Устанци босанских муслимана
До пред тридесете године XIX века било је, како смо видели, у нашим земљама честих и великих устанака против Турака и њихове централне владе. У њима су учествовали, у главном, Срби православни и понеки турски зулумћари из јањичарских и крџалиских редова. У покрајинама блиским Србији и Црној Гори, као у Бугарској и Албанији, било је и правих одметничких покрета. Али Босна, мада незадовољна многим делима из престонице, није предузимала све дотле ниједног акта, који би имао карактер отворене побуне и који би излазио из оквира локалног или појединачног незадовољства. То је долазило првенствено отуд, што су босански муслимани, живећи на самој периферији Царевине, са две отворене границе, осећали најнепосредније опасност од ђаура. Добар део босанског муслиманског становништва сачињавале су избеглице из Хрватске, Славоније, Срема и Далмације, а од почетка XIX века и из Србије, које су, огорчене због ранијег обескућавања, пазиле да не оштете снагу Царевине и да својим незадовољствима даду карактер породичне свађе.
Отворено незадовољство у Босни против цариградске владе избило је тек онда, кад је та влада почела са увођењем рефорама, које су, по њиховом најискренијем уверењу, доводиле дин у опасност. Босна је била једна од најконзервативнијих турских области. И то не као Албанија из извесне горштачке борбености или племенске упорности, него са пуно свести о опасностима новотарења. Босански беговат чувао је, истина, наслеђене повластице и своје економске позиције с пуно љубоморе и гушио је у заметку сваки покушај социалног олакшања, али његов отпор имао је и других мотива. Он је зазирао од рефорама не толико што би био против сваког напретка, него што је веровао да се реформама користе само они елементи који желе да се ослободе турске власти и што оне значе уступке и слабост централне владе, која не види јасно опасности на терену, а посебно на граници. Босански муслимани доживели су турско повлачење с Дунава и Драве иза савске линије; видели су настојања Црне Горе; борили се да спрече одметништво Србије. Они су се енергично успротивили да сарађују с Французима чак кад су им имали доћи као савезници. Њима се чинило да централна влада не само не види шта је све у опасности, кад се иде за туђим саветима и примерима, него и да неће да види. Корупција цариградских властодржаца улазила је у причу и веровало се, да с тога одговорни кругови заборављају државне интересе. Код турских власти митом се, доиста, постизало невероватно много. Кривица је, наравно, бацана на централу, у којој воде реч Османлије, Јермени и Јевреји. Османлије су зване погрдним именом Туркуше и пребацивала им се колико с једне стране широка рука толико с друге лакомост. Кад су растурени јањичарски оџаци и кад су, као носиоци реформног режима, стали долазити у Босну чиновници из централе или из других источних области, незадовољство је добило још више маха.
Мада нису имале никакве формалне самоуправе Босна и Херцеговина су, ипак наслеђем и уобичавањем стекле као неки изузетни положај. С њиховим беговатом се, од најранијих времена, поступало с нарочитим обзирима. Остављена су му имања, пазило се на породичну традицију. У извесним градовима капетанска или главарска власт наслеђивала се као и имање; понеки од бегова добили су отуд презиме Капетановића као неки израз сталности. Однос бегова и ага према кметовима био је далеко повољнији за те поседнике, него, на пример, за спахије у Србији. Бег је био на свом добру и "топраку" једна врста малог суверена, прави средњевековни властелин, који је делио милост и правду и од чије је воље скоро зависило све. Реформе су укидале један део тих повластица. Место јањичарске војске, која се била потпуно изметла, постојала је и милиција, коју су дизали бегови као градски или крајишки господари и међу којом су они стварали своје приврженике. За одржавање те милиције они су добијали и извесна новчана средства или ударали посебне намете. Сад им се то право одузимало и сужавало, а с тим уједно и њихов престиж и њихова стварна моћ. Сви из реда слагали су се у том, да цариградске реформе не доносе добро, али су се разилазили у питањима тактике и у односу према султану и признавању његових заповести. Ништа није погрешније него веровати да је у таквом њиховом ставу било неких националних мотива или момената. Незадовољство босанских муслимана било је у ствари незадовољство водећег беговског елемента, који је желио и тражио одржавање старог поретка и неку врсту беговске самоуправе. С извесне стране се истицало, да је несумњива национална црта та противност између Туркуша и наших људи, па да ствар треба ценити с тога гледишта. Међутим, та противност била је мање национална него социална, и то кроз цело време борбе. Одвојени великим масама словенског, њима сродног, српског и бугарског елемента од већих чисто турских средишта; сами, по свом пореклу, несумњиви Словени; живећи, измешани, у српскохрватској средини, босански муслимани су, истина, одржали свој матерњи језик и свест о сродности са својим иноверним суседима, али по својим осећањима они су били ближи Турцима. Спајала их је иста вера и интереси повлашћеног дела народа, који штити турска држава. И кад су се бунили они се нису бунили никад да изађу из те заједнице, него само да у њој извојују онакав поредак какав они сматрају као најбољи.
