Владимир Ћоровић: Историја Срба

Купите штампано издање ове изванредне књиге

<<   Садржај   >>

Опозиција Карађорђевих противника је налазила да није довољно искрен према Русима. Довођење руских гарнизона пресекло би даље везе са Петроварадином и Бечом, а помогло би, с друге стране, да се помоћу руске војске дигне њихов углед и сузбије Карађорђев ауторитет. После заједничког ратовања Срба и Руса и постигнутог успеха њихов је положај, доиста, постао јачи и њихова критика наилазила је на више одобравања. Извесни моменти давали су, на око, њима за право. Карађорђе је имао као блиског човека даровитог и ученог пречанина Ивана Југовића, који није био морално чист човек и који у Србији није радио са онаквом родољубивом честитошћу, са каквом стари Доситеј. Карађорђеве везе с аустриским властима ишле су и иначе преко људи, који нису били поуздани и беспрекорни. Човек од темперамента и подложан утисцима и утицајима, Карађорђе се, у доста прилика, колебао у дипломатско-државничким потезима, и примао је оберучке сугестије које су му даване, само ако су му изгледале да могу имати успеха. Као у шаху, он је "играо" док су му доста често други повлачили фигуре.

У вези са доласком Руса хтела је и једна и друга страна да поправи свој положај: Карађорђе пре него они дођу, а његови противници са њиховом помоћу. По договору са својим присталицама Вожд одлучи, да своје главне противнике уведе у владу, да их учини "попечитељима", па да их тако задржи у Београду и одвоји од народа. Место великих војвода, који су, услед устаничке акције и успеха, раширили били своју власт на више нахија, он именова више нових, са мањим областима. Јасно је шта се тим хтело. Требало је онемогућити да велике војводе постану господари великих јединица са великим прохтевима. Код ових малих војвода титула би потсећала на господство старих и изазивала би суревњивост, а пошто би њихова власт, у ствари, била мала они би зависили од дародавца. Врховна власт остала би у Карађорђевој руци. Ко не би хтео да прими то ново уређење имао је да напусти земљу. На скупштини 11. јануара 1811, би примљено то ново уређење. Ненадовићи су пришли Карађорђу, а Добрњац и Миленко Стојковић не беху дошли чекајући руску војску. Карађорђе је наглашавао да свакако хоће уску везу са Русијом, а војводама је отворено говорио: "Видим ја и то да сви ви почти, сваки в својем округу, почели сте бити деспотами, и да ви, како Совјет Народни, тако и мене у ничем не слушате". Врховном вожду положена је заклетва верности и утврђено је да се о помену другога вожда не сме ни говорити, "нити пак трпити да који спомене", док је жив Карађорђе и његово потомство. Решено је, даље, да се ниједно народно дело не може одлучивати ни у земљи ни ван ње без знања и одобрења Вождова, и да без његове потврде нема признања ниједном народном поглавару, војводи и кнезу. Карађорђе се, са своје стране, обавезао и заклео: 1) да ће чувати савез са Русијом као српским покровитељем; 2) да ништа неће предузимати ни у земљи ни ван ње без споразума с Управним Саветом; 3) да неће изрицати смртне казне или осуде на вечну робију, ни пооштравати казне, без истог споразума; и 4) да неће дозволити да ико у земљи себи незаконито присвоји какву власт. По том новом уставу Карађорђева је власт силно појачана. Место дотадашњих саветника, које су бирале нахије, долазе попечитељи, које он именује, а сва власт нове владе састојала се у том да, поред суђења, буде посредник Вождових наредаба.

Наскоро потом, 29. јануара, стигао је у Београд, свечано дочекан, први руски гарнизон. Руски војници ушли су и у Шабац и Делиград. Мало иза тога дошло је и до оштрог сукоба између Карађорђа и његове опозиције.

