Меша Селимовић

За и против Вука

студија, 1967.

I

Од првих дана Вукове борбе за реформу језика и правописа па све до нашег времена, научници, писци, културни радници и политичари упорно се опредељују и изјашњавају за Вука и његова, схватања о језику и правопису, или устају против њих. То конфронтирање, које не престаје више од сто година, означава стално живи интерес за питања језика и културе, а истовремено открива веома различита, често и сасвим супротна становишта која имају општекултурне али и класнодруштвене изворе, данас мање уочљиве и мање важне него раније. Разлози прихватања или одбијања вуковског, народског, у основи сељачког језика различити су у разним временским раздобљима: у првим деценијама XIX века то је део борбе за стварање нације и слободне српске државе; у време Недићево, а поготову Скерлићево, почеци европеизације и интензивније урбанизације Србије покренули су процес грађанске еманципације и у овој сфери; у наше време, акумулирана духовна и културна искуства као и неопходност достизања европског па и светског нивоа, захтевају богатији, разуђенији, еластичнији језик, способан да изражава сложену свеукупност живота и света а не само његову живописност, нијансе и прелазе а не само опште целине, унутрашњи вид ствари а не само њихову вањску слику, вишу и суптилнију организацију мисли и апстракције а не само њихов елементарни Тако је спор око језика оживљавао увек у прекретним временима, кад се нешто битно мењало у нашем друштвеном животу.

Једна сумарна рекапитулација ових борби, прења, супротстављања, често сурових, готово увек оштрих, није наодмет ни данас, кад питање језика нашег времена постаје веома актуелно.

II

Кад говоримо о нашем народном језику, готово увек полазимо од нетачне чињенице, од мита, да је правописну и језичку реформу започео и први формулисао Вук. Учинили су то, међутим, други пре њега, са мање или више доследности и одлучности, јер Вук није пао с неба, већ је дошао после многих (без обзира што је њихов успех био делимичан или никакав), преузевши идеју која је постојала, и давши јој неслућен замах и друштвено-политички значај, претворио је у одређујућу мисао и реалну снагу епохе, у зависности од интензитета којим је расла снага и историјска улога народа. Кад ово кажемо, нимало не умањујемо истински револуционарни значај Вукова дела, него га сводимо у реалне оквире, ослобађајући га елемената чуда. То дело је толико велико, да Вуку остаје неокрњено наше дивљење, и кад његовим претходницима признамо њихов удео.

По ономе што данас знамо, пре Доситеја, Соларића, Стојковића и других, народним српским језиком ванредно лепим и чистим, почео је да пише још Гаврил Стефановић Венцловић, у првим деценијама XVIII века, сто година пре Вука. "Просто вам ово говоримо вашим србским језиком, а не по књишки скривено", пише Венцловић,^[1] објашњавајући то веома занимљивим мобилизаторским разлогом: "Ако непознат глас труба даје, ко ће се на бој приправити?" (Тај изузетно даровити песник, који је делио зло и добро са својом сељачком паством досељеном из старе домовине у јужну Угарску, смело и отворено је изражавао своја демократска схватања: "Тко те храни? Не орач ли и копач? Да их није, како би ти, господичићу, живио? Ко кога храни оно му је и господар". То је први, сасвим рани глас о сељаштву као друштвеној и политичкој снази, који ће у Вуковом политичком манифесту Виша класа народа нашега зазвучати претеће.) Венцловић је извршио и правописну реформу, писао је "упрошћеним правописом". Он је "од шест знакова, колико ће касније Вук унети у своју нову азбуку, употребљавао већ три: џ, ћ и ђ^[2] (само је замењивао ћ и ђ), а љ и њ, је писао без танког јер, заменивши га апострофом (л', н'). Та рана антиципација Вукове реформе, као очевидан знак макар и почетака јачих кретања народних маса, потиснута је половином XVIII века рускославенским језиком и старом фонетском ортографијом, да би се јаче нагласила веза са православном Русијом, као устук покушајима унијаћења и денационализације.

Почетком XIX века Сава Мркаљ (да поменемо само још њега), човек даровит колико и несрећан, чини први значајнији и потпунији покушај у смислу демократизације језика и правописа.

О Сави Мркаљу не знамо много. Нешто података дао је о њему Ђорђе Рајковић у Јавору 1877, Љубо Стојановић (Живот и рад Вука Ст. Караџића), Младен Лесковац (Прилози и грађа, 1950) и др. Знамо да је студирао на пештанском универзитету и да се дружио са Луком Миловановим, пријатељем и сарадником Вуковим, са Димитријем Давидовићем, Фрушићем и Вуком. (Вук се тада лечио у Пешти.) 1810. штампао је своју чувену књижицу под насловом који одмах открива његов став: Сало дебелога јера либо Азбукопротрес у Будиму Граду, 1810, у којој се залаже за фонетски правопис и за принцип: пиши као што говориш", а против старог коренског правописа и непотребних писмена, танког и дебелог јер (ь, ъ), чиме се грдно замерио црквеним властима, чак и више него захтевом да простонародни језик постане књижевни. Као црквени благодејанац убрзо је повучен у манастир, и тада почиње његов крижни пут. Можемо само да претпоставимо какав је, у манастиру Гомирју, био живот монаха Јулијана, оптуженог за побуну и непријатељство према цркви. Митрополит је тада био свемоћни Стеван Стратимировић, кулпински племић и дворски саветник, упорни поштовалац славеносрпског језика и етимолошког правописа, и он је Сало дебелога јера примио као отворену диверзију, па је од пештанске цензуре захтевао да се "више нипошто не смеју штампати списи слични Мркаљевом". Шта се све дешавало са осетљивим Мркаљем у самоћи манастирских ћелија, можемо да закључимо из Мркаљеве присилне капитулације и његове потоње трагедије. Као што о сличним случајевима пише Никанор Грујић у својој Автобиографији, о чему Скерлић каже: "Човек добија вртоглавицу када чита историје тих византијских сплетака и гледа то врзино коло од завада, сумњичења, тужби, денунцијација, неумољивих гоњења све док жртва очи не склопи. И како су тада појмљиве речи Вукова претече, Саве Мркаља, у калуђерству брата Јулијана, којега је ,братија' гонила и кињила, мучила глађу док није полудио, оне његове речи, када није хтео да иде ни код просвећенога Мушицкога: ,Не дам се ни једном попу жив у руке'". (Писци и књиге, В.) Био је презрен и бојкотован: архимандрит манастира Гомирја и доцнији патријарх Рајачић пише да нико од братије ни служитеља "ни единога словесе" са Мркаљем није хтео да проговори, и зато није чудо што је "имао фиктивну идеју да га од свуда гони потајни непријатељ, неки зао дух" (М. Лесковац).

Живећи у манастиру, који је био "позориштем разбоја, насиља и бијенија", почео је да пада у меланхолију и тешка депресивна стања. 1817. г., под притиском или већ сасвим без снаге, написао је Палинодију којом се одрекао своје књиге и својих идеја, одрекавши се тако славе и права на ведро сећање из 1810. године. У једној песми из 1825. г. Мркаљ каже, откривајући понешто од своје велике муке:

Зло је мучно садашње поднети,
Зло нас бивше пече у памети,
Дневне туге рађају сне худне,
А сни ноћни растуже нас будне.

Отпуштен из манастира, потуцајући се као приватни учитељ, осетио је сву горчину усамљености и сиромаштва. Тражећи утеху, или желећи да умилостиви црквене оце, пише 1821. јутарњу побожну молитву, па још 1828. сонет и слово Лукијану Мушицком, али је тада већ био на крају снаге. 1825. пореметио је умом, иако је и доцније имао светлих тренутака. Умро је у бечкој лудници.

Копитар, који је раније сигурно много очекивао од Мркаља, и који га је веома ценио а после жалио, непрестано је подстицао Вука да се распита за њега и његову судбину. О Мркаљу је писао: "So klare grammatische Vemunft habe ich in Israel nicht gefunden". А исто тако, да "у Мркаљевој књижици има више лингвистичке филозофије него у другој дебелој граматици".

Шта садржи ово "делце" од осамнаест страница, како га сам аутор назива у својој посвети Михаилу Коићу, "Купцу и Гражданину Пештанском, Наука љубитељу, Почитатељу и Благодетељу књижника", вероватно своме мецени? Књига је мало позната: често је помињана, али није истакнут њен значај ни пионирска улога Мркаљева.^[3]

У Предговору Мркаљ каже да је Доситеј изостављао дебело јер (ъ), и да је писао народним језиком, започињући нову еру. Доста пажње посветили су језику и Стојковић, Текелија, Соларић, Дошеновић и други. Па ипак, мало их је који се усуђују да у писању одступе од старе ортографије. Свако пише како му је безопасније. Најлакше је остати при старом начину, само, да ли је и најбоље?

Најважнији циљ и начело језика јесте његова највећа могућа разумљивост. Ко ово начело не заборавља, он се држи народног језика. Онај ко за српски народ говори и пише латински, или, што је готово исто, такозваним славјанским језиком, он очевидно гази прво и најважније начело језика; он своје мисли не саопштава како треба, јер га мало људи разуме.

Речи су знаци наших представа и мисли, а писмена су знаци делова речи; речи се односе на слух а писмена на вид. Природно је, дакле, да је у језику потребно само онолико писмена колико има гласова. Ако их је мање, нећемо знати записати сваку реч; ако их је више, непотребна су, а могу бити и штетна. "На што ће једном простом гласу два или три знака?"

Анализирајући азбуку и диференцирајући слова према природи гласова (што је, чини ми се, први приступ фонетици код нас уопште), и наводећи низ примера (класично образован, зналац многих језика, Мркаљ је веома добро упућен у науку о језику), аутор каже да "имамо толико загонетних слова", да више не знамо ни читати славјанске односно црквене књиге. Сложених писмена, као што је немачко sch, ми имамо на жалост више него и код једног "инојезичног народа". Готово сва наша писмена могу омекшати или примити меки глас, а шта је то друго него, поред наше азбуке, повећан број нових сложених писмена? "Ово својство нашега језика учинило је да је свети Ћирило пао на дебело јер (ъ). Видећи, наиме, да су писмена, која је за нас већ био измислио, подложна тако великој промени, да би предупредио свако замешатељство, додао је један знак (поменуто ъ), који би нас опомињао да онде где он стоји, не може бити никаква омекшавања. Свеца ми, излишна предострожност. Боље би свети Ћирило учинио да нас је, уместо многих других, непотребних слова, научио свима која тако настају. Тад му не би било потребно да разбија главу ни са танко јер" (за који каже да је "пети точак у колима").

Сасвим је необична ова слобода с којом овај млади црквени питомац говори не само о "црквеним" писменима већ и о светом Ћирилу, приговарајући и њему, а још више - наравно -савременицима, због компликоване ортографије и непотребних слова, што ствара само неспоразуме. Али, "ко нам брани да их изменимо?" - каже слободоумни Мркаљ, не знајући или не хајући у то време за оне који су и још како бранили ма какву измену.

Желећи да поједностави азбуку, Мркаљ предлаже да се оставе слова: а, б, в, г, д, е, ж, з, и, i (као ј), к, л, м, н, о, п, р, с, т, y, ф, x ("за x сељани Сербљи не знаду: но мало уљуднији готово свагда га изговарају и ја га зато употребљавам"), ц, ч, ш, ћ (ћерва) већ постоји, а дь, ль и нь "требало би нам писмена...под каквим нибуд обликом изрезати, пак танком јеру онда казати пут за дебелим". Азбука треба да има 29 слова и сва да буду "јединозвучна", и тада ће бити савршена.

И ето, углавном, цео систем наше азбуке и фонетског правописа је ту, у осамнаест страница тог значајног, прилично заборављеног дела. Требало је да се узме јота (коју је Мркаљ назначио), да Мушицки оживи старо Венцловићево ђ, да Вук споји л и ь (љ), н и ь (њ) и дода џ (за стране речи), и велики посао је завршен: једноставна азбука, за народ, може да замени стару, црквено-патрицијску. Зар онда Мркаљ није стварни творац наше поједностављене азбуке и фонетског правописа? (Мркаљ то објављује као манифест: "Од данас наш правопис подвргава се под начело: Пиши како што говориш".)

На крају, Мркаљ је обећао "толико нуждну језика Србског сочинити Писменицу, о чем у Језикопротресу, будућој књижици мојој, својемјестно имаде бити слово". На жалост, писменицу, граматику, није успео да напише.

Тако је Вук наследио мање-више довршен систем ортографије, који је одмах прихватио. И уместо Мркаља, изолованог и онемогућеног, написао прву писменицу српског језика.

Ништа не одузимамо од заслуга Вукових помињући Мркаља, који је поставио темељ Вукову делу. Вук наставља и дограђује, огромно ширећи своју замисао, али је од Мркаља прихватио основне принципе, који су одговарали његовим схватањима и духу времена: демократски принцип разумљивости језика, захтев да писци усвоје народни језик и фонетски правопис, по начелу да сваки глас има свој знак. Напокон, није мала заслуга Мркаљева што је бескомпромисно ударио на светињу, старински етимолошки правопис, помињући предрасуде, неразумност и страх као основне препреке да се тај анахронизам одбаци.

Политичко-друштвена основа Мркаљева става у основи је иста као и Вукова. Обојица су носиоци демократских, народских, антиконзервативних схватања, наша властита резонанца романтичарског европског народњаштва и непосредан израз ослободилачких покрета код нас, а нарочито српског устанка. Али између Мркаља и Вука постоје и велике разлике: Мркаљ је ренегат цркве, браниоца свих конзервативних схватања, Вук је њен природни непријатељ; Мркаљ је пореклом из граничарске породице и средине, Вук из устаничке сељачке Србије; Мркаљ је преузео, прихватио мисао о суверенитету народа, Вук је ту мисао носио у себи, дисао њоме; Мркаљ је интелектуалац-научник, Вук научник-организатор и борац; Мркаљ је лабилан и препреке га заустављају, Вук је кавгаџија и тешкоће га подстичу на веће напоре. Мркаља су старе друштвене снаге скршиле, Вук је наставио да делује, слободан физички и духовно.

III

Случај, који ствара велике људе, довео је Вука на једно од највиднијих места наше историје. Кад већ, због болесне ноге и штуле, није постао четовођа ни погинуо у борби с Турцима, кад се због поодмаклих година није могао уписати у гимназију у Карловцима, дошао је 1813. године у царствујушчи град Беч, једну од главних европских метропола. Случај га је чувао за важније задатке. Све оно после преласка у Беч није случајно.

Његов долазак у Беч до сада није потпуно ни задовољавајуће објашњен. Зашто баш у Беч, у жижу, у један од најзначајнијих тадашњих европских центара? Само зато да научи немачки језик? Има у томе нечег чудног, авантуристичког, непатријархално смелог, освајачког. И шта је требало да ради у Бечу? По властитом признању, намеравао је да живи од књижевног рада! Та самоувереност запрепашћује и импонује. Јер, поћи у свет с таквом намером, тек елементарно писмен, без икаквих познанстава у туђем великом граду, значи имати огромно самопоуздање, које је можда произашло и из устаничког искуства да воља и хтење могу много, чак и кад то изгледа илузорно, све док се не покуша. Тај устанички дух, искуство и самосвест постали су суштина Вукове природе, основа његова мишљења и односа према људима, као и одредиште његова крајњег циља.

Можда је још 1810. у Пешти, куда је ишао због лечења, дружећи се с Мркаљем и осталим младим људима са високих школа, видео да много боље од њих зна народни језик, који они препоручују књижевницима као књижевни. Можда га је и неко од њих, уверивши се у његову изузетну бистрину и у чистоту његовог изворног језика, наговорио да напише нешто о српском устанку, о коме им је сигурно причао, а можда је и Вук сам дошао на ту мисао, желећи да с тим догађајем, толико важним за српски народ, упозна и Европу.

Копитар, духовни стваралац Вуков и његов ментор, као редактор словенске рубрике у Wiener allgemeine Zeitung-u позвао је Вука "к рецензирању словенских књига", чим је прочитао његов чланак о устанку. На основу чега је уследио тај неочекивани позив и то поверење, као у причи? Вук нема никаква искуства у том послу, и једва да ишта зна осим српског језика. Е па, управо због језика. Вук је био човек каквог је Копитар чекао, кад се Мркаљ изгубио.

Тај чудесно разборити Копитар, који је, из својих разлога, преокренуо историју српске културе, могао је дати сигурности и самоме Вуку, који је увидео колико је језик, простонародни језик, значајан уваженом научнику, и то баш онај језик којим он говори, којим говоре сељаци у његову Тршићу. Ако је икад имао комплекс ниже вредности, а доцније знамо да није, Копитар га је ослободио на првом кораку.

Фебруара 1814. Вук шаље рецензију о језику у Новине сербске (Новине сербске из царствујушчег града Vienne, с дозволением Его Кес. Кр. Величества) које су излазиле већ шест месеци. Рецензија није објављена. (Штампана је први пут у књизи Критике и полемике Вука Ст. Караџића, изд. Матице српске, Нови Сад, и С. к. задруге, Београд, 1960.)

Рецензија је занимљива из многих разлога. Полазећи од Азбукопротреса Мркаљева, Вук се залаже да народни језик постане књижевни ("они који пишу морају пазити на језик простога народа"), али је у свему осталом несигуран. Ни сам није избегао утицају стила и језика тадашњих писаца (и, посредно, немачког и славјанског језика: ред речи, многе парентезе, затим старински па и неправилни облици: Сербљи, углађавају и сл.). Необична је и концилијантност Вукова, невуковска бидермајерска финоћа.

Сербске новине су, каже Вук, "от велике ползе српском као и прочим народима, а ако се кому от Сербаља ове новине не допадају, то су следујући узроци:

1. Што се Сербљи нијесу својим новинама привикли!

2. Штил је сваких новина обично сув и опор, а особито сад у време војне, кад се готово целе новине из датума и из имена сопствених [личних] састоје.

3. Што господа учредници серпских новина гдикоје нове речи употребљавају".

Што се тиче српскога језика, "у томе г. серпских новина учредници заслужују чест". Но будући да "ниједна ствар од човека совершена изићи не може", рецензент је приметио неке погрешке, "особито у правопису".

"Сербљи будући да јошт никакве граматике свога језика немају, зато они који пишу морају пазити на говор простога народа, и не одступајући от онога треба свој језик да углађавају и да поправљају."

Слаже се с употребом нових речи, јер новине читају људи који разумеју "углађенији језик". Занимљива је дистинкција коју чини између улоге књига и новина, и о "углађавању" језика: "А тому је најбоље место у новинама, јербо многе друге књиге морају списатељи серпски тако просто писати да их сваки, и најпростији сељак који читати зна, разумети може. А у новинама то није нужно; јербо сваки који чита новине, он разумева мало и углађенији језик".

Али кад указује на грешке, Вук-полетарац нема још ни храбрости ни знања да се сасвим одвоји од језика и стила критикованих текстова. Вук је против туђих речи: јуриш, капија, спијон, бајонета, компанија, регимента росијских бораца итд. И шта предлаже уместо тога? Уместо јуриш предлаже руску реч приступ или нападеније, уместо регимента росијских бораца опет руски назив: јегерски полк! Даље, уместо капија -врата, спијон -увода (још не употребљава х), бајонета -бодило, компанија -дружина (хајдучки речник!). А реченицу: "Војска је обсадна прајзска што пред твердиницом Ерфуртом стојаше к Рајни отишла, а место ње ћеју на обсаду твердинице Саксонци дојти", исправља овако ("То би Сербин казао"): "Војска је прајзска што пред твердиницом Ерфуртом стојаше (или што је стајала) к Рајни отишла, а на место ћеду на обсаду твердињице Саксонци доћи". (Место ћеду може и ће: "Боље је тако него ћеју "!)

Изгледа невероватно да је то Вукова исправка! Упоређењима узетих из сељачког живота упозорава на потребу да се чува чистота језика (словенске речи треба посрбљавати "да не стоје као јунад између оваца"), али оставља благостојање (уместо "благостојање народне" треба "благостојање народње").

За текст из новина "Вестник јужно-тиролски содержава позивање кралеместника талијанског, које је он гражданом веронеским издао", каже: "Ово је доста добро, али ја мислим да би лепше било као што би прости Сербљин казао: У вестнику стоји позиваније кралеместника талијанскога, које је он гражданима (или грађанима) веронеским издао"! Ни Вукова редакција није у то време далеко од славјанског језика. "О мирни умисленија њини" -"Може за невољу и тако поднијети", али је лепше и обичније: "о мирним умисленијама њиховим". (Очевидно је да се Вук нашао у чуду с речима којих у народном језику нема, а једва да се усуђује да ишта приговори туђем реченичном склопу ових новинских извештаја, тако да његов захтев за прихватање народног језика остаје у почетку само апстрактан принцип.) -"И притјажетели и полномоћници свободно путовати могу"; овде само свободно није добро, остало јест! -Није: "по бердам", него "по бердима". -Уместо лепе речи двери ("то је реч славенска") Вук тражи обичну, сиромашну реч врата, негирајући нијансе и разлике: "Што је год турска капија, то су славенске двери, а што су славенске двери, то су серпска врата". (Доцније, нарочито у преводу Новог завета, потпуно је одустао од овог уског пуританизма.)

Све је то несигурност, ситно поправљање, делимично ослањање на емпирију ("Сербљи кажу"), недоследност (замера за болестници а прихвата вестник, јер те речи у народу нема), али је карактеристично да му је за све главни судија и сведок народ, или Сербљи, или чак људи ("као што говоре људи"), што је за Вука исто (као и за Венцловића).

Говорећи "сверху писмена серпских" Вук се позива на Саву Мркаља и његово дело Сало дебелога јера, понављајући Мркаљев захтев да се дебело јер и јери избаце: "Будуће да су већ многи очитали решење дебелом јеру (ъ) и доказали су да је оно пети точак у колима, а кад је дебело јер пети точак, то је и јери (ы) девети у плугу; оно је у серпскому језику толико нужно и потребно колико и ъ. Зато сад сместа [Мркаљ каже: од данас...] могу г. учредници та два писмена слободно избацити, а и нека им засад јошт служи по старом као и досад; ъ нека служи да умекшава писмена д, т, л, н, као и досад; пак онда читатељима неће бити нужно ниједну реч погађати, него ће сваки моћи читати као да је сам написао. То тако нека буде за време док неће ли откуд и каква граматика серпска изићи. Истина је да би најбоље и најлакше било обрнути по Салу дебелога јера (које ће најпосле бити ако Сербљи буду ради свој језик чистити, углађавати и у совершенство доводити), али то од г. учредника не може се захтевати да они са новинама почну (јербо су они принуждени многима угађати)".

Овим дужним цитатом желео сам да покажем како Вук говори с поштовањем о Мркаљу, заснивајући сва своја мишљења на његовом делу и на његовим идејама. Мркаљ му је главно исходиште и врховни ауторитет. Чак и за будућност ("које ће најпосле бити") предвиђа победу управо Мркаљеве концепције о језику и правопису, и, прихватајући је у потпуности, намерава и сам да је следи (тада је већ писао своју Писменицу), иако је знао за судбину Мркаљеву и за моћне противнике којих су се г. учредници бојали и којима су принуждени угађати.

Ускоро, заиста ускоро, Вук се осамостаљује, израста, његово скромно почетно знање постаје неочекивано широко а његова храброст изазовна. Те исте 1814. године он пише рецензију на Усамљеног јуношу, отпочињући свој рушилачки и градитељски поход. Али у своме огромном делу он је, од самих почетака до победоносног завршетка, истицао два основна принципа своје реформе, фонетски правопис и народни језик. А њих је преузео од Мркаља.

IV

Вук се прихватио задатка, који је Мркаљ формулисао као неопходност времена, и претварајући - под Копитаревим утицајем - несвесно знање језика у свесно, створио нову епоху у развитку српске националне културе, уводећи је у савремено доба и у савремени свет.

"Граматички геније", како је рекао Копитар, далековид, интелигентан, систематичан, упоран до тврдоглавости, динамичан и борбен, Вук није градио кабинетске теорије, него се клао и гушао за своју народну и народску мисао, претварајући је у дело. Намећући народни језик као књижевни, морао је да дезавуише и руши славјански језик цркве и патрицијата у јужној Угарској, као сметњу развијању националне културе, као сметњу формирању нације.

Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска. И то је разумљиво, и због Вука, и због времена у коме су сељачке масе, нарочито у Србији, биле носилац ослободилачких тежњи, од окупатора у првом реду, али и од сваке експлоатације. Разумљиво је такође што је народ, успешан и делотворан у својој побуни (мада доцније изневерен), освојио право на признање свега што је његов израз, својство и духовно стваралаштво (језик, моралне и етичке особине, усмена књижевност). Нарочито је важан језик као средство комуникације у сазрелим условима за стварање нације, јединствене привреде и ширег тржишта. Тако се на друштвеном, политичком и економском фронту конфронтирају супротности између дотадањих властодржаца и оних који желе да преузму власт. Како је то стварно извлашћивање, класна и политичка борба у најоштријем виду, сукоби су веома тешки и сва су средства добра кад треба да се онемогући класни непријатељ.

Своју класну позицију Вук је отворено и бритко формулисао 1836. године у чланку "Виша класа народа нашега" (објављен у Ковчежићу 1847 г. и поново у књизи Вук Стефановић Караџић - Критике и полемике, изд. Матице српске Нови Сад и СКЗ Београд, 1960).

