Новак Килибарда

Богољуб Петрановић као сакупљач народних пјесама

Предговор књизи Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине I-III, сакупио Богољуб Петрановић, Свјетлост, Сарајево, 1989.

Богољуб (Теофил) Петрановић рођен је у Дрнишу 1830, а умро у Шибенику 1887. године. Завршио је богословију у Задру, и рукоположен за презвитера, 1852. У току десетогодишњег службовања у Далмацији Петрановић се показао као вриједан учитељ и организатор српских школа. Основао је школе при манастиру Прасквици у Паштровићима и на Косову, да би потом био наименован за старјешину манастира Савине у Боки и ректора калуђерске школе. Мјестом старјешине најугледнијег манастира у Боки и положајем ректора калуђерске школе могао је да буде задовољан и много познатији калуђер, али Теофил је без предомишљања оставио Савину кад му је 1862. године понуђено мјесто учитеља Српске школе у Сарајеву. Није се обазирао на своје слабо здравље кад се одлучио да остави сунчану Боку, а морао је да зна да ће му се астма погоршати у сњегопадном Сарајеву. Али непоколебљиво убјеђење у остварљивост политичких планова кнеза Михаила Обреновића јаче је било од свега тога и одвело је образованог калуђера у Босну. Управо, отишао је у турску покрајину на коју су и Уједињена омладина српска и кнез Михаило гледали као на српску територију у најскорије вријеме. Национално егзалтираном Петрановићу таква Босна изгледала је као обећана земља. Не треба сумњати у његову изјаву да је пошао у Сарајево »са пламеним одушевљењем«.

Турска власт у Сарајеву гледала је с мање подозривости на људе с аустријским пасошем него на дошљаке из Србије и Црне Горе. Османлијска управа сматрала је да су аустријски држављани релативно погодни службеници, јер је све евентуалне спорове с њима лако било ријешити преко Аустријског конзулата у Сарајеву. И Беч је избјегавао да због ситних ствари долази у конфликте с Портом зато што се тада бавио дубљом политиком за каснију окупацију Босне и Херцеговине. У таквим околностима учитељи и свештеници из Аустрије лако су добијали одговарајућа мјеста у турској Босни и Херцеговини. Међутим, Православна општина сарајевска била је подстакнута сугестијом из Србије да упути позив игуману Савине, јеромонаху Теофилу Петрановићу. Србија је препоручила човјека који разумије значај просвјетнога и културнога рада као предспреме за устанак раје у Босни и Херцеговини. Изгледа да је српска влада запазила, преко својих повјереника, Петрановићев успјешни рад у Далмацији и онда се постарала да предузимљиви калуђер дође у Босну. У вријеме велике активности бугарске цркве против Фанара, црквени и политички кругови у Србији настојали су да доведу у Босну енергичне и предузимљиве људе. Српска црква у Србији, Аустрији и Црној Гори настојала је да преко својих повјереника ослаби утицај босанских фанариотских владика који су своје интересе усаглашавали с интересима османлијских власти у Турској. Посебна пажња Београда према Петрановићу темељила се свакако на јаком повјерењу у његове способности које је испољио у Далмацији. Београдски архиепископ Михаило, врло активна личност у политичком животу Србије, препоручио је Српском ученом друштву да објави народне пјесме које је скупио Петрановић. А Кнез Михаило је препоручену збирку наградио са сто дуката и наредио да се књига штампа у Државној печатњи под најповољнијим условима. Иначе, Петрановић је као повјереник српске владе у Босни добијао више новчане потпоре него иједан други повјереник. На примјер, Богдан Зимоњић са још три друга добијао је 16, а сам Петрановић 25 дуката. А за разлику од неких других учитеља у Српској школи у Сарајеву, који су плату добијали у чаршијским грошима, Петрановић је добијао у турским. То је значило да је сваки дукат који је примио био скупљи за седам до осам гроша.

Петрановић је одбио у Босни и најласкавије понуде фанариота. Није прихватио епископско достојанство, нити архиепископску столицу коју му је нудила грчка црква. Очигледна је чињеница да је Фанар покушао да корумпира опасног противника. Одбијање високих црквених положаја сасвим је усаглашено с политичким ставовима националног борца Петрановића, али овај његов став дефинише и повјереничку обавезу према српској политици која га је довела у Босну. Он је цијенио указано повјерење, па је за вријеме свога боравка у Сарајеву од 1862. до 1869. године непрекидно ширио српску пропаганду, настојао да покаже да српски живаљ у Босни има богату духовну традицију, популарисао политику и углед Русије, да би најпослије прешао на организовање устаничких чета против Турака.

Петрановић је у Сарајеву био на челу одбора који је имао циљ да се искорјењује погрдни назив Власи, а да се популарише име Србин. Фра Грга Мартић, који је живио у Сарајеву у исто вријеме када и Петрановић, сјећа се 1906, у својим Запамћењима, да је Теофил Петрановић био главни организатор српске пропаганде у Босни. Владислав Скарић, одличан познавалац сарајевске прошлости, вели да је Теофил био душа српског покрета у Сарајеву и да је руководио српским одбором који је имао »револуционарних циљева«. Јован Скерлић доказује да је Омладинско друштво у Сарајеву основано 1866. године, када и Споменица у Темишвару и Србенда у Прагу. Јавно се звало Друштво за купљење народних умотворина, а у ствари било је средиште омладинског покрета у Босни.

Петрановић се одмах по доласку у Сарајево заузео да сузбија аустријску пропаганду коју су највише ширили фрањевци. Оцијенио је да се млађи фрањевци могу вјештом пропагандом, заузимањем и новчаном потпором из Београда окренути на српску страну, па је успио да створи неслогу између старих и младих фратара. Српска влада је цијенила предлоге Богољуба Петрановића, па је своје политичке потезе према фрањевцима планирала на основу његових извјештаја и сугестија. Архиепископ Михаило прибављао је Петрановићеве предлоге и подносио их српској влади.

Борба против грчких владика била је важна област Петрановићева политичког рада у Босни. Кроз наставу историје у Српској школи потенцирао је непријатељске потезе Цариградске патријаршије према српској цркви, уједно предузимао је и практичне послове у борби против фанариота у Босни. Петрановић је преко новосадске Заставе представљао фанариотског митрополита Дионисија као »злогласног непријатеља Срба, рушитеља српских школа и прогонитеља напредних учитеља«. Доказивао је да поступци грчких владика представљају »грозну и ужасну слику њихове крајње покварености«. Доказује он да се хришћанска црква руши, јер грчке владике »при тајнама врше нечовјечну и страшну улогу најпрепреденије и најужасније полиције турске«. У опширном раду Обичаји српског народа у Босни, Петрановић описује фанариотско користољубље и њихову туркофилску политику. Пјесма коју је написао поводом смрти Јова Билбије, националног прегаоца из Босне, одлично показује како је презвитер Теофил дубоко мрзио фанариотско свештенство. Послије набрајања зала која је народ претрпио од фанариота у Босни, пјесма прелази у клетву:

»Храна им проклета и кап воде наше«.

