустрије.
Жив је био одјек српских успеха и у Босни, нарочито пошто су Срби током 1807. год. заузели Шабац и Ужице и помакли своју војску на саму босанску границу. Те године Срби су покушавали и веће војничке покрете преко Дрине, али нису имали правог успеха. Источна и средишња Босна имала је много муслиманског елемента, који је спречавао непосредне везе између Херцеговине и босанске крајине са Србијом, а у Посавини се налазило доста католика који су били неборбени и пасивни. Кад је 26. августа 1807. прешао у Аустрију сарајевски митрополит Венедикт Краљевић, пореклом Грк, са сумњивим моралним квалификацијама, дознало се из његових исказа, да је покрет за устанак и у Босни узео доста маха. И он се сам једино помоћу мита спасао из тамнице, а остале људе Турци гоне с планом, да би предупредиле покрет. Он је прешао тобоже да тражи помоћ Аустрије и да моли њезин двор, да их узме под покровитељство. У ствари, он је дошао у Срем да се моментано спасе, али и да ради даље на дизању буне. У Босни је доиста било врло много незадовољства и мисао о побуни јављала се све чешће. Сам цар Франц добијао је о том доста алармантне извештаје. Краљевић је из Срема прешао у Србију, одржавајући везе са извесним људима из Босне. Не знамо, да ли је било каква његова утицаја у буни, која је октобра 1807. избила у Позњу, као ни у позиву Срба из градачачке нахије упућеном Карађорђу, да их ослободи. Да је радио на буни у Босни то је сигурно.
Муслимани из Босне, не сматрајући се као редовна војска, а потстрекавани на то и од власти, нападали су неколико пута српске положаје преко Дрине, док је велика турска војска, прикупљена у Нишу, из обзира према Русима, остала неактивна. Турска влада покушала је, да Србе придобије лепим и послала им је митрополита Аксентија као претставника цариградске патриаршије, да им понуди споразум. По руском савету Карађорђе је одговорио, да ће радо пристати на тај споразум, ако му га буду гарантовале Русија и Француска. На тој основи преговори су се разбили. Мада нису били потпуно спокојни Срби су, ипак, видели да им француско-руски споразум олакшава донекле положај. Наполеон, веома динамичан у својим плановима, био је једно време вољан, крајем 1807. год., да потпуно жртвује Турску и да је чак дели са Русијом и Аустријом. Његов интерес био је у то време, и наредне године, усредсређен скоро сав на Шпанију и борбу против Енглеске. У Петрограду се тада озбиљно помишљало, да би Србија могла остати у њеној сфери или да постане самостална под заштитом Русије и Француске.
Аустрија је с великим подозрењем пратила ствари у Србији. Учвршћивање руског утицаја у Србији сматрала је као чисту своју штету, а још више француско-руски споразум. Отворила је "четворе" очи да види и прозре све што се збива. Опколила је уходама сва важнија лица, и то не само у Србији него и у својој земљи. Није остао поштеђен ни митрополит Стратимировић. Нарочиту су пажњу били обратили Карађорђу. Кад је 10. јануара 1808. Карађорђе упутио молбу надвојводи Карлу, да му дозволи тајни извоз муниције, дошло се на мисао, која се јављала и раније, да се од Срба, као знак лојалности, преда Аустрији београдска тврђава. У том правцу дата су 6. фебруара упутства генералу барону Симбшену у Петроварадин, да отпочне преговоре са Србима. Карађорђе је сам, већ пре тога желио састанак са Симбшеном, не кријући да није задовољан са Русима. Он и Младен Миловановић поручивали су, да би били вољни ставити се под заштиту Аустрије под условом да буду организовани као Војна Граница и да никад неће бити припојени Угарској. У Бечу су то одмах прихватили и предвиђали су и све потребне за узимање Београда. Тим је руководио лично надвојвода Карло, а цар је био тек накнадно обавештен. Карађорђе и Симбшен имали су, 23. марта, и један састанак под Београдом. Карађорђу је било нарочито стало до тога да Аустрија отвори границу, како би Срби могли добијати храну и муницију. Тражили су уз то топова и вештих топџија. "Учини ли Аустрија то, Срби