Миленко и Добрњац, који нису хтели да признају нови устав и приме места у влади, бише оптужени за цео свој дотадашњи рад. Али правог суда није било. Пре него што су и дали свој одговор они су били протерани из Србије. Тако је, на око, била скршена опозиција, али незадовољство тим нити је било, нити је могло бити уклоњено. Нема управе на свету, којој се не могу стављати замерке, а у једној средини, као што је била наша, где су ратне прилике острвиле људе и избациле на површину и нешто лица сумњивих моралних особина, и људи својевољних, и често сурових, и себичних, било је сигурно доста ствари, које су могле у народу створити разлоге за протесте. Миленко и Добрњац били су тешки људи, са много мана у сваком правцу, али су, о том нема сумње, били јунаци и веома заслужни за успех устанка. За њихова имена везане су значајне наше победе на Иванковцу и Делиграду. Колико се у ондашњим круговима жалило што је ствар испала тако види се најбоље из речи Вука Караџића, који каже, ни мање ни више, него да се Карађорђе опростио противника, "али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше земљом обладају." Слободан Јовановић добро наглашава, да у тој Вуковој критици има доста тачног. Јер је Карађорђе, одвојивши за време трајања борбе, војску од њених војвода, на које је она свикла, стварно ослабио њену борбену снагу.

Од 1810. год. догађаји се почеше развијати неповољно по Русију. Аустриски двор био се ородио и измирио са Наполеоном и почео је према петроградској влади водити политику скоро отворено непријатељску. Њихово супарништво на Балкану трајало је већ годинама и није се могло сакрити ни онда, кад су односи између њих били сасвим пријатељски; сад, кад је противност могла и видније да се изрази, то супарништво се осећало скоро на сваком кораку. Узалуд је Русија нудила Бечу читаву Влашку и све крајеве западно од ње, заједно са Србијом. Аустрија је, 2. марта 1812, потписала са Наполеоном савез против ње. Спремао се француски поход на Москву, највећи који је дотле забележила историја света. Србија је требала Русији као један ослонац у борбама против Турака, али и као важна база са сузбијање француског утицаја и евентуалног продирања Француза из њихових Илирских Покрајина. После овог француско-аустриског савеза Русија се, природно, није више могла задржавати са својом војском на балканском ратишту. Сваки војник постао јој је важан на западним фронтовима. Турска, знајући то, хтела је да извуче за себе што повољније услове за мир, и с тога је на руске понуде одговарала затежући и повишујући своје захтеве. После великих напора руских, и војничких и дипломатских, склопљен је 16. маја мир у Букурешту. Граница између Русије и Турске постаде река Прут. Том самом чињеницом српска је судбина била у главном запечаћена. Русија, забављена својом невољом, и тако границом удаљена, није јој могла дати никакве непосредне помоћи.

Као последњу услугу, коју су, и сами угрожени, могли учинити Србима, Руси су, после тешких преговора, унели у тај уговор једну тачку, која је имала да спасава компромитованог савезника. Та, после често много спомињана, осма тачка Букурешког Уговора предвиђала је за Србе потпуну амнестију и једну врсту самоуправе, о којој су се Турци имали споразумети са Србима, а која би одговарала оној што су је имали Грци на Архипелагу. Турска је, том истом тачком, добила право да уведе своју војску у србијанске градове и да српска утврђења, подигнута током рата, може порушити. После осам година ратовања Срби су тим уговором били бачени на ону полазну тачку, коју су могли имати ако не већ 1804, а оно сигурно 1807. год. Ичков мир давао је више. Али, у овај се мах није могло више постићи. Међутим, мада су и ови резултати били мали и толико скромни, да их Руси нису смели искрено и у целини ни признати Србима, они су, ипак, нарочито с међународног гледишта, значили доста. У једном акту међународног карактера, који је имао једну врсту обавезе према Русији, Турска је пристала да унесе одредбу како ће се у питању самоуправе једне своје покрајине споразумевати са својим поданицима. Ми добро знамо колико су се Бећир-паша и Порта од почетка устанка бранили и од помисли, да се нека друга сила меша у њихове преговоре. Ово је сад била крупна тековина. Турска је њом дала Русији правно средство, да увек може кренути српско питање и утицати на њене унутрашње ствари. У Цариграду се то одмах приметило и султан је с тога испрва одбијао да ратификује ту и још једну за нас безначајну тачку уговора.

