 Др
Горан Комар
Савинске читуље новских
фамилија
Посвета аутора: Новској
дјеци
Интернет издање
Извршни продуцент и покровитељ:
Технологије, издаваштво и агенција Јанус,
Београд, новембар 2001
Продуцент и одговорни уредник: Зоран Стефановић
Ликовно обликовање: Маринко Лугоња
Техничко приређивање: Саша Шекарић |
Штампано издање
Издавач: Манастир Савина
Лектор: Тамара Комар
Штампа: Биро КОНТО Игало bkonto@cg.yu
Тираж: 200
Херцег-Нови, 2001.
|
Садржај
Збирка фамилијарних читуља Светоуспенског манастира Савина у Херцег - Новоме (Мељинама), окупља педесет читуља. Све припадају 18. и 19. вијеку, махом другој половици 18. и првој половици 19. вијека. Попут читуља грбаљских, кртољских и луштичких породица и родова које су сакупљене у посебним књигама начињеним од самих савинских калуђера, и међу којима су двије објављене фототипски и са преводом,[1] савинска збирка читуља чува и појединачне читуље новских фамилија, обично заштићене картонским корицама, са примитивном народном орнаментиком и малога формата. Неке читуље знатнијих и свештеничких породица су обимније и захватају више исписаних листова, а неке, и свакако већи дио, само неколико или чак један пресавијени лист. Има читуља које су исписане црвеном бојом у иницијалним словима и сасвим калиграфски, а има их исписаних веома неуредно. Све читуље које припадају 18. вијеку, али и претежни дио оних које су начињене до побједе Вукове реформе, писане су старом ћирилском азбуком.
Посебну пажњу привлачи чињеница да један дио читуља из ове збирке недостаје, као и да је овдје сачуван дио читуља од којих су преостале само картонске корице. Свакако, истина је да се у манастиру Савина више не чувају све фамилијарне читуље које је овдје затекао свештеник Саво Накићеновић, аутор студије "Бока", штампане 1913. године. И њему су ове читуње послужиле као значајан извор за историјат бокешких родова и фамилија, и он је аутор који их је највише користио. Оне заиста представљају крупан извор за породичне историје горњебокешких родова, али и за историју новских насеља, и нарочито, историју Српске Православне Цркве у приморју и Боки Которској. То смо очигледно показали објављивањем поменутих бококоторских поменика Луштице и Грбља. Ови поменици су настали у вријеме градње Велике савинске цркве која је започета 1777. а довршена 1799. године. Управо у томе периоду настале су читуље грбаљских и луштичких фамилија и то нам даје за право да вјерујемо да су читуље настајале и предаване калуђерима манастира Савина приликом сакупљања прилога за градњу Велике цркве. Она је грађена трудом свег приморског, далматинског и бокешког Српства. Ови бокешки поменици садрже имена веома великог броја свештеника и калуђера из Грбља и Луштице.
Стога, било је необично занимљиво видјети каква све нова сазнања могу носити читуље бокешких породица, махом херцегновских и топаљских, које представљају посебну архивску збирку манастира Савина, манастира надалеко познатог по својој рукописној библиотеци.
Вјерујемо да је најповољнији начин приказивања савинских читуља пружање њихових факсимила, са преводом, штампано савременом вуковском ћирилицом. Тамо гдје због пропадања или лошијег папира који је коришћен није могуће пружити снимак читуља, то ћемо посебно истаћи. Такође, у избору читуља за снимање, опредјелићемо се за мањи дио значајнијих, искључиво из разлога недостатка средстава.
Савинске читуље поменули су сви истраживачи који су писали о манастиру, или су пружали инвентаре манастирске библиотеке. Најпрегледније је то учинио многозаслужни Димитрије Богдановић. И сада се у Савини налазе његове биљешке исписане писаћом машином, удјевене у све савинске рукописне књиге. Збирку читуља Д. Богдановић је само поменуо, уз опаску о врсти ћирилског писма и орнаментици коју носе картонске корице читуља. О савинским читуљама пружио је неколика одлична прегледа и свештеник Саво Накићеновић у Вјеснику Српске Православне Цркве. Поп Саво у једноме своме прегледу навјештава жељу да се у будућности нађе могућност за интегративније пружање савинских читуља. А радови попа Сава настали су прије једнога вијека. Ево његове оцјене значаја ове збирке: " Као што се види читуље су важан извор, колико за српског историчара, толико и за испитивача насеља српских земаља и породица. У њима се, бар у неколико, могу наћи многе фазе, кроз које је српски народ уопће, а и свака породица напосе пролазила. Зато, по мом мишљењу, требало би добро ове старе читуље испитати, као и рухо и оружје, иконе и др., те тим би се много што шта забораву отело, а српству и нама на корист пружило.". Ове је ријечи поп Саво записао 1910. године. И још казује поп Саво: "и ово је једна од оних драгоцјених старина, које је жалосни Србин, уз тешку муку очувати настојао и очувао, те их потомству у аманет предао. Они нам, уза све јаде и невоље доста предадоше, а Бог сам знаде, а и ја мислим, да ми нећемо толико нашем потомству."
Оно што је побудило нашу напрегнуту пажњу је сазнање о присуству у читуљама српских калуђера у новским фамилијама које уопште не знају о својим прецима у калуђерству. Изнадио је и број архијереја Српске Православне Цркве. Са првим епископом сусрели смо се пишући историју новског и топаљског села Требесина[2], тражећи грађу за историју насеља у 17. и 18. вијеку. Заиста, није нам било познато да је међу херцеговачким, требесињским Паликућама био и епископ Авксентије. Надаље, требесињски Аврамовићи дали су угледног архимандрита Леонтија који је почетком тридесетих година 18. вијека кандидован за архијереја Српске Православне Цркве. Та је кандидатура дошла у веома тешком тренутку за Цркву, у часу када је митрополит Стефан (Љубибратић) већ био протјеран из Боке и Далмације, преузевши Костајничко-зринкопољску епископију, и када је задарски надбискуп, најупорнији прогонитељ Православља у Новоме вијеку, Вићентије (Змајевић), спремио свога кандидата бившег и одбјеглог савинског калуђера Лаврентија. Велико изненађење донијело је сазнање о двојици архијереја из савинске фамилије Живковића, Стефану и Симеону. Изненађује и присуство калуђера у родовима који данас не знају да су давали калуђере, и то савинске калуђере.
Понегдје, свакако, јављају се имена калуђера Захумске епископије, јер неке читуље сежу у дубљу прошлост и вријеме када су ови родови стајали у Херцеговини, обично требињској области.
Поред Општег листа тврдошко-савинског,[3] бококоторски поменици и савинске читуље новских фамилија представљају важан и незаобилазан извор за сликање обухватне и истините историје Српске Православне Цркве у Боки Которској, и умногоме, оне су искључиви извор из којега ми данас можемо црпити сазнања о нашим калуђерима и калуђерству 17. и 18. вијека на једном широком простору на којему је стајао српски народ у 18. вијеку.
Све ове књиге слика су сабирачке снаге Цркве у томе времену. Нашим манастирима прилагали су Срби у своме широком расијању и у једној великој и никада изнова досегнутој афирмацији и црквено - културном подизању старих српских домена на плећатом динарском планинском билу.
Не може се избјећи да се дотакне питање недостатка одређеног броја читуља које су се почетком 20. вијека, када их је видио и споменуо свештеник С. Накићеновић, чувале у Савини. Оно што посебно забрињава је недостатак вриједног умјетничког дјела - читуље топаљског капетана Сима Милутиновог Томашевића (Магазиновића) која по нашем мишљењу, представља важни споменик историје Драчевице у 18. вијеку. На срећу, у манастирском музеју чува се диптих фамилије, а и неколика документа која говоре о његовом великом завјештању.
Напомене
1. др Горан Комар, Либро от Гербља - описаније читуљах от мјеста Гербља, ИКП
Никола Пашић, Српско вијеће Боке Которске, Београд - Херцег - Нови, 2000, као
и Луштички поменик, Манастир Савина, Херцег - Нови, 2000.
2. Др Горан Комар, Требесин - село у Боки Которској (Оглед о миграцији). Рад
у рукопису.
3. Општи лист тврдошко - савински је рукописна књига из 17. и 18. вијека која
садржи читуље фамилија приложника манастиру Тврдош до његовог уништења 1693/94.
године и приложника Светоуспенском манастиру Савина кроз 18. вијек. Књига је
из уништеног Тврдоша пренијета у Савину. Огромни извор за историју Цркве. Превод
приредио др Горан Комар током 1998. године. Књига тренутно на чувању у Епископији
Захумско - херцеговачкој и приморској (Еп. Атанасије).
Читуља капетана Васиља Берберовића[4]
Сија читуља капетан
Васиља Берберовића
1831: ..................................на унутрашњој страни корица. Листови недостају!
4. У питању је веома знаменита фамилија
из Горњег Мориња која се укопава код цркве Светога Јована у Морињу. Тамо су видљиве
породичне гробнице са грбом који слика представу каримана окренутих лицем у лице
и који у рукама држе скиптар. Морињски Берберовићи се традиционално везују искључиво
уз ово насеље. Поред Лучића свештеничка кућа. Поморци, трговци.
Читуља
Матеја
Бронцића .....................................на вањској страни картонских корица. Листови са читуљом недостају![5]
5. Бронзићи се по старини везују уз планинско село Камено које је 18. вијеку стајало у административном опсегу Топаљске комунитади а раније у саставу српске жупе Драчевице. У нотама од соли државе Новске, начињеним између 1758. и 1799. године, као и попису из 1808. године, Бронзићи се уписују и као Амброзовићи и Бронзовићи. Потичу према предању које је забиљежио свештеник С. Накићеновић, из Зажабља крај Попова поља одакле исељавали ка Дубровнику и Драчевици. Познат је Вукашин Амброзовић савјетник код премјера земљишта млетачког гувернатора Херцег - Новог Пераштанина Ивана Буровића. Бронзићи су по старини у Каменоме живјели у три или четири куће. У средини 19. вијека економски је ојачао Никола Бронзић који је успио у куповини веома значајних непокретности у селима Поди ( посједовао сопствени млин), Требесин, Камено, Топла и Сасовићи. О томе су сачувани купопродајни уговори. Никола је упамћен као градитељ, и кућа пок. Јанка и Николе Бронзића у Каменоме, као и кућа на Бронзића гумну, изграђене су његовом руком 1840., односно 1853. године. Он је, такође, изградио бистјерну за ову кућу 1848. године. О свему томе оставио је урезане натписе са својим иницијалима на надвратницима кућа. Његови иницијали урезани су и на једну стијену у подручју Топле, у близини старих кућа породице Чепрнић. Захваљујући његовоме иметку и улагању у земљу, у Каменоме се говорило како стари Бронзићи када изађу преко кућнога прага могу по својој земљи стићи до мора. Бронзићи су по старини род који је претежно бавио сточарством, а у новије вријеме, из куће пок. Лазара Бронзића, каменског учитеља, доста се дјеце школовало за занимања у просвјети. До недавно је живио свештеник Марко Бронзић који је завршио задарску богословију и који је живио у Каменоме. Читуља Матеја Бронзића припада савинском загранку овога рода који је овдје стајао у 18. вијеку и који је ишчезао. Ноте од соли државе Новске, као основни извор за становништво Драчевице у 18. вијеку, обавјештавају о савинском загранку Бронзића: На првог марча 1777. године, у Савини се не јавља презиме Бронзић. Исто тако ни сљедеће 1772. године. Међутим, 1789., под редним бројем 24. јавља се М а т о Бронзовић са 5 чланова обитељи. У пописној години 1790. опет Мато Б р о н ц о в и ћ , са 5 чланова, а 1793. године понавља се име Мато, овај пут са 4 члана фамилије. Упадљиво је да се у све три савинске ноте од соли ова фамилија фиксира на 24. редном броју у попису. У претходним пописима није могуће пронаћи име које би могло указивати на претходно присуство Бронзића у овоме насељу. Може се, дакле, вјеровати да су Бронзићи у Савину уселили између 1772. и 1789. године. Да ли из Каменога, гдје су посвједочени раније, од Морејског рата, то се не може сигурно казати.
Бронзићи се јављају у Топлој у другој половини 18. вијека. Ови
подаци су веома занимљиви, не само због расвјетљавања распореда овога рода у
Драчевици, већ и због будућег расвјетљавања евентуалних старих веза са пераштанским
Бронзама, веома значајном фамилијом која је носилац једне од 12 казада. Упадљиво
је томе правцу je извјесно преклапање имена. Но, вратимо се Нотама од соли Топаљске
парохије. Нота од соли за 1750. годину, укључује Антона Б р о н з у, на редном
мјесту 138., са 4 члана обитељи. Име овога Бронзића је Антон а не Антун! У 1758.
години јавља се опет Антон Бронзић са братом и 6 чланова обитељи. Овога пута
презиме је исписано форматом са "ић". Интересантно је да су у наредним топаљским
нотама не помињу Бронзићи који су вјероватно иселили из Топле. Но, ваља водити
рачуна да су прве двије ноте од соли Топаљске парохије обухватале и село Савину,
па није сигурно да су Бронзићи стајали у насељу Топла.