су готови с њеном војском ићи на Цариград", казао је Карађорђе с нагласком, хотећи да што јаче делује на Аустријанце, како би му изашли на сусрет и отклонили једну невољу, која је много тиштала целу границу, а за српску војску била скоро пресудна. Том приликом Карађорђе је изјавио генералу, да бечка влада не тражи од Срба измирење с Турцима пре док ови не ослободе Ниш и друге српске крајеве. Да ли је он ово говорио, што је тим као хтео заварати Аустрију или је увући у рат с Турцима, како неки мисле, или је тим условом хтео споразумевање са Аустријом учинити популарнијим, тешко је рећи; у сваком случају он је овим преговорима изазвао највеће сумње на руској страни. Само, треба одмах рећи, да он ове преговоре није крио од Руса, него је Родофиникина обавештавао о свим главним питањима, ако и не и о свима појединостима. Вешт и довитљив, Родофиникин је осетио опасност по руски утицај и смислио је замку. Отишао је Карађорђу у Тополу, приближио му се, и саветовао да од Симбшена, место усмених порука, затражи писмени позив. Симбшен је, доиста, 22. априла, упутио Карађорђу позив да дође у Петроварадин, где ће се утврдити ствари од велике среће за српски народ. То писмо послао је Родофиникин руским властима. Руски посланик у Бечу, на основу њега, тражио је објашњење од аустриске владе, која се нашла у не малој неприлици. За то време био је дошао у Земун надвојвода Лудвиг, по свој прилици с намером да питање приведе крају. Кад се Карађорђе устезао да му лично оде и кад је 18. маја одбио преговоре о предаји Београда и примању аустриског протектората, Аустријанци су почели да изводе извесне војничке домонстрације, нашто су и Срби прикупили своју војску дуж границе и спремили се на отпор. Писмени њихов одговор гласио је, да они решење свог питања очекују само од Русије и Француске. Родофиникин је ликовао. Срби су се јасно и отворено везали уз Русију; Аустрија и генерал Симбшен били су компромитовани; али је и Карађорђе, после тога, био скоро онемогућен код аустриских власти, које му ово неће никад заборавити.
Карађорђе је после овог мислио да је поправио свој положај према Русији. С тога је у јесен 1808. приступио извођењу извесних уставних рефорама, пошто онај ранији нацрт није добио одобрење руског двора. Нови уставни акт објављен је 14. децембра. Он је био пун израз Карађорђеве снаге у том часу. По том уставу Карађорђе је, са законитим потомством, признат "за првог и верховног сербског предводитеља", а "Совјету Народном" дат је значај врховног суда. Друга тачка изражавала је намерно неодређено, да ће "све заповјести издавати Господар Ђорђе Петровић преко Совјета Народног и у договору са Совјетом Народним." Овај акт састављен је без учешћа Карађорђеве опозиције, од његових ужих пријатеља, који се беху скупили о Вождовој крсној слави. Противници с њим нису били задовољни од првог дана, налазећи да је био брзо скројен и да је наметнут скоро на препад.
Од почетка 1809. године беше се знатно изменила политичка ситуација у Европи. Аустрија је ушла у рат са Француском и сву је пажњу обратила тој страни. Русија се спремала на нове борбе с Турцима, пошто није нашла начина да своје односе с њом уреди на солиднијој основи. А на вест, да је Енглеска склопила савез са Турском против Русије и Француске, цар Александар се решио на отворена непријатељства. Срби су, наравно, ишли уз Русе. План за ново ратовање био је на широко заснован и од већег полета. Он је предвиђао српску офанзиву у свима правцима. Најважнији од њих имало је бити спајање с Црном Гором. Тим би се не само постигло уједињење малених српских војних снага, него би, поред огромног моралног успеха, донело и одвајање Босне и Херцеговине од непосредне везе са Турском. Тај тешки и велики задатак поверен је најбољем по способности, Карађорђу лично. Србе је охрабрила и једна нова јањичарска побуна у Цариграду, у јесен 1808., о којој су ширени разни гласови и која је давала потврде нади, да Турска неће моћи развити веће снаге.
