|
        |
Садржај
УводМонографија манастира Савине – велика црква Успења Богородице ауторке Душанке Сијерковић-Мошков, историчара умјетности, је допуњено издање публикације објављене 1995. године. Текст, обима 60-ак страна, систематично, стручно и прегледно предочава вишеслојну материју овог значајног културно-историјског споменика са богатом традицијом и наслеђем. У уводном дијелу текста «Положај манастира», поред основних карактеристика мјеста и поднебља, ауторка износи прихватљив и убједљив став о непревазиђеном споју природне и градитељске љепоте Савине, по којем «географски положај утиче на развитак умјетности и културе, односно да љепота природе дјелује на укус». Ово је Савином, заиста, и потврђено. Наредно поглавље «Хронологија и концепција» садржи све значајније податке који су везани за изградњу и намјену манастирског комплекса. Помно истражујући, ауторка износи занимљиве и релевантне податке о првобитној изградњи, дограђивањима и поправкама које су вршене у минулим временима, све до оних последњих. Кроз то је видљив и испољени велики труд многих црквених великодостојника који су имали и воље и умјећа да манастирски комплекс, не само очувају, већ да му временом додају нове необично значајне садржаје. Све ово је изложено систематски и прегледно, са мјером зналачки редуцираних сувишних детаља које не трпи оваква врста публикације. У поглављу «Анализа архитектуре» ауторка даје преглед свих архитектонских сегмената Велике цркве која је, по свом волумену и пропорцијама, импозантна грађевина, што допуњује и утисак доследног компоновања архитектонских детаља и камене пластике на њеним фасадама. «Однос висина-маса, као и однос елемената (врата, прозори, розета, кровни вијенац, фасадни камен), изузетно складно компонован, тако да нам на први поглед мири све стилске рефлексије и ми вјерујемо овој архитектури и њеном ликовном изразу». Овим и оваквим закључивањима ауторка на најбољи начин вишеслојну архитектуру цркве приближава просјечном посјетиоцу, остављајући при том и неке своје непобитне ставове и за стручњаке. Чини се да је основна вриједност ове публикације управо у томе што је ауторка у цијелом тексту успјела да сазнањима кроз стручну и научну анализу успјешно помири и задовољи интересе и просјечног посјетиоца и стручњака, што није нимало лако постићи. Наредни сегмент публикације «Општи развој иконостаса» даје генезу његовог настанка, јер се он, током вјековних промјена, све више пењао у вис, додајући нове карактеристике. При томе су зналачки уочене и обрађене све промјене форми, које су кроз вијекове наметали и ново вријеме и нови утицаји. Сегмент «Иконостас Велике цркве манастира Савине» са правом је монументално дјело настало по обрасцима које су у то вријеме (друга половина XVIII вијека), када је у питању величина иконостаса, исти за сва подручја источно православног умјетничког круга». Иако великих димензија, са обиљем златних и бојених елемената, иконостас је урађен са осјећајем за мјеру, тако да не дјелује нападно. У наредном поглављу публикације, «Дуборез», појединачно су обрађени сви сегменти иконостаса које испуњава резбарија. Дуборез, иначе, прекрива цијелу његову површину и све просторе око икона до врха монументалног крста. Дјелује уједначено, са честим понављањем мотива винове лозе, која је негдје дата реалистички, а негдје веома стилизовано. У сегменту «Мајстори зографи», ауторка утврђује и наводи мајсторе који су сликали иконе манастира Савине, односно Велике цркве. Што је посебно занимљиво и драгоцјено, наводи и поједине дјелове из историјских извора, на основу којих се може пластично видјети како су те иконе и настале. Поред тога, наводе се и интересантни биографски подаци тих зографа. Све то, неспорно, ову надасве стручну материју приближава посјетиоцу, чини је блажом и разумљивијом, што треба да је основна карактеристика овакве врсте публикација. Ауторка то зна, па тако успјешно и поступа у читавом рукопису. Слиједеће, највеће поглавље публикације, «Тематска анализа слика» даје систематски и аналитички опис свих икона на иконостасу, којих у шест његових зона, има чак 66. Овај заиста импозантан број икона ауторка је успјела да приближи посјетиоцима. Она то постиже ефикасно и разумљиво кроз анализу и објашњење саме иконе – технике, положаја или става свеца, предмета или реликвије које држе у руци, или које су ту, поред њега, те других карактеристичних детаља, којима убједљиво оправдава баш такав приступ зографа према материји и тематици коју жели да представи поједином иконом или одређеним, ужим или ширим, циклусом. Тим начином, овај заиста богати иконостас, који на први поглед може да деморалише обичног посјетиоца, ауторка чини смиренијим, лакшим и разумљивијим за све. То је посебни допринос ове публикације, тим прије када се зна умјетничка и занатска вриједност овог необично сложеног иконостаса, посебно дијела који је осликао поп Симеон Лазовић. Посљедњи тематски дио публикације «Карактеристике стила» даје зналачку оцјену стила и квалитета икона рађених од стране два зографа – попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија. Ту је поп Симеон био без премца. Познат као ненадмашни техничар, по ауторки, «његова палета има велики број чистих боја. Хиљаде ситних, танких линија, сачињавају његов цртеж. Бојење је изведено и дебљим слојевима и лазурама». Овакви пластични описи, којима се ауторка обилато служи у анализи и представљању свих сегмената сложене архитектонске, умјетничке, занатске и друге садржине комплекса манастира Савине, надопуњене одговарајућим фактографским подацима и додатним објашњењима чине текст публикације јасним и прихватљивим најширем кругу посјетилаца. Да би велики иконостас што више приближила посјетиоцима, ауторка даје графички приказ распореда икона по зонама, са именима светаца, односно представљеним мотивима. Ту је и једна корисна допуна која се односи на збирку старих рукописа Манастира, који су дати у попису уз основне податке. На крају је дат кратки резиме на француском и енглеском језику, као и неколико репродукција и цртежа ентеријера и екстеријера Манастира. У овој публикацији која ће несумњиво бити атрактивна за ужу стручну јавност, ауторка је испољила завидно стручно умијеће и способност да једноставним језиком овако сложену проблематику приближи и читаоцу из ширих кругова, што рукопису даје посебну вриједност. Др Душан Оташевић Положај манастираНа улазу у Бококоторски залив, 2 километра источно од Херцег-Новог, у бујној медитеранској шуми, налази се средњевјековни манастирски комплекс Савина. Подигнут је на узвишици са које се пружа поглед на мељинску долину, Луштицу и Оштри Рт, као и на затон Топлу у чијем се залеђу пружа суторинска равница. Са источне стране поглед пада на тиватски залив, изнад којег се диже Ловћен. Ако је тачно да географски положај утиче на развитак умјетности и културе, односно да љепота природе дјелује на укус, онда није чудо што се Бока Которска такмичи с природом у умјетничкој љепоти. (1) Положај комплекса манастира Савине, који пружа јединствену панораму, није случајно изабран. Типичан по много чему, када су у питању манастирски комплекси на мору, ипак је специфичан због оптимума природних услова у којима је настао. Јер, слободно се може тврдити да мало мјеста пружа толико игре и заноса природе као ово. Тај чудесни спој раскошне вегетације и благе медитеранске климе једнако чини величанствен утисак, као и незаборавна панорама околине. Хронологија и концепцијаМанастирски