Си/ј/а читуља
Бошка Ћоровића .................................. на вањској страни корица
Читуља
Шпира
Ћоровића
23. Априла ............................................ на унутрашњој страни корица[6]
6. Ћоровићи се старином везују уз насеље
Савина, али Ноте од соли државе Новске казују да су били присутни у Требесину.
Били рођаци са знаменитим Србином прве половице 18. вијека, Јовом Стевановим
Делином из Пода који је био успјешни трговац и црквени добротвор и који је браћу
Ћоровиће опоручно даривао знатнијом сумом новца. У Нотама од соли
државе Новске јавља се Јован Ћоровић
1771. године, под редним бројем 36. Бијаше тада савинским игуманом Инокентије
Дабовић из Сасовића, а топаљски главар Ђорђије Радић. Сљедеће, 1772. године
Јован је имао 5 чланова обитељи, помјеривши се у попису за једно
мјесто напријед. Очигледно је током
неколико година колико је протекло до сљедеће сачуване ноте од соли становништво
Савине увећано. У 1790., јавља се Јово са пет чланова фамилије, помјерен на
42. мјесто у попису. Бијаше тада у Савини 50 кућа и 280 житеља.
у 1793. години породица се увећала за једнога члана. Ћоровићи и данас стоје
у Савини. У ноти од соли Топаљске парохије помиње се на редном мјесту 179. Божо
Ћоровић са 7 чланова обитељи, а 1758., Јово Ћоровић са 5 чланова. Будући да
касније у Топлој нема Ћоровића, то ће бити да су ипак и ови Ћоровићи стајали
у Савини у вријеме када су Ноте од соли Топаљске парохије обухватале и Савину.
Си/ј/а читуља
Јо/в/анна
Радојева Ћосурића ............................... на вањској страни корица
Овој читуљи недостају листови!
Читуља
Котлаша ........................................ на вањској страни корица
Читуља
Николе
Котлаша ........................................ на унутрашњој страни корица
Помени Господи рабов
усопших
Јо/в/анна Ђорђија
Јо/в/анна Савку
Илију Исаила
Рада Јану Бог
дана Ђура Јо/в/анна
Стефана Анђу
Јану Андру
Мару Марту
Марију Николу
Јо/в/анна Глиго
рија. Јану Марију
Николу Шпира
Митра Керста
Стану Сару
Мару Васу
Јешу Васа
Мару Јо/в/анна
Читуља Глига
Миловића
1893[7]
7. Ово је фамилија Котлаша из села Мојдеж. У Нотама од соли уписују се и као Котленичићи. На завршетку ове читуље, стоји и биљешка: "Читуља Глига Миловића 1893". Миловићи су такође стара мојдешка фамилија. Могуће је да је читуља Глига Миловића овдје раније стајала као прикључена. За нас је појава Котлаша у Нотама од соли државе Новске парохије савинске представљала изненађење. Већ у ноти од 1771. године јавља се Јован К о т а р а ц са 6 чланова обитељи пор редним бројем 4 у попису. Јован је присутан и 1772. године са 6 чланова, под редним бројем 6. У наредним сачуваним пописима нема Котараца (Котлаша, Котленичића). Овдје је вјероватно у питању неки савински загранак овога мојдешког рода, на што упућује и придодата биљешка са именом друге једне мојдешке фамилије.
Ноте од соли државе Новске за село Мојдеж
1758., помињу Ђура Иванова са 8 укућана и Танасија Мијова са 4 члана. Ово су
несумњиво Ђуро Јовов и Атанасије Мијов из пописа 1763. године, стојећи на фиксним
мјестима у попису. У Ноти од соли за 1789. годину, јављају се у Мојдежу три
породице Котлаша (Котленичића): Ђура (4 члана), Јова (2 члана) и Танасија (6
чланова). И даље, у 1790., стање је непромјењено. У ноти из 1792., умјесто Јова
се јавља Никола са 2 члана обитељи. Из документације политичко - управног млетачког
архива у Херцег - Новоме, дознајемо о присуству Луке Николина у првој половици
18. вијека. Његова жена се звала Мара и сигурно је била удовица до 1742.
године.
Читуља
Капе/та/на
Сима
Митро =
вића ........................................... на вањској страни корица
Андрију
Јо/в/анн
Стану
Мару
Сару
Помјани
Господи души
усопших
рабов
твоих
Андрију
Алесандра
Марка
Читуља
капетан
Сима
Митровића[8]
8. Овдје је највјероватније у питању читуља фамилије Митровић из Забрђа у Луштици. Митровићи се традиционално везују уз села Забрђе и Крушевице крај Бијеле. Архивска књига из 18 вијека Поменик луштички укључује неколике читуље овога луштичког рода. Најприје, породицу Ника 8. Јовова са именима: Петар, Стана, Петар, Стака, Божо, Крсто, Анђуша, Јово, Вуко, Никола, Раде, Трипо, Петар, Кате, Никола, Стана, Јово и Јана. Читуља не носи датацију. Луштичке читуље су сабране у посебну књигу трудом игумана из Херцег - Новога, Макарија Грушића чија је фамилија такође заступљена у Поменику. Ове су фамилије очигледно учествовале у градњи Велике савинске цркве. Уз село Забрђе везује се и фамилија Вука и Вучића Митровића, сачувана у Поменику. Ова читуља укључује имена: Ника, Јану, Стану, Андрију, Ника, Митра, Вука, Милоша, Марка, Јелу, Ива, Стану, Анђу, Кату, Јану, Вука, Стану, Миха, Марка, Ђура, пера, Јелу, Стану, Вучића, Вука, Крста, Јована, Андрију, Митра, Анђу, Дафину, Рада, Ника, Дафину, Божа, Јова, Мару, Јелу, Стану, Крста, Тома и Рада. Читуља не носи датацију, али свакако припада другој половици 18. вијека. Трећа читуља луштичких Митровића сачувана у Поменику помиње: Милоша, Стану, Јану, Ива, Пера, Трипка, Анђу, Стану, Марију, Вују, Ива, Пера, Стијепа, Пера, Пера, Михата, Пера, Милоша, Дафину, Ђура, Ника, Јану, Ива, Милицу, Пера, Вука, Вука, Николу, Јану, Ива, Анђу, Јова, Ника, Ника, Монахињу Ангелију, Марију, Марка, Анђу, Јова, Анђу, Марка и Леса. Митровићи се укопавају код парохијске цркве Пресвете Богородице у Забрђу.
Свакако, треба водити рачуна о кући Митровића у насељу Србина о којој поп Саво
Накићеновић казује да је досељена из Книна у другој половици 19. вијека.
Читуља
Вељка Павко =
вића с Мељине
7 ђенара
1858 .......................................... на вањској страни корица
Успоших
Григорија Илинку
Панта Анушу
Данила Ђура Деспу
Ника Анну Кату
Ника Јо/в/анку
Ника Софију
Јова Јо/в/анку
Керста[9]
9. Необично угледна и значајна фамилија Павковића из села Поди. Одликовали се као поморци и народно - црквени добротвори. Заиста је мало познато да је загранак Павковића стајао у Савини. Да погледамо Ноте од соли државе Новске. Под редним бројем 14. у попису из 1771. године јавља се Марко Павковић са 3 члана обитељи. У осталим сачуваним пописима нема Павковића! Према свештенику Саву Накићеновићу, први Павковић у Подима био је Вујадин, који је имао сина Митра и Драшка. Знаменит је Данило који је живио у другој половици 18. вијека и који је био члан преговарачке групе из Топле на преговорима са бароном Рукавином у Сплиту 1797. године. Познат је такође, Лесо који је успоставио фондацију "Штедња Лесова" за школовање младих Пођана у средњим и високим школама., као и Јован Павковић, народни добротвор, са свога великог новчаног завјештања своме селу.
Да видимо сада, ко су Павковићи у Нотама од соли парохије пођанске. У овоме селу стајало је неколико кућа овога угледног рода. У ноти од 1758. године поменут је капетан Глигор са 10 укућана, као и Ђикан са 8 укућана. Дакле, двије фамилије. Већ 1763., јављају се у Подима 4 породице Павковића: Митар (7), Глиго Андријин (6), Јово (7) и Глигор (12). У сљедећој сачуваној ноти од соли из 1771. године, поред Митра, Јова и Глигора, јавља се име Луке Павковића са 7 чланова обитељи. Овакво стање задржано је до 1772. године. У 1777., јавља се међу Павковићима Саво са 6 особа. У 1789. години у Подима стоји 5 кућа Павковића: Марко (5), Данило (5), Никола (11), Глиго (6), Ђикан (4). У наредној сачуваној Ноти од соли државе Новске из 1790. године: Марко (5), Панто (5), Мато (8), Глиго (6), Ђикан (6). Ове године Ђикан Павковић се јавља као кнез Пода.
Необично је драгоцјен попис глава фамилија и мушке дјеце са њиховим занимањем
и мјестом боравка начињен у 1808. године, па га овдје дајемо у цјелости. Попис
је начињен 2. фебруара 1808. године, и сачуван је у новском архиву само за села
Мокрине, Камено, Жлијеби и Поди. У овоме попису помиње се неколико породица
Павковића у Подима: Саво, су четири брата сви на двор, Мато, старац од годишча
75, има сина једнога и други малешан, Драго, самац, Јоко, бутигијер су четири
брата најстарији је на службу у мернаре пошо је а три мала, Шпиро самац на двор,
Саво, годишча 47, један син дома а један на двор, Лука, самац на двору, Панто
од годишча 50, има једнога сина на двору, Данило, самац годишча 55, и Ђуро на
двору.
Капетан Глигор Павковић је ктитор пођанске цркве Светог Сергија и Вакха. Дознајемо
о томе његовом дјелу из старог ћирилског натписа на преслици звоника ове цркве.
Натпис је урезан на великом блоку уграђеном у конструкцију звоника, испод највишег
окна. Овај још необјављени натпис читао се са тла, двогледом, па се за сада
не може пружити цртеж. Али јасан је садржај: Сеи каппел начинит/сј/а Свети Мученици
С/е/р/г/ије и Вал/х/ И на свој кош.... Би прокарадор Глигор Павк /ович/ /са/
сво/јо/м браћом Года 1769 мађа 18 ...
Читуља
Миха Вучуре
вића ............................................ на вањској страни корица
Помјани Господи рабов твоих
Петра. Милинка. Ива.
Сима. Ђурицу. Сима.
Јо/в/анна. Антонија. Сима.
Михаила. Марка Илију
Михаила. Божа. Петра.
Антонија. Тома. Јо/в/анна
Ива. Јо/в/анна. Савва. Васиља.
Ђурицу. Антонија Ивана.
Јо/в/анна. Стефана. Стефана
Вучура. Арсенија. Марка
Вукосава. Ђура. Аћима
Данина
Јова. Павла. Јова
Марко Тодора.
Петра. Мишка. Луку
Тодора. Јоакима.
Николаја. Арсенија.
Сима. Петра. Лазара.
Мија.
Лик женски
Мари, Стани, Ћерани.
Евфросинији. Мари. Анђи.
Стани. Мари. Анђи. Мари
Крстини. Мари. Јеши. Јани.
Јели. Јеши. Елени. Роси.
Анђели. Јани. Анђелију.
Анастасију. Андријану[10]
10. Вучуревићи из Кривошија или Зубаца.
Међутим, овдје је у питању савински род Вучуровића, који се у другој половици
18. вијека јавља у неколике породице настањене у Савини. У Ноти од соли за 1771.
годину јављају се двије куће: под редним бројем 11. породица Николе Вучурова
са 8 чланова обитељи, а под редним бројем 12. породица Лазара Вучурова са 5
чланова. До 1772. године фамилија Николе Вучурова се увећала за једнога члана,
а Лазарева је остала са истим бројем чланова. У 1789. години Николина породица
се умањила за два члана, а Лазар се помиње као покојни: "Фамеја покојнога Лазара
Вучурева, душа 3". И у 1790. се помињу двије фамилије, Николе и покојнога Лазара,
али у последњој сачуваној ноти из 1793. године јавља се М и х о Вучуревић са
7 чланова обитељи на редном мјесту 6., као и фамилија покојнога Лазара која
се није увећавала већ је непрекидно остала на 3 члана. Село Савина имало је
у томе часу 47 кућа и 260 житеља. Парох савински бијаше
учени Никанор Богетић. Веома је важно скренути пажњу на недостатак Вучуровића
у пописима Топаљске парохије из 1750. и 1758. године.
