Милан Вуксановић-Пуовић

ЈАРЕД

(роман)

Аутор о себи

Свјестан жалосне историјске чињенице да су накнадне памети и изгубљено памћење, преводиле мој народ у друге нове нације, често непријатељске и злочиначке према старом коријену, принуђен сам да о себи изјавим следеће:

Рођен сам 4. XII 1931. године у питомом селу Кутима, засеок Глоговик у Драчевици – Херцег-Нови, у старој патријархалној српској породици, чији су многи преци скончали на галијама.

Дакле, ја сам српски стваралац и слиједим славне претке, вјерујући у свесрпско јединство.

Основну школу завршио сам у родним Кутима, средњу економску школу у тадашњем Титограду, а економски факултет у Београду, гдје сам и притврдио непоновљиву ширину душе мог народа.

Милан Вуксановић-Пуовић

Из рецензије

Пред нама је ново дјело Милана Вуксановића-Пуовића, из Боке Которске, потврдивши тако, још једном, појаву изузетног појединца у нашој и светској литератури, којим Творац несебично пружа своје дарове у одређеним раздобљима људске историје, у чији ред и правило не можемо проникнути.

Као и у претходним дјелима, поезији и роману «Велико муло» дубоко је утемељен у историјско, духовно и културно ткиво српског бића. Роман «Јаред» својим митолошким називом, чије име преузима и главни јунак – трагичар, успјешно броди Старим Завјетом, грчким, словенским и индијским митологијама, а потпомогнут Јиргеном Шпанутом и Олгом Луковић – Српкињом, да би свој национални брод увео у данашње «мирне» воде хедонистичке цивилизације и колективног безумља.

Читалац ће у овој књизи срести многе познате историјске личности, као и оне друге, обичне људе, учеснике и свједоке судбинских догађаја, кроз које ће вјешто целизирати узвишене стабљике наше вишевјековне борбе за опстанак.

Драгиша Маџгаљ

Садржај:

Глава прва

"Архидука Лодовико" носио је из Боке у обилатом кофијеру малог Јареда ђушто на тријештински "Канал Гранде", а деда му Мијат Моро, наречени Велућ је пловио истом ротом и неком другом лађом, равно вијек уназад, да би с Канала обрнуо у морнаре.

Памћени предак Фотије се истом пребаркавао из старог "препотопског" Ризона право у Миочевиће, па је од те лозе и прађеде Вилотије, што изроди толику здраву дјецу и на вријеме парти, ко свако крштено чељаде.

Мало маче тај Јаро, једва ако је замјерио луштичке маслинаде, те се не може држати да је Бокез, преспава плаву јадранску ведуту, и закмеча чим га хитнуше на тамошњу риву. Али се и умири, као на материној сиси, кад на источном рудом небу угледа "јато" Плејада које му машу озгара.

– Хајде искачи, – веле – ту ти је дом, рај, а можда и крај, мали ерото.

Јарова сестра Данира чувајући говеда кроз Змијице, већ је хватала бубамаре, молећи их свесрдно: "бако, бакурице свјецка проскурице, кажи ми ђе ћу се удат". А оне летјеле на "Илину Киту", по вазда истој роти.

Гранична та "Кита" и вис осматрачница -"Гаргарон", рбат православља и латинлука, откад тако поступише непозвани српски челници и "владари". Кад се накапури увози кишу вактом и невактом, затвара видик па дјеца Драчевице, јесу ли прогледала, не могу продирати напријед. И дуго се питају што је с оне стране, да није крај свијета? Није ни чудо што се питају, јер нико ништа не збори краћом, али ни дужом предајом. И повјесница је о томе"клину" скоро забатаљена, "виа факти", да се "браћа" не наљуте.

Мијат, ностромо на Куртовићевим бродовима, бог те питај откад, чинио је вијађе од Тергеста до американске Филаделфије – каро мио^[1], и није пуштао Миочевиће иако трговачки бродови нијесу свраћали у Боку, као поменути "Лодовико", но су се држали дритуре на Млетке и Тријешће.

Капетан Игњо, Бокез – стари поморски вук, поодавно наговара оца да пребарка фамиљу на Понте Россо, гдје ће живјети са осталом боргезијом – госпоцки брате!

Муку је мучио Томо, цијели урлап, сабирао за, а против је бобоњило за вратом:

– Отуђиће се фамиља, знам ја, те ћу под старос’ међу најближијем бити туђин. А јопет, како живјет брез свога к’о Мијат!

Не могу, и квит!

Подуши и газда Ризнић ће му ту припомоћи, тако му је барем рек’о и код последњег вијађа пошто је брод спуштио анкору под тријештински арсено ради дрицавања тимуна и "калаисања" штива.

* * *

На Каналу је вазда свијета. И нашег, кад очекује редовну линију из Котора. Ту вавијеко неко некога смјера, прати и дочекује, очекује и уздише.

На лучком плочнику сресћеш и оног што би га избјегао и којег си најмање очекивао, како замјера и дуљи погледом ка броду, у цик зоре, ил’ по мркломе мраку.

– Јеси ли то ти, Перка? Просто за невјероват како си се промијенила – јавља се госпођа Цвијетовић из прикрајка риве.

– Ево јесам, Катарина, стара вјештице, оли си ти сад каква презенца – рече ово задње у мале, весела Јарова мати.

Старији син Продан, којег је отац звао и Продо, прати мајчин поглед, звијерећи у стамену Катаринину прилику на обали.

– Донке^[2] Маре, како су моји? Је ли се онкл Саво врнуо из Падове?

– Јес драга моја, ономадне сам га виђела ђе преши боршином на Прцањот.

– Сироти мој онкл, мора да се разбољела Нане теке он брине о спензи-и једанак умукну.

– Ко би се усудио контресати оној ћакулони, или не дај Боже још коју питат’. Може што ружно изблејат’ пред филоменом Ризнић.

– Нох ајн мал^[3], и увијек – надвикује остале бркати фелдвебел, одушевљен својом фројлан што га нестрпљиво чека на риви у бијелим сокницама са подвезицама на чијим крајевима скакућу црвене кићанке.

Буљук голуждраве дјеце, богзна јесу ли и спавала, као да припишавају пространу колону, угињући се под "теретом" циквања.

– Кватро-шије-ото-до!

– Ото-ото-нове-нове-шије до, савијајући руке у лактовима прије него ће изговорити то фамозно "до"!

Будућа боргезија истреса мрве завичаја пред опроштај са старим "Лодовиком", јер је он остао задња прозебла нада да ће се опет срести са отаџбином, у коју тешко да ће бити повратка.

Данира ништа не разумије. Толико тога је пред њом, а ум као да снује давно доживљено. Иде отворених очију, осврћући се уназад, ка југоистоку, и чека своју врачару бубамару. Мајка је пожурује, но она једнако шара очима по вашаришту.

Св. Шпиридун се огласи јутрењем, или је то можебит градски сат – ко ће га знати!

Кровишта пробуђеног града гоне паре из старе ћеремиде, кокоти димњака мирују пропуштајући густи црни дим сагорелог тресета.

– Портабагајо – вичу прекобројни носачи надирући одасвуд као арлекини када се стуште на гувно шатре.

Иза народа оста полупразна лука и Архидука, стари Лодовико којег су ухватили тимарити за нову "одисеју" ка заливу Кадма.

До уха праља допирали су звуци пјесме "Квел мацолин ди фиори", слободно пуштени у смирени јутарњи дах. Тонови живахне "Тријештине"^[4] лебдјели су задуго пустом градском ривом, надилазећи гласове поспаних пјевача.

I

Аутократија Марије Терезије и њеног прослављеног сина Јосифа II гурнула је Пожунски парламент у историјски запећак свађе народа који су се деценијама глођали, до уништења, тражећи своја "повијесна" права, која, да ђао попио, нијесу ни имали.

Седмогодишњи исцрпљујући рат, Аустрија је добила уз помоћ Срба – Крајишника и привела га успешним добицима, а миром у Ахену, широм отворила врата будућим државним и друштвеним реформама. Католичка црква је изгубила привилегије државне религије, развлашћено је феудално племство, па су отворена врата слободном предузетништву и трговини. Мултинационална царевина под, ипак, посебном присмотром круне, пружила је могућност живота и другим вјерским заједницама.

Трст постаје моћно поморско средиште монархије и слободна лука, који се од провинцијског градића убрзано претвара у растући пристан на Сјеверном Јадрану. Истискује до тада владајућу индустрију соли и виноградарство, те уводи бродове кроз новопрокопани "Канал Гранде" који ће узнемирити старо градско племство, али ће охрабрити "боргезију" која хрли ка предграђу жељна успијеха, иметка и славе. Град се комеша под притиском нових, амбициозних и предузимљивих дошљака што се мувају око Понте Росса, Канала и арсенала. Бродови продиру у срце града, а дрвене катарке се такмиче са древним кулама и звоницима скидајући свакодневну учмалост птицама и људима. Сјајни јарболи штрче небесима, густи, како каква погинула прашума.

Бокешко, посебно новско бродовље, сели се из матичне луке у сјевернију, мијењајући туђе заставе, а једра парним погоном. Моћна царевина и растући град носе индустријски преврат, те су и Срби скалупили једра крећући од ништа, али сад не у својој постојбини.

Ту су затекли истовјерне Грке довијане познатим збитијима уздуж Далмације, гдје се тај остатак остатка скрасио на Сјеверном Јадрану, у малој колонији која се окупила уз релативне слободе што су је "допале" разуром хеленизма.

А нигдје није било човјечнијих судбина од грчких, ни народа који је имао толико генија, а ни среће као што бјеше јелинска. Није чињена веле разлика међу свијетом и боговима, јер су се божанства савијала око огњишта и ратишта, обичног човјека и краља, ратујући уз Ахејце и Тројанце. Ти богови јесу се разликовали од људи по божанској снази и вјечној младеначкој свјежини и уму – тако је говорио Лукијан. Али свевладар Зевс је подијелио права и дужности па се није мијешао у власт Посејдона или Ада. Аполону се у Делфима сви јављају, обични људи и краљеви, не би ли им пророчица Питија "скројила" судбоказ.

Тај велики хумани народ остварио је престижне успехе и велику личну срећу уз помоћ своје националне религије и пантеона, док му је хришћанство, као уосталом и другим Европљанима, наметнуто. Страно, азијатско – семитско. А само онај народ који је имао "домаће вјерују" могао је стварати велику умјетност. И није дакле случајно што се она родила у Египту, Грчкој, Индији, Арабији..., јер велике умјетности су рађале и велике религије.

Универзално пак хришћанство се у артистичком смислу издигло рушећи националне култове, умјетност и културу при томе не штедећи врхунска умјетничка достигнућа и филозофију. Судбина словенског пантеона је иста, ако не и гора јер је овај био тек у зачетку. Али се доста тога задржало у предању па су стари култови и данас живахни, те корачају уз ново хришћанство, подједнако видљиво у Грчкој, Русији и српским земљама. Сујевјера се успијешно носи чак и у Италији, и поред моћног Ватикана – инквизицијске државе која наставља свјетску хегемонију, многомоћну и пространију од Римскога Царства.

Морал којег је изњедрила грчка мудрост и логика, остао је основни принцип до краја античких времена, на којег се хришћански писци окомљују. Те критике се не могу односити на атински период, колико можда на александријско трајање и Клеопатрино љубавно финале.

А опет, тај велики народ, није бировао мање свирепости од осталих старих народа; преживјели су дорску најезду са Ете и Пинда која их је раскомадала, неколике персијске инвазије, међусобна убијања и пелопонеске ратове, дорску кугу, Филипову и Александрову окупацију, те римска пустошења, француске крсташе и Дандолу. И вјековно ропство под Турцима. Већма су запамтили Херонеју и Филипа II, римска разарања и запосиједања ахејских земаља, када су велика хеленска култура, демократија и човјек уништени, унижени и опљачкани. Аларик Аријанац оборио је храмове Деметре и Коре, када су "убијене" магијске ноћи Елеусина.

Упркос свему, Грчка је више од Рима остала паганска. Верска туга није притискала тај свијет, јер су га штитила изворна – непрекрштена божанства, стварана према народним наравима и својим "вјетровима". Тако се код Грка хришћанство види као реторика и церемонија култа, за разлику од папа гдје се оно образује и формира кроз политику и један цијели овосвјетски систем. Грк зна за краљеве и за тиране, за олигархију и републику, али не и за теократију. У том погледу је изузетак међу старим народима као што је египатски, гдје је свештенство изнад народа и ратника, а идеја смрти изнад живота. У Грчкој је Олимп – свијетла висина, боравиште богова гдје се у миру ужива људска благодет и амброзија.

Но, ипак, велики хеленски народ је нестајао – изумирао постепено, заједно са својим боговима са којима се дружио хиљадама година. Сахрањен темељито да данашњи Грци мање му наличе.

А скупина тршћанских Грка преживјела је пропаст Византије те се са Србима окупила око релативних слобода и православног исповиједања, пошто је њихова множина одувана из Далмације. Од превласти и доминације у тој провинцији и Истри, за циглих неколико вјекова, не оста ни помена, осим по која енклава док је залеђе било српско или у власти српских велможа. Али, кад је управа припала Млецима, Угарској или још теже каквој вазалној државици, Грци су гоњени до истребљења. Храмови су им отимани, олтари преправљани, рушене цркве и гробља.

Јачањем хрватског утицаја, уз свестрану помоћ Ватикана, Грцима је уздуж источне јадранске обале пукнула погибија.

"Међу Хрватима нијесу нигда дјеловали бизантијски свећеници и монаси. Хрвати нијесу познавали Грчки језик (!), нити су се изворно користили тековинама бизантијске културе." (!!) – пише нацији оду похвалницу др. Доминик Мандић.

Трст је мјесто које средином 18 вијека прихвата Грке те се скупише уз истовјерну браћу Србе око неких, њима важних, и заједничких духовних послова. Утолико није било узмицања, а храбрим је и Бог помагао.

Српске предузимљивости ће се исказати чим са истовјерним и истопаганским Грцима подигоше богомољу Светог Спиридона Крфског, и уприличише "Установленија и правила нацие и братства Грчко – илирического утверженија года 1748 у граду и пристанишчу слободному Тријеста".^[5] Овом приликом нијесу путовали на Крф, нити су понијели завјетно уље, ни какве друге сатвари пред мошти светитеља, али су пред његовим знамењем скупили три прста деснице, сабирајући Свето Тројство у души, и нико их ни у чему више није могао фермати.

Ослобођени вјековне духовне патње и бола, смирени кренуше у слободну утакмицу с другим народима и такмацима не заборављајући Платона и његов "поштени новац", те брзо избише у прве, увећавајући иметак и углед.

Досељеници из Боке, Херцеговине и Сарајева снажно ће обиљежити епоху и допринијети свеопштем угледу и расту града. Духовни и прегалачки замах Срба изњедриће знаменита имена: Куртовића, Ризнића, Квекића, Војновића, Гопчевића, Ковачевића, Мекша, Цвијетовића, Дуковића...

Насеобина се вентилише и прочишћава кроз предграђе "боргезије" намичући омчу тихог нестајања старој грађанској класи, која, једва што стиска излизане "бројанице" и прибира старице.

Срби су прихватили "царску милост" равноправности и духовне слободе те с Грцима, уз познати узмак о поријеклу, послаше молбенице царским канцеларијама, да их удостоје једног црквеног општества, јединственог називља греческо-илирского. Српско је од бездана осумњичено, па и од оних који су тимарили царске коње и држали их кад се поткивају, а од таквих нас најчешће сврби преко сепетимани и глава поболијева. Знало се одувијек да илирско хвата пријечце прескачући редовне заводнице и печатнице.

Успон који доживљава Трст, није мимоишао будно око љубоморне даме Венеције. И онда кад је добрано прибрала године, ваљало је о њој зборити најбоље. И кад је растом сјевероисточног сусједа била десператна јер је изгубила многе товаре, лучке пристојбе, и како би се рекло, потрошњу клубова и касина. Куртизане су у договору са гондолијерима готовиле "устанак" очекујући Наполеона!

Коме је запријећено, хвата се и оног што не носи ни наду, па је тако радила и млетачка власт и држава која је исцурила од трајања, хрвања са многим војскама и бродовљем по Медитерану и Леванту, гонећи се с моћном турском царевином, којој је предала Византију пошто је разорила Цариград односећи Александрове судбинске коње пред храм Св. Марка.