комплекс се састоји од три цркве и манастирске зграде – конака. Двије цркве, мала и велика, посвећене Успењу Богородице, заједно са конаком чине једну цјелину, док се трећа, парохијална црква, налази на брежуљку изнад конака а посвећена је св. Сави Српском. (2) Предање каже да је ову црквицу градио св. Сава у XIII вијеку, (3) па је по њој манастир добио име, као и читаво село, гдје се манастир налази. Грађена у традицији одомаћеног сакралног неимарства, једнобродна је грађевина (дуга са апсидом 10 м, широка око 6 м) са звоником на преслицу и тријемом из XIX вијека . (4) Према једном запису првобитна култна грађевина, мала црква, датира из 1030. године. (5) То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом, малих димензија (дуга 9,5 м, широка 6 м, висока око 6 м), са звоником на преслицу и окулусом изнад западних врата (сл. 1 десно). Обновљена је 1831. трудом игумана Макарија а тада је ретуширан и њен старији живопис. (6) Ко је подигао и украсио малу цркву Успења Богородице у Савини у XV вијеку, дуго се нагађало. Многе чињенице указивале су на босанску властелинску породицу Косача. Дефтер Санџака Херцеговине – из 1858. године, турски извор, доказао је да је цркву изградио херцег-Стјепан. У цркви су откривене фреске које су се налазиле под млађим слојевима сликарства. Њихов аутор је которски сликар Ловро Маринов Добричевић, један од најистакнутијих мајстора Приморја средином XV вијека. Фреске су настале око 1455. године. Готичког су стила са словенском цртом, нарочито истакнута у натписима изнад композиција и око глава светитеља. Над улазом, с унутрашње стране налази се натпис који укратко говори о поновном живописању цркве 1565. године. До своје оправке те године, црква је била без фресака у западном и источном травеју, јер је ту прекинут живопис због најезде Турака, који су 1482. године освојили Херцег-Нови. Манастирски конак је првобитно био зидан попут правог угла. Састојао се од сјеверног и западног крила. Сјеверно крило је имало четири ћелије, а западно, коме је прочеље као и сјеверном на један спрат, имало је доксат (перголу). Ту се налазила епископска дворана и библиотека. Ова зграда је због трошности разрушена 1937. године. Сазидана је за епископа Стефана Љубибратића око 1725. (7) Касније су вршене преправке, које су се састојале у отварању већих врата и одговарајућих прозора. Темељне поправке на сјеверном крилу извршене су за игумана Јоаникија Аврамовића. Двориште у којем се налази манастирски комплекс је опасано широким и високим зидовима. Стара дрвена врата на манастирском улазу замијењена су гвозденим са решеткама 1877. године. Према натпису на једној петохљебници, (8) (која је сребрна и позлаћена), израђеној у Пожаревцу 1648. године за манастир Савину, сазнајемо да је манастир тада постојао, али је, изгледа, настрадао у млетачко-турском рату 1687. год. За вријеме Морејског рата крајем XVII вијека Млечани су дигли у ваздух чувени манастир Тврдош (почетак XVI вијека) крај Требиња, да не би послужио Турцима као тврђава. (9) Тада су 1694. год. калуђери из Тврдоша под вођством епископа Саватија Љубибратића, пребјегли на млетачко подручје, у Савину, гдје су обновили данашњу малу цркву, коју су нашли зараслу у коров. (10) Са собом су донијели црквене књиге, повеље и многе друге црквене предмете, тако да се унеколико Савина може сматрати као наставак историје манастира Тврдоша, а у који су опет били пренесени многи историјски споменици из манастира Милешеве. (11) Велика црква манастира Савине, посвећена Успењу Богородице (сл. 1) јединствен је примјер синтезе романског и византијског стила са примјесама барокне сакралне архитектуре православног типа. Одлука за градњу велике цркве донесена је 15, јануара 1775. године, на збору манастирских јеромонаха, на којем је одлучено да архимандрит Данило Јоанорајовић с јеромонахом Никанором Богетићем пође у Венецију са намјером да испослује одобрење за градњу нове цркве. Млетачки дужд Алвизо Моћениго је 25. јула 1776. дао дозволу за градњу, која се данас чува у ризници манастира. Исте године дозволу за градњу дао је митрополит црногорски Сава Петровић-Његош. О томе када је започета изградња цркве сачуване су плоче са натписима из 1777. год. Плоче се налазе испод розете звоника, на његовом првом спрату, на сјеверној и јужној страни. Посебно је интересантан натпис на јужној страни у којем пише да је архимандрит савински Данило Јоанорајовић с манастирском братијом, јеромонасима Исаијом, Висарионом, Инокентијем, Дионисијем, Никанором, Герасимом, Симеоном и ђаконом Стефаном приступио год. 1777. мјесеца јануара, градњи овог храма. По типу црква је једнобродна грађевина са октогоналном куполом на пандантифима (утицај Византије) и полукружном, великом олтарском апсидом. Импозантних размјера, дуга 23,5 м, широка 8,5, а висока око 10,5 м. Црква је дјело далматинског неимара и најљепши је објекат ове школе из доба далматинског барока. Позната корчуланска породица Форетић, чији су представници оставили за собом здања по читавој Далмацији, доживјела је врхунац градитељске једноставности и вјештине градњом цркве у Савини. Неимари су били Никола Форетић са својим протомајстором – Ђуром, које су архимандрит Јоанорајовић и јеромонах Богетић довели са собом из Венеције. У документима налазимо још три мајстора за радње ниже вриједности – Мића, Илију и Андрију. (12) Њихово огромно и виртуелно градитељско знање и искуство дало је објекат «племените једноставности», (13) грађевину успјелу како у односу на изузетно култно мјесто, тако и у својим пропорцијама, мирењу – синтези одлика неколико стилова. Јер, стилски, то је грађевина романо-византијских елемената, који су стално живјели у православном свијету, са мањим, декоративним примјесама барока, а временски припада добу барока. «Из сачуваних докумената о предузимању радње сазнајемо да се 16. јануара 1777. год. започео копати темељ за цркву. Копање темеља је било скопчано са великим потешкоћама због мекоте земљишта». Већ 1778. год. рад је обустављен, због недостатка новчаних средстава, да би 1779. год. поново почео. Темељ за звоник рађен је 1780.-1781. У периоду од 1782. до 1784. градња је поново обустављена, јер новца никако није било довољно, иако је вриједна братија, са молбом и препоруком савинског игумана Арсенија, сакупљала прилоге од 1774. год. То сакупљање је настављено од стране архимандрита Данила Јоанорајовића и јеромонаха Богетића по српским крајевима и по Русији. Током XVI и XVII вијека читав низ српских монаха и црквених функционера ишао је у Русију да тражи помоћ за своје манастире и цркве. Та помоћ је била у виду милостиње једновјерним народима. (14) У XVIII вијеку те везе се проширују и продубљују. Русија је потпора и инспиратор Срба у жилавим настојањима да сачувају вјеру и националност. Сакупљеним прилозима настављена је градња велике цркве. Из сачуваних биљежака (15) дознајемо да је у првих осам година радило 8454 радника, којима је било исплаћено 372 цекина и 35.184 либре. Физички радници, тежаци, радили су за три либре дневно, у што је потрошено других 15.000 либара. За кубе на звонику, свод, за пијесак, плоче, камење, даске, греде, гвожђе, врата и прозоре потрошено је 2.639 цекина и 37.073 либре. Укупни трошак за период од 1777. до 1784. год. износи преко 3.000 цекина и 77.000 либара. Са повременим прекидима градње, због наведених разлога, црква је била довршена и освећена 1799. год. за вријеме архимандрита Инокентија Дабовића. Анализа архитектуреКао што је речено, велика црква манастира Савине, по свом волумену и пропорцијама, импозантна је грађевина. Утисак импозантности допуњује и утисак досљедног компоновања архитектонских детаља и камене пластике на њеним фасадама. Ови детаљи се уједначено, мирно смјењују, једноставно повезујући одлике инкарнираних стилова (романског, готског, византијског и барокног). Однос висина-маса, као и однос елемената (врата, прозори, розета, кровни вијенац, фасадни камен), изузетно је складно компонован, тако да нам на први поглед мири све те стилске рефлексе и ми вјерујемо овој архитектури и њеном ликовном изразу. Фасаде цркве рађене су руком корчуланских мајстора од фино тесаног бијелог, приморског камена, чији се правилни квадери компонују у хоризонталним редовима. Лијепо патиниран овај камен и данас дјелује веома мирно својом структуром, дајући читавом здању карактер мирне монументалности. Од истог камена вјешта рука неимара обогатила је ову архитектуру бројним детаљима орнаменталне пластике. Општи визуелни утисак којег оставља архитектура Савине је романски, међутим, анализирајући детаље на њима преовладава барокна умјетност локалног карактера. Ово сусријећемо на обради портала, у профилима, у овалним прозорима, односно обради њихових оквира, и уопште у каменој пластици. Црква има троје врата. Изнад главног, западног портала, у полукружној ниши живописна је сцена Успења Богородице, којем је црква посвећена. Монофоре на бочним фасадама (сл. 2), као и она на олтарској апсиди (сл. 3), једнообразно су обрађене и истих су димензија. На западној фасади, лијево и десно од куле звоника налазе се по два прозора, један изнад другог, који су, иако мањих димензија од осталих, обрађени на идентичан начин са оквирном орнаментиком барокног карактера. Брод цркве као и квадратно постоље над којим се диже кубе завршава се снажним кровним вијенцем од камена, богато профилисаним. Овај детаљ се веома декоративно завршава по читавом ободу распоређеним лучним аркадицама на консолама. Консоле су врло једноставних линија, међутим све се не завршава на њима. Простор између аркада ријешен је на декоративан начин, испуњен стилизованим палминим лишћем. Овакав начин украшавања фасада веома ефектно употпуњује и оживљава релативно мирне зидове цркве, које на топлом медитеранском сунцу дају живу игру свјетлости и сјенке. Дај детаљ је карактеристичан за романске грађевине (св. Марија на Мљету). Над квадратним постољем архитектура цркве се завршава октогоналним кубетом, конципираним у византијском стилу. Свако поље октогона на фасади кубета, оивичено је са по једном колонетом над којима је формирано лучно поље. У осовини тјемена лукова, у сваком од осам поља тамбура налази се по један лучни прозор, чија се обрада разликује од обраде описаних фасадних прозора. Сама купола покривена је ћерамидом. Са источне стране архитектура се завршава великом, кружном олтарском апсидом, чија се обрада у свему везује за стилски карактер брода грађевине. Уз западну фасаду у осовини главног портала, као акценат који својом висином, виткошћу и складом пропорција, доминира читавим здањем, диже се над четвороугаоном основом троспратна кула – звоник. На његовој архитектури налазе се већ поменути аутентични натписи о хронологији цркве. На првом спрату у истој висини налазе се плоче на западној, јужној и сјеверној страни. Плоче су исте величине (дуге 1,49 м, широке 83 цм). Док је сјеверна плоча без натписа, западна плоча има натпис из 1777. од 8 редова који гласи:
Плоча на јужној страни звоника има натпис из 1777, састоји се од 10 редова који гласе:
На првом спрату звоника у прочељу, као најљепши детаљ смјештена је велика камена розета. Веома богата у обради детаља одраз је готике. Подсјећа на велико мајсторство обраде чипке у камену – рад ненадмашних корчуланских мајстора. На другом спрату звоника, такође на западној страни, налази се фино обрађен у камену кружни сат. Над квадратном основом трећег спрата, складна архитектура звоника завршава се октогоналном куполом, која је нешто упрошћенији вид црквене куполе. У профилацији прозора и бифоралних отвора на трећем спрату звоника такође је присутан далматински барок. Унутрашњост цркве није живописана. Бијело окречени зидови наоса украшени су лезенама, које прелазе у зидане лукове, да би придржавали осмоугаоно кубе. На западној страни наоса, изнад главних врата, налази се монументална пјевница (хор). Прочеље јој је рађено у дуборезу, бојено златном бојом. Састоји се из два реда. Доњи ред садржи иконе са новозавјетним сценама, изнад којих је богато украшени фриз од зелених гранчица и разнобојних цвјетова. Исти систем декорације је и између икона, тако да све скупа даје јак полихроман ефекат. Горњи ред чини решеткаста преграда састављена од дрвених коцкица, подијељених профилисаним стубићима на пет дјелова. Хор се завршава богато декорисаним и профилисаним фризом, који на средини има стилизовани геометријски украс. Хор је у другој половини XVIII вијека радио извјесни мајстор Пасквали из Дубровника. (16) Два дрвена стуба, који данас придржавају хор на средини, урађена су накнадно 1895. год., вјероватно из статичких разлога. Троје врата, главна и споредна, на сјеверној и јужној страни цркве, рад су такође поменутог мајстора Пасквала. Под цркве рађен је у виду крупног двобојног мозаика. Наиме, изведен је од правилно тесаних црно-бијелих мермерних плоча и дјелује веома импозантно. Највећу вриједност унутрашњости цркве представља иконостас о којем ће бити ријечи у даљем тексту. Током XIX вијека вршене су разне преправке на цркви. Пожар из 1807. год. уништио је многе црквене знаменитости (одежде, крстове, оковане књиге) (17) Срећом, брзо је локализован, тако да није оставио катастрофалне посљедице. Ни 1886. год. црква није била поштеђена од елементарних непогода. (18) Гром је ударио у звоник и оштетио један стуб при дну. Поправка је била завршена исте године. Свотом од 200 форинти, поклоном Дубровчанина Ника Бошковића, 1895. год. црква је окречена, кубе цементирано а прозори на кубету украшени бојадисаним стаклима. (19) Резимирајући опис архитектуре велике цркве манастира Савине с правом се може закључити да се ради о једном веома успјелом дјелу, које представља синтезу приморске стилске традиције и градитељске вјештине у камену. Својом складношћу и једноставношћу, ова архитектура се везује за култно тле Савинског комплекса, достојанствено настављајући средњевјековну традицију. Општи развој иконостасаУ своме развоју иконостас је имао исту функцију али измијењен изглед. Почев од ниских, камених преграда са парапетним плочама и стубовима, изнад којих је архитравна греда (космитис), које су одвајале олтарски простор од осталог дијела цркве намијењеног вјерницима у ранохришћанским базиликама, (20) током вјековних промјена иконостас се све више пењао увис, добијајући нове карактеристике. У почетку на иконостасној конструкцији нијесу постојале иконе. Отвори су били затворени завјесама (катапетазма), док су иконе биле сликане на сусједним зидовима. (21) У даљем развоју иконе долазе на иконостасну преграду између врата иконостаса (царских двери) и зову се престоне иконе. Осим поменутих, иконостас добија иконе и на архитраву, које током времена стварају неколико редова. Од XVII вијека били су уобичајени плитко изрезбарени дрвени космитоси (темплони) са вертикалним крстом, чије поријекло треба тражити у сликаним романо-готским крстовима Италије, који су код нас могли доћи преко Далмације. Крст је у прво вријеме урезиван у сам космитис, а касније се додаје изнад њега и постаје уобичајен са представом Деизиса (Распеће са два змаја или два анђела са стране и иконама св. Јована Претече и Богородице (италијански тип «croce dipinta»). (22) Током XVIII вијека новине на иконостасу јављају се на Светој Гори, гдје се израђују олтарске преграде које заузимају два, три и више редова икона. На Свету Гору новине доносе мајстори Крићани а одатле се утицаји несметано шире по свим православним земљама Балкана, јер се са повјерењем примало све што је долазило из Свете Горе. Тако формирана преграда је схваћена као тријумфална капија Христоса, побједника смрти и гријеха, подсјећајући на тријумфална врата античких императора. Богато резбарена и позлаћена дрвена преграда затвара читав олтарски простор. У духу ортодоксних схватања занемарена је људска фигура, нарочито у високом рељефу, тако да су за декоративне елементе узимани флорални и животињски мотиви. Из Свете Горе, нови тип иконостаса прелази у Македонију, која је била посредник у формирању новог типа иконостаса на Балкану. Одатле, тај утицај се јавља у извјесној мјери на дуборезу Војводине, гдје су најстарија дрворезбарска дјела рађена у традицијама средњевјековне балканске пластике. Од средине XVIII вијека умјетност дубореза се окреће ка западу преузимајући облике из западних варијанти барока, а касније и рококоа. Педесетих година XVIII вијека још се не може говорити о превласти барокних форми, иако су се оне незадрживо приближавале. Новина се много слободније примјењује у ентеријеру јер док је барокна фасада цркве још слабо рашчлањена, мајстори своје познавање барокних принципа користе у декорацију унутрашњости цркве. У циљу постизања одређеног емоционалног ефекта формира се барокни ентеријер. Иконостас у православној цркви управо одговара том амбијенту. Он прихвата некадашњу тематику зидног сликарства и прилагођава је новој форми. Напушта ранија схватања о мирној подијељености са доминантном хоризонталом и умјесто приземности и јасног прегледа ствара се немирна површина, на којој доминирају вертикале. Бројни стубови са импозантним капителима у бујном преплету са неограниченом употребом злата и бојеном позадином стварају јак полихроман ефекат. Материјал од чега је рађен костур иконостаса обично је од меког липовог дрвета. Резбарија је бојена црвеним болусом да би се добила квалитетна подлога за златну боју. Иконостас велике цркве манастира СавинеУ таквом стилу рађен је иконостас велике цркве манастира Савине из друге половине XVIII вијека. Представља монументално дјело, настало по обрасцима који су у то вријеме, када је у питању величина иконостаса, исти за сва подручја «источно православног умјетничког круга». (23) Великих је димензија, широк 7,20, висок 10,50. Састоји се из шест зона. Дјелује као чврста конструктивна цјелина. Веома добро је очуван, солидно, чврсто и вјешто урађен. Мада има изглед раскошног иконостаса са обиљем златних и бојених елемената урађен је са осјећањем за мјеру, тако да не дјелује нападно. Иконе су остале главни садржај дјела. ДуборезДуборез покрива цијелу површину и све просторе око икона почев од парапетних плоча, преко престоних икона до врха монументалног крста. Дјелује уједначено са честим понављањем истог мотива винове лозе, која је негдје дата реалистички, а негдје веома стилизовано. На парапетним плочама преплетни флорални мотив са шест бојених црвених ружица, распоређених симетрично са страна, уоквирује елипсасти оквир икона. Парапетне плоче су исте величине и потпуно идентично изрезбарене. Царске двери (висина са крстом 217 цм, без крста 77, ширина ока крила 111 цм) имају резбарију на цијелој својој површини, осим на мјестима гдје су насликане иконе. Оивичене су правилно распоређеним биљним орнаментом. Оквир врата поред крста прати врежица. Сјеверне двери (висина са крстом 213 цм, без крста 175, ширина ока крила 85 цм) изрезбарене су мотивом винове лозе. У горњој зони то је врежица, а у доњој, већој, листови који уоквирују елипсасту икону са четири стране, дати су фронтално и веома реалистички. При самом дну врежица је обогаћена гроздовима. Крила врата су одвојена тордираним стубом. Јужне двери (висина са крстом 212 цм, без крста 174, ширина ока крила 84 цм), осим незнатне разлике у величини, потпуно су идентично изрезбарене као сјеверне. Престоне иконе постављене су између богато обрађених стубића. Врежица се прекида црвеном бојеном ружицом, дуплог цвијета. Овакав мотив могао би да индицира утицај савремене исламске декорације. (24) Исти мотив се понавља наизмјенично до дна стуба. Простор изнад царских двери, као и изнад сјеверних и јужних изрезбарен је стилизованим биљним орнаментом, са поновљеним мотивом дуплих цвјетова ружица и бојеном црвеном позадином на мјестима гдје је дрво пуно. Преплет и систем декорације веома ефектно дјелује у односу на тамни олтарски простор, истичући ову чудну мистичну арабеску. Испреплетане лозице, врежице и цветићи чине дивну чипку од дрвета, која уоквирује мале сцене у средини простора. Не можемо поуздано тврдити да је овдје у питању исламски утицај, али је сигурно да се оваква мисао сама намеће. Вертикални стубови одвајају простор између двери и икона. почињу квадратним постољем, а завршавају се коринтским капителима богато украшеним, који су постављени на архитравној греди. На средини капитела је дупли цвијет руже, релативно дубоко сијечен и бојен црвеном бојом. Архитравна греда је хоризонталним тракама подијељена на три дијела. Прва два дијела украшена су разврежалом виновом лозом, међу којом се с времена на вријеме јавља по неки цвијет ружице, јасно одвојен од позадине. Трећи дио је одвојен профилисаним хоризонталним тракама, које почињу стилизованим геометријским орнаментом. Трећа зона иконостаса – сцене са апостолима постављене су у правоугаоне оквире једноставно профилисане. Простор између икона ријешен је стубићима, чија је позадина златно бојена и украшена стилизованим биљним елементом, који је понегдје бојен црвеном и зеленом бојом. Стубићи се завршавају позлаћеним коринтским капителима са наглашеним волутама. Између 14 капитела простор је ријешен понављањем истог биљног мотива китњасто обликованог. Једино на средини треће зоне систем декорације је нешто измијењен. Икона св. Тројице заузима централно мјесто. Посвећена јој је већа пажња у односу на остале иконе у истом реду. Оквир се са горње стране завршава лучно, а са стране округлим стубићима обавијеним двобојном спиралном траком и богатим биљним преплетом од вреже лозе и разнобојних цвјетова. Четврта зона иконостаса – сцене великих празника постављене су између богато обрађених истакнутих стубића са лучним горњим пољем покривеним резбом, добиле су у ствари оквире сличне касноготичким са мањим утицајем ране ренесансе (волутни акценат). Стубићи су истакнути са црвено бојеном позадином на којој су сликане руже, наизмјенично црвене и бијеле, са зеленим листовима. И ови стубићи као и претходни завршавају се коринтским капителима. Простор између лучних оквира и орнаменталне траке украшен је главама анђела, које су постављене у једнаким размацима. Материјал од кога су урађене је вјероватно дрво. Постављене су у низу од тринаест комада са јасно израженим индивидуалним особинама. Инкарнат је тамни окер са тамним браон мрљама. Коса је бојена црно, изнад које је постављен ореол од дрвета златно бојен као и крила. Простор између четврте и пете зоне ријешен је четвороредном хоризонталном траком украшеном низом од дванаест профилисаних капитела, који су постављени у једнаким размацима, а настављају се изнад средине кружног лука претходне зоне. Пета зона – сцене са пророцима постављене су у елипсасте оквире. Свака сцена има свој засебан оквир, а за сљедећу се везује четворочланим флоралним елементом (имитација стабла винове лозе). Овдје је дуборез изванредно мајсторски изведен. Једини мотив који је заступљен је винова лоза, са свим својим атрибутима, листовима, врежицом и гроздовима. Веома реалистично обрађена, подсјећа на западњачко поријекло. Листови су дати у различитим положајима, представљени у простору и покрету. Богато обрађени гроздови наслањају се на хоризонталну греду. Због реалне обраде има се утисак да њихова тежина захтијева ослонац. Иконостас се завршава шестом зоном на којој је монументално Распеће проширеног типа. Крст је богато украшен стилизованим латицама цвијета. Са страна су двије маске златно бојене, које симболизују сунце, а у доњем реду испод крста је шест звјездица уздигнутих на шипкама, које декоративно употпуњују овај разуђени завршетак иконостаса. Треба напоменути и то да је чак и простор између фигура Богородице и св. Јована у односу на стилизовано сунце, употпуњен са по још једном симболично стилизованом звијездом. Сви елементи шесте зоне упућују на имагинарну представу васионе. Испод крста у дрвету је скулптурално ријешен мотив лобање и костију праоца Адама, што је интересантан податак с обзиром да се тај мотив обично слика испод ногу Христових на самом Распећу. Дуборесци иконостаса велике цркве манастира Савине нијесу познати, као ни ранијих монументалних иконостаса у Морачи (1596.-1617.) и Пиви (1639.). Према усменом предању претпоставља се да је мајстор дубореза био Пауло Пасквали из Дубровника, али тај податак због недостатка писмених докумената не може се за сада узети озбиљно. Мајстори зографиЊихова имена сазнајемо из уговора састављеног између савинског архимандрита Инокентија Дабовића и попа Симеона Лазовића, иконописца и његовог сина Алексија. (25) Уговор је писан 2. јуна 1795. године у манастиру Савини и гласи: «Г-н Инокентиј Архимандрит со братијеју, такођер Господин поп Симеон иконописац, са својим сином Алексијем вјерно и добро са својом вољом душевном и тјелесном потрудити се без сваког лицемерја, лијепо и нерушимо, то јест, преграду алити темпло, между, олтарем и церковију, су троје двери, и прочаја како је основато и истајадурато, висина и ширина од тараце до верх Креста, а ширина от зида до зида внутрене. Облега се речени поп Симеон, што гоћуже најљевше и тверђе да се потрудити, калурами, цвјетовами, образами, позлатами, испунити, утвердити и позлатити, какоће бити за украшене, и виђеније ради прославленија Бога и пресветога Успениа Божија матере. А манастир да му има добавити од Венеције, злато, разлике колуре и прочаја на своје спензе! Толико поп Симеон да има свој алат који му потребује, и твердо се објешчава да се с помоћи Бога и дјевије Богородице, све испунити лијепо и тврдо: темпло и образе и међу двери; више апостоле, празднике, пророке и прочаја; с тјемељитим појмом и начином, и када буде лијепо доспјевено темпло речено с његовијем образама и украшенијем, да има дати манастир Савина вишереченому г. попу Симеону, талијера млетачкијег четири стотине и седамдесет и два, и за бољу вјерност биће оно писмо потписано од обје стране». На другој страни уговора стоји: «1796., фебруара 8. примих от ове погодбе от г. архимандрита Инокентија, перво: талијера четрдесет и шест, па мјесеца маја талијера 100, пак у јуну талијера двадесет и четири», итд. до «1797. септембра 30. прими ја поп Симеон талијера 200 и бисмо подмирени за све. Поп Симеон Лазаревић, иконописац.» Судећи по наведеним подацима може се закључити да је сликање иконостаса почело 1795. а завршено послије двије године, 1797. год. као и да је поп Симеон познат под два презимена: Лазовић и Лазаревић, која су означавала једно те исто лице. Рођен је 1754/5. (не зна се тачна година рођења) у Бијелом Пољу, тако да осим поменута два презимена има и треће Бјелопољац. У осамдесетим годинама XVIII вијека тај предузимљиви и покретљиви поп и сликар (26) (јер је његова умјетничка активност обухватала пространу територију од Старог Влаха до Јадранског мора), развија велику активност, сликајући многе иконе и читаве иконостасе за сеоске цркве по Старом Влаху. 1780. израдио је за цркву у Пети једне двери, на којима је оставио запис: «Си двери приложи аз грешни јереј Симеон писац себи за спомен супруги јего Ангелини и сину Алексију и Максиму за здравље.» (27) Пратећи хронолошки даљи његов рад сазнајемо да је сљедеће године био запослен око израде икона и иконостаса за цркву Благовештења у селу Штиткову на ријеци Тисовици. То закључујемо на основу записа који потиче из руке Симеона, а налази се на полеђини узорка за сликање Распећа из «Збирке узорака за сликање наших владара и других слика вјерског карактера» у цркви св. Николе у Никољцу код Бијелог Поља. (28) Негдје почетком 90-их година XVIII вијека, поп Симеон напушта свој родни крај и пресељава се са породицом у Боку Которску, гдје као што смо видјели ради на иконостасу велике цркве манастира Савине заједно са сином Алексијем. Из приморја одлази у Пећ, гдје 1803. ради за Патријаршију. Већ 1804. налазимо га у Сарајеву гдје ради иконе св. Илије и Пантелије, на којима оставља потпис. (29) У Сарајеву остаје до почетка 1805. гдје 6. јануара завршава портрет митрополита Пајсија, којег је сликао по поруџбини Мића Милетића за 100 гроша. (30) Запис са једнога рукописа из манастира св. Тројице у Пљевљима из 1807. нам помаже да пратимо даљи рад и кретање попа Симеона. Из њега сазнајемо да је исте године урадио иконостас за поменуту цркву. (31) Већ сљедеће 1808. год. налазимо га у манастиру Пиперској Ћелији, гдје израђује за св. Стефана ћивот. 1814 заједно са сином Алексијем слика иконостас дечанске капеле св. Димитрија. Три године након тога «каде би гладна година» 1817, «и те године умри(е) поп Симо Лазовић». (32) Симеонов син Алексије, чији рад заједно са очевим чини готово нераздвојну цјелину, рођен је 1774. у Бијелом Пољу. Сем код оца врло је вјероватно да је сликарство учио и код неког мајстора у Венецији или Дубровнику, јер се осјећа у његовом раду западњачка сликарска оријентација. (33) Подручје на којем он ствара је углавном Црногорско приморје и средња Далмација, мада је радио и у унутрашњости Балкана. Иконостас велике цркве манастира Савине је почетак Алексијевог рада на иконописању. Тада први пут ради скупа са оцем. У Боки Которској још ради иконостас у цркви св. Сергија и Вакха на Подима 1804. Двије године касније, 1806. такође иконостас у цркви св. Николе у Баошићима, а нешто касније у цркви Ризе Богородице у Бијелој. Послије очеве смрти налазио се на његовим старим умјетничким путевима у унутрашњости Балкана, радећи самостално најприје у Сарајеву, а затим у Дечанима 1818. – иконостас у капели св. Николе. Повезаност са родним крајем показује и један од посљедњих његових радова, иконостас св. Николе у Никољцу код Бијелог Поља (довршен 1877. год. када је и умро). (34) Сликарско дјело Симеона Лазовића на иконостасу велике цркве манастира Савине, иако у суштини припада зографско-конзервативном правцу, задивљује занатском спремношћу, што се не би могло рећи за иконе његовог сина Алексија, с обзиром да је ово његов први рад на иконописању. Тематска анализа сликаКао што смо већ раније видјели, година настанка и аутори сликарског дјела иконостаса су познати (осим аутора престоних икона), међутим, готово никакви детаљнији подаци о иконостасу нијесу више публиковани. За разлику од архитектуре цркве која у себи спаја синтезу претходних стилова, а временски припада бароку, иконостас и стилски и тематски одговара духу времена у коме је настао. У репертоару тема на иконостасу велике цркве манастира Савине наглашено мјесто имају догађаји везани за личност Богородице, свакако због тога што је црква манастира посвећена њеном Успењу. Почев од парапетних плоча гдје су уобичајене старозавјетне сцене замијењене новозавјетним, посвећеним Богородици и Христосу, преко Благовијести на царским дверима, Успења Богородице на престоној икони, празничних Благовијести, Успења Богородичиног, Рођења Богородичиног, Покрова Богородичиног до Распећа, гдје је наравно уобичајена сцена са Богородицом. Прва зона иконостаса у соклу, с лијева на десно, почиње сценом Сусрет Марије и Јелисавете. У првом плану су стојеће фигуре Марије и Јелисавете, представљене у загрљају. Марија је обучена у тамно црвену хаљину и мрки мафорион, а Јелисаветина дуга хаљина је мрка. Инкарнат лица је веома оштећен. Зарије у тамно зеленом огртачу и браон фелону украшеном златним цвјетовима. Инкарнат је тамно окер, коса мрка покривена златним ореолом. У позадини је архитектура храма. У лијевој половини сјеверних двери насликана је стојећа фигура св. Ане фронтално окренута, раширених руку у ставу «оранте» у доњој дугој зеленој хаљини и браон химатиону. На десном крилу је стојећа фигура арханђела Гаврила, окренутог св. Ани, обученог у зелену доњу хаљину, окер огртач и мрки плашт. На глави као и св. Ана има златни ореол оперважен танким црвеним кругом, крила су му жута. У горњем углу изнад св. Ане је попрсје пророка Соломона са жутом круном у црвеној и мркој одјећи. У горњем десном углу је попрсје пророка Давида. На глави му је жута круна иза које је златан ореол. Обучен је у тамно црвени хитон и мрки химатион. Представљен је са књигом у руци. Сљедећа сцена у соклу између сјеверних и царских двери је Христос се јавља мироносицама. С лијеве стране у предњем плану су представљене четири мироносице у стојећем ставу. Одјевене су у хаљине тамно црвене боје и мрке огртаче са златним ореолима на глави, оперваженим црвеном бојом. У десном углу је Христос са анђелом представљен у покрету. Обучен је у тамно црвени хитон и исте боје химатион са црним сјенкама у превојима драперије. На царским дверима су насликане Благовијести са стојећим фигурама Богородице са лијеве стране и арханђела Гаврила с десне, окренуте су једна према другој. Богородица је у зелено-плавој хаљини и тамноцрвеном мафориону у уобичајеном положају. Иза ње је насликана архитектура храма. Арханђел је у зеленом хитону и вишњеве боје химатиону са жутим крилима. Лијевом ногом је закорачио напријед, док десном чини уобичајени гест. Инкарнати су обрађени тамним окером са маслинастим сјенкама. У доњем углу испод Богородице је јеванђелист Лука представљен у сједећем ставу. Обучен је у зелени хитом и браон химатион, у десној руци држи јеванђеље. У горњем углу је јеванђелист Матеј са симболом анђела у позадини. Обучен је у мрки хитон и црвени химатион. Икона је јако оштећена. На другој страни двери испод фигуре арханђела Гаврила је јеванђелист Јован са симболом орла. Јеванђелист Марко је у десном горњем углу царских двери. Инкарнати су им обрађени тамним окером. Једино златни ореоли и симболи су урађени свијетлим колоритом, иначе одјећа, позадина, као и инкарнат јеванђелиста имају таман колорит. Сљедећа сцена у соклу између царских и јужних двери је Невјерство Томино. Христос је у средини у стојећем ставу. Представљен је у зеленом перизому са тамно црвеним плаштом. Десно од Христоса је апостол Тома у повијеном ставу који десном руком додирује Христова ребра. Лијево и десно су апостоли. У позадини је архитектура храма. На јужним дверима на лијевом крилу је представљен арханђел Гаврило у стојећем ставу окренут полудесно према Зарији, који је постављен на десном крилу. То је сцена која представља тренутак када арханђел Гаврило саопштава Зарији у храму да ће под старост добити сина Јована, личност која ће касније у Христовом животу одиграти важну улогу, између осталих најавити његов долазак. Зарија је обучен у зелену дугу хаљину. На глави има митру и златан ореол оперважен црвеном бојом. Изнад ових фигура у лијевом и десном горњем углу јужних двери насликани су пророци Јеремија и Самуило. Представљени су као пандан сјеверним дверима. Посљедња сцена прве зоне је Молитва у Гетсиманском врту. Христос је постављен у средини сцене раширених руку у стојећем ставу. Обучен је у црвену хаљину, огрнут мрким плаштом. Лијево и десно од њега су апостоли приказани како спавају, наслоњени један на другог. У горњем углу је велика летећа фигура анђела са златним крилима и ореолом. Над дверима у малим овалним иконама представљене су сцене с лијева на десно, изнад сјеверних двери је сцена гдје Христос поучава у храму (?). Над царским дверима је Недремано око, а изнад јужних је сцена Јављање Христоса Петру. У другој зони су престоне иконе великих димензија, заштићене стаклом које се стилски разликују од осталих икона на иконостасу, с обзиром да нијесу рад истих мајстора. Наиме, престоне иконе су рад руских мајстора, а у манастир Савину су донесене путем поклона. (35) Наши монаси су у Русији поред новчане помоћи добијали као уздарје разне предмете намијењене богослужењу. Податак да су ове иконе постојале у цркви прије почетка рада на иконостасу објашњава нам чињеницу зашто мајстори Лазовићи нијесу урадили главне престоне иконе, већ пошто су их имали готове уклопили су их у своју иконостасну цјелину при том се нимало не трудећи да их стилски подржавају. Прва с лијева је икона св. Јована Претече са жутим натписом
величине 132 x 85 цм. Јован Претеча је допојасно представљен фронтално окренут. Обучен је у окер одјећу од камиље длаке преко које је тамно зелени огртач. Десна рука му је прислоњена на грудима, док у лијевој руци држи свијетло жути отворени свитак на којему су читљива слова и браон крст. Коса и брада су му смеђе боје. На глави има богати златни нимб. Позадина је тамно зелена. Инкарнат је вјешто моделован окер тоновима, са примјетним румеником на јагодицама и уснама, као и са бијелим сјенкама испод и изнад очију. Икона је уоквирена уском браон траком. Друга престона икона је Богородица са Христом. Натпис са лијеве стране писан црвеном бојом и гласи:
Величина иконе је 132 x 83 цм. Богородица је насликана у допојасној представи, благо нагнуте главе улијево према Христу. Обучена је у зелено-плаву хаљину и црвени мафорион са капом. Ивице су украшене златном бордуром са звјездицама. Наруквице и оковратник доње хаљине су наранџасте боје. Богородица на лијевој руци држи малог Христа, који десном руком благосиља а у лијевој држи свитак. Христос је у свијетло зеленој позлаћеној одјећи са наранџастим позлаћеним огртачем. Инкарнати су им обрађени свијетлим окером меко моделованим, са руменилом на образима и бијелим тоновима на осјенченом дијелу лица, тако да општи утисак одаје префињеност лика. Позадина је сива са црним танким оквиром. На трећој престоној икони насликан је Христос идеално лијепог лика са црвеним натписом
Величина иконе је 132 x 83 цм. Обучен је у црвену доњу хаљину обрубљену украсном окер траком са бијелим орнаментом и модри химатион. Христос је представљен допојасно како десном руком благосиља док у лијевој држи отворену књигу. Коса, брада и бркови су му смеђе боје. Инкарнат окер са руменилом на доњем дијелу образа. Позадина је тамно сива са узаним црним оквиром. Посљедња у реду престоних икона је сцена Успења Богородице, празник којем је црква посвећена. Икона је величине 132 x 82,5 цм са жутим натписом:
Богородица лежи на одру у зеленој хаљини и свијетло зеленој грчкој капи. Преко одра је пребачена црвена драперија, испред које је мангал са цинобер жаром. Изнад Богородице, на средини сцене је допојасна фигура Христа који прихвата Богородичину душу у виду античке психе. Лијево је група од пет апостола који нагнути бдију над Богородицом, а десно је шест апостола, што јасно показује одсуство апостола Томе. Инкарнати апостола моделовани су окером без видљивог руменила као на претходне три иконе, што између осталог (различита обрада драперије, угаситије боје, рустичнија обрада лика) индицира другог мајстора или другу школу. Позадина иконе је тамни окер, уоквирена бијелом траком иза које је црни оквир. Све поменуте фигуре имају златне ореоле. Иконе треће зоне иконостаса садрже фигуре апостола. Први с лијева је апостол Тома
представљен у цијелој фигури, окренут полулијево. Лијевом руком придржава црвени хитон и зелени химатион, а десном благосиља. Инкарнат је тамне окер боје. Апостолово лице је без браде и бркова са смеђом косом. Ореол је златан, оперважен црвеним танким кругом. Натпис изнад апостолове главе је црвене боје. Други с лијева је апостол Јаков
Обучен је у зелени хитон и црвени химатион. Представљен је у покрету. Инкарнат је браон боје, тако да дјелује мртвачки. Мала округла брада и бркови су му смеђе боје, а коса мрка. Сљедећи у реду је апостол Симон
У пурпурном хитону и зеленом химатиону украшеном златним цвјетовима. Испод десне руке држи књигу златне боје, а лијевом благосиља. Инкарнат је оштећен. Апостол Лука
је представљен en face у зелено-жутом хитону и маслинасте боје химатиону украшеном златним цвјетовима. У десној руци држи књигу, а лијевом руком благосиља. Инкарнат је тамно окер, чело са залисцима, а округла брада и коса насликане су мрком бојом. Пети слијева је апостол Матеј
представљен у стојећем ставу који се стално понавља, у зелено-жутом хитону и црвеном химатиону. Отворену књигу држи објема рукама. Апостол Петар
представљен је са кључевима у десној руци у зеленом хитону и браон химатиону. Инкарнат је нешто свјетлији у односу на остале апостоле, а брада, бркови и коса су му смеђе боје. У средини треће зоне иконостаса насликана је икона св. Тројице. Она је сликана нешто тамнијим колоритом. Лијево је приказан Христос Емануел са крстом у лијевој руци у мрко жутом хитону и тамно црвеном химатиону са браон ореолом. Представљен је у сједећем положају. Поред њега сједи св. Отац у тамно окер хитону и маслинасте боје химатиону, са троугластим браон ореолом на глави. Изнад њих је св. Дух у виду голуба. Позадина је ишрафирана златним зрацима. Ред са апостолима се наставља. Први с десне стране св. Тројице је апостол Павле
приказан у стојећем ставу, окренут полудесно. У десној руци држи затворену књигу а лијевом руком благосиља. Одјећа му се састоји од зеленог хитона и црвеног химатиона. Поред њега је апостол Јован
у зелено-жутом хитону и црвеном химатиону са затвореном књигом у десној руци. Апостол Марко
има на себи црвени хитон и зелени химатион. Десном руком придржава химатион, а испод лијеве држи књигу. Карактерише га дуга окер брада и бркови. Апостол Андреј
објема рукама држи жуте боје кутију. Закорачио је снажно десном ногом. Одјевен је у црвени хитон и браон химатион. Инкарнат је обрађен окерним тоновима са браон сјенкама. Коса, дужа брада и бркови дати су окер. Апостол Вартоломеј
је окренут у десно. Закорачио је држећи испод десне руке јеванђеље. Одјевен је у жути хитон и зелени химатион. Инкарнат је тамно окер са мрким сјенкама. Посљедњи у низу од дванаест апостола је апостол Филип
Окренут у десно у зеленом хитону и црвеном химатиону са отвореном књигом у лијевој руци. Десном руком благосиља. Карактеристичне особине свих апостола треће зоне су сљедеће: фигуре апостола по схематичној форми и стилизацији појединих дјелова тијела сличне су међусобно. Одјећа је богата наборима који су наглашени грубим, понекад геометријски оштрим потезима. Натписи изнад апостолских глава писани су мијешаним великим и малим словима црвене боје. Позадина је тонирана појасевима, тако што је први појас при земљи насликан браон, средњи је тамно окер, даље се ређају зелени и свијетло окер тоналитети. Сви апостоли имају златне ореоле оперважене црвеним кругом, хитоне потпасане црвеним појасом и браон каишасте сандале на босим ногама. У четвртој зони су сцене великих празника, чији је ред поремећен. Прва с лијева је Обрезивање Христа. У средини је Христос приказан као мало дијете, кога на рукама држе архијереји. Чину обрезивања присуствује Богородица у црвеној дугој хаљини и зеленом мафориону. У позадини је сликана окер архитектура. Друга сцена представља Рођење Христово. По средини једног сивкастог брда у пећини лежи породиља. Поред ње је новорођенче. Изнад су главе крава и магараца. Из сегмента неба спушта се свијетли зрак до Христа. Лијево пастир сједи на камену и свира. Наредна сцена је Крштење Христово. Између камените обале десно, гдје су у ставу адорације представљена два крилата анђела, у ријеци Јордану стоји Христос. На себи има свијетло зелену перизому. Јован Крститељ десном руком додирује теме Христове главе, а лијевом га показује посматрачу. Обучен је у одијело од камиље длаке браон боје и обавијен плаштом. Из угла призор посматрају четири анђела, у богато драпираним химатионима. Изнад Христове главе је свјетлосни сегмент из кога излази подужи крак, са св. Духом у виду голуба у проширеном кружном простору. Лица су моделована тамним окером. Четврта сцена је Сретење Христово. Десно од часне трпезе изнад које је киворијум, Симеон у свештеничком одијелу, дуге, сиједе косе и браде држи објема рукама малог Христа. С друге стране трпезе је Богородица у црвеном мафориону. Иза Богородице је пророчица Ана која десном руком показује пут Христа, а у спуштеној лијевој држи исписан развијен свитак. С друге стране је Јосиф, који носи два голуба. На слици преовлађује зелени тоналитет. Пета сцена представља Благовијести. Богородица с десне стране стоји са рукама на прсима у зеленој хаљини и црвеном мафориону. С лијеве стране јој прилази арханђел Гаврило у зелено-жутом плашту са позлаћеним крилима. У позадини је окер пејзаж са паперјастим облацима. Следећа сцена је Улазак у Јерусалим. Христос јаше свијетло-зелену мазгу и благосиља десном руком. Прате га апостоли. На вратима града сачекују га Јевреји са златним палмама у руци. Они су у пурпурним и зеленим хаљинама. Пред мазгу дјечаци полажу зелену хаљину. У позадини су окер и бијеле зидине и грађевине Јерусалима. Ред празничних икона наставља се сценом Силазак у ад. Христос је представљен у средини сцене, одјевен у црвени хитон и зелени химатион са златном мандорлом. Под њим су наранџаста укрштена врата ада. Десну руку пружа Адаму, који клечи с лијеве стране Христа. Адам је одјевен у свијетло-зелену одјећу. Поред њега је Ева у цинобер мафориону. Изнад Адамове главе су четворица светитеља у свијетло-зеленој одјећи. Круне на главама су им окер украшене златом. С друге стране је Јован у зеленој хаљини и црвеном плашту, док је светац поред њега у одјећи скоро исте боје као и Јован. Лица су обрађена помоћу маслинасто-зеленог у сјенкама, руменила на образима и бијелих акцената на најосјетљивијим дјеловима. Позадина је ишрафирана златним зрацима. Осма сцена је Вазнесење Христово. У средини је приказана Богородица у зеленој дугој хаљини и црвеном мафориону. Лијево и десно су групе од по шест апостола, с тим што су Петар и Павле у првом плану. Изнад Богородичине главе у свијетлом медаљону је Христ, кога два анђела са стране носе на небо. Сљедећа сцена је Преображење Христово, гдје је Христос приказан раширених руку у свијетло зеленој одјећи, обасјан неземаљском свјетлошћу. С лијеве стране на брду је пророк Мојсије, а с десне пророк Илија. У подножју брда су у страху пали на земљу Петар, који се окреће Исусу, најмлађи Јован, који од страха приноси руку лицу и још један неидентификовани апостол. На овој сцени је илустровано јављање васкрслог Христа апостолима на гори Галилејској и Мојсијево и Илијино пророчанство. Успење Богородичино је сљедећа сцена у низу празничних икона. На одру преко кога је пребачена зелена драперија лежи Богородица одјевена у црвену хаљину и свијетло зелени мафорион. Иза одра је стојећа фигура Христоса у зелено-жутој хаљини и маслинастом огртачу, шрафираном златном бојом са Богородичином душом у руци. Око одра су апостоли у зелено-жутој одјећи са златним ореолима. Позадина је маслинасто сива. Рођење Богородичино је једанаеста сцена, вјероватно намјерно постављено изнад престоне иконе Успења Богородице, којем је црква посвећена. Породиља и жена која јој помаже да устане дате су у десном углу. Испред њих је мала колијевка са новорођенчетом. Фигура Јосифа је позади. Он десном руком показује сцену. У позадини, у горњој половини иконе насликана је архитектура окер боје. Посљедња, дванаеста празнична сцена је Покров Богородичин. Празник Покрова Богородице је карактеристична тема руског сликарства још од XVIII вијека посредством руских утицаја, преко икона и богослужбених књига. На Савинском иконостасу приказан је старији новгородски тип покрова Богородичиног, гдје анђели држе изнад главе Богородице покров, за разлику од млађег московског гдје Богородица држи преко руке мафорион. (36) У петој зони представљени су пророци са невидљивим натписима. Иконе пророка су јако оштећене, нарочито позадина слике и доста су мањег формата од претходних у првим зонама. Постављене су у посебне оквире у реду од девет фигура. Карактерише их стојећи став, en face, таман колорит, златне боје ореоли који се на тамној позадини нарочито истичу и лош квалитет израде. Први пророк с лијева има на себи одјећу која се састоји из зеленог стихара, жутог фелона и тамно црвеног химатиона. Објема рукама придржава химатион. Сљедећи пророк је исто одјевен као његов претходник. У десној руци држи висећи, отворени свитак окер боје са читљивим словима. Одјећа сљедећих пророка који су насликани у низу један поред другог, у петој зони, је доста уједначена као и ставови, осим што шести пророк с лијева има жути химатион и упадљиво одскаче од осталих, чију одјећу карактерише таман колорит. Иконостас се завршава шестом зоном, на чијој средини је монументални крст, гдје је насликано Распеће са симболима јеванђелиста на крацима. Распети Христос око бедара има свијетло зелену перизому. Сликан је сав у окерасто-зеленкасто-маслинастом тоналитету. На глави има златан ореол. Инкарнат је обрађен браон тоновима, са маслинастим сјенкама. У угловима крста су симболи четири јеванђелиста: Матеја као анђела, Марка као крилатог лава, Луке као крилатог вола и Јована – као орла. Крст додирују у доњем дијелу летеће фигуре анђела у црвеним хаљинама и мрким огртачима са жућкастим крилима и златним ореолима. Лијево од Распећа је стојећа фигура Богородице са рукама на грудима, моли, у тамно црвеној хаљини и мрком мафориону са грчком капом на глави исте боје као мафорион. Поред ње са исте стране је стојећа фигура Марије Магдалене, постављена у посебан оквир, одјевена у мрку хаљину и вишњеве боје огртач. С десне стране распећа је стојећа фигура Јована Богослова у тамно зеленом хитону и црвене боје химатиону, јако оштећеном. Посљедња фигура шесте зоне, као и читавог иконостаса је стојећа фигура Лонгина у црвеном хитону и жуто-зеленом химатиону са рукама скрштеним на прсима испод одјеће. На глави као и претходне фигуре има велики жути нимб. Карактеристике стилаПосматрајући сликарска дјела мајстора Лазовића на иконостасу велике цркве манастира Савине намеће се мисао да су отац и син подијелили рад на сликању икона. Наиме, иконе у соклу, св. Тројица у трећој зони, пророци у петој зони и стојеће фигуре око Распећа сликане су истом руком у тамној гами, карактеристично за почетника какав је тада био син Алексије. Затим начин обраде драперије, узнемирено заталасане, са невјештим скраћењима масе, кратким и широким фигурама, непродубљеним тек овлаш наговијештеним простором. Поменуте иконе су јако оштећене, неквалитетно израђене, за разлику од икона у трећој и четвртој зони које су рађене свијетлим колоритима, гдје преовлађује свијетло зелени, жућкасти и црвени тоналитет, са правилнијим цртежом и изванредним техничким својствима. Поп Симеон је познат као ненадмашан техничар. (37) Код њега је све до најмање ситнице прије позлате изведено на грунду, изузев слова. Његова палета има велики број чистих боја. Хиљаде ситних, танких линија сачињавају његов цртеж. Бојење је изведено и дебљим слојевима и лазурама. (38) Пропорције тијела су готово нормалне, као и величина руку, а нарочито њихов покрет. Лица су моделована тамним колоритом без окерних тонова са мјешавином зелене, цинобер, црне и бијеле боје, тако да имају мртвачку боју, (39) али благ византијски израз. Танак нос, у полукруг извијене обрве и мала румена уста показују везе са Византијом. Сјенчење лица и косе је благо, без наглих прелаза. Међутим сликарско дјело Симеона Лазовића не показује само византијски утицај. Он је радознало тражио узоре на све стране почев од Венеције, директним или посредним путем преко Дубровника или Боке, затим преко западноевропских гравира, штампаних касноренесансних библија холандског поријекла. (40) Утицај графике у дјелима Лазовића је доказ да су они у знатно већој мјери него њихови сликарски савременици у српским умјетничким периферним областима европеизирали своје сликарско дјело, наравно у одређеним границама, јер су били спутани захтјевима поручиоца, који су захтијевали трајање старе традиције, сузбијајући на тај начин побједу млетачко-аустроугарског политичког унијаћења. На тај начин Лазовићи се као и њихови сликарски савременици Рафајловићи-Димитријевићи служе старим оружјем прошлости – монашком, бескомпромисном иконографијом и старинским ликовним третманом, али стилски се несумњиво приближују барокизираним зоографима који раде средином 18. вијека на подручју Карловачке митрополије, са често тако видљивим руским утицајем, као и градским млетачко-критским мајсторима који раде за потребе православног истока. Овим утицајима треба додати и утицај српске графике 18. вијека, па да се у својој сложености обухвате коријени њиховог опрезног, а тако провинцијског еклектизма. (41) Ипак, Лазовићи су као што смо видјели, знали да свом дјелу оставе извјестан печат умјетничког оправдања. У манастиру се чувају рукописи. Збирка старих рукописа се састоји од 37 примјерака, које ћемо овом приликом само набројати уз основне податке:
Цртеж бр. 1. – Схема иконостаса велике цркве манастира Савине (у текст)
Распоред икона по зонама иконостаса велике цркве манастира СавинеI Зона
II Зона
III Зона
IV Зона
V Зона
VI Зона
Напомене
Мање познате ријечи
|
.
.
,
,
.