Сија читуља
Марка
Аћимова
Гојковића
23. 1829. Апри
ла. ........................................... на вањској страни корица
+
Усопших рабов
твоих
Јеромонаха: Леонтија
јеромонаха: Јосифа Јова
Георгија Мијата
Риста Мијата
Трипа Андрију
Георгија Савву
Симеона Јо/в/анна
Стјепана Трипа
Андреја Види
Вилипа Симану
Васиља Симану
Василија Илију Јанка
преврати
Јо/в/анна Спиридоо -
на Јо/в/анна Симани
Јели Мари Јо/в/анни
Сари Мари Кати
Деспи Мари Васа
Кати Анђелију
Елени Софију
Јоакима
Ефросинију
Марка Ђура
Глига Марију
Ника
Шпиридона
Софију Михаила
Деспу
Деспу[11]
11. Мокрињски род Гојковића који по старини
стоје и у селу Ратишевина. Два јеромонаха, Леонтије и Јосиф за које не можемо
утврдити када и гдје су живјели. Сасвим је вјероватно да су ови калуђери служили
у неком херцеговачком манастиру. У ноти од соли за 1771. годину
јавља се под редним бројем 39. Аћим
Гојковић. У ноти од Савине из 1772. јавља се Марко са 4 члана обитељи. У ноти
од соли за 1789., јавља се под редним бројем 39. Аћим са 7 чланова обитељи,
али, као сљедећи у попису, Марко Јованов са 4 члана, баш као и Марко Гојковић
у претходној ноти! највјероватније је да су у то вријеме у Савини стајале двије
куће Гојковића. И у 1790., Аћим Гојковић и Марко Јованов, а 1793. године стање
је неизмјењено. Нота од соли Топаљске парохије из 1772. године укључује Аћима
Гојковића са 4 члана обитељи, а нота из 1790. године Марка Гојковића са 6 чланова.
Коначно, нота из 1793. помиње Марка Гојковића са 5 укућана. Није могуће са пуном
сигурношћу рећи да ли је нека породица стајала истовремено и у Топлој, мада
Ноте од соли Топаљске парохије послије 1758. године, више не захватају у Савину.
Поп Саво Накићеновић помиње породицу Гојковића у Србини, као и знаменитог Марка,
морског вука, и њихову читуљу из 1829. године. Поп С. Накићеновић тврди да су
ови Гојковићи у Србину дошли из Мокрина.
Сија читуља Стефана
Раповца: 6: декембра
1828.
Усопшија
Сима Јова Стијепа
Луку Але/к/су Петка
Ивана Андрију Ника Сима
Ника Дамјана Сима
Стијепа Тодора Пера
Ника Марка Стијепа
Илију Ђура Ника Рада
Петка Мића Ника
Саву Тома Васе Тома
Стефана Ђура Ника Тодора
Стану Кату Мару Анђу
Ћерану Јовану Дафину
Анђу Деспу Вујачу Марију
Ђура Јова Стефана
Марију, јеромонаха Герасима
Ђура Јова[12]
12. Веома знаменити сасовићки род Раповаца. Укопавали се код цркве Светога Стефана у Горњим Сасовићима. Овдје лежи доста стара гробница са каменом крстачом и натписом, из времена када је настала ова читуља. Знаменит је савински архимандрит Герасим (Раповац). Сасовићки Раповци су нам познати благодарећи Нотама од соли државе Новске. У Ноти из 1763. године јављају се 4 породице Раповаца у овоме селу. Најприје: Митар (3 укућана), Јово (4), Тодор (4) и Тодор (6). У сљедећој сачуваној Ноти од соли парохије Сасовићке у којој је парох Софроније Савинац (Видаковић) калуђер манастира Савина, помињу се три породице: Тодора (7), Митра (1) и Павла (5). У Ноти од соли из 1789., у Горњим Сасовићима опет стоје 4 породице: Митар Јаковов (8), Јевто Тодоров (2), Ђорђије Тодоров (3) и Нико Павлов (5). Све до краја 18. вијека одржавале су се у Сасовићима 4 породице Раповаца. 1792: Митар Јаковов (8), Јевто Тодоров (2), Ђорђије Тодоров (3), Нико Павлов (5). 1799: Лука Раповац (5), Јевто Раповац (5), Ђорђије Раповац (3) и Нико Раповац (4). Благодарећи Нотама у којима се уписују главе фамилија са именом оца, али и онима у којима се поступа униформно, уз уписивање презимена, могуће је утврдити припадност домаћина појединим фамилијама, као и учинити везу са подацима из млетачких земљишних књига. То је за сада једина сигурна нит.
Најпознатији међу сасовићким Раповцима бијаше игуман манастира
Савина Герасим. Рођен је 1780. године и био је три пута биран за манастирског
старјешину. Саво Накићеновић каже о оцу Герасиму: "Био је углед и узор калуђерског
живота, изванредно милостив и економ, добар церемониста и добротвор, нераздјељиви
друг са братом својим калуђером Данилом Накићеновићем". Отац Герасим је сакупио
средства за градњу потпорног зида манастирске порте 1857. године. Даривао је
новске цркве а посебно парохијалну цркву Светога Архиђакона Стефана у његовим
родним Сасовићима. на Великој цркви манастира Савина дао је да се израде фини
оквири за врата и прозоре. Његов ручни дрвени крст, окован златом, и ликом Христоса,
чува се у манастиру. Учитељ Герасимов био је отац Софроније Ђучић из Крушевица.
Читуља Богда =
на Јовова
Мировића
Даниловића
23 Априла ..................................... на вањској страни корица
Читуља Богдана
Мировића
23. априла ...................................... на унутрашњој страни корица
+
Помјани Господи душ =
и успоших рабо =
в твоих во цар =
стви твојем.
Мирона Јелу
Петра Јова
Младенца Јова
Кату Јешу
Спасоја Тошу
Читуља Ђура
Васова Пари -
језа 1861.................................... на првој страни читуље
Помјани Господи
усопших
Ђура Тодора
Сима Пера Саву
Николу Ћира
Јова Мару Полу
Софију Јовану
Савку Васа
Глига Полу
Савва Мару
Ђорђија Анђу
Јо/в/анна[13]
13. Стара фамилија у селу Мојдеж. Спада међу три стара новска рода чија презиме завршава на "ез". Дакле: Паријез, Барбарез (Суторина, Жвиње) и Мисинез (Поди). Откривање Паријеза у Савини представљало је за нас изненађење. У Ноти од соли државе Новске уписан је 1771. године, на редном мјесту 19., Ћ и р о Паријез са непознатим бројем укућана, док нота од соли за сљедећу 1772. годину укључује особу наведену као: "Трипков Ћиро" са 4 члана обитељи. У 1789. години помиње се В а с о Паријез на редном броју 21., такође са 4 укућана, а 1790., његова се породица увећала за једнога члана. У попису из 1793., Васо је имао 5 чланова породице. Дужни смо скренути пажњу на присуство Ћира Паријеза у попису Топаљске парохије из 1750. године на редном мјесту 185., са 5 чланова обитељи, као и у попису из 1758. године. Паријеза у осталим топаљским нотама нема, па је сигурно да су живјели у Савини.
Ноте од соли државе новске парохије мојдешке укључују у 1758. години Јова Паријеза
са 9 укућана. Број укућана у овој једној кућу Паријеза у Мојдежу, у вријеме
пароха Теодора Милановића ће расти у 1763. и 1772. години, на 12 укућана. У
Ноти од соли за 1790. годину, јавља се Симо Паријез са 8 чланова обитељи, а
у последњој сачуваној мојдешкој ноти јављају се двије породице Паријеза: Ника
(4 члана) и Аћима ( 3 члана). У првој половици 8. вијека живио је у Мојдежу
Мијат (Михаило) Паријез, син Драшков. У то доба Мојдеж је бројао преко 500 житеља
( 538 1772. године у доба кнеза Ђура Брајовића и попа Луке Лучића).
Читуља Петра
Прара или Кокића
от Савине ......................................... на првој страни чутуље
Помјани Господи души
усопших
Вука Лазара
Анта Ника
Марка Кату
Стану Јану Соку
Мару Ану Јована
Петра . - Деспину . -
Јану Полу Савву
Ђура Кату
Усопших
Јешу
Стефана
Виду
Љубу
Јованку[14]
14. Последње име Јованка је дописано оловком. Могуће је да се овдје ради о
савинској фамилији Томашевића која и данас овдје стоји. То слутимо због надимка
"Кукице". У нашем истраживању било је тешко довести их у везу са топаљским Томашевићима
- Магазиновићима. Савински Томашевићи су у лику Игња Томашевића у 20. вијеку
уписани у савинске дароватеље. Нота од соли Топаљске парохије из 1750. укључује
Лазара Кокића као самца, а исто тако и нота из 1758. године. У осталим топаљским
нотама нема Кокића. То је породица која је стајала у Савини.
Поп Саво Накићеновић помиње савинске Томашевиће и каже да су поријеклом из
Требињског котара, да славе Никољ - дан и да су се звали Кокићи. Такође поп
Саво обавјештава да се њихова читуља налази у Савини. Овај аутор их помиње и
у Сасовићима у 18. вијеку, гдје се такође звали Кокићи. Род Томашевића био је
у 18. вијеку веома бројан у жупи Попово. Тамо су се звали Кукице. Ђ. Кристе
у својим радовима о поповским родовима обавјештава како овај род у Попову упорно
прати назив "Кукице", те како усмена традиција говори и о имену "Пакларевић".
Помен
Јока
Русовића
из Сербине.
Помен живушчих
Спи =
ра Савету
Анну Илију
Милицу
Мића Леса
Анђелику
Анну Мару
Спира
Сергија.
Помен
усопших
Вука Стефа
Јану Павла
Петра Сава
Јова Ђура
Андрију
Преврати
Ника Јова
Ника Анну
Кату Мару
Јелу Елену
Марију
Елену
Мару
Деспу
Марију
Софију Ника
Глигорија
Марију
Леса[15]
15. Највјероватније је у питању читуља пођанске фамилије Русовић. Кућа знаменитих
капетана и помораца. У Маинама од давнина стоје Руцовићи као угледна главарска
и свештеничка кућа која је дала 18 свештеника и народне прваке у тешким временима
млетачке окупације. У Србини је у вријеме попа Сава Накићеновића (почетком 20.
вијека) било три куће Русовића који су, према писању овога аутора, у Србину
дошли са Пода у првој половици 19. вијека.
Пођанске Ноте од соли казују да је у другој половици 18. вијека у Подима стајала
само једна кућа и једна породица Русовића и то домаћина Ника, и ова је породица
нарастала од једнога члана 1772. године до 6 укућана у 1793. години. Занимљиво
је да попис Пода из 1808. године пружа обавјештење о Нику Русовићу као старцу
са два сина на двору.
Читуља
Митра
Јокова ........................................ на вањској страни корица
Сима Петра
Јо/в/анна Сима
Петра Јо/в/анна
Сима Петра
Наста Глига
Андрију Јо/в/анна
Леку Јешу
Сија читуља Митра
Читуља
Илије
Цвијетовића
- 1781 - ----------------------------- на вањској страни корица
Помјани Господи рабо =
в твоих
Јеромонаха: Исаија јеромонаха. Пифа =
нија јеромонаха: Јо/в/анна монаха:
Никодима презвитера:
Драшка презвитера
Савву Илију Јо/в/ана
Миха Николу Цвје =
тка Николаја Божа
Јо/в/ана Матеја Миха
Лазара Стијепа
Андреја Тома Ми =
лутина Миха Јо/в/ан =
а Воина Марка
Јо/в/ана Вука Стије =
па Миха Сима
Остоји Сима Лаза
Миха Андреја
Александра Тимотеја
Миха Вука Евтимија
Николаја Сима Тодо =
ра Николаја Димитр =
ија Андреја Илију
Јо/в/анна Керста
Лик женски: -
Монахију Марту
монахију Марију
монахију Јелисавету
монахију Евлогију
монахију Марту
Стану Мару Ану
Манду Ану Сарру
Мару Кату Јану
Кату Марију Стану
Јо/в/ану Гроздану
Насту Ефу Мару
Ирину Мару Паву
Преврати
Марију Анну Јелу
Кату Елену
Деспу Комленију
Деспу Мару Јешу
Сарру Елену Сару
монахију Марту
Јешу Мару Томану
Марију Маријету
Софију[16]
16 Највјероватније је у питању род Цвијетовића из Топле и Савине. Као што се види, њихова читуља започиње са поменом тројице јеромонаха Српске Православне Цркве: Исиаја, Епифанија и Јована. Поред двојице свештеника и низ калуђерица. Ово је братство стајало у Топлој кроз читав 18. вијек. Могуће је да су као први у читуљи наведени јеромонаси који су живјели и служили у требињској области одакле је ова фамилија потекла. Нота од соли насеља Савина за 1771. годину укључује Илију Цвијетовића са 4 члана породице. Сљедеће године Илијина фамилија се увећала за једнога члана, а 1789., помиње се Илија и 8 чланова обитељи. У 1790. години стање је непромјењено, као и у последњем сачуваном савинском попису 1793. године. Цвијетовићи се помињу у документима которског архива са конца 17. вијека када су у окршајима Морејског рата учествовали на страни Венеције. Овај топаљски и савински род је потекао из Попова поља. У Ноти од соли Топаљске парохије помиње се под редним мјестом 178. Илија Цвијетовић са 4 укућана.
Према предању које је забиљежио свештеник
Саво Накићеновић из Кута, овај род је старосједелачки у Савини. Припадали су
пријеморејском становништву овога краја. Био је знаменит Илија који је са Драгутином
Магазиновићем одлазио у Млетке гдје се старао за привилегије својега народа.
У средњему вијеку, се ово презиме јавља у Попову (Сливница), дакле баш у мјесту
за које се посвједоченим поријеклом везују Томашевићи - Магазиновићи. У опоруци
Сима Милутинова Томашевића - Магазиновића учињеној 1742 у Топлој, помињу се
сестрићи овога ктитора и задужбинара да су синови Илије Цвијетовића. У Голубинцу
је 1419. године поменут Vladoje Zuietcovich homo dicti Gregorii
(Nicolich) soch qui habitant in Golubinac. Село Сливница и читав околни крај
је у 15. вијеку био под влашћу Николића.
Сија Читуља
Ђорђија
Кнеже =
вића. ........................................ на вањској страни корица
+
Помени Господи рабов
твоих
Јеромонаха Јоаникија
Јоаникија Воина
Вучету Стојана
Милана Мојсеја
Јо/в/анна Јо/в/анна
Јевта Јо/в/анна Вои =
на Пера Радула
Вучету Ђеорђија
Висилија Павла
Јо/в/анна Ђеорђија
Јо/в/анна Авраама
Христа Ђеорђија
Михаила Александра
Петра Јо/в/анна
Александра Марка
Василија Јо/в/анна
Јо/в/анна Николаја
Василија Александра
Риста Вуина Андрију
Стојана Евтимија
монаха Јо/в/анна
јеромонаха Милоша
Драгутина Пера
Милоша Васа
Милутина Миха =
ила Јо/в/анна Сима
Петра Вуина
Ника Василија
Митра Воина Ни =
колу
Јевта Христа
Милутина Ђеорђија
Симеона
Презвиетра Ђеорђија
Василија Воина Јо/в/анна
Димитрија Георгија
Јо/в/анна
Кашандру
Екатерину
Мариоцу
Јо/в/анна
Евфимију Данојлу
Јо/в/ану Канду Стоју
Анђу Јану Јегду
Јану Мару Дејану
Јану Љиљану Мару
Стоју Јану Комле =
нију Стану Конду
Јану Јо/в/анну Даној =
лу Јану Гордану
Анђу Достињу
Анђу Сару Сару
Комленију Марију
Фимију Марију
Јану Марију Јешу
монахију Василију
монахију Марију
Антонију Марију
Савку Јану Сћепа =
нију Јану Марију
Марију Ефу Марију
Гарофалу. Елену
Кату Марију
Душана.[17]
17. Једна од најзначајнијих новских, топаљских породица која је потекла са херцеговачког крша и која је и прије Морејског рата у Драчевици уживала велике посједе. Одиграли су крупну улогу у покретању дијела источно-херцеговачких фамилија ка Драчевици у Морејском рату и задобили млетачке привилегије. Настанили су се у Топлој гдје су се бавили трговином и поморством. Један необично занимљиви комплекс питања из топаљске историје 18. вијека је свакако садржан у низу индиција о многострукости родбинских веза, па чак и преклапању имена најкрупнијих и најутицајнијих фамилија старе Топле. Ово преклапање се опажа у њиховим читуљама и о томе ћемо на другом мјесту шире говорити. Општи лист тврдошко - савински носи и биљешку о дару Војновића - Вујновића савинском манастиру из прве половице 18. вијека.
Свакако, добро је познато преклапање презимена Војновић и Вујновић које је
у Драчевици у 18. вијеку сасвим уобичајено. Вицесердар из доба млетачке управе
Тодор Вујновић никако не припада кућанској - обаличкој фамилији Вујновића већ
управо топаљских Војновића. Аустроугарске катастарске мапе говоре о великим
земљишним посједима Војновића који су груписани у селима око Топле и које су
Војновићи стицали у 18. вијеку, веома изразито у једном великом замаху током
четрдесетих година. Учествовали су у управним тјелима Топаљске комунитади.
Савински Кнежевићи - Војновићи су исти они топаљски. Нота од соли за 1771.
годину укључује на првоме мјесту конте Васиља Кнежевића са 16 чланова обитељи.
Сљедеће 1772. године конте Васиљ је имао 17 чланова породице, а 1789., фамилија
је умањена за два члана. У ноти од 1790., помиње се конте Георгије Војновић
са 15 чланова, и 1793., конте Ђорђије Војновић са 16 особа. Нота од соли Топаљске
парохије из 1750. укључује Васеља Кнежевића са 20 укућана. Нота Топаљске парохије
из 1758. помиње конте Војина Сердаревића са 7 укућана, као и конте Васиља Кнежевића
са 16 чланова обитељи. И када се Савина престане пописивати у склопу са Топлом,
Војновићи се уписују и у једне и у друге пописе. Могуће је чак да су имали куће
и у Топлој и у Савини.
Читуља
Крста
Лепетића
1829 ........................................ на вањској страни корица
Читуља
Керста
Лепетића
Помјани Господи
души усопших
Петра Тома
Милинка Пера
Мића Јова
Ђура Лазара
Ђура Мија
Сима Јова
Савву Пера
Анта Марка
Ива Павла
Станишу
Вукосава
Митра Јова
Сима Пера
Лазара Петра
Лазара Јова
Сима Керста
Росу Јелу
Ћерану Кату
Росу Анну
Јешу Елену
Анђу Мару
Анђу Мару
Анђу Марију
Јану[18]
18. Лепетићи се по старини везују уз село
Мокрине и одломак Црљено брдо. У овоме одломку: Пољаци. У 18. вијеку бијаше
то велико братство у Мокринама, чак се може казати да је спадало у најмногобројнија.
У Нотама од соли државе Новске за 1758. годину, јављају се домаћини Томо са
4 члана обитељи, Ђуро (8), Перо (7) и Драшко (8). У то вријеме кнез Мокрина
био је Аћим Косић. У ноти за 1771. годину јављају се следеће главе породица:
Ђуро (12), Томо (6), Ђуро (3), Мијо (4), Митар (9), Драшко (8) и у одломку Црљено
брдо Васо (4). У важноме попису Мокрина из 1808. године, који укључује сву мушку
дјецу стоје сљедећи подаци о мокрињским Лепетићима: Нико з братом, брат му је
у мернаре, Тодор самац, Андрија з братом брат му је у пандуре, Ђуро од
година 62 су два сина један је на
двору а други у мернаре Митар, Нико самац, Томо самац, Мијо од година 60 са
једним сином, Марко од година 70 са једним сином, Јоко самац, Глиго су три брата,
Јоко Томов с братом оба малашна, Лазо од година 60 са једним сином, Лука самац,
Јоко Тодоров с братом, Никола од година 80 су два сина и Васо од година 60 са
једним сином.
Сија читуља
капетан Ђура
Авар/ам/овића (!)
из Сербиња (!)[19] ........................................ на првој страни читуље
АРХИМОНДРИТА ГЕОРГИЈА
АРХИМОНДРИТА ЛЕОНТИЈА
АРХИМОНДРИТА ИЛАРИОНА
ЈЕРОМОНАХА АВЕРКИЈА
ЈЕРОМОНАХА АРСЕНИЈА
ЈЕРОМОНАХА ТЕОДОСИЈА
ПРЕСВИТЕРА АВРААМА
ПРЕСВИТЕРА ЈО/В/АННА
ПРЕСВИТЕРА ДУКУ
ПРЕСВИТЕРА ПАВЛА
ПРЕСВИТЕРА МИЛОША
ПРЕСВИТЕРА ДАМЈАНА
ПРЕСВИТЕРА ВУЈАДИНА
ПРЕСВИТЕРА АВРААМА
ПРЕСВИТЕРА НИКОЛАЈА
МОНАХА НИКОДИМА
ЈЕРОМОНАХА: ПАРТЕНИЈА
РАЈА. ДИМИТРИЈА КОМНЕНА
ДИМИТРИЈА ДУКУ
НИКОЛАЈА ВУИНА
Презвитера Алекса
ндра.
Презвитера Николу
Презвитера Миха
ила. Спиридона
Константина.
СТЕФАНА. ЛАЗАРЈА.
АВРААМА. ДАМЈАНА
ПЕТРА. ЖИВКА.
САВВУ. ДАНИЛА
АВРААМА. СИМЕОНА.
ПЕТРА. ЈО/В/АННА.
ДРАГА. СЕКУЛА.
НИКОЛАЈА ПЕТРА
ТОМУ. ЈО/В/АННА.
МОНАХИЈУ ЈЕЛИСАВЕТУ.
МОНАХИЈУ ИРИНУ.
МОНАХИЈУ ЈЕЛИСАВЕТУ.
МОНАХИЈУ ТЕОФАНУ.
МОНАХИЈУ МАРТУ.
МОНАХИЈУ ДОРОТЕЈУ.
МОНАХИЈУ ЈЕЛИСАВЕТУ.
ДЕСПИЊУ.
МАРИЈУ: АННУ. ЈЕЛЕНУ
ЕКАТЕРИНУ. ВУЈУ.
ЈЕЛЕНУ ДОСТИЊУ
ЕКЕТЕРИНУ. ДАФИНУ.
ТЕОДОРУ. ЈЕЛЕНУ.
ЋЕРАНУ. ИРИНУ.
МАРИЈУ ИКОНИЈУ
САРРУ. ИКОНИЈУ. САРРУ.
ЈЕФТИМИЈУ ТАТЈАНУ
ЕВЛОГИЈУ. АНАСТАСИЈУ
ЈО/В/АННУ. АНАСТАСИЈУ.
ЈЕЛЕНУ МАРИЈУ
ГРОЗДАНУ МАРИЈУ
БОЈКУ ДАНОЈЛУ
САВКУ ЋЕРАНУ
СТАЈУ ГОРДАНУ
ДАНОЈЛУ ЈО/В/АННУ
МАНДАЛИНУ СТАНУ
МАРИЈУ ИВАНУ
БОЈКУ РОСАНДУ
ГОСПАВУ Госпаву
Анету АНГЕДИ
ЈУ ЈО/В/АННА на 17 Но:
Ефросинију
софију
Анђу
Димитрија
Јо/в/анана
Георгија. Елена
Стефа Соку
Георгија Тому
Анету
Младенца Јелену
Софију Васа
Марију
ДЕСПУ. АНЂУ
ЛАЗАРА ЈО/В/АННА
ИВАНА. СИМЕОНА.
ГЕОРГИЈА ИВАНА
АЛЕКСИЈА. ДИМИТРИЈА.
ГРИГОРИЈА. ГЕОРГИЈА.
СТЕФАНА. ЈАНОША.
ЛУКУ. МОЈСЕЈА. = 16
ЈО/В/АННА. фев = 1777
НИКОЛАЈА. ДЕКЕМВРИЈА: 1790
ИГЊАТИЈА
МИЛАНА. ЦЈЕТКА
ЈО/В/АННА. МИЛИЈУ.
СЛАВУЈА. СИМЕОНА
ВУКОВОЈА. ВУКОЛАЈА
ЈОСИФА. МАРКА.
ВУЈА ДАКИЋА
СИМЕОНА. САВВУ.
ЈО/В/АННА. ТОМУ
СТЕФАНА. ГРИГОРИЈА.
АНДРЕЈА[20]
19. Овдје се ради о новскоме насељу Србина и капетану Ђуру Аврамовићу из Требесина. Знатније тешкоће су се јавиле код раздвајања Аврамовића из Требесина и Оравца, јер су и једни и други давали српске свештенике, мада требесињски Аврамовићи свакако више.
20. Најбројнија српска свештеничка фамилија у Драчевици. Потекли из требињског краја а у вријеме морејског ратног метежа доселили у Требесин. Забиљежени и у Србини и Савини. Аврамовића има и у Горњим Сасовићима и Ораовцу гдје такође свештеници. Леонтије Аврамовић је био савински игуман и кандидат новске крајине за архијереја Српске Православне Цркве. Бијаше то у вријеме оштрих распри након прогона бокешког и далматинског митрополита Стефана (Љубибратића) из Новога и његовог преузимања костајничко - зринкопољске епархије. Далмација и Бока бeјаху без епископа и правилне епископске власти. На позив протопопа Димитрија Крчке и крупске комунитади, манастир Савина и Топаљска комунитад је између себе изабрала двојицу кандидата. Један је био савински игуман Леонтије. Из једнога писма које се учува у архиви манастира Савине, а које је манастир упутио своме посланику и повјеренику у Млецима Марку Мирковићу, види се да оци негодују због кандидата Лаврентија који је "метат у балоту" као кандидат задарске надбискупије.
Савинске Ноте од соли укључују Аврамовиће. У ноти из 1771. године помиње се Јован Аврамовић са 5 чланова обитељи и то под редним бројем 13. Сљедеће године, такође Јован, са непромјењеним стањем, а 1789., Н и к о Аврамовић са 11 чланова породице. У 1790. години јављају се двије куће Аврамовића: Ника, са 7 чланова и Ј о а к и м а са 5 чланова. У ноти од соли за 1793. и даље су у Савини двије куће: Јова (7 чланова) и Аћима (6 чланова). У Ноти од соли Топаљске парохије под редним бројем 165. уписан је Јово Аврамовић са 7 укућана. У осталим топаљским нотама нема Аврамовића па се може вјеровати да су ове фамилије у другој половици 18. вијека заиста везане за насеље Савина.