И, дошла је као стара фрајла на поклоњење свом сужњу из "оловног затвора", пајану Казанови, не би ли јој продао своје везе и уходио град за скромну накнаду, коју ће тај врашки рушилац женских срдаца и врхунски мештар поарчити у монденском тријестинском "Спекјају", за само једну ноћ.

Тако је то, а многе је људске судбине у црно завила;

Кад нијесу платили, отпремала их је везане на галије, а мудрије, последњим велијером за Котор да обаве какву гнусност над кртољском Митрополијом. Тим бродом је долампао "ни касио-ни висио", големи паштровски пустолов, који је спискао сво своје богатство, тек што се обазрео и сјео на узвишје "Прве" гондоле. Сјутрадан је хитао лучком орефићу (златару) вадећи из шпага ултими златник, те ће доста нестрпљиво: да му се начини прстен и нареси, да се зна ко је ко и каквоме роду припада! .....................................................................................................:

"Скриви, Јово Јововиц – Будва – Пастровиц!

Се ти реста куалке канизела,

скриви адио Венециа белла!" ^[6]

Други бефел, али ниподаштавајући слушао је Казанова пред полазак на дужност пошто је умакао казаматима "Деи пиомби"; титулисан је у званичног привредног денуцијанта града Тергеста за рачун Ећелемце Републике, тамошњих моћника и трговаца.

– Без опипљивог успијеха, не уздај се додатној џорнати!

* * *

Познати донхуан помпезно је ушетао у "провинцијски" Трст, на периферији медитеранског духа, са фином уљудношћу и зрелом мизантропијом која се у повечерјима и дугим ноћним седељкама, утапала у светска пића и отрове.

Ништа знаменитог на "Понте Россу", чак ни у угледном "Спекјају". Ту се нису знали ни досађивати.

Дуго је тапкао по мраку док не набрба стамену фигуру моћног бродовласника и трговца Јова Куртовића:

– Куесто е ун факино! (Тај је убитачни мангуп) – узвикну чим су га упозорили да приступа њиховом столу.

Јово се није осврћао на увреду, тада ни касније. Имао је он пречих посала, док се Казанова и даље вртио око ексклузивног обитавалишта доконика, шпијуна и дама, "кувао" шефа оркестра. И, сазнавао је доста пикантерија о многим, али Јовине путеве није могао пресјећи нити му смутити конце.

– Тај се бави нечим што изазива подозрење у његов рацио. У најмању руку није ми јасно; послован човјек, а дангуби уз неку црквену асоцијацију, – но и даље је, пред старим Тријестинима, више из навике него увјерења, понављао да је господин "факино"!

Тада је пламтио и жестоки спор међу православним заједницама око богослужбеног језика у храму, јер су се и ту стицала, односно умањивала права како се намицало богатство и моћ, гдје се опет сријетао Јова.

С почетка, многољуднија и утицајнија, грчка заједница, стекла је становите предности код олтара и пијевница.

А Срби?

Како су бројчано и економски јачали, тражили су једнакост пред Вишњим и Шпиром, те су изборили право на лијеву пијевницу, уз достојно опирање Грка.

Миран човјек Јова, имао је мука да обузда темпераментне јужњаке с обадвије стране; братство српских угледника није одобравало компромис и "лијеву пијевницу", те се Куртовићу љуљало "престоље" – док су га Грци нападали због богослужбеног језика, Срби су ћутали.

– То је тек опасно – резоновао је он.

Кренули су спорови и са Плашким владичанством, којем су Грци оспоравали надређеност над тршћанском црквеном заједницом, а ни Срби се с тим духовним средиштем нису баш слагали, јер стечену аутономију, потврђену царским печатом, нису жељели испустити ни код бирања пароха, већ су именовани духовници били под присмотром и посебним "опсервацијама", те "приправничким" стажом којег је притврдила Српска православна општина града Трста.

Таман је Јово тај "међународни" црквени спор привео компромису, односно правичној диоби, а опет је грануо Казанова!

Сада је мајстор женских срдаца, дугачким, танким прстима, обликовао фигуру Јовине тајне везе, примичући се њеном будоару. У почетку се није знало за чудну Куртовићеву борбу с опаким ривалом, али је на крају невољко признао како је упао у нешто што му не одговара, што упорно узмиче, бјежи од власти – "јегуља".

– То Богаму, није моја ресора, пуно је чачкања по непознатом, као да ти вуку поњаву под ногама. А и што бих ја ту када с дамом не мислим озбиљно. Она опет захтијева да заскачеш и "предиреш плотове", по ваздан "предеш", и да си на услузи. Ваља се промећати у змаја, умиљатог лабуда. У бика и ноћне утваре.

Ето ти је Казанова, алал ти било!

Јес’, како не!

Да нешто не копка; како да одступиш пред јаким изазовом – опире се ерцеговачка бунтовна крв.

– Ваља се борити.

Лијени свјетски пустолов, њуши и вреба прилику да ривала јавно дотуче, а сигуран је у себе као Зевс кад се прометнут у златну кишу спустио у подрум. У ложи "Огледала" испија славу надмоћи и чека да нагриња Динарца.

– Ево господина Јове – обавјештава присутне позната дама.

Фино његовани прсти Казанове праве интиму око Виолетиног "нимбуса" и снују јавни скандал, потајна битка је почела.

"Поскок" се суздржава те најљубазније поздрави господу:

– С вашим допуштењем, мадам Виолет?

Ова му галантно нуди слободну фотељу.

Јово стрпљиво гради игру пуштајући искуснијег и сигурнијег да се искаже. Он ће му већ некако доскочити – био је више него сигуран, јер му је тако говорио одсјај у Виолетином погледу којег добро познаје.

– Господин Казанова од Де Сен Гал, заступник Ећеленце Републике у Трсту – представљала га је познатом трговцу.

Куртовић, у намјери да устане, само се кратко наклони ка млетачком изасланику, прелазећи преко увреде која му је сасута у лице.

Казанова је био непријатно изненађен јер је очекивао трговчеву опору реакцију. Самопуздање је сплашњавало, на помолу су жешћи изазови.

– Господине Куртовиц, задовољите радозналост присутној господи те им откријте коме све дугујете захвалност толиком угледу у овом граду, а опет нисте племићке крви!

– Ми смо, видите, племићи по рођењу. У мом се племену отменост и суздржаност стичу наслеђем, генетски. Поштовањем словенских и старогрчких обичаја у цјелини, а посебно о госту.

Виолета је цвала од задовољства, што старом уцвелитељу женских срдаца није промакло, и по свој прилици указало да је и на "свом" легату дохваћен.

– Као да се не могу отарасити сјени кардинала Де Бернија – помисли Ђиакомо, – овај није никаква "звијерка" пред којом морам устукнути, али је права звечарка. Лукави трговац коме ћу похватати знакове и симболе. Виолета ће паднути као презрела крушка.

II

Ово је већ друга кућа на "фит"^[7] у коју су се уселили Мори. Здрава би реко, тек промијењених тавана, тако да Јаред не запиње обућом о даске патоса, као у оној гдје је проходао. Има и пространо двориште које држи уредно обликоване дрвљанике и обавезну старудију набацану под спољно степениште. Тим простором по ваздан одлијежу дјечји весели гласови. И чују многи језици, гдје преовладава грчки и српски, али обрћу и нове невјешто изговорене италијанске ријечи.

Дјеца ранијих досељеника, и ова данашња генерација дјечака и дјевојчица, редовно имају дневне обавезе у цркви и исповиједној школи при установама Св. Спиридона. Школа је подупрта донацијама угледних тршћанских трговаца – Срба, па је школарина бесплатна. А има доста сиромашних породица грчко-илирске (српске) црквене заједнице, раније док је била једна, и данас, кад су раздвојене.

Перка је слушала од старијих досељеника како је међу Грцима и Илирима трајала препирка око нечега што није разумијевала, а ни то око Илира.

– Дану Катарина, отвори "часловац" па ми лијепо спјегај који су то Илири и чему су нас у те увалили. Продан и Данира су разумјели очину кратку предику, али је најмлађи Јарило није прихватио, нити оће без сувислијег разјашњења, па ко мислим, ти се у све итендиш – оли нијеси!?

Госпођа Цвијетовић се замисли те девента као да је приспјела на непознато раскршће гдје на свакој одвојници чучи по једна мађија.

– Илири, је ли!?

То ме јади знали, ако ћу ти около тога бити од какве користи. Кад смо ми приспјели овамо, ти су се Илири помињали редовитије, и ко некако смо то били ми. Али, кад се наши окојаснише и уздигоше у толикијем предузећима, та ријеч нас напушти, па се сад једва помене.

– Знала сам ја, Катарина, да ћеш ме жешће спланути но што сам била раније.

– Нека Богати, прокурај код других што више знаду о тим људима. Нека Јарило пита попа!

– Свештеници се не мијешају у оно што није Божје, а ђе би дијете да пита тако што!

Сад се коначно зна да су Срби са тим марифетлуцима били заведени и опљачкани.

* * *

Мали Моро је о грчко-илирским односима у Тергесту сазнавао спонтано. Од кочијаша са трга Де ла Борса, и у њиховим споровима често бивао између чекића и наковња. Кад би превагнула српска страна, радо би да помогне другару из дворишта Зорасу Маноу, којег су наши посрбили уз надимак Мане. А тог Манета нико није нападао, нити је ко марио за њега, као ни за Јареда. Кад су грчки аргументи узимали превагу, Јаред је очекивао да га Мене бар мало брани, но овај је равнодушно сједио на каруци за господу неког старца Шпирта неће ли намирисати ријетког муштерију, да и њему падне који бакрењак подно празног џепа. Зорас је у генима држао пословични меркантилни дух јелински.

Дечко, једва годину и што мјесеци старији од Јареда, често је био на путу емотивном и експлозивном Велућу, а обично кад је била непознаница из школе, циквање и друге игре. Али кад се Мане одлучи да исприча какву грчку легенду, Моро се претвара у ухо. Он и остала дјеца су држали да су Хомерове и Есхилове приче истините, те су се неизмјерно дивили Прометеју упоређујући његове подвиге са Христовим.

– Било је људске патње и прије Христове – одговорио је вјероучитељу.

– Тако је, али није добровољне жртве за спас грешног људског рода. А који су твоји јунаци дјечаче?

– Прометеј, син Јапетов који је украо божанску ватру и предао је човјеку. Па Аполон и Сократ.

Да, велики Феб који је још и данас свеприсутан у Грчкој, скоро колико и хришћанство.

Свети Делфи су у рушевинама, али нема тог истраживача или обичног смртника, који ако се обрео у Атини, неће потражити пут до Аполоновог судбоказа и Питијиног адитона или какве друге знаменитости, јер на тим просторима тражи непревазиђени дух антике, једнако у скулптури, градитељству, пјесништву, трагедији. Ко се икада мјерио са Хомером, Есхилом, Фидијом, Мироном, Сократом и Иктином!

Хришћанство није побиједило утакмицом духа, већ Константин обрачуном на мало знаном брвну, одједаред ријешио питања "Мојсија и Арона", цара властодршца и Бога свевишњега у само једној личности. На тај начин хришћанство је добило моћног заштитника, пробијајући се из мрачних подрума и катакомби на свијетлост адитонску. Питија је најурена из Аполоновог светилишта.

Библија је постала "Главном књигом" растући уз моћно фараонско царство. Искусила седам гладних година, дајући на свијет великог пророка и државника Мојсију. И особеног Сина Божјег – Исуса. Па опет, Савле бива исмијан на атинском аеропагу, иако је још Анаксагора проповиједао о једном богу који управља свијетом.

Аутократско хришћанство се дуго носило са силним грчким митовима постепено их истискујући еванђељима и звонима али никад до краја. И напослијетку побиједила је исконска грчка мудрост, па је исправније рећи да је на тим просторима склопљено фактичко и егалистичко примирје, какву појаву имамо и код других православних хришћана. У тим заједницама често сусрећемо пастирског Христа, Зевса и Аполона. Перуна, Весну, Персефону и страшног Стрибога.

Није чудо што је мали Јаред, унапријед обиљежен знацима које успјешно разазнаје; истиче Сократа, великог моралисту Старог свијета, који је претходио узвишеном Христовом примјеру, јер у страдању јерусалимског мученика нема ничег сличнијег од смрти атинског мудраца, нарочито у говору својим ученицима пред сопственим суицидом.

Мудром вјероучитељу су навирала сјећања из паралелног науковања па и њему одједном све поста бистрије.

– Да!? Да – изненади се свештеник. Откуд овом дјечаку сво то софистицирано знање. Сигурно, непоколебљиво, када је у питању легенда или Стари Завјет. Није ни сумњао да тај маљак још од раније чита озбиљне текстове из Библије.

Збиља, мали је већ догурао до Петог патријарха послије Адама, скокнуо до Ноје и његова три сина па се вратио "Петку".

– Је ли оно прађеде Вилотије у старом крају зборио да ће се у Моровој кући дати мушко по имену Јарило – Јари, на концу великог реда ђеце. Ја-ред, задњи ред. Ако је ђеде донио тачну поруку, онда нека је тако.

У нашем народу чести су случајеви да се рађају никад дозрела, или рано сазрела дјеца која "виде" свој крај чим су се дала на свијет.

– Зар ми нијесу и Плејаде прорекле, кад с Канала погледах небеса. Па онда, Зорас каже да је Меропа спашавала краља Сизифа из канџи смрти. Било што било, ја сам дијете среће (?) јербо сам ерота.

Како је његов долазак у породици рано најављен, тако су га дочекале и звијезде. Упућен је затим у источну духовну школу гдје се подучава трпљењу, праштању, љубави и судбини малог обичног човјека.

* * *

– Мане, ових дана су машкари, идемо у обилазак насеља. Бићеш главни "моро" међу нама.

– Зар тебе и Вилотија може ко надићи? Али, ко зна, можда су вилењаци слабији од Финејевих птица – грабљивица.

– Не схваташ, идемо у православне машкаре, примичу се Покладе. Већ сам од ђакона "испросио" похабане мантије, па кочијашке одоре и клобуке, једино недостаје "витешка" ношња машкара – предводника. Па кад ти супротставимо грмаља из горњег насеља, гдје нема одступања!

– Ја да одступим – подиже глас промишљени Зорас чији су прапреци у Далмацију стигли са острва Хиос, – да те издам у тој помамној бици за јаја. Ни код озбиљних ствари те не бих напустио, запамти добро!

Дјечаци су тако зарана притврдили пријатељство које ће трајати док не истекне вријеме и основна бит.

Јарило је за вечером досађивао мајци о обичајима и детаљима покладних машкарада; чиме су наоружани, како опремљени, колико их је на броју, ко је предводник, а ко носи кошару. Перка је потанко бистрила праксу коју је понијела из старог краја. Та "школа" је предање, па тако заврши и Јарова мати; те да се обичаји разликују од села до села, од вале до завале. Секондо могућности одијевања, имању и немању, машти "костимографа".

– У селу Ублима више Драчевице – обичај је сматрала посебним тек га је истакла, – предводници машкара су редовно "Марко Краљевић" и "Муса Кесеџија" који вилају старим сабјетинама корак-два испред осталих походника. А често се и повардају том гвожђуријом под прозорима угледнијих кућа.

Док је Перка предано објашњавала машкараду, Јаред је дио пажње предао породичном имену.

– Како баш данас размишља о томе. Па ми смо ти Мори, машкарски предводници, арлекини, мали људи, забављачи!

Како?

Је ли се предак прађеда Вилотија или тако неки, носио са семитским топонимима по удољу и вису, доказујући да су ти називи изворно наши. А сигурно се зна да је прађедов својак гонио Турке по Ерцеговини око вода кад су српским снашама распрћали бурила, пролијевали воду, а суђе бацали познатим стрмењем. Једног је и посјекао те се присилно са осталим, бантио^[8] у збјег.

А опет, моро на страном језику значи нешто шкуро – тамно у души, биће.

Нико мој није у души таман! Погледај само Даниру, весело створење и доброта – прену се из рамишљања, и јасно разумијева мајчине монологе и исповијест...

– Ми смо у туђој земљи, не смијеш водити машкаре!

– Зашто не смијем, Перка – тако се обраћао мајци кад се није слагао с њом и кад јој је намјеравао противречити.

– Учимо ли у школи да је наш народ слободан, да имамо сва права?

– Не знам, Јареде, не би ваљало. Овдје су други обичаји.

– Ми имамо своје који никоме не сметају. Знам ја што је по сриједи. Наши су то сами забранили, зато су се прометнули у Илире.