"Језгра овога народа готово су све сами сељаци и тежаци", каже Вук, мислећи на све југословенске крајеве. У Дубровнику су, за времена републике, властела управљала земљом и народом, па су се "правима и господством врло разликовали од свега њима подручнога народа", али су се и пучани ("као die Bьrger") разликовали од сељака и тежака. "И данашњи Хрвати (у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој) имају своју господу, која се од народа простога, а и од варошана који нијесу племићи, врло разликује." "Али у онијех који су грчкога закона, и који се управо Срби зову, језгра је само сељак и тежак." "У Црној Гори нити има града ни вароши, и зато се не може ни мислити да има какијех другијех људи осим сељака и тежака." У Босни и Херцеговини слично је као у Црној Гори. "Оно мало варошана и грађана сједе међу Турцима, друкчије се од народа носе и живе, и сњима се не мијешају ни у какијем народнијем пословима: зато се међу народ готово и не броје." У Србији је "до нашега времена" било слично као у Босни и Херцеговини. Сад се вароши почињу насељавати и "варошани као народ умножавати", али су сељаци у земљи најпретежнији и најважнији, "једно зато што су они највише данашњу слободу земљи придобили", а друго, што их је највише и што највише плаћају, "и у сваком догађају највише учинити могу". И само у аустријском царству, а нарочито у Мађарској, "Срби имају вишу класу или своју господу, која се разликује не само од сељака и од тежака него и између себе". Највећа господа су владике, а затим спахије и племићи, "који су по законима маџарскима од осталога народа далеко, штоно се у нас рекне, као небо од земље". Међу грађанима "пургери" се разликују не само од сељака и тежака него и од осталих варошана. Између племића и пургера су доктори, адвокати, свештеници, учитељи и нотароши.

Виша класа требало би да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија, "али у наше је више класе то све наопако". Истина, многа господа су учила неке науке које прости не зна, али од тога је њиховом разуму и срцу било више штете него користи. У свему осталом они су се поред Немаца и Мађара отуђили од свога народа и његових обичаја; "поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богатство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, зато су га искварили и једнако га кваре. Што су пак они који великијех школа и наука нијесу учили, с господом заједно пали у овакве гријехе против народа својега, узрок ће бити што су се повели ка господи, разум свој као давши господи под закуп, више гледају ко шта ради и говори него шта и како ради и говори". Нашим официрима на граници лакше се може опростити "што су за народ свој слабо марили, јер су они царске слуге, које су данас овде а сјутра богзна гдје, а уз то још опажали су да им кашто смета напретку што су Срби; зато су гдјекоји вичући на своју подручну браћу гледали да се удворе Нијемцима, те је тога ради бивало да су људи наши у мјесту своме вољели официра макар од ког другог народа него Србина". Истичући разлике у привилегијама, моћи и богатству, Вук каже да су "у свему најдаље од народа они који су богатији а најближе, мајстори и мањи трговци". Чудно је, међутим, да чак и они од господе који су волели народ и желели му добро, нису знали "како ће, него су радили против своје жеље и намјерења". Зато се умотворинама нашега народа цела учена Европа диви и чуди, "и њих ради народ наш слави и хвали", а умотворине наших учених људи су такве да им се свако мора смејати "и жалити народ што према себи нема ученијех људи. Па још поред свега овога виша класа мисли и говори да је она према европскијем народима управо као што треба, а народ прости да је заостао и да не ваља и да га је она богзна каквом мудрошћу надвисила! Тако нпр. Лукијан Мушицки у Гласy народолюбца године 1819. каже:

Свјеть хвали вышшу классу нашег' рода,
Ал' на просту баца срамъ.

На ово сам му ја још онда писао: Ово је по нашој мисли управо наопако речено...Проста класа народа нашега (тј. она класа која у данашње вријеме народ саставља) не уступа ни једноме од 5 или 6 себи оближњијех народа ни у разуму ни у поштењу, нити и у каквој другој добродјетељи; а вышша класса онакова је као што се отхрањује и у каквом стању живи. Ако простој не чини срамоте, части сувише не чини нигдје".

Овај одлучни обрачун с класним противником осветљава Вукове основне позиције, његово супротстављање свему што је та виша класа чинила и стварала, јер је туђе по духу, његово неповерење према пречанима из царевине, његове несхваћене реакције (одбојност према Доситеју нпр., што је сигурно одбојност према гражданској култури а не лична нетрпељивост, завист ни ускогрудост).

Да ли ипак Вук није био сувише пристрасан у оцени и осуди више класе, да није претерао у оштрини? Чини се да није. Тачност и истинитост његова суда потврђују многи списи и документи. Поменућемо само два: Автобиографију Никанора Грујића, епископа пакрачког, писану у дубокој старости Грујићевој, 1885/6. г. (објављену у Богословском гласнику 1904/5, а у посебној књизи 1907, у Ср. Карловцима); и Описаније живота Саве Текелије, изд. "Просвета", Београд, 1966. Оба ова писца припадају вишој класи, и њихово сведочење можемо примити с пуном вером.

"Ватрени Срб-Милутин", пише архимандрит Иларион Зеремски у предговору Грујићеве Автобиографије, "протосинђел Никанор Грујић-Србенда Груја", који пише беседе, латинске сотерионе, мађарске оде угледним људима (коморнику краљевском Игнацију Томашичу, Игнацију барону Сегешију приликом иншталације за великог жупана барањског), жалосне песме (на смрт митрополита Стевана пл. Стратимировића) и др., даје извандредно илустративне податке о једном делу више класе, о вишем свештенству и извитопереностима у њему, о интригама, бескрупулозности, корупцији у врховима, тако да остаје тајна (као што је приметио и Скерлић) како и зашто је ову аутобиографију штампао Богословски гласник, мада су нека места изостављена, како нас обавештава Зеремски. Ево какав је, по Грујићу, састав црквеног конгреса у Карловцима 1837. године (да наведем само неке податке): седам епископа (Станковић, администратор митрополијски, Манојловић темишварски, Хранислав пакрачки, Рајачић вршачки, Рац арадски, Живковић будимски), осам архимандрита, а од "гражданског реда" Чернојевић (гроф Петар, велики жупан темишварски и краљевски повереник) и др., од милитараца генерал Мајна (Feldmarschall-Lieutenant), оберштар (пуковник) Чуић и др.

То је стварно виша класа, издвојена, повлашћена, са феудалним титулама и привилегијама. Патријарх је, прича Грујић, примао сидоксије и конвенције, а добијао је и велико властелинско добро Даљ на уживање. Колико је Даљ био уносан, тврди и сам Грујић, који је једно време, до избора митрополита Станковића, управљао властелинством, наводећи да је за годину и десет месеци сакупио 107000 форинти чистог прихода. Из патријаршијских фондова давао је новац на кредит уз 6% камата, па је интерес подигнут на зеленашких 7%. И епископи, уз огромну плату, примају додатак за администрацију. Приходи су им невероватно високи. Епископ Платон "купи за 40.000 кућу Сервицкову и поклони је гимназији новосадској, да би се популарисао и тако повећао своје шансе пред избор патријарха". Било је и других прихода: обичај је био "да се дају по препорука подмићени особа архимандритски крстови простим игуманима". А о куповини звања: "Кад се вратим из Карловца с погреба Станковића (Станковић је био митрополит од 1837- 1842, М. С.) у Кувеждин, Игуман мој дозове ме у своју ћелију, па ми рекне насамо: Синко, морам да ти исповиједим тајну моју: ја сам дао пред Поповићем овој и овој особи три хиљаде форинти сребра, а она ми је обећала да ће израдити за те три хиљаде код Станковића (митрополита, М. С.) да ме произведе за Архимандрита кувеждинског. Станковић је yмрьо, није право да пропану моје три хиљаде, него иди одмах к Поповићу, он је сад у Нерадину и ишти да ми се одмах врате моји новци. Ја нађем Поповића у Нерадину и кажем му зашто ме је послао ћаћа к њему; а он ми одговори: зар ћаћа не зна да је он поклонио те три хиљаде и да нема о њима ни квите ни облигације, па како би их могао искати натраг. Кажите му нека метне крст на њи, кад га није могао метнути на прса, као што раде и други игумани који су прошли тако исто, као и ћаћа, па се онда поче смијати". И игумани су добро пролазили (јер су манастири били велика феудална добра), па су се отимали за уносније положаје и боља имања. "Кад ми је показао Ивачковић приходе и изворе прихода крушедолских, ја му кажем: мене је дакле патријарх казнио, кад ме је преместио из бољег манастира у гори", пише Србенда Груја отворено.

Све те привилегије, у крилу једне феудалне државе, "под круном угарском", плаћане су, с једне стране, страхом према вишима од себе, а с друге стране поданичком оданошћу према царској кући, што је у том свету било сасвим обично, уз патетичне изјаве о српском родољубљу. На Благовести 1846, каже Грујић, нареди митрополит Рајачић свим епископима да се одржи "свечано благодареније за цара Фердинанда кога је Бог умилостивио да погледа милостивим оком и на нашу цркву, а мени пише приватно да направим за ту благовештенску светковину једну Еклогу, која ће се представљати на Благовести у Карловцима". Грујић описује многе такве манифестације истинске покорности, а међу њима једну управо гротескну. 1852. г. Темишварци позову патријарха да у њихову месту поздрави цара Фрању Јосипа, који је те године путовао по Војводини. "Полазећи у Темишвар поведе опет мене са собом и ту је поздравио цара немачки, кад је цар походио нашу српску цркву." Приликом цареве посете Новом Саду, Варадину, Карловцима, Тителу и Земуну, патријарх и епископи избезумљено трче да би га поздравили у свим тим местима: "Кад је стигао цар на пароброду у Нови Сад, ту га је дочекао и патријарх с нама на обали дунавској, и када га је поздравио новосадски начелник Јаршић, онда је сео цар на Платонове кочије (епископа Платона Атанацковића, М. С.) и одвезао се у Нови Сад. Патријарх узме архимандрита Стојковића у свој батар, и одвезе се за царем, кад је најпре нама заповедио да идемо натраг у Варадин и да онде чекамо цара. Док смо ми чекали у Варадину, дотле су поздрављали у Н. Саду патријарха са: живео! онако исто одушевљено као и цара. После по сата врати се патријарх без Његова Величанства у Варадин и нареди да идемо брже у Карловце, где ће да прими цар поданичко поклонство од нас". Патријарх опет жури у Земун, "да дочека и онде свог великодушног цара". А по предлогу Никанора Грујића, на славолуку у Карловцима, с улазне стране писало је: "Љубав те чека", а са излазне: "Љубав те прати". Међутим, патријарх је стигао да сврати и на салаш Исидора Николића, "који је купио патријарх од Исидора за свог синовца мајора Шандора Рајачића".

Заиста, Вук је имао право говорећи да се виша класа одвојила од народа (српски патријарх купује салаш за свог синовца Шандора, мајора у аустријској војсци!) и бринула се само да одржи постојеће стање и да сачува своје феудалне привилегије, не чинећи много части народу.

И идеје тих људи су магловите, без корена у животу. Делегацији која је ишла на словенски конгрес у Праг, патријарх наређује да препоручи "од његове стране Шафарику, Палацком, Ханки и другим матадорима словенским нека настоје од своје стране, да се изборе овом приликом и прогласе старославенски језик за језик опште славенске књижевности". А Грујић је поздравио конгрес рекавши да Војводина српска жели "да у овом Златном Прагу корачи преко славенског прага у златну будућност славенску". Заиста, чудна збрка: под круном угарском, с поданичком поклонством цару-доброчинитељу цркве, с феудалним привилегијама са старославенским језиком као општесловенским -у златну будућност словенску! И свако ко друкчије мисли, ко представља "дух српског устанка", њихов је непријатељ. Чак и Срб Милутин, Србенда Груја, грди Вука (мада каже да му је био "лични пријатељ") да је "оруђе у рукама оних духова, који раде и на политичком и на црквеном и на књижевном пољу око тога, да се не консолидира ни у народном животу нашем оно, што њиховим тежњама не иде у рачун".

Другу живу илустрацију тог света, само мирског, племићког, даје Описаније живота Саве Текелије. Средњи племић-у Угарској, потомак граничарског војног племства, поседник пустара и других имања имао је ову титулу: "Високоблагородни Господин Савва од Тјукјули, господин Визеша и Кевермеша, златне надпетице каваљер, царско-краљевског и апостолског Величанства совјетник, многих славних мађарских комитета приседатељ и свих права доктор" (Описаније живота, предговор Александар Форишковић). Веома учен, познавалац грчке и римске класике, полиглота, који је говорио грчки, латински, француски, немачки, руски, мађарски, влашки, чак и турски, човек који је играо видну улогу у друштвеном и политичком животу у Угарској, даје у свом описанију живота не само изузетно пластичан свој властити портрет типичног џентрија, земљопоседника, већ и слику средине којој је припадао, друштвеног слоја за који је био везан сваком жилицом свога бића. Његова занимљива књига, која га открива више него што би он то желио у својој болесној сујети, индискретно открива и цело једно друштво, његову класну психологију, морал и преокупације. Текелија педантно набраја цео низ судских расправа око имања, кућа и новца, са свим и сваким, са суседима, с рођеним братом, са синовцима, и све их он грди, сви су му они непријатељи, јер хоће да га униште, због новца, увек због новца. И ниједног тренутка неће му бити неугодно да о томе говори, јер је за њега и за његов свет губитак или добитак суштина живота. Он и у Русију путује, неколико пута, ради наследства од својих стричева који су се као генерали и пуковници руске војске обогатили у тој далекој земљи. Дуго је тражио жену према себи, достојну свога друштвеног положаја, и у касним годинама се оженио госпођицом племенитом Безек, да би му родила сина-наследника, а она му је даровала гонореју, коју је тешко излечио, а жена му никад. У седамдесет и трећој години признаје да се заљубио у једну деветнаестогодишњу институткињу. Али му то ништа не смета да о себи има веома високо мишљење и, без зазора, прича како је писао Наполеону да га постави за краља Илирског краљевства! А Текелија је један од најпросвећенијих људи свога доба и чувени добротвор који је део свога иметка оставио за школовање младих Срба у свом заводу Текелијанум у Пешти.

У свом фамозном писму Наполеону Текелија опширно излаже многа своја схватања, карактеристична за целу вишу класу (због чега је Вук заузео фронтално непријатељски став према њој и осудио је као протународну и реакционарну). О српском устанку (писмо је писано 1804, 13. јуна) каже да је то "само хајдучија и бескрајно проливање крви" (превод писма, писаног француски, од Пламенке Влаховић). Српски народ "нема људи који би њим управљали, који би могли да му дају саму идеју националног постојања, још мање да га уреде". Овај презир према вођама устанка преноси и на цео српски народ: "Неукост народа је велика у целој нацији... сви источњаци су неуки и без књижевности... Стога је тешко да се таквим људима дају идеје о општем добру, љубави према заједници, енергији и о свему што чини постојаност једне државе"! Људи из народа су и охоли, завидљиви, осветољубиви. "Кад осете силу против себе и њихов први покушај опозиције не уследи одмах, они губе присебност и постају тако плашљиви да се могу помусти скоро као животиње. Али ако им се попусте узде они постају неподношљиви као сви они којима не управља разум." Неукост је такође велико зло међу њима, "израсло из корупције а подржано сиромаштвом и осветољубљем. За мало новца способни су да убију десетак људи, а нарочито вође". Свеједно им је да ли ће данас бити одани Турцима, сутра Аустријанцима. "То су последице непросвећености и незнања", подмићивања, искварености. Без помоћи Наполеонове, "сав данашњи устанак Срба неће имати никакву трајност, сви ће покушаји бити узалудни". И наравно, нуди своје услуге да се нова држава учврсти, на корист Наполеонову ("трудићу се да помогнем извршење тог плана"), јер би без руководства таквих као што је он, незрели, неспособни, корумпирани српски народ довео у питање све што је постигао.

Насупрот таквом господском ставу, Вук, видели смо, каже да проста класа народа нашега, народ у ствари, "не уступа ни једноме од 5 или 6 себи оближњих народа ни у разуму ни у поштењу нити у каквој другој добродјетељи". А виша класа је себична, отуђена, без родољубља. Највећа господа су владике, а затим спахије и племићи, "који су по законима маџарскима од осталога народа далеко...као небо од земље".

С вишом класом, против које се подигао, Вук се ни у чему не слаже. То су два света, два опречна схватања, две историјске епохе. И нимало се не штеде у међусобној борби. У песми Писмо једном ученом Сербљину, 1821. г., Сава Текелија пише памфлет против Лукијана Мушицког, због његовог пријатељског држања према Вуку и због народног језика којим је писана прва верзија Гласа арфе шишатовачке. Али његов прекор Мушицком је ипак обазрив, док је презир према Вуку и говедарском народном језику нескривен:

Глуп Србљину буди, говедарски
говори, онда си Вуков Србљин.
Ако си лепше што пером написа,
Нег што је бака изрекла крезуба,
Србски то није. Пусто језика
Пише правило, бака гди суди.
Откад она ваш постаде професор?
Зато ли младост провесте у школи?
Ђак бакин ви! под старост да сте,
Не треба ту пера, батина је
Доста овчарева. Али ми кажите
Тко чита књиге? Овчар или учен?
Оном мрљали као говори
Читати он не зна. Учен правило
Љуби, Слепачке гусле Орфеју зар
Лира да буду?...
Оставите ви то шумадинском Вуку
По српским мрачним шумама дивије нек
Учи курјачиће...
Пустите ви Вука с штенцем урликати
Урликање пса не чују небеса.

Ова грубост и невероватна оштрина (није оштрину измислио Вук!) говори о стварном непријатељству, које ничим није могло да се премости.

Али, није био неразуман, ни слаб, ни малодушан тај свет против кога се Вук дигао. Били су то образовани људи, најобразованији тада меду Србима, друштвено и економски јаки, уверени у своју мисију чувара вере и Nationalitдt-a, спремни да одлучно бране свој свет. Истина, време је било против њих, друкчији ветрови су све снажније дували Европом, али је њихова моћ била толико знатна да су још могли да носе уздигнуте заставе својих преживелих схватања. Вук је допринео да се убрза њихов историјски пораз: неугоднијег и опаснијег противника од Вука тешко да су могли имати.

Вук, устаник који прима ударце и немилосрдно их задаје, који без жаљења оставља мртве за собом, једна концентрисана и систематизована стихија, идеолог и апологет победоносног српског сељаштва, најбројнијег и најдинамичнијег дела народа у то време, упустио се у борбу против једног на изглед кремено чврстог света, против угледних појединаца, против свих тадашњих књижевника, против моћних институција, против митрополита, против владара, против целог једног друштвеног система. Невероватна комбинација устаничког голаћа, сељачког трибуна, видовитог политичара и педантног научника, Вук је "тумарнуо" у историјску гужву, у мутну матицу и, након четврт века непрекидне и свестране активности, пркосно огласио победу: "Хвала Богу! ево нас већ на обали"! (Можда је страшним насиљем над Мркаљем црква учинила погрешан корак, са свога становишта, јер је оставила упражњено место за Вука: да је Копитарев избор могао да падне на Мркаља, ко зна како би он издржао све тешкоће и да ли не би поклекнуо кад је све долазило у питање.)

Живећи у Бечу, да би "Србији и свему народу своме на већу ползу бити могао", да би за своје деловање омогућио шири простор и већи замах, Вук се ослободио уских родних видика, непосредне зависности од самовоље властодржаца, обзира према свакоме ко је у противничкој "партији", робовања ма чему што његов ум и његова основна оријентација нису одобравали.

"Кога се бојите, кад вам ум каже да онако треба?", пита овај слободни човек плашљивог шишатовачког архимандрита Мушицког, саветујући му да свој богомдани ум не чини робом, забадава, без икакве потребе. Треба се решити духовног ропства, робовања "не тијелом него духом", калуђерског догматског мишљења. Слободан човек може само слободно мислити.

Вук је упао у најсавременију европску духовну струју, која је савршено одговарала његовој пучкој, народској суштини, и која је створила повољну климу за његову делатност. Али су пред њим стајале и велике препреке, међу којима две највеће: што је његов завичај, Србија, због векова турске окупације, сасвим непогодна да буде терен где би се могло војевати за културну револуцију, а што је далеко културнија Војводина била тврди бедем конзерватизма. Вук је знао да је ту његово пресудно бојиште, у Војводини, где треба победити непријатеље и задобити пријатеље (а то су сиромашни учитељи, "мајстори и мањи трговци"), и да ће успех његова рата зависити од успеха који ту постигне. И заиста, Војводина је његово ограшје. Требало је преодолети стару, затворену, од народа одвојену, љубоморно чувану, православну, славјанствујушћу културу, чудно сачињену од руских, мађарских, немачких, латинских и народних утицаја, с алирама господске отмености (у којој се поштују "правила деликатесе"), с мирисом старине и светости. Преодолети чиме? Језиком и духом овоземаљске, сељачке културе, стваране вековима у ничим неокрњеном целцу народног организма. Циљ је могао изгледати сувише смион и нереалан за свакога, осим за Вука. Чак мисли да је све требало раније учинити и тада би наш народ "већ давно био свој".

Сукоб верско-феудалног конзерватизма и национално-ослободилачког динамизма избацио је на површину битне разлике у схватању, мада су називи појмова, око којих се водио спор, често били исти (народ, слобода, патриотизам, језик). Народ је за Вукове противнике био апстрактан појам а рад за његову ползу празна парола, или је простота, гомила говедара, свињара и тежака, груба и непросвећена; за Вука је народ моћно стваралачко мноштво које о својој ползи треба да се брине само. Језик цркве, књижевника и вишег грађанског слоја, способан је за изражавање одређених апстрактних појмова, али је свечано укочен, с мирисом на пожутеле књиге, на тамјан, на ћелијску затвореност, на стилизовану бидермајерску деликатесу. (Стратимировић пише 1805: "Јешче другојачије говори просто сербски класа свјашчеников, официјеров, учених, терговцев, художников, рукоделцев и всех с култивирани људми смешаних Сербов, а другојачије класа простих земљоделцев, или козаров или говедаров, овчаров и прочих подлејших људеј који нити речи имају доста, нити их право изговарају, нити кадгод књиге читају.") Вуков језик, језик сељака и овчара, жив и свеж, мирише на њиву, на планински ветар, на крв, зној, пркос, на широке просторе живота са свим што је у њему добро и зло, лепо и ружно. То је апокрифни, изразито световни језик, освештан муком и горким искуствима, сав овоземаљски, чак и кад изражава наивну фантастику своје детиње космогоније, неумитан кад памти, подсмешљив кад се спори, циничан кад се поштује, гибак, животан, убедљив увек. Природан као дисање, он је искуство, а емпирија признаје само виђено и доживљено, само конкретност. Не гради се, он постаје; не мисли се, он се доживљава; не учи се, он се упија; нема правила, има својство; не води га разум, већ језичко осећање. Ако се гради а не постаје, ако се мисли а не доживљава, ако има догматска правила а изгубио је својство аутентичности и непоновљивости, ако га води разум а не подсвесни осећај -нешто се злокобно с језиком десило: он више не живи, он умире. Као инструмент националне културе, такав језик је онемогућен, спутан, нехрањен животним соковима, одвојен и затворен, он постаје неживотна вештачка творевина а не пуна спонтаност од које свако полази као од основе служећи се њиме и развијајући га према својим властитим могућностима, али увек у живој и масовној комуникацији. Онемоћали језик, који се нужно окоштава, као и затворено друштво које се њиме служи, неспособан је да изражава живот, његово кретање и развитак, и претвара се у анемичну високопарност. Јер језик, израз колико и подстрек, нужно стагнира у заустављеном животу, али и он може помоћи да се живот заустави.

V

Вук рано изговара реч рат, у својој "срдитој и зубатој" рецензији на Глас народољубца Лукијана Мушицког из 1819, одговарајући на стихове у којима Мушицког приговара Вуку због силовитог и немилосрдног тона, што би могло нанети штету књижеству, јер где се двојица боре, трећи се радује.

Вук каже на то: "Рат у књижеству никад није штетан, него је од велике потребе и ползе, а особито у оваквом почетку као што се сад књижество наше налази". Тако, по логици ових речи, и Вукова става уопште, рат у књижеству никад није штетан јер рашчишћава ствари, а поготову није штетан у време кад се почиње од самог почетка: почетка народног.

Одричући сву дотадању литературу српску због ненародног језика, одричући чак и Доситеја и његову славу родоначелника српске књижевности, што је било готово богохулно, Вук непрестано инсистира на тврдњи да почетак српске књижевности пада у његово време, јер народна књижевност може почети само са народним језиком, простонародним језиком, како је говорио, јасно означавајући опречност према језику више класе^[5].

Вук не признаје ништа од раније, негира све до темеља, не пристаје на еволуцију, на побољшавања, поправљање језика, на компромисе. Вук неће нагодбу, он хоће рат, хоће победу.

Непријатељи су му многобројни. Издвојићемо овом приликом само тројицу: Лукијана Мушицког Милована Видаковића и Јована Хаџића (односно Милоша Светића, како се у књижевности називао). Не издвајамо их случајно: они су угледни људи свога времена, цењени књижевници, образовани и паметни браниоци својих схватања, карактеристични и по томе што су њихова мишљења веома слична, нарочито у односу на простонародни језик. У њиховим полемикама с Вуком садржани су сви главни приговори Вуку, све оно што су и други мислили и писали. (Одмах бих хтео да кажем, да њихова схватања, нарочито ако их узмемо као опште теоретске ставове, становишта једне развијене или релативно развијене књижевности, нису нетачна, бар не у својој суштини; али су била неприхватљива тада, у почетку стварања књижевног језика и литературе.) Занимљиво је и то да Вукова победа није све распре и сва питања скинула дневног реда. Доцније, наш развитак, после Вука, све до другог светског рата, васкрсавао је и непрестано актуализирао приговоре и концепције веома блиске Мушицковим, Видаковићевим и Хаџићевим (та појава није ни забележена а камоли објашњена у нашој историји књижевности); извесни ставови и аргументи понављани су понекад дословце (код Скерлића, нпр.).