Романтичарски узбуђени Богољуб Петрановић настојао је да се што више популарише Русија као моћна словенска и православна царевина и заштитница Срба у Турској. Истовремено је предузимао мјере да Русија што више помогне материјално Србе у Босни. Ово његово настојање имало је врло практичан значај - требало је босанском неписменом свијету, који се припрема за оружани устанак против Турака и фанариота, представити Русију као словенску земљу која има своју независну цркву и која преко новчане помоћи излива љубав према босанским Србима. Сваки босански сељак коме је објашњена величина Русије мора да је осјећао понос што је, као Словен, дио једног моћног народа. Учитељ и јеромонах Теофил сачекивао је пазарним даном сељаке на сарајевским прилазима и објашњавао им шта су и ко су Србија и Русија. Морао је убједљиво дјеловати као човјек на чију је препоруку Русија послала новчану помоћ од по педесет дуката годишње на двадесет нових школа у Босни.

Романтичарско расположење није дозволило националним радницима у Босни, као уосталом и многим члановима Уједињене омладине српске у Војводини, да сагледа суштину европског политичког комплекса. Док се свијет на Балкану до усијања загријевао Русијом и гајио најбоље наде у словенску предводницу, руски двор је 1865. и 1866. године предузимао дипломатске мјере да не дође до рата на Балкану. Русија је тада изграђивала жељезничку мрежу и настојала да се прво економски стабилизује, па јој нијесу одговарали ратови и устанци око којих би се морала ангажовати. Руски цар је савјетовао српској влади 1865. године да не одржава прославу педесетогодишњице таковског устанка, а 1866. наговарао је кнеза Михаила Обреновића да учини званичну посјету султану. Ови потези извођени су врло опрезно, а панслависти и романтичари, као Богољуб Петрановић, усхићивали су се Русијом и чекали од ње спас за српски народ на Балкану. И кад су 1878. године пропали сви планови за ослобођење Босне и Херцеговине, Петрановића је и даље одушевљавала Русија и њена снага - осјећање које је гајио неколико деценија није могло лако да спласне.

По ширини замишљених планова Петрановић је био романтичар, али умио је да искористи расположење народних маса у Босни и Херцеговини и политичку климу у Европи за интензивну српску пропаганду, која је имала за крајњи циљ дизање оружаног устанка против Турака. Пошто је пропагандом припремљен терен, прешао је Петрановић 1868. године на организовање устаничких чета. Из списка његових »усталаца«, који је доставио српској влади, види се да је био организатор широких размјера. Организовао је чете у Осјечанима, Гласинцу, Јахорини, Косатићу, Борку, Загорју, Ловници, Коњицу, Лијевну, Добруну, Милешеви, Пријепољу и Пљевљима. Излажући се највећем ризику, редовно је спремао извјештаје српској влади о свом раду и кретању политичког барометра у Босни. Како то сам каже, Петрановић је »јуначке радње спремио био за Српство и Србију, како први српски топ пукне на Дрини, да се чете на најповољнијим тачкама нађу«. Али, таман кад је био развио устаничку активност, морао је да напусти Босну.

Турске и фанариотске власти тражиле су згодан повод да се ријеше Петрановића, али само конкретни докази о антидржавној дјелатности могли су да протјерају аустријског поданика. Кад је ухваћена честитка кнезу Михаилу Обреновићу, којом су сарајевски Срби изразили одушевљење због ослобођења српских градова, паша је имао отворене доказе и одмах је наредио Православној општини сарајевској да отпусти из службе Петрановића. Утицајни људи заузимали су се за учитеља Теофила, али противници су стално подривали положај осумњиченог јеромонаха, те паша 1869. године »насрне огњевито на опћину да ће их сургунисати« ако Петрановићу не откаже посао.

Петрановић је био жустар и пријек човјек и зато је имао више личних непријатеља. Његове објављене полемике и сачувана писма то добро показују. Мрзјели су га људи који су били економским интересима везани за фанариотске владике. Имао је елоквентни Теофил непријатеља и међу имућним трговцима који нијесу били ради кавзи, јер су се због имовине плашили буна и преврата. Петрановић највише окривљује трговце за своје прогонство: »По турском познавању људи ја сам и сад могао бити у Босни, али наши неки трговци, Бранковићи, подле удворице турске једнако представљали су турској влади како сам ја опасан дух за државни мир...« - каже Петрановић у писму српској влади. Давао му је подршку само прост народ који је изгнаника из Босне »листом изпратио два сахата, од Сарајева до Илиџе«.

Убрзо послије протјеривања Петрановић је дошао у Београд и задржао се у српској пријестоници до новембра 1870. године. За то вријеме постигао је договор с Намесништвом о настављању пропагандног рада у Лици и Далмацији. Добио је новчану потпору у висини годишње плате коју је примао у Сарајеву. Пошао је у своје родно мјесто Дрниш, настанио се у кући свога брата и наставио национално-политички рад с несмањеним одушевљењем. Приступио је организовању борачких јединица »како би за одсудан час спремио коју чету и у пограничну Босну преко Граба претурио, да се олакша посао српској војсци«. Једнога свога рођака, поднаредника аустријске војске, припремао је за вођу добровољачке војске, »која ће у своје време превалити у Босну у љевањске планине«. Проналазио је и људе који су се обавезивали да ће новчано помоћи устанак у сусједној Босни. Редовно је извјештавао српску владу потписујући се псеудонимом - Карло Антуновић. Петрановић је обећавао српској влади да ће »у одсудном часу« из околине Книна »доста наоружаних бораца у помоћ браћи спремити«. Петрановић је и на аустријској територији имао велики број политичких ортака, па је упућивао српску владу на своје људе из многих мјеста која су на самој граници према Босни.

Петрановић је у Дрнишу »склопио једно друштво одбор за буђење и ширење српске свијести и идеје ослобођења Срба у Турској«. Одбор се јавно декларисао да сакупља »чудотворне приповијетке и приче и старине за нашу митолођију и повјесницу«, како не би на себе скренуо пажњу аустријских власти. Петрановић је касније убјеђивао српску владу да је стао на пут »мађаронској хрваштини и римском клерикализму« и да »српски покрет у Далмацији не може више никаква сила загушити«.

Српска влада одржавала је везе с Петрановићем све док су постојали изгледи за ослобођење Босне и Херцеговине од Турака. Али кад су Берлинским конгресом ове земље повјерене Аустро-Угарској, болесни и исцрпљени презвитер Теофил препуштен је судбини. Од тада за њега наступају црни дани од којих га је спасла смрт 1887. године. Кад су наступиле елементарне животне невоље и оскудица која се граничила с глађу, Петрановић је често молио за помоћ и Српско учено друштво и српску владу. Његова писма из година патњи и оскудица потресна су исповијест човјека који је немоћан да било коме докаже вриједност посла који је био обавио. »Ако немам и не могу добити ништа у Турској, такође отуда ништа, морам скапати као најнесретнији човјек на земљи. Ето докле сам доспјео мишљу, осјећајима и поштеним радом за опћу корист нашега народа« - писао је српској влади 1875. године.