Сад је био ред на Перку да се згране. Застаде, а хтјела је заустити. Заустави дах не би ли прогутала гуку, и доби давно тражени одговор који је мучио и филомену Катарину.

– Прометање – изби јој једанак.

– Што да кажем Грку!

– Којем сад Грку? – гракну збуњена Перка.

– Највећем и најбољем, Зорасу. Како да му објасним да сам одустао од обичаја. Што ће мислити о мени, одакле то потичем. А скоро се са мном поноси. Нећу ићи у школу, нити се појављивати међу осталом братијом у дворишту.

За Перку су наступили тешки дани јер је разумјела повређени карактер свога дјетета. И била је тужна, али се није усудила да било чиме појача синовљев бол. Продану је казала да се привремено пресели у очину собу, јербо Јаред има ватре.

А Данира?

С њом је већ теже, али је разумјела невољу те се прихвати посредовања без мајчиног знања.

– Како могу, Данира, зар ми увијек савијамо шије? Нећу Зорасу на очи.

– Ви "мушкарчине" сте нека чудна чељад. Једни се лако зауздају, а други се супротстављају до нестанка. И лукавство је врста борбе и отпора. Уметни се бар мало на мене. Трпљењем се често одржаваш и усправљаш као и борбом. Да си на мом мјесту, све би мушкарце предао најгорем. Бојим се за тебе Јареде, што ће бити кад узрастеш велики.

Оно "велики" ошину дјечака.

– Нека је сила нагнала те "велике" из нашег племена да ураде како су урадили. Имам ли право судити толиким прецима. Сваки од њих је носио своју муку и судбину, и мислио како најбоље поступа.

Данирин благи поглед га смири. Гледао је у њу, али је није видио јер су се очи склапале.

* * *

Ево га Зорас, отворено гледа не трепнувши и пита: гдје је већ два дана.

– Устај, идемо на Борсу, до старог Шпирта, данас би требао да кане који солад, а и Талијанима смо дужни партију циквања, ваља им вратити за недељни пораз.

Јаред се мешкољи постељом, бунца и виче:

"Шије, шије-до, и "односи" први поен. Крајичком ока мотри на Грка који је на лијевој шаци нанизао читава три прста – поена. Хоће да ускликне, али умјесто узвика радовања, оте се дубоки уздах који га свали у постељу и немиран сан.

С висине барокног стуба Леополд И се надноси над дјечацима и омета их у побједоносном "ходу" код фонтане. Зато их заштитнички прима оживјела статуа мермерног Посејдона тек изишлог из подморског дворца. Јара ужурбано суши капље и кристалише их по голом торзу божанства које се покрену. Уздигнути трозубац узе претећи смјер ка стубу, а онај горе се усправи чекајући пресуду. Трг застаде захваћен тутњавом пријетећег потреса. Само је стари кочијаш Шпирто на стартној позицији пред главним порталом Берзе мирно чекао посао, живо машући дјечацима да му приступе.

Јареда напусти обамрлост и страва изазвана ранијим чином, док је Зорас већ ускочио на сједиште до свог малог добротвора прихватајући кајасе да би се старац машио у безоку дупљу одакле је ишчепркао мокре ситне солде.

– Ево, биће довољно за коју пашту (колач) у паштицерији на кантуну. И појачано овога пута јербо сте се мушки понијели пред оним страшилом од Леополда.

Генерације дјечака расле су уз калешине на Борси, а никад нису биле на чисто одакле старац Шпирто вади своју ситнину; из ископаног ока или из џепа на панталонама, а истина је да је то непостојано око неконтролисано сузило кад би се машио за џепове гдје се налазила ситнина и марамица којом је криомице брисао "уплакано" лице. А да су што знали о париским осамдесетим годинама минулог вијека, не би сумњали. У обрачуну са Лујем XVI, Дантоном и друговима, Робеспијерова гиљотина је беспрекорно функционисала пунећи кошаре људским главама тако да обични грађанин – Парижанин није доспио те "части" већ су им вадили очи "на пирун". Несавјесни вадиоц би неко и прескочио па је најчешће доспијевало под мостове престонице уписујући се у просјаке. Ископана очна дупља била је тајно склониште дневној бронзаној уштеђевини, тако да је мученик могао сербес одспавати након што је неколика пута темељито поваљан по калдрми подмостовља.

Трг је живио. Посејдон враћа страшно оружје у "сошку" – к нози, благи осмијех испрати дјечаке ка посластичарници на предвоју улица, гдје се сјатише "побједници" и Талијани, малопређашњи "губитници" циквања.

– Свакоме по три најшаренија колача – заповиједа Зорас.

– И солди, да претходно видим паре – не вјерује посластичар.

– Биљако! – избечи се један од талијанских дјечака. – Ако смо боргезија, нисмо лупежи!

Тензија је сплашњавала угушена слатким залогајима, дјеца се смирише сјативши главе ка средини стола као на тајни договор, облизујући свој прибор за колаче. Јаред осјети да се ближи растанак, а није га желио јер су се снови разиграли и све их посматрао одозго гдје громови парају небо не би ли узбуркали устајалу воду. У магновењу сјети се пјесме о Анки и опаким џандарима:

Пошла Анка на воду

Прегазила Дунаву

За њом иду, за њом иду

За њом иду три џандара,

сва три оружана.

Један носи топове

Други носи ножеве

Трећи носи танку сабљу

да закоље Анку ............................

Часак туге и резигнације изазване судбином бјелоруке Анке се убрзо прекину уступајући мјесто дјечјем непатвореном весељу и пљеску којем се придружио и озбиљни конфетијере.

Дилеме растанка биле су оборене те се очекивао неко нови да се искаже. Тако је бар мислио Велућ јер је умилна постеља подупирала рад мозга. Ајте неку легенду – питалицу.

– Тада су Грци на реду – помисли.

Еака од острва Ојнопије замрзи опака Хера те Егини притјера отровне облаке и кише веома дуге. А оне рађаше змије које затроваше воде и све живо у краљевству егинском, кити и реса Зорас. И људе и ратнике... и жита. Све, и ваздух се окужи. Еак слути да му је Матрона Олимпа за петама, али не смије да писне, ни Трајану да ушне, ни у сирингу да дуне нешто о Хери. Како упозорити оца спаситеља?

– Препознај своје судбинске знакове – упозорава га он у сну.

Еак је знао да мора хитати у шуму до божанског храста под којим ће открити што му поручује Велики отац. Протрну од јава и поруке. Што ли га тек чека под храстом?

Јутро израста у дан ведар пун јара, моћник је близу као кад је избио пред Семелом. Све је мирно, ни вјетрић да помјери листак на божанском храсту. Еак је сигуран да ће се пред њим десити чуда, већа од оних кад је пред Аврамом горела купина али није сагорела.

Дрво као да оживље, шуште листови храста којима манитају мрави, тушта и тма великих црних мрава, који почеше падати пред краљем. И би метаморфоза, мрави се пред његовим очима промећу у људе – народ Ојнопије – славне Мирмидонце, које ће много касније спартански краљ Менелај повести на Троју.

"Мрави" који су запосјели ложницу, истјераше најмлађег Велућа из постеље и куће. Дуго је потом "пребирао" снове, па их држао и за јаву:

– Зорасе, јеси ли кад што зборио о краљу Еаку – усудиће се једном.

– Први пут чујем о њему!

III

Тог преподнева на кући Велућа заврће се "кокот". Брежуљак под гробљем и капелом Св. Димитрије примио је нову фамиљу досељеника који су тискајући се, "стезали обруч" око тријестинског старог града и Тврђаве.

Ложач-гарбунијер Томо враћа се весео новом дому. Данас је предузимачима и дунђерима понио по боцу жестоког пића и приличну балицу пара те свратио до капеле да уждије свијећу за покој Вилотијеве душе, за мир Мијатовим костима, које незнано почивају у Америци. Његов повратак је дуго очекиван у старом крају, али се није јављао у Миочевиће, а ни на тријестинским одредиштима.

Памти се како је Куртовић једнога дана предао Мијатов прекоморски бауо и мали ковчежић Тому Мору на гату гдје су се сидрили Ризнића бродови.

Тај очин "завјетни" сандук чуван је као сакрамент, изузетан предмет, на којег је посебно мотрио Јаред. Чистио га и редио, а месингане кантунале и бритувеле пасавао "сидолом". Тајанствена ствар, је ли ушла у нову кућу имала се "открити" и до боје тапета.

Код отварања баула укућани се сабраше око домаћина и скриње, али кад доће ред на ковчежић?

– Сви треба да знају што им улази под ново шљеме и подницу – корађа себе домаћин. Церемонијално је "калаузао" обилати катанац којег је отварао само шупљи кључ што је негдје трунуо уз Мијатове кости. Док је чињено мало насиље над катанцем укућани су се одмицали да их не ухвати "апа" проклетства од зачараних предмета изнутра. Само се Јаред обазриво примицао оцу, једва му дотичући раме. Овај га помилова погледом и благо се осмијехну, и по козна који пут помисли: ти си прави Велућ.

Свјеж ваздух покуља у мали простор те најури збијени задах старе’артије, нафталина и неки чудни мир земље. Међу садржином скриње била је Мијатова "карта" од "вјенчања", три-четири патрчића пресушене и усукане динарске линцуре, ботуља кубанског рума, мали индијански тотем, и свежањ штрлина на којем је писало:

"За бокешку кућу Мора-Велућа!"

У засебном шкафетину сложен је комад Вилотијевог штапа, или још прије од неког ранијег претка, дуванћеса, кремен, огњило и платнена врећица шмрљиковог листа.

Јаред погледом претражује унутрашњост ковчега, не би ли открио какав тајанствени знак који би упутио на ђедову судбину. И, нађе "тотема".

– Тај "ситим"^[9] крије тајну насилне смрти – били су сигурни обадва Велућа али се покрише ћутањем.

Мијат Моро, ностромо на велијеру "Ла Америка" био је овога пута посебно поменут на обједу, као што је прије подне учињена и скраћена молитва.

За породично гнијездо у Трсту, ево, сви су се заложили; живи и мртви:

Вилотије и преци комадом штапа, који по свој прилици иде уз њих од чувеног Омиља. И огњило има старину јер се средина мало држи, тек што није цедила, Мијат претилим свежњем штрлина, ложач Томо зарадом, аргатујући Индијама на Ризнића бродовима, Перка рационалнијом исхраном фамиље те скраћивањем посјета Катарини, Продан десецима калафатских плата из тршћанског арсенала. Данира часовима италијанског језика, Јарило солдима стеченим уз познату Борсу. А задужили су се и код осигуравајућих завода.

* * *

У Трсту се живјело од мора и бродова. Друге вајде није било, до далеко у брдима гдје су трајали бестиами и агриколи, од којих се Томо курталисао у старом крају те је наслиједио оца, али не на госпоцком послу нострома. Комад живота био је као створен за ложача-гарбунијера у калдаји макине, дубоко под палубом.

Вјечито гладан фогун^[10] прождирао је мале планине ћумура па га је ваљало предано хранити. Залогај – лопата, и то немига она, но жестоки аугментатив од нормалне.

Компањон Сассо, накво жинћило чељаде, стари виноградар од првих тршћанских побрђа што му је галица изглодала дланове, прсте руку и ногу, једва кварат ода од првих јарбола, отаљава мученик посао обигравајући букиле угља приспјеле из бродског бункера не би ли избјегао крупно грумење. И, како се знао жалити кад повриједи "стигме"^[11] које су му избијале по длановима и стопалима.

– Погледај Томо, свог сиромашка, мученика. И кад ми нешто велиш да саботирам.

Често избија на граделај да ухвати арије, одстоји трен-два, па трк до компањона да и он уграби зеру свјежине.

– Нека Јоване ја, нека, ваља ово чудество наранити, јербо официри немају други посо но да брбају и вире у направе од притиска.

Јован се лаћа тешког алата и гунђа, проклиње своје све многобројније "стигме", и судбину која му се штедро нудила све док не уфитиљи и отањи.

– Ах, маледето манометро!

– Лакше брате мој Јоване – тако он зове Ђованија – скапаћеш од супербије и навућ’ сушицу.

Ђовани Сассо нагарављен угљеном прашином, лица прошараног пругама зноја који се обилато слијева из косе и чела, више је налик ноћној утвари него људској прилици.

– Ех, драги Томо, знаш ли поверино, како се ноћу редовно молим праведнику Томи Аквинском да ти причува снагу за нас обојицу. Дио мио, што бих ја без тебе, Божја милост те је обдарила снагом и људском смјерношћу да себи и другом прискочиш у невољи.

– Не бештијај Јоване, мени је баш лијепо, ту гдје јесам. Ето и ти си прионуо уз мене као уз најрођенијег, те си, да би ме разговорио научио и мој језик. И ону пјесму знаш!

– Уранио Милорад – весело одговори Талијан.

– Ти поверино не можеш ни појмити што та пјесма за мене значи. Разумио сам њену поруку!

Ех темпо антико, ах вињаји тријестини е алтри, е ветриола аззура^[12] – уздише Јован за далеким виноградима под плавилом галице.

– И мени је до уздаха Јоване, али што се може. Ти ћеш за који мјесец угледати свој завичај, а ја? Ко зна оћу ли икада прилазити понти Оштро и одмарати поглед на модра брда изнад родног града.

– Фиренце ста ноте сеи белла нел мондо ............. ................ си перде лонтан’ – отеже Јован изгубљеност у некој измаглици и даљини, само њему знаној, у познатој флорентинској ноћи сатканој од мјесечине и сребрнастих вода Арна које се губе у недоглед, носећи слике скинуте с небеса.

Посада кувијерте се превјеша граделајем не би ли докучила срећника са божанским гласом. И видје нагарављеног пајаца у дубини адског прегријаног простора како раширених руку прилази свом другару. Из грла му дрхтури, тонови се слажу и настањују под кожу нагонећи осјетилима јежњу, слично вјерницима у православном наосу када се са баладура покрену умилни гласови молитве "И молим ти сја Боже наш"!

Ти добри људи дијелили су и други бродски простор малу кабину на крми, пречист према калдаји. То што је постељина шкура, не мари, важно је да је ваздух пречишћен, и нема угљене прашине.

– Тута форца – понавља Јован у сну команде са палубе динди-линди, динди-линди опонашајући продоран звук бродских звона за маневар.

– Партивамо сињор Томазео!

У сну или на јави, увијек је Ђовани тај који изгони монотонију двојцу из бродске утробе. Али упркос пјесми, искуству и мудрости, тешко је претрајати у препареном простору челичног окружја, гдје и азбестни конопи којима су обложене пароводне цијеви, зраче прегријану топлоту отпуштајући хиљаде невидљивих иглица које се тискају узаним просторима и хрле да зачепе поре и носне шупљине.

Но Јован истрајава, опире се пјесмом и надом да ће у "луци спаса" данути од напора. Изићи међу незнани, шарени свијет великог индијског града. А гдје све није био са својим Томом!

У Одеси су се осјећали као код куће, у којој се нађу многи европски предузетници и трговци, жељни брзог успјеха и зараде. У том граду је бројна српска културна колонија, јача од оне у Трсту. Град је у успону.

Падовански адвокат Јован Ризнић, члан познате тршћанске лозе родоначелника Стојана, у Одеси је поред трговачке активности, у својој кући окупио књижевни клуб, па основао и позоришну дружину. За услуге које је чинио руској војсци, цар Николај I Романов, одликовао га је орденом Св. Владимира. Тај угледни и виспрени Србин био је једно вријеме и директор Кијевске државне банке. Његова прелијепа жена Амалија Ризнић-Нако је сјајна домаћица угледницима и културним прегаоцима тога времена. Александар Сергејевич, очаран Амалијином љепотом и шармом посвећује јој најузбудљивије љубавне сонете, па је и њена грациозна фигура приказана графиком на оригиналу корица "Јевгенија Оњегина".

У салонима Ризнића виђају се и други познати гости; Атанасије Стојковић, ректор и професор Универзитета у Харкову, војвода Јаков Игњатовић, књижевник Стефан Живковић који је заслужан што се Пушкин упознао са дјелом Вука Караџића. У дому Ризнића бивао је и Карађорђев син Алекса. Коначно, после пропасти Првог српског устанка, у Одеси се обрео и Сима Милутиновић, гдје је довршио "Србијанку", пјесничку историју 1804. године. Издавачки подухват тог спјева поднио је сам господин Ризнић.

У Одеси су боравили и Балтазар Богишић, бирани професор тамошњег универзитета, велики глумац Василије Лучић, филолог Радован Кошутић, па доцније Александар Белић и многи други угледници.