Из требесињске куће Аврамовића био је и савински игуман Иларион. И он се постригао у Савини гдје је био настојатељ и архимандрит. Отац Иларион је умро 1766. године. Његов ручни крст чува се у манастиру. У 19. вијеку био је савински сабрат и настојатељ Јоаникије Аврамовић који је рођен у Требесину 1831. године. Он је завршио основну школу у Задру и клерикалну школу у Шибенику. Саво Накићеновић казује да је отац Јоаникије закалуђерен у Савини, и да је учитељевао у Рисну и по паштровским манастирима. Постао је игуман савински 1877. године. Преминуо је 1893. у Херцег - Новом. Из ове фамилије био је и отац Теодосије, али свакако, најзнаменитији међу требесинским Аврамовићима је отац Леонтије, савински игуман из прве половице 18. вијека. Он се упокојио 1742. године. Поп Саво Накићеновић казује животопис архимандрита Леонтија. Отац Леонтије је учесник православне скупштине у Бенковцу, скупа са оцем Никанором Рајевићем, на којој су донијете одлуке важне за одржање Срба у Далмацији и Боки. Ова је скупштина одржана 1731. године. Она је одлучила да се српско - православни народ у доменима републике Светога Марка чврсто држи науке источне цркве и да нема ништа заједничко са римокатоличком црквом и да се млетачком сенату поднесе молба за избор једнога свештеника који би био посвећен за далматинско - бокешког владику. Послије, Срби у Боки предлагали су управо оца Леонтија за архијереја. Ова акција произвела је касније низ репресивних мјера према Српској православној цркви у приморју. У цркви Светог Пророка Илије у кућанској Ластви чува се један осмогласник који је отац Леонтије добио на дар од архимандрита сибирског у вријеме његове посјете Москви. Из ове куће био је и отац Партеније који су упокојио у Савини 1797. године. Познат је отац Стефан Аврамовић из Требесина који је по сопственој жељи читавога живота остао ђаконом а управо његовим трудом оправљена је црква Светога Томе у родном му Требесину. Упокојио се 1806. године. Из ове куће бијаше и сабрат манастира Савина у првој половини 18. вијека архимандрит Георгије. Отац Саво Накићеновић сматра, на темељу читуље капетана Митра Аврамовића да је отац Георгије рођен прије архимандрита Леонтија.
Историју овога братства изучавао је поп Саво Накићеновић. Он помиње рукопис
попа Јована Аврамовића који је до наших дана сачуван само у фрагментима, у којој
се казује да су Аврамовићи доселили испод Голије, из Љубомира, и то три брата,
од којих се један насели у Требесину, други у Ораховцу, а трећи у Бјелицама.
Читуља Марка Ми
хаиловића
Помјаник Марка
Јо/в/аннова Михаи -
ловића. при Каштел
Новом
1797
Помјани Господи рабов твоих
Јо/в/анна Стојана Петра
Радивоја Вуколаја Петра
Јевта Вуина Висариона
Михаила Радана Тодора
Бошка Стефана Тодора
Јо/в/анна Радана Васиља
Бошка Раосава Обрена
Вукашина Митра Савву
Мирчету Вукола Јо/в/анна
Јевта Савву Лазарја
Јо/в/анна Тодора Сима
Вуколаја Раосава: монахију
Марту Анну Андријану Ану
Јо/в/ану Анђу Јелу Јешу
Љиљани Деспи Екатерини
Стани Ђурђи Јо/в/ани
Ани Анђи Ђурђи Јо/в/ани
Анђи Деспињи Мари Ани
Анастасији Мари Мар -
ка Таду Марију
Мирчету Илију
Јо/в/анна
Керста
Јефимију Ијану[21]
21. Породица Михаиловића која је стајала при Староме граду.
Читуља Мар -
ка Даниловића
1826 или
Мировића
23. Априла
Помени Господи рабов твоих
Петра Вуколаја Ивана
Пера Михаила Јо/в/анна
Саву Ивана Божа Петра
Кузмана Јо/в/анна Петка
Василија Николу Марка
Петра Митра
Симеона Ђура Савву
Јо/в/анна Луку Марка
Петра Петра Стјепана
Мирона Јова
Јелу
Ангелину Магдалину
Дафину Манду Јану
Деспу Сару Јешу Ивану
Стану Анастасију Стоју
Круну Сару Мару Сару
Бојану Мару Достињу
Деспињу Јану Елену
Стану Росу: Росу
Анђу Јешу.
Андрију.
Спасоја Стану
Јану[22]
22. Сасвим је сигурно да је у питању род Даниловића из Зубаца. Према предању које је забиљежио Обрен Ђурић Козић, овај род је дао и српске епископе. Вјерујемо да ова читуља припада зубачким Даниловићима због помињања Кузмана, Јована и Васиља. Недостаје четврти брат Гргур, повјереник Дубровачке републике, али није ријеткост да Срби носе два имена. Кузман је био зубачки кнез у тешком времену, када на почетку 18. вијека Зупци стоје између катуњанских група који пустоше дубровачку околину и Републике која тражи од Зупчана да онемогуће пролаз овим групама. Када 1714/15., отпочне нови велики турско - млетачки рат, а поред тога и херцеговачки устанак 1711., наћи ће се Кузман и његова фамилија у неодрживом положају и прећи у Драчевицу. Овдје су се населили у Топлој, Мокринама, и Ђеновићима. Кузман је био зубачки главар, а на једноме мјесту се помиње и као сердар од обје крајине, и зубачке и новске. Мокрињски Терзовићи потичу од Даниловића.
Нота од соли Топаљске парохије из 1750. године укључује под редним мјестом
117. Јована Даниловића са 9 укућана и Мојсија Даниловића са 7. Исто тако и топаљска
нота од соли за 1758. годину: војвода Јован са 10 укућана и Мојсије са 7. У
Ноти од соли Топаљске парохије из 1771. године помиње се Кузман Даниловић са
4 члана обитељи, а 1778., и Марко Даниловић (8) и Кузман (5). У Ноти од соли
за 1790. годину, у Топлој стоји Ђорђије Даниловић (3) и Јово Даниловић (4).
Сасвим је вјероватно да су зубачки Даниловићи живјели и у Топлој и у Савини
у другој половини 18. вијека
Читуља Пера
Перишића
са Савиња
Помјани Господи рабов твоих
Перишу Јо/в/анна Филиппа
Васиља Петра Шћепана
Николу Марка Радоицу Луку
Петка Илију Дуку Петра
Ђура Вујадина Милутина
Јо/в/ана Драшка Дуку Николу
Ивана Петра Милету
Шћепана Перишу Леса Пере
Николу Јова Мија Сава Ива
Трипка Јевта Милана Ђука
монаха: Витора Тодора Сима Пера
Марка Јова Лазара Савву
Николу Јакова Илију Јевта
Саву Николу Јова Дмитра
Лазара Стефана Лазара: Ћира
монахију: Марту. Достињу Полексију
Анну Данојлу Савку Ћерану
Вујачу Љиљану Санду Вишњу
Јагиту Деспу Савку Зорицу
Ану Санду Јелу Веселицу Јелу
Деспу Настасију. Јешу Данојлу
Санду Јелу Зорицу Деспињу
Насту Јелу Анастасију Ком -
ленију Стану Магдалину
Марију Пера Евфросинију
Керста[23]
23. Савински Перишићи су присутни у Нотама
од соли државе Новске - Др Г. Комар, Светоуспенски манастир Савина у Мељинама
код Херцег - Новог, манастир Савина, Херцег - Нови, 2001. Поред Савине, присутни
су и у Кутима у одломку Песторићи гдје, према предању доселили у Морејском рату
из села Драчево у Поповом пољу. У Драчеву и данас стоје Перишићи. Ноте од соли
државе Новске, поред Кута, указују на насељење Перишића и у Савини. У ноти из
1789. године поменут је Анто Перишић са 3 члана обитељи, али и Перо Перишић
са 4 члана. У ранијим нотама нема Перишића, а сада се јављају двије породице.
Може се, заиста, нагађати да су Перишићи у Савину стигли између 1772. и 1789.
године. Ноте од соли у углавном рађене на млетачку Нову годину, 1. марта. Остаје
међутим питање ко је Перо Лазарев из нота од соли за 1771. и 1772. годину. И
Перо Лазарев је имао 4 члана обитељи
и у нотама се помиње под блиским редним бројевима. У 1790., помиње се само Анто
Перишић са 4 укућана, али и Вуко Петров са 5 укућана. И у последњој сачуваној
савинској ноти јавља се Анто са непромјењеним стањем. Такође, и Андрија Вуков.
Заиста је за вјеровати да овај род савинских Перишића није у вези са кућанским
Перишићима из Песторића јер се тамо не помиње име Анто. Перишића никако нема
у Нотама од соли Топаљске парохије. То је род који је стајао у Савини.
Сија читуља
Василија Шпадића
Помени Господи рабов твоих
Јеромонаха: Василија: јеромонаха.
Теодосија. монаха
Саватија. Вучету. Нико -
лу. Радована. Павла
Стојана. Павла. Петра.
Сава. Петра. Јо/в/анна.
Теодора. Николаја.
Петра. Јо/в/анна. Стефа
на. Радула. Јо/в/анна.
Миливоја. Савва. Петра
Филипа. Јо/в/анна. Гаврила
Митра. Вуколаја. Петра.
Савва. Ивана. Ракослава.
Мирка. Стефана. Мило -
ша. Василија. Милету
Спиридона. Јо/в/анна. Мат-
теја. Стефана. Ијакова.
Јо/в/анна. Матија. Стојана.
Андреја. Стојана. Николаја.
Григорија. Сава. монахију.
Јелисавету. монахију
Стану. монаха. Анастасију
Анђу. Зорицу. Јелу. Савку.
Марију. Данојлу. Ангелију
Марту, Марију. Анђу. Јелу
Стану. Деспињу. Јелу.
Тодору. Јанну. Мару.
Санду. Јелу. Бојану. Ман
ду. Данојлу. Канду.
Росу. Анђу. Росу. Јану.
Дуњу. Мару. Деспу
Андријану Деспињу.
Сава Јакова
Марка. Димитрија.
Екатерину. Јована
Алесандра Василија
Лазара Анну Марија =
јану (!)
Марију
Василија
Алесандра Јелу
Софију Мића
Шпира
Усопшију
Симеона
Младенцов
Саву Софију
Марију.[24]
24. Данас готово заборављена а значајна српска савинска фамилија. Као код свих значајнијих новских родова, и њихова читуља започиње калуђерима. Осим тога, видљиво је присуство српских калуђерица. Да видимо ко је од Шпадића стајао у Савини у другој половици 18. вијека. Најприје, нота из 1771. године открива В о ј и н а Шпадића са 3 члана обитељи на редном мјесту 26. Његова је фамилија у наредној години нарасла за два члана, а 1789. године јављају се Александро са 6 укућана и Васо Шпадић са 7 чланова обитељи. Интересантно је се у ноти од соли за 1790. годину Шпадићи помјерају у редном мјесту у попису на сам врх а то није баш чест случај у нотама од соли. У овој ноти помиње се на 2. мјесту Александро Шпадић са 5 укућана, а на 27. мјесту и даље Васо са 7 чланова. Нота од соли за 1793. годину укључује поново Александра са 3 члана и Васа са 5 укућана.
Нота од соли Топаљске парохије за 1750. годину укључује на редном мјесту 190.
Мата Шпадића са 11 укућана. У томе часу Топла је скупа са Савином бројала 1229.
житеља. Главар је био Драгутин Магазиновић а секретар Матија Јововић. У сљедећој
сачуваној ноти од Топле, јавља се понови на редном броју 198. Мато Шпадић са
9 укућана. У осталим нотама од Топле нема Шпадића па се може вјеровати да је
ова породица стајала само у Савини.
Читуља
Николаја
Паликуће
сада
Стевана
1845.
Помјани Господи рабов твоих
Архијереја Авксентија
Јеромонаха. Симеона
Монаха. Димитрија
Монаха. Данила.
Монаха. Захарија. Радула.
Перића. Вукосава.
Петра. Савва. Сима.
Стјепана. Михаила.
Васиља. Александра.
Воина. Драга. Милоша.
Јоакима. Вуицу.
Миладина. Димитрија.
Михаила. Васиља.
Стјепана. Николаја.
Симеона Стјепана.
Георгија. Николаја
Василија Јо/в/анна.
Јоакима. Јо/в/анна.
Петра. Воина. Геор -
гија. Михаила. Ди
митрија Теодора.
Јо/в/анна. Андреја.
Лазара. Николаја.
Александра. Спиридона.
Александра. Савва.
Јо/в/анна, Јо/в/анну.
Николаја
Јо/в/анну
Монахији Марти. монахији.
Теофани. монахији. Јелиса -
вети. Кати. Вуји. Јани.
Марији. Јеши. Анђи. Евфро -
синији. Кати. Елени.
Стани. Кати Јели. Анђи.
Теодори. Јани. Елени.
Марији. Евфросинији.
Стани. Марији. Јани
Анђелији. Марији.
Пера Полексију
Јо/в/анна
Марију[25]
25. Требесињски род Паликућа или Паликућића чија читуља започиње помињањем једнога архијереја Српске Православне Цркве - Авксентија. Паликуће су из требињске области током Морејског рата стигли у Драчевицу и настанили се у Требесину. Позната су браћа Дамјан и Драшко који су учествовали у окршајима Морејског рата. Драшко је био блиски сарадник митрополита захумског Саватија (Љубибратића). Он је даровао манастиру Савина капелу Светога Саве Српскога на Савини! Спадају у требесињске фамилије које припадају мигранатском слоју у Драчевици будући досељене за вријеме рата ( уз другу свештеничку фамилију Аврамовића). У Савини је 1771. стајао капетан Александро Паликућа са 9 чланова фамилије, али и Саво Паликућа са 3 члана. Сљедеће године, јављају се Саво са 4 члана и Иван са 7 чланова обитељи. Године 1789. убиљежен је Сава (5 чланова), а 1790. и 1793. године, стање је непромјењено.
Нота од Топле за годину 1750., укључује Ника Паликућу на редном мјесту 164. са 8 укућана, а сљедећа нота од Топле из 1758. године, под редним бројем 196. у попису, капетана Ника Паликућу са синовцем Лесандром и 7 укућана. Остале Ноте од Топле не помињу Паликуће. Очигледно је да су стајали у Савини током друге половице 18. вијека. Општи лист тврдошко - савински из 17. и 18. вијека, укључује фамилију капетана Ника Паликуће и то у мјесту Тврдош крај епископских сједишта Херцеговине: Село Тврдош / Николу, Василија, Јована, Павицу, Бојану, Марту, Стефанију, јелу, Вука, Ивана, Димитрија монаха, Ивана, Мару, Петра, Саву, Ђура, Николу / Дом капетана Нике Паликуће. Извјесно је да се ради о истој фамилији требесињских Паликућа - Паликућића.
Паликуће у Требесину, памте предање о расељењу из Стоца у Херцеговини, у 17.
вијеку.
Паликуће су се у старини презивали Станићи и из Херцеговине су се раселила
деветорица браће у вријеме Морејског рата. Неки су стигли у требињски крај.
Дужни смо овдје поменути необични топоним "Станићи" у заравни Врбања у атару
Бајкових Крушевица, подно планине Орјен (Боровик), гдје стоји усамљена рушевина
куће, као и присуство Станића у Топлој кроз 18. вијек.
Помјани Господи рабов твоих
Јеромонаха Леонтија
Петра. Јо/в/анна. Василија
Стојана. Стефана. Ивана.
Савва. Максима. Илија.
Јо/в/анна. Марка. Јо/в/анна.
Ђура. Ивана, Марка
Матеја. Керста. Тодора.
Матеја. Јо/в/анна. Марка.
Филиппа. Луку. Тома.
Савва. Ђура. Петра.
Милинка Тома
Матеја, Шпира
Лик женски
Кати. Јанни. Марији
Стоји. Анђи Манди
Јели. Јанни. Јели.
Елени. Стани. Ма =
рију. Тома Стани
Јану[26]
26. Претпоставку о поријеклу читуље градимо на присуству оца Леонтија. Савинске
Ноте од соли нису забиљежиле присуство у селу Савина фамилије Вучковића, па
је могуће да је и сам отац Леонтије у манастир донио читуљу своје породице.
Нота од соли Топаљске парохије из 1750. године укључује на редном мјесту 159.
Богића Вучковића са непознатним бројем укућана (трулост документа). Нота од
Топле из 1758. помиње Петра Богићева Вучковића као самца. У осталим топаљским
нотама нема Вучковића. Очигледно се везују уз Савину у другој половици 18. вијека.
Међутим у то доба, отац Леонтије (Вучковић) био је топаљски парох. Помиње се
у Ноти од соли Топаљске парохије за 1790. годину са 2 укућана.
Помјани Господи д/у/ше усопших рабо
в своих во царстви твојем.
Јеромонаха - Мојсеја,
Презвитера Теодора,
Пера, Николаја,
Ника, Андрију,
Петка, Елену,
Ивана, Јова,
Ђеорђија, Ђеорђија,
Анђелију, Василија,
Стану, Анђелију,
Марију, Лазара
Спиридона, Јо/в/анна,
Неницу, Ђеорђија,
Игњатија, Михаила,
Анну, Марију
Андрију Катарину,
Богдана,
Василија
Михаила
Елену
Марију
Радула Михаила Евфимију
Ника Илију Радивоја Монахију
Ника Михаила Стефана Марту
Милутина Радана Јанку Бојану
Петра Вуксана Михаила Вујачу Дафину
Милутина Петра Ивана Јерину
Драшка Вука Лазара Вука Анђу Јелу
Ника Вука Трипа Марка Љиљану
Стјепана Вукашина Манду
Средана Дамјана Ивану
Петра Ђура Стјепана Анђу
Јова Тодора Бокца Манду
Савку Авфросинију Деспу
Јова Мару Јану
Мару Јелу
Ђо/р/ђија Марка Анђу
Да помене Господ Бог во ца/р/ст/в/и
св/о/им
Илију. Вуковоја. Марију
Канди Марију
Марију Лазара -
Јешу
Савва Јо/в/анна.
Григорија. Анастасија. Григорија
Василија. Георгија
Богдана Петра,
Читуља
Јевта
Баралића
1794.
Сија читуља Ефтимија
Маркова Баларича = :
от 1794 -
Помјани Господи рабов твоих
Јевта. Пера. Вукосава.
Јова. Сава. Божа.
Ивана. Божа. Михаила.
Николаја. Илију. Милу -
тина. Јо/в/анна. Тома.
Милионка Тома. Јо/в/ана.
Стјепана. Савва. Пера
Јова. Вуколаја Петра
Ивана. Петра. Савва.
Васиља. Петра. Тома
Ђеорђија. Ивана. Петра
Ђеорђија Марка. Пера
Сима. Петра. Филипа.
Станишу. Марка.
Антонија. Пера. Миха
ила. Теодора. Михаила
Гаврила. Станишу.
Савва. Рада. Јерину
Алексу. Ивана. Ђона.
Јевта. Николаја.
Јована Александра
Јована. Мару
Марији. Роси. Стани.
Јани. Јели. Савки. Марији
Бојани. Ђерани. Стоји.
Анђи. Савки. Јо/в/анни.
Монахији. Анни, Дафини.
Марији. Анђи. Марији.
Јели Дмитри. Марији
Којани. Анђи. Јо/в/ани.
Сари. Анђелији. Марији
Марији. Деспињи. Марти
Росси. Ијани
Тома Марка Мару
Јану. Марту. Јешу. Рада
Андрију. Јелу Керста
Јану Јевта
Соку[27]
27. Баларићи су присутни у Нотама од соли
села Савина. Овдје је стајало више кућа ове фамилије. Понекада у нотама стоји:
Б а р а л и ћ. У Ноти за 1771. годину налази се Јован Баларић са 4 члана фамилије
на редном мјесту 17. Одмах иза ове породице долази Јевто Баларић са 4 члана.
У сљедећој ноти из 1772. године и Јованова и Јевтова породица броји по 5 укућана.
До 1789. године обје породице су нарасле па је Јованова бројала 11 чланова,
а Јевтова 10. Дакле,
у часу када је савинско насеље обухватало 226 житеља у 48 кућа, Баларићи су
учествовали са 21 особом. У ноти од 1790. помињу се и даље Јован и Јевто са
по 10 укућана, а 1793. године такође Јован и Јевто као главе фамилија ( Јован:
11, Јевто: 9). Баларићи су
присутни у Нотама од соли Топаљске парохије. Нота од Топле за 1750. годину помиње
на редном мјесту 152. Вучура Баларића са 7 укућана и Пера Баларића са 13., а
Нота од Топле за 1758. Јевта Баларића са 9 особа и Николу Вучурова Баларића
са 8 укућана. Касније, у топаљским нотама нема Баларића па је и то искључиво
савинска фамилија у другој половици 18. вијека.
+
Читуља Јо/в/ана
Лазарева
Иванковића
= 1828 =
Помајани Господи души
усопших
Савва Григорија
Дијакона Јо/в/ана
Анастасија Васа
Григорија Георгија
Богдана Петра
Илију Вука
Јо/в/анна
Марију. Канду.
Марију. Марију.
Лазара. Јешу.
Јану Јану Таду
Јо/В/анна
Андријану
Михаила
Тома[28]
28. Презиме Иванковић јавља се на три тачке у новскоме опсегу: Поди, Савина
и Луштица. Уписани у Ноте од соли државе Новске. У разговору са госпођом Олгом
Симић из Херцег - Новога која је рођена Иванковић и која припада овој савинској
породици, добили смо снимке два породична купопродајна уговора из прве половине
18. вијека. Такође, госпођа Олга није могла посвједочити да постоји веза између
луштичких и савинских Иванковића. У селу Савина стајале су у другој половини
18. вијека двије до три куће Иванковића. Они су укопавани код мале савинске
Светоуспенске цркве гдје се и сада може видјети плитко урезани натпис са именима.
Да видимо ко је од Иванковића стајао у Савини у времену које је непосредно претходило
савинској читуљи ове породице. У ноти из 1771. године уписан је Ђорђије са 5
укућана и Лазо са 1. И сљедеће 1772. године стање је непромјењено у по питању
глава фамилија и броја укућана. Нота од соли из 1789. године укључује Ђорђија
Иванковића са 7 укућана, као и Шпира Иванковића са 3 члана обитељи. Дакле, двије
породице које су уписане под редним бројевима 28. и 29. Међутим, на редном мјесту
37. јавља се Лазар Иванковић са 6 особа. У томе часу у Савини су стајале три
породице Иванковића а за вјеровати је, у најмање двије куће. До 1790. године
стање се није промјенило. У последњој сачуваној савинској ноти од соли из 1793.
године, јавља се такође Ђорђије и Спиридон са истим бројем укућана, док је Лазарева
фамилија изгубила једнога члана. Село Савина имало је у томе часу 47 кућа у
којима је стајало 260 житеља.
Ноте од Топле за 1750. укључују Глига Иванковића на редним мјесту 192. са 6
укућана. Нота од Топле за 1758. помиње опет Глига, али овога пута "са синовцима"
и 6 укућана.
Читуља Андрије
Петровића
Помјани Господи рабов твоих
Петра Јо/в/анну Филиппа
Керста Фимију Јока
Томану Јо/в/ана Сарру
Вука Сима Анну
Анђу Ђура
Филиппа
Таду Андрију
Стану
Јану Николу
Јока
Вукова
Читуља Андрије Петровића
Стефана Елену[29]
29. И ова породица припада селу Поди. По старини, Петровићи су стајали у селима: Камено, Поди и Жвиње (Суторина). У Нотама од соли парохије пођанске помињу се Петровићи и Парапани. У Ноти из 1763. стоји сигурано обавјештење о присуству Ивана Парапана са 12 чланова обитељи, док је у Ноти из 1771. у Подима стајао такође Илија са 6 укућана, на редном мјесту 4., али и Павле Петровић са 8, на редном мјесту 44. У вријеме пођанског пароха Дионисија Савинца Владојевића, сабрата Светоуспенског манастира у Савини, у Ноти од соли из 1772, јавља се Павле Петровић који ће касније фигурирати као пођански кнез. Он је имао 8 чланова породице. У Ноти од 1777. године јавља се Кнез Павле са 10 укућана. Тако ће остати до 1778. године. Међутим, 1789., у Подима се јављају Марко Петровић са 4 члана и Нико Павлов Петровић са 8 чланова. Важни Попис из 1808. године даје прегршт информација о пођанских Петровићима: Илија Парапан једноглавац има сина малашна од година 9, Јоко Парапан брата оба малашна један на двор од година 9, Лако Павлов Парапан су два брата оба на двору, Петар Парапан од година 60 су два сина оба на двору, Јевто Петрович с једнијем сином бутигијер година 48, Глиго Петрович годишта 43 има сина малога а он је на двору син му има година 10, Арсеније Парапан самац.
Петровића укопавалиште је гробље цркве Светога Сергија и Вакха у Подима, а
њихове куће стоје недалеко.
Читуља Јова
Луке Бајковића
7: ђенара 1847
Помјани Господи ду -
ши. усопших
Вука Тану
Анђушу
Јану Риста
Богдана Јока
Петра Ивану
Савету Јова
Јешу мл/аденца/.
Даицу Кату,
Драга Голуба
Луку
Керстину
Младенца Савву[30]
30. Читуља Јова Бајковића из Новог села. Ова је фамилија у Савину вјероватно
стигла у првој половици 19. вијека. Није укључена у Ноте од соли државе Новске.
Читуља капет/ана/.
Петра Калуђеровића
Софију
Тома
Јакова
Михаила
Анну
Помјани Господи живушчи
х. рабов твоих. мене
Стефана: и Фимију:[31]
31. Највјероватније је и овдје у питању загранак луштичких Калуђеровића, веома знаменитог рода поморских капетана и рода свештеничког који је дао доста свештеника Српске Православне Цркве, као и српских калуђерица. Да погледамо расположиве читуље луштичких фамилија Калуђеровића окупљене у Поменику луштичком. Према Поменику Калуђеровићи се везују уз село Клинци које је у Луштици посвједочено у средњему вијеку а које се прозвало по роду Клинчића из прве половице 14. вијека (Алекса Клинчић, човјек епископа Светога Михаила). Калуђеровићи су из неколике породице дали: монаха Висариона, Рафаила, Јоаникија, Партенија, Јоаникија, јеромонаха Никодима, као и монахиње Марту, Марту и Стану, као и презвитера Николаја. Најприје, читуља Рада Ивова Јовића Калуђеровића: Јеромонаха Никодима, презвитера Николаја, Вука, Ника, Ива, Ђура, Трипа, Пера, Ива, Стану, Јану, Јануша, Стијепа, Рада, Вула, Анђу, Стану, Васа, Трипа, Марка, Анђу, Ива, Рада, Петра, Јану, Стану, Стијепа, Ђура, Васа, Ђура, Вука, Кату, Ива, Стану, Стијепа, Јовића, Јану, Стану, Кату, Ива, Манду, Јану, Ника, Марка.
Читуља капетана Рада и Пијера Калуђеровића: Монаха Висариона, монаха Рафаила, монаха Јоаникија, Владицу, Трипа, монахињу Марту, Анта, Стану, Ану, Марка, Стијепа, Ану, Кату, Стану, Ника, Стијепа, Кату, Стијепа, Јанка, Јану, Јелу, Рада, Ника, Анђу, Вука, Пијера, Стијепа, Анђу, Јова, Ника, Пера, Кату, Мару, Мару, Стану, Коста, Коста, Ника, Стијепа, Кату, Стијепа, Анђу, Јелу, Трипа.
Читуља капетана Вука Пијерова Калуђеровића: Монаха Петронија, Стану, Стијепа, монаха Јоаникија, Трипа, Пијера, Ника, Ника, Јану, Анта, Стијепа, Јану, Анастасију, монахињу Марту, Стијепа, Пера, Стану, Анђу, Ђура, Петра, Вука, Кату.
Читуља Ива Попова Калуђеровића: Јеромонаха Никодима, презвитера Николаја, Ива, Вука, Стану, Ђура, Васа, Трипа, Марка, Анђу, Анђу, Ника, Јова, Пера, Ђура, Стану, Мару, Марка, Пера, Кату, Јану, Стану, монахињу Стану, Анђу, Ника, Анђу.
Читуља Јова Стијепова Калуђеровића: Вука, Стијепа, Марка, Јану, Анђу, Јеромонаха Никодима, Јована, Ника, Анђу, Јану, Анђу, Јована, Анђу, Ника, Анђу, Јану, Анђу, Ђура, Васа.
Читуља Тома и Рада Ивова Калуђеровића: Марка, Анђушу, Стијепа, Ива, Ива, Рада, Стијепа, Трипа, Јова, Марка, Кату, Кату, Рада, Јова, Ника, Мару, Милицу, Мару, Андрију, Тома, Анђу, Петра.
Читуља капетана Гаврила Маркова Калуђеровића: Марка, Анђушу, Ника, Трипа, Ива, Стијепа, Стану, Јована, Луку, Стану, Јану, Стану, Рада, Трипа, Рада, Јану, Пијера, Луку, Кату, Вуку, Луку, Кату, Вука, Ива, Стијепа, Ива, Ника, Милицу, Јована, Јану, Петра, Вука, Вука, Марка, Вука, Ива, Стијепа, Ђура, Јану, Тома, Стијепа, Трипа, Стану, Андрију, Рада, Вука, Кату, Кату, Јова, Анђу, Петра, Кату, Јану Стијепову, Јова, Дафину, Гаврила, Димитрија, Филипа, Анђу.
Читуља капетана Ника Калуђеровића: Марка, Анђушу, Ника, Трипа, Ива, Стијепа, Стану, Јова, Луку, Стану, Јану, Стану, Рада, Трипа, Рада, Јану, Пијера, Луку, Кату, Вука, Ива, Стијепа, Ива, Ника, Милицу, Јова, Јану, Петра, Вука, Марка, Вука, Ива, Стијепа, Ђура, Јану, Тома, Стијепа, Трипа, Стану, Андрију, Рада, Ђура, Ђура, Стијепа, Стаку, Јану, Андрију, Јану, Ника, Јелу, Стијепа, Јова, Марију, Стану, Ника, Стијепа, Јова, Јова, Јова, Рада, Јова, Ника, Јану, Јелу, Кату, Дафину, Петра, Филипа, Лаза, Васа, Ђура, Стијепа, Стаку, Андрију, Јану, Тома.
Читуља Стијепа Калуђеровића: Јеромонаха Никодима, Вука, Стијепа, Марка, Јану,
Анђу, Јова, Ника, Анђу, Јану, Анђу, Ђура, Васа.
Читуља Тома и Рада Ивова Калуђеровића: Марка, Анђушу, Стијепа, Ива, Ива, Рада,
Стијепа, Трипа, Јована, Марка, Кату, Кату, Рада, Јована, Ника, Марију, Милицу,
Марију, Андрију, Тома, Анђу, Петра.
Све фамилијарне читуље Калуђеровића говоре о пребивалишту ових породица у луштичком
селу Клинци. Ноте од соли насеља Савина не укључују Калуђеровиће.
Сија
читуља
Крста
Милишића
из Саввине
1829.
Помјани Господи души
усопших
Мијата Фимију
Митра Еленну
Јешу Стефа
Ђеорђија Митра
Мару Јану Мару Комненију
Керста Марију
Виду
Костантина[32]
32. Будући да Ноте од соли за насеље Савину не укључују Милишиће, а читуља
изричито каже: из Савине, то вјерујемо да је ова породица доселила на почетку
19. вијека. Свакако, овдје се ради о загранку пођанских Милишића који је иселио
у Србину, гдје их помиње поп Саво Накићеновић. Овај писац је поменуо једну кућу
Милишића, да је досељена из Пода концем 19. вијека.
Читуља
кепатан
Сима
Митровића ..................................... на вањској стани корица
Читуља
капетан
Сима Мит -
ровића
1827. Априла
23.
живушчих
Симеона Анђел =
ију
Помјани Господи души
усопших
Андрију
Алесандра
Марка
Андрију Филипа
Јока Мару
Сару Стану
Сија читуља
мене Илије
Томашевића
из Савине
1742 ....................................... на вањској страни корица
Читуља
Илије Тома -
шевића
Игња
Томашевића из
Саввине
Помјани Господи рабов
тво/и/хи (!) Ивана Мијата
Стефана Пера Симану
Стану Стану Сима =
ну
Стефана Роси Петра
Јану Лука Јована
Матеја Росу Анђу
Јану
Мару Гошу
Илији Јешу Елени
Живушчих
+
Илију Васа Игњата
јешу + Јану + Гоши Ану[33]
33. Ово је читуља породице Игња Томашевића из Савине. У питању је стара савинска породица која је укључена у Ноте од соли државе Новске. Дилеме се јављају око припадности ове савинске породице чувеноме стаблу поповских и топаљских Томашевића - Магазиновића. Савински Томашевићи су носили надимак Кукице и то се види из читуља. У Ноти од соли насеља Савина из 1771. године, јавља се: Петар Томашевић ( 4 укућана) и Савка Томашевића ( 4 укућана). Сљедеће 1772. године у ноти су уписани: Симо Томашевић (3 члана) и Савка (3 члана). У ноти из 1789. године Симо и Савка су уписани на редним мјестима 45. и 46. а у претходним нотама на самоме врху пописа. У 1789. години Симо има 6 чланова обитељи а Савка 2 члана. У ноти од соли за 1790. годину јавља се и даље Симо са 6 укућана али, умјесто Савке, М а т о са 3 члана породице. Интересантно је да нота из 1793. године укључује Сима, а ли сада, умјесто Мата, опет као главу фамилије помиње савку са 2 укућана. Дакле, за вјеровати је да је Мато напустио Савину.
Ноте од Топле из 1750. укључују на редном мјесту 175. Петра Томашевића са 7
укућана, као и Илија теленбак са 8 укућана. У 1758. години јавља се у топаљској
ноти од соли капетан Милош Милутиновић са сином Симом и 6 укућана, као и Петар
Томашевић са 5 чланова обитељи, али и Ђуро Томашевић "с Вукелиницом" и 3 укућана.
У Ноти од соли из 1778. године јавља се Мато Телембак са 9 особа.
Сија читуља
Сима Лепетића
Помјани Господи
душе усопше
Петра Милију
Михаила
Тома Јова
Петра Јевта
Васа Ђура
Лазара Ђура
Мијата Сима
Јова Луку
Јова Савву
Пера Анта
Марка Ива
Павла Митра
Станишу Вука
Јова Сима
Пера Лазара
Пера Лаза -
ра Јока
Сима
Керста
Ника Јевта
Лик женски
Росу Ћерану
Јелу Кату
Росу Ану
Јешу Елену
Анђу Мару
Анђу Анну
Анђу Мару
Анђу Мару
Јану = Стану
Софију.
Сија читуља
Сима Обилића
с Топле 1809 .................................... на вањској страни корица
Сија читуља
Сима Обилића
житеља Кастел
Новога, 1809 -
јануарија, 2:
Помјани Господи
души усопших
рабов твоих
Андрију, Мару,
Ђура, Вука,
Вуију, Луку, Ђор -
ђија. Анђу, Спи -
ра, Достињу
Стоију. Сима
Марка. Кату
Живих
Андрију
Марка. Мића
Јована, Петра
Ђура. Кату[34]
34. Породица Обилић,
Обиловић, по старини је стајала у селу Камено. У Каменоме живе и данас. Одавде
исељавали у Топлу.
Читуља капе/та/н.
Николаја Живко -
вића
Помајни Господи рабов твоих
Архијереја Стефана.
Архијереја Симеона
Архимандрита Нектарија
Владислава, Матеја
Николаја, Братула.
Умка. Драгића. Секу -
ла. Дуку. Андреја.
Вуковоја. Вукашина.
Стефана. Вуина. Секула
Тома. Маттеја. Ми -
хаила. Јо/в/анна. Живка.
Савва. Арсенија. Раја.
Крагуја Гаврила Сима.
Савва. Лазара. Ивана.
Евтимија. Максима.
Симеона. Евгенија. Ми -
хаила. Вуина. Јо/в/анна.
Стефана. Јо/в/анна. Вукића
Ђура. Тома. Јакова
Николаја Јакова, Прокопија
Милоша, Андрији Сима
Петра. Николаја
Монахију Солумију.
Ангелију. Симанну.
Монахију Ђеру. Комненију
Евфимији. Солумији. Евфро -
синији. Сари. Марији. Та -
тјани. Софији. Савки.
Анђелији. Евфимији. Евло -
ђији. Катарини. Полексији
Генадији. Круни, Евфимији
Јеши. Марији. Маријани.
Анни. Анђелики, Ангелији
Јелисавети. Гарофали
Екатерину. Екатерину
Марију. Софију. Стана
Мара Ана Николаја
Јованна, Анну[35]
35. Фамилија Живковић је у 18. вијеку стајала у селу Савина, крај Светоуспенског манастира Савина. Потпуна је непознаница у нашој историографији да је овај род дао два епископа СПЦ, Стефана и Симеона. Нема сумње да ове епископе из куће Живковића треба тражити у вријеме када је ова фамилија још стајала у Херцеговини. Данас се вежу уз село Крушевице на херцеговачкој граници. Најприје, да погледамо ко је од Живковића уписан у Ноте од соли села Савина. У нотама се по први пут Живковић јавља 1789. године, када је уписан алфиер Нико Живковић са 14 укућана на редном мјесту 14. У ноти из 1790. помиње се "капетан теленте Нико Живковић" са 17 чланова фамилије, а 1793. "војевода Нико Живковић" са истим бројем укућана.
Ноте од соли Топаљске парохије укључују Живковиће: 1750.: Јаков са 12 укућана, 1758.: Капетан Александро Живковић са браћом и 14 укућана, 1778.: Нико алфиер Живковић са 4 укућана и Александро Живковић са 16. Ова угледна фамилија је могла у Драчевици 18. вијека посједовати куће и у Топлој и у Савини.
У Старој Херцеговини Живковићи су стајали
у гатачком крају, у селу Мала Грачаница гдје су сматрани најстаријим становницима
овога села. У Малој Грачаници у Гатачком пољу, они су по старини заузимали мјесто
кнежева. Веома је интересантно видјети и података о херцеговачком поријеклу
(из Чарађа), Живковића у Цуцама. Наиме, према обавјештењима Ј. Ердељановића,
Живковићи у Ржаном долу и Доловима у трешњевачкој општини потекли су из Чарађа
у Херцеговини на измаку
17. или почетку 18. вијеку. Ова фамилија стигла је у Цуце и населила се на рубноме
подручју цуцке области.
Читуља
Пера
Лучића
Паштрови
ћа из
Савине ................................... на вањској старни корица
Читуља
Пера Лучића
Груичића из
Саввине
Живушчих
Петра Анну
7 јануарија
Усопших
Груицу Божа
Луку Стану
Анђу Ника
Бошка Јока
Луку Василију
Јешу Керста
Мару Шпира
Соку Илију
Глига. Елену.
Јану Илију
Анету Савва
Кату[36]
36. Постоји озбиљна могућност да се овдје ради о роду Паштројевића, старе херцеговачке властеле која се током 18. вијека, према Нотама од соли државе Новске везује уз село Сушћепан, гдје у средњему вијеку имали баштине, као и за село Топлу. Овдје се презивали Грушићи, и управо у читуљи поменут надимак "Груичић" упућује на херцеговачко поријекло и истовјетност ове савинске фамилије са сушћепанским и топаљским Паштројевићима.
Ноте од соли Топаљске парохије укључују
Паштровиће: 1758.: Марко Грушић са 6 чланова и Симо Грушић са 3 члана, 1778.:
Сава Паштровић (самац) и 1790.: Ђуро Паштровић са 4 члана. У Ноти од Топле за
1793. опет се помиње Ђуро са 3 укућана. У томе часу Топла је имала 596 житеља
и на тај начин забиљежила огромни пад становништва у односу на прелом вијека.
чак и када се
води рачуна о отпадању у пописима Дреновика и Савине.
Сија читуља
Јована
Мартиновића
из Саввине
6 декембра
1829: ........................................... на вањској страни корица
Читуља Јока
Мартиновића
из Саввине: -
Помјани Господи
души рабов
твоих усопших
Ника Петра
Ника Јо/в/ана
Андрију Божа
Керста Луку
Марка Георгија
Јо/в/анна.
Сима
Лик женски
Стану Анђу
Мару Росу
Јану Андрија =
ну Маријану
Јо/в/ану Зорицу
Таду Стану
Таду Васу[37]
37. Мартиновићи се у Нотама од соли насеља Савина не јављају, па је највјероватније
ова фамилија у Савину досељена на почетку 19. вијека.
Читуља
Лазара
Вучковића
из Саввине
Помени Господи
душе усопше
Марка Анђу
Глига Илију
Тодора Јану[38]
38. Вучковићи по старини стоје у Сасовићима.
+
Сија читуља
Јована Бјел =
адиновића
Јо/в/ана Бјеладин =
овића из Сербине
ПОМЕНИ ГОСПОДИ РАБОВ ТВОИХ:
Стефана Милутина
Михаила Димитрија
Марка Петра Савва
Спиридона Димитрија
Александра, Ефросинију
анђелију Марију Кату
Мару Стану Јеку
Сима Анушу = Антонија =
Стефана: Георгија: Марију:
Михаилу:
Јо/в/анна Николаја
Еф/р/осинију[39]
39. Ово су рисански Бјеладиновићи који се зову и Ђаје и који су у Рисан прешли
из Дубровника. Било је у овоме роду поморских капетана и знаменитих личности,
а у 20. вијеку бијаше на београдском университету чувени физиолог проф. Александар
Ђаја. Породица Бјеладиновића се у Нотама од соли села Савина јавља у 1793. години.
Глава породице био је Јован Бјеладиновић који је имао 3 члана обитељи и који
је уписан на редним мјесту 31. Треба водити рачуна о појави имена Јово Миров
у савинској ноти из 1789., под редним бројем 32 у попису, као и истога имена
у 1790. години, на веома блиском редном мјесту. Дакле, могло би се претпоставити
да су савински Бјеладиновићи који су овдје похранили своју читуљу у Савину стигли
између 1772. и 1789. године, уколико би се име Јово Миров односило на Јована
Бјеладиновића из 1793. године.
За нас је јако важно што Ноте од соли Топаљске парохије укључују Бјеладиновиће
са њиховим познатим надимком. Већ 1750. године јавља се под редним бројем 80.
Милош Чаија са 9 укућана. У ноти од Топле из 1758. године јавља се под редним
бројем 118. гувернадур Петро Бјеладиновић са 9 укућана, а 1763. Милош Бјеладиновић
са 6 чланова обитељи. Бјеладиновићи су ипак кроз другу половицу 18. вијека припадали
насељу Савина.
Читуља
Шпира
почившег
Глига
Иванкови -
ћа ...................................... на вањској страни корица
Читуља
Шпира поч/ившег/.
Глига Иван =
ковића
из Саввине
Усопших.
Глига. Јешу.
Мару. Анну.
Шпира. Соку.
Ђура Јану
Илију Глига
Елену Анну[40]
40. И ово је савински род Иванковића.
Читуља
Богдана
Шпадића. ...................................... на вањској страни корица
Сија читуља
Александра Шпа -
дића -
Помјани Господи д/у/ши
Јеромонаха Василија
Јеромонаха Теодосија
Вучету. Николаја
Радована. Павла
Стојана. Павла
Петра. Савва.
Петра. Јо/в/анна.
теодора. Николаја
Петра. Јо/в/анна.
Стефана. Радула
Монаха. Саватија.
Јо/в/анна. Миливоја.
Савва. Петра.
Филипа. Јо/в/анна.
Гаврила. Дмитра.
Вуколаја. Петра.
Савва Ивана.
Ракослава. Марка
Стефана. Милоша.
Василија. Милету.
Спиридона. Јо/в/анна.
Маттеја. Стефана.
Ијакова. Маттија.
Стојана. Андреја
Стојана. Николаја.
Григорија. Савва.
Јо/в/анна. Марка.
Димитрија Је/ро/мон/аха
Максима Јереја
Симеона
Монах/ију/: Јелисавету
Монах/ију/. Анастасију
Анђу Зорицу.
Јелу. Савку. Марију
Данојлу. Анђелију
Марту. Марију.
Анђу. Станну.
Јелу. Деспињу.
Јелу. Теодору.
Јану. Мару.
Сандру. Јелу.
Бојану. Манду.
Данојлу. Канду
Росу. Анђу.
Росу: Јанну.
Дуњу. Мару.
Деспу. Андријану
Деспињу. Ека -
терину. Елену
Матеја: Але
ксандра: Ва
силија: Мару
Екатерину
Николаја
Госпаву
Аннету. -
Ника
Софију.
Читуља
Ника Дани =
ловића
23. Априла. ........................................ на вањској страни корица
Зду записујутсја
Православних
Читуља Ника
Даниловића
1829. априла 23.
Помјани Господи души
усопших рабов
твоих
Мија Марију
Шпира Стану
Луку Јо/в/анну
Ника Јану
Јова Јелу
Мира Марију
Спасоја Јешу
Ника Соку
Марију
Читуља
Шпира
Павковића ......................................... на вањској страни корица
Читуља суђе
Шпира Лукина
Павковића
7. јануарија 1829
Помјани Помјани
Господи Господи
рабов тво = рабов тво =
их живих их усопших
Спиридона Луку
+ Екатерину Ефросинију
Остоију
Савву
Пифанију
Кату[41]
41. Једна од најзначајнијих пођанских поморских и задужбинарских фамилија 18.
и 19. вијека. У нотама од соли насеља Савина јавља се 1771. године М а р к о
Павковић са 3 члана обитељи на редном мјесту 14. у попису. Касније, Павковићи
се не јављају у нотама. Једна кућа стајала у 19. вијеку у Мељинама.
Читуља
Шпира
Јанића .......................................... на вањској страни корица
На 8. Новембра
слави керсно
име
Помјани Господи души
усопших рабов
твоих
Јо/в/анна Стоију
Јо/в/анна Марка
Стану. Васа
Јо/в/анну Сава
Леса[42]
Јевта
Анђу
Милицу.
42. Прецртано: Леса.
Читуља
Ива
Мершуле
из варо =
ши
26 ком.
Усопших
Марка
Анђу
Ника
Вука
Андру
Стану
Марка
Стијепа
Марка
Ива Мару
манду
Ђура
Соку
Читуља
капетан
Ника Јанчића
из Новога
20. Јулија
1854.
Живих
Ника Марка
Софију
Усопших
Божа Анђу
Илију Митра
Богдана Мару
Мару Росу Ста =
ну Јока Вука
Презвитера
Христофора
Анну
Читуља Луке
Грушића из
Сербине
Помјани Господи души
усопших
Трифона Савва
Анђу Керста
Анђу Ника Ђорђ
ија Стану Јока
Ника Јеромонаха.
Дионисија А/р/хим/а/
ндрита Макарија
Димитрија
Луку Стану[43]
43. Новски Грушићи (Паштројевићи) који дадоше једног савинског игумана Макарија у 19. вијеку. Грушићи се у Нотама од соли насеља Савина јављају од 1771. године: Симо (3 члана) и Марко (6 чланова), затим 1772. године: непромјењено, 1789.: Марко (11 чланова), 1790.: Марко (11 чланова) и 1793.: Марко (9 чланова). Грушићи - Паштројевићи су присутни и у Топлој и Сушћепану.
У селу Сушћепан које је у другој половици 18. вијека градило српско - православну
парохију са Требесином, Паштројевићи се увијек помињу под овим презименом. Тако
се 1772. године јавља Јово Паштројевић у Ноти од соли на редном мјесту 45.,
са 7 укућана, а 1777. године, изнова Јово са 6 чланова обитељи, на редном мјесту
42. у попису. Сљедеће 1778. године ситуација није измјењена. Међутим, 1789.
године његова је фамилија преполовљена, као и 1790. године. У Ноти од соли парохије
требесинско - сушћепљанске, Јовова фамилија се нешто увећала, за једнога члана.,
а 1799., није могуће у попису препознати члана ове породице. По свему судећи,
била је у то доба једна фамилија Паштројевића у Сушћепану.
У средини 18. вијека живио је у Топлој Марко Драшков Паштровић - Грушић који
је био патрун. У то вријеме, поред њега живио је овдје и Симо. У савинској ноти
од соли уписане су ове исте особе. У Топлој се 1771. јавља Сава Паштројевић,
а у 1790. и Ђуро. Године 1793. јавља се у Топлој Васо Грушић.
Најпознатији међу Грушићима је отац Макарије, савински игуман, који је био
парох у Дубровнику. Од 1825. године био је бококоторски провикар. Он је обновитељ
живописа мале савинске цркве. Поп Саво Накићеновић казује да је отац Макарије
учврстио везе Савине и манастира Дужи и Дуљево. Преминуо је у Савини 1845. године.
Веома је важно истаћи да су Паштројевићи стара херцеговачка властела која је
у средњему вијеку била домаћа у Драчевици. Они су стајали у залеђу Дубровника
а у другој половици 14. вијека, дубровачке листине помињу Николицу Паштровића
којега је Душан Силни слао у Дубровник по поклад код Мароја Гучетића. У 1375.
Nicha Pastrovich долази у Дубровник да за Ђурђа Балшића подигне Светодимитровски
доходак. Са почетка 15. вијека познат је Алекса који је повељом издатом у Соколу
добио у посјед село Кричену Драгу у Островици од Сандаља Хранића. Управо овај
Алекса имао је своје људе у Сушћепану у Драчевици. Он је имао браћу Остоју и
Радича. Остоја је као посланик Павловића путовао на Порту.
Читуља
усопших
и живих
Пера
Лучића
из Саввине ........................................ листови недостају
Читуља Спасоја
Даниловића из
Новог села
+
Помјани Господи души
усопших Јована
Мира Јова Петра
Јелу Сава Тодора
Ђура Јану Маријету
Спасоја Јану
Савинске читуље новских фамилија граде важан извор за историју новских фамилија и њихове Српске православне цркве. Оне говоре о вези требињске области и Драчевице у немирно вријеме конца 17. вијека, када се на простору Боке и Херцеговине одвијао ратни метеж познат као Бечки или Морејски рат. Сви свештеници и архијереји, које ми у документацији наших новских архива не налазимо, и са којима углавном започињу читуље новских фамилија и родова из ове збирке, заправо су свештеници у Захумској епископији у другој половици 17. вијека. Такав је случај и са архијерејем (епископом Авксентијем /Паликућићем/) и са архијерејима из рода савинских Живковића (Симеон и Стефан). И ова збирка читуља је илустрација нераскидивости веза Старе Херцеговине и њене велике и важне саставнице: Драчевице, која је у 18. вијеку нашла свој највиши народни политички и економски инструмент у лику Топаљске комунитади.
Вјерујем да је у ходу српске историјске науке
о Боки и њеном највишем моралном средишту Херцег - Новоме, дошло и прошло вријеме
у којем се морао започети њен ревизионистички и критички обрт. Први и главни
корак на томе путу морао је постати пројекат објављивања изворне архивске грађе
којом располаже град Херцег - Нови. Само се на тај начин могао преокренути регресивни
ток у нашој народној историографији о Новоме и Боки који је сасвим дјелотоворно
водио учењу и поучавању најшире читалачке публике залива клишеима великохрватске
у аустријске пропаганде. Нека би и овај наш скромни прилог допринио најкрупнијем
задатку наше српске народне историографије који је прије готово једнога вијека
уочио и потцртао свештеник Саво Накићеновић,
када је у Гласнику Далматинске Православне Цркве објављивао чланке о савинским
читуљама правилно и потпуно увиђајући њихову важност за политичку и црквену
историју Боке Которске.
//
Пројекат Растко - Бока / Историја
//
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
©
2001. "Пројекат
Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије,
издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних
ауторских права. Ниједан
део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне
сагласности. За захтјеве кликните овдје.
|