Влада Абдурахман-паше у Босни била је веома строга. У првој половини 1827. год. паша је побио или протерао из земље велик број угледних и активних незадовољника. Ударио је и велике глобе, којима је упропастио многе људе. За време руско-турског рата побунили су се ипак против њега Височани и Сарајлије и натерали су га да напусти сарајевски град. У ратној невољи султан је морао попуштати и сменити везира. Тек 1831. год. решила се Порта поново, да настави с реформама. У пролеће те године поче увођење редовне војске или низама. То даде повода великом устанку, првом који је добио јасан карактер правог револта.
На чело устанка ставио се млади и амбициозни Хусеин бег Градашчевић, капетан града Градачца, прозван "Змај од Босне". Побуњени бегови и грађани Сарајева ступише у везе са скадарским пашом Мустафом Бушатлијом, који беше исто тако противник реформама. У том покрету учествовала је већина босанских бегова, док су херцеговачки претежно из личних разлога, остали верни султану. У марту 1831. побуњеници су разбили војску босанског везира Намик-паше близу Травника и покорили га. Одатле се везир, помоћу пријатеља, спасао и побегао у Столац вођи херцеговачких муслимана, борбеном и одлучном Али-паши Ризванбеговићу. Султану је доставио захтеве босанских незадовољника, који су тражили укидање реформа, једну врсту аутономије Босне (да сами бирају место из Цариграда постављеног везира свог шефа земље и да се Порта не меша у њихову управу) и опозивање уступака учињених кнезу Милошу нарочито с обзиром на то, да му се не уступи шест тражених нахија, односно нахије уз босанску границу. Велики везир, да би спречио спајање босанске и арбанашке војске, кренуо је одмах према западу и напао је Албанце. Против њих је имао успеха, али је зато претрпео пораз од Босанаца, и то баш на самом Косову, јула 1831. Хусеин бег није разумео да искористи однесену победу. Побеђеног везира није гонио, нити је уопште покушавао д продире дубље у Турску. Вратио се одмах у Босну, да узме стварну власт и да се прогласи за везира. Покушао је да покори херцеговачке аге и бегове, који нису хтели да му се придруже, али није имао среће. Одважни и јуначки Али-ага Ризванбеговић организовао је несаломив отпор у свом тврдом столачком граду.
Хусеин је брзо после победе наишао на ненадане тешкоће. Боснански беговат, дотле прилично сложен, поче да се диже против њега. Из више разлога. Било је, нема сумње, зависти и љубоморе због успеха. Било је и начелног неслагања. Нису сви били истих схватања у даљим односима према Цариграду. Многи нису хтели да проливају крв у борби против султана и да, на радост душмана, слабе снагу царевине, која је била њихова. Најпосле, Хусеин лично није био нимало човек од такта. Сувише личан, прилично ташт, у основи егоцентричан, одбио је многе од себе. Сав се окитио скупоценим оружјем и хаљинама, волео је сјај и блесак. Вређао је без потребе. Кад му је кнез Милош понудио посредовање код султана одбио га је с пуно омаловажавања. Те незгодне личне особине одбиле су свет од њега и он је убрзо остао без половине ранијих присталица. Наравно, да је и велики везир, врло вешти и немалодушни Мехмед Решид паша, развио своју активност у Босни, да сплеткама и обећањима раздвоји бунтовнике. Видећи како се стање нагло изменило на његову штету Хусеин, нагао, млад и неискусан, поче да гони и убија противнике, али то нимало није допринело јачању његова положаја.