Романтичарски погледи на живот и људе нијесу дозволили Петрановићу да реално процијени студену логику политике. Молио је српску владу да се заузме за њега код кнеза Милана Обреновића, не би ли га »код њега сунце огријало«. Он, изгледа, никада није схватио прави смисао награде коју је добио од кнеза Михаила 1867. године за прву збирку епских народних пјесама из Босне. Није примијетио да су кнежев неоспорно племенити гест пратили и разлози отворене политичке рачунице. Петрановић је дубље доживљавао пораз својих идеала него материјалну биједу и тешку болест. Од ђачких дана у Задру па све до Берлинског конгреса, он се кретао кроз свијет идеала: његово школовање у духовној академији било је у вријеме панславистичке егзалтације, службовање у Аустрији и Босни поклапа се са сновима о обнављању Душанова царства и с практичним потезима Србије за уједињење Срба и ослобођење Босне и Херцеговине од Турака. Све је то 1878. године одлетјело као лијепи сан. Зато је Петрановићу, човјеку без породице и без икаквих свијетлих перспектива на плану личног живота, Берлински конгрес значио догађај који се мјери смрћу. Како је овај »апостол словенства и хришћанства« доживио крај свога рада и тридесетогодишњег надања показују његове пјесме Четникова несрећа и Намастир св. Аранђела покрај Крке у Далмацији. Кад је видио да је све пропало тјешио се сазнањем да му нико не може побиједити душу. Тако је Богољуб (Теофил) Петрановић, као ријетко ко у српском романтизму, живио од својих идеала и изгорио на њиховој ватри.

Петрановићево политичко дјеловање било је далеко од уског национализма. Он се страсно борио против однарођавања Срба, а југословенство му је ипак било крајњи циљ. Карактеристична је нарочито његова пјесма Братска свађа којом позива Србе и Хрвате на савез и слогу:
»Да не мрзи брат на брата,
што ће Хрват без Србина,
што ли Србин без Хрвата,
једне мајке оба сина«.

Босанска вила од 1. IX 1887. године донијела је кратак напис поводом смрти Богољуба Петрановића. Анонимни писац читуље не наводи дан Петрановићеве смрти. И београдски Одјек огласио је Петрановићеву смрт скромном читуљом. Шибеничка болница не чува евидентну књигу посмртницу из 1887. године, те остаје непознато вријеме Петрановићева боловања у Шибенику и датум његове смрти.

Њемачки дипломата и путописац Франц Маурер даје потпун портрет књижевника и националног борца Богољуба (Теофила) Петрановића: »Богољуб Петрановић из Дрниша у Далмацији беше импонујућа, а за севернога Немца уједно страна појава која заслужује већи интерес. Помислите човека висока стаса, сува, права словенска лика, са дугом, врло густом црном брадом; чело му окружава дуга, натраг шчешљана коса, која је на среди раздељена, уз то дуга мантија до чланака која држи појас, па ето вам од прилике слике и прилике овога учитеља. Наравно да ми је код тога човека најзанимљивији део израз његова лица, из кога у исти мах говораше тако тихо одрицање и тако гвоздена воља, а из мудрих очију сјаји му се у даљину стално у циљ гледајућа надежда - једина награда за одрицање на радост и на задовољење частољубља у садашњости. Морам признати, и нехотице сам се удивио овом стасу, осећао сам страхопоштовање - нешто што ми у саобраштају с људима не бива врло често. И заиста, нека се суди од сваке руке како се хоће, о циљевима и тежњама јужних Словена, нека се смеју њиховим маштама и претераним надеждама, али апостол словенства и хришћанства, као што је учитељ овакав, јесте и остаје личност достојна поштовања и заслужује уважење сваког поштеног човека«.

II

Идеолошко-политичке побуде основни су усмјеривачи књижевног рада Богољуба Петрановића. Буђење националне свијести и величање српске прошлости дословно значе тематску структуру његовог оригиналног књижевног рада - пјесама, есеја, расправа и полемика. Збиркама народних пјесама из Босне и Херцеговине хтио је да укаже на духовну снагу српског православног живља у тим турским областима.

Петрановић се почео бавити књижевним радом тек пошто је дошао у Сарајево. Његово десетогодишње службовање у Далмацији није прелазило оквире учитељског и административног посла. За вријеме свога национално-политичког рада у Босни формирао је шест великих збирки народних пјесама: двије лирских и четири епских. Једну књигу лирских пјесама објавио је у Сарајеву, у Босанско-вилајетској штампарији, 1867. године, а рукопис друге књиге данас се чува у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду. Прву књигу епских пјесама објавило му је Српско учено друштво у Београду 1867. године, а другу је сам објавио 1870. у Државној штампарији у Београду. Рукописи двију збирки епских пјесама чувају се у поменутом Архиву САНУ.

Петрановић је објавио извјестан број епских и лирских пјесама у ондашњим часописима и листовима. Неке од тих пјесама објављене су касније у поменутим штампаним збиркама, а један број није ушао ни у објављене ни у рукописне књиге.

Богољуб Петрановић није ваљано разумио карактер народне пјесме, нити је схватио народног умјетника као појединца који се од широке масе, којој социјално и идеолошки припада, разликује само талентом и морањем да саопштава доживљено. Он је књижевност мјерио аршином својих идејно-политичких циљева, па је вјеровао да у народној књижевности треба да буде пројицирана само славна прошлост и величанствена српска историја, а у умјетничкој поезији текући актуелни национално-политички проблеми. Тражио је од поезије будилачку функцију и захтијевао да српска књижевност, народна као и писана, буде зрак који обасјава само свијетле стране народне прошлости и садашњости, и да потхрањује национални понос народа.

Петрановић је од најраније младости био одвојен од неповријеђених облика патријархалне културе, па је дошао у Босну као човјек који нема јасне представе о народном животу и патријархалној култури. А интензивни политички рад и рискантни устанички подухвати у Босни усмјерили су сваки његов додир са сељацима у једном правцу - револуционисање пробуђене српске националне свијести и популарисање српске витешке прошлости. Он је у Босни више агитовао, убјеђивао и објашњавао, него што је ослушкивао народни живот и облике народне умјетности. Зато је појам »народно« схватао у најширем смислу - вјеровао је да свака појава која се може видјети на селу има народни карактер. Пјесме које је добијао од писменога човјека са села сматрао је као израз колективнога живота босанског православног сељаштва средином деветнаестога вијека.

Петрановић је обавијестио Српско учено друштво да је три пута ишао кроз Босну да биљежи народне пјесме. Међутим, његова болест доводи у сумњу ту изјаву. Ако је путовао, морао се држати друмова и комуникација и избјегавати брдовитије предјеле, јер га је често астма гушила. Српски живаљ био је махом настањен баш по брдовитијим областима Босне, а равнија мјеста и успутна насеља била су претежно муслиманска. Пошто су његови повјерљиви људи помоћу којих је организовао чете били из разних мјеста Босне и Санџака, морао је предузимати путовања да би са њима успоставио чвршћу сарадњу. Зато се може претпоставити да је Петрановић предузимао три поменута путовања као организатор устанка, а не као сакупљач народних пјесама. Болесник од астме морао је да уложи крајње напоре и да има неодложне послове па да предузме напорна путовања.