Срби дуго нису знали шта је било уговорено у Букурешту. Руси су их држали у заблуди, једно што су веровали да су те одредбе привремене и да ће се после моћи окренути на боље, а друго што нису хтели да Срби изгубе веру у њих. Лично се цар бринуо због тога. С руске стране, и то службене, поручивало се Србима, како царска војска намерава с њима и осталим Југословенима предузети велику акију против Француза у далматинском Приморју, можда с планом да се колико-толико растерети руски северни фронт. Нови заповедник јужне војске адмирал П.В. Чичагов давао је у том правцу чак и упутства за рад. То је била мисао самог цара Александра. Руски људи почели су да вежбају српске војнике и да их тобоже припремају за ту сарадњу. Може се мислити какво је изненађење било за Србе, кад су тек са турске стране дознали право стање ствари и кад их је заповедник турске војске позвао да предају градове! Карађорђе је тврдо веровао, да је то нека турска подвала и одбио је, од прве, тај позив. И после тога руско обавештење нити је било потпуно ни искрено; чак је изрично наређено руским претставницима у Србији, да се садржај осме тачке саопшти Србима само у изводу и са ублажавањем израза. Руски посебни изасланик још је 15. августа у манастиру Враћевшници заклињао Србе на верност цару Александру. Кад се на крају дознала истина, она је деловала поразно. Срби су се осетили не само препуштени сами себи, завађени с Турском и са Аустријом, него чак и преварени. То је изазвало дубоко разочарање и утицало је тешко на морал и вођа и бораца. Одлазак руских гарнизона из Србије и повлачење руске војске из Влашке и Молдавске били су предзнаци слома.

Турци су с почетка били спремни да преговарају с устаницима, ако и не с намером да приме све њихове услове, а оно да их саслушају и да испуне оно што би смирило широке редове. Али кад су видели српско устручавање и руску тешку ситуацију, и кад су на њих деловале сугестије руских противника, Турци су изменили став. Султан је дао и сувише јасно осетити колико је био противник Букурешког Уговора. Српски депутати упућени су у Ниш, и то са мало добих изгледа. Као први услов за преговоре, у духу осме тачке, и као знак добре воље устаника, паше су тражиле да Срби пусте турску војску у градове и предају топове и оружје. Турци нису били вољни да губе време дугим преговорима, а хтели су и да српско питање скину с дневног реда док је Русија запослена с Наполеоном. Енергични Куршид-паша, Србима добро познат са офанзиве из 1809. год, који је крајем августа 1812. постао велики везир, тражио је брзе одлуке. Његови уступци Србима бивали су све мањи. Од њих се најпре тражило да у знак добре воље предају градове, а он је сад захтевао да се пре свега покоре и приме оно што им се да. Срби су из почетка тражили самоуправу, али су Турци одбили одмах да им признају "краљевину у царевини". У колико су Турци постајали тврђи, у толико су Срби бивали мекши и малодушнији. Руски савети у Цариграду да се о Србима води обзира коликогод се може успоравали су мало турске крајње мере, али српску судбину, у тај мах, нису могли битно да измене. Турци су пратили како се развијају догађаји у Европи. Кад им се, после примирја у Плесвицу, учинило да ће Русија добити слободније руке и да би, можда, могла поставити српско питање, они се решише да сврше посао пре тога. И почетком јула 1813. кренуше, по унапред спремљеном плану, три турске војске на Србију, од Видина, Ниша и са Дрине.

Положај Срба био је веома тежак. Сами, без иједног пријатеља, веома оскудни с муницијом, завађени међу собом, они су били клонули већ пре почетка борбе. Дуга уверавања да се не могу одржати сами, без наслона на коју већу силу, ушла су у све њихове душе и сад су их, кад је то постала стварност, паралисала. Код света је нестало оног правог одушевљења за борбу, јер је било и сувише прилика да се разочара у својим вођама и у њиховим схватањима дужности према земљи и народу. Сам Карађорђе није више био онај стари. Борба и са спољашњим и са унутрашњим непријатељима истрошила је у великој мери његове живце, и његову снагу, и његов замах. Њега беше већ поодавно обузела сумња у исход ствари и отровало неповерење према људима. Још пре турског нападаја, 30. марта 1813, предвиђајући пораз, он је молио дозволу да се може преселити у Русију. У лето он се и разболео, изгледа од тифуса; у најтежим данима, кад је његово присуство било потребно да дигне дух и озари људе, он је болан лежао у Тополи и малаксавао све више, и физички и морално.

Колико је било малодушности код вођа види се најбоље по том, што се у прогласу народу, 21. јуна 1813, није смела рећи права истина о тегоби положаја. Народу се говорило да су се смирили цареви руски и турски и договорили у погледу Срба, али да тај мир не признају спахије и јаничари, они исти који су криви и за устанак. Хтело се рећи да на Србију не иде царева ордија, него његови непокорници, а они су са таквима лако свршавали посао. Мислило се, да ће се тим дићи дух у војника. Али, није ли то пре био разлог за још већу клонулост? Када се свет на првом кораку увери да није тако, зар неће увидети да га намерно обмањују и зар неће свом страху додати још и осећање мржње ради лажи? Има вести из тога доба које још речитије карактеришу несавесност људи у овај велики час. Фатални Младен Миловановић имао је имања у Брзој Паланци. Да би их заштитио од турске пљачке он је по сваку цену, као министар војни, тражио да се брани Крајина.

Карађорђе, који је имао више војничког разумевања, желео је за одбрану лакшу линију у шумама од Делиграда према Поречу, рачунајући да би на том терену Хајдук Вељко чуда чинио са својим четама, док ће, затворен у неготински град, његов значај бити далеко мањи. Младен остаде при свом, а Карађорђе, који је некада упорно бранио своју вољу, попусти овога пута. Све је ишло као на несрећу, са предосећањем зла. Зашто су се Срби уопште упустили у борбу? Из два јасна разлога: прво, што су видели да Турци не попуштају и што су, бранећи се, мислили да колико-толико спрече зло; и друго, што су веровали да ће им Русија, ипак, као 1809. год. бар у последњи час, прискочити у помоћ.

Турци су напредовали доста брзо, нарочито с истока и са запада. Спорије се кретала нишка војска. Карађорђе, изнурен болешћу и утучен, појављује се на два-три места као сенка; покушава, у последњи час, да организује отпор на Морави и Колубари, али му недостаје стара одлучност да баци све на коцку и покуша жртву. Обрће се и Аустрији, и нуди јој градове, али ова није вољна да се, после свега што је било, заложи за Србе. Она је чак волела да Срби настрадају и да се тако увере, како им наслањање на Русију није донело ништа сем штете. Слао је чак предлоге у Русију, да се српски народ тамо пресели. Кад Турци почеше прелазити Мораву на источној страни, а кад на западу сломише јуначки српски отпор на Равњу и Засавици и ударише на Шабац, Карађорђе се у споразуму са руским агентом Т. И. Недобом и митрополитом Леонтијем, реши да напусти земљу. У недељу 21. септембра 1813, пребацише се они у Земун. Тек после њега, и на глас о његовом преласку, напустише Србију и друге знатније војводе, и то, сем Милоша Обреновића, скоро све. "Кад је 6. октобра 1813. стигао у Цариград глас да је турска војска опет заузела Београд, Шабац и Смедерево, - три дана, по три пута, пуцали су топови у Цариграду и на Босфору, у славу тога догађаја".

Кад су прешли у Земун Недоба изјави војном заповеднику места како неће да се раставља од Карађорђа и да мисли, одмах после издржане карантене, кренути за Русију. Бојећи се да не буде имао неприлика ради Карађорђева присуства у Земуну, војни заповедник предложи му да пређе у манастир Фенек. Карађорђе не пристаде да се раставља од Недобе, изјављујући да се ставио под његову заштиту. Није био нимало сигуран како ће се према њему понашати аустриске власти. Али 23. септембра предомисли се и пређе у манастир. Тако се и растави од Недобе.

Кад је дошао у Фенек и чуо за сву беду Србије, Карађорђу пуче пред очима колику је одговорност узео на се што је дао први пример напуштања дужности, и поче горко да се каје. Земунски прота Ј. Ивановић писао је, како Карађорђе "непрестано слезит" и како проплачу и сви његови људи, који дођу ту да га виде и обавесте о догађајима. Карађорђева намера није била да сасвим бежи потпуно, него само да се склони у Русију, са главним вођама и народом, да би отуд, боље спремљени, и са руском помоћу обновили борбу. То су биле Недобине сугестије, казиване и примљене од Карађорђа не само у тај мах, него још с пролећа 1813. године. Те су га мисли вероватно и помеле, па није имао снаге и воље, да се у најтежим приликама тргне и одлучи на друге кораке у Србији. Какво страховито разочарење за њ, кад му у Фенек стиже порука из Русије да истраје у борби и да ће се моћни цар побринути за Србију! Још септембра 28. упутио је он писмо Србима у благовештенски манастир, соколећи их да истрају, јер им стиже помоћ. Али то писмо паде у руке аустриским властима и остаде без дејства, које би, у осталом, у оном општем расулу, било мало вероватно.