Турци су пре тога покушали да се нагоде са Србима, и то преко видинског Мула-паше. Преговоре је водио видински митрополит и један претставник влашког кнеза, а присуствовао им је, преушен као српски великаш, сам Родофиникин. Покушај да одвоје Србе од Руса није успео. Срби су тражили и опет јемство Русије и Француске и говорили су о ослобођењу "старе српске државе." Иначе су се држали потпуно савета Русије. У Русији, међутим, заузетој крупнијим бригама, српском се питању није могла дати већа важност. Главни заповедник јужне руске војске, која се, и поред Тилзитског Мира, није повукла из Влашке, кнез Прозоровски, изречно је говорио српским претставницима на почетку 1809. год., да не може зајемчити Србији пуну независност. Још мање обнову српског царства. Његова је теза била, да Срби остану под заштитом Русије и да плаћају данак Турцима; тако су, од прилике, мислили и други одговорни чиниоци у Русији. Али, кад је требало обновити рат с Турском његов се став изменио и он је јавио Карађорђу, како ће му, приликом преговора о миру, бити главна брига "да Србија буде ослобођена од сваке зависности од Турске."
У пролеће 1809. Срби су кренули четири војске против Турака: једну према Видину под вођством Миленка Стојковића; другу на Ниш под Милојем Петровићем; трећу преко Дрине под Симом Марковићем; четврту на Нови Пазар, коју је водио сам Карађорђе. Успеси све три ове прве војске били су мали или никакви, док је Карађорђево напредовање било врло успешно. За неколико недеља српска војска допрла је до самог Новог Пазара и узела ту варош, после две сјајне победе на Сјеници и Сувобору. Већ се у Карађорђев табор била почела прибирати околна мушка чељад из херцеговачких области; већ се његова војска сретала са извесним васојевићким и црногорским четама, међу којима су се истицале Шиба-лије; већ је био на путу да узме и сам новопазарски град и очисти Санџак од Турака, кад му стигоше гласови о српској погибији на Каменици. Видевши опасност с те стране, Карађорђе мораде напустити почету акцију и врати се журно кући, да се нађе на невољи.
Раздор српских старешина беше се развио до опасне мере. У узајамној суревњивости и мржњи ишло се скоро до потпуног запостављања виших интереса. Година 1809. показала је прве и веома тешке последице. Кад је спреман план за општи нападај за заповедника војске која је имала да напредује ка Нишу не би постављен стари заповедник на тој страни, славни бранилац Делиграда, Петар Добрњац, него војнички и трговачки друг Младена Миловановића, Милоје Петровић. Веома озбиљни људи тврде, да је то учинио Младен не из војничке потребе, него што се надао да ће бити узет Ниш и хтео је да богата пљачка у том граду пане у руке њима, а не Добрњцу. Између овога и Милоја дође до отвореног сукоба, јер Добрњац није хтео ни да га призна нити да му се покорава. Да је то морало имати свог одјека и у војсци и да је то у многом смело и паралисало духове разуме се само по себи. Пронео се чак био глас, да Милоје намерно није хтео помоћи тешко притешњеног каменичког јунака Стевана Синђелића, који паде са својим утврђењем 19. маја. Турска војска, коју је водио енергични и способни Куршид-паша, јурну снажно напред. Добрњац је, ражљућен, напустио Делиград, а Милоје је изгубио главу и узмицао на свима тачкама. Карађорђе је стигао на већ потпуно растројен фронт. Руси, који су, из разних узрока, били закаснили са својим операцијама и нису уопште имали довољно војске, кретали су се врло споро и тек се, у последњи час, осетио њихов притисак на Турке. Карађорђе, видећи Турке већ на ушћу Мораве, био је бесан и кривио је Русе, што су Србе опет својом неактивношћу довели у критичан положај. Родофиникин се и сам сматрао у неку руку одговорним. Карађорђеви пријатељи оптуживали су га ради извесних сплетака и сад нарочито још и за то, што је примио добеглог Добрњца и с њим сарађивао. Карађорђе, разјарен ради пораза и ради расула у војсци, претио је и био скоро изван себе. Уплашен, Родофиникин није смео да сачека његов долазак у Београд, него је ноћу, између 15. и 16. августа, пребегао у Панчево, а одатле руској војсци у Влашку. Са њим су пребегли и митрополит Леонтије и Добрњац.
Овај је пораз нанео штете и Карађорђевом угледу. Мада је народ осуђивао углавном Младена и Милоја, одговорност је посредно падала и на Карађорђа, јер су то били његови ближи сарадници. Осећајући овог пута своју погрешку, Карађорђе је попустио. Милоје би затворен, а Младен свргнут, али не за дуго време. За претседника Савета дође један од вођа опозиције, Јаков Ненадовић. Српски тежак положај спасли су Руси, који су ударили на главну турску војску на Дунаву и привукли на се и већи део ове војске из Србије.