По анемичном школском знању којим смо оптерећени, по навици да мислимо начином легенде која зна само за јунаке и издајнике, по памфлету Бранка Радичевића који смо учили напамет, ми о Вуковим противницима носимо помало презриво сећање као о гомили мрачних сова, трутова, ноторних глупака, које Вук растерује, лако, као у игри. У ствари, биле су то драме, које би вредело и друкчије забележити а не само овако, успут и површно.

Каква је мука и покора био Вук за неодлучног, туђинским образовањем, хијерархијском субординацијом и калуђерским начином мишљења оптерећеног Лукијана Мушицког, то је сигурно најбоље знао овај културни и смерни професор карловачки, протосинђел митрополијски, архимандрит шишатовачки и потоњи владика горњокарловачки. Веома цењен у своје време ("Српски Хорације", каже Копитар, Шафарик: "Кнез српских песника", Његош: "Геније Рода", Даничић: "Отац новије српске књижевности"), Мушицки је наш најпознатији псеудокласични песник, коме је Хорације био "главни узор" (Скерлић).

Мушицки је у почетку присталица, и помагач Вуков, пријатељ чак, писао му је оде, давао му уточиште у манастиру, доводио народне певаче да му казују песме, предлагао му слова за нову азбуку, говорио: "Живи језик народа србског јесте сокровишче мисли његових, стољетијама утврђена и осећана. Што се у њему садржи, светиња је сваком правом Србљину". Али он сам је писао старим правописом и црквенословенским језиком, показујући од самог почетка везе с Вуком необично и занимљиво двојство своје личности, нејавну либералност и јавну традиционалност. Тај чудни човек који је био покорни црквени достојанственик а у манастиру држао Вукову слику скривену под портретом митрополита Шакабенте ("Ваше је портре код мене у библиотеци, тј. под другим портретом. Сачувај Боже да знају да је овде", пише он Вуку), у непрестаном страху од митрополита Стратимировића (који му је поручивао, нимало деликатно: "Терај Вука из Шишатовца, јер ћу иначе отерати и тебе и њега"), Мушицки је у процепу између енергичног митрополита и сугестивног Вука, али и између литературом апсорбоване жеље да буде толерантан према савременим идејама и своје стварне конзервативности. Колебљив, несигуран, плашљив, он се у почетку повија под утицајем јаке личности, Вукове, али непомирен ни са собом ни са Вуком. По свему, по психолошком двојству, по лабилној позицији између два снажна човека, по супротности у самоме себи, између два схватања која се никако нису могла помирити, случај овог човека, који се много циме издвајао из круга којем је припадао, необично је занимљив. Био је веома образован, широке културе, редак зналац класичне грчке и римске књижевности, у контакту с идејама савременог света, полиглота који је знао грчки, латински, немачки, француски, енглески, талијански и руски језик! А можда још више зачуђује његова лектира. ("Из сачуваног списка његове библиотеке види се јасно колико је велико било његово књижевно и филозофско образовање. Ту су не само сви главни писци грчке и латинске старине, но и модерни, од Немаца: Хердер, Хегел, Кант, Менделсон, Клопшток, Гете, Виланд, Шилер, Биргер; од Француза: Босије, Молијер, Боало, Лафонтен, Волтер, Хелвецијус, Дидро, Кондијак; од Енглеза: Шекспир, Голдсмит, Поуп; од Талијана: Данте, Ариосто, Тасо, Бокачо, Голдони; од Руса: Љермонтов, Державин. Мушицки је извесно био најобразованији писац свога времена." Ј. Скерлић: Историја новије српске књижевности.) Под утицајем савремене европске литературе, нарочито немачке, Мушицки је пре Вука позивао на сакупљање народних песама, сам је бележио народне речи и био је склон извесним мањим изменама у језику и правопису. Сматрајући да има разумевања за идеје које су владале у европском романтизму, наметнуо је себи неприродан задатак да буде ментор идеје у коју није веровао и коју интимно није примао. Не оценивши добро Вука, не предвидевши његов широки размах ни радикализам његових захтева, Мушицки се одједном нашао у чуду: ово што Вук чини, он није желео! Мислио је да буде просвећени црквени великодостојник који има толико ширине да може прихватити чак и народни језик и народне песме: зашто не? нека живе, за народ, упоредо са вишим, културнијим, развијенијим језиком и отменијом књижевношћу. Ко је могао и помислити, а Мушицки најмање, да ће Вук, тај Баш-Челик наше културе, тражити нешто друго, и нешто више, много више! Вук је раскидао један по један обруч, постајући безобзирни рушитељ светиња, освајач који не моли већ захтева да његова проста пучка мисао замени сваку другу. Све се изменило готово у часу, све је друкчије него што је Мушицки замишљао: он више није заштитник ни учитељ, може да буде само сарадник и помагач. Али он је случајни сапутник, његова мисао није расколничка, уплашен је тим Вуковим идењем до краја. Његове опомене којима жели да заустави Вука, личе на запрепашћење: "Ја видим да сте ви наумили поправити наша писмена". "А најпосле, да не прећерамо, треба да тише поступимо с нашом реформом." "Подозритељна је свака реформа, најпаче поповом и калуђером." "К тому ви слутите с њима на велику јерес. А ја тако ми аљине и леба не смем се у то упуштати." "На што нам опет нови рат? Рат, ако и не бива крвопролитан, твори раздоре, сједињене провинције дели на части...треба у свему следствије и крај смотрити." "Ја не би нипошто могао прегорети я, јат, ю." "За Бога!...Млого је реформе у једанпут! А помислите како су прошли сви Реформаторес! Тешко си га вашим штакама!"

Вука неће ни за тренутак омести тај покушај заустављања и то застрашено указивање на опасности. (Богзна шта је све Мушицки знао од онога што се дешавало непријатељима цркве, и какве су га страве обузимале!) Вук иде својим путем. Али му је стало да угледног писца приволи на сарадњу, важна му је његова подршка и његово славно име. Упозорава га да је дужност књижевника да пише за потомство: "Ми смо Платони и Аристотели народу нашем, ми треба све ципоре... да презремо и да пишемо за благородно потомство које ће бити чисто од садашњих будалаштина наше благоображене простоте..."

Па га бодри, подстичући га против карловачког круга, покушавајући - узалуд - да му наметне свој начин мишљења (да наметне хајдучку агресивност плашљивом, опрезном, анемичном Лукијану, навикнутом на мир манастирске библиотеке и на покорност!): "Ту сад нема милости, нити помаже ваше молење и ласкање, него ваља зубе показати, да се они вас уплаше". Или: "Ви сте ми казали да будем конзеквент, и оћемо вала...Не бојте се ништа. Наша је побједа".

Па удара на његову сујету: "Зашто не бисте ви у српским одама узели моју ортографију сасвијем? Кога се бојите, кад вам ум каже да онако треба? Немојте мислити да вам ја нудим као Турчин вјером: ја не марим. Сто их више сад пристане са мном, то ћемо прије поставити темељ српској литератури; а што их мање пристаје, то је мени већа слава што нијесу сви људи кадри мислити као ја".

А Мушицки заиста није био кадар мислити као Вук. У томе је све. Није тешко замислити колико је Мушицком постало тегобно друговање с овим темпераментним мегданџијом, који је унео немир у његов тихи манастир и у његово плашљиво срце. А Вуков радикални став окренуо се против свега што је његово. Зар је он, "српски Хорације", могао мислити да је већа част полагати темеље дубиозне простонародне књижевности него бити лауреат књижевности која ужива углед и признање? Затим, он је могао бити беневолентни мецена, просвећени заштитник туђе му идеје са високог црквеног места које је прижељкивао, али није могао негирати себе и оно што је био у суштини. У ствари, Мушицки је искрено и уверено мислио да у српском и сваком другом народу постоји прости, примитивни пук и уздигнута елита, у коју је и себе убрајао. (И свет на ту простоту баца срам, а Вук на то: "То ја не одобравам!" Као ђачету!) Живећи у свету који је веровао у своју дуготрајност ако не и вечност, потпуно уклопљен у институцију цркве, строго хијерархијски организоване, са менталитетом и предрасудама своје класе, Мушицки је свој апстрактни патриотизам без муке спајао с најлојалнијим поданичким осећањима, пишући безброј ода пуних дивљења, и екстатичног одушевљења цару, царским генералима, министру двора, а као црквени достојанственик величао је у многим песмама митрополита Стратимировића, називајући га највећим сином српског народа и ласкајући му без икаква стида и мере. (Ко не схвати менталитет, систем односа и прилике, ко не узме у обзир чињеницу војнички строге црквене субординације, ропског самозатајивања своје личности, потпуне зависности од мишљења и добре воље надређених, тешко ће схватити једну - за обичне појмове -готово детињасту песму Лукијанову у којој он, као митрополијски протосинђел, скрушено ламентира због тога што су завидљива сабраћа сакрила од њега да је митрополит отишао у посету једном манастиру, не сетивши се да и њега поведе у свити!)

Уза сву своју образованост и релативну просвећеност, уза сву жељу да иде у корак с временом, Мушицки је био стварно конзервативан, аристократски настројен, огрезао у патрицијски, недемократски начин мишљења, и његово насиље над собом није могло дуго трајати.

Српски народ је орао и копао, пише Мушицки, много се трудио, јуначествовао, али мало мислио, осим о насушним потребама ("кромје о первама нуждама"), зато је његов језик сиромашан речима за умозрителне мисли, за апстрактне појмове. То је, уосталом, тачно. Мушицки предлаже да се том недостатку доскочи тиме што би се стварале нове речи, обраћајући се за помоћ "богатом и благоволателном сојузнику и спомоћнику - славенском језику". Сматрао је да језик стварају књижевници, као што је у свим литературама.

Да, одговарао му је Вук, истина је да су нпр. Виланд, Гете, Шилер и други славни немачки песници много помогли немачком језику, али не треба заборавити ни то "да су поете знале и своју народну граматику какогод и поезију; а у нас су сви списатељи поете и витије [оратори], граматике не зна управо ниједан". И тражи да народни језик буде књижевни и да књижевници уче језик од народа и у народним песмама.

То је за Мушицког сасвим неприхватљиво. Шта је онда књижевник? вечити подражавалац, дужник, скромни ученик простоте? Не, то је немогуће, то би значило вратити се у примитивизам, презрети културу која се генерацијама стварала, напустити велике и вечне узоре светске литературе, грчке и римске класике пре свега.

Није било лако Вуку с Лукијаном, ни Лукијану с Вуком.

О њиховом дубоком неслагању, о Вуковом настојању да уразуми свог несигурног пријатеља, о страху Мушицког од Вука и његове оштре речи, оставио нам је сам Вук лепо сведочанство у својој "зубатој и срдитој" рецензији на Лукијанов Глас народољубца ("песма лирическо-дидактическа, посвећена Серпском роду, Л. М. 1819."). Наљутивши се због мисли изречених у тој песми посвећеној Серпском роду, Вук пошаље Мушицком писмо и своју рецензију, запретивши да ће је објавити ако песму не измени: "Ако ли је [рецензију] нијесте ради видјети наштампану а ви: а) ваља да начините другу оду и у њој "отпјевате натраг то на што се виче у рецензији, и ту оду да пошаљете Давидовићу да је штампа у новинама, и б) да се унапредак ни у каквој вашој оди не нађе тога на што се виче у рецензији". Никад више, ни у једној будућој песми! То је ултиматум, отворена претња. И још му поручује: "Сад избирајте, или волите мир или рат? Вама у оваквим стварима не треба ништа опростити: једно, вас ради и ваше чести и живота ваших ода; а друго, ради напретка књижества нашега: да нам не саблажњавате наших голуждраваца". Мушицки је изабрао мир а не рат, извршио је битне исправке у песми, "отпјевао натраг", ко зна с каквом муком и отпором у себи, и мада је није послао Давидовићу, Вук није објавио рецензију. Рецензија је штампана постхумно, 1897 (у Бранкову колу).

Одајући признање одама и другим песмама Лукијана Мушицког, Вук у рецензији каже да се оде "далеко...одликују од свију наших доданданашњих стихова, како поетическим духом, који свуда пламти родољубљем: тако и новом (Хорацијевом) мјером, коју су ђекоји учени људи одрицали славенским нарјечјима као немогућу". Остављајући да то пресуде позванији, Вук наглашава да жели казати неколико "примјечанија о ствари и о језику". У првој половини песме Мушицки говори о славенском и српском језику и о томе како треба писати. "Ово су најважније ствари за данашње књижество наше: зашто у нас млоги људи пишу књиге, али како их треба писати, слабо је ко о томе до данас писао." Приговарајући Мушицком што се огрешио о правилност српскога језика, Вук обелодањује и своју картезијанску строгост кад је реч о језику, не допуштајући чак ни песничке слободе, па замера песнику што је место y писао вь. "Овдје може рећи г. М.: ,Али са y био би један слог више, а мени више није требало.' Шта ми маримо за његове слогове и стихове! То је његова брига; зато тражи бесмртну славу..." А "писати стихове грдећи језик и чинећи му неправду није велика мајсторија". Вук отворено и искрено каже: брига мене за његове стихове! Он једино не допушта да се чини неправда језику! Из истог разлога замера што је "на млого мјеста изоставио помагателни глагол јесам: ковчег драги нама он; очи уму свуд помоћ; често л' то? Али где ти средство: Где свирепа груд. Та живот кратак; Својем цару верни ми итд. А то Србљи нити говоре, нити може поднијети у њиховом говору". Вук тражи потпуну јасност, граматичку комплетност свих реченичних делова, рационалну довршеност, врло блиску прози и колоквијалном језику.^[6]

Али основне замерке тек долазе. Пошто је навео Лукијанове стихове који се односе на језик и Вукову борбу:

На што нама тщетный рать?
Знай! гдје с' боре два ту-й радост трећем,
Рат медь браћомъ рушј домъ -

Вук одговара:

"Рат у књижеству никад није тщетен него је од велике потребе и ползе...У оваквом рату де се два брата боре не само да се трећи мора научити чему, него се сва три могу (и морају) научити: па зашто се не би борили да се науче? Како ли ће овдје рат међу браћом рушити дом, кад се сад тек боре како треба дом зидати".

И напокон, главни предмет спора: ко ствара језик и његова правила, поета и витија (оратор) или граматик? Мушицки каже, замерајући граматичарима, замерајући Вуку, што се намећу за учитеље и језичке законодавце:

Грамматiцы! покор'те вечном благу
Рода лестну вашу ћудъ!
Поета, витiя могу вамъ законъ
Дават', ал' вы ньима не!

Вук реплицира врло разложно, формулишући тачно задатак граматичара.

"Ово како год што није истинито, тако може бити на штету данашњем књижеству нашему. Граматик је како год историк свога времена, или штатистик, који описује ствари онако какве јесу: његова је дакле највећа дужност и заслуга што више може да позна језик и да га вјерно опише какав је (не дајући закон никоме). Како може дакле сад граматик покорити своју ћуд благу рода? Како ли је то благо рода које изискује да граматици не описују језика какав је, него да лажу? - Поета и витија морају знати језик којим пјевају и витијствују. Ако дакле знаду језик сами од себе, не треба им ни граматика; ако ли не знаду језика, ваља да га уче; а за учена је срамота и дангуба да зађе по народу да учи језик од људи, него мора да тражи граматику да из ње учи какав је језик. Како могу дакле сад поета и витија давати закон граматику, или управо речи језику."

Мушицки је, сигурно нерадо, пригнуо главу и исправио она места на која се "виче у рецензији". Стихови о граматичарима, поетама и ораторима у новој верзији гласе:

Граматика да меру чува
Љуби богатство Словар.
Поети, витији нек нам не ломе
Крила; нек нам не коче лет!

Окљаштрено, разводњено, онемоћало. Уместо побуне -нагодба. У том часу капитулације и недобровољног одустајања од своје најискреније мисли, Мушицки је сигурно мислио да је то сотона главом а не "бодри и крилати" Вук, како је једном раније написао.

Од 1820- 1821. Мушицки је у својим "натписима" бранио Вука, али се и ограђивао у понечему, остајући веран црквенославенском језику и старој ортографији. То дволичје није могло бити од велике помоћи Вуку, могло је и да одмогне, јер пријатељева замерка је тежа него непријатељева. Било је само питање времена кад ће Вук да рашчисти нерашчишћене односе. "Што се тиче дволичења вашега", пише он Мушицком, "помислите на потомство. Нити ћете до вијека живити ви ни ча Стева [митрополит Стеван Стратимировић]... а зашто да потомство вас за примјер узима- да калуђер мора калуђерски мислити? друге учите да узму ума штит, и да буду своји, а сами нисте своји! Пријатељство наше немојте у том ни мало да вас смета, него ако мислите да је правије, слободно окрените против нас."

Шта је Мушицки могао да учини? Без икакве потребе везао се за Вука, а све што је научио, све што је писао, све што је најдубље осећао, било је против Вука. Помагао је да се сакупљају народне песме, али је Хорацијева поетика била његов врховни и једини песнички закон; говорио је да је "живи језик народа српског...отпечатак духа и карактера његова", а био дубоко уверен да тај народни језик није погодан ни довољан за књижевност. Разликујући, уосталом с правом, "внешње" и "внутрење" богатство језика, сматрао је да се внешње, спољашње богатство језика састоји у речима које означавају вањски свет, а внутрење, унутрашње богатство је у речима за апстрактне појмове, за умозрителне мисли. Сиромаштво народног језика у речима за умозрителне мисли основна је препрека да песник изрази сложеније умозрителне и филозофске идеје. Како да се тај недостатак реши? Одакле да се узму речи за внутрење појмове? Из славјанског језика, који је богат тим речима, као и стварањем нових речи у духу српског језика, што је посао и задатак књижевника.

Ето, то је суштина спора између Вука и Мушицког, суштина и осталих отпора, то је капитални проблем нашег језика уопште. Наш језик је стварно сиромашан речима за умозрителне мисли, и било би добро да се тај недостатак могао некако решити. Само, да ли се тада могао решити? Да ли је Вук могао пристати на уступке а да не угрози чистоту и интегритет своје реформе? Зар не би одмах признао оно што су сви његови противници говорили, да је језик сељака, орача и копача заиста једностран и сиромашан, и пристао на ризик да инфилтрацијом туђих гражданских, руских и хибридних речи доведе у питање народску суштину новог књижевног језика.

Потпуно искључујући писце из тог посла грађења нових речи и стварања језика, осим у великој невољи и са савршеним познавањем духа народног језика (а за то је потребно да писци уче језик од народа, јер су га под туђим утицајем заборавили и искварили), Вук инсистира на својој идеји, да књижевни језик буде "говор оних Србаља који живе у селима, далеко од градова". Он упорно захтева, имао је дубоких разлога за то, сељачки народни језик, "далеко од градова", од војвођанских градова првенствено, што дубље на југу, у централним областима нашим, препоручујући за узор неискварени народни језик, невин и чист од туђих утицаја, непомућен безбројним ј наносима што су се таложили у књижевном језику просвешченог гражданства и цркве, у крајевима на периферији нашег народног корпуса, где је утицај, просторно и по многобројним везама блиских туђих култура, био знатан. (У тим неслагањима око језика Мушицки је био нарочито незадовољан због тога што је Вук форсирао јужни говор. Вук је мислио да се најгоре говори у Срему, Бачкој и Банату. "Српски се говори најчистије и најправилније у Херцеговини и у Босни. Истина да онамо по варошима и градовима има много турскијех ријечи, у осталоме она браћа наша закона Турског говоре љепше српски од сељака и Грчкога и Римскога закона." Мушицки се љути: "Волете Сријемцима пркосити, и са тим и литератури шкодити". И моли га да остави "ерцеговачки диалект", јер се на то љуте читатељи, "Сремци, Бачвани и Банаћани". "И мени је већ, да искрено кажем, постало мрско.")

Расцеп и одвајање били су неизбежни, јер ни Вук ни Мушицки нису хтели, нити су могли, да одустану од својих схватања. Лукијанова илузија о себи није могла дуго да се одржи, и он се нашао на оној страни где му је и било место. Вук је дигао руке од њега већ 1823 г. "Мушицки је калуђер", пише он Копитару, карактеришући славног песника том, за Вука, најгором ознаком која значи робовање духом, догматско мишљење, непоштовање разлога свога ума, али и друштвену и класну припадност. "Од њега ће, чини ми се, и славенски имати ползе колико и српски. Срећан му пут!"

А 1842. оставио је о њему суд за историју, као и све што је рекао, објашњавајући како Мушицки није познавао "ни нашијех народнијех пјесама, а камо ли вриједности њихове", а ипак се интересовао за њих. "Сам од себе он јамачно није на то дошао, него или читајући Хердера, или по напомињању каквога другога иностранца." Подстицај је, дакле, литерарни, извана, по узору на немачки романтизам, који се занимао за народно стваралаштво. Да је то површно интересовање, без унутрашње потребе, и разумевања (а то значи, по Вуку, да су његова интересовања књишка, примљена са стране, чак и у ономе што је најдубље наше, да Мушицки -према томе -није имао никакве везе с народом), Вук изричито тврди да ниједну народну песму није могао до краја саслушати: "По свој прилици био је томе узрок што се из младости навикао на славенски језик и на мисли и стихове другијех народа, па му се оно наше све чинило просто и ниско, као што је и мени самом много пута говорио да ћу пишући овако народнијем језиком остати до вијека само простонародни списатељ. Кад би Мушицки и послије познавао сву праву вриједност нашијех народних пјесама, онда би он њиховијем духом и језиком пјевао своме народу, а не би римскијем размјером, за који још остаје питање да ли се у нас може пјесмом назвати, и онако мјешовитим језиком, који управо узевши није никакав језик". То неразумевање народних песама и неприхватање народног језика за Вука је исто што и одрођеност, духовно ренегатство. То је био и разлог што од Мушицког, ни од већине тадашњих књижевника, није очекивао никаква добра. Зато је тако оштро свео рачуне с Мушицким, једним од ретких пријатеља, у време кад је био прилично усамљен. Због језика, ортографије и духа књижевности.

За Вука је у народним песмама најважнија чистота и сладост нашег језика. Задатак књижевника требало би да буде, каже он, да из - народних песама науче народни језик и да "пјевају њиховијем духом". Не објашњавајући много у чему је тај дух, не улазећи у оцену естетске вредности народне песме, задржавајући се на периферним питањима и општим тврдњама (народне песме су "једино и вјечно украшеније литературе"), готово сва Вукова пажња окренута је језику.

И прва српска књижевна рецензија, на Видаковићева Љубомира у Јелисиуму, 1817. г., обрачун је са противницима народног језика. Историја сукоба почиње 1815, кад је у Новинама србским објавио рецензију на Усамљеног јуношу ("коју сам ја по чистом говорењу простога народа написао", како каже у писму Копитару), обазриво пишући о роману: "Садржаније ове књиге јест романтическо; но овај повијестнонравоучителни роман...садржава у себи доста истини подобну приповијетку. Он је повијесним догађајима и сходно отуда произведеним нравоучителним наукам обилан, које су сваком невином срцу благопријатне...Све ово знао је г. сачинитељ слатким штилом тако саставити да га свако радо чита, особито који у историческом призренију и народностима љубопиству своме храну тражи". Признајући му тако значај морално-историјског штива, Вук примећује да у овој "иначе воопшће изредној књижици" има много недостатака у погледу "внутрење цијене [вредности] његове, благовкусног кроја и сојуза части к једном или двома главним намјеренијама, силних и чистих фигура, плодоносног воображења (имагинације]; карактера лица дејствујућег" итд. (Ова употреба прилично компликоване стручне терминологије о материји за коју Вук никад није показивао нарочито разумевање - о структури, композицији дела, карактеру ликова итд. - у тако рано време, време Вукова учења, сведочи да је иза Вука у свему стајао Копитар.) Зато упућује славног романсијера "на читање добрих романа у страним језицима, на размишљање о потреби, концу и благовкусном виду романа једног воопшче", али се више задржава на језику у роману. Истина, по много чему се види, каже Вук, да је писац рођен у Србији, па је имао услова да му језик буде чист, али је "одонуда у дјетињству изишао и туђе језике учећи и на њима науке слушајући свој позаборавио". Писац се мора старати колико за ствар о којој пише, "толико (ако се не смије рећи више) за чистоту и за својство језика на коме пише". А узор мора да му буде чисти и непокварени говор народа српског. "Који списатељ српски гријеши против говора свог народа, онај гријеши против правила свога језика." Остављајући по страни ствар, Вук наводи Видаковићева огрешења о народни језик (и мирисом исполнениј воздух; коса долга; должност; ове зелене цветми преиспрешчрене ливаде; цветми посутим ливадами; по верхови лиснатих древес зефира колебаније; за неколико часов; милион милионов животних; и бистрих преко каменија поточићах шум? мени се им Павлимир и др.) и одмах постаје оштар: "Ово је прави гад у српском језику, и ово би срамота било чути и од Грка који учи српски, а камоли у српским књигама читати". А овакве грешке могу се наћи не само код Видаковића већ свугде "у Маџарској по варошима".

