Др Горан Комар
У Херцег-Новоме, 29. октобра
2001. године
Читуље са именима јесу поменик неумрлих, који су жњели по узнемиреном пољу морскога свијета, морске пустиње великог свијета у средини теолошког протективног прстена све наше историје, који је још увијек чува у своме крилу којим окриљује све народе приврженике истини у Христосу, чије је име саопштено у јеванђелским читуљама. Горска пустиња динарског човјека и њено непомично поље уоквирено вршним горама са гробним гомилама које чувају најстарије читуље балканских Срба, јер им у европском средњем вијеку бијаху придодати безимени ликови, у коло ухваћени, а Пресветом Тројицом окриљени. Европски средњи вијек обиљежио је динарски човјек симболичним сабирањем цјелокупног сазнања историјског хода Средишњег свијета и тај је биљег распрострт по васцијелом Балкану, српски Генесис, којему још увијек нисмо нашли код да га прочитамо и сазнамо. Ова књига од стећака јесте књига Постања и она се напросто не може исписивати на туђој земљи. Она вјероватно сакрива име Божије, али и те како разговјетно открива име Сина и Дјејства и тројични врхунски знак. Онолико колико смо продрли у дубину и размјере чворишта знака крста, толико смо данас способни докучити заокруженост система вјеровања у којему је истакнут Творачки, Обдржавајући и Васкрсавајући принцип и прије историјске појаве Христа Спаситеља. Он је осветио морску пустињу и по њој су неумрли Срби купили знање и снагу за одржање својега народа и нама недостојнима пружили слику и исписани пут за наше народно васкрсење. Србин наиме има само једно народно име сачувано у имену једне бљештаве и сасвим надземне и надземаљске и надсвјетске силе која се у његовоме имену чита. А оно је старије од сваког најстаријег историјског имена словенскога. Онако како су стећци и њихова слова народне читуље првих Христових Срба, тако су и ове мале читуље њихов прворазредни и модерни продужетак у европском Новоме вијеку једне растерећене и рафинисане Христове науке која је у првим временима читуља, првим временима наших народних општих листова нашла пут до динарског човјека да је он пронесе кроз свој тегобни и опасни живот. Оне су, дакле, и оквир малене и сасвим сажете народне књиге Постања и књиге Избављења, оне носе знакове и значење творачке и васкрсавајуће снаге у старом балканском свијету који не памти обличје дунавских беочуга који нису ништа друго него веома, веома, стари панонски и дунавски стећци у преовладавајућим формама њихове панонске земље, коју обиљежава њено главно добро и њего главно обдржавајуће средство: ријека, као што су средњевјековни стећци начињени у преовладавајућим резантним формама планинске динарске земље. И панонски и динарски човјек носили су у себи незатомљиву потребу опонашања земаљских форми којима су уносили живот и лик и у томе обличју садржан је дјејствени принцип Милоша Милојевића у саставу и нераскидивом оквиру Тројичног Бога. Дакле, у слици основног природног тока градње преовладавајуће предјелне форме.
Читуља је родослов и преносива књига Постања и Избављења у
отоманској пресији и перспективи ваздашњих помјерања по српском етничком оквиру
у којима је наш народ преживио свој Нови вијек. Један народ везан за земљу и
завичај од којега се тешко откидао и зато је поп Саво Накићеновић написао, у
часу када је први пут поменуо ове савинске читуље, а бијаше то 1910. године,
да је читуља све што је Србин собом носио када је морао погнут своју кућу напуштати.
Она је била и преносива црква и малени гробник и поменик и свјетило на путу.
Све то у овим читуљама пренијели су херцеговачки Срби у Драчевицу
када на измаку 17. вијека кренуше према Грахову и Ситници. Оне везаше херцеговачки
и требињски 17. вијек и бокешки и новски 18. и 19. вијек. Али, не везаше нас
који једва да знамо да је прота Саво 1910. године, у окупираној Боки, тражио
да се ова збирка наштампа и објави. А она у педесет породица и родова помиње
тројицу владика, једнога кандидата за владику, шесторицу архимандрита, двадесет
јеромонаха, двадесет и девет монаха и монахиња, шеснаест свештеника и једнога
ђакона. Уколико овај број није разлогом да вјерујемо да је Требиње и Драчевица
у 17. и 18. вијеку расадник најснажнијих свештеника и апологета православне
Цркве, шта би било разлогом? Најчистији ток народне историје, истрајност и снага
земаљске и у земљи утемељене Цркве то је дјело ових чистих Срба који су створили
темељ на којему ми још увијек живимо.
У шеснаест свештеничких фамилија, готово све читуље отпочињу
требињским и херцеговачким јеромонасима и монасима, али и епископима, од савинских
и топаљских Живковића, епископом Стефаном и епископом Симеоном, а од требесињских
Паликућа епископом Авксентијем. Међу требесињским Аврамовићима, са тридесет
свештеника и калуђера и шест калуђерица у роду, први је архимандрит требињски
Георгије, а остали се рађаху у Боки.
И ова збирка читуља новских фамилија, свједочи везаност Новога
и Требиња и она казује шта су новска исходишта, јер по њој, Нови произилази
и ствара се у Захумљу. Наравно, у свему ономе што је вриједно о што данас можемо
показати и изнијети Свијету.
Између шеснаест елитних родова и фамилија који су сви овдје
стајали у 19. вијеку чак једанаест више овдје не стоји. Или су изумрли или расељени.
И сада ове читуље постају наше обдржавајуће средство за уздржање и подизање
наше дјеце јер уколико наш народ задржи свој народни државни и црквени оквир,
он ће свакако изнова створити и своје народне школе у којима ће се писати и
читати српска народна паметарница ослобођена од окупационих талога. И тада ће
ови уписани великани говорити о земљи и слободи, о завичајној и непромјенљивој
земљи у којој умрли граде њену надземаљску отаџбину, и слободи Истока који је
сама слобода и који су они хранили и подупирали својим животима. Ова имена су
имена оних херцеговачких свештеника и калуђера које је на своме путу кроз ову
земљу сусрео руски дипломата Александар Гиљфердинг, али и енглески археолог
Артур Еванс. И обојица, из различитих култура, вјера, у једном државном оквиру
босанске и херцеговачке земље коју је она живјела у своме 19. вијеку, дошли
до једнаких основних погледа на њен народ, и обојица, у својим дјелима, отворили
иста питања.
Можда је ова збирка, и ова књига и опомена. И можда ће и она
помоћи да се у бескрају времена које смо, проживјевши своју историју ми сами
исписивали, пронађу и утврде оне тачке на којима се градио програм затирања
и заборављања, програм уништења и фалсификовања. А разгледајући принос и отаческо
предање старих Срба којему су читуље и општи листови највисочија нововјековна
надградња у руци испруженој да дохвати до нас сусталих и гордих, те тачке не
стоје далеко. Дубље у вријеме, даље у простор, бродите по пустињи Средишњег
мора, или путујте по трагу неуморних приморских каравана, све ћете јаче осјећати
домете и снагу најјаче српске динарске народне језгре коју је Свети Симеон подарио
своме најдражем сину. И син се подигао у путу који су ова имена безпочетно и
беспоговорно понављала и она се сама не би ни записала да се не створише прости
записивачи којима и себе самога прибрајам.
Новској дјеци ово преписивачко дјелце посвећујем да се, када
се приберу и окрену погледом по завичајном оквиру своје мале земље, сјете да
се ништа у божанском току и усмјерењу људске историје не може људима мијењати,
него само Богу уподобљавати. А они су дјеца највећих људи, колико су људи могли
расти и у историји се указивати. Зато ће искључиво новска дјеца подићи свој
град и метнути га у коло градова будућег вијека. Онога часа када његови нерођени
житељи дотакну онај стари божански протективни прстен медитеранског свијета
по којему су се кретали стари Новљани у свакоме дјелу и свакоме предузећу, сваком
мишљу, и сваком слутњом, овај ће град изнова да нађе своје разломљене темеље.
//
Пројекат Растко - Бока / Историја
//
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
©
2001. "Пројекат
Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије,
издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних
ауторских права. Ниједан
део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне
сагласности. За захтјеве кликните овдје.
|