* * *

Што све није чинио Томо тих дана у граду, не би ли ушао у траг војводи Луки Вукаловићу за којег се знало да се скрива од прогона књаза Николе. Ни у Русији није био сигуран, ни у Србији. Спор који је избио око српског наслеђа и права на "велику круну" пратио га је и до руских заравни, гдје је војвода склонио своју русу главу, коју је и у старом крају склањао од својих да га не изруче Турчину. Кажу како је дуго скриван по неприступачним Сврчугама од бројних ухода.

– А чијих то ухода?

– Ада од браће српске.

Разочаран што не срете Луку, Велућ се наканио Требјешанима у Славјаносерпскоје село, које су населили српски добјези царском милошћу Романових осамнаестог вијека па до Првог српског устанка.

Предања и записи веле да су ти Требјешани директни потомци Нише Грбљанина, сина бана Илије и Јевросиме ћерке краља Вукана, господара Хвосног, Топлице, Зете и Требиња. Тај Илија, предигао се из Грбља од латинских прогона, што им је вјечити циљ уништење православља, запосједајући просторе око Оногошта. По том Ниши, војводи, и град под Требјесом бива именован Нишићем (не Никшићем). Тај народни назив Никшића није се изгубио до данашњих дана, па ћеш и у модерно вријеме чути: "Идем у Нишиће", "Нишицко пиво".

Као што смо већ видјели, велики број Нишиних потомака, напушта требјешки крај у потрази за мирнијим животом јер су им дојадиле турске поаре још од 1710, откад Пјотр Велики изгуби рат на Пруту, кад су препуштени сами себи, као што обично бива са малим. У новој постојбини опет ратују с Турчином под вођством руског генерала Михаила Милорадовића, моћно и снажно, те их цар проглашава колективним племићима.

Б о ж е: по Крајинама, у Трсту, сад у овој и другој туђини, макар била руска, скупља се наш пробрани свијет и полусвијет.

Ми смо народ вјечите сеобе и расијања!

Наши први људи, прави великани и вође били су државници и писци. И није истина да је свачији средњи вијек мрачан. Јер српски је био свијетао чији нимбуси и данас парају агарјанске копрене и наслаге мрака пале по царским дворима, светим књигама и главама. Свијетле дјела Саве, Милутина, Данила... па до Григорија Цамблака. Ту епопеју, дубоко у себи сажела је народна, Хомеровска мисао и пјесма, и гусле Филипове.

Али што је много много је. Назадовање је било велико, и не може бити веће. Свијетле царске законике и инкунабуле наслиједили су неписмени устаници. Зато су се и задовољавали незнатним, које се стално отима.

Ко ће наџивјети отимачину?

Ми, кажу пјесници, а кад они веле тако нам је и писано!

Данас, пловећи Бенгалским заливом, Јован се сјећа Томиног повратка из руског села; невесео причао му је да не нађе никога свога, али су га стари Требјешани водали по кућама и гостили. Узорни домаћини племићи чији синови држе висока мјеста у Петерсбургу и Москви.

– Топе се топе, мој Јоване. Многи тек што се аверте о поријеклу. И језик нестаје, а зна се што о њему збораше Симеон.

Брод се држи абриве кроз делту Ганга, па ријеком Хугли граби доковима Калкуте. Старо је њихово правило да омањи Сассо крчи непознате путеве. Сабира чудеса и адете, прерађује доживљено и виђено у европске нарави па истреса Тому у калдаји. По обичају при њему остају пицаизле и триша. Ово друго је мушка болест, и није бручна, али вашке!

Њих тријеби петроуљем у крменом аборту ту није било милости:

– Ван невољо ниједна, дрежди на кувијерти док се тога не отресеш виче Томо жестоко најзадњиче, таман си к’о џукела, све се на те лијепи.

– Ја сам за тебе ун уомо аттемпато е панћиуто. Ма ио соно е ун уомо ди маре капиши, Дио ћипола^[13] - бијеснио је Јован. Ја се не чиним недодирљивим као бежична телеграфија и тачкице Морзеа, но ако ћеш што доживјети, ваља се спојити, поштујући при томе Библију и Хигију.

– По теби је та хигијена избила из пакла, а није!

Калкута, сједиште британске Источне компаније, гдје се сусрећу различите цивилизације и нарави; англосаксонска колонизаторска и индијска, устрајна као земља која је утемељена у Санскриту. Прва насилна "усрећује" домородце, а граби за себе експлоатишући богатства потконтинента којег је посјела.

По околним брежуљцима ничу замкови псеудоелите колонизатора која ће, не много затим, исперити лихварску интернационалу у којој ће се стварати капитал по цијену одрицања од традиционалних вриједности рада и стваралаштва.

Статусни симболи се свуда истичу, расни арапски коњи носе важне униформисане главе уличним метежом.

Успутног "стоика" не дотиче страна цивилизација, нити јој тај што завиди. Његовим медитацијама не сметају ни ројеви мува који га обасипају по ваздан.

Енглези се презнојавају да наокупе велико, многоструко пространије од сопствене земље и бића. Наметљиво и јавно иду на све што је материјално и одвећ земаљско, а у центру империје, удружења типа "рапаунд тејбл": своде рачуне богатства. Кад би се бар некад сјетили Руса, Кинеза и самих Индуса!

Агенти промичу омеђеним просторима тјескобе потписујући отпремнице, муришу папире сопственим међународним поморским клаузулама, ФОБ, ФИО И ФИОС, које су смијениле Еванђеља. Овјеравају "дисбасмент акант"^[14] кад се приравне бродске утробе. Све је под контролом и енглеском шифром, осим невидљивог даха и духа који "иде" познатим путевима, мимо знања и жеље англосаксонске нарави и империје. Тај моћни агрегат је у бити "морог" човјека, уличног стоика, на ријеци, споредној улици настамби и храму, а мала Европа ту велику посебност и другост неће да види. Брахма му од вајкада каже што је бог, а што демон. Упорно понавља истину или легенду коју је на ријеци Гангу испричао Шукадева Гошвами Махарађи Парикишту.

– Томо обазриво ће Сассо јеси ли кад избивао и доконио на тргу Де ла Борса? Јеси ли на Понте Россу виђао краве муке санте, Дио мио.

Овај град је пун крава које лутају около. Слободно залазе у радње, одмарају по трговима, балеже се! И нико да их дирне, већ им се склањају као Европљани прелатима.

Велућ га сумњичаво погледа. Није ли гарбунеро шенуо?^[15] Какве свете краве, преклињем те Аквинским којем се предано молиш!

– На изглед нормалан човјек, сатима сједи уз ћошак или до какве узвисине ногама подврнутим под задњицу. Муве га облијећу као пчела медоносни цвијет, атакују на све шупљине главе, а он миран, трпи их као болесник пијавице. Жива лутка бамбола пред кућом, која те мами да уђеш у полумрак приземља гдје људи излажу тијела разним мукама.

Тек што су зашли дубље у град, Томо вјеран свом оку и српском пориву изусти:

Колико женскиња око нас, а неке су без мадежа. И подуши, нешто Енглеза.

Јован се смејуљи и помало долази на своје.

Избише и прве краве, а Велућ за њима. Сассо се уплаши од опаког белаја те удри да сустигне говед и Велућа. Крдо ради нечег убрза, а Томо за њима. У трк се дадоше и "даме" без младежа не би ли омели бијелца.

– Бјежи од крава, дио мио ке ступидо! Ако не ускочиш у прву рикшу начисто смо пропали. На срећу Томо осјети опасност па га послуша.

Сассо је тог поподнева безуспјешно лутао Калкутом не би ли набасао на Тома. Неколико пута је офрустао огромни Централни парк, завиривао у жбуње, бижикао гатом, једва да му крај назиреш у измаглици ријеке. Замарао се и често пишкао по ранама стопала, што му се чинило као мелем. Напослијетку се срачунао те је из прикрајка стражарио бродску скалу. Но кад се спустила измаглица слична предвечерју, одлучи се да тркне до нострома.

– У касне уре, је ли! А колега ти премире од страха дочека га кормилар који се упутио у град.

– Како божји пустолове ово није за шалу, ја премирем од страха.

– Томо, рече ли да се зове, онај грмаљ, гарбонеро, тај се већ наодмарао у својој изби.

– Како молим – изненади се Сассо збиља збориш истину. Значи спашен је.

– Ко га је напао?

– Не мијешај се у мушке ствари, јер се ради о жестоким момцима отараси се Талијан кормилара.

– Хм, овај кепец таман да је једнооки Полифем. Толико да знаш, тај Томо је надао цијели брод за тобом. Бринуо се и навукао подозрење морнара што су се враћали из вароши.

* * *

Дневима и ноћима Томо гони памет не би ли докучио што су га пучили кроз град. И не домисли.

– Чудо богами, каква час. Колико му се чини за њим су спремили и Гурка ратнике, није мала ствар, достурава некако наш земљак. А ти оружници су подобију наших јаничара, специјална империјална војска регрутована с непалских висова и са знањем тамошњег суверена који је од тих послова имао значајну пристојбу.

Елем, ти горштаци извјежбани од малена за специјалне задатке Источно-индијске компаније били су главни гоничи невољног Тома.

– Ма није Томо, какву то говед смишљаш. То ми је они проклети Талијан скуво пуленту, не може он без шкерца.

С а с с о скаменио се као и презиме.

Чудна јада и дестреганика, ћаше ме увалити у напас, они окретни момци су већ вадили своја љута оштрива.

Опет ми се пара да је Сассо фин човјек и да не би он то мени. Хм, да није прво говече било пред тељење. Вјерују да ће донијети "златно теле" па да га рекуперају. Није то без неке! То ти је ко Јаковљеви синови под гором Хорив, док се Мојсије бавио Богом и Његовијем заповијестима.

Кошмарни снови га тјерају те поскакује и трза се постељом. Слично се догађа и Сассу, с тим што је он инкарниран у вука, а Вилотијев род у говече!

– Тако је Велућ је напокон "открио" тајну Санскрита!

Сассо је имао рационалнију рачуницу:

– Ако га сустигнем ни пометина неће остати од њега. Претворићу га у балегу, нека бар мало осјети што су понижења. Како! Па он је света крава, не смијем на њега, имаћу горопадне ратнике компаније на плећима.

Опет ме удесио.

Снови су били тешки, јутарња разбијања тежа. Тако је "ишло" данима и ноћима, ријеком Хугли у повратку. Бјежали су један од другог отаљавајући дневне послове као на мртвој стражи. Ни пјесма малог Талијана није се чула, једно мучно вријеме са којим су се мирили и они над њима. Граделај је био скоро празан.

Али сјани Медитеран их поврати у живот те почеше трезвеније размишљати. Поред либијске обале их дочека снијежно бијела Ија која бјеше данула од Матрониних обада^[16].

– Што сам баш хтио у град, зар Томо није опомињао! Ма и њега нешто подмукло чупа откад је јурио краве по Калкути. Видљив немир и мука су се уселили у њега.

Не разумијем, нешто се с нама збива. Јесмо ли хришћани? Ми смо мале вјере која је на издисају. Нама је основ пагански!

Ко ме повуче на оно страшно мјесто?

Вражји познаник Енглез.

Вјероучитељ је говорио, остали су побожно слушали слиједећи његове мисли. Још рече тај Енглез да ће шапатом преводити, али да ничим не одајем присуство.

И, сеанса крену; а Енглез додаде пусти машти нек тобом овлада!

– Свевишња божанска личност Шри Кришна се јавља миленијумима да избави побожне и успостави принципе религије у свеприсутнијој безбожности. Кришну нико не присиљава, нити је под чијом контролом.

Неко од присутних изрази тиху невјерицу, али би игнорисан.

– Који мисле да су једнаки Кришни настављао је брахма, осуђен је, јер свевишњем нико не може бити раван. Господин каже: "Моју божанску енергију која се састоји од три гуне везујуће силе материјалне природе, тешко је надићи".

Али, он прашта људима, ако му вјерно служе (!).

Маса је у стању полутранса, Сассо се занесе, али га дочека Енглез:

– Пази, сада долазимо до важног саопштења;

– Људи који праве планове ради остварења материјалне користи и среће, да би задовољили своја чула су ниткови!

– Тако је учио и Исус подсјети Сассо Енглеза, али не доби потврдан одговор.

– Ради трепераве среће, траће могућу људску енергију не схватајући важност покрета Кришне и оптужују једноставне вјернике за испирање мозгова. Демони лажно оптужују поборнике вјере, али ће Свевишња божанска личност порадити да међу њима избије рат до уништења.

IV

Моћно братство тршћанских Срба делало је сложно и спонтано. Без сопствене државе, удаљено од матичног народа, извора, удоља и виса, градило је себи годименте и овоземаљска духовна знамења, тежећи апотеози оваплоћеној у храму Св. Спиридона, спуштајући небески свод по стропу централног кубета. Испричало старозавјетну причу и Свето Тројство, уздижући светородну лозу српских краљева.

У тој намери нико их неће омести; ни храм којег су подигнули са грчком заједницом као Илири, ни српски учени људи који су навраћали за какав савјет или тоболац. Прегнуће неће спријечити крфски светитељ, ни премудри патријарх Рајачић. Јер слободу и "карту" која је носила овлашћења су добили непосредно од аустријског цара.

Нису, што је уобичајено у таквим приликама, доспјели до Крфа, да би своје земаљско право и контрате прифермали пред моштима светитеља Спиридона, а не зна се ни колика је била одштета Грцима за право употребе имена и наслеђа. Ипак је Свети Спиридон (у Боки Шпиридун), иако православни, превасходно грчки светитељ који на том најзападнијем грчком острву почива у сребрном саркофагу. Надајмо се да тршћански Срби своје право нијесу отели већ се пријатељски договорили са својим комшијама, у противном, велики чудотворац би их сапео и уништио намјере. Напротив, дозволио им је да на просторима, нетомилим и тешким, издрже скоро два вијека. Можда им је из Венеције помогла на силу отргнута свечева рука коју су силници ишчупали од светитеља отимајући се за цијели ћивот. И да су у томе успјели, данас би и он био обучен у папинске одоре и капице, као што је одевен, на велику срамоту Срба, св. Трифон у Котору.

Но, ако су тршћански Срби нешто нажао учинили Грцима, вратили су им бокешки Срби многоструким помоћима 1821/28, учествујући масовно у тамошњим устанцима против Турске.

Који ће грчки или наш национални вођа и историчар олако прећи поред величанственог подвига Грбљанина Рада Бајковића што је на узвису Ипсаре спашавао храм Св. Николе. И, кад није могао одољети турској множини, лагумао је барутни магазин. Уз њега и малу бокешку дру жину одважних, пошле су у арију хиљаде турских војника.

Да ли је случајност или завјет да је грчко братство у Трсту управо подигло засебни, свој храм св. Николе!?

Ипак, сушта је истина да су се тршћански Срби сами усправљали и текли иметак. Тако ће бити са њиховим падом и крајем.

И нестанком!

Судбина ће их стићи када одиве почну подупирати другу вјеру и културу, а мушки немилице дељати течевину отаца. Силна материјална и папирна богатства; осигуравајућих завода и суецке акције убрзано ће мењати власнике.

– Шта ће да траје?

– Храм!

"Пантеон" светаца и краљева сложених косовском поруком остаће да свијетли и сведочи о моћи незнатне насеобине Срба-Динараца, који откад постоје под Орјеном, Вележом, Романијом и Капелом, снују обнову царства. И ко им се на том путу испријечи, странац или каква наша подврста, држе га за највећег злотвора и рушитеља.

Ту гдје јесу, под доломитима, могу помоћи својој браћи и себи толико да буде сачувано памћење, и нада у ћупу. Да греје поколења оних који су остали у завичају.

А црква ће придржати сјећања и светац са уздигнута три прста у знаку Тројства. И на бокешке "морлаке" што су сложно веслали ширећи једра свјетским морима, таборујући два вијека у туђини.

Остаће и по који запис на гробљу, у црквеном архиву, биће их у севастопољским књигама, а изнад свега црквено братство и Храм ће очувати сјећање на српску достину и слогу кад парохијана више не буде. О томе ће бринути, ваљда, одабрани духовни људи упућени од српских патријарха. Такви ће бити уз свој народ на свакој голготи.