Бесан на ову рецензију, увређен у сујети славног писца, Видаковић је одговорио у Новинама српским, 1815. г., и поново 1817. у предговору Љубомира у Јелисиуму, не штедећи Вука: "Он исти, по мојему у језику размотренију, да је за оно време спавао, боље би учинио нежели што је оно писао". Нека се свако "води" по своме вкусу, а своје правило нека Вук задржи за себе. "И истину вам, мојим читатељем исповедам да се ја нисам довољно оному списатељу начудити могао како се он смео усудити онако до кровава живца нашу азбуку поткресавати и онолика наша красњејша писмена, около 16, без којих ми не можемо бити, изоставити! Како је се дерзнуо, велим, у ову љубезну народа нашег зеницу дирнути!"

Говорећи с висока о Вуку, и оптужујући га за тежи грех него што је критика његова романа, Видаковић се обраћа својим верним читаоцима. Зато и Вук, у својој уништавајућој рецензији, 1817. г., потпуно друкчијој по тону од оне раније, жели да разобличи Видаковића управо у очима његових читатеља, не инсистирајући више на језику већ на ствари и моралу, где је Видаковић мислио да је неприкосновен и нерањив.

Алудирајући на Доситеја, Вук у тој рецензији каже да има око четрдесет година како смо почели српски писати, и за то време не само да нисмо напредовали "него смо толико ударили натраг да би нам требало јошт 40 година да дођемо на оно мјесто гдје смо прије били". Наши писци пишу како им на ум падне. "Како који зареже перо да пише, он већ одмах почне мислити како ће језик поправљати, а не како ће га учити; зато је готово сваког нашег списатеља прва књига боља од друге, друга од треће итд." Ово зло толико се уврежило да га неће нестати све док не почнемо један другог пред светом "непријатељски рецензирати и критизирати". Истина, тако ће се понекад осрамотити писац, понекад рецензент, понекад обојица, али народ и литература увек ће добити ("а који се труде за народ, зашто би се жалили и осрамотили кашто његове ползе ради?", каже Вук иронично). Тако ће и наши списатељи почети једном мислити и сумњати о ономе што пишу, "знајући да ће за сваку ријеч одговарати пред свијетом". На тај начин су Немци, Французи, Талијани и Енглези усавршили своју литературу, и само у Немачкој има десет новина "које само књиге рецензирају". А познато је да се рђави писци боје рецензената, и туже се на њих, у својим предговорима. (То је директна алузија на Видаковића, који се у предговорима својих књига тужи на Вука; према томе, Видаковић се, као рђав и слаб писац, боји рецензената.) А добри писци не само да се не боје рецензената него их и изазивају да их рецензирају како год хоће, "па ако који што паметније и боље докаже, они приме с радости; ако ли почне лудовати, а они му се сити насмију, па мир".

Које наше писце рецензирати? -пита Вук, запињући лук да избаци стрелицу: "Ми велимо оне који највише пишу, и који чине (заиста или по мненију њиховом) као неку епоху у литератури; и зато смо 1815. године почели од г. Видаковића". У свакој књизи гледа се на две ствари, на ствар о којој се пише и на језик којим се пише. У погледу представљања ствари не може се од свакога очекивати ("особито сад код нас") да буде класични списатељ, али језик може и мора знати сваки писац. "Зато смо у првој рецензији српској говорили само о језику." Али г. Видаковић не допушта да се проговори о ствари, него се представља као српски Виланд или Гете. "Зато морамо сад почети од ствари; али је опет ми нећемо критизирати, него ћемо накратко приповиђети што се налази у овој моралној повести, па нека читатељи сами суде (само ћемо их ми гдјешто опоменути)." У фусноти Вук примећује да ће то бити врло тешко, "зашто у њој има седамдесет и седам предмета", и зато ће се он задржати само на ономе што је најважније.

Износећи содержаније по главама, (по частима), Вук углавном указује на нелогичности, непознавање географије, немотивисаност радње, произвољности сваке врсте, инсистирајући на педантном набрајању фактографских грешака, начином који није нимало вешт (у бескрај се нижу реченице: како је ово, како је оно), али погодним за дисквалификацију. Полазећи од захтева историјске, географске и друге тачности, приговара Видаковићу што свога јунака шаље за једну ноћ да дође из Херцеговине на Мораву, пропраћајући све примере подругљивим и веома грубим примедбама, нпр.: "то само онај може рећи који нити мисли шта говори, нити зна о чему говори"; што је Љубомир рекао да је продао неку земљу за 5000 дуката ("да ли овдје Љубомир не лаже штогод: у почетку четрнаестог стољетија могао је човек купити пола Херцеговине, ако се продавала, за пет хиљада дуката, а он није ни село продао, него каже да је то узео само за неку земљу "); што је Љубомир "клекао пред иконостасом", молећи се богу ("Ваљада је био шокац: зашто ми не клечимо кад се молимо богу"); што јунаци романа пију ујутро каву ("То је било око половине четрнаестог стољетија, а кава је први пут донешена у Европу 1652. године, -тако послије 300 година"); исмејава и личност француског филозофа, који је знао српски "но покварено" ("Није могао поквареније знати него декоји наш списатељ"). Парменион је "при свој његовој науки будала..." ("Није чудо што је будала: зашто кажу да има и више професора и учитеља таквих будала." То је груба алузија на Видаковића, који је био учитељ и професор). Мелиса каже Светозару да није хтела ући у собу зато што је младић био сам. ("То је налик на оно што приповиједају како је возио кум куму на колима, па кад су наступили у шуму, онда кума рекне: "Уставиде куме кола да осијечем прут. -Што ће ти прут, кумо? -Да се браним од тебе да ме не...") Кћи Николе Бучина побегне с вољеним младићем и венчају се у неком селу. ("И то је била поштена дјевојка, правога српскога карактера!"). Љубомир прича "херцеговачке луде обичаје" у сватовима: "Овдје морамо казати", вели Вук, нарогушен због непоштовања светиње народних обичаја "да је Љубомир прави магарац и безобразна будала. Зар му је мало што бунца и лудује у другим стварима, које показују његову магарећу памет, него се меша и у обичаје народне и у светињу.^[7] Овакове бљувотине да дођу случајно у руке Добровскоме у Прагу, Шишкову и Румјанцову у Петерсбург... они би мислили да су то заиста српски обичаји...А ако се у Бачкој или у Сријему и попну кашто на кућу, шта је Љубомиру за то? Би ли био бољи кад се то не би догађало... Шта ли му смета што Србљи по обичају славе свога свеца, крсно име, и веселе се уз месоједе и играју? Вид'ла жаба гдје се коњи кују, па и она дигла ногу. Тако и нас Љубомир, ваљда је чуо гдје Доситеј и Рељковић (и још гдјекоји) вичу на обичаје народне, а није знао расудити да су они у томе сви лудовали". Као и у Рјечнику, Вук овде говори о својим патријархалним схватањима, супротним од рационалистичких, изричито тврдећи да су сваком народу најсветије три ствари: закон, језик и обичаји, по томе су народи блиски и по томе се међу собом разликују. Кад народ изгуби те светиње, он губи и своје име, јер губи своја аутентична својства. И ево Вуковог "верују", које показује колико је Вук невероватно компликована личност, напредна кад руши стари друштвени ред и захтева познавање права народа да се афирмише као стваралачка снага у друштву и политици, конзервативна кад прихвата и брани сва веровања и предрасуде патријархалног сељаштва (што је изазвало Скерлића да се онако оштро одупре Вуковим идејама): "И шта бисмо добили с тим ако би народ престао славити свеца, о Божићу ложити бадњаке, простирати сламу, мирбожити се, брати ивањско цвеће, држати заветине и носити крсте и литије итд.". "Кад би то, велимо, све престао народ чинити, шта би почео мјесто тога? Волови могу бити без овакових ствари, али људи не могу; то знају, и знали су свагда, сви прави филозофи, али не знају овакови луди реформатори." Роман Милована Видаковића, грађанског писца, под знатним утицајем просветитељских идеја, био је за Вука згодна прилика да искали свој гнев против идеја европског рационализма које значе опасност за самосвојност народног бића.

Рецензија кипти од ироничних примедаба (у заградама), понекад оправданих, често неправедних:

-Ала разумије човјек физику!

-Штета што и данас не пјевају славуји уз бербу него само у прољеће!

-Паметно момче и учтиво!

-То је нешто налик на стидљиву курвицу.

-То је оно што приповиједају: све велиш ал нећеш.

-Морао је бити некакав вјетрењак и будала.

-То је учтивост!

-То је морал!

-Све су то стари обичаји српски, него не знамо у каквом су пљеснивом њемачком роману сачувани.

-Зашто нам није г. сочинитељ истолковао шта значи то?

-По коме то обрасцу и правилу бабе Смиљане?

-Познаје човјек мјеста о којима пише! У Херцеговини су познате колеснице као у Бечу самари!

-Г. сочинитељ и његов Светозар мисле да је већ то највеће и савршено просвешченије кад човјек не вјерује да има духова!

-Нешто се овом нашем г. сочинитељу све врти по глави клечање као да је сав свој вијек провео с дјецом у школи; или као да је млого читао старе њемачке романе итд.

Одустајући од намере да тражи "оно што мора бити у правом роману, јер ће г. сочинитељ рећи, као у одговору на прву рецензију, да је он највише пазио на морал, а у роман да се упуштао само колико му је допуштао благообразни карактер народа нашега", Вук каже да ће гледати само оно што писац у предговору обећава, тј. старе обичаје српске и благообразни карактер народа нашега. И препушта читаоцима да сами суде да ли је оно морал "што су Мелиси говорили родитељи да се уда за Пармениона, па ће он умријети и она се послије може с новцима ласно удати за млада мужа"; је ли морал што Пелопида удешава да се њена синовица састане са Светозарем? Је ли морал "што Љубомир каже за дјецу како ће се разликовати од људи простога рода"? Јесу ли стари српски обичаји да момак иде с родитељима да проси девојку, да девојке ходају с момцима испод руке и разговарају о љубави, да момци клече пред девојкама и девојке пред момцима, да жене држе дојкиње; да ли су се Срби у време Душаново поздрављали: "Имам ли чест овде поздравити г. Н.? На служби, ја сам. Драго ми је, на служби вашим благородијам" итд. ("Или може бити да је сва српска народност -Nationalitдt -и сви стари обичаји кад се изнесе хладно печење с белим луком, млад сир, суво месо, погача, чутура или тиква или кондир вина, чутура палине; кад поврве чаше од руке до руке и кад се почну куцкати; кад продуже вријеме при чаши вина и с ногу за срећна пута испију по неколике итд.") Поред критике приказивања народног живота у идиличном штимунгу и са оперетским реквизитима, уочљиво је да се Вук згража над грађанским моралом и обичајима, које је Видаковић пренео у далеку прошлост, и тобоже поставља питања, да би све то одбацио.

Питања пљуште као град, као ударци, иронична, подругљива, потцењивачка, с интонацијом која не оставља могућности за сумњу и колебање а најмање за милост, сељачки виспрена, или и књишка (кад у овом луцидном лаичком тексту сасвим неочекивано наиђемо на Аристотелову мисао, што код Вука звучи сасвим страно, да у правом роману "представља се човек као што јест, и као што би требало да буде", сетићемо се Белићеве речи, да је тешко установити где престаје Вук а где почиње Копитар), и Видаковић је до крвава живца поткресан, и све његово је доведено у питање. Не нарочито достојанственим начином м сувише фер, али веома ефикасно: ово немилосрдно подсмевање делује убитачно. Одговарајући на заједљиво питање Видаковићево, "који су то романи по вкусу рецензента", Вук помиње заиста добре романе (колико пута се морамо сетити Копитара!) -Гетеова Вертера, Лесажова Жил Блаза, Голдсмитова Векфилдског свештеника, Филдингова Том Џонса, Стернова Шендија и др., али тим озбиљним набрајањем припрема поразну реченицу, препоручујући Видаковићу да, уместо тих великих дела, "узме најгори њемачки роман који већ ни слушкиње не читају, па ће видјети да је паметније писан него његов Љубомир".

Тако изгледа Вуково "само гдјешто опоменути"! У ствари, то упоређивање намењено је сујети читалаца за које није баш велика част да читају романе горе и од најгорих немачких, што их ни слушкиње не читају. Али је и ударац Видаковићу и њему сличнима који највише пишу и "који чине (заиста или по мњенију њиховом) као неку епоху у литератури". Јер, Видаковић, који мисли да чини као неку епоху (није тешко осетити иронију овог народског као), "на много мјеста не зна шта говори него бунца као баба у болести и прави магарцима своје читатеље, или себе самога". Из свега тога, каже Вук, морамо закључити (не: можемо, већ: морамо, по снази чињеница) "да г. В. не зна ни историје, ни географије, ни логике, ни поезије, ни реторике, нити зна шта је морал, ни стид, ни учтивост, нити познаје карактера народа нашега, ни ништа".

Ова рецензија, једна од најбезобзирнијих у нашој књижевности уопште, мало говори о књижевним квалитетима романа, и та димензија, Вуку прилично страна и изван његова интересовања, апсолвирана је у неколико општих реченица. Вук критикује морал, непознавање народног живота, туђе литерарне утицаје, неумереност пишчеве фантазије, огрешење о фактографску тачност, напокон језик, у којем има доста славјанских речи и облика. Оспоривши му ма какву вредност, декласирајући га потпуно, рецензија је нанела много штете Видаковићевом реномеу, што се види и из његовог одговора, у септембру 1817. у Новинама српским, где се осврће на Вукову "поругу", али моли своје читаоце, "љубитеље чтенија", да се на то не осврћу, јер ће он Вуку лако одговорити. "Оно се јасно види да је он из саме пакости против мене дело моје пред светом сгнусити и читателем јего омразити, следователно да би сотим и моје перо из руке ми избио, но уздам се у Бога да нити ће он што у первом нити у втором успети: светилник бо са свећом, нек он и под кревет мете, он ће опет светлити." Заиста, за несрећног Видаковића могли бисмо рећи његовом реченицом "да је за оно време спавао, боље би учинио нежели што је оно писао". Оваква неспретна одбрана дала је нови материјал Вуку да га исмеје, и као што знамо, ништа -па ни његово уздање у бога -није га спасло од оног чега се бојао: љубитељи чтенија су га листом напуштали, и први српски романсијер писао је очајничке позиве на претплату која није стизала. (Он сам оставио је сведочанство о томе, пишући да му се на оглас "веома мало пренумерантов показа".)

На Видаковићев одговор Вук је одмах написао "Мали одвраћак на мали одговор г. Видаковића", и штампао га у следећем броју Српских новина. (Карактеристична је динамика и брзина Вукова реаговања: некад није одговарао дуго, годинама; некад је одвраћао одмах, не губећи ни часа, понављајући ударце у кратком размаку. Била је то непоновљива вештина у проналажењу правог тренутка и најефикаснијег начина, која је увек доносила успех: Вук не зна за промашај.) Тон одвраћка је немилосрдан. Уочивши слабе тачке противникове, Вук проширује јаз између њега и његових читалаца, којима ласка хвалећи њихов укус и разум, и исмејавајући писца притераног уза зид својим властитим слабостима и страхом да му се не би перо из руке избило. На Видаковићеву молбу читаоцима да не гледају на рецензију, Вук каже: "То се може казати само дјеци, и људма које држимо за будале, а паметне људе, по законима разума и благонравија, треба оставити њиховом разуму: па ће они сами наћи и познати што ваља, што ли не ваља". А онда се дохвата неспретне Видаковићеве метафоре, и служећи се њоме као батином, удара нештедимице, иронизирајући га што "гради себе свјетилником (испод кревета) и полудневним сунцем". Паметан човек би се стидео, вели Вук, кад би ово и неко други рекао за њега, а камоли да он сам за себе то каже. На обећање Видаковићево да ће ускоро и лако одговорити Вуку, Вук каже да би паметније учинио да је најпре одговорио, па после штампао позив на претплату за ново дело. Овако, може неко помислити да ће му "сав одговор бити онако луд и лажљив као Светозареве године" (алузија на једну Видаковићеву грешку у роману). Што Видаковић тврди да је светилник, који ће и под креветом светлити, -"Нашто свјетилник под креветом? Неће ли се запалити кревет па изгорети кућа? Нека г. В. у својој кући метне свјетилник под кревет, али нека најприје начини кућу далеко од других људи". Видаковићево тумачење текста из књиге архимандрита Кенгелца "да сви који књиге не пишу славенски, него српски како сирјеч што нам и бабе говоре, пишу по правилам бабе Смиљане" (што је, мислим, сасвим тачно), Вук је дочекао на нож. Називајући Видаковића Г. Свјетилник, Г. Свјетилник испод кревета, каже му да је то лаж и да Кенгелац није тако мислио. Ако Г. Свјетилник не верује, нека пита г. Кенгелца, па ако "г. Кенгелац рече да је он тако мислио, онда ће он видјети како ћемо ми бранити српски језик и од г. Кенгелца, као и од њега". У ствари, баба Смиљана је "велика госпођа која држи школу славено-сербскаго језика. Њезина се школа тим слави што се у њу одрасли и учени људи примају, и што је баба Смиљана тако добра и милостива госпођа да код ње нема друге ни треће класе, него су сви еминенси [одлични]". "Лаже на очигледце", "који ће ђаво читати тридесет листа...лудовања и неприличне лажи", "како се барем не стиди других људи", "ако разумије г. Свјетилник шта то значи" -тако Вук говори о Видаковићу, уништавајући га до краја.

Одакле ова оштрина, ова хладна егзекуција? Јер Вук сигурно не би овако поступио морала и ствари ради, ма колико се у томе разилазио с Видаковићем. Разлог је у дубокој разлици схватања о друштву и народу, што је нарочито дошло до изражаја у схватању о језику. Видаковић је о језику мислио исто као и сви противници Вукови. Куварички језик, говорио је, не може бити књижевни; прости свет, без икаква знања, не може служити за узор ученим људима. Он се, као и Мушицки, одушевљавао Доситејем, одбијајући све језичке измене које би ишле даље до Доситеја. ("Тко не чита радо блаженог Доситеја нашег? и мало и велико, и старо и младо, охотно и с услажденијем дела његова чита и ползује се: понеже свак разуме што му се у књиги његовој каже."). То је, у ствари, језик којим је почео писати Захарије Орфелин (у Славеносербском магазину, 1768) кад је "по-сербски управљао", мешајући руски и рускоцрквени, "тако да је Захарија Орфелин творац славено-сербског језика који доцније Милован Видаковић, полазећи с друге тачке гледишта, хоће да га популаризује" (Ал. Белић: Вукова борба за српски књижевни језик..., "Просвета", Београд, 1948). Белић наводи и текст мемоара Теодора Јанковића Миријевског упућеног цару Јосифу 6. децембра 1781. г. о црквеном, грађанском и простонародном језику: "Најзанимљивије је и најважније његово мишљење о грађанском језику (Von der Ovilsprache), тако да ћу га изнети у потпуном преводу: 'Словенски грађански језик (Civilsprahe) -то је врста дијалекта који употребљава у писму и говору интелигентнији...део националиста, културнији... и просвећенији...људи који знају граматику. Тај језик употребљавају наше митрополитске и епископске канцеларије, њихови конзисторијски судови и уопште сва просвећенија духовна и световна лица у своме општењу. Он је чистији неголи простонародни говор, али је такође једноставнији и разумљивији неголи црквени језик'..." (А. Белић, исто дело.)

Према примерима које Јанковић наводи, то изгледа овако:

Црквени језик: О јеже оуслыщати Богоу гласъ молениа нашего и помиловати ны;

Грађански: Да би Бог глас моленiю нашего услишал и нас помиловал;

Простонародни: Да би Бог глас нашега молению чуо и нас помиловао.

У том грађанском славеносербском језику је "црквени језик само унеколико посрбљен". "То је био, вероватно, језик који се почео ширити у грађанским редовима и о којем митрополит Стратимировић с таквим одушевљењем говори Доситеју Обрадовићу у свом писму од 1805. године." Митрополит сматра да српски књижевник треба да пише оним језиком који се приближава словенском, језиком просвећених људи. "Из овога се сад већ сасвим јасно види", каже Белић, "да је грађански језик оно што се почетком XIX века називало славеносербским језиком. Ова идеја, да мешовити језик, и то неједнако мешовити језик, грађанских војвођанских сталежа заслужује да постане књижевним језиком, нашим, истиче из уверења, које је било крајем XVIII века дубоко усађено, да је рускоцрквени језик наш стари, најчистији словенски језик...С друге стране, како су од 80-тих година XVIII века аустриске власти тражиле да простонародни или илирски језик, који се употребљавао у књижевности католичког дела наших народа, постане нашим књижевним језиком, јасно је било за наше духовне власти да се у томе...крила потајна намера да се оснажи утицај католичанства на наше суграђане или да се створи могућност за тај утицај, па је и то сматрано као препад на нашу цркву." Зато су Јанковић и доцније Стратимировић упорно настојали да се народном језику даде значај жаргона, којим се треба служити кад се обраћамо простом пуку, а књижевни језик може да буде само славеносербски, "који се приближавао особинама словенског или нашег старог најчистијег језика". Тако је рускоцрквени, као језик образованих класа, замењен грађанским славеносербским језиком, чији ће најзначајнији представник -"под непосредним утицајем и са пуном помоћу Ст. Стратимировића" - бити Милован Видаковић. Његово мишљење о језику потпуно се слаже с том идејом званичних представника војвођанских власти. Он каже: "Нигди ми предел земле нећемо најти, где би народ тако чисто, и тако правилно, и по граматики говорио, да би његов диалект за књижевни језик узети могли. Сербин у они страна многе речи ружно, како гођ и ми, изговара, које Књигописац треба да исправи". Тако ћемо створити "прави сербски језик и признати треба, да се наш стари језик сербски веома мало от славенског разликовао". (Цитирано у савременој транскрипцији).

Тако је славеносербски језик требало да постане и одбрана од народног језика, "који је био тако згодан мост за католичку пропаганду".

Доситејеве мисли о језику потпуно су се, на речи, у теорији, разликовале од Стратимировићевих. Доситеј је за простонародни језик, језик сељака, којих је највише, а тај језик разумеју и сви остали. Писати ма којим другим језиком некорисно је. Будућност која се јавља, захтева да се народу да више знања, више просвећености, да би могао заузети достојно место међу другим народима. Зато је неопходна употреба општенародног. језика. Али, за разлику од тих теоретских основа, језик којим се Доситеј служи веома је близак грађанском, славеносербском, због чега су и Стратимировић и Видаковић и остали славеносерби о Доситеју говорили с великим уважењем, јер је тај језик, без обзира на добре намере Доситејеве и његова опредељивања за општенародни језик, практично могао да буде брана народном језику. То је основни разлог што је тактички било неминовно срушити Милована Видаковића, главног представника те струје, да би се срушило ако не главно упориште, које је за Вука било ипак недостижно, а оно главни експонент Стратимировићев. (Овде, и увек, можемо видети колико су политички разлози важни у питањима језика.)

Вукова критика је имала великог одјека. Мада је у њој нарушена традиционална пристојност урбанитета XVIII века (П. Павловић), који су сви писци поштовали, она је извршила велики утицај. "Овде", пише Димитрије Фрушић Вуку, "читатељи слогове твоје памте и сњима Видаковића осуждавају по правди." Мушицки: "Нападосте на сиромаха Љубомирова вођу! Ала су чудни ерцеговачки ударци! Страшно је пасти в руки Ерцеговца!"И други пишу слично. Наравно, критика је утицала и на читаоце. Све их је мање, Видаковић сам признаје да су Вук и Давидовић "с оном критиком сила мени шкодили, похуливши и обескусивши народу нашему дела моја; ја за толико година књиге распачати нисам могао". О том спору речено је у Новинама сербским 1818: "Рецензија на г. Видаковића Љубомира прва и друга част сатрла је досадашњи тзв. славеносерпски писања начин, и по свој прилици тријумфирала над њим; он има још и сад ревносни но слабо логически бранитеља".

(Ова непотписана белешка вероватно је Давидовићева.)

Митрополит Стратимировић се веома наљутио на ту критику и на те "блевотине" и рекао: "А, Бога ти, шта ти наши новинари лудују!" (по сведочењу самог Видаковића). Али Видаковић је ликвидиран као писац, живи прилично тешко потуцајући се по разним местима као приватни учитељ, а критика је све немилосрднија према њему (Шафарик, 1833, каже за њега да је многописац, а за његове романе да су јалови, али је осиротели писац остао упоран у својим схватањима. "Ја се волим и писања оставити него да пишем сасвим просто и сеоски." И: "Немојте славенски презирати језик", 1833.

У тој распри између Вука и Видаковића арбитрирао је"патријарх и отац славистике, уважени чешки научник Добровски, и то је, у научном погледу, можда најважнији моменат у свему. На Видаковићеву молбу да пресуди (у сукобу с Вуком то је био његов једини мудар и спретан потез), Добровски, постављајући питање да ли у књижевности треба да буде Dorfsprache ili eine edlere Sprache, каже: "Мени се не допада да се Срби спусте до сељачког језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius ("средњи слог"), који би се приближавао и старом црквеном и делимице и разговорном језику". (Цитирано према Белићу и у његову преводу.)