У пролеће 1832. год., осећајући да су догађаји већ сазрели, крену Порта своју војску на Босну, коју је водио новоименовани везир босански Махмуд Хамди паша. Отпор Босанаца био је местимице чврст, али ипак не са старим одушевљењем. Код хана Булога више Сарајева била је 18. маја одлучна борба. У њој се нарочито истакао Хусеинов друг Али-паша Видајић, под којим је у току борбе погинуло осам коња. Султановој војсци, која се била почела колебати, прискочили су у последњи час у помоћ Херцеговци са Али-агом Ризванбеговићем и Смаил-агом Ченгићем. Хусеин са остацима разбијене војске узмаче, а потом пребеже у Аустрију. Касније је био помилован од султана, али му није било дозвољено да се врати у Босну. Умро је од туберкулозе у Цариграду 1833. год.
Као награду за своје држање у тој борби и за учешће на страни султановој против Мехмед Али паше египатскога Али-ага Ризванбеговић доби везирски чин, а Херцеговина, као посебна везирска област, би одвојена од Босне, 1833. год. За карактеристику стварних жеља босанско-херцеговачког беговата довољно је забележити речи новог везира, кад је примио своју дужност. "Ево вам Стамбол Мостар, ево вам цара и у Мостару. Не треба вам више ником да идете у Стамбол!" Бегови су хтели да у својим крајевима, већим или мањим, буду истински господари као средњевековна властела; желели су, да и у целој Босни њихова реч буде пресудна. Али њихове жеље нису ишле мимо тога, а најмање да се издвоје из турске заједнице. Извесни обласни господари, као Пазван-оглу, Али-паша Јањински или Бушатлија, хтели су, истина, да постану нека врста обласних династа, али њихове тежње носиле су увек лични карактер и нису биле израз већине њихових поданика. Ислам и привилегисани положај владајуће групе били су и сувише јака спона, који су их везали за цариградску централу. У Босни са Цариградом су били нарочито незадовољни баш највише с тога, што је чинио уступке хришћанима и што се јавила бојазан, да ти уступци иду на штету државне заједнице и интереса верских. На бунтовна расположења муслимана деловали су конзервативни одавно устаљени погледи на реформе у царству и на дух који их је потицао и опасни покрети међу хришћанима у Србији и Грчкој који су били схваћени као одјек слабости државне централе и њеног попуштања. Људи су били тврдо уверени, да Србија не би била изгубљена, да из ње нису били прогнати јањичари.
С тога султанова победа није значила и стварну победу новог духа. Већина људи у Босни и Херцеговини гледала је као Али паша Ризванбеговић, да та победа донесе неку врсту компромиса. Реформе се не би провеле у целини; у земљи би се поштовао стари поредак и његови претставници били би домаћи људи; али би се према султану очувала пуна оданост, јер чувати Турску значи чувати себе. Али такав се став није могао одржати. Њега није хтела ни Порта ни султан. Једно с тога, што су били уверени да су реформе једино средство за регенерацију Турске, а друго што су хтели да државна политика буде вођена само у једном духу. Мехмед Алија египатски, који је водио политику на своју руку и који је, под утицајем извесних страних сила, доиста тежио за самосталношћу, био им је свима жива опомена. Турска је осећала да због честих унутрашњих и револуционарних криза губи снагу и углед. Да би добила слободније руке она се у спољашњој политици знатно приближила Русији, а у унутрашњој је хтела јаке мере.
За Турску је 1839. год. постала веома критична. Мехмед Алија је тукао царске војске, султанова флота предала се одметнику, а овај запретио је самом Стамболу. Султан Махмуд је умро у лето те године, а владу је прихватио његов малолетни син, Абдул Меџид. Турску је спасло од тежих потреса у тај мах само посредовање великих сила. Из обзира према њима, и верујући да је то једини спас, реформна странка у Турској настављала је свој рад. У јесен 1839. објављен је такозвани хатишериф из Ђилхане са многим напредним одредбама у циљу заштите људских права и побољшања пореског система. Хришћанима је зајемчена законска равноправност. У вези с тим хатишерифом уведене су "тензимати хаирије", т.ј. "срећне уредбе", које су имале да оживотворе нови либерални дух. У Босни те нове реформе дочекане су с пуно неповерења. Налазило се, да би можда било за Турску боље да се измири са Мехмед Алијом, него да се предаје у сумњиви загрљај хришћанских великих сила. На више страна избише буне, које узеше озбиљне размере.