Брзина којом је Петрановић спремао збирке за штампу говори о сумњивом сакупљачу народних пјесама. Петрановић је објавио 1865. и 1866. године читаву руковет лирских народних пјесама у новосадској Даници, а Босански вјестник од 21. IV 1866. донио је вијест да је »главни учитељ при школама Православне општине сарајевске«, Теофил Петрановић, предао Сопроновој печатњи збирку народних лирских пјесама. У исто вријеме средио је за штампу збирку од педесет и шест врло дугих епских пјесама. Архиепископ Михаило обавијестио је 30. V 1866. Српско учено друштво даје та збирка приспјела у Београд. Марта 1868. послао је Петрановић Српском ученом друштву другу велику збирку која има преко шездесет пјесама. Септембра 1868. обавјештава Српско учено друштво да је упутио три збирке пјесама. Оне укупно броје 127 дугих епских и 407 лирских пјесама. У исто вријеме послао је Петрановић истоме Друштву књигу народних обичаја, двије србуље и »нешто приповиједака и други старина«. Дакле, Петрановић је поред редовног посла у школи, писања оригиналних пјесама и чланака, вођења полемика, сакупљања материјала за писање историје Сарајевске православне цркве, сакупљања написа са старих босанских споменика, сарадње у страним часописима, писања великог броја приватних писама и повјереничких извјештаја, поред разноврсних и сложених послова тајног повјереника српске владе, и уз своју болест, успио да за непуних седам година спреми за штампу шест великих збирки пјесама, које укупно имају 246 епских (просјечна дужина од 370 стихова) и 771 лирску пјесму. Видјели смо да је објавио и извјестан број пјесама у листовима и часописима, које нијесу ушле у поменуте збирке. Епидемија колере од које је морао бјежати из Сарајева и астма која га је често гушила представљају тешкоће које су и најенергичнијег човјека могле много да ометају у раду. Вук Караџић сакупљао је народне пјесме преко педесет година, па и поред тога његов зборник мало више но два пута надмаша Петрановићев. Па у чему је онда ствар, како је Петрановић долазио до пјесама?

Убрзо по доласку у Босну, Петрановић се упознао с народним гусларом Илијом Дивјановићем, имућним домаћином испод Јахорине. Дивјановић је био писмен човјек који је, према изјави самога Петрановића, боље читао и писао од ондашњих босанских попова. Читао је народне пјесмарице, календаре и, најрадије, црквене књиге. Научио је све своје укућане да читају и пишу и био је цијењен у широј околини као прави народни учитељ. Имао је необично развијено памћење и могао је да запамти, једном кад чује, и најдужу народну пјесму. »Нека му ко само једном ма какав догађај исприча, он је одма готов прелити га у народну пјесму, онако живо и китно, као што други не може« - каже Петрановић. Презвитер Теофил, као човјек који није имао вуковски нерв да просуђује суштину и карактер народне књижевности, закључио је даје наишао на правога ствараоца народних пјесама. Одмах се постарао да обилато искористи Дивјановићеву способност да брзо претвара приче у десетерачке пјесме и да познате пјесме лако препјевава. »Дивјановић је« како примјећује Војислав М. Јовановић - »импровизовао десетерачке песме са великом лакоћом; он је располагао изузетним богатством готових слика и стихова, живих и речитих израза, узбудљивих парола које су хватале за срце.«

Кад се пореде Дивјановићеве пјесме с Петрановићевим оригиналним десетерачким пјесмама, лако се закључи да је В. Јовановић био у праву кад је тврдио да Петрановић није »као слаб гуслар и још слабији састављач гусларских песама« могао испјевати пјесме које се налазе у поменутим збиркама. Петрановићеве оригиналне десетерачке пјесме »о рату руско-турском и о бојевима на Плевни 1877«, које је објавио у Дубровнику, као посебну књигу, 1883. године, у ствари само су један стиховани извјештај, обична политичко-родољубива прича пренијета у десетерац. Ни велика љубав према Русији, ни одушевљење значајним турским поразом нијесу у Петрановићу могли пробудити пјесника. Он је ређао суве десетерце, хроничарски причао о догађају, не успијевајући да створи ниједну поетску слику. Петрановић и није пјевао десетерачке пјесме прије познанства са Дивјановићем. То је почео да ради тек послије вишегодишње сарадње с пјевачем испод Јахорине. Научио је од Дивјановића како се праве десетерци, али није могао да од њега наслиједи машту и епску стилску технику. Ако има који стих пјесничког замаха, у Петрановићевим десетерачким пјесмама о бојевима на Плевни, они неодољиво подсјећају на Дивјановићева поређења. И све Петрановићеве оригиналне лирске пјесме, које је објавио у часописима и новинама, једва да имају какве пјесничке струје. Петрановић је радо пјевао о српској пропаганди и величао српску прошлост и српско име, али није успијевао да своју идеју искаже пјесничким језиком, нити да је транспонује у прикладни књижевни сиже и слику. Према томе, претпоставке да је Петрановић сам испјевао пјесме које је насловио као народне нијесу одрживе.

Петрановић је снабдијевао Илију Дивјановића литературом коју је требало препјевати и збиркама народних пјесама које су могле подстицајно дјеловати на пјевача да испјева нове пјесме. Користећи пјевачеву способност брзог импровизовања, наручилац је причао приче које су одговарале национално-политичком раду српске пропаганде у Босни, а пјевач Илија испричано је брзо враћао као написане епске десетерачке песме. Дивјановићева пјесма Смрт Данила Петровића, кнеза црногорскога, која је до сада необјављена, јасно објашњава сарадњу Дивјановића и Петрановића. Ова пјесма, стихована историја од 455 десетераца, помиње све појединости, и, ситне детаље, о погибији кнеза Данила 1860. године. Те ситне појединости Дивјановић није могао знати. А није било у Сарајеву, као ни у читавој Босни, погодније личности од Богољуба Петрановића да исприча пјевачу Дивјановићу све појединости о кнежевој погибији. Петрановић се налазио у Боки кад је кнез Данило убијен у Котору и зато је морао да познаје све појединости које су везане за ту смрт. Аустријске новине опширно су писале о атентату, јер је кнез убијен на аустријској територији. Убици је судио аустријски суд. Православни живаљ Боке пратио је са живим интересовањем све вијести о убиству кнеза Данила, јер су постојали и психолошки и политички услови да убиство црногорског кнеза значи догађај који узбуђује бокељски народ. Петрановић је, несумњиво, упознао Илију Дивјановића са свим појединостима о атентату на црногорског кнеза.

Све пјесме у Петрановићевим збиркама у којима се говори о догађајима који су се дешавали средином деветнаестога вијека Дивјановић је спјевао на основу Петрановићевих прича. Петрановић је строго пазио да идеја пјесме одговара идејно-политичкој пропаганди коју је он ширио у Босни и зато су извјесне Дивјановићеве пјесме само устиховани програм те пропаганде. На примјер, у пјесми Смрт Михаила Обреновића, која је још у рукопису, јасно се оцртавају политички погледи српске владе и њено настојање да сву кривицу за убиство свали на кнеза Александра Карађорђевића. Сувишно је и помињати да Дивјановић није сам могао осуђивати потомке славнога Карађорђа, чије је име још од првог српског устанка имало стално мјесто у свијести српског живља у Босни. Петрановић је, међутим, популарисао у Босни вјешту пропаганду Намјесништва и представио је Александра Карађорђевића као савезника озлоглашеног Осман-паше. Несумњиво је да је и Дивјановић, на Петрановићев захтјев, протумачио смрт кнеза Михаила Обреновића као резултат сарадње кнеза Карађорђевића и Осман-паше, султановог намјесника у Босни.