Арбитрирање је испало у корист Видаковића и славеносербског језика. Добровски је несумњиви ауторитет, и његово мишљење се није могло лако одбацити. Павле Поповић, у својој студији о Видаковићу, каже да је то мишљење Добровскога веома узнемирило Вука и Копитара, и они му пишу неколико писама, молећи га да измени свој суд, али Добровски одбија. Тада Вук (вероватно заједно с Копитарем) напише обазрив и тактичан одговор, да не би повредио славног научника, у којем духовито примећује да је мишљење Добровскога "пола против нас, а све против њега", Видаковића. Да Добровски, вели Вук, поседи барем једну годину у Руднику, и он би сам рекао да треба писати онако "као што говоре Србљи по селима". "Ми не знамо да ли би се могло казати икаквим средњим слогом што љепше и благородније, него српским сељачким језиком. Ми мислимо само да су мисли просте, а да језик не може бити прост." (Према Вуку, народни језик увек савршено изражава мисао и свест једног времена; он се увек прилагођава променама у мишљењу, прати их, постаје, у процесу спонтаног колективног стварања: код свих народа "кад се почело љепше мислити, онда су и језици љепши постали"; кад народ осети потребу за речима које изражавају апстракције, вишу организацију мисли и сл., он ће их и створити итд.)

Вука практичара, великог реформатора, који је нашао једноставан и ефикасан излаз из обамрлости у којој су били језик и књижевност, није нарочито интересовала принципијелна, теоретска страна тог питања, већ практична културно-друштвена: уместо танког слоја црквене хијерархије и просвећеног грађанства, који је створио и бранио ексклузивни вештачки језик, он се залагао за широку, демократску основу, за учешће целог народа, сељачког његовог дела првенствено, и за његов живи језик. Мишљење Добровског је у принципу несумњиво тачно. Потврдио је то и А. Белић ("Ја мислим да је Добровски у извесном смислу правилно мислио. Он је знао да нема књижевнога језика који би се потпуно поклапао са народним језиком. Он је увек нешто архаичнији, баш зато што је на писму утврђен, што се оно што је једном забележено традиционално преноси на нова поколења." Он је и богатији, јер "отменије, узвишеније мисли" доводе до диференцирања књижевног језика и стила од разговорног). Али то важи за развијеније језике и литературе, са одређеним континуитетом развитка. За Вуково време, да би се осигурала аутентична народна основа, макар и са сужавањем могућности изражавања, остало је једино да се узме народни језик наших средишњих области, веома богат у домену свога интересовања, пажљиво брушен и изграђиван у дугом животу народних умотворина, истински лепих и сугестивних. Све друго могло би да буде погубно за будућност језика и културе. Књижевници не мисле једнако о језику, вели Вук, "једни кажу да треба писати управо славенски, а народни језик оставити сасвијем, као покварен, свињарски и говедарски језик...а други, којијех има највише, кажу да не треба управо ни славенски ни српски, него да народни језик треба поправљати, и писати мјешовито, да се приближава к славенском и да се гради књижевни језик (зашто они мисле да су књижевни језици осталијех народа начињени, а не могу да разумију да су сви народи почели писати онијем језиком, као што говоре орачи и копачи, свињари и говедари, па кад се почело љепше мислити, онда-су и језици љепши постали)". Не може, дакле, бити ни говора о поправљању народног језика, поготову према славенском, јер је веза између старог славенског и славеносрпског прекинута, и свако поправљање, као и мешање, било би само даље кварење. Зато не може бити говора ни о средњем слогу. Једини чист језик је народни, простонародни, сељачки, неискварен књигама и туђим утицајима, изграђиван и богаћен вековима, никад укинут или оспорен. Историјски, према постојећем стању, и практично, према насушној потреби почетка, Вуково мишљење је тачно и делотворно: мада је започињало од сужене базе, оно је пружало могућност освежавања и богаћења језика у склопу и у зависности од општег народног развоја.

Трећи значајни противник Вуков је Јован Хаџић (односно Милош Светић, како се назвао у књижевности). Колико су Вукови ударци били тешки а његове пресуде беспризивне, види се можда најбоље по црној слави која прати Хаџића и данас, столеће и неколико деценија након сукоба с Вуком, који је почео 1837, иако је Хаџић, као председник Матице српске, деловао против Вука и раније, сугеришући и подстичући многе нападе на Вука и његову реформу, нарочито правописну. Те године написао је Ситнице језикословне у којима је "начелно и пристојно" (како каже Мираш Кићовић у својој студији о Хаџићу) критиковао Вукову ортографију. Вук је одговорио 1839. Био је то, по Вукову обичају, страшан обрачун, "жесток и немилосрдан". Ево краја Вукова одговора, после критике Хаџићева језика:

"Код оваквијех погрјешака г. би Светић у другијех народа био између најгоријех списатеља (каковијех и нема у народа који литературу имају), но у нас је, несрећом, опет између првијех, јер их има и много горијех од њега; и тако се по правди за њега може рећи: он, као данашњи српски списатељ, зна доста; али према ономе што мисли и о чему би рад друге увјерити да зна, он не зна ништа; и кад не би друго ништа знао боље од српскога језика и од етимологије, он би у ученоме свијету био прави фушер и шарлатан".

Та непоштедна реч била је убојни метак и сахрана једне величине, посмртни говор "најученијем, највиђенијем и најутицајнијем члану" Матице српске.

Вуково мишљење о Хаџићу, остављено за потомство, потврђено је и учвршћено сатиричном песмом Бранка Радичевића Пут. Познато је како се Бранко крваво наругао Матици, матичарима, одаџијама, а најгоре Јовану Хаџићу. "Ја створење спази бућоглаво", каже Бранко за Хаџића; у наручје стегао две-три музе, које се узалуд отимају и зову у помоћ, али "детић јогунасте ћуди", носи их, јадне, не осврћући се на њихово запомагање, и већ је у јами:

Та сред оне тмине понајвеће,
Тмине, брате, своје царевине.

Пародирајући Хаџићеву песму Моја муза, Радичевић каже како Хаџић стаде бумбарати: Благо мени са мном музе раде
По ваздан су око мене младе,
Зној ми тару, по челу милују,
Својом песмом трудна успављују,
Са мном паје а на мојим грудим,
Па се буде кад се и ја будим.^[8]

Онда дохвати са земље јерове, грли их и љуби и овако им говори:

О јерови, моји соколови,
Децо моја, моја веља снаго,
Сјајно моје ви камење драго,
Куда отац са вама поити,
Бежи нојца, а данак засвити^[9]

и урлајући маше јеровима.

Вук секиром обара чемерику, руши стење, "крчи дивна пута", све препреке растури, осим једне (Матице). У стени је грдна рупетина, а у рупи једна грдна сова (Хаџић), и та сова удари на Вука,

А он ти је пијучином фукну,
Она паде, ветру душу даде,
Ако душу какову имадe.
Оде сова, брате најстарија,
Најстарија и најглаватија...

Несрећа је Хаџићева (а заиста је несрећа бити тако ружно обележен за историју) што је наишао на страшног мегданџију Вука и на његовог младог присталицу песника, који је стрелицама најжешће сатире у нашој књижевности обасуо противника свог великог учитеља. А кад црни спомен о неком човеку у песму уђе, дуго траје, и нико више не пита за праву истину.

И по Бранковој песми и по Вуковим "утуцима" Хаџић је појам глупости и назадњаштва.

Александар Белић (Рат за српски књижевни језик...) пише о том сукобу овако:

"Хаџић пише о језику и Хаџић својим писањем показује како ваља писати. Хаџић је био дилетант у питањима о језику; он није знао ни основних елемената, ни основних принципа чак ни тадашње науке о језику, а хоће да даје своје етимологије и своја тумачења. А Вук у Бечу, у околини Копитаровој, о свему је изванредно обавештен. По његовом се писању види како одмерава и слади сваки ударац. Али није њему главно да Хаџић не зна науке о језику; то би за Вука била сувише мала одмазда за све што му је Хаџић скривио. Њему је главно било да Хаџић српски језик не зна, а хоће да га поштују као учитеља и законодавца и у томе. Е ту је за Вука било од значаја не само да Хаџића учини немогућним него да га представи као неваљалца који својим незнањем и кривом науком вара поштен свет".

Белић је сигуран познавалац Вукова дела, али ми се чини да овде нема право. Брига Вука што је Хаџић дилетант у питањима о језику, ни што српски језик не зна (а Хаџић је писао прилично чистим српским језиком), ни што вара поштени свет. Објашњавало се да је Вук напао Хаџића по налогу кнеза Милоша, јер је Хаџић законима које је написао за младу кнежевину покушавао да ограничи власт и самовољу кнежеву (Сл. Јовановић, Мираш Кићовић и др.), као и чињеницом што је тада свемоћни митрополит Стратимировић већ био мртав, и Вуков напад на Матицу, последње упориште конзерватизма, и на њеног председника, две године после изазова, могао је имати већег изгледа на успех. Ни једно ни друго не може бити ни пуна истина ни основни мотив, јер је Вук водио своју битку а не кнежеву, понекад и насупрот њему, а дворјане и штићенике Стратимировићеве (Мушицког, Видаковића и др.) нападао је и за митрополитова живота. Он је тражио кавгу с Матицом и раније, и само је чекао згодан повод. А кад се Хаџић-Светић, после дугог колебања; изјаснио за етимолошки правопис а против Вуковог фонетског, Вук је кренуо у напад. Као и у случају Лукијана Мушицког, као и у случају Милована Видаковића. Научним аргументима? Не! Научни аргументи не шокирају, не изазивају потрес. Већ жестином, суровим ниподаштавањем. Ретко је који наш полемичар тако познавао психолошки ефекат тешког ударца као Вук. Ударац по Видаковићу је немилосрдан, али није ефективан. Познајемо исту тешку руку, чак исту технику, готово да су и речи исте, као и у обрачуну с Видаковићем. То је израђен систем, хладно израчунати начин којему је циљ потпуна дисквалификација. Вук није сладио сваки ударац, већ подешавао, рачунајући на ефекат, јер је то пресудно у јавном борилишту: знао је да ће непоштедност и непоштовање оставити утисак, будући да се тичу једног од најмоћнијих и најугледнијих људи тога времена, који се истурио за вођу противничке странке. (Карактеристично је да су обични људи у писмима Вуку одобравали што се усудио да све то каже "оном високоученом господичићу". Али и они који нису одобравали такав тон, остали су под снажним утиском.) Вукова безобзирна, уништавајућа реч, која изазива страх и покопава жртву, имала је значајна удела у релативно брзој победи његових идеја.

Све што је дошло после оног првог ударца, није више важно; могао је Хаџић да врати ударац, да одговори Вуку да је он фушер и шарлатан, могао је и Вук после, у II Утуку, сасвим мирно рећи како он ништа рђаво није мислио кад га је назвао фушером и шарлатаном (али је до те закашњеле концилијантности оставио да прође доста времена, како би заљуљана реч могла дуго да одзвања), ништа после није било важно (тако мисли и Белић), и цела та десетогодишња полемика нема већег значаја. Хаџић је стварно ликвидиран првим одговором Вуковим, и ма колико то чудно изгледало, тог потентата убиле су две омаловажавајуће речи. И још су му коб.

Било би смешно потезати данас питање мере па чак и праведности у тим расправама. Негирајући и обарајући све што му је стајало на путу, назадне институције, супротна схватања и противнике своје реформе, Вук је бирао најубојнија средства борбе која ће осигурати успех његову делу што је постало општенародно у најпотпунијем смислу речи, показујући изванредан смисао за тактику, избор времена и начина обрачуна, нимало академског ни кабинетског. Али, поред те ретке полемичарске вештине, Вук је и другим својим особинама био изнад својих угледних и учених противника, па и сарадника. Чак је био знатно изнад Копитара, који га је створио и који је творац реформе језика и правописа колико и Вук.

Данас је лако и једноставно одбацити разлоге Стратимировићеве и круга око њега. Али за време и ситуацију о којој је реч, њихови разлози имају и свој корен и своје оправдање. Мада је важан разлог што се свештенство опирало Вуковој реформи била "бојазан за своју класну превласт, јер су они једини, као представници цркве, имали привилегирани положај у држави" (Љ. Стојановић, Живот и рад Вука Ст. Караџића), мора се узети у обзир, мора се и разумети, њихов оправдани страх од унијаћења. Од самог преласка у јужну Угарску Срби су национално и верски угрожени, непрестано им је претило однарођавање, спровођено забраном богослужења, забраном језика и писма, насилним и уцењивачким превођењем на католичку веру, због чега је долазило до поновних сеоба у Русију. Зато је упорно чување славеносрпског, славјанског језика и старе црквене ортографије, као и прилично чврста веза са православном Русијом, било битан део националне политике, која је већ сматрана традиционалном, а у коју се чудно уплела вера у заштитницу Русију и у словенство, поданичка верност према аустроугарском владару, чврсто феудално устројство цркве, вештачки створени језик и стари правопис који је добио готово култни значај. Све је то брањено тврдокорно, пред сталном аустроугарском великодржавном експанзијом. Тако је питање језика и правописа добило изузетан значај и политички смисао, и најуже је повезивано са судбином српског Nationalitдt-a, па је сваки покушај рушења или мењања освештане традиције сматран антинационалном и антиправославном акцијом. То је основни разлог што је борба око језика била тако жестока, јер и језик може да има значајну улогу у конзервисању или револуционисању једног друштвеног организма. Зато је Вук беспоштедно ударао, зато је и по Вуку беспоштедно ударано. (Нападан је као "хроми антихрист", "агент римске пропаганде" плаћеник који помаже да се Срби поунијате, издајник који хоће да их одвоји од заштитнице Русије, слепо оруђе Копитарово, јер га је Копитар обмануо и преварио.)

Разлога за такво страховање могло је да буде. Копитар, поверљиви државни цензор словенских и балканских књига у Wieaner allgememe Zeitimg-u и чиновник у дворској библиотеци, "словенски Мефистофел", "Хофславист", велики аустрофил и ревностан католик, желео је да путем уједначеног језика и латинице осигура основу за реализовање идеје о аустријском словенству уместо словенства рускога. (Да је та чињеница, тачна уосталом, била позната Вуковим противницима, види се из многих написа, па и из Хаџићевих утука.) Ценећи заиста велику помоћ коју је Копитар пружио Вуку, Белић каже: "Само је искрена љубав према науци и култури словенској, само је крајња оданост истини и напретку могла учинити да Копитар тако потпуно незаинтересовано у исто време унесе целог себе, сав свој таленат, своје велико знање и свој ауторитет пред научном Европом свога времена у Вукову реформу". Али од ове лепе речи, која звучи као похвала људској племенитости, сигурно је тачнија тврдња Љубе Стојановића, да је Копитарова намера била да увођењем народног језика и заменом црквенословенског и славјанског одвоји Србе од Руса, и тако створи услове за остварење своје аустро-словенске политике. (У истом циљу дворска канцеларија је, још од времена Марије Терезије, форсирала увођење простонародног језика.)

Вук је, међутим, обилато искористивши Копитарову помоћ, без које би мало шта постигао и за што му је био искрено захвалан, знатно надрастао ускост и конзервативност и једне и друге стране. Њега се једноставно не тиче оно што они мисле, он спроводи националну културну револуцију, гледајући напредније него Копитар, и даље него славеносрби: он своје дело ствара за слободни живот свога народа, а не за живот под аустроугарском доминацијом. То је онај респектабилни вуковски смисао за широка и далекосежна историјска сагледања, што и чини његову изузетност. (Његова мисао је увек окренута према будућности. У писму Јовану Гавриловићу, 1853, поводом одлуке о локацији позоришта у Београду, на веома незгодном месту, у "ћорбуџаку", због Турака, Вук каже: "При бирању мјеста за биоградски театер ја мислим да је ваљало помислити и на оно вријеме кад неће бити Турака у Биограду".)

Ето, из тог разлога, бранећи историјску суштину свога дела, Вук је био немилосрдан, као време. У борби с Хаџићем, који се с Вуком у понечему слагао, у понечему разилазио, Вук је одбијао све његово, језик, схватање литературе и, наравно, етимолошки правопис. Ништа није издвајао, ништа није остављао као исправно, као употребљиво: затирао је његово духовно семе.

А да ли је заиста Хаџић био фушер и шарлатан?

Хаџић је сва своја дела писао српским језиком, али је -као Мушицки, као Видаковић, као многи други -сматрао да је простонародни језик сиромашан, недовољан за књижевност. -Његово схватање литературе заснива се на прихватању Хердеровог хуманитета, наше народне поезије и грчко-римске класике. Хаџић жели да пева човечност, али не у туђем духу, него "слично уму и срцу браће и сестара, тј. гласом или размером десетерачким, не смећући с ума одразе класичне древности". Сама народна поезија је сувише узак и сувише једностран узор; од ње се може полазити, али је, као основу, треба развити и оплеменити, уздићи до вишег нивоа, угледајући се на велика и незаобилазна дела светске литературе.

Најкобнији за Хаџића су његови чланци о правопису. Хаџићева одбрана старе азбуке и коренског правописа није добра: он је бранио мртву ствар, и није могао ни најмање угрозити Вуков једноставни азбучки и правописни систем, сугестивно убедљив у својој савршеној економичности. Али принципијелни ставови Хаџићеви у полемикама о правопису, које је изрицао и раније, а разрадио у спису Кључ језика српског, 1852. г., нису ни неозбиљни ни дилетантски, како се говорило. (Даничић, не заустављајући се на теоретској страни питања о духу језика, одбацио је Хаџићева излагања резолутном примедбом, да Хаџић не прави разлику између језика правописа, што није сасвим тачно). Тај Хаџићев чланак није до данас у литератури уопште цитиран, помињан је и одбациван уз уопштене негативне оцене, а како ми се чини да је занимљив, изнећу из њега основне мисли.

Хаџић каже да разговори о језику и правопису треба да буду научно засновани, да све предлоге треба поткрепити научним аргументима (чиме алудира на емпиричко искуство Вуково, које је основа његових ставова и закључака). "Док нам није позната природа језика уопште...донде се не може о правопису разумно и основано мислити." Излажући теорије о постанку језика, Хаџић каже да су једни налазили у језику неки "божанствени строј" и приписивали његов извор и постанак самоме богу; други су говорили да је људски језик исто што и "издавање" гласова животиња, а гласови животиња да су исто што и језик људи, средство споразумевања. Тако су мислили Кондијак и Русо. Међутим, Хердер (у делу О извору језика) доказује да се извор језика има тражити у самом човеку, према томе да човек као човек може и мора пронаћи језик. (Видимо да "ниједна животиња није пронашла језик, да бог није пронашао језик, и само човек, као човек, могао је и морао пронаћи језик.")

Консеквенце прихватања такве позитивистичко-антрополошке тезе су важне. Јер, ако је језик производ човека као човека, тј. умне и осећајне снаге и природе његове, огледало и видљив знак једног унутрашњег устројства, савршенства и живота, онда је то свесна људска творевина, створена и контролисана разумом, као резултат целокупног бића и развитка човекова. Ако је, међутим, језик стихијна творевина, у основи исти као гласови животиња и звуци природе, онда је непотчињен разуму, јер га разум није ни створио, него крута потреба и стихијна невоља. Онда га и региструјемо пасивно, и примамо ухом, поштујући његову природну аутентичност. Разлика је, према томе, и у правопису: да ли треба писати оно што се чује или оно што се зна.

Производ човека као човека (чиме се мисли на свеукупност човекову и нарочито на активну улогу и учешће разума у његову стварању), језик има своје устројство и своју законитост којом живи. Ово устројство мора бити исто као и устројство разума, тако и мора бити и једна мера кроја и савршенства. У разуму оживео је и живи језик, у језику живи разум. Код Грка је логос, реч, исто што и разум, и словесан исто што и разуман. Зато, ако хоћемо да имамо појам о језику, морамо испитати природу и снагу разума, јер је језик прави облик и отпечатак разума. Језик, као производ, претпоставља снагу која га ствара, а која се дуго прилагођавала трудећи се да наде симболе за мисли. Човек разликује ствар од ствари, својство од својства, и може да их издваја и распознаје једне међу другима. Затим, човек је део овога света и, као такав, он с целим светом, а нарочито с предметима који га окружавају, у непосредној је вези. Човек делује на материју (твар), а материја на човека, и то узајамно дејство има своје спољашње манифестације и унутрашње одјеке. Не делује само материја на човека, већ и човек "своје унутрашње дејство излива" на материју и од ње "дејство прима". Ту лежи први зачетак језика, прво означавање мисли и предмета, први постанак речи. Речи су напосредни знаци мисли, а посредно знаци предмета. Ова дистинкција је веома значајна, јер то значи да речи нису само називи предмета, већ да означавају целокупност човекову, његов однос према именованој ствари, да имају, дакле, своју сазнајну и емоционално-психолошку страну, да непосредно означавају мисао људску у свој њеној сложености, а тек посредно одражавају предмет. То претпоставља ангажовање човекове мисли у целини, а не само ангажовање чула, или ма ког издвојеног, некомплексног начина примања. Речи се саопштавају или говором или писмом, а оба ова начина служе за саопштавање мисли, за комуницирање. Оба начина су подложна мисли и разуму, а међу собом су напоредна (coordinata). Говор се непосредно односи на слух и овоме се прилагођава; писмо се непосредно односи на око, и мора му се прилагођавати. Разум и мисли управљају и одређују обоје. Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а тек посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.

Сваки језик, постепено и са временом, развија се све више; развијајући се, језик се, наравно, и мења; дакле, никако не остаје у једном стању. Ова еволуција није механичка ни равномерна. Већи или мањи развитак указује на дуже или краће време развијања, мада неке околности могу развитак језика и убрзати, као: природна живост и брзина ума, интензитет и снага имагинације, контакт с развијеним народима и њиховим језицима. И у сваком појединачном језику налазимо наречја мање или више развијена, мада је језик једног народа истовремено настао; и ту можемо рећи да су различите околности могле убрзати или успорити развитак једног језика.

Развитак језика разликује се од културе језика. Језик се развија природним путем, спонтано, упоредо са развијањем свих области живота. Култивисање језика бива писменим путем, свесно. Развитак језика почиње са настанком језика, а култура језика са писменошћу. Развијањем језик се преиначава и мења; култивисањем језик се утврђује и оплемењује. Уочавајући степен развитка, култивисањем треба настојати да се сачува снага и устројство језика у целини, да се одржи његова виталност, да се разумно окрепе његове ослабеле жиле, да се не изгубе његови хранитељски сокови.

Језик је жив организам, река која непрестано тече, и непрестано се бистри и мути. Ако се само стихијно развија, остаће необлагорођен; али ако се одвоји од народа, усахнуће његови творачки токови. Решење је, према смислу свега овога што Хаџић каже, да се у стварању књижевног језика споје неисцрпни народни извор и стваралачки напор књижевника.

Тако је Хаџић -истина, у својим најсрећнијим тренуцима -писао о језику, нимало наивно ни глупо. Али је он ронио на дно воде која је стајала, а Вук је снажно пливао живом матицом историје. Кретања и потребе времена давали су за право Вуку, а Хаџић је узалудно покушавао да академским дистинкцијама укаже на заиста важне проблеме језика.

Светића је прегазила стихија и чудо што се зове Вук, и после га потопила мржња вуковаца. Један песник га назива магарцем уватим, за Копитарова наследника Миклошића он је "савршен идиот", за Бранка Радичевића "једна грдна сова", за Даничића човек "без дара и памети", "непоштено и пакосно срце и слаб разум", за Љубу Стојановића "незнање, уображеност". Вукова тешка реч дуго је живела, и никако да изгуби снагу и данас. Коб Хаџићева је у томе што је остао побеђен у једном преломном времену, сувише значајном за судбину народа, да би се такво супротстављање могло опростити и заборавити. Али су и Вук, и Даничић, а можда и целокупна наша наука о језику, укључујући и савремену, остали дужни одговор на нека изузетно важна питања која је поставио Хаџић. На мисао његову, на пример, да речи нису само називи предмета, да не постоје само њихова основна значења, већ и богати односи међу њима, да изражавају мисао човекову у свој њеној сложености. (Говорећи о томе како је Вук сакупио велико лексичко богатство, А. Белић каже да је било "потребно да се изнесу не само основна значења него и сви преливи међу њима", што није учињено. А код Даничића, који се исцрпно забавио образовањем речи, уочљив је "недостатак испитивања о различитим односима њиховим, и по значењима и по другим цртама".)

Не, Вукови противници нису били незналице ни дилетанти, ни идиоти, већ учени и способни људи. Онемогућили су их време, националноослободилачки покрет народа, анахроничност њихова језика и литературе, и динамична снага Вукова. Вук им је скратио век и постао родоначелник новије српске књижевности, писане на народном језику и у народном духу.

VI

Али Вукова победа није скинула са дневног реда питања о која се Вук спорио са својим противницима. Побуне против Вука, обично у временима кад се нешто битније мењало у нашим оријентацијама, настајале су или због дословног узимања слова Вукова, или због догматичности упорних вуковаца.

Десило се, ни двадесет година после Вукове смрти, да је темпераментни и несмиљени Недић ликвидирао последњег вуковца, М. Д. Милићевића, слично као што је Вук учинио са Видаковићем и Хаџићем. Тога, по Даничићу, творца српске новелистике, Недић је назвао никаквим приповедачем, који је, у претераној ревности да пише народски, био баналан, вулгаран, немогућ, све што он пише то је "намештено, усиљено, лажно...досадно и неприродно ачење". Милићевић иде за Вуком, каже Недић, али не сме се заборавити да су се времена од онда променила, и да много штошта што је онда могло бити, данас више не може. Мада каже за Вука да је "ретка ума и способности", Недић, западњак-англофил, презире "народски правац", повезујући га с Вуком.

Не задржавајући се на тенденцији оживљавања идеје о књижевности готово идентичне с Хаџићевом (као што је на пример "идејал" певања Јована Илића: народно песништво, јелинска књижевност и савремени светски класици), нити на оживљавању, са знатно више талента и успеха, поезије "мирног чувства" и "објективне лирике" Војислава Илића, чак и са лексиком тог довуковског књижества, поменимо мишљења која су директно опонирала Вуку. Скерлићева, пре свега.