После ове тешке кризе Карађорђе је стајао пред судбоносним питањем: за кога да се определи и са ким да ради. Русија је била спора, неактивна и заузета много питањима западне и северне Европе; Аустрији се био много замерио, а и она сама претрпела је, у ово исто време, страховит пораз од Наполеона. Карађорђе је ипак, не знајући тачно развој догађаја и борби између Аустријанаца и Француза, затражио заштиту од Аустрије, враћајући се, углавном, на ону базу, на којој се преговарало са Симбшеном. Али су овог пута у Бечу били много закопчани. Гроф Белегард писао је у Петроварадин, како не треба веровати у српску искреност. Срби се обраћају на све стране, али "у ствари, вероатно, они нигде са тим не мисле озбиљно, него само желе да добију времена, да одиграју своју властиту игру." У тим речима има несумњиво много истине. Срби су свакако, и разумљиво, гледали своју корист. Али, у овој прилици, сагледавши турску снагу и своју слабост; уверивши се, још једном и непосредно, да сами правој турској сили тешко или никако не могу одолети, њихове тежње да добију заштиту неке стране силе биле су доиста искрене.
Схвативши да је огорчење Карађорђево против Руса овога пута било искрено и дубоко, Аустријанци су хтели да ипак ухвате везе са Србима. Да не изгубе утицај на свима странама. С тога су обећали да ће посредовати између Срба и Турака. Генерал Симбшен састао се поново с Карађорђем. Срби су после тога писмено понудили Аустрији заштиту, а Турцима данак. Турци, који су били свакако обавештени о стању и Србије и Аустрије, нису пристајали на страну заштиту и превелику српску унутрашњу слободу и тражили су чак уклањање Карађорђево из земље. Аустриски цар, после пораза, није имао ни снаге ни воље да прави ма какав притисак на Турке и с тога је цео тај рад остао без икаквих стварних последица. Узалуд је сад Карађорђе сам нудио предају Београда; у Бечу нису смели да се упуштају у нове заплете.
Заплашени, не желећи да остану осамљени, Срби су у исто време правили понуде и Французима.
Велики победник Наполеон, који је 1809. сломио аустриски војнички отпор, импоновао је Србима већ поодавно. У овој тескоби они су у лето те године дошли на мисао да и њега замоле да их прими под своју моћну заштиту. У споразуму са Саветом учинили су то већ 16. августа. Носилац српских понуда био је капетан Раде Вучинић из Карловца. Он је нашао Наполеона у Бечу, у часу кад се спремао на повратак. Карађорђе је нудио да француски гарнизони уђу у српске градове, дакле оно што је од њега желела раније Аустрија. Срби су обећавали да ће Французима бити верни савезници, и то не само они у Србији, него и остала њихова браћа у Босни и Херцеговини и у "краљевству мађарском", па чак и у Бугарској. Срби могу бити од користи Французима у борби с Аустријом, рушећи помоћу својих сународника и својом "мађарски колос". Српска понуда достављена је самом Наполеону. Он је, из обзира према Турској, није могао примити, али је нагласио да не може остати ни равнодушан "према судбини једног народа који је показао толико истрајности и храбрости." С тога је издата наредба француском вицеконзулу у Букурешту да одржава везе са Србима, али у највећој тајности.
Пораз Аустрије у рату с Французима још више је појачао француски углед. Кад се дознало шта је и колико је Француска добила од Аустрије и да још јаче учвршћује свој положај на Балкану мисао да се наставе везе с њом добила је у Београду нових присталица. Ђорђе је 10. јануара 1810. поздрављао "нововоскресшу Илирију", у којој су живели српски саплеменици, и желео је поново његов протекторат. Али се у току 1810. год. политички положај изменио толико, да од те понуде није могло бити никакве практичне користи.
У исто време Срби су гледали да поправе своје односе и са Русима. Карађорђева опозиција, с Родофиникином на челу, кривила је и њега сама. С тога је Вожд упућивао писма и изасланике у руски главни стан, кнезу Багратиону, да упозори на пристрасност тих извештаја. У руском стану Карађорђеви противници осуђивли су његове везе са Аустријом и Француском, тражили су било руску заштиту или помоћ за преговоре с Турцима и сваку другу подршку.