Аустриске власти понашале су се према српским избеглицама готово непријатељски. Аустриски канцелар кнез Метерних, који је имао велик утицај на руског цара Александра I, употребљавао га је с пуно вештине, да би руско залагање за Србе било сведено на што мању меру. Пограничне власти су биле надмене и грубе и правиле су стотине тешкоћа. Убогим пребеглицама, па и Карађорђу, секвестрирали су све што су имали за дугове учињене за време рата сремским и банатским трговцима. И српски трговци са тих страна беху пожурили са својим тужбама, да час пре наплате потраживања. Највећи део угледнијих људи био је интерниран или конфиниран. Карађорђа су превели из Фенека у Голубинце, а отуд у Петроварадин. Овакав слом устанка био је несумњиво тежак ударац. Али тај је ударац био само привремен и само једна тешка лекција. У ствари, он је био ипак успех. Тај устанак дигао је поново Србе и ставио српско питање пред Европу као саставни део Источног Питања. Дотад није нико на страни водио рачуна о том да би Србију требало васпоставити као засебну државу. И Русија, која је спремала план о обнови Византије, није о Србији мислила друкчије него као о покрајини која улази у аустриску сферу. Чак и наши родољуби XVIII века гледали су решење српског ослобођења само у оквиру Аустрије и с њом у вези. Од Првог Устанка и стварања српске државе то се схватање изменило из основа. Ослобођење Србије могло се постићи само у потпуно слободној својој држави; у њој, и никако друкчије. Српска национална идеологија, у току XIX века, иде још и даље. Слободна Србија, с једне стране, постаје стожер целе националне политике српске и према Турској и према Аустро-Угарској и са српске мисли преноси се и обухвата све Југословене. С друге стране, на Балкану њена борба почиње да служи за пример другим народима, а њен политички програм тражи искључење сваког политичког ширења туђих сила на том подручју са захтевом, да Балкан остане балканским народима.

Иако је изгледало да је српским поразом 1813. било изгубљено све, у ствари није било тако. Сем пробуђене народне свести и тежње да се даде активан отпор насиљу, позитиван резултат је био и Букурешки Уговор. Он је претстављао правну базу за посредовање Русије у корист Срба. Помоћ Русије била је и њена морална обавеза према борцима из Првог Устанка, а и њена политичка потреба. Јер у обновљеној Србији она је добијала ново, и врло важно, и раније довољно неоцењено упориште за њену балканску политику. Карађорђе је освајао и стицао све: и ханове, и градове, и средства за борбу, и људе, и пријатеље и државно-правно место у светској политици.

Н. Јорга, познати румунски хисторичар, нагласио је једном приликом, како је на ослобођењу Грчке радио скоро цео свет, морално и физички и материално, а како су Срби морали да се боре у невољи, тами и непопуларности потпуно сами и како су му с тога српски напори много симпатичнији. Први Устанак, с Карађорђем као вођом, био је доиста чисто српски покрет, понесен властитом снагом и на властиту одговорност. И што је тај покрет изазивао интерес великих сила, и њихову помоћ (врло ограничену, у осталом), и што је добио значај европског питања, и то је, исто тако, заслуга његових носилаца, који су годинама издржавали на тешку месту, и доживели и кризу, и слом, па ипак успели да га поново оживе и направе нерешивим друкчије него само у интересу задовољавања националне правичности. Дух, који је био израз тог полета, и човек који му је извојевао самопоуздање и поштовање других, носио је име Карађорђа Петровића, светло и велико, поред свих његових људских мана и грешака. Његош је тачно и лепо карактерисао значај Карађорђева дела познатим стиховима своје посвете њему пред Горским Вијенцем:

И руски цар лично и руска влада, осећајући и на себи нешто одговорности ради српске судбине, беху вољни да све српске избеглице приме и збрину у својој земљи. Али Аустрији нису биле по вољи ни такве везе Срба са Русијом. С тога, правећи се да излази у сусрет турским жељама да се српски бегунци или предају њима или уклоне с границе, нареди пограничним властима да главне српске вође отпрате чак у Штајерску и Крањску. Тако и Карађорђе, са војничком стражом, би отпремљен у Грац. Мучени разним пакостима, ситним и крупнијим, људи су се обраћали руском посланству у Бечу тражећи заштите. После дужих преговора, на заузимање руске владе, српски вођи, најзад, добише дозволу да оду у Русију. Крајем септембра 1814, дубоко одахнувши, они се упутише тамо.

<<   Садржај   >>