У студији Омладина и њена књижевност, и у другим делима, Скерлић напада вуковски догматизам и изричито одбацује Вука и његов правац. Он у нашој културној прошлости види две супротстављене појаве, два опредељења, два начина мишљења, Вука и Доситеја, и одлучно се изјашњава за Доситеја (као Мушицки, као Видаковић). Скерлић каже:, "После пада романтизма, од 1870. године, када су се опет почеле ширити рационалистичке идеје, српски духови су се стали враћати Доситеју Обрадовићу. И данас српски духови деле се на два дела: на оне којима је родоначелник Доситеј Обрадовић са његовим широким рационалистичким и западњачким идејама, и на оне којима је родоначелник Вук Караџић са својим романтичарским и традиционалистичким идејама... И одиста, данас после више од једног века, Обрадовић изгледа ближи, модернији, живљи од Вука Караџића, садашњост и стварност дају му за право".

Скерлић сматра да романтизам Вука и "Вукове омладине" значи реакцију на Доситејев рационализам. Изједначивши тако Вука са романтизмом и романтичарима, Скерлић види разлике и супротности у томе што је Доситеј за здрав разум, а романтичари су се препуштали "маштањима и сањаријама"; Доситеј тражи оно "што је саобразно здравом разуму и корисно друштвеној целини", романтичари проповедају неодговорни индивидуализам; за Доситеја су народни обичаји доказ заосталости и варварства, за Вука и вуковце "највиши израз народне душе", "поуздан доказ народне супериорности". Доситеј заговара науку и општечовечанску просвету као извор напретка и опстанка, Вуку и романтичарима је довољна народна поезија, они "траже у њој извор и утоку мудрости, сву етику и естетику...алфу и омегу свега знања и уметности". Доситеј је просвећени западњак и тражи да се користе туђа велика искуства у култури; романтичари презиру "трули запад" и верују у "српску културу", коју "никада нису ни дефинисали у чему се састоји". "Између Доситеја и романтичара наших, постоји разлика која је између разумна човека који ведро гледа преда се у будућност и збуњених људи и магловитих глава које гледају назад у прошлост." Зато по плодности и дуготрајности утицаја и по користи коју је донео народу, Доситеј је за нову културу и просвету оно што је био св. Сава за стару. "Он је био духовни препородитељ српскога народа, творац нове српске књижевности."

А у Скерлићевим полемичким списима о језику открићемо сличност са мишљењима Мушицког, Видаковића и Хаџића, чак и у фразеологији. Занимљиво је како у новом времену, у овим приликама и за нове потребе васкрсава стара мисао и постаје нова вредност.

"Данас се не признаје више један апсолутан граматички кривични законик", каже Скерлић у чланку Филолошки догматичари и књижевни језик, "ми не верујемо више у филолошке догме нити признајемо догматичну ортографију. Ми држимо да је језик жив организам, да је у вечном постојању, у беспрекидној еволуцији...Код нас Срба, смешно је мислити да ће језик Вука Караџића и Ђуре Даничића, језик једног тренутка и којим су се могле скупљати народне приче и писати филолошки трактати, остати за вечна времена светиња у коју профане руке не смеју дирати. Данашњи књижевни нараштај, који је тако очајно јеретичан, готово даје за право Вуковим противницима који су писали да књижевни језик стварају не филозофи но књижевници који њиме пишу. За шездесет година култура и књижевност у српском народу знатно су се кренуле напред, духовни видици су се проширили, душе су постале сложеније и за нове идеје и за нова осећања ствара се нови, развијенији, виши књижевни језик".

Затим (О нашем језику): "... Ми мислимо да језик стварају они који њиме пишу, књижевници, који имају нове појмове, идеје, преливе и суптилност мисли и осећања, и имају да нађу и налазе нове изразе."

Жестоко ударајући по Павлу Марковићу-Адамову, који се клања пред народом, дивом душевним, Скерлић грми на русовљевску и романтичарску дивинизацију простога народа, на оно "ограничено клањање мужичком кожуху": "Див душевни, огрезао у беди и незнању, далеко је од тога да буде наш вођа, маса народна има да иде за мисаоном елитом човечанства".

Није тешко видети да Скерлићева схватања базирају на тачним опсервацијама, али и на упрошћеним супротстављањима и кривим силогизмима. "Трибун националне експанзије", рационалан и рационалистички дух који је од књижевности тражио да буде саобразна здравом разуму и корисна друштвеној целини, противник маштања, сањарија, индивидуализма, просвећени западњак који је захтевао да се користе велика искуства европске културе, нарочито француске, поистоветивши Вука са романтизмом, а романтизам са традиционализмом, Скерлић је све то одбацио у име ведрог гледања "преда се у будућност". Изменило се време, народ више не мора елементарно да се доказује, сељаштво је престало да буде представник националног духа; то је сад буржоазија и њена "мисаона елита". Њен допринос развитку језика није безначајан, мада измене нису суштинске.

Насупрот Скерлићу, Милан Богдановић -да поменем само најкарактеристичније случајеве - замера Вуковом "покрету" управо оно што Скерлић налази да му недостаје: рационалне и рационалистичке побуде (и зато он нема "непосредне унутрашње везе с Јакшићевом појавом"; Скерлић, међутим, каже да се вербализам, индивидуализам и мржња на "трули запад" код романтичара јављају под непосредним утицајем Вуковим). Богдановић је нарочито огорчен на онај "укочени рационални ред речи који је код нас остао иза Вука, и који се још више учврстио и окаменио француским утицајем". Зато, "остаје отворено питање, да ли Вукова реформа, поред све неизрачунљиве благотворности, није можда у извесном смислу зауставила и на другу страну обрнула нашу књижевну мисао одбацивши онако апсолутно језик и стил, славјанских' писаца. Било је, чини се, у њиховом изразу више услова за дубину и за тајанствено, дакле и за емотивно, него што их је могао имати рационални језик Вуков". (Други, опет, сматрају да је управо француски утицај, који је створио српску Модерну, деловао да се коначно прекине са старим, вуковским путем у формирању књижевног језика.) Полазећи тако са сасвим различитих позиција, један за рационалност, други против ње, Скерлић и Богдановић налазе да је главни кривац Вук, само Скерлић мисли да је Вуков грех што је дезавуисао Доситејев рационализам, а Богдановић - што га је обновио.

Станислав Винавер, уверени бергсоновац, у сталној тежњи за максималним изразом, непријатељ "глатког академизма" и сваког догматизма који ствара мртва правила без вредности за поетско стварање, страсни тражилац скривених могућности песничког језика, такође покушава да продре у тајну односа између народног и књижевног језика у нашем времену. Његове надахнуте импровизације обилују проницљивим запажањима, али и једностраним решењима. Тежећи за апсолутним поетским језиком, "надјезиком", који открива не само директна значења већ и оно чега у језику нема, он тражи језик који изражава појединца "у односу на сама себе", а не народ, племе и појединца у односу на племе, што је карактеристика старијег, Вуковог језика, језика народне поезије. Тај десетерачки начин изражавања и мишљења, који се дуго одржао у нашој поезији и прози, а видљив је чак и код оних који су мислили да су га се ослободили, у ствари је стари пркос, стари отпор, али неиздржљив, ломљив, спреман на клонућа. У десетерачком Вукову језику сачувало се "гломазно наслеђе исконских, свима одјецима снабдевених наставака, завршетака, непогубљених слогова и предуга, компликована љуљања и изљуљавања главних и споредних акцената кроз набубрело, разводњено ткиво једне исте речи". Насупрот тој коби традиционалног језика, који пешачи реч по реч, та некад апсолутна реч не живи више сама, већ у групи, у војсци; и не постоји више музика самосталне и засебне речи, већ музика реченице. "Свака реч за себе нешто смера, значи: али је коначни израз у њиховом ритму, у начину на који су удружене, у оном чега у речима нема." Напор да се изађе из "грубог језика предметног и себарски недоумевајућег" (о чему је говорио још стари Мушицки), треба да доведе до једног јединог излаза и решења: "реченицом мислити", "почети мислити, најзад, вишом једном психичком јединицом", ритмом се борити против статичности.

Незадовољан Бојићевом хладноћом без маште, и ледено правилним римовањем, према Вуковом речнику, Винавер се исповеда: "Ја сам говорио да треба тражити технику српскога стиха можда у старим текстовима. У таквим моментима био ми је мрзак Вук Караџић и његова реформа". Зато што је (видели смо да то каже и Милан Богдановић) толико рационализовао језик да је постао неупотребљив за стих, и сувише тврд да би изражавао треперење, "лепрш". Стари текстови вукли су га у "златну таму": "Ми смо тада осетили да је потребно ухватити везу са Византијом. Ја сам држао да је Византија потребна да бисмо обновили традицију језика коју је претргао Вук". Уместо вуковске симетрије, монотоне и рационалне правилности и монохромије, Винавер замишља Византију као "једну могућност преплитања муклога и звучнога, тамнога и блештећег". Народни десетерац, јасан и прецизан, био је далеко од Византије; александринац, "наслеђе београдске школе", француске провенијенције, био је погоднији за адекватан израз Византије, код нас. Тражећи начина да разбије десетерачко-трохејску тврдоћу, дошао је на мисао, познату и цитирану код Јована Хаџића, да се искористе могућности које леже у античком и полуантичком ритму, и у њиховој синтези са десетерцем, "тако да десетерац више изрази нашу језгровиту и примитивну концентрисаност, а неки други антички ритам и једну расплинутију али сигурнију и већма победничку културну ширину". Излази из оквира овог прегледа разматрање о тражењу решења којим би се наш песнички језик решио своје коби (мада би сасвим лепо лежао, као много штошта друго из те области, у још ненаписаној историји нашег књижевног језика и стила), али да не оставимо недовршено: Винавер потире, превазилази сва та лутања сазнањем да су он и његова генерација били неверни тајанственој матерњој речи: "надајући се да смо подражавали нечем бољем и савременијем: страном обрасцу. У ствари, не нашавши своје основно, како бисмо га могли подесити ма коме и ма чему". Стил и израз за своју "грозницу модерне мисли" модерни човек ствара у "отачаственој стихији језика". Ова Винаверова мисао је једноставна и аксиоматична на први поглед, али су ето могућа, понекад и потребна, дуга лутања да би се до ње дошло. Значајна је и Винаверова мисао о континуитету. Носталгична тежња за дугим трајањем, за прастарим извором који се не губи, за животом који је постојао пре нас а ми га настављамо, код неких песника изражена у рестаурирању наше средњовековне славе и сјаја (код Дучића, на пример), у Винавера је племенитија и суптилнија: тиче се језика и духа, који, сазнати, могу дати снагу и зрелост далеком потомству. Да је Вук претргао ток тога трајања, његов грех би био велик, неопростив. Али континуитет језика је прекинут давно пре Вука, и језичка традиција се није могла обновити. Сачувана је једино језичка традиција у народним песмама: књижевни језик требало је стварати од самога почетка и само на тој основи. Мада је Винавера пре свега интересовала интонација, музика, ритам реченице и језика, он је рекао веома интересантну мисао о језику у нашем времену, у основи исту као што је и Вукова, да песник треба да иде за народом, да слуша његов говор и његову говорну мелодију, само то није више, као код Вука, језик и говор села, већ језик и говор града, чија је суштинска карактеристика брзина, музика реченичне целине и апстракција. Тај захтев за урбанизовањем нашег језика, изречен прилично давно, обнавља се данас као сугестија о суштинској језичкој измени, а то није суштина.

Могли бисмо навести још прилично писаца који, све до данашњег дана, и до ове, 1966. године, противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке с језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако се од тог времена много штошта изменило и у језику и у литератури.

Простонародни језик, језик села, "далеко од градова", није довољан данашњој књижевности. Али он није био довољан ни савременицима Вуковим. Не само Његошу који је, у тежњи да мишљу обухвати небо и земљу, тражио сва језичка средства што му их је пружао сав језик до њега, већ ни Бранку. Није био довољан чак ни самоме Вуку.

Од 1814. до 1847. знатно су се изменила Вукова схватања. Вук је паметно и широкогрудо реформисао своју реформу, да тако кажем; непрестано је проширивао своју замисао, употпуњавао је, усавршавао, богатио. Први, радикални захтеви су пре свега рушилачки: требало је уклонити из књижевности славјански језик, који није имао могућности развитка, јер није потекао из отачаствене језичке стихије. Био је завршен у себи, јер грађен, и никаквих творачких принова није могао очекивати. Вук је то учинио веома успешно, доказавши да се у књижевности ишло кривом стазом: туђом; да је тај службени књижевни језик произвољна, начињена мешавина разнородних елемената, без органске везе с народним језиком, без везе са животом, зато и неспособан да говори о народу и животу; књижевници су изгубили језичко осећање и трагично су ишли у безизлаз.

Шта је могао да пружи у замену? Ништа од свега што је постојало у дотадашњој књижевности, чак ни блаженог Доситеја, јер је он народни језик хвалио, али га није познавао. Па ни писце који су пре Бранка писали народним језиком, Живковића, Никанора Грујића, Малетића, јер је њихов уметнички домет био сасвим скроман. Могао је да укаже само на народну поезију, стварно лепу у својој патријархалној, завршеној, али убедљивој аутентичности. И на изворно чист језик те поезије.

Својим речницима, првим и другим издањем, Вук је створио општу основу народног језика, који се није нигде говорио, али је сав постојао у народу, и одабран је по принципу "опћените правилности". То је, дакле, синтеза народног језика са широких простора новоштокавског говора, у који су, без обзира на прокламована начела његове сељачке основе и суштине, укључене у извесне ред градског језика.

Али већ у преводу Новог завјета Вук је одступио и од тог синтетизованог народног језика, у којем је било сакупљено оно што је најбоље и најчистије у народном говору. Нови задатак и нови захтеви дали су и нова језичка, и стилска решења. Вуков језик у том преводу није чисти језик села, "далеко од градова".

Међутим, општа основа је народна, образовање нових речи је народно, дух је народни. Сигуран језички осећај омогућио је асимиловање елемената којих у народном језику није било, а да се не оштети "опћенита правилност" његова.

Учинивши то (кад више није постојала могућност рестаурирања славјанског језика, кад је идеја о народном језику победила, кад се код писаца прилично стабилизовала језичка сигурност), Вук је показао да не постоји догматски нормиран "Вуков језик", већ да постоји могућност да се на широкој основи народног језика ствара средњи стил, једино могућ у књижевности, који се не идентификује са народним језиком, али му не противуречи. Средњи стил је једина могућност да се оствари индивидуализовани књижевни језик, језик сваког књижевника и сваког посебног књижевног дела. (Можда зато ниједан наш бољи, индивидуално обележен књижевник није писао чистим језиком народне поезије.)

Ни Јакшић, ни Лаза Костић, ни Војислав Илић, ни остали, доцније, нису напуштали "Вуков правац", "Вукову школу" (како тврде историчари књижевности), већ су развијали и стваралачки богатили суштину Вукове мисли. Напуштали су Вука и искривљавали његов прави смисао управо "вуковци", фанатични следбеници (називали су га чак "светим" Вуком), који су једну живу и животну идеју претворили у догму. Уместо да буде плодоносна духовна оријентација, претворила се у мртви канон, у сметњу животу, као што је било и све оно против чега се Вук борио. Вуковци поштују Вуково слово а не дух (како каже Белић), и то оно слово које је најстроже, најискључивије, из прве, рушилачке фазе. За њих је једини узор у књижевности народна поезија; простота језика и простота писања је врховни идеал; Вуков речник је не само уџбеник језика већ и уџбеник живота; језик се немилице "чисти", сасеца, осиромашује; ревни ученици исправљају чак и учитеља, одбацујући све старе речи које је Вук оживео у преводу Новог завета, чиме су нанели грдну штету нашем језику и његовом развитку. Створивши уски, пуритански штур, фолклорни академизам, они су језик конзервисали, одвојили га од живота, силом га одржавали у сељачко-патријархалном стању и неразвијености, борећи се против свих тежњи да се језик прилагоди савременом животу и мишљењу. Филолошком критиком, која је књижевна дела судила само по језику, запостављајући естетску страну, бацањем анатеме на сваку књигу која није писана чистим народним језиком, искључивошћу свога примитивног народњаштва, они су обновили антивуковски калуђерски начин мишљења, које стваралачком развијању увек претпоставља дословност и тврдо правило. Борба против њих добијала је често карактер борбе против Вука и "вукизма", а пробоји који су чињени сматрани су победом савремености над Вуковим анахроним традиционализмом. Без разлога и без икаква оправдања.

Вук није канонизирао никакав правац у књижевности, није нормирао језик затворивши га у ненарушиве схеме. Неспоразуми су настали чим се почело говорити о Вукову правцу, о Вукову језику, о Вуку рационалисти или романтичару, о следбеницима или отпадницима. Такво етикетирање, такво насилно сврставање у таборе, "партије" временом одређена и омеђена постројавања (каква су чинили и поштоваоци и противници Вукови) неверно представља Вука. Вук је непогрешно осетио своје време, одредио се према њему и друге активирао на извршавању националне културне револуције. Целокупним својим радом он је скренуо пажњу књижевницима и књижевности на народ и на његов живот, и тако их отргнуо од застарелих тема, грчке и римске митологије, академског вербализма одаџија, привео их времену у којем су живели и отворио им очи за стварност која их је окружавала. Указао је, затим, на једноставну истину, и изборио се за њу, да се та жива стварност може и мора изразити живим језиком, који ће се, тврд, негибљив и оскудан у почетку, развијати и култивисати онако како се, у складу са животом, буде развијала и култивисала мисао. То је суштина Вукова дела ("ако не од речи до речи, а оно барем узевши у скупу једно с другим", како каже неисцрпни Вук), и његов значај је заиста историјски.

Многи приговори Вуку, а исходишта су им различита, често су неоправдани. Чак ни главно неуралгично место нашег језика, његова неумољива конкреција, мада је од Вука до данас изазивала отпоре и супротстављања, не може се сматрати као Вукова кривица. То је особина самог језика.

VII

Славјански језик је вештачки, углађен, јер завршен, укочен јер издвојен, канонизиран јер служи мањини, вишој класи; народни је жив, бујан, многострук, јер је средство споразумевања широког круга људи. Један је свечано патетичан, други слободно пуст. Један воли апстрактне и веома уопштене речи, јер много шта крије из стварног живота, и радије формулише илузије, често ванвременске, о друштву чији је израз; други је веома конкретан, сасвим овоземаљски, о свему говори отворено, нема разлога ни интереса да ишта крије, и радије формулише стварност него њену сенку.

И заиста, то је његова суштина, и још давно је запажено да народни језик нема много речи за апстрактне појмове, за умозрителне мисли.

Једна од првих озбиљних критика на Вуков језик, поводом превода Новог завета, изишла је из пера др Јована Стејића, 1849. године (Језикословне приметбе на предговор Г. Вука Стеф. Караџића к преводу Новог завета, Гласник Друштва србске словесности, у Београду).

Стејић изражава радост што смо дочекали превод Светог писма на српском језику, и то "од самог Г. Вука С. Караџића", и препушта другима да оцене верност превода, а он жели да каже шта мисли "о народном и књижевном језику".

Излажући Вуково објашњење да је унео 49 словенских речи, "које се у нашем народном језику не говоре, али се ласно могу разумјети и с народнијем помијешати", те 47 речи "славенскијех" (нелицемјеран, неблагодаран, пријатан, сујетан итд.) и 84 речи које није чуо у народу, него их је сам начинио, а "највише овијех ријечи казао би овако и најпростији Србин, само кад би му затребало...", Стејић каже да друкчије није ни могло бити, јер се Нови завет могао само овако превести. "Ми смо свагда знали да у нашем народном језику не'ма свију они речи, које треба и мора да има, да би њим све оно могли казати, што смо нашим језиком наумили и предузели казати; па зато смо свагда из нужде, као и Г. Вук сад, такове потребне, у народном нашем језику неналазеће се речи узимали и правили, и при томе смо мислили и држали, да чинимо само што је добро и што треба." Вук је сувише строго судио о таквим писцима, држећи се свога принципа, пиши као што говориш, али је, ето, и сам искусио да је то лакше било рећи него учинити. "Кад ми неби имали и друго и више што написати него само што обично говоримо, онда би се којекако могло од нас искати да то правило не преступимо." Али овако, кад знамо да народни језик није довољан за потребе књижевности, морамо, као и до сада, мало друкчије писати него што се у народу говори, отприлике овако као што је Вук писао свој превод Новог завета.

Оживљавајући тако питање средњег слога, којим се и Вук морао послужити чим је наишао на сложенију материју, Стејић подсећа Вука како је био строг и неправедан према књижевницима кад су чинили исто што и он сад. (А Вук је говорио да ондашњи књижевници, који су заборавили народни језик, уче од народа.) Истина, језик Јоакима Вујића, Милована Видаковића и неких других недоучених и недозрелих људи, заиста заслужује најстрожи укор. Али нису сви књижевници такви, нити су сви књижевници искварили народни језик. Само, не треба ни то заборавити да је неискварени народни језик веома сиромашан. Језик Вукова превода Новог завета није наш народни језик. А да се још Вук одважи да преведе "мало вишу и тежу науку", на пример филозофију, или бар само логику и метафизику и слично, био би присиљен да ствара многе речи којих у народу нема. И шта је то "народни језик"? Сваки народ је "сложен" од више "редова". Главни редови су: сељаци или прости људи, затим варошании напокон изображени и учени људи. Сељаштво је основна и највећа "маса народа", и "говори онолико од свог језика, колико му за његов живот треба; за предмете, дакле, које он не познаје, и за идеје с којима се његов дух не занима, нема у његову језику ни имена ни речи. Живот другога реда, варошана, већ је виши и има више и тањи потреба, па зато је овога реда и језик, премда онај исти, којим и сељачка простота говори, али наравно за себе богатији и углађенији. Најпосле, трећи ред, онај научности и умности, зна и говори свој језик онако и онолико, како се и колико он у њему према потребама умнога живота изобразио. Ми дакле, који сав народ љубимо, и достојно уважавамо како масу тако и силу умности једнога народа, не ћемо само онај језик који његова, проста мложина говори народним језиком називати, него ћемо, као што је право и наравно, казивати и држати да је ,народни језик обшти језик свега народа, дакле језик, који сви његови људи говоре; јер је само у свему народу све његово благо и сва његова снага". Шта је то књижевни језик? То је народни језик, живи језик који сав народ својим назива и којим говори. Али литерарност овога језика нити је једнака код свих народа, нити се она у једном народу одједном развила, "ни на једном степену заковала". "Она једнако стоји и корача с народом целим, а нарочито с његовим државним и грађанским стањем", с његовом националношћу, с његовим поносом, с његовим књижеством, или, што је исто, "с његовим душевним развитком". А народни језик је књижевни онда кад се њиме може лепо и лако писати, кад је толико оснажен да може бити средство саопштавања и за најнеобразованије и за најобразованије, "или, укратко, кад је он уједанпут језик и свега дораслога народа и свестране његове учености, па дакле -кад се њим може писати као што се говори и говорити као што се пише". (За разлику од Стратимировића, Мушицког, Видаковића и других, Стејић не одбацује народни језик; он пледира за општи језик, у којем би био и простонародни и мисаонији језик; и онда би био и народни, свенародни заправо, а не само сељачки, простонародни.) Српски народни језик је на оном степену на којем је и сам народ. Највећи део нашег народа, сељаштво, чак и у Аустрији, где се могао највише развити, још је прилично далеко од сељака било којег развијеног европског народа; а овде, по отоманским областима, сељаштво је, где више где мање, "у првом развитку свога живота и стања". Према томе је и његов језик, мада правилан по себи, "прост и ограничен", без израза за суптилнија осећања и за више мисли. Варошани, измешани с туђим светом, слабо говоре, као и племићи, државници и званичници, који боље знају туђи језик него свој. Само учени људи, списатељи и књижевници, који су такође део народа, могу помоћи да наш народни језик постане књижевни. Још то није учињено, јер смо на самом почетку. "Лепа је свакако зора нашега књижества, али је јошт далеко сјајно његово подне." Позивајући се на искуство француског и немачког језика, Стејић инсистира на становишту, које су заступали сви противници Вукови, да књижевници и списатељи, "умложавајући благо свога језика", прибављају му правилност, сјајност и углађеност. И тај посао, дуг, напоран и одговоран, има своју поступност. Језик не ствара један човек, већ многи, и кроз генерације. Треба писати народним језиком, свакако, али се мора још веома много радити да се обогати наш необично скромни језички фонд, остајући на оном путу који је већ дао резултате, преузимањем речи из "старо- (или црквено-) словенског", и стварањем нових речи и израза, као што чини и Вук, далеко више него што каже и признаје. (Вук наводи да је узео само 49 славенских речи, а Стејић је нашао знатно више само у предговору, у јеванђељу по Матеју и у посланици апостола Павла Римљанима.) Вук је превео Нови завет на "прави српски језик". "Има истина у овоме његовом преводу и славенски(х) и новоначињени(х) речи подоста, као што му и слог (стил) језика није без вишега полета и без неки(х) у простом народу још необични(х) израза; али са свим тим опет је овај језик прави србски, ако и није посве чисто говорни језик."^[10]

Полазећи од те констатације, Стејић је дао веома значајну сугестију, да у књижевни језик треба унети све речи познате у говору или употребљене у књигама, а Вук их је заобишао у своме Рјечнику, и требало би да их не заборави у другом издању.