* * *

– Јосиф би да нам потамни славу и моћ, па је кренуо жезал. Хоће да умањи величину и раскош храма тако је размишљао Александар Ковачевић, предсједник тршћанског Општества пошто проучи и разабра на што их Рајачић сјетује. И покрену механизме на договор:

– Води рачуна, драго дијете, јер данас, до смираја сунца, позиви морају бити уручени на назначене адресе. Посебно кажи укућанима да њихови домаћини буду код господина предсједника Ковачевића: дне то и то, у уру ту и ту.

Велућ се растрчао по дијелу града у који је ријетко залазио.

– Нешто је, мора бити важно.

Имао је више сличних задатака и раније. Тада је у извршењу налога учествовало пола школе, другу половину су отпуштали кући.

Кад је стигла прва жељезница сјећа се град се дигао на ноге да причека то гвоздено чудовиште. И сам је кренуо кад је машина зафишћала и пуштила пару. Даме су се саблажњавале од гаравог уљеза који је протутњао тик уз њихове скупоцјене хаље, остављајући по њима мноштво "убувака" што су у ројевима излазили из димилишта.

Његова данашња мисија је тајанствена, заогрнута посебним обзирима, јер му је речено да се нигдје не фермава, нити што прича.

Али ипак, нервоза се пренијела на ђаке вјерске школе. Нека дама је провалила работу, па се нагађало и ћукало данима.

Предсједник црквене општине је прокључао.

– Шта! Зар поново да расправљамо прихваћене планове цркве? Та, Маћиакини^[17] је сјајно урадио посао. Још да су се неки наши сложили око рушења објекта до старе цркве, какав би тек храм испао!

Јарило је затечен атријем палате Гопчевић. И сјети се да народна пјесма слаже о двору краљева.

– Ово што је предамном јесу краљевски двори и би му мило.

– Откуд сад ова невоља са патријарховим захтјевима. Што није чекао до јесени и моје смјене. Како год окренеш, за и против, пашће по мојим плећима жали се на худу судбину предсједник Александар.

– Добро де, неко се морао затећи и с наше стране да причека патријарха. Сваку генерацију бировала је бар по једна зађевица са црквеним врхом. Ко још не памти спорове Јове Куртовића и Стефана Ризнића са плашким владичанством. Тада смо однијели побједу, па ћемо и овог пута. Наше се привилегије не могу тек тако порећи, а посебно право на тајност финансија. А они су хтјели да уђу у рачуне Општества и утврде основицу за много већи "бир". Осион бјеше Јоаникије Миловић кад се изруга нашим угледницима те их назва "архиепископима" и "патријарсима". Кажу како је госпођа Виолета у "Огледалу" држала сеансе са цртежима који су представљали Куртовића у патријаршеској одори гдје витла жезал над главом "недужног" Казанове.

Патријарх Рајачић није архимандрит Миловић. Он не вријеђа нити икога погрдно наводи, но смјерно савјетује о источној догми и правилу зидања православних храмова.

Српска црквена заједница, доносећи одлуку о рушењу старог и дизању новог храма, једва ако је што начула о византологу Феликсу Каницу који је међу позваним Србима стекао углед великог познаваоца црквене архитектуре и умјетности.

Не, ти су се ослонили и покрили неколицином одабраних западних архитеката и академијом лијепе умјетности у Венецији. Ту Каниц и Рајачић нису били пожељни.

Тршћански Срби су копнили од стрепње, као да ће их патријарх у нечему закинути. Зебли, да ће им догма спржити жељу за узлетом у небо.

Улогу посредника међу осиљеним Општеством у тумачењу сакралног-источно догматског, на себе је преузео патријарх. Он је уз много такта и фине обазривости покушао прићи тим људима, од првих вијести да су намјерни градити нови храм. С правом се бојао како је већ закаснио те хита да поучи црквену заједницу јер је свјестан да су Срби у Трсту изложени западним утицајима те им пише, прије него је план нове цркве и дошао на сто предсједника Општества:

"Они који се буду јављали на конкурс за пројектовање цркве биће сваке друге, само неће православне вјере, па би се у план могло наћи нешто што не би одговарало стилу источно-православних цркава. Оправдано ме стеже бојазан да људи који буду одлучивали о пројекту неће бити способни да то оцијене. Ја сам обавезан, овлашћен и дужан да бдијем и мотрим да се не унесе нешто што би духу цркве противно било."^[18]

Вјековне невоље, сеобе и лутања обавезивале су српско духовно вођство да истраје у чистоти вјере и старом предању. Мудрост источног православља донесена из старих српских средина примирила се уз карловачку патријаршију и њеног првог свештеника и оца Јосифа који је с правом опомињао своје богате духовне поданике да не заблуде и не сметну дух православне умјетности. Он сјетује и подсјећа на школске поуке, да истински пригрле умјетност Византије коју је Европа одбацила. И тек ако је данас присилно открива. И на крају скромно моли да му се планови цркве ставе на увид.

– Да закључујемо утишава узаврело Општество предсједник Александар. Ја мислим да прихваћени план ваља доставити патријарху ради овјере.

Одборници се не слажу. Заговорници круте линије према Рајачићу су највећи дародавци храму.

– Да бацимо балоте па ко претегне – загрће жар господин Шкуљевић.

– Да бацимо – превлада већина, свјесна брзог патријарховог пораза.

– Нема балота – обавјештава секретар при повратку из официје. Неко их је "очистио".

– Биће талијански виноградари од побрђа! – један се нашали.

Шпијунажа је беспрекорно функционисала те је Јаред сазнао да ће главни тршћански Срби бацати балоте контра патријарха.

– Само Бог може на њега – узјогуни се дјечак при помисли на библијске патријархе. Мане, потрч тамо те им покупи куглице из шканције. На тебе неће сумњати.

Људи службене канцеларије Општества се растрчаше по граду, ваља купити нове балоте.

– Тркни до гвожђарије – нареди секретар.

– Гума и гвожђарија – не да се млађи службеник.

– Тамо – јер тајник све зна.

– Дабоме – сагласи се секретар – онамо гдје су пумпе, балоте су потрошна роба.

Те гумене куглице су одстраниле Српског патријарха, отеле му неприкосновено право арбитра у пословима гдје има искључиву надлежност и коначни суд.

Истог дана и истека балотања господин предсједник Александар је лично рекао писару у перо:

"Узимамо слободу најпонизније примијетити Вашој Светости да ово Општество које је по својим установленијима сасвим независно, познаје добро оно што би духу наше православне цркве противно било. Те узимамо сву одговорност да нећемо погријешити." ^[19]

Рајачић, као да је очекивао одбијање тих скоро саможивих људи што су се усудили прогласити арбитрима у пословима гдје ни сам Патријарх није био посве сигуран. Јер византијске православне нити су безброј пута кидане откад је централним српским просторима загосподарио Турчин.

Сломљен и лично несрећан, али не сујетан, изнова чита писмо Александра Ковачевића те понови давно познату мудрост:

"Тешко сваком нараштају и народу који се не опаса својим царством, но се поданички веза за туђина".

Не мири се са поразом те покушава још једним писмом:

"Одричете ми право да погледам планове светог храма! Мени вашем вјерском и духовном поглавару."^[20]

Заборавили су како је настала црква и како се исповиједа молитва у њој. Литургију као дјело побожног народа, а не појединца или групе. Та узвишена молитва се остварује у храму, дигнутом сагласјем светих канона и светих људи. У цркви као богочовјечанској заједници спасења и праштања.

Патријарх дубоко разочаран и повријеђен силином званичне црквене заједнице изишао је из тог спора богатији за искуство и сазнање о српским наравима.

И што је на крају нова црква Св. Спиридона, је ли патријарх слутио догађај?

Намеће се као дојам импресија; тај храм би могао бити недоречена прича помирења источног и западног хришћанства осуђена на неуспијех, ма колико настојања била племенита.

Катедрална монументалност на стиснутом простору није остварена. Градитељ је био саплетен својим недореченостима, препрекама догмата које није савладао. Јер да јесте, одбио би да се упусти у реализацију немогућег.

Храм би да буде монуменаталан, а није. Улибрен у неправославне строготе од наученог, договореног и компромисног изгубио је онај толико препознатљив византијски шарм и смиреност.

V

"Табула елефантина"^[21] Јове Куртовића је васкрснула откривајући тајанствене слојеве и премазе. Исказа се пред вијећницима Александра Ковачевића сјајна и незнана. Загонетна за, већ не мали, Трст.

Побједа над Грцима и плашким владичанством освијетли следбеницима пут којим каскају у сусрет новом спору са великим патријархом Рајачићем. Помогну да надвладају страх пред духовним вођом и истакну самољубље. А то око Плашког, сада је више мементо надмоћи и подстрек за нова "прегнућа", те се бацише на незнано:

– А било је толико загонетног код нашег кум Јове напомињу старјешине данашњих угледних фамиља и епигонци.

– Сјећате ли се мадам Виолете и Казанове, тајанственог нестанка Мијата Велућа оживљеше оновремене тријестинске згоде и скаске.

Срби кад су у невољи, враћају се својим угледним представницима и прецима, отварајући усмену повијесницу.

И, тек тада, ако што дивитну!

– Тако се и пише историја правда се Јован Ризнић пред собом и братством. Кум Јово је заслужио да га се сјетимо кад се говори о општој течевини и мериту. По добру, а и невољи, ако је нађемо.

– Да, и опрезно – потврђује Шкуљевић. Јер, тек ако је пасало педесет година како нас напусти. Прерано за синђилавање записа.

Али, како зауставити мутљаг кад се ухвати стрмења?

И, кренуше да пуне слојеве празне "слонове таблице" јер је много нејасног и мутног у њима. Ваља то подвријежити животописом.

Нестанак Мијата Велућа први је слој "табле", а други, Ђакомо Казанова кавалир Де Сен-Гал који се подуже мотао око "илирске" заједнице у Трсту.

Нико није провјерио списе архива, документа Трговачке коморе и Српске црквене заједнице. Куртовићеве пословне књиге и папири дошли су у посјед његовог брата Максима. Акти поморских агенција и осигуравајућег друштва пали су под "секвестар" тршћанске иреденте након Гарибалдијевог тријумфа.

Истина, били су Тарабићи из далеких Кремана. Но ту се испери даљина, а и Милош је пожурио око предаје овласти нећаку Митру без овјере Захарија Захарића, тамошњег мудраца и проте, те их не узеше ни у "мале пророке"! Оста Новљанин Велућ и његова судбина у маглинама претпоставки.

Црно по бијелом, на Великом каналу, син Томо потписа признаницу газда Јови да је од његове поморске бродске компаније преузео очин морнарски бауо са прописно учињеном пломбом капетана велијера "Ла Америка".

А зна се како је ностромо Мијат Велућ, човјек од нарочитог Куртовићевог повјерења, извршавао задатке и осјетљиве мисије. Ни заповједник није упућиван у њих док не дође вакат. Посебно кад се радило о пословима преко великих "сланих и слатких" вода. И по тамошњим пространствима.

Трговачка комора, осигуравајућа друштва, аустријски лојд и многи званичници истраживали су загонетни нестанак Велућа, али и нагле Куртовићеве успијехе и богаћење. Званично, његови бродови су према Америци учинили тек неколико вијађа, а онда су путовања обустављена.

Тако о том чувеном поморском предузећу стоји у неким списима. Али се томе супротставила Венеција и Казанова.

Уз помоћ поузданог пријатеља, Будванина Стефана Зановића, такође чувеног европског пустолова, који је пустио пипке по англосаксонским стециштима, као Фалстаф на двору Хенрика IV.

А тај Зановић је могао што други није ни сањао; сплеткарио је по европским дворовима, проучио старе и правио нове тајновите улазе да би се докопао будоара познатих дама. Бивао ноћни гост угледним принцезама. Лакоћом улазио у најугледнија аристократска друштва и клубове. И редовно под другим именом и титулом. А најдража и најспектакуларнија је она; војводе од Санкти Сабе (Св. Саве) која ће га божјом помоћи и Савом Освећеним приближити Тројеручици, као што се некад примакао Јован Дамаскин. Тако ће му се, мислио је, опростити гријеси. Тај Бокељ је био успјешан поета и литерата, разумијевао се у хришћанство и догму. Истицао источно правовјерје према латинској јереси кад би изазивао дуге полемике међу протестантима и католицима. У цјелини, држан је за ученог и упућеног човјека.

Доцније од многих презрен и одбачен, осим љубавнице војвоткиње од Кингстона, брзо је заборављен. Помоћу те угледне даме почела се одмотавати судбина Мијата Велућа и откривати загонетни послови.

Казанова је безброј пута позивао Стефана да га удостоји бар једном посјетом.

– Да, драги мој пријатељу из великог свијета, ви не можете појмити што овдје радим! Ма, ништа под милим Богом ту нема, изузев извјесне мадам Виолет. Жене неспорне љепоте и шарма, но захваћене неухватљивом тугом која куља из окружења. Замислите мене како читаве дане узалудно пребивам уз њу, не би ли сазнао нешто о вашем земљаку. Једном факину, у истину загонетној личности чија је љуштура непробојна.

До врага он и његова Виолет, до њега и пропала Венеција! Једина ми је утјеха Мирамаре и угледници Јосифа Хасбурга. Промислите, тај ваш земљак је и међу њима ухватио корене! Остајете једино ви да ме удостојите једним виђењем, које ће ми, као увијек, повратити снагу да одржим ту малу венецијанску синекуру. А јадна и чемерна, Виолета каже да је надничарска и шпијунска.

Зановић је остао нијем на вапаје пријатеља захваћеног провинцијском "гагрицом". Није га одбијао, али ни остављао неку скору наду. Узроци се могу претпоставити, а основни је: никад се без озбиљног разлога не примичи своме, то је бар он искусио.

Господин кавалир од Де Сен-Гал вршио је пресију и насиље на Куртовићев живот, упорно истражујући по Трсту и уз помоћ двора Хазбурга.

– Да знате Ђиакомо – упозорава га мадам Виолет – погоршаћете своју безнадежну ситуацију. Зар вам није јасно да сте наишли на усправног човјека. Не знам шта ће вам све то, али ако се ради о подвали, ја сам на његовој страни.

Рипида са ликом арканђела Гаврила у госпођиној руци добијала је нагла убрзања при изговору Куртовићевог имена, из чега је Казанова закључио како је за тог човјека везана тајанственим, можда, завјереничким нитима.

Дуго је око тога премишљао, и редовно долазио до идентичног закључка који је упућивао на завјеру.

– Али против кога?

Ту је био у цјеловитом мраку, јер су и достављачи из Трста упозоравали да се ради о исправном грађанину и хабзбуршком лојалисти.

– Та није могуће – коначно му проискри – да дама каква је Виолет подлегне "чарима" једног свјетског трговца.

– Зашто инсистирате господине, та све је тако једноставно.

– Мислите?

– Знам! Ма шта предузели против господина којем желите наудити, нећете успјети. Ах, како да вам објасним борила се да истисне најинтимнија осјећања, па настави:

– Та он вам је пријатељ најутицајнијих људи у граду, а од Цицендорфа и грофа Помпеа се не одваја. Породично је врло несрећан јер од многобројне дјеце коју изроди у три брака, ни једно није остало. Помрли су од малих година, али стојички подноси несрећу налазећи утјеху у јавном ангажовању. Ти Илири имају једну савршену и компактну организацију савијену око грчко-источне цркве Св. Спиридона на чијем је челу тај, како га оно назвасте.

– Не може бити да се повлачи у себе, он је свуда присутан, а не само у црквеној организацији. Јасно је једно да се удаљава од супротног пола јер му ишчезавају љубавни пориви.

Изговарајући ово задње, радознало је мотрио на одсјај њених очију и лица, неће ли открити иронију или неки нервозни трзај. Лепеза мадам Виолет ухвати убрзање па је господин Де Сен-Гал схватио да је у криву.

– Једна је "завјера" скинута – помисли Казанова, – а колико је требало труда.

Виолетин загонетни смијешак и "четврта" брзина вентуле били су одговор зачуђеном паиану. Уосталом, његова дрскост и ласцивно понашање код Виолете покретали су одбојност, а не женске еротске нагоне и жељу за озбиљнијим приближавањем.

– Ах, лицемјеру – помисли Виолета. – А све што ме веже за тог морлачког гризлија је његово подношење, мушкост и мужевност, исконска, снажна и једноставна као природа. Такве нарави једва ако и литерати открију, и не могу се наћи по европским салонима удворничке извјештачености.

Да би га разувјерила у узалудност напора, и коначно одбила од себе, настави једноставно и хладно:

– Тај господин, кад му се већ нису дала дјеца, бави се другим, развијајући кумства као својеврсну родбинску везу са многим угледним људима, па ће и на тај начин бити заштићен. А ви вјероватно знате што у Срба значи кумство.