У Босни су муслимани били на нарочитом опрезу. Међу хришћанима се мутило на више страна и они су с тога налазили, да није време слабости и попуштању, него да треба имати чврсту руку. У односу према хришћанским кметовима поједини бегови нису имали много обзира, него су примењивали крут метод силе. После угушене Градашчевићеве буне уведена је за кметовска давања трећина, што је уз остале порезе, купљене с много бруталности, тешко пало на и иначе прилично голог и исцрпелог земљорадника. Изгледа, да су се и беговат и харачки чиновници журили, да час пре надокнаде штете и губитке поводом буне. Притисак је био толики, да су чак и суседне аустриске власти упућивале опомене босанском везиру. Видећи то незадовољство поп Павле Твртковић, познат после ради афере са издавањем прве књиге старих српских повеља, човек сумњивих моралних квалификација, радио је из Шапца на том, да се у североисточној Босни подигне буна, која би можда могла донети извесне користи Србији. Кнез Милош је пресекао тај рад у својој земљи, да се не замери Турцима, али је устанак ипак избио. Дигао га је поп Јовица Илић у нахијама дервентској и градачачкој, у марту 1834. Устанак је био рђаво организован и брзо је угушен, али је оставио дубока трага. Две године потом извршили су Аустријанци један упад код Изачића ради извесних локалних сукоба, што је дало нове хране сумњама против хришћана. По тврдом уверењу доброг дела босанских бегова отпор против рефорама био је борба за одржавање муслиманских позиција на угроженој граници. И они су с тога цело време правили све могуће тешкоће везирима, који су хтели да извршују царске наредбе, подносећи при том не мале жртве.
Од 1839. год. Босна је кипела. Енергични Мехмед Веџихи паша угушио је пре тога и тада неколико локалних покрета, од којих је највећи био у богатом и увек својевољном Сарајеву. Његов наследник, Хусрев Мехмед паша, био је смењен 1844. год., пошто је претрпео пораз од Крајишника. Карактеристична је чињеница за стање духова, да хатишериф ђилхански није у Босни уопште никад био објављен. Аустриски конзул Атанцковић извештавао је своју владу, да је стање у земљи неодрживо. Порта, односно њени везири, нису смели да ствари изведу до краја, а половне мере нису могле да задовоље никог. Старе присталице султанове, као Али-паша и Смајил-ага Ченгић помагале су опозицију. Сам Али-паша није хтео да квари много стари рад и све се више показивао као човек који не одобрава цариградске мере. Кад је 1848. год. дошло до немира у суседној Аустрији, односно до мађарске буне и покрета Срба и Хрвата, босански везир Тахир-паша почео је с интензивнијим радом на прикупљању босанске омладине за низам. То даде повода јаком новом устанку. Тахир-паша није устао да силом сломије устанике, него се морао с њима погађати, што очевидно није ишло у прилог јачању ауторитета царске власти.
После слома мађарске револуције и пошто је реакција завладала на целој линији решила се Порта, да и она у Босни силом уведе ред. Упутила је тамо веома способног и одлучног Омер-пашу Латаса, једног потурченог Србина из Лике, који је био почео своју кариеру у аустриској служби. Са неких 8.000 војника првенствено Анадолаца, и 34 топа дошао је он у лето 1850. у Сарајево и одмах притегао узде. Он је преместио и везирско седиште из Травника у тај град. Без много оклевања Омер-паша се упутио у Крајину. Отпор уплашених босанских бегова ту и у долини Босне био је неједнак, али упоран. Одличан војник, Омер им није дао да се приберу и повежу. Он је сломио и херцеговачког везира Али-пашу. Пашини људи покушали су на Липетама код Коњица да зауставе султанову војску, али су били разбијени. Кад је Омер стигао у Мостар свргао је старог везира и осрамоћена дао провести кроз град на магарцу, с магарећим репом у руци. Повео га је после са собом и у Крајину. Пред Бањом Луком "омакла" се једном стражару пушка, од које је смртно погођен пао последњи феудални господар Херцеговине, 1854. год. Омер-паша био је строг и непопустљив. Много бегова изгинуло је у борбама, а преко 400 послао је у тешком синџиру у Цариград. Аустриски конзул јављао је више пута, да су победе султанове војске деловале на муслиманско становништво веома болно. Оно је у души било уз своје вође и осећало је, да с њиховим поразом пада стари поредак, који им је, и поред свих недостатака, био драг, јер је био њихов. У Омер-паши гледали су старог каурина, који пролива крв правоверних без милосрђа. И мрзели су га бескрајно. Овим борбама бескомпромисни паша скршио је моћ и утицај босанског беговата и подвргао га царској вољи. Сломивши га он је, у ствари, завршио тим актом Средњи Век у Босни, пошто је у великој мери докрајчио феудалне традиције и тешко погодио његове претставнике.
|