То су највећим делом речи које изражавају апстрактне појмове, затим називи из градског живота, администрације и сл. Навешћу их углавном све, јер заиста изгледа чудно да их није било у Вуковом језику, нити их је Вук унео у свој речник (јер их није чуо у народу). Ево тих речи, чији недостатак у Вукову језику чини његову основну карактеристику:

...и још неке речи.

Неке од ових речи су неспретно начињене, неке су преузете из других језика (углавном из руског), неке још ни до данас нисмо верифицирали као исправне, иако нам недостају, али већина њих створена је у духу нашег језика, и доцније су примљене у књижевни језик.

Чини ми се да је овај Стејићев списак речи којих нема у Вуковом Рјечнику изузетно интересантан и карактеристичан. И не само за Вука, за његов Рјечник и за његово време, већ много даље, много шире, за цео XIX век, за правац и опредељење који су обележили веома дуги период трајања и развитка наше литературе.

Како је могуће да је Вук изоставио такве речи и у толиком броју, и то у време кад су оне већ постојале, у литератури или у говорном језику одређених слојева, кад је неке од њих и сам Вук употребљавао у својим делима? Објашњење је једноставно: те речи Вук није чуо у народу.

Већ први поглед на овај списак (илустративан и користан зато што таксативно набраја речи које у Вукову Рјечнику недостају, а чини то његов савременик) показаће нам да он представља фонд речи урбане цивилизације, градских занимања и институција, апстрактних појмова и сл. Вуков Рјечник је речник реалија села ("далеко од градова"), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе, он је само оно што је и могао бити: енциклопедија сеоског и сељачког појавног света, лексички инвентарисана свест нашег патријархалног сељаштва у преломном времену ослободилачких покрета, тако да открива дугим временом акумулисано искуство, али и јасно обележен друштвено-политички став у духу демократске, пучке, сељачке, што у том историјском часу значи и народне самосвести. (Даничић: у Вуковом Рјечнику, "тамо ћеш васколики српски дух, тамо ћеш Србина васколикога као у огледалу видјети".)

Рјечник нам говори да је овај свет подељен на сиромашне и богате и да су за зло и неправду криви богаташи, а жртве су сељаци. (Камата -"велики, неправедни интерес"; обходња у Сријему -"кад у селу сељаци редом иду на какав господски посао"; погосподити се -"погосподио се па неће да ради" итд.) Сиротиња се бори против неправде ("Неимање немир од свијета"). Господски свет је покварен, без морала, без душе: новац га квари ("новац душогубац", "дукат-губодушница"). Сиротињско искуство је тешко ("Жива жељо кукурузна пројо"; "кад је млијека, није каше; кад је каше, није млијека"; "трпеж и крпеж по свијета држе"), али је то осиротело сељаштво људски највредније: његов морал, начин живота, обичаји, веровање, све је то изван спора, и Вук увек говори с поштовањем једино о патријархалним сељачким институцијама.

Лексичко обиље Рјечника одражава изванредно богату народну емпирију, нарочито о ономе што је често или се жели. [Најести се -Рјечник упућује на: напитати се, набањати се, набити се, набокати се, набубати се, надекати се, наждерати се, назобати се, накресати се, накусати се, налупати се, наслагати се, натући се; тући: бити, воштити, деветати, дерати, лијемати, лињати, мазати, макљати, млавити, млатити; ударити: бубнути, бупити, гарнути, генути, депити, депнути, дернути, дупити, лупити, лупнути, врезнути, одадријети, одајачити, одалачити, ћорнути; јадан: биједан, болан, дерни, жалостан, зајадњи, злосрећан, злосретњи, јадињи, јадован, јадовит, кукав, кукавни, кужан, несрећан, ојађели, тужан. А треба видети све могућности уз рука: приступити коме руци, има лијепу руку (лијепо пише), од сваке руке, не иде му од руке, није ми на руку, дошло ми испод руке, итд.] Али, то богатство је од овога света. Чак и кад мислимо да је немогуће остати само у животу емпирије и конкретног животног податка, Вук и његов Рјечник нас чврсто држе на земљи. Ево неких Вукових објашњења уз речи:

бог: "У Срба се ни један посао не почиње без помози боже",

Божић: "О Божићу се објести и побљувати није никакве срамоте ("ако сам се опила, Божић ми је дошао").

бојати се: "Не боји се свака шуша Бога, него батине",

брат: "А. Ко ти је око извадио. Б. брат. А. Зато је тако дубоко",

вољети: "Волим мастан капати него гладан плакати"

гатати: "Гатала баба да није мраза, а освануо снијег до г...",

гост: "Гост мрзи на госта, а домаћин обадва",

даћа (давање, срећа): "Да је срећа и од Бога даћа, не би жене ни носиле гаћа",

душа: "Два без душе, трећи без главе",

жалити: "Жали ме жива, а немој мртва",

задушнице: "Најео се као сироче на задушнице",

звијезда: "Ударио га по звијезди, тј. по челу",

згадити: "Не згади ти псу стрвину",

језа, језик: "Језа парала, гуза плаћала (кад кога бију за рђаве ријечи)",

кар (карање, грдња): "Од кара глава не боли",

комад: "Дан и комад",

лош: "Да је мени и полоша вина",

молитва: "Код Срба кад се ко разболи, слабо траже љекара, него попа или калуђера да им чати молитву малу и велику...Мала је молитва до скора била за марјаш, а велика за грош, а сад ваља да су и оне поскупљеле",

небојша: "Небојше најприје пси уједу",

образ: "Образа нема више него два прста (а г...е има два аршина)",

окретан: "Окретан као доњи жрвањ (који стоји)",

покопање: "Дајте што за покопање Бога (говоре калуђери пред Ускрс кад просе)",

право: "Право реци па гледај те утеци",

пристати: Сиромах човјек није пристао нигдје",

расцвјетати се: "Расцвјетао му се тур",

ујединити: "Не уједини, Боже, Влаха! (кажу да се тако моле Турци Богу сваки дан)",

часно: "Ко хоће часно, не може ласно",

занос: ("Кад се човјек занесе, нпр. у болести"),

домаја: "Потегло марвинче на своју домају",

домовина: -Haus und Hof (!)

завичај: "Место гдје се ко родио и навикао; И кљусе и говече тежи на свој завичај", закључак: "У плетиће игле оно на врху",

једноставан: "aus einem Stuck",

воља: "Другоме на вољу",

особина: "Гдјекоја жена има краву или овцу, што јој је поклонио отац или други ко", омладина: "подмладак у кући, дјеца",

одлика: "новци што плаћа родбина убијенога",

обзир: освртање,

наслада, насладити: "Насладио сам руку на њему (тј. избио га по својој жељи)", недостижан: "нпр. жито је недостижно, тј. једно високо а друго ниско нарасло, или једно зрело друго недозрело",

спрезање: "Спрегну се по два и по три...вола", итд.

" Сјајан је то језик, жив врцав, набрекао од животних сокова, веома одређен, неугодно прецизан, чврст (као челик, каже Белић), пун искуства, бодар и горак, подсмешљив и подругљив, убодљив, ослоњен на колективну емпирију и велико мноштво, и зато целовит, громадан, колективно уопштен, многогласно резонантан. Језик који не сумња, све одређује, сигуран, рационалан, борбен, ироничан и пркосно нарогушен према свему што је изван његова круга, активистички оспособљен за самоодбрану и самопоштовање, али и за поклич, за мржњу, за рушење. Језик сељака и тежака, дуго понижаваних и притискиваних, који су постали ствараоци историје. И све је тај чудесни језик могао, заиста све, осим да изражава апстрактне појмове и апстрактно мишљење.^[11]

Понекад нам се чак чини да се Вук у свом Рјечнику подсмева апстрактности раније књижевности, њеној метафизичности, њеној високопарној патетици. Вук депатетизира ствари, дезавуише и отклања њихову трансцендентност, не признаје слутње, ни сенке, ни привид. Вук као да каже својим Рјечником: ово је стварни, груби, мукотрпни а опет ведри свет народа, сељака који су увек реални и конкретни, чак и кад маштају, научени да трпе, да се подсмевају и да истрајавају. Чему би послужиле нијансе, финесе, метафизичке дистинкције, танана размишљања о свету изван овог нашег, а у времену које тражи подвиг? "И религија, и све духовне манифестације, а највише језик и музика језика, имали су да послуже само остварењу организма способна на максимум жилава отпора. Где су богумилски заноси и удубљивања, где расколничке препирке и теолошке суптилности? Све је из корена ишчупано, да би се дошло не до обилно изразитог или саборног или немирног, или тајанственог, - већ до: отпорног." (С. Винавер: Језичке могућности, 1952.)

Тешко да код нас постоји дело које је, као Вуков Рјечник, толико одговарало потребама историјског тренутка, и које је толико утицало не само на језик и културу већ на целокупни народни развитак. Вук је постао национална институција.

Зар је онда чудо што се дуго, веома дуго, у језику наше књижевности задржао вуковски сељачко-патријархални дух. "Уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази, он је поставио и основ за њену књижевност", каже Милан Богдановић за Вука, али је од те чињенице занимљивије да је тој књижевности Вук оставио дух свога Рјечника, своју бунтовну сељачку оријентацију из времена устанка, конкретност мишљења, везаност за видљиви свет, одсуство жеље и смисла за елевацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није пуштао да сувише високо лети. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.

VIII

Уз ову вуковску, народну и народску оријентацију у језику, постојала је и друга, друкчија, коју су представљали Гаврил Стефановић Венцловић, Сима Милутиновић Сарајлија и Петар Петровић Његош. (Овде би вероватно требало узети у обзир неке народне песме, косовски циклус, пре свега, и неке баладе.)

Већ при првом сусрету с Венцловићем, осетићемо другачију духовну напрегнутост, другачију усмереност, другачији језик и песнички интензитет у односу на оно што нам нуде многи доцнији стихови.

Овако пева чудесни Венцловић:

Довле допловивши,
ветрила своја спустивши,
у тврдом пристаништу ћутања
да пристанемо.

Да сам се, необавештен и неупућен, нашао пред овим стиховима, упитао бих се, зачуђен: чији су? којег од наших великих савремених песника? На које ме унутарње богатство подсећају? Кад је то наш песнички језик доспео до такве суптилности, кад је то наш духовни развој омогућио такво доживљајно обиље, да се на нашем језику могла изразити ова мудро стишана, метафизицирана, унутра окренута и изнутра осветљена поезија?

Изгледа готово невероватно да су ти стихови, и многи други од тог песника, изузетне лепоте, као на самом врху неког блиставог поетског века, настали пре више од два столећа, из пера песника који је у историји књижевности остао забележен као опскурни преписивач црквених књига и песник скромних могућности, који се служио и народним језиком. А скудоумни и грешни јеромонах Гаврил, један од најсуптилнијих песника које смо икад имали, упловио је у тврду луку ћутања пре отприлике 220 година, и отада су његови рукописи мировали у архивима Москве, Прага и Београда, непрочитани све до наших дана. Недавно су (заслугом једног младог научника и једног вредног издавачког предузећа) наново оживљени, дигнути са дна мутне воде заборава, и старе муке песникове опет су васкрснуле:

Ево сам то видим
да неки други завичај злочест
у моме телу војује
супроћ мога умља... (Црни биво у срцу)

Али књига^[12] која нам је милостиво вратила једног песника, учинивши откриће којем још не сагледамо прави значај, истовремено нас је обогатила и збунила. Обогатила, поклонивши нам неочекивано а драгоцено наслеђе; збунила, уневши неред у оно што смо мислили да колико-толико знамо. Зар је могуће, и како је могуће, да је наш песнички језик постојао у том облику и с таквим изражајним могућностима још пре два пуна века? И шта се то десило, која катаклизма је учинила да га нестане и да се, у том обиљу што је два века лежало као скривено благо, појави тек у наше време. Зар то није оно чудо и корен које је тражио Винавер, и други с њим?

Сад, кад су нам приређивачи учинили овај поклон, пребравши десетак хиљада страница рукописне заоставштине похрањене у Српској академији наука, све нам изгледа могућно, као чак и природно! Како је другачије и могло да буде? Карика је пронађена, континуитет успостављен.

Венцловића су створили: дуга традиција славено-српске школе и њен интерес за духовне теме, традиционална поезија невезаног слога, живе везе са савременом светском поезијом, и одлично познавање народног језика, што је Венцловићу, као проповеднику и "општем духовнику" у јужној Угарској, међу исељеницима из старе домовине, било и могуће и неопходно. Из овог наслеђа, из ових веза, из ове основе, уз изузетан поетски дар, могуће је било створити овакав песнички језик, са народном општом базом и индивидуалном поетском надградњом. Без народног језика све би остало у неком вакууму, изван народног пута, мртво и туђе, као што се десило и после Венцловића. Без плодотворних контаката и утицаја светске духовне мисли, остало би нам само наше властито сиромаштво. Без интереса за духовни живот, ма које провенијенце, остао би само интерес конкретни реалитет овога света, са малом или никаквом могућношћу трансценденције. Код Венцловића се све то случило у готово идеалном споју, и на ватри његовог ретког песничког талента -без чега би остало само потенцијална шанса -прекалило се у изванредно песничко дело и у изразит песнички језик, посебне врсте. Уз способност "да се готово све потчини поетском изразу, да се изузетно различити предмети претворе у поезију, да се свака ствар које се песник дотакне трансформира у подесан предмет песничког дела" (Милорад Павић), код Венцловића импресионира "слобода поетског кретања кроз свет" и његова способност да ствара и изражава апстракцију. Али увек као пренесено значење, као "двоструки пејсаж" (физички и духовни), као метафору и алегорију, никад не губећи тле испод ногу. Не знамо тачно шта је Венцловић сам створио а шта превео, али остаје чињеница да су почетком XVIII века на нашем језику написане песме које фасцинирају и данас.

Овако пева о смрти:

Да се паштимо, докле нам није сунце зашло,
Докле нам није смркло
И животна врата нису се затворила.
Јерно ноћу ништа се не може пословати,
Разилази се трговина, затварају се шатре.
После тога, добро знате
Да се нејма од кога што купти
Ни има зашто... (Ноћ)

Лук мисли овде је покренуо речи из њиховог основног значења, и оне, са другим смислом, транспониране, ослобођене првобитне тежине, лебде изнад збивања као његова суштина. А све је на изглед једноставно: доследно је задржана паралела ноћи и смрти, дана и живота. А ноћу, у смрти, престаје животни вашар, затварају се овоземаљске шатре, и настаје друго, незнано трајање, у којем се више не може купити ни зло ни добро. Апстрактност овде чак није изражена посебним речима које би саме собом носиле такав смисао, ни смелим необичнијим спојевима, каквих иначе има: она је у намери, у мисли, у преношењу значења. Карактеристичан је и поступак доследне елиминације, којим се скраћује пут ноторне мисли: један елеменат у паралели се испушта, редуцира, подразумева, а то је ваљда и једини пут до апстракције.

Из сасвим друге сфере је дивна Молитва против крвавих вода, а и ту се језик уздигао, као дуга, откинут од земље, иако мирише на њу:

Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду,
беда у пустињи,
беда од лукаве браће
и меду лаживим друштвом
(И пребеда ово пишући
у опрљеној књиги
на злој хартији, јакож и види се,
с неуправним мастилом!)
Од свега зла и беде,
ти нас ослободи.

Ових крвавих времена
свагдар пуних војске и боја
и свакога немира,
и не теку тако воде поточне,
каконо што крваве реке теку.

Моли, пресвета дево,

сина свога,
којино је рад нас своју крв
излио на крсту,
да би ради источења његове крви,
остала у нас та крв војиштанска
и међусобна,
што се на земљи пролива
од злих људи.
Ти, благословена у женах...
исуши те крваве потоке
да би у тој реки
сухима прошли ногами.
Буди нам небесном дугом,
знамењем.
да не буде више на нас потоп!

Наравно, та визија историјске реке, тог страсног потопа што се сручује на народ, даје речима у песми патетичан призвук, али и једну димензију судбинског дешавања, дугог трајања, мисаону потенцију какву неће познавати наш XIX век. Чак стотину година после, наши песници неће имати тај замах ни ту мисаону и језичку свеобухватност.

И увек је у Венцловићеву језику неко унутарње, дубинско простирање, тежња и способност преношења у елевирану сферу, у неки општији, шири и виши смисао: Тај језик је ослобођен од своје елементарне намене и свога првог извора. Цитираћу и нека места из његове прозе, без нарочитог избора:

"Род на род устаје, суди се и при. Дом на дом, браћа на браћу... Тако ли и сва весељена под небом и сав род једносвиђен човечији. Човек човеку је туђин и непознан...

Залуд у мраку несећања очи гледе.

Клетви се сведоџба тражи, нити има та клетва у којој лажљива присева нема.

Животарењу загонетка никоја одгонетка не ваља.

Свирајка му се здрузга, али мајсторија свирања у њему оста.

У злоби и оседесмо!

Дугорепа је несрећа.

Боље је мало сјање него велика помрчина.

Шапат не пролази узалуд.

Богатство на сиромаштву јаше.

Мучно је и тужно дуваровом бездушним говорити.

У корену су и гране с воћем родним.

Невера никоме не верује.

Конац дело краси и губи га.

Мисао је у тузи горка и незауставна".

А овако говори Девојка у драми Удворење арханђела Гаврила девојци Марији:

"Ја бих савијен свитак, нека се божије слово напише у мени! Ја руно - киша да изаспе се на ме. Ево купина - нек је зажеже горњи огањ! Ево свећњак - на њему да светли горућа свећа. Ручка ја - нека се саспе и сручи се мана. Ја постеља -може лећи младожења. Царска сам столица - нека седне цар. Црква сам - де улезе архијереј".

Или размишљање о животу и смрти:

"Доиста је свашто, што је год меснато, као и трава. И свако човечје ношење је као један исто цвет на трави: трава се погну, цвет увену и отпаде...Дође смрт, све му добро појагми, узе га за роба себи, одведе стрмогледећа, чемерна и невољна, несвесна и преплашена; што год добра имаде све му исто прође то као у сну и проврви као дим ни у што...Кано ђаци кад неку комедију чине пред људима за смех и за шалу облачећи се у разлико лепо рухо... а овамо -ништокапе, сви их знаду тко су они...Стиже сутон, све се разиђе својим путем: стоврази сакрију се, скину са себе оно туђе одело, остану звекани, пропалице и опалице ко и били. Тако и о томе... смрт сустиже, пазар се раскиде, богат благо погуби, сиромах сиромаштво пометну... Сутон му сустиже, го се свуче, за срамоту оста, с пазара овога живота празан оде..."

Унутарње богатство Венцловићева језика, патина дугог трајања које у себи носи, фина култивисаност фразе, ритма, композиције, еластичност и прилагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност уз крајњу економичност, све је то било достигнуто веома рано, на самом изласку из XVII века, могло је да буде сигурна база за развитак нашег језика, књижевности и културе. На жалост, баш у том часу кад се створила велика шанса, десио се преокрет раван удесу, који је нашу културу уназадио за веома дуго време и окренуо је потпуно другим путовима. Венцловићево дело није штампано, и цела једна историјска аквизиција, већ остварени високи домет на искуству векова, остао је мртво благо, а сада је само величанствена ископина, сетно сведочанство једне велике могућности коју су време и прилике онемогућиле.

Непосредно после Венцловићева нестанка, половином века, из политичких и националних разлога, јача све више руски утицај, у наше крајеве долазе руски учитељи и наши људи школују се у Русији, преносе се и штампају руске књиге, и све више превладава чудни, статични, народни неразумљиви, тобоже свеславенски језик, као израз политичке оријентације, везивања српског народа за велику православну Русију, за огромни корпус апстрактног словенства. Али та илузија, тај трагикомични политички карусел празних уздања и жарких додворавања, да би се сачувале привилегије и права у Угарској, резултирао је у култури, у језику, у књижевности, озбиљном стагнацијом, а у односу на Венцловића, и великим назадовањем. Никакве шансе није имао тај словенски есперанто, и народни устанак је морао да стави на дневни ред његову ликвидацију.

Тако је све морало да почне из почетка, од вечне основе, народне, од народних песама и приповедака, од тежачког говора.

Тешко је одговорити на узалудно питање: шта би се десило да је Венцловићево дело штампано, да је постало шире познато и да је било у могућности да изврши јачи утицај на развитак српског језика. Да ли би у том случају превладао после њега славјански језик? И да ли би се Вук послужио Венцловићевим језиком у борби против славјанског? Да ли би га узео у обзир, ма у којој мери, јер је на том заиста народном језику Венцловић оставио солидне обрасце из многих духовних области, крећући се с лакоћом у подручјима "метафизике, филозофије и апстракције, којима Вуков језик једва да је био дорастао", каже М. Павић концилијантно, а могао је сасвим мирно рећи: којима Вуков језик никако није био дорастао. Или би Вук ишао својим путом, одбацивши Венцловића, као и Доситеја, као и све остале, иако је Венцловић друго него сви они. Можда би Вуку Венцловићев танани, несељачки, контекстуални језик, којим се изражавају метафизичка, рафинирана, понекад и бизарна духовна стања, изгледао туђ и некористан народу у време великих историјских преображаја и подвига. Све што би се о томе могло рећи, било би претпоставка.

Али није претпоставка, већ чињеница да је језик двојице Вукових савременика, веома развијен и богат, у суштини сличан Венцловићевом, Симе Милутиновића Сарајлије и Петра Петровића Његоша, остао прилично издвојен, усамљен, изван општих токова наше књижевности и културе, и без утицаја који заслужује. Њихов језик је много ближи Венцловићеву него Вукову. То је језик мисли, тражења смисла изван обичног и познатог, копање по вечним тајнама живота и смрти, тајнама бића људског, његова места, суштине и сврхе.

Зар не подсећају на Венцловића пре него и на једног нашег песника Милутиновићеви стихови:

Шта је слава и јунаштво,
Ста је образ и поштење,
Ста ли помен и пофала
Шта л' по смрти празно име?
Власт и слава мало трају,
Рај нам шта је? ђе ли вјечност?
Све ишчезну с нашим тијелом:
Смрт и рака -опште мјесто.
Труд' се, књижни, колик' хоћеш,
Пуни главу (а празноћом!):
Људска знања сва су незнан.
Кости у прах, прах у ништа,
Душа пара, пара -вјетар,
-Гле на чем је надежда нам
Свег живота основана. (Разврат)

Код Венцловића је то изражено слично (мада лепше, рафинираније):

Било ли, или ништа не било,
привиђено пак нестало га,
развијало се ветром и отишло
као испред трчућих кола
прах и дим у маглу.

А има и чуднијих сличности. Овако Венцловић о сну:

Сан је сваком права временита смрт,
Свакодневни животу конац.

Милутиновић:

Санак тврди ко боравак смртни.

А још је Андра Гавриловић указао на понављање истог поређења (о Турцима који су навалили као скакавци) код Константина Филозофа и код Његоша. То би могло да сведочи о једној линији утицаја, о каквом-таквом хватању континуитета, чега код других наших песника XIX века нема. (Али ово хипотетично тврђење, сувише лабаво због могуће случајности у понављању мотива, требало би веродостојније испитати.) Важније је, међутим, да су дух и суштина слични.

И друге теме Милутиновићеве, патриотске, слободарске, казане су језиком који тежи уопштавању, унутарњем интензитету:

О варварство, бог те укинуо,
Нестало ти трага у свијету!
Ти свирјепост и чрезмерје рађаш,
Ти намећеш јарам на човјека
Што не гмиже него дупке хода.

Или:

Јунад су тек небесно јато.

Или:

Земни рају, животе нам кратки,
Смрти грозне непознати часу,
Свјетино ли мамци окићена,
Чудно бити поклоником вашим!
Добра ваша на носеве скачу, итд.

Примера има много. (Употребу речце л и, коју је критика код М. Настасијевића примила као велики квалитет, налазимо често код Венцловића и Милутиновића.)

А Његош? Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики песник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.

Милан Богдановић, на пример (Реализам Горског вијенца, Наша књижевност, 1947), као што и сам наслов каже, истиче у Његошеву делу као основно, суштинско, оно што је срасло за тле. Његош у Горском вијенцу је "песник стварности, живота у њој, човека и његове земаљске судбине". Он се сукобљава са "стварним, опипљивим проблемима, за које нема космичких решења". "До танчина конкретна уочљивост сваког људског лика." "Игуман Стефан представља један одређени наш народни тип...каквих код нас стварно има." Он "у суштини значи негацију сваког магловитог узнемирења пред тзв. вишим и нерешљивим проблемима". Песничка експресија је "сва конкретизирана, чак и кад се испуњује митолошким реминисценцијама, сва од стварне слике и упечатљиве изражајности, она одише...дахом реалнога народнога језика и говора".

Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао "највеће дело наше књижевности на народном језику". Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: "Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику". Белић истиче да је Његош "прави представник језика катунске нахије", и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: "Његош уобличава свакидашњи језик". То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: "И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника...И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима." И сви су исти: "Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела" (Његош, Бранко, Даничић и Вук). Понављајући Даничићеве речи из 1847. ("Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик"), Белић каже: "То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики..." И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечнику оличена стварна суштина и дух српског народа.

Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу. Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева реч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње:прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.].

Али није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, целовит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно место, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…

Вражъ племе позоба народе...

Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.

Владика и Игуман Стефан су "у царство духовах". Тај напон мисли, тај напор да речи прошире своје распоне, да: обухвате небо и земљу и човека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтење, песнички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике песнике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866, назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. (После Вукове реформе се "по неопходности даље развијала књижевност на народном језику, јер је овај почетак био тако снажан и тако динамичан да је изазвао природно и стално продужење", каже А. Белић.) У ствари, политичка победа и све већа афирмација народа, донела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник је стварна основа литературе и културе XIX века.

