Србија као самоуправна држава
Турци су били попустљиви према Милошу и Србији из два крупна разлога. Први је био, да избегну руско посредовање због неизвршеног Букурешког Уговора, на ком је код Порте почео од јесени 1816. год. инсистирати нови руски посланик, енергични и даровити А.Г. Строганов. Не хотећи дати Србима потврђене самоуправе, онакве какву су они желели, из Цариграда су препоручивали Марашлији да буде предусретљив и да не штеди на лепим речима и обећањима према Милошу, имајући као задњу намеру евентуално касније узмицање са изговором, да је то давао паша, а не султан. Главно је било привременим умиривањем и задовољавањем избити Русији оружје из руке.
Други разлог био је исто тако важан. Немири и одметања у Турском Царству нису били престали збацивањем Селима III и одбијањем његових реформних акција. У Турској је горело и даље. Нарочито су постали опасни покрети у Босни, који су били почели још за време Селимово, а који се нису могли стишати потпуно ни за време борби са устаницима у Србији. Ни енергични Сулејман Скопљак-паша није могао да се одржи против незадовољника и био је 1818. год. смењен. Што се врло ретко догађало у турској историји, његов наследник, Морали Бећир паша, захвалио се на својој части пре него је примио, јер се бојао отвореног незадовољства, а друга двојица везира бише смењени за непуне две године. Везиров углед и утицај био је необично пао. Љут султан послао је тад у Босну Али Џелалудин пашу, позната због своје одлучности и безобзирности, да уведе ред. Џелалудин је дошао у Босну почетком пролећа 1820. и одмах је почео оштре мере. Стари коленовићи, бегови, капетани и ајани, који су много полагали на свој стари повлашћени положај и изузетне обзире, били су изненађени поступцима новог везира и за свој отпор губили су главе или су били протеривани из земље. На јуриш је морао да осваја одметнуте градове Мостар и Сребреницу. По савременим саопштењима Л. Ранке је забележио за њ, да је "вршио правду неумољиву и непоткупљиву" и да је с тога био у вољи раји. Али је зато навукао страшну мржњу муслимана, који годинама нису могли да забораве његов режим. Други, много опаснији покрет по Порту био је онај Али-паше Јањинског, скоро правог династе, који је имао веза и са грчким револуционарима, и које је, са синовима заједно, потицан са стране, имао великих претензија. Он је 1820. год. дигао прави устанак.
Порти није могло бити у интересу, да поред нереда у те две области изазива и нови покрет у Србији. Али није хтела ни да се обавезује. У Цариграду је све више освајало уверење, да стална попуштања штете угледу царства и да обнова државе мора бити праћена извесном чврстином њеног вођства. Та радикална струја ојачала је нарочито од појаве устанка у Влашкој и Грчкој. Хетеристи су почетком 1821. год. отпочели с борбама у Молдавској и Влашкој, изазвани покретом једног влашког активисте, који се дигао против претставника грчке цркве и друштва и против бојара. Мало иза њих дигли су устанак и Грци у Мореји. То је изазвало прави бес међу муслиманима. У Цариграду би, на сам Васкрс, обешен патриарх на вратима патриаршиске цркве; три митрополита с више других лица, свештених и мирских, страдала су исто тако. Чланови једне српске депутације, која се у тај мах налазила у престоници ради уређења односа са Портом бише затворени, иако кнез Милош из личне опрезности и по руским саветима, није хтео да уђе у понуђени савез са хетеристима. Кад руска посредовања на Порти у корист Грка и цркве нису успела и кад је посланик Строганов напустио Цариград положај српских депутата постао је тежи, али ипак не и критичан.
Кнез Милош се држао мудро. Постао је више него обазрив. С пуно разлога. Кад Русија не предузима ништа одлучније против Турака и после таквих недела и после турске безобзирности и према њој самој, шта би Србија могла очекивати, ако би којим актом изазвала Порту против себе? А цар Александар, иако добар хришћанин и непријатељ поробљених, није доиста предузео ништа енергичније због држања Енглеске и нарочито Аустрије, која је била, у духу идеја Светог Савеза, противник сваке револуције. Турци су доиста, за сваки случај, били упутили једну војску у Ниш, а и појединци у Србији, огорчени на хришћане, чинили су извесна насиља и спремали се за евентуалну борбу. Марашлија, везир београдски, који је имао много такта у општењу са Србима, умро је 21. августа 1821., а на његово је место дошао заповедник са Адакале, Абдурахман-паша, који је уливао Србима мање поверења. Међутим, до сукоба није дошло, иако се очекивао. Велике силе, мада се нису слагале, деловале су ипак у Цариграду да се не иде предалеко. Посредовање је изазивало скоро цело европско јавно мишљење, које је, под утицајем филхелена, тражило помоћ за грчке устанике и за балканске хришћане уопште.
Преокрет у целој ситуацији донела је смрт цара Александра (19. новембра 1825.). Тек тада, предосећајући нови курс руске политике, ослободила је Порта у пола чланове српске депутације, па је Аврама Петронијевића упутила у Србију, али је друге задржала у Цариграду у патриаршији под присмотром. На руски престо дошао је жустри Никола I. Он се брзо решио на одлучне кораке, на које је пред крај своје владе помишљао његов умрли брат. Већ у марту 1826. упутила је руска влада ултиматум у Цариград, да се испуне њени захтеви. Међу њима је било и питање српске самоуправе. По савету Аустрије, која није желела да Русија сама посредује на Балкану, Порта је пристала на преговоре са Русијом. Ослободила је потпуно српске депутате, иако их још није послала кући.
Бојећи се туђег уплитања и сазнавши да су се сложиле Русија и Енглеска да посредују у грчком питању, у Цариграду се решило да се покуша поново сређивање унутрашњих тешкоћа сопственим напорима. Вратило се опет на систем рефорама. Султан је 16. маја 1826. укинуо потпуно јањичарски ред. Јањичарска буна била је у престоници брзо угушена, и то веома крваво. Уз јањичаре био је гоњен и дервишки ред бакпаша, за који се тврдило да с њима има блиских веза. То је веома узбудило духове. Нова турска војска, с новим европеизираним униформама, устројена са немачким инструкторима, изазвала је велике протесте у земљи. Нарочито се ударало на укрштене кајише преко прсију, за које се говорило да су противни исламу. У конзервативним елементима и областима султан се с новим реформама није нимало штедео. У Босни су јањичари дали добро организован отпор, који је оставио дубока трага. "Оних срећних пејгамберових времена и за вријеме халифа праве вјере и за пријашњих османских владара овако се шта није догађало," говорили су они и писали. Да угуши њихов покрет би послат у Босну за везира београдски Абдурахман-паша, који се у Србији показао као човек од ауторитета.
Та реформа место да ојача у ствари је ослабила Турску. Војска је била пометена и без отпорне снаге. Стара је растурена и огорчена, а нова се тек имала стварати. Водити у таквим часовима преговоре са Русијом, у којој се јавило оштро незадовољство због дугог оклевања Александрова времена, значило је изложити себе унапред сигурном неуспеху. Али Турци су то после руског ултиматума морали чинити. Преговори су вођени у Акерману, у лето 1826., ако се преговорима може назвати руско ултимативно диктирање услова. По Акерманској конвенцији, потписаној 25. септембра, Турска се обавезала, да за 18 месеци уреди српско питање заједно са српским претставницима и да његово решење објави хатишерифом. Као база за те руске захтеве била је осма тачка Букурешког Уговора, на коју се изрично позивало.
Кад су се мало прибрали Турци су дошли на мисао да одуговлачењем изиграју примљене обавезе. Ствар се заплела у толико, што се ни Руси нису задовољили Акерманском конвенцијом. По њој Руси су решавали "своја" питања с Портом, у која су убрајана и питање Влашке и Молдавске, као и питање Србије. Грчко питање Русија је, међутим, хтела да решава заједно са Енглеском, којој се придружила и Француска, и поставила га је пред Порту после завршетка преговора у Акерману. У Цариграду је с тога порасло неповерење према Русији и јавила се тежња да се не попушта. У грчком питању, које јој се чинило као изузетно опасно, Портин отпор прелазио је у тврду упорност. Три велике силе, Русија, Енглеска и Француска, које су биле узалуд понудиле своје посредовање, прешле су на оштрије мере. Својим флотама оне су спречавале Турској, да шаље нове војне одреде у Грчку, а у октобру 1827. сатрале су турско бродовље код Наварина. То је довело до прекида дипломатских односа, а потом и до рата између Турске и Русије. Тим је српско питање било потиснуто. Турци су формално као водили преговоре, али су у ствари чекали исход рата. По руском савету Србија није ушла у рат, да се не би излагала непотребним жртвама.
Руска војска није могла да током 1828. год. пређе стално преко Дунава. Тек 1829. год. успео је енергични и врло способни генерал Дибић да сломије турски отпор и да продре све до Једрена. Султан је на то затражио мир. По одредбама Једренског Мира, склопљеног 2. септембра 1829., Порта се, међу осталим, обавезала да изврши обавезе Акерманске конвенције, и то у року од месец дана. Наглашено је поново, да се Србији морају вратити и оних шест нахија, које је Карађорђе био освојио и држао, а које нису ушле у састав Милошеве државе. То су биле нахије: крајинска, црноречка, параћинска, крушевачка, старовлашка и јадарска. По истом уговору Русији је било признато већ у Акерману уговорено право српске силе заштитнице. Генерал Дибић, познавајући турски и намерни и природни јавашлук, ставио је меродавним у Цариграду до знања, да неће напустити Једрена све док се не изврше извесни његови услови, међу којима се налазило и решавање српског питања.
Једренски Мир претставља један од најважнијих датума српске историје XIX века. Њим је стварно обезбеђена самоуправа Србије и осигуран њезин међународни положај. Улога Русије у њему толико је видна, да је није потребно нарочито истицати. Што је руска влада мислила да нам спасе Букурешким Миром постигла је у далеко већој мери Једренским. Њим је уједно утврђен стварни и правни континуитет између Првог и Другог Устанка, између оног што је Карађорђе засновао и што је Милош остварио. Султан је већ 18. септембра издао претходни акт о самоуправи, који је 2. децембра регистрован службено у Београду и који је саопштен у Крагујевцу Народној Скупштини. Кад су се Руси повукли и кад је престала непосредна опасност Турци су, с пуно ориенталских "марифетлука", почели да изврдавају примљене обавезе, а нарочито ону о шест нахија. После дугог преговарања успело им је придобити Русе на одлуку, да границе тих нахија одреде посебни руски и турски комесари. Постигавши то, Турци су издали Србима тражени хатишериф о самоуправи у њиховој земљи. Тај хатишериф објављен је свечано у Београду на дан Св. Андрије Првозваног, 1830. год. То је био датум кад су Срби 1806. год. били заузели београдску варош. У исто време издат је и берат, којим је кнезу Милошу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици. Србија је тим актима постала европска држава, са својом династијом, под турским суверенитетом и руском заштитом. Тако је после више векова обновљена српска држава на оном истом подручју, на ком се угасила стара српска деспотовина.
Кнез Милош се у својој политици ослањао потпуно на Русију. Руском помоћу и остварио је своје жеље. Толико његово наслањање на Русију није могло бити по вољи Бечу. У Русији се једно време веровало, да би се Аустрија могла задовољити тим што су јој се дале сасвим слободне руке на Апенинском Полуострву, али се после видело да Беч љубоморно пази на своју некадашњу интересну сферу, иако из многих разлога није могао да руској политици прави отворене активне сметње. Цар Франц није веровао у снагу своје државе; сам је рекао једином приликом, да је његова царевина као црвоточна кућа; и нарочито је зазирао од жустрине цара Николе I. Кнез Милош, који је јасно видео да од Аустрије, у најбољем случају, неће моћи добити ништа више сем мање-више лепих речи, није се много упуштао у дубље преговоре с њима. Тражио је и чинио ситне услуге и трудио се да буде лојалан сусед. На примедбу свог главног дипломатског агента Михаила Германа да се чува Аустрије и да избегава могућност аустриске појаве у Београду Милош му је једном приликом мудро одговорио, како види добро колико од аустриске управе имају да трпе они Срби који већ столећима живе под њом и како је "нашем народу боље трпети пређашњега тирана, него потпасти новом и примити оне окове које спрема аустриски двор... Ако би аустриска влада, ма под каквим изговором, ступила са војском у наше земље, ми ћемо се сложити са Турцима, па заједнички одупрети се том злобном непријатељу нашега рода".
Руски протекторат над Србијом и руска сарадња са Србима од 1807. год. изменили су сасвим и односе политике великих сила. Крајем XVIII века Србија је, по руском признању, ишла у аустриску интересну сферу. Сада руске штићенице, Молдавска, Влашка и Србија, опасују Аустрију с југоистока и југа и праве извесну брану њеној евентуалној експанзији. До овог времена, кроз цео XVIII век, Аустрија је ишла стално за тим, да што боље потисне Турке и да она постане ослободитељка Балкана. Сада, она гледа свој главни интерес у том да се одржи Турска, јер би њено наследство уграбили елементи над којима она не би имала апсолутне власти и који јој могу постати опасни. У ово време Русија је постала главна и скоро једина сила, у коју су гледали сви балкански хришћани. Аустрија, спречена својим финансиским тешкоћама и не желећи да помаже никакве устанке, а најмање националне, није активно учествовала ни у решавању српског ни грчког устанка и тим је, природно, изгубила много у очима балканских народа. Место ње почиње да се све више осећа интерес Енглеске, и то не само за грчка питања, која су јој била приснија, него и за српска. Иако једно време савезник Русије Енглеска јој од тридесетих година XIX века постаје све изразитији противник, па најпосле и непријатељ. У тежњи да сузбију руски утицај Енглези су чак нашли своје оруђе и у кнезу Милошу. Тако је политички положај на Балкану почео да бива све сложенији и са врло укрштеним интересима и утицајима, па се то почело одражавати и у самој Србији.
|