Руси, који су с планом јачали свој утицај на Балкану, увиђали су и сами да српско незадовољство није без извесне њихове кривице и с тога су настојали да то поправе. И с руске и са српске стране јавила се искрена жеља, да односи у будућности имају бити срдачнији. За то је много допринео нови главни заповедник гроф Каменски. Он се трудио и да се завађене српске старешине смире и чувао је Карађорђа. Ново ратовање, 1810. год., било је срећније и не само да је Србији повратило раније границе, изгубљене у лањском рату, него је чак донело и принове у Тимочкој Крајини. Руси су те године суделовали живље и помагали су већим одредима источну војску.
Карађорђе је узео на себе најтежи задатак, да поправи војнички положај на Морави и спречи турско продирање од Ниша. Године 1810. Турци су променили правац свога надирања и, обишавши Делиград, ударили су од Крушевца, да отуда лакше продру у Шумадију. Српске чете, заплашене прошлогодишњим неуспесима, биле су прилично малодушне и напуштале су положаје, бежећи у своја села, да се нађу око породице. У најтежим часовима по Карађорђа стиже му руска помоћ од 3.000 људи. На варваринском пољу, 6. септембра, дође до одлучне борбе. Уједињена српска и руска војска одби све турске јурише и присили Турке на отступање све до Ниша. У самој варваринској битци Карађорђе није учествовао. Наводи се као разлог то што је турска војска била одвише јака, па се било бојати да не разбије савезнике. Руски заповедник, гроф Орурк, казао је Карађорђу, да је у интересу ствари, да се он, као врховни вођ, уклони из борбе. "Ако Турци буду јачи, боље је да разбију самога мене, него мене и тебе." Али, тешко да је то био прави разлог. Све дотад Карађорђе се сам излагао тој опасности, и она није била никоме зазорна. Овог пута, вероватно, радило се о том да један другом не смета у команди; односно, Рус је хтео да буде самосталан у акцији.
После те борбе, Карађорђе похита на Дрину, да помогне и на тој страни. Положај Јакова Ненадовића постао је био доста тежак због јаког насртања Турака из Босне. Са њим је и на ту страну отишло нешто козака. У крвавој борби код Лознице и на Тичару, за коју сам Карађорђе јављаше војводама, да "баталие нигда веће ние било", где се два пуна сата клало и борило прса у прса, Срби славно разбише Турке и очистише тако и западни део свога подручја. Успех је, према том, био потпун и на тој страни. Он је, сем тога, осетно ублажио раније противности између Карађорђа и Ненадовића.
Међутим Аустрија, која је после свог пораза изменила политику и приближила се Француској, помишљаше у ово време на нешто активнији рад у Србији. У разговору са Метернихом Наполеон му је 16. јула 1810 био рекао: "Србија мора једног дана припасти вама. Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе нећу противити. Неће ми бити криво да се Порта измири са Србима и да им даде за кнеза Србина. Неће ми бити криво ни да тај кнез потпадне под вашу заштиту и под ваше јемство. Али, не могу трпети нити руску заштиту или јемство, нити рускога штићеника као кнеза у Београду." Али, мада тако слободна од стране Наполеонове, Аустрија је, ипак, зазирала и од Турске и од Русије, не желећи да их неким препадом изазове и огорчи. Она с тога иде полагано. Најпре упућује у Србију свог претставника, Ј. Паулића, који је имао да буде једна врста дипломатског агента и коме је била намењена улога да руског претставника учини излишним. Он је дошао у најнезгоднији час, пред варваринску битку, онда кад је Србији руска помоћ била преко потребна. Карађорђе с тога, у договору са неколико старешина, одговара Симбшену, да они ту пажњу Аустрије моле за доцније време; другим речима, она им сада није требала. Кад је доиста требало помоћи, Аустрија је то чинила само посредно, а почешће са много тешкоћа; док је Русија, мада јој се иначе могло доста пребацивати, притекла у помоћ врло активно, и то неколико пута. Руски утицај био је сад јачи него икад пре; и сам Карађорђе био је овог пута мање колебљив. Да покажу колико су одлучни у својој русофилској политици Срби, крајем 1810, шаљу у руски главни стан једну депутацију, која је имала: 1) да тражи, као најбитнију гарантију, руске гарнизоне за српске градове; и 2) опет нацрт уређења Србије.
|