III

Шта Петрановићеве збирке, које се сада објављују, нуде данашњем читаоцу, а шта данашњем истраживачу народне или усмене књижевности?

Одавно је неоспорна чињеница да Босна и Херцеговина спадају у наше најјаче лирске области. Тачна је констатација Владана Недића: »Укупно узевши, најбољи примери југословенске народне лирике записани су у појасу старобалканске културе (Македонија, источна и јужна Србија) и у појасу измењене патријархалне културе (Босна и Херцеговина); то су, истовремено, југословенске области које су најдуже биле под Турцима«.

Народна лирика живјела је пуним животом у Босни средином деветнаестога вијека, јер никакви облици цивилизованијег живота нијесу тада били дотакли лирску пјесму да би условили њено усахњивање. Вук Караџић је констатовао 1841. године да лирских народних пјесама има у изобиљу у босанским варошима, па је несумњива чињеница да је Богољуб Петрановић затекао такво исто стање двадесетак година касније. Петрановић је као цијењени грађанин православне чаршије позиван у српске куће на славе, свадбе и рођенданска весеља, и тада је он својом руком могао да биљежи пјесме. Могао је да чује праву народну лирску пјесму и од чобана, косача и жетелаца у околини Сарајева када је излазио у шетњу са својим ученицима или са колегама из Српске школе. И Петрановићеви ученици могли су без већег напора да запишу доста лирских народних пјесама, јер су их сретали на сваком кораку. Младићи из имућних српских кућа Сарајева и околине били су у прилици да лако дођу до пјесама, па су донијели своме учитељу приличан број записаних лирских народних пјесама. Лирска пјесма је по правилу кратка и њено биљежење не захтијева ни напор ни умјетност као записивање епских пјесама. Не треба заборавити да су Петрановићеви ученици могли саопштити и не мали број пјесама које су сами научили у својим породицама. Ученицима који су му донијели највише текстова, сакупљач је поименично захвалио у предговорима својих збирки.

У збирку коју је објавио у Сарајеву 1867. године Петрановић је унио све лирске народне пјесме које је сам забиљежио и оне које су му донијели ученици. Али, унио је у ову књигу, вреднију од свих осталих пет збирки, и извјестан број вјештачки створених пјесама - творевина Илије Дивјановића. Петрановићев политички програм и Дивјановићева лектира - црквене књиге и календари, чине основу ових пјесама.

Двадесет и четири »пјесме митологичке«, како их назива сакупљач, све су праве народне и умјетнички вриједне пјесме. Оне љепотом надмашују »особито митологијске« пјесме из Вукове прве књиге Српских народних пјесама. У свакој од њих прича се с љупком пјесничком наивношћу о паганским вјеровањима: законе свијета и васионе регулишу сунце, мјесец, звијезде и муње, а људска судбина често се мијења посредством вила, змајева и вјештица. Вјерује се да загробни живот и душе предака никада нијесу без утицаја на живот који траје под сунцем.

Митолошке пјесме у Петрановићевој збирци често су обгрљене љубавним мотивом понекад су освојене од посленичких пјесама, а хришћанство се у неколика маха контаминирало паганским вјеровањем. Тај спој увијек је засвијетлио пјесничком сликом. Историјске димензије Босне, вишевјековно ропство посебно, дотакле су се, такође, ових пјесама с прастарим мотивима. У пјесми бр. 17 лов лови Асан-ага »са кметићем Влашић Павлом«, сунце прича да му се све живо радује, »а највише млога сиротиња« (бр. 18). У пјесми Свађа међу звијездама, једној од најљепших митолошких пјесама на српско-хрватском језику, причају звијезде о свадби у дому Ерцега Стјепана. Веле да невјесту међу дјеверима гледа султан и сеири сва свита од Стамбола, али и »много робље кроз ново стоборје«. Изгледа да је Богољуб Петрановић, српски учитељ у турској Босни, ставио намјерно на прво мјесто у књизи пјесму Путовање сунца. У њој се каже да божја мати рано буди сунце да би огријало »голу, босу и неопасану« сиротињу. Пјесма бр. 10 пјева о вили која зна гдје су највеће дубине, ширине и висине, али не зна и да је »на Косову највеће бојиште«.

Седам »побожних пјесама«, које у књизи долазе иза митолошких, Дивјановићеве су личне творевине. Пјевач с Јахорине пренио је у стихове своја знања о Христовом рођењу, о крштењу на Јордану, о божјем благослову и значају спаситеља за грешни људски род. Дивјановић зна за Пилатов суд па и то уноси у пјесму. Крсне и свечарске молитве биле су Дивјановићу омиљена забава, па их је једноставно пренио у стихове. Пјесма бр. 25 у ствари је скраћени препјев Вукове пјесме Огњена Марија у паклу.,

Од осам »божићних пјесама« четири су неповријеђене народне пјесме. Божићне свечаности транспоноване су кроз весеље које се пагански испољава. Вила и дјевојка заједно пјевају и веселе се Божићу. Донијеће Божић коло, игру и весеље, а момци бећари толико су неодољиви да вилу треба за једнога просити и довести је баш на Божић. Виче Божић иза воде да га пренесу, али неће да га нико други пренесе него домаћин, ни невјесте ни дјевојке. Божић је овдје само друго лице бога свјетлости из коледарских пјесама. Он тражи домаћина који располаже свим добрима. Иза тога домаћина лако је видјети сву природу, све што жели свјетлост, што хоће да пробуја, да се оплоди - да роди сваким берићетом.

У неколиким божићним пјесмама Дивјановић се показује као припадник српске политичке пропаганде и као читалац црквених књига.

Десет »пјесама при успављивању дјеце« одличне су народне пјесме. У њима нема ни трунке ничега додатога ни сумњивога. Ове кратке пјесмице зраче радошћу мајке која успављује здраво мушко дијете, и пуне су љупке мелодије која дочарава клаћење колијевке и хармонију срца и дисања. Мајка пјева о бешици коју су ковали тројица кујунџија, која је напуњена травом из Травника и прекривена чохом из Стамбола. Све је то »на пешкеш спремљено« у шехер Сарајево. Мајка зове вука и баука да дођу, замишља да је вучица Јова родила, вила му кошуљу донијела, ластавица млијеком задојила, пчела медом подојила. Хоће мајка да јој мушко чедо кад одрасте буде челебија! У пјесми бр. 42 не заборавља се на Христа и блажену Марију - призива се све свето и блажено да би дијете имало анђеоски сан. И пјесма мајке више колијевке са женским дјететом топи се од њежности. Мајка даје четири дуката за »троја кола санка« да их јединици Милки стави под главу.

Од осам »жетелачких пјесама« нема ниједне која није наглашено лијепа народна пјесма. Мотиви су исти као и у Вуковим пјесмама, али група жетелачких пјесама из Вукове прве књиге заостаје у поетској снази иза Петрановићевих. Дјевојка жање очево жито, а моли кроз пјесму бога да она жито не једе. Радија је да га позобљу сватовски коњи. У наджњевању увијек побиједи дјевојка, али момак је зато стално спреман да прискочи и помогне, бар да повеже снопље. Племенита Мара радује се братовљевој свадби колико и својој. Њене ријечи упућене коњима који ће ићи брату у сватове вриједне су да се истакну:

»Проћи ћете три зелене горе,
три зелене, а три шимширове
и ту ће те једно чудо виђет:
ђе шћер с мајком танко руво слаже
сваком свату златна бошчалука,
милом куму туња од сто листа,
од сто листа и од сто цвјетова.«

Ако се некоме иде на мобу, тај се цијени и воли. Па и Јован-бег, који само надгледа и опомиње да се класје не просипа, дат је у пријатној свјетлости. Моба није бегов кулук! Поједине пјесме су преплетене љубавним мотивом, а пјесма бр. 52 ријетко је складна балада о племенитој невјести коју зла свекрва спрема у смрт. Јован-бег удара Мару у срце, а она моли да јој се нож не вади док не дође двору да »сјетује дјецу сироте«. Мара је и злој свекрви била набрала киту цвијећа. Ова пјесма је значајна за истраживање специфичних обрада општег мотива. У познатој варијанти о Џафер-бегу тиња мутна и тешка страст: муж пресијеца трудну жену и нерођено дијете плаче.

Свака »играчка пјесма«, њих 16, права је народна и лијепа. Све се гласе ритмом игре и весељем босанских сабора и теферича. Историјске боје Босне дају им оквир: царица замеће игру »са Кумријом својом робињицом«, облак соколове обавија гајтанима, момци маме соколове на ножеве. Облаци, висока брда и магле уоквирују са свих страна коло и играче и тако дочаравају поднебље Босне, посебно Сарајева.

Кроз »сватовске пјесме«, 35 на броју, гласи се жеља за сунцем и свјетлости. Свака испрошена дјевојка моли Сунце да огрије њене сватове како би били свакоме на погледу и сеиру. Гомилање густе босанске магле у јесен кад се ждралови селе и момци жене условило је ове дјевојачке молбе Сунцу. Може сунце у овим пјесмама да има и симболичан значај, врло стар неоспорно.

Петрановићеве сватовске пјесме обухватају све моменте свадбеног весеља од просидбе дјевојке до разметања свадбе у кући младожење. Врло је интересантно да је у овим пјесмама мало тужних тонова који су обични у сватовским пјесмама. Заобиђена је, углавном, туга родитеља и браће кад се поздрављају с одивом, и тужно осјећање дјевојке која се плаши неизвјесности у новоме дому. Сарајевске сватовске пјесме више говоре о весељу, игри, здравицама и благословима. Можда се ту огледа намјера босанских Срба да весељем укажу на своју чврстину и постојаност. Нема сумње да Петрановићеве сватовске пјесме имају за основ православне свадбене обичаје, они се јасно виде.

Три »пјесме о крсном имену« лако може бити да су живјеле у народу и да су вршиле службу усмених књижевних текстова. Оне носе ритам свечарске реторике и уздигнути тон крсне здравице. У понеку од њих можда су Дивјановић или Петрановић убацили понеки свој стих да би истакли српско напијање на славама.

Међу »љубавним и другим различитим женским пјесмама«, којих је 256, има неколико дужих текстова који су Дивјановићева лична творевина. Дивјановић је хтио да оваквим пјесмама покаже да су српски јунаци Марко Краљевић, Милош Обилић, Бановић Страхило, Реља од Пазара и Топлица Милан били витезови који другују с вилама, носе одијело и оружје које други јунаци, немају и да су неодољиви за женско срце. Дивјановић је о овим јунацима испјевао много епских пјесама у којима је истакао снагу њихове сабље и мишице, а у лирским пјесмама хтио је да истакне њихов интимни живот и момачку љепоту.

Остале пјесме ове замашне групе нијесу уједначене умјетничке висине. Многима је Петрановић, односно Дивјановић, понешто одузео: муслимански припјев, турцизам, муслиманско име замијенио српским именом или додао покоју ријеч која се изводи од ријечи Срби. Али, и овакве пјесме имају значаја за науку, оне нијесу фалсификат него дотјериване народне пјесме које су очувале доста од свога првобитног облика. У овом великом броју пјесама има их на десетине које су праве народне пјесме и које нуде велику пјесничку снагу. Сарајевске љубавне пјесме ухватиле су све тренутке љубави од враголастог намигивања и ашиковања до дубоких преживљавања када се кидише на живот своје супарнице или на свој лични. Поменута су и сва мјеста на којима се срета љубав која занесе или понесе. Народни пјесник увијек је имао смијеха за све успаљене дједове, лажно тужне удовице, постајале дјевојке и за љубавнике које не краси момачка снага и одлучност. Може народни пјесник све да опрости, сем да састави немило с недрагим и ружно с лијепим. Други спој понекад оправда јака љубав која наглашава љепоту као надокнаду физичког неизгледа. У Петрановићевим љубавним пјесмама јако је наглашен поучни, дидактички тон: треба говорити истину, пазити на снагу казане ријечи, чувати се клетве и гријеха. Родоскрвнуће и ванбрачно дијете третирају се као најтеже зло. Страсна љубав и чежња затворене муслиманске дјевојке јако су примјетни у извјесним пјесмама. Иако је Петрановић, или Дивјановић, замијенио муслиманска имена, није могао да уклони оно што су условили петовјековни оријентални утицаји.

У овој групи има успјелих шаљивих пјесама. Некад се прелази на гротеску, а у неколика маха пјесма је доведена до ивице ласцивности.

Интересантна је пјесма о трагичном крају браће Морића. Одметништво и казна помјерени су уназад, а у први план народни пјесник истиче превелику тугу мајке Морића.

Мноштво имена босанских мјеста, и посебно локалитета у Сарајеву, као и турцизми, који су и поред избацивања остали бројни, несумњиво показују како су се у Босни и Сарајеву спецификовали мотиви које сретамо у пјесмама што су забиљежене на разним теренима српскохрватске језичке територије. Зато праве народне пјесме из Петрановићеве збирке лирских пјесама имају двоструку вриједност: пружају читаоцу умјетничку љепоту и служе науци као погодан материјал за праћење кретања мотива и њихово убаштињење у Босни, посебно у Сарајеву.

У првој књизи епских пјесама, која је издата у Београду 1867. године, Дивјановић је испољио најбоље своје квалитете. Располажући изузетним богатством готових слика и стихова, живих и рјечитих израза, пјевач је успио да постигне умјетничку кохерентност у запаженом броју пјесама. Такве су пјесме бр. 2, 4, б, 7,13,15, 17, 30, 34, 41 и 44. Подстакнут Петрановићевим сугестијама, а понијет одушевљењем српском прошлошћу, Дивјановић је успијевао да књижевно артикулише тематику којом се бавио. Свакако, у фонд пјесама које је саопштио треба урачунати и народне пјесме којима је располагао у свом репертоару као креативни преносилац. Не треба свакако заобићи ни новчану надокнаду коју је добијао од Петрановића. Тако је Илија Дивјановић, који је потицао од Караџића из Дробњака, с пуно одушевљења и амбиција почео да пјева за Петрановића. Он је у почетку свога пјевања посвећивао много више пажње тексту који ствара, него што је касније радио када је на брзину измишљао десетерачке приче за свога послодавца и наручиоца. Поједине његове пјесме иду у сам врх српскохрватске епике. Таква је, на примјер, пјесма Бановић Секула и Јован Косовац. Она је, штоно се каже, лијепа од почетка до краја. Мотив је оригиналан: силан јунак се прерушио у немоћног путника који је ставио на главу »крило позлаћено« да би намамио силеџије које треба примјерно казнити. Слика Јована Косовца који је скрушено прекрстио руке и његова коња Малина који у »три ноге храмље« веома је импресивна. Косовац крстари Косовом, тужним пољем које је црном тамом застрто са свих страна, да се ни сунце не види. Иако се у овој пјесми укривају прастари политеистички мотиви, дата слика пружа и снагу симбола - мутно Косово над којим само што нијесу синуле муње, и наизглед старац Косовац, крију латентну наду и снагу, наговјештавају »другу судију«. Дивјановић, харамбаша устаничке чете коју је Петрановић организовао на Јахорини, хтио је да симболима и скривеним ријечима каже »поробљеном народу оно што би хајдучки гуслар певао отворено, позивајући на буну«. И пјесма Женидба Љутице Богдана с вилом има пјесничког замаха, али она, с друге стране, одражава и Дивјановићеве мане. Дивјановић није био способан да осјети биљеге прошлости о којој пјева, како то осјећа вуковски, непатворени народни пјесник пјевач, Филип Вишњић на примјер, па писмени и начитани пјевач с Јахорине витезу и племићу Љутици Богдану приписује сељачке и чобанске манире. Кад Љутица полази од своје куле на пут, сестра му не спрема »танке брашњенике« као у правим народним пјесмама, него му ставља у торбу »сира, хљеба и печена меса/ наточила у чутуру вина«. А кад се вратио у дворе с нагоркињом вилом, Богдан је позвао на свадбу све изабране јунаке и племиће. Али умјесто да прима госте »на бијелој кули«, Богдан, као и сваки сељачки домаћин, својом руком коље »овце и мале јагањце/и сријемске велике волове«. И смрт Богданова сина Ненада Дивјановић је опјевао друкчије него што би то урадио вуковски пјесник - пјевач:

» Четири га пушке ударише,
двије њему срце изнесоше,
а двије му у дробу осташе.«

Како је то истакао Војислав М. Јовановић, основна идеја Дивјановићева пјевања био је надљудски, змајски, карактер јунака из српске прошлости који су у тадашњим данима робовања под Турцима представљали народну наду у бољу будућност. Дивјановић је мистичарско-поетску идеју свога духовног руководиоца, јеромонаха Теофила, развио у потпуности, као политички програм. У Дивјановићевим пјесмама, највећи херој српске историје, Милош Обилић, син је змаја из планине и српске чобанице; задојила га је нагоркиња вила млијеком српске пјесме. Његова мајка вила открила му је једног дана тајну његова рођења и истумачила му сву важност планинских змајева за српски народ. Иначе, у пјесмама Дивјановићевим сљедује дуга листа српских јунака који су змајског поријекла: Змај Огњени Вук, Реља Бошњанин, Бановић Секула, Бановић Страхило, Љутица Богдан, Краљевић Марко, Високи Стеван и др. Треба се сложити с констатацијом В. Јовановића да је цијела херојска митологија поменутих пјесама потекла из Петрановићева тумачења Вукове пјесме Царица Милица и Змај од Јастрепца. Из пјесме коју је идеолог и политичар Петрановић схватио као поетску алегорију. Наиме, код Вука Змај од Јастрепца не игра ону српско родољубиву улогу коју Петрановић приписује змајевима у планини. Тако Петрановићев патриотски дракулизам, и поред чињенице да је у више махова исказан зрелим пјесничким језиком, одудара од митолошког подтекста којим располаже класична, вуковска, епика с историјском тематиком.

У другој књизи епских пјесама, коју је Петрановић објавио у Београду 1870. године, објављене су Дивјановићеве пјесме које мање-више имају исту тематику као и пјесме из претходне епске збирке. Кад би Дивјановић испјевао пјесму о једном јунаку из српске прошлости, не би се он заустављао док не исцрпе све своје асоцијације о том јунаку око којих се може савити пјесма, или, боље речено, стихована приповијетка. Изгледа да га је зарада, поред осталога, на то наводила. Ево једног примјера који показује како је Дивјановић умножавао пјесме о једном епском јунаку. У четири Петрановићеве збирке ушло је седамнаест пјесама о Милошу Обилићу. У првој књизи само су двије, а већ у другој има осам пјесама о Милошу Обилићу. Тако су се низале пјесме о Марку Краљевићу, Рељи од Пазара и другим епским и историјским лицима српске прошлости. Испредао је пјевач с Јахорине дуге стиховане приче у којима дефилују виле, змајеви и егзотичне животиње. Имао је у глави безброј асоцијација на прочитану лектиру, располагао је стилским калупима о мегданима, женидбама, лову и другим згодама, па је лако и без напора слагао десетерачке пјесме. Иако се у другој књизи епских пјесама већ осјећа замор старога пјевача, многе пјесме нуде фантастичне слике и угођаје који нијесу без пјесничког смјера. Бајковитост многих Дивјановићевих пјесама може особито да привуче пажњу дјеце.

IV

Три Петрановићеве објављене збирке биле су чешће предмет интересовања научника за протеклих сто и двадесетак година. Изречени су различити судови о Петрановићеву сакупљачком раду још док је јеромонах Теофил био жив. Српске народне пјесме из неослобођене Босне, кроз коју није могао проћи Вук Караџић трагом народне књижевности, прихватила је са великим задовољством ондашња српска културна и политичка јавност у Србији и Војводини. Политичко питање Босне и Херцеговине било је врло актуелно у круговима Уједињене омладине српске и државне политике Србије, па је сваки глас о духовном стању тамошњих Срба праћен с великом пажњом. Српско учено друштво истакло је велики значај Петрановићевог сакупљачког рада, а кнез Михаило Обреновић наградио је сарајевског учитеља, јеромонаха Теофила, са сто дуката. Вила, Даница, Србија и Српски дневник једногласно су препоручили Петрановићеве збирке и обасули их похвалама.

Ватрослав Јагић први је научно приступио Петрановићевим пјесмама. Угледни научник изразио је сумњу у исправност Петрановићева рада на прикупљању народних пјесама, и у народни карактер пјесама његове збирке коју је издало Српско учено друштво. Стојан Новаковић, који је у име Српског ученог друштва био позитивно оцијенио Петрановићеву прву збирку епских пјесама, изјавио је послије Јагићеве критике да су судови које је изрекао о Петрановићевим пјесмама били више плод одушевљења народном пјесмом него резултат научне анализе. Новаковић је био тек на почетку своје научне каријере кад је оцјењивао Петрановићеву збирку 1866. године.