Живот се састоји и од пораза, а овај тршћански, надам се, неће вам бити последњи.

– Да – примјети одсутно кавалир од Де Сен-Гал. – Али, молим вас, што ће такав човјек код тих активности око тамо неке ортодоксне цркве.

– Та забога, припада источном хришћанству, које је дуго забрањивано у његовој земљи од Турака, а и овдје им је требала цијела вјечност, и гомиле пара док су успјели да подигну своју богомољу. Покушајте се наћи у његовој улози!

– Не пада ми на памет. Уосталом, то ми мирише на минуле вјекове. Да, такав је Балкан, о томе сам већ нешто начуо од војводе Зановића. Али, шта ћете ви тамо, зар нисте католика!?

И кад су све средили, побиједили и себе и Грке – пречу Виолета Казановљеву тираду, – изби спор са тамошњим црквеним врховима. У Далмацији. И не знам гдје нису!

– И?

– Како да вам објасним, оптужују га да се супротставља свом "Ватикану". Да је свештено лице, био би већ на ломачи. Срећом није, и једино што су успјели, прозваше га лажним патријархом.

Казанова је сјутрадан журио ка "Огледалу". Под руком је носио повећи свитак хамера по коме је размјестио фигуру Јове Куртовића у папској одори. На глави му је узвисио подужу тијару. Виолета затечена успјелим портретом карикатуром, покри уста ручицом да јој се не отме гласан смијех.

– Али господине Де Сен-Гал, Јова ће бити повријеђен. Избиће јавни скандал, а можда ће вас изазвати на двобој.

– Што сам толико скривио, ово је само карикатура коју ћу објавити у локалном листу.

– Таман посла, изазваћете католичку цркву. На глави тога "отпадника" се налази западно знамење. А тек Јова! Тај ће се озбиљно љутити.

– Зар? А што сам требао урадити? Ради се о метафори, забога – уозбиљи се Казанова.

– Њихови првосвештеници имају на глави калпак-митру!

Кафана поподневног декора, пуна је гостију. У ложи госпође Виолет живост и натегнуто ишчекивање. Господин Казанова затегнутог лица, лично задовољан очекује Куртовића.

И овог пута побједа му је исцурила, јер се Јова не указа на попришту сукоба.

* * *

Казанова изнурен дугим стајањем у "забитом" Трсту и јасним знацима скоре пропасти његове штићенице, ећеленце Венеције, помишља да исчезне из кужног окружја. Али мисао, како је доспјела, би брзо и одбачена:

– Не, није то моја природа, ни џентлменски манир те се примири у "Огледалу" уз бијело вино с тршћанских побрежја.

– Овамо господине Јово, ако мене тражите.

Велики хамер је склоњен, ни трага од њега. Гости су нестрпљиви очекујући фурију и обрачун.

– Баш и нисам, али кад је већ тако, стојим вам на услузи. Но, но, јесте ли већ једном сложили тај фамозни курикулум вите Јована Куртовића?

– Недостају детаљи његовог мамонског богатства.

Куртовић пречу, и опет оћута увреду, а код саговорника изазва нервозу и додатни бијес.

– Хоћу ли га изазвати карикатуром пред толиким свијетом? Биће то потпун тријумф домишља се Казанова, али се не упути ка платоу музике гдје је на клавиру остао портрет.

– Молим, што би са вашим вијађем у Америци. За те подвиге се каже да су толико моћни, те да им припада "бијела застава"!

– Мерито навали^[22], мислите! Хвала вам, имате високо мишљење о мени. Да ли је то ваш коначни суд?

– Никако! Истражујем и чекам, ви знате моје навике и стрпљење.

– Свакако, али резултати не могу доћи сами по себи и бављењем у Трсту.

– Ви ми сугеришете Америку и Мисисипи?

Јова се као лецну, али толико да ни фамозни кавалир од Де Сен-Гал не примијети.

– За прекоморске задатке узео сам вашег земљака, сјајног човјека, мог личног пријатеља.

Јово ничим није казивао да се занима за земљака, а у ствари, добро би било кад би га овај "пљунуо".

– Тај Зановић се бави свачим, али и европским бродарима по свјетским морима и Америци. Нарочито у вријеме америчко-енглеске војне кризе и кампање против "Јунион Џека".

– Схватам, и што с тим – рече равнодушно Јово.

– Радозналост.

– Уз толики труд.

– Да, но за налогодавца више нисте ни од каквог интереса.

– Кад човјек своди овоземаљске рачуне, захвалан је и држави која се распада, ако се за њега интересује.

– Више ни то, али биће других. Рецимо ваших кумова.

– На срећу, они ће ме посјећивати на гробљу. За Венецијом неће жалити, већ ће поздравити њен одлазак иако знају да ће долазећи завојевачи бити гори. Ми смо осуђени на чекање, а и то је нешто. Но ваша добро плаћена синекура, њу ваља жалити.

– Гријешите господине! Венеција и Трст су ми на периферији срца и интересовања. Ова епизода је предах кавалиру Де Сен-Гал.

– Нема грке – успоставља равнотежу мирни човјек Јова.

– У то име испијмо уз још једно искуство. И таму Нибелунга покрио је заборав! Сутра одлазим у Праг.

* * *

Пала је прашина на познати тршћански троугао.

У заоставштини мадам Виолет било је писмо извијесног Стефана, "војводе" од св. Саве упућено кавалиру од Де Сен-Гал.

Куртовић је лежао на одру кад се Виолета одлучила да "провали" садржину већ давно примљеног писма адресираног на Ђиакома.

– Шта ако је Казанова нешто наслутио, је ли ме варао Јова?

Ноћ пред укоп је пробдјела, и, ујутро се одлучи. Изблијеђели Стефанов рукопис је саопштавао:

" ... што рећи о Мијату Велућу? Хм, дајте да се уозбиљимо. За рачун туђих интереса, брат брату није чинио невоље, а најмање га доводио пред инквизицију или вјешала. Та ви сте бар џентлмен".

"Војвода" Зановић истражио је до детаља послове Мијата Морова по прецизним упутствима војвоткиње од Кингстона, с "њеним" војним мапама испретурао је долину Мисисипија, исписујући последње слојеве "слонове табеле".

Предузимљиви Куртовић чинио је многе трговачке, дабоме и врло ризичне подухвате, какав је био и онај у Америци које је успијешно довршавао Мијат-шкриван, и подаље од Филаделфије. Онамо гдје је све сумњиво и добици су знатни, а тих времена тамо је све било мутно и ризично. Ваљало је спашавати британске трупе с простора ратног пожара, изгубљене у американском премоћном надирању. Другом приликом се склањати од власти јер је бродски товар био кријумчарени виски Мандана индијанцима који се прометао у бизонске коже.

И ту негдје Стефан је запео. Ћутали су и Индијанци, а јасно су се сјећали појединости које ни Горди не би свезао у ма какву цјелину. Капетана јесу описали до у детаље, па како је са поглавицом диванио у вигваму и на броду, али о Велућу само у назнакама које су упућивале на долину ријеке гдје се требала извршити размјена.

– Да, управо се сјетих. Врач је приповиједао о незгодама које су се дешавале сваког дана. О упадима Американаца, убиствима и пљачки.

– Је ли тај жив поглавице – питао је Зановић гледајући га у очи.

– Могао би бити.

– Гдје се налази, идем да га притиснем.

– О томе одлучује Ушара.

– Ко је сад тај, колико ми је познато у вашим племенима поглавица води "државне" послове.

– Добро каже бијели човјек.

– И?

Да је Казанова прочитао упућено му писмо, мало би из њега открио, али би шаљиво узикнуо:

– Ех, Морлаки факини! Оставио ми сумњу и око живота тог проклетог врача којег су Индијанци због старости отјерали из вигвама.

Уз све поразе, али и сазнања, Казанова се наставио чудити, што је Виолети био добар знак да одустаје од даљих потјера, присјећала се довршавајући читање писма, али није очекивала да ће и њу напустити. То жени не може пријати таман имала туце обожавалаца, а посебно што је у питању Казанова. А тај је знао осмотрити жену и примаћи јој се као да је апсолвирао француске салоне мадам Де Стал или ненадмашне Рекамије око којих су се окупљали учени људи, као око наше Амалије у Одеси. Те Францускиње нису биле само предметом обожавања жене и њене љепоте, у питању су даме упућене у државне послове, умјетност и друго. У таквим средиштима и ложама дух човјека никада не умире нити се одмара, већ је на опрезу вјечито спреман да се искаже или потоне у неповрат. Такву једну "катедру" држала је Виолета, уносећи у учмали терезијански град трунчицу европског духа. Истина, она је више плијенила ненаметљивом љепотом и допадљивошћу, јер духовне особине није имала коме понудити сем Казанови, а била је жена маште, без које нема праве љубави. Њу ни Јова није посједовао, али је надокнађивао смјерношћу, мирноћом и ћутањем, активним саучесништвом и радошћу. Природним даром се мрсио са Зеноном, а код религијских тема био је већ израстао веома.

– Та жена као да је "мајка свијета" – шапутао је себи у браду Куртовић, – као Гркиња из старих предања.

Дилеме су раздирале честитог Јована; и било је криво брвно међу њима, али толико склиско да се није усудио затражити њену руку. Домислио је "мајку свијета" и још се требао сјетити воде па би мисао била заокружена, брвно би се исправило.

Казанова је опет, прије напуштања тог "уклетог мјеста", провео незаборавну ноћ у дворцу "Мирамаре" уз пријатеља Хабзбурга, да би већ сутрадан написао оно незаборавно опроштајно писмо Виолети:

– Ви сте дивна дама које ћу се с тугом сјећати. Дружење с вама био је пакао гдје ми је парано срце. И што сам више настојао, био сам немилосрдно удаљаван, али сама та чињеница тјерала ме је да не устукнем. А требао сам јер ви сте жена чија утроба жуди за водом у којој се стварају нараштаји! ...................

Очекујем писмо од пријатеља које је упућено на вашу тршћанску адресу. Молим лијепо, његову садржину пренесите драгом пријатељу Куртовићу и реците му да сам имао најплеменитије намјере.

Моје и његово факинство мали су гријеси те се око њих Божанство неће забављати, и можда ћемо баш због тога бити напуштени и стрпани у подземно царство пакла.

– Не заборавите, – били су задњи "акорди" војводе Зановића, да сам духовни мир задобио обраћањем архиепископу Сави од славне лозе Немањића. Позивао ме данима и годинама, у сну ми се причињала његова испосница у Кареји, а од многих сатвари у њој, стоји ми урезан на челу и жеже ме сфраг (његов првотни печат у облику крста):

САВА

САВА САВА

САВА

Зауставио сам многобројна овоземаљска уживања, те је у мене ушла нека до тада непозната смјерност па сада много шта око себе видим другачије. Наступило је унутрашње прочишћење као иза великих пости или хаџилука. Слично као кад би се ви упутили у Лурд или Асизи, ако држите до њих.

Атос је био неумољив, просто ме вукао к себи као правог одметника од своје вјере, иако то уистину нисам био...

И кад сам се у монашкој трпезарији Хиландара поклонио Дамаскиновој "Тројеручици", одједном је у мени заиграло срце, нешто се преломило, ако ме разумијете?

Спокојство које се од тада уселило у мене не бих одбацио ни за каква овоземаљска задовољства.

Слична осјећања и мир, задобио је много касније повратник истинском Христу, шпански ратник Дон Јорге Руеда Ел Сабио (у монаштву Мануил), клањајући се светитељици, преображен у српског монаха.

Ниоткуд, из небуха над главом, спуштало се лелујајући бијело десетохиљадито перо из скитског плашта загубљено код пропасти ромејског царства. Црноризац уграби реликвију те њоме први пут уписа своје монашко име на маргини часловца (бревијара) који је почивао на налоњи пред Тројеручицом. Али то чудотворно перо и даље је скоро само писало настављајући започето казивање непознатог хроничара цара Теодора Ласкариса... стара слијепа орлушина, Енрико Дандоло прво је казао крсташима да Константинопољци са собом "не могу понијети ни ноћ царевине једна рука нека вам је заузета разуром, друга палежи" – водило је перо монашку руку маргином часловца. Огањ је сажижао најљепши град на свијету – дописивао је повјесницу монах, а рука му подрхтавала... тамо на хиподрому, попрсја владара мазали су камиљом балегом, монаси везани у ланце пузили су четвороношке. Један црни прасац носио је ленту са царским знамењем. Љутити слијепац огрнут крвавим хермелином тражио је изгубљена знамења из чудотворног скитског плашта којих су се докопале бугарске уходе. Перо је већ попуњавало четврту маргину часловца:

– Ах,ех, ух – уздахну монах пред призором који је исписивао; код царске ризнице Дандоло виче на разуларену руљу која је женама вадила живу дјецу из утроба:

– Предајте плашт скотови француски, зар вам није премного грабежи. Несрећници, није цио! Узмите све али ми предајте пророчка пера, која имаоца бране од смрти.

– Војници нису слушали дужда – казивао је Хонијат Непознати – већ су хитали купатилима не би ли сапрали крвави пир са уморних тјелеса. За њима је бауљао познати "витез" од Сен Омера, одричућ се витештва и свих француских веза.

.................................

Монашка рука клону, а бијело перо је грабило у намјери да пуни нове "маргине".

– Тројеручице, они су набијени злоћом, превршили чак и Сарацене – шапутао је монах тресући се од ужаса.

* * *

Преузимајући велику братовљеву фирму, Максим Куртовић се прену угледавши изнова поруку коју је Јова оставио на писаћем столу официје:

"Тешко каси којој бакрењаци оглођу дукате и човјеку којему ноћ прогута дан! "

Твоја је највећа "врлина" Максиме, што ћеш се прикључити оним којима зло капље из успијеха. Ни ја га нисам познавао, прије него ме снађе:

Они који су ме вољели прије успијеха, сад ме се клоне. Не праштају ми што сам успио, но и ја сам се клонио њих, а у души патио. Но, некад ни то!

Зар није било слично са Плашким, патријархом Рајачићем и другим. Кумства која сам склапао, након породичних пораза, била су моја јавна поравнања због изгубљеног огњишта, те не знам јесу ли била испуњена крепошћу."

– Теби је сад свеједно, Јоване – насмија се Максим братовљевом "тестаменту" те га окачи о први чивилук.

VI

Дипломатија великих надгледала је излазак кнеза Данила црногорског у свијет. Сви су га меркали и вагали, али да помогну помјерити границу на југоисток то не! Турску међу са чуке на сусједно брдо не могу, јер је међу "великим" ступио "консензус" по малим. Сравнили су по дипломатским стециштима о тој досади те синђилали да је Кнез добио приличну своту од тријестинских Срба. Сад су их и они навели правим именом.

Колико је тој промјени придонијела Русија, није познато. У питању су била богатства српских трговаца, па је чињеница звана Срби прећутно призната, заобилазећи аустријске јавне синђилије и печатнице.

Његов други излазак из мале престонице и "орловског гнијезда" отворио је либра недоумица и сумњи која се ваде кад се Срби крећу. Кога ће сад тјерати да мисли и чију савјест кренути, интересе ставити на пробу?

Та тек што је окончао проблематични окршај с Турцима, гдје је доста изгубио, а ништа добио!

– Шта хоће ти српски кнежеви! Нека се мире с турским присуством на Балкану. Боље Турци него ли Русија! Коначно, и она је склона помирењу, јер се опекла на западне марифетлуке кад су у питању Турци.

– Тражи си дјевојку за жену, спрема се за властити рат јављају докони жбири мале класе са Цетиња, а "дипломатски" обрађује и пушта у јавност шкаљарска филијала.

– Што ће у Трст, зар нисте јављали да је по тој ствари намјеран у Београд. Да се вежу двије кнежевине.

– И солди – одговарају поменуте филијале полустрански. Тражи фрешку помоћ да растури утврђења око караула.

Подијељена расположења су видљива:

Руси су и овог пута разочарани. Неће Срби да се сложе већ се држе патуљастих кнежевина. Тако ће бити брзо прогутани. Па ће куку-леле, помажи "матјушко"!

Аустрија је ликовала. Нема ништа од српског јединства!

Кад је са малом свитом избио на "Понте Россо", сјетише се млетачке дипломатије и Казанове. Што би све дали да је тамо.