Случај Симе Милутиновића је једноставнији и разумљивији. Осим компликоване песничке фактуре, стваране из споја народне и класичне књижевности, осим смелих и необичних неологизама, сложених метафора, неконвенционалних слика, Милутиновић је, у свом поетском максимализму, постајао тешко разумљив па чак и неразумљив, што је (у време кад је простота писања проглашена за врховни идеал) умањивало његове и онако мале шансе да у српски језик унесе неке другачије особине, другачију унутрашњу структуру него што је вуковска.

Називамо је вуковском, јер је заиста то. Вуку припада сва заслуга што је конципирао и у целини формулисао демократску мисао о језику, књижевности и култури, што је спровео њену историјску инаугурацију, поставши оно што је највише могуће -израз тежњи свога времена и человођа народа. При томе не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтења. Али Вук није за то крив, мада је његова реформа основни разлог таквог стања. Пре свега, Вук је разрешавао класне и политичке противуречности у духу кретања свога доба, демократизујући језик и културу, а затим, он је остварио огромно дело културног преображаја, које је значило регенерацију целокупног живота и активирање нових снага, корисних у веку великих подвига. Уза сав огромни значај који има Вукова реформа, било би природно да она буде широка основа а не канон, да се прилагођава времену и степену развитка духа и опште културе, а не да њена стартна суштина постане сметња. (Јер тек на самом крају века Дучић, по Матошевом изразу, први уноси нијансу у српски језик, и то према француском језику. Пола века је требало да прође да би се наша књижевност осмелила на битније језичке иновације.) Ни за то није крив Вук. (Српска буржоазија, која преузима власт у новој држави, преузима многе идеје патријархалног сељаштва, али због његовога броја, или због чудне потребе да се почеци сваке идеологије конзервирају и канонизују.)

А суштина Вукове реформе давала је могућност благотворних измена, прилагођавања, побољшавања. Демократска и животна оријентација Вукова осигурала је дуг живот и актуелност многим његовим мислима које се тичу најзначајнијих проблема културе. И то не само "у скупу једно с другим", већ често "од речи до речи", како сам Вук каже. Поменућемо неке.

Говорити и писати народним, матерњим језиком значи пре свега мислити на начин који је непоновљив, с особеностима и условностима различитим код сваког народа и у сваком језику ("зашто сви народи не почињу с једне стране мислити о стварима; и отуд је постала она разлика између језика што се зове својство језика"). Тек тако, упијањем својства језика а не учењем правила, ствара се онај јединствени језички осећај који помаже да живи, недогматизовани језик, чије могућности треба непрестано откривати, постане средство израза за живе, недогматизоване мисли, јер: лепше мисли -лепши језик.

Контакти међу народима су непрестани (наша земља "није сама на свету или ограђена од осталог света"), зато -користимо се туђим искуствима и богатимо језик туђим речима (у изворном облику или створеним у духу нашег језика). Али се језик може богатити и унутрашњим развитком, сам из себе, он се може "изобразити и улепшати без туђих језика", откривањем тајни и могућности које у себи крије.

Потпуно чисти простонародни језик не може бити књижевни. Дужност је књижевника да "на основу народног језика створе књижевни". Тако ће, и богатећи се и мењајући, језик сачувати ону неопходну унутрашњу везу и виталност.

Право и дужност књижевника (ако "икаку власт у језику имају, ја мислим да ту имају") јесте да се у језику одлучују за оно што им је потребније, што је боље, "што је правилније". Али не гледајући "како ће угодити вкусу простоте (која ни сама не зна шта хоће ни шта јој треба), него треба да пише онако, као што налази по своме уму да је право и потребно"; нека пише за оне који знају шта је права вредност, "па макар таковијех данас не било у народу нашем ни по један на сто хиљада: доћи ће вријеме кад ће их бити више".

Мера којој се тежи треба да буде највиша, циљ увек треба да буде савршено, "а оно ће и онако бити савршено колико је могуће", колики је домет сваког писца. Ко ће му помоћи? Нико и ништа, ни други човек, ни правило, ни узор: писац мора да упозна живот и да открива тајне језика; у свему осталом упућен је само на себе, и "мора и за најмање ситнице да се договори са собом".

То је живи Вук, человођа (реч је његова) свега што смо данас и што смо могли бити до данас. Удаљили смо се од Вукова језика, и он нам више није ни узор ни мера, нити може да буде: сто година је прошло од његове смрти (1864), а сто педесет од првог издања његовог Рјечника (1818). После Вука није, додуше, учињено све што би дужини тога периода одговарало. (Пропуштено је да се смелије укључи у наш савремени језик све што је витално у литератури пре Вука, сви они погубљени и затурени валеур-и, који би могли постати нова могућност у склопу данашњег језика; као што нисмо, у другом смислу, у нашу не нарочито дугу ни богату културну традицију увели противнике Вукове, чија схватања не носе више печат назадности; нисмо потпуно савладали упорну конкретност као ни анахроничну фолклорност језика, и понекад их још и утврђујемо колоквијалним регионализмом; нисмо створили ни потпуни речник савременог књижевног језика; нисмо сасвим сигурни ни шта треба да буде суштина тог нашег данашњег језика.) Па ипак, то дуго време није прошло узалуд. Одстрањивањем предрасуда о забрањенима зонама и табу изворима, у језик се укључује све што живи као могући израз; огромно је повећан лексички фонд; у низу случајева, који на жалост нису сувише чести, остварује се дуго жељена могућност исказивања умозрителних мисли и савремене осећајности.

Са сигурним језичким осећањем проналазимо нове изражајне могућности у старој домородној језичкој стихији, од које се више не одвајамо, захваљујући Вуку.

Напомене

1. Црни биво у срцу, избор и предговор Мил. Павић, изд. "Просвета", Београд, 1966.

2. Исто дело.

3. Сало дебелог јера сачувано је у једном једином примерку, који се чува у библиотеци некадашње Српске православне велике гимназије у Новом Саду, јер је књига уништена, као опасна. 1947. г. Матица српска је издала Сало... као фотокопијско издање.

4. Наводећи стихове:

Глуп Србљин буди, говедарски
Говори, онда си ти Вуков Србљин,
Ако си лепша што пером написа
Србски то није —

Скерлић каже да су Текелијини. И продужава: "А један други стари писац узвикивао је:

Слепачке гусле Орфеју зар лира да буду?

А то је Текелијин стих из исте песме.

5. Најоштрије и најнеповољније мишљење о Доситеју изрекао је у рецензији "Примјечаније на предговор г. Павла Соларића к Мезимцу Доситеја Обрадовића" (први пут у целини објављена у Ковчежићу 1958. и 1960, у књизи Вук Ст. Караџић -Критике и полемике, Матица српска и СКЗ, одакле преносимо ове наводе и цитате). То је прилично оштар памфлет, који би изгледао чудан и необјашњив, кад се не би сагледао у контексту Вукова става у целини, у одбијању свега што се дешавало у књижевности пре устанка. Вук не прихвата Доситејев славјански језик, затим његов космополитизам, религиозну индиферентност и нарочито негативан став према народним обичајима, што је за Вука део народног духовног богатства, једна његова драгоцена особеност, знак по коме се издваја меду другим народима. (Закон, језик и обичаји су најсветлији сваком народу, каже Вук.)

"За прве три године", пише Вук о Доситејеву боравку у Србији, "није имао никаквог другог посла осим што је учио оно једно дијете (Алексу, сина Црнога Ђорђија), па и то није све учио, него је ишло и у школу, а он га је само поучавао и с њим живљео. Ако није имао никакве плате, није му ни требала", јер је имао господску храну и напитак, конак, сву послугу, а "давало му се опет кашто по десетине дуката. Па шта му је више требало плата (њему као стару калуђеру)? Зар је он био дошао у Србију да тече новце? А о његовим музама у Србији (међу које г. Соларић рачуна и његову плату), толико нам је познато; а да је писао неколико поученија, која су се чатила у цркви биоградској, 1808. године на ново љето стихове рускоме цару и Родофиникину (који су наштампани у Млецима), и може се рећи да су најгори од свију његових стихова..." Није Србија крива, као што каже Соларић, да Доситеј није више написао, јер је он и изван Србије написао мало, нити је "врло хитио с писањем". А и у Влашкој није ништа знаменитије учинио него што је добио један свештенички златан крст; и сто је дошао у Биоград прије Петра и Миленка [Петра Добрњца и Миленка Стојковића] и протолковао Црноме Ђорђију њихове интриге и помагао их проћерати из Србије (и тим начином помогао да Србија прије пропадне), и потом постао ,попечитељ духовних дјел и народнаго просвешченија' и добио пет стотина дуката плате на годину. И ту је већ била риба ухваћена, и кључеви се нашли (нити је требало више мреже на трпезу метати, ни погурено ићи...) Сад дакле и ми велимо са г. Соларићем: камо среће да не бјеше ни он прешао у Србију! Зашто он Србији ако није учинио какве штете, ползе није никакве; а себи је учинио и штету и срамоту. Зашто је он на овој страни по своме, ‚вещједству‘ и ’сладкорјечiю‘ проповиједао и казивао како би требало чинити, па је показао да је то сасвим различито: знати о каквом послу лијепо говорити, и знати га добро и паметно радити!" — "Колико је Доситије викао на ласкање и на ласкатеље, толико је то радо имао." — Што се тиче језика, Доситеј је "писао по правилам баби Смиљани", као и остали. Није Доситеј први почео изостављати ни нека слова, као што вели Соларић, него су "Србљи писали без јерова и без я и ю на двадесет година прије Доситејевих књига". "Врло нам је драго што г. Соларић не помиње узрок зашто је Доситеј у почетку Мезимца потврдио своје мисли да треба српски писати књиге: зашто ономлани писаше неко у њемачким новинама (Цsterr. Beob. 1818. №260) да се Доситије покајао од свога говедарског језика!" — "Што се тиче језика у овом предговору, он је обична безправилна смјеса српског и ниско-славенскога као и у Мезимцу. "

6. Занимљиво је како Вук говори о цртежима на стећцима, у Рјечнику, сматрајући да су ружни због нереалистичког третмана, због стилизоване деформације.

7. Колико Видаковић није поштовао народне светиње, види се и по томе како је насликао лик Краљевића Марка (у Љубомиру у Јелисиуму), дајући гротескну слику. -Глава му је замашна, простак је, а ни отац му није бољи, "неће да се учи", за наук није способан, не зна ништа, сем турски, а и то је научио служећи султана, пијаница: "он пије, господине, пије као гуја", "прост и туп", незграпно се понаша, говори којешта, смешан је према другим углађеним младићима "од моде".

Говорећи о томе у својој студији Милован Видаковић (Београд, 1934), Павле Поповић каже индигнирано: "Господе Боже! Какве су ово будалаштине!" -"Ја ћу и да разумем још да се у Видаковићево време и раније о Марку није увек мислило како ми данас мислимо. Рељковић га, то знамо, замишља рђаво, као човека "који није заслужио славе". Рајић га карактерише као "силнаго нахалника и неподлаго пијаницу, кроме прочих бестудији".

Соларић... каже с подсмехом: "Марко Краљевић би се по свој прилици јуначки насмејао био, чујући да се Серби... о некаквом просвештењу пеку (старају)." Чак Милутиновић, и то доцније, говори погрдно о Марку, у Дики Црногорској, нпр. он каже (III, 8):

Марко пио и памет испио,
Ја мним пјан је он и погинуо...

... Што и Видаковић није пошао за Вуком? ("Из Вукових збирака изићи ће доцније она симпатична слика Маркова како је ми сви данас схватамо.")... Сувише, нека и није пошао за Вуком, -за обичном памећу да је пошао, па не би насликао оваквог Марка. Тако комично и нескладно није га сликао ни један од оних који га не воле, ни Рајић, ни Соларић, ни Милутиновић...Ми смо досад видели да Видаковић говори којешта, али је овде -извините за израз... почео и да блеји. И што се и дотицао историје кад је овако нејасно представља."

Вук није говорио о овоме, јер се о Марку прича у трећем делу романа (а Вук је писао само о прва два дела), и ето, као да П. Поповић накнадно говори и у његово име, огорчен највише због непоштовања народних светиња, и отуда суд о Видаковићу да је писац "детиње памети".

8. У Одговору на Ситнице језикословне Вук наводи целу Хаџићеву песму, да би читаоци "могли видјети како то г. Светић говори":

Моја муза

Верна муза наслонила нежне главе кротак лик,
На прси ми пала мила, боравила сладак сан.
Тихо, тихо, нека спава; умору је покој сласт...
Кад се муза пробудила, у башчу је шетала,
Росом је се јутра мила, руже цветак узбрала,
Да њом с чела зној ми утре... итд.

(Песму наводим у савременој транскрипцији.)

Испод песме је Вуков коментар: "Може бити да на сујету г. Светића нико није могао начинити приличније сатире од ове коју је он са својом музом себи начинио. Кад човјек добро мислећи ове његове и музине ријечи прочита (нпр. како муза говори да је: ,Цару Францу венац плела, дижућ' Србма чувства жар; свог језика танке жиле србској браћи јавила', итд. -М. С.) мора казати да је муза краткоумнија и безобразнија од свога љубимца; и тако г. Светић у свему овоме ништа истинитије није казао него да је ово његова муза".

Можда је ово Вуково исмејавање -Вук чак помиње и реч сатира -подстакло Бранка да пародира ту исту песму у Путу.

9. То је пародија Хаџићеве песме Палинодија јерових врагова из 1825. г. у којој Хаџић пева:

Падају царства пресилна, и престоли горди се руше;
Слава им пада и чест; постају пара и дим...
Ти си пак вечно ти. Пространо царство је твоје:
Камчатке ледени брег, Дунав је владе ти крај...
Милости крило и власти, о велики дебели јеру,
И на нас простри се, нас греј;
прими, о прими нас.

10. Стејић је први запазио да је Вук у преводу Новог завета одступио заправо од своје идеје о простонародном језику, примивши у приличној мери средњи пут, средњи слог, средњи стил.

Ни до данас није извршена потпуна језичка и стилска анализа Вуковог превода Новог завета. А он је изванредно значајан за развитак нашег језика и за правац којим језик мора да иде у своме неопходном богаћењу. Језик тога превода није "рационализова-. ни" језик народне поезије, нестао је и њен тврди, механички ритам. И музика сваке посебне речи. Посебна арома старине, постигнута употребом архаичних речи, поетско свечани тон који одговара материји, богата мелодија разрађене реченице, виталан спој народног језика, свежих неологизама, посрбљених и непосрбљених славјанских речи, то је респектабилни средњи слог, прилагођен садржају који изражава, времену у којем је настао и ствараоцу који га је реализовао.

Ево главних особина превода којима је Вук одступио од језика народне поезије:

-архаична интонација, честа употреба аориста и имперфекта (што је књишка особина): '"А они у тај час, оставише лађу и оца својега и за њим отидоше. И прохођаше по свој Галилеји Исус...";

-честа употреба партиципа презента и перфекта, уместо зависних реченица: "... учећи по зборницима њиховијем, и проповиједајући јеванђеље, и исцјељујући сваку болест..."; "И сабравши све гласове свештеничке и књижевнике народне, питаше их..."; "И ушавши у кућу, видјеше дијете с Маријом матером његовом, и падоше и поклонише му се...";

- честа употреба инверзије: "по зборницима њиховијем", "јер се приближи царство небеско", "да гдје не запне за камен ногом својом";

-ненародске фразе, као и склоп реченице и целокупан стилски аранжман: "И рече: устани, и узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли који су тражили душу дјетињу"; "Благо сиромашнима духом, јер је њихово царство небеско"; "Благо кроткима, јер ће наслиједити земљу"; "Благо милостивима, јер ће бити помиловани"; "Благо онима који мир граде, јер ће се синови Божији назвати"; "Ви сте со земљи; ако со обљутави, чим ће се осолити"; "А ако те око твоје десно саблажњава, ископај га и баци од себе: јер ти је боље да погине један од удова твојијех него ли све тијело да буде бачено у пакао";

-паралелизам вањске појаве и њеног унутрашњег рефлекса: "Јер гдје је ваше благо, ондје ће бити и срце ваше.";

-силогистичка конструкција: "Свијећа је тијелу око. Ако дакле буде око твоје здраво, све ће тијело твоје свијетло бити." (са дакле!);

-контраст: "И отац твој који види тајно, платиће ти јавно.";

-реторичко питање: "А ко од вас бринући се може примакнути расту својему лакат један?";

-контаминација, елиминисање појединих делова реченице: "А кад траву по пољу, која данас јест а сутра се у пећ баца. Бог тако одијева, а камо вас, маловјерни"; "Ево мати моја и браћа моја." (А како је Вук пребацивао Мушицком због таквих скраћивања, и још у стиху!);

-гномичност: "Не брините се дакле за сјутра, јер сјутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.";

-стална употреба везника и у почетку реченице, чиме се постиже повезаност трајања, непрекидност деловања, али и свечано-патетични тон:

"И сав град бијаше се сабрао к вратима
И исцјели многе болеснике...
И за њима потрчаше Симон и који бијаху с њима.
И нашавши га рекоше му: траже те сви.
И рече им...
И проповиједа по зборницима њиховијем...
И дође к њему губавац..." итд.;

-филозофске, метафизичке, религиозне апстракције: "А ово је воља оца који ме посла да од онога што ми даде ништа не изгубим, него да га васкрснем у посљедњи дан."; "Дух је оно што оживљава; тјело не помаже ништа. Ријечи које вам ја рекох дух су и живот су."; "Ја сам видјело свијету: ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота."; "Зато ме љуби, јер ја душу своју полажем, да је опет узмем."; "Духа истине, којег свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете, јер у вама стоји, и у вама ће бити", итд.

Продужени облици речи, у свечаној интонацији (фолклорно благданској!), многе парентезе -што реченичну композицију чини сложеном -неуобичајене синтагме ("и помишљаху у срцима својима"), употреба старих и новоскованих речи (покајање, женик, зборница, гњев, вијеће), употреба речи дакле, која обележава мисаону конклузију ("Дакле је господар син човечиј и од суботе."), знатна лексичка, стилска и мелодијска разлика према народном језику, све то овај превод одваја између свега што је Вук писао. Овај превод није савршен, недостижан и сл. како се говорило, и лако је уочити да се наш крути језик чак ни Вуку не да (... Дух је оно што....... који ме посла да од онога што ми дође ништа не изгубим...; Не бојте их се дакле... ; И видећи Исус помисли њихове ријечи...; Али какав ћу казати да је овај род? Он је као дјеца која сједе по улицама...; Заиста вам кажем да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад сједе син човјечиј на пријестолу славе своје, сјешћете и ви на дванаест пријестола...; Ја га знам, јер сам од њега и он ме посла... ; Сваки, браћо, у чему је ко позван у ономе нека остане пред Господом...; А за месо што је клато идолима знамо... итд.). Али, и поред тога, он је веома добар. И још важније: то је откривање једне могућности, стилске и језичке, која после Вука није довољно искоришћена

11. У озбиљном и исцрпном Поговору, студији о Вукову Рјечнику из 1818. г. (изд. "Просвета", Београд, 1966) Павле Ивић, између осталог, говори о тој особини Вукова језика. Он одлично зна, и каже то, да Вуков језик нема многих речи изван сеоског амбијента и победа тог језика ставила је "на дневни ред задатак попуњавања речничког фонда да би он могао задовољити растуће потребе модерног књижевног језика". Али Ивић наводи и низ "апстрактних израза и суптилнијих одредби и назива за поједине културне тековине и правне или пословне поступке". "Прелиставајући речник наићи ћемо на многобројне изразе као безумље, биједити, боравити, владати, власник, власт, вршити се, доликовати, домислити се, допасти се... допустити, жалост, жељан, заборав, забораван, завести, завист, завичај, заједница, замислити се, запустити се, збор", затим -између осталих -издашан, исправан, јавни, љубав, моћ, наступ, начин, неповољан, поступити, правило, прорећи, размислити се, сазнати, свијест, свједочанство, сједница, сложен, слутња, твар, туга, уговор, уредба, уредити и друге. И заиста, речи као безумље, заборав, издашан и још неке одступају од вуковске конкреције, али друге су, по Вукову тумачењу у Рјечнику, веома конкретне и савремена данашња значења добиле су доцније. Тако је: боравити -живети (лебен, аго), власт -моћ (Die Macht, potestas), завести -водити иза нечега (hinter etwas fuhren), завичај -"мјесто де се ко родио и навикао", заједница -заједничко добро (Das Gemeingut, bonum commune), збор -говор, зборење -"збор зборила господа Ришћанска", исправа -право на нешто ("донијо исправу из Цариграда да понови... намастир"), љубав -сви наведени примери говоре о доброти, о милости: учини ми љубав, дела љубави ти (као што је љубавник реч којом се ословљава непознати), наступ -напад (болести), поступити -ићи (gehen) или заобићи (umgehen) или мировати, стајати (still stehen): поступила воденица, правило -црквено (само то! -"Не зна правило") свијест -"није у свијести, изгубио свијест", свједочанство -виде свједоџба, сједница -седење (das Sitzen: "прођи се сједнице; нема од сједнице ништа"), туга -туга ме је; туго и невољо ("sagt die unwillige aber iininer liebende Muttar zum Kinde das ihr Kuinmer und Noth macht"), уговор -договор (die Verabredung: о ономе шта испрошена невеста треба да донесе), уредба ("уредио као Наста ташке", уредити дан, кудељу).

12. Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу; предговор и избор Милорад Павић, изд. "Просвета", Београд, 1966.

Белешка о писцу

Живот и стваралаштво Меше (Мехмеда) Селимовића (1910-1982), као код мало којег српског писца, обележени су наглим обртима и менама животног и књижевног успеха. По средини његова живота, вођеног испрва мирно у родној Тузли (где је најпре ђак, па средњошколски професор), -стоји светски рат и учешће у револуцији; исто тако, његово гласовито дело, Дервиш и смрт (1966), свакако и један од најбољих југословенских романа, настало је у пишчевој поодмаклој доби и након вишегодишњег недовољно примећеног књижевног рада.

Најпре на високим државним положајима у Београду одмах после рата, затим универзитетски наставник и уредник часописа и издавачког предузећа у Сарајеву, али уз четворогодишњу немилост и страдање педесетих година, Селимовић је заокружио своју стваралачку пустоловину у Београду, као носилац највиших државних признања и члан двеју Академија наука, српске и босанскохерцеговачке. О овој страни његових искустава, бурних али и тескобних, убедљиво сведочи његов позни роман Острво (1974) и, нарочито, његова Сјећања (1976). Сабрана дела. објављена су му први пут у Сарајеву 1970. г. у седам књига, а одмах после смрти у београдском БИГЗ-у у десет томова, укључујући недовршени роман из савременог живота Круг.

После Селимовићеве приповедачке, романсијерске, и есејистичке књиге (збирке Прва чета, 1950, и Туђа земља, 1961, романи Тишине, 1961, измењено 1965, и Магла и мјесечина, 1965, Есеји и огледи, 1966, За и против Вука, 1967) у знаку су уметнички и естетички неусклађених напора да се савлада историјска и културна проблематика савремености, и да се освоје умећа нове, психолошки продубљене европске књижевности. Али, то је свакако био и пут личног усавршавања, тражења своје тематике и свог приповедачког језика "на широком простору романа", где би се, како каже писац, "свака појава, нарочито психолошка, могла сагледати са неколико страна".

Дервиш и смрт донео је Селимовићу многобројне највише југословенске награде (између осталих, Његошеву, Горанову, НИН-ову). Као и роман Тврђава (1970), тај својеврсни продужетак и близанац Дервиша, преведен је на многе језике широм света. Подстицај за писање овог романа потекао је, вероватно, из пишчеве личне драме из времена револуције, наиме, трагичне погибије старијег брата, која је изазвала мучан и трајан сукоб "личног осећања и политичког уверења". Тематика Дервиша отуд је сва из најживљих моралних дилема наше епохе, али одсликаних у далека времена турске владавине на Балкану. Протагониста и наратор романа, дервиш Ахмед Нурудин, запада у вртлог политичких сукоба око братовљевог хапшења и погубљења, и, губећи своју помало догматски окошталу духовну стабилност у низу драматичних догађаја, постепено спознаје основне човекове дилеме, обликоване у овом случају претежно око "сукоба догме и живота".

Класичан склад Селимовићевог приповедања, пратећи у нечему Андрићев ненадмашан узор, обогаћен је изузетним филозофским и лирским сенчењима, у којима духовна драма шејха Нурудина звучи у сложеном акорду: присутни су и андрићевски мотиви босанске касабе и њених шароликих призора и сурових нарави, али и особита оријентална поезија и духовност. Поврх свега, трагедија Селимовићевог дервиша, суоченог са замкама постојања и са неминовношћу пропасти људских вредности, уздигнута је до универзалне слике људске судбине у жрвњу нечовечне. историје и тоталитарне идеологије. Селимовић је тако одиста дао једну од најузбудљивијих књига наше епохе, при том, књигу "за сва времена".

У тражењу свога приповедачког језика, у том чишћењу алата, вероватно писана упоредо са Дервишем, студија За и против Вука је незаобилазно дело које нас, сасвим апартно, уводи у романсијерску радионицу нашег великог писца...Наука се почела приближавати свом нормалном и најздравијем стилу, отвореној расправи о свему. Средишње дело у тој новијој дискусији је поштена и храбра књига Меше Селимовића За и против Вука." (Павле Ивић)

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.