Милорад Шапчанин убиједио је 1869. године Српско учено друштво да Петрановићеву другу књигу епских пјесама не би требало прихватити. Друштво је прихватило ту оцјену свога члана, те Петрановић све до своје смрти 1887. неће више чути ни једну похвалну ријеч о својим збиркама народних пјесама. Другу збирку епских пјесама издао је у Београду о свом трошку, а три збирке, једну епских и двије лирских пјесама, које су још 1868. биле спремљене за штампу, није ни покушао да објави.

Научници су послије Петрановићеве смрти оцјењивали његове збирке најчешће узгредно и поводом каквог другог проблема. Опширније су расправљали Томо Маретић, Јосип Милаковић и Војислав М. Јовановић.

Маретић није сумњао у истинитост Петрановићевих напомена о свом сакупљачком раду, па је нагласио да су сумњиве само оне пјесме које су записане од писмених пјевача. Све остале Петрановићеве епске пјесме из двије објављене збирке Маретић је третирао као класичну народну епику и није их разликовао од пјесама из зборника Вука Караџића.

Јосип Милаковић је први покушао да прибере податке о животу и раду Богољуба Петрановића и први је направио библиографски преглед његових објављених збирки. Дознао је од Петрановићевог некадашњег ученика Саве Манојловића да презвитер Теофил није ишао по терену ради сакупљања народних пјесама, па је закључио да Петрановићеве епске пјесме нијесу постале нигдје другдје него »у соби Петрановићевој«. Међутим, примијетио је да у Петрановићевој збирци лирских пјесама има и »врло лијепих«, али »и такових на којима се опажа да су дотјериване, неке ко оцвјетале а неке под силу скрпљене«. Милаковић је био на најбољем путу да претресе и оцијени Петрановићеве збирке, али он то није урадио. Задовољио се само напоменама и описом књига.

Војислав М. Јовановић, иако није имао на располагању изворе који расвјетљавају сарадњу Петрановића с Илијом Дивјановићем, закључио је да Петрановићеве збирке не нуде непатворену народну, усмену, епику. Јовановић је први примијетио да Петрановићеве пјесме имају »изразиту политичку тенденцију, онако као што су имали политичку тенденцију Краљодворски рукопис и други патриотски фалсификати ученог чешког слависте Вацлава Ханке«.

Поред поменутих ширих осврта на Петрановићеве пјесме, постоји и читав низ напомена које су давали поједини научници приликом истраживања природе и развитка наше народне поезије. Неки су безрезервно узимали Петрановићеве пјесме као праве народне, други су их избјегавали, а једни су ишли од случаја до случаја - неке пјесме су третирали као изворне народне, а неке су оцјењивали као проблематичне и сумњиве.

Веселин Чајкановић узимао је озбиљно Петрановићеве пјесме с митолошким мотивима, па се у његовим познатим радовима о религији и фолклору често цитирају Петрановићеве пјесме као текстови који су сачували остатке паганских, митолошких вјеровања. Тихомир Р. Ђорђевић сматра да су Петрановићеве пјесме вјеран одраз народног живота и народних обичаја који су активно живјели у прошлости. Бранислав Крстић дао је пуно повјерење Петрановићевим епским пјесмама у својим радовима о интернационалним мотивима у нашој народној епици. С. М. Орхановић ослања се на Петрановићеве пјесме као на праве народне када утврђује поријекло есхатолошких мотива у народним пјесмама о косовском боју. Владимир Ћоровић нагласио је да је Петрановић сумњив сакупљач, али се ипак позивао у појединим радовима на Петрановићеве пјесме као праве народне. Јован Томић није у својим радовима заобилазио Петрановићеве пјесме, али није их, ипак, увијек третирао као изворне народне. Никола Банашевић вјерује да у појединим Петрановићевим пјесмама има врло старих елемената који су значајни за науку о народној књижевности, али издваја Дивјановићеве текстове као сумњиве. Драг. Костић није никада вјеровао у народни карактер Петрановићевих пјесама. Костић је убједљиво показао да је Петрановићева пјесма Како су саграђени Дечани прерада пјесме бр. 47 из зборника Браће Миладиноваца.

Страни испитивачи наше народне поезије често нијесу заобилазили Петрановићеве пјесме. То су, између осталих, А. Вајан, А. Серензен, М. Чадвик и др. Савремени руски научник, Б. Н. Путилов у свом раду о косовским пјесмама усваја Јагићеву критику и сматра да је најдужа пјесма у Петрановића, Пропаст царства српскога књижевног поријекла.

Петрановићеве лирске пјесме није заобишла ниједна антологија наше народне лирике. И позната Антологија југословенске народне лирике Владана Недића, која броји само триста пјесама, изабраних из педесет и пет хиљада пјесама са српскохрватског, словеначког и македонског језичког подручја, има два текста из Петрановићеве лирске збирке.

По чему се разликује садашње издање Петрановићевих збирки од њиховог првог издања у деветнаестом вијеку?

Наслов збирке је уједначен - Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине. У поднаслову стоји лирске, односно епске. Редни бројеви књига, I, II, III, означавају и редослијед првог издања Петрановићевих збирки. Кад се буду објавиле три Петрановићеве збирке, које су још у рукопису, треба да остане исти наслов и исте одреднице у поднаслову, с тиме што ће се наставити редни бројеви IV, V, VI. Овим уједначавањем наслова избјегнута је терминолошка непрецизност назива збирки које је одредио Петрановић.

Петрановићева класификација лирских пјесама задржана је, а изостављене су одреднице »епске пјесме старијег времена« и »јуначке пјесме старијег времена«. Како је примијетио Стојан Новаковић, Петрановић се није држао мјерила »које дијели пјесме по историјском развијању народних умотворина, него се само држао спољашњег облика историјског (који често хоће да буде у пјесми чисто спољашња ствар) и према томе је понамјештао пјесме једну за другом«. Дакле, изостављањем појединих термина из Петрановићевих наслова није се ништа изгубило у значењском смислу.

У овом издању изостављени су Петрановићеви предговори I и III књизи, као и предговор II књиге који је написао Стојан Новаковић. То је урађено стога што су подаци о начину сакупљања пјесама које нуде предговори махом нетачни. Стојан Новаковић се касније дистанцирао од свога текста нагласивши да су му младалачки судови о Петрановићевим пјесмама, били више "плод одушевљења народном пјесмом него резултат научне анализе".

Поднаслови пјесама, који формално одређују поријекло датога текста, изостављени су.

Примједбе којима је Петрановић пропратио поједине пјесме интегрално су пренијете у ово издање. И поред чињенице што у тим маргиналним напоменама има нетачних података о пјесмама, као и термина који су превазиђени, дати текстови пренијеће данашњем читаоцу нешто од боје времена у коме живи и ради Петрановић. Тако ће ове напомене надомјестити предговоре збирки који су изостављени.

Рјечником мање познатих ријечи Петрановић је пропратио само I књигу. Драган Перовић, асистент у Лексикографском заводу Црне Горе допунио је рјечник за I и сачинио детаљне рјечнике за II и III књигу.

Петрановићеве збирке усаглашене су с данашњим правописом.

Упућујем читаоце на своју студију Богољуб Петрановић као сакупљач народних пјесама, коју је објавила Српска академија наука и уметности у Зборнику историје књижевности, књ. VIII за 1974. годину. Тамо ће читалац наћи ширу расправу о сваком питању које је дотакнуто у овом предговору.

Новак Килибарда

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.