– Кнез је дошао на кратко – јављају поузданици са Цетиња. – Тачно се зна колико је понио преобука, синовцу Николи каштрадине и његушку пршуту да не гладује при тамошњим преслачцима...

И стварно, кнез се брзо покрену ка Боки и брдима. При одласку објави заруке.

Дворац Мирамаре добио је појачање како би средио податке и објавио вјеридбу црногорског кнеза са грађанком Даринком Квекић аустријском поданицом.

Угледне српске породице у Трсту су "озрачене" о поријеклу. Те јесу ли старосједиоци из Боке или су "Морејци". Колико су стали под Млецима. Јесу ли ратовали 1687, или су ерцеговачки добјези. Дискретно су провјераване дозволе за рад. Осматрано Црквено вијеће и царски печати терезијани. Било је за и против, а нарочито посјете српских угледника. Колико су трајале? Што су хтјели Вук и Његош раније. И Доситеј!

– Тај је аустријски поданик и мјесни уча, а остали су се мало задржавали. Провјера је у току. Треће кољено које је овдје рођено и расте, већ је захватио јаки дамнацио по ширини националне и вјерске лествице. И, дабоме, језика.

Епигонци су трпјели поразе!

Царски дворац на тршћанској осами је одахнуо задовољан. Депеше захвалности стижу из славне Вијене. Позањима и наредба о хитном повратку са кратким упутством за нова одредишта.

– Наше је да кажемо Русима како су изиграни!

Њена глобална политика, с недостижне позиције степских пространстава истури једнаџбу:

– Аустријска поданица, ако што буде знала, а не може знати, ћерка тршћанског трговца ће бити на страни аустријске државе која би могла имати моћног заступника на Цетињу. И одмах су почела оговарања племените бокешке Српкиње. Црно су знали што о Боки, јер да јесу не би је на почетку вијека предали другима остављајући уцвељени народ да чека до нових прилика.

Даринка је оно што јесте; била и остала Српкиња чији су преци стојећи под Ђевојачким гредама, вјековима гледали море држећи се краја и окрајка, храма Св. Срђа и Вакха. Сновали иметак око новских и тршћанских велијера. Један од таквих је и Марко Квекић, Тршћанин, отац будуће црногорске књегиње.

Кнез Данило се журио да оконча започето јер живот не чека. Држава мора добити књегињу.

* * *

Стари фијакерист Шпирто, Јаред и Зорас, тјерали су бедевију стрмењем Боргезије. Ваља јавити народу да одлази њихова Даринка, црногорска књегиња на владичанско Цетиње. Иде у "српску Спарту", јадан небио!

Богате ће обавијестити Црквени одбор тријештински. Можда ће слати и специјалне позивнице са грбом Квекића који обавезује позване да причекају седам величанствених кршника и гороломника који ће да уграбе снаху. Јер то нису сватови већ вуци који би да стоје уз вучицу и штите је младу од силе, урока и ружних очију.

И кренуше бродом аустријског лојда, о чему су се постарали посебни цареви изасланици привремено смјештени у Мирамару.

– Донке Перка, госн. Марко удаје малољетну шћер, а твоја је пасала дваес’.

– Имућне пара удава.

– Није дати, да Квекићи купују кнеза! Госпођица има образовање којег су јој подариле све тријестинске школе. Зна језике и госпоцко опхођење, разумије музику. Одрасла је у фамиљи многобројне дјеце, што је важан податак за трпљење и живот.

– Ах, драга Перка – колута очима филомена Катарина – наше богато братство с нечим је везало кнеза. Рашта би, молим те, раскидао започето с Карађорђевићима.

Окретни Јаред вуче Зораса на палубу Ризнића брода одакле ће пратити испраћај. Кроз шпалир народа пролази седам прилика као седам сјајних звијезда, кршних момака у црногорској скупој одори, народној ношњи комплементарних боја. На главама капе црнога поруба који симболише жал за Косовом. Немањића знамења са четири огњила распоређена у крсту су вазда спремна да заждију искру народног надања. Међу тим горштацима Даринка чија је потка прављена у Боки, на трпећем, тихом и постојаном српству које је претурило вјекове. Од настанка и Фотија, првих досељеника из Косовске Митровице, пак етничког залеђа Ерцеговине и Црне Горе.

Јареда преплави неки унутрашњи жап.

– Она је готово дјевојка – ускликну угледавши сестру како се поздравља са Даринком. Њен потиљак је пржио тежак мушки поглед, пожудно као женку, била је сигурна Данира. Протрну од ненадног узбуђења, подгријаног чином испраћаја. Жеља да се окрене надјача стид. Знала је, то је чулни поглед који је пали по дугачком обнаженом врату, спушта се низ кичму и коначно засади нешто топло позади међу полутке. Она их инстинктивно размаче да пусте силу. Прођоше је непознати трнци, док је секрет обилато влажио, несметано излазећи на "ждријело". Тренутно одрасте!

Једна одлази да се веже браком, а друга тек пробија тегобе женских искушења. Да причека свог и на дар му донесе најљепше што има, ако га сачува.

Са супротне стране шпалира парају је два ужагрена ока, над којим се надносе риђе обрве као пластови сијена. Грмаљ се спремао да скочи из гомиле.

Скопа је стид и страх једновремено.

Свјетина се заталаса пратећи Даринку ка броду, а Данира се искраде у моменту кад је брод снажном сиреном поздрављао књегињу. Јури ка кући на бријегу што је ноге носе не би ли се отргла стравичном погледу.

Све је нестало; успомена на Даринку, на заједничке излете по шуми и бријегу изнад старог гробља. Поподневно веслање под Лантерном Векиом. Ваља се докопати спасоносне капије Велућа, једина је девојчина жеља.

Ту своју голему невољу није рекла Перки ни Јареду, али је овај уочио промјене на њој, што је тумачио тугом због растанка. И он је био тужан ради ишчезавања драге особе из Трста која је поуздано водила његову сестру ка готовом дјевојаштву. Но, надвлада понос, пред њим су стали поузданици једне српске државе, који су ту, у туђини "отели" невјесту и књегињу. Међу тршћанским Србима се зна ко је ко и коме припада.

Велући су његовали своју јединицу обично, ненаметљиво и људски. Да рано схвати ко је, да крије "женске ствари" од мушког, да сувишну женственост збије у девет јама.

Завршила је тршћанску школу, пуну класних обзира и малих права која су дата женама. Израсла је у прекрасну даму дугог врата и свим другим што за њим следује, понос Перки и Јареду. Данас је остала кући, да се смири међу четири зида дјевојачке собе, да одстоји у тами која ће је штитити.

На риви је видјела чудан свијет завидника, гдје се не ради о личности бића којем је приређиван свечани испраћај. Свако је узео дио ње, чупкао да би исперио себе. Чак и мајка која ју је пратила. И оних седам горостаса, вршило је над њом право мужјака-перјаника, као да Деметра није ни постојала.

Изиђе пред њом прекратко једнолично живљење у мирном Перкином дому, и оца Тома, којег тек што није сметнула. Нада у промјену је Јаред који бдије над њом ненаметљиво, али увијек је ту, око ње. "Храни" је неким чудним приповијестима сложеним у искрзаним дебелим књижуринама Српског и Староталијанског језика.

– Инкунабулама – притврђивала је њихов значај након што би им провјерила поруку. Ту се радило о Старом Завјету и грчким полуистинитим легендама, које су јој се представиле као моћни свијет што, ево, живи за њу. И она је почела да живи за њега. Та "тајна" либра потврђују увјерење да је породица средина у којој станује смирај. И срећа.

– А чија то породица? Она коју имам, на бријегу.

У Миочевићима је стављала бубу на ситни палац деснице, не би ли јој подарила други дом.

– Којим правцем је ишла та "новска" буба? Да ме убијеш, не знам. А јесте негдје надоље, јер није хтјела узбрдо. Горе су села! И свијет што тежи да сиђе уз мале увале и жала.

Перка збори да је удесно бити под чемпресом, гдје шуме душе умрлих. Удесно чупати четвероперку дјетелину на гробљу, хватати бубамару.

Што фали црногорској невјести која је ишла по тим утринама? Зар није у питању прастари дјевојачки обичај. И она је с нама ишла на воду носећи прегрш’ проса и гранчицу граба у њедрима, као оне три младе Бокељке, слутећи себи вјенчани вијенац зарана. Познати обичај, гдје три дјевојке иду на воду: да их рано воде, носећи просо да их момци просе; у њедрима грабову грану да се за њих грабе. На Ђурђев дан!

– Који ће мене уграбити? Зашто би грабио!

Јер то је мушки силно.

Престрави се при помисли о грабежи коју би учинио горостас с риве чија је снага неизмјерна. Осјети грчеве у утроби и сави се да не јаукне.

– Јаред ће је сачувати од тог дивљег похотљивца. А може ли то он збиља?

Поподне ћу извести барку под Стари светионик.

Близина мора чинила ју је сигурнијом, бистрила ум и уносила живот. Ипак, боље је са Јаредом. Ту ће бити и Грк који ће лагано веслати, мутити крменим веслом, гудећи давно заборављену критску пајану.

Ништа од тог финог задовољства не би, пошто је заврато стари фијакерист Шпирто, па му њих двојица чувају душу. Јаред је отказао и уносан посао у луци, гдје је повремено обављао тешке факинске послове.

Тако је, ето, средио свој приватни живот.

– Никоме да нисам на сметњи – истицао је Перки своје мале слободе, и знао да недовољно чини за мајку. Толико да плати храну!

Поштовао је изнад свега слободу и независност те је прије времена напустио школу.

Перка ће на крају седмице од њега очекивати солде, а он их неће имати. Резерва, ако је било, истопила се на кандирано воће и друго за болесника.

Данира је венула дан у кући, иако је имала приватне часове језика, но каза Перки кроз полуотворена врата дјевојачке собе да све одложи за сјутра.

– Лијепо их замоли мајко и отпреми дома.

Перка је чудно погледа слијежући раменима, па се приповрати:

– Што је с тобом шћери? Што то чујем јутрос!

Данира се тихо повуче затварајући за собом врата.

– Свашта – истисну изненађена мати.

Сјутрадан је Данира усамљена и замишљена ишла улицом Сан Лаззаро. На углу музеја и улице Массини испријечи јој се познати "кентаур", коњског хода и риђе браде, готов да је уграби. Она врисну и паде хватајући се за ногу. Пролазници јој журно приђоше. То је и жељела како би се ослободила напасти, но и горостас се наднесе над гомилом. Дјевојка упозорава људе откуд јој пријети опасност, показујући руком на њега.

– Он – сјећа се да је изустила.

Људи је опкољавају не дозвољавајући насртљивцу прилаз. Старији човјек диже штап и пође ка њему пријетећи.

Данира се доцније безброј пута питала што је хтјела у дијелу града у ком скоро да није залазила. Јер њена воља је редовно тражила дугачка прибјежишта уз море, с којим се дружила још у Миочевићима. Сад се у њој нешто сломило, ништа није као раније. Зар и они људи што су је спасили од напасника не рекоше:

– Никакво чудо, куда оваква љепотица и печа жене упире сама, гледали су за њом вртећи главом.

Осматра себе пред тоалетним огледалом обнажена. Венерин бријег и надошле груди пере се и журе. Прободе је нагли бол под пупком, а ноге се размакнуше. Посрамљена, покри голотињу првим комадом веша који дограби у магновењу. Савлада је страх од оног чудовишта.

– Зашто мисли о њему? Да ли је у питању само страх? Што ако је притисне! Би ли издржала силовити налет мужјака?

– Та он је дивљак? – посумња у себе.

Коначно, никад се не зна коме ћеш се предати. Силом или вољом. И сила је драж?

Сан јој распрши сумње; кентаур је јури, она му измиче трком газеле. На домаку је спас у лавиринту Мирамаре. Полунаги жутаљ залута, али ево га убрзо за њом. Пење се уз стрмену стијену хриди. Дахти узаврела мушкост, из гаћа влажи. Руке се устремљују ка њој, сад ће је уграбити. Провидну кошуљу витлају вјетрови виса ка глави, гола жена му је на дохвату.

– Ево га! – Спас је у мору за којим је увијек чезнула.

Чула се стопише у једно, нагон да скочи у бездан. Доље је спас! Обневидјела се одрази у простор којим је клизила у вјечност. Био је то астрални крај пред коначни смирај ту се лебди без страха.

Била је нага у Јаредовим рукама, без стида јер је тај осјећај измислила људска "цивилизација". Привија се на младеначке Јаредове груди, осјећа да је спашена.

Стијеном је владало риђе чудовиште самљевено чарима лукавог Ероса.

VII

На испраћају Шпирта "бијели свијет". Најдирљивије се збило кад стиже "клапа" каруцера од Борсе. Униформисани прилазили су отвореном одру.

– Нема више Шпирта, фјорина, ни старих бокешких прича, "Бокељевог сна" – мисли се Јаред. – Нема ни Мијата Велућа ни других. Па опет, живи у мени, у нама. Је ли Мијат с њим овдје на бријегу?

Није! Он, као да га подсјећа на незнани крај који ће се открити кад прође једно и дође друго вријеме.

Шпиртов јединац Тиод на вратима дома, као да га први пут види. Израстао момак, снажних плећи и господствене бијеле пути, прима сажаљења. Усамљен стоји у тузи за родитељем. Свијет је ту да га придржи у болу. Тај Тиод је у задње вријеме мијењао оца пред Борсом. Освјежио је новом, веселијом бојом, стари очев фијакер, ударио кожну тапету на сједиштима. И што је најважније, истакао себе као прву новину. Шпиртови пајташи су мрчали на њега и живост којом је привлачио странце.

Јаредови извидници су и даље обигравали Борсу задржавајући у џеповима фине цигарете из Ризнића магацина као да их тамо чека познати старина.

Мало по страни Данира, надвисује Перку и мета је мушких погледа. Збуњена од Јаредових мишићавих руку и обнажених длакавих прсију које је и данас пале по грудима. То је било право мушко које би ваљало подасе. Постиђена спусти главу к земљи и утону у неслућене дубине постанка које отвара утјешна Геја.

– Тако се стварао свијет – покуша да оправда и придржи опаку мисао коју је хришћанство анатемисало као родоскрвњење. Опомена јединог Бога је протресе. Како да се одупре судбини! Подиже главу не би ли нашла заштиту у ма чему. У кипарису!

– Има ли спаса од грешних мисли?

Погледом прочешља небо. Нови се живот зачиње чим један нестане, знани је закон природе. И то се догађа кад одлазећи потписује завјете наслеђа млађима.

Данира сад гледа ка улазним вратима кочијашеве избе, гдје је сретоше модре очи Тиода које је милују по златастој коси. Прострујаше трнци низ њу, покренути од тачке која је дата за миље и смиље.

– Зашто ме Јаред мјери мутним погледом? Је ли га море моје мисли сулуде нестварне?

Ако су исте, куд да се удјенем? Што ћемо онда! Нека нас носи иста судбина. Нека нас гријеси изгоре. Али док буде трајало, биће то небо недостижно. Плаво страствено које сажиже.

Нек ме жеже кад изађе преда мном у сјају мужјака.

Та, он је још дјечак!

И ја сам цуретак што прије који дан нисам знала да постојим – чудила се откуд јој толике бубутке по тијелу.

– Откри ме и оголи, продрије у мене страствени "кентаур". "Унесе" сјеме које ми пржи утробу. А под хриди Јаред разврну, учини од мене похотну жену.

Нагло поцрвење од тискања женске раскоши, трпећи ужагрене мушке погледе од којих се и Перка протресе. Но, пркосна Данира савлада мучнину, те свим тим изазовима стаде на мегдан.

* * *

Јаред се поодавно савлађује да не плане, опомене сестру да бар нешто од дражи прикрије. Но она је изазовно дефиловала и поред њега, истичући нове детаље и украсе на одјећи.

– Што то снује, ко је у њој потпалио ватре – тугује Јаред.

У сјећање грану прилика кад се младост играла пољупца. Био је мрак, а она га је намјеравала пољубити у уста. Бјеше то након његовог кратког избивања у Венецији.

– Какав је нечисти при мени, чиме сам је изазвао? Наметљивом контролом њених поступака, братским одвраћањем од мушкараца са којим се покушавала дружити, иза чега је наступила препирка. Та, морао сам, јер се у њеном погледу назирала молба дављеника...

Крив сам!

На тужном скупу, пред одром кочијаша, умало не згромих Тиода ради подужег погледа, а опет као да је био отац, и кад је зборио да женско ваља да иде издома:

– Што није за кућу, нек се купи из ње!

– Желим да моја сестра нађе пристојну прилику, према себи и Велућа породици. А јесу ли такви њени удварачи? Какви камени удварачи кад сам сваког отјерао!

Које је књиге читала? Оне што сам јој давао. Гутала је грчке трагедије. И, Стари Завјет!

Пуче му пред очима.

– Аврам и Сара, брат и сестра. Те Лот! Па Озирис и Изиде. Ту силу је несрећна сестра упијала и привијала пламеном срцу Велућа, уз бубамаре које су падале под кућом.

И отац је причао да смо у страном свијету, да ваља чувати породицу која је снажан ослонац српског народа. Не отуђивати се од свога. Бити уз њега до коначности и нестанка.

Данира је то искуство привила уз себе. И што је закључила?

Вољети ближњега на све начине. И као Сара Аврама?

Сав пакао протутњио је њоме, калемећи старе болести консангвинитета. Живјела је двоструки, дневни и ноћни живот. Дневима се предавала голуждравим птићима, присећајући се првог изласка на тршћанску риву и Јареда, недужног малог брата у кофијеру.

– Опет он! – Сањала је.

Но, чинило се да га заборавља. Притиснута обавезама да малим Србима и Грцима – ближој породици, утисне нови "пут":

– Ио вадо, до ио андро.

– А гдје то они иду?

У неизвјесност, откад се под развалинама Троје Енеј упути на Сицилију! У ропство под "Валом".

Остави Италијански, те Доситејовом логиком и језиком поче тираду о дому и крају:

"Востани-востани"! Додајући мало искуство Мијочевића стиснуто гором и Понтом Оштро.

Ваља се држати својег – или ћемо нестати. Ваш "италијански ход" и одиво је да би се држали заједно. Зарадили да будемо своји и ничије слуге. Судбина те голуждраве српске дјеце натјера је да прошири видике о породици, шире од шљемена, и Велућа традиције.

Нађе се сједињена с њима у нераздвојни сноп, док се перивојем назирао Тиод. Нестваран он и окружје, обавијени, скоро, непробојном копреном која се мицала за њима. Она се изгуби за трен те пође у сусрет невидљивом момку и вратима ширећи руке ка сопственом приказању и ноћном загрљају.

И проискри јој:

– Тиод је моје вјере и језика, о чему је говорио отац.

Ђаци примјетише чудно стање, кад се и она прену, те се журно одвоји од врата. Нашавши се пред загонетком, махинално повири да није кога не би ли се оправдала пред дјечјим радозналим погледима.

За вријеме тих чудних стања стварности и снова његове сестре, Јаред је настојао да јој олакша положај јер је слутио да је загазила у нешто што му није познато.

Да, чиста племићка – плава крв која, кажу, рађа геније, а на дуже, илуминаторе, убице и кретене. За њу би одмах приспјело "дуже" вријеме јер не припада племићком братству! Али, како је људска врста продуживала генетске способности, је ли човјек "узрастао" у консангвинитету? И шта је он! Колико, управо, тај геније јури да руши темеље на којим се наслања природна равнотежа?

Да ли ткз. модерна цивилизација мегалополиса и јесте крајњи продукт неког "скупног консангвинитета" који "цури" саобраћајницама "брзог превоза". Је ли долазак у Америку..., да ли су "Куртовићи" и они за њима "увезли" златицу и филоксеру.

Измијештање човјека из природе! Ево и Трст, гута плодну земљу, а не доприноси здравијем животу. Хоће ли афрички црнац, "роб" доведен у Америку произвести мелеза који ће преплавити англосаксонске "жутаље". Коначно, који је европски сој растурио Америке уништавајући тамошње цивилизације!

Моћник је срушио "Кулу" те дао бијелцима Европу, црнцима Африку, жуто-косим Азију, Абориђанима Аустралију, индиосима Америку. И засебан говор!

Епоха старе Грчке довела је бијелог човјека до врхунца моћи стварања у многим областима људске дјелатности, а била је, може се рећи, затворена на малом простору, те је и Истер Дунав "ишао" на Јадран! Но, то јој није сметало да ужива у срећи живота.

Загонетна историја људског постојања задавала је бриге младом човјеку, јер није могао размрсити раскршћа која су опсиједала његову вољену сестру.

Богови су рађали богове, и варали снаше. Није ли грчки свевладар бог богова и људи, страшни муњобија, упао прерушен у постељу грешнице промећући се у мужа те свијету подарио побједника над свим злима. И тек кад га уби љубоморна жена, мртвом му признаше божанство те пође у звијезде.

Боговима све, и консангвинитет, али и људима које је изградио хеленски геније.

Канибализам је дјело двоножаца, због којег нису црвенили, но се намах лаћали инцеста.

Јареда је и даље гризла савјест.

– Неко као Вилотије – вилењак, видовњак, ево ми збори:

– Види како ми личиш, да ти је ђед жив казо би како је у теби мојега "труња". И онога иза прастарог обитавалишта, кад смо били једно, и "тресли" у прво што нам се нађе.

– Значи, Мијат је стао уз "доње људе" – одговори сам себи Јаред. – Поручују преци о томе. Нек се не нада Данира!

Што би са тим "труњем"?

То су књиге које сам јој скоро подметао не би ли што више сазнала о "туђој кости" која је чека код друге ватре.

Настојао је да је не узнемирава, да је се клони, како би себе побиједила и изишла из кошмарних ратова кад се ноћ преводи у дан.

– Али зашто је уходи кад се нађе са Тиодом. Зашто је прати и не да јој мира? Да ли само ради заштите? – Одбаци ружну помисао која се родила.

– Али се родила!

Нађе се у чуду.

– Да ли му Данира спрема мађију и траве?

Недужна Данира!

* * *

– Сестро, једног ће јутра очију упртих у шибодн пода њене собе зашто се налазиш са Тиодом кад је млађи од тебе?

– Јеси ли ти старији од мене, што би ми то сметало!

Јаред покошен сатаном која је пробијала из Данире истрча из просторије, остављајући је њеним мукама.

– Боже, што да предузмем, како да је спасем. Зар је могуће!

Слутећи сестрину несрећу преблијеђе.

– Не смијем ни помислити.

Вилотије, еј Вилотије, одакле си изишао. Ко те и гдје утруни? Или си "трунио" кад си са Семићанима стигао по балканском рупражју. Од којег си рода Вилотије! Ко је тај Фотије?

Сав очајан, Јаред не доби одговор. Невоља је што се увијек питао: како и зашто? А други нити су питали, нити се занимали. И, дуже су живјели.

Као да је ичији живот на земљи дуг!

Поријекло нашег народа је освјетљавано византијским, германским, романским и турским изворима гдје су "осветљивачи" често брисали или испуштали важне изворе "заводећи" нас иза планине Карпата. А да смо аутохтонији од других говоре бројна изворна имена и топоними. Неки мисле да су ти појмови, посебно називи мјеста и крајева резултат феничанских и других семитских сеоба и контаката са Балканом. Ту се превасходно ради о трговини, занатима и поморству. Одатле многе приче и легенде које се снују по удољима балканских простора. Носиле се по усменим предањима, и претрајаше:

– Вала Богу кад се то покрену – упиташе свезнаоца Горњака, а тај је познати мудроје.

– Откад Ноје прворођеноме сину даде благослов. Ули му моћ да гледа ушима, слуша очима, прилагођава збор што је налик "тичјем" одиву. Да једном бандом ума вежује небо, а з другом и тијелом, Геју.

Па су ти Вавилонци (и шес’ више дванес’ племена), метали овуда кончу трговини, занатима, зидању и рачуну. Румењели вуну. Чињели огледала, мој годподине, те су и наше наџак бабе од наџак баба вириле у свој налик кад ћаку мећат руменило по образима.

– КО ПРИЈЕ СТИЖЕ, МИ ИЛИ ОНИ, ваља да се докаже!

– Тије семитскије биљега је тушта и тама. Прострти су једнако Морејом и овуда. Па изби Турија, Рбат, Хум, Балабани, Чивутово. Галич, Комани, Ком, Комарница. Раман (Раван). Торлак, Перистер, Прогоновићи...

Имена људи: Лабан (Лаван) – таст Јаковљев, Тара – отац Аврамов, Прогон, Продан (Пријам) – последњи тројански краљ.

И богови: Афродита, Адонис...

Краљеви: Агенор, Пелопс, Кадмо...

И љепота дјевојка Јевропа!

Избили Семити из Тира, Ура и виса Хорив, те лађом на Родос, Крит, Мореју. И даље...

Једни при поласку сметнуше сепет гдје бјеху колегали глинене табуле писма, за које се вели да су јелинске. Али се ту тога доста не слаже.

Мишљели неки – вазда су неки мишљели – како су за нас мишљели, али и Омиљ, да тока ватати те топониме и ономиме, па их скрајнути мало убанду.

Е, тај наш Омиљ што је далеки род ономе Вилотију с осојне банде, одлучи да му дотури бар џак. Но не нађе га у дом.

Кажу како је рад тога Јареду остала фалинка, утруњена уњ.

Донке, тај Омиљ врну сукнену врећу нераспрћену с осојне банде и Клобука, узе и друге. Покупи семитско знамење те удр-удри, караваном магаради сустопице па ти кијамет рашири по удољу.

Искрену врећу унђе, другу унђе. Сије ли сије топониме, брдом и удољем.

– Чуш топониме!

Дочекаше тога Омиља морачки чобани те звизни Радула с Рамна ровачког.

– Е, неј амо несоју, кренуо да ми поганиш језик! Како се оно зваше?

– Је ли ја?

– Ти!

– Омиљ.

– Куј си здимио, Омиљу?

– На црногорско-српску границу.

– Мич се отоленаке. бруко, нас су једино Турци дијелили.

– Јесу Радуле, јесу. И други, Радуле-Јадуле!

– Ко Гомољу?

– Омиљу!

– Омиљу, Омиљу, Омиљу – прекрсту, некрсту.

– Омиљу крштени!

– Виђ’ ђавоље силе и запретка.

– Силе-несиле, писаће кад се учини "Косово".

– И ко ће то писати?

– Пјесници и пророци.

– И?

– Граница, и уж њу шљива.

– Што баш она, аветниче!

– Да се метну Србљи под њом. Зато и бјежите од ње.

– Ти би на Ровца?

– Како кад је граница!

– Е неј амо; је ли-није ли, но ајд продужи.

А он ти, мој брајко, ти Омиљ, здими пудгоре! Кад тамо кроз дугу потопну назре границу. Митницу, догану монтенегрину.

– Догану збориш?

– Догану, промонте доклеану.

Срећан чоек тај Омиљ јербо умаче монтањарској "причувној шкатули" која те баца у лик и налик.

Истресе врећу на грану, унђе и унђе. Да Бог поможе. Кад ево ти једнога с овцом на кусој узици.

– Догана – пита га Омиљ.

– Ко догон, оца ти јебем!

– Пише царина.

– Ко пише-ђе пише! Ја знам да пишем на камен, но се мичи да не поганим руке.

– Ћао Монтенегрино, ћао.

Овца отегну: б е е е е!

Било је негда, кад је било брез тија међа. А, ако су биле, нијесу биле ко што ће бити, каже кремански пророк.

Подуши, било је овуда семита, јер и краљ Агенор упути овамо старијег сина да тражи сестру Европу.

– Кад једном пође, не трчи за њом!

Заста набијен стравом од страшног краља оца, а туга за сестром се сави по њему. Избљува из себе горчину, ко црв што тиска земљу чинећ’ животни пут. Оста му страва од краља, затоми пут за Тир.

На заравни код врела заснова краљевски град и кулу. С ње вири на Парнас неће ли Пирине воде изнијет бика златнога. Отоле виђе страданије Вавилона и чукун унука како се мучи крај ногу опаке свинге. Семелу у огњу, и крај друге љепоте дјевојке у води Хелеспонта.

О себи и жени црно је ћутио те пође пророку не би ли за’њ "сашио" судбоказ.

Пророк, ко пророк наређа:

– Пише ти далеки пут незнаним морским окрајком. На узлу у њега је Црно-дубока ријека, ђе ћеш се поново лећи. А твој ће син Илирије уз њу засновати ново "фенићанско" царство.

И, више те не видим.

У новој земљи срешћеш риђасте, стамене људе, Сербое-Трибале који су сметнули старе глинене табуле, гдје им се пише поријекло. Једном је један велики пророк казао одабраном вођи изабраног народа како ће да их сатру и уврну памћење. Зато им је још чвор Гордија у глави, кога ће небеска сила дријешити.

Ти не маре за смок од уља.

* * *

Сунце потеже румено руно западу, Кадмо лежећи оконча јеђу на броду те оде на починак. Ујутро пред њим високе громаде мрког Кардашког горја, а под њим плава Црно-дубока ријека у којој се сликује мали Ризон. Веслачи одлажу алат у "сошке", "ностромо" би да Трибал прими циму.

Горостас пуцну прстима тражећи – а што ми даш!

Ахејац звизну од чуда.

Лијепа Хармонија, жена краљева, изведе сина на камено тло Ризона.

Прође дан, па ноћ, а с јутром дуга веза Врмац уз Гркавац. Тебанац јурну да је уграби ал’ изби сунце и слика Црно-дубоку ријеку. Кадмо је руком држао Гркавац, очима "бискао" подасе.

– Нема маслина за јело и смок, о њима је казивао пророк.

Вавилонац ухвати да ваља вртари Ахејце Атици да донесу саднице.

– Што ће ти то, свијетли јелински краљу, – јави се с виса Трибал Фотије Сотир. – До јутра ће пред тобом бити финдике ситнице најбоље свјецке уљаре.

Краљ се нађе у чуду, а није тога што није ријешио, али овај Трибал не да му мира.

– ........?

– Кад се натакне ноћ – вели Фотије – свуј ћу је на главу па кренут Атици. А знак ће бити мој, репатица с Врмца. Онда погледај небо.

– Чиме ће Трибал држати толику дритуру – пита се Кадмо идући к замку на обали ријеке.

– Крилата сандала је мој гон – прочита краљеве мисли Трибал.

А што се стварно збило, како су исчезле ризонске маслине.

У вријеме "читања" краљевог судбоказа пред пут, пророк је видио нестанак старог Ризона који порону у море, а за њим и растиње окоља. Тада и маслина исчезну, а досељени Сербои вијећали задуго оће ли дизат нову маслинску гору. Вијеће им прекину јелински краљ.

И ај ти буди паметан, па одвој истину од легенде. Боље их не дирати, или кад већ хоћеш, немој по својем.

Често се у Боки каже: дико, дико моја, он је моја дика и пофала. Дикан, еј дико.

И ма гдје се нашао тај познати атрибут, означава нешто узвишено и посебно. Поистовјећење за божанским – апотеоза. Мајка вољеног сина уздиже на небо јер доста је у њему божанског – ненадмашног. Он је њен заштитник – њена дика:

– Чекај-чекај, знаће ти Богородица чим се врне моја дика – праведник и велики заштитник.

У оваквим случајевима, и патријархату, богиња Дике је мушког рода.

Истраживања о српском корену, нема сумње, узеће нове замахе и правце ка земљи Ханан и народима којима је Мојсије пријетио уништењем.

Себе називати изабраним народом до сада су могли једино Жидови.

Не само лаичка представа смјешта Бога и његовог Сина на небо, одакле назиру земаљске неправде које се множе како се примичу пророчка времена Откривења. Поглед у небо пред крај миленијума није само ради тога што "велики сатана" сипа по свијету одозго отрове. Небо је нада у коме се види спасење. Одатле Срби за себе кажу да су небески народ, што ће рећи неуништиви, вјечно живећи народ. Нетачна је парадигма пјесника и нихилисте, и потирача српског имена, да је то народ предодређен да нестане.

* * *

Од трауматичних мисли о поријеклу породичног стабла и Вилотијевог "гријеха", Јареду не лакну. Био је на раскршћу без путоказа гдје је стајала уцвељена Перка која му маше у јутарњој измаглици. И Данира, па се с њом братски поздрави.

Лакну му, одлука је сазрела. Одлази завазда!

Али мало затим: У салону, једне касне вечери, откри Прерадовићеве стихове

"Туђ туђему, теби твој приличи

Туђе поштуј, а својим се дичи " – који су били подвучени.

На малом папирићу био је и "препјев" исписан Данириним краснописом:

"Свака своме, теби ја приличим

Њих одбаци, мени се примичи!

– Коме је намењена ова бласфемична пародија. Она је упала у душевне невоље.

Мисао којом се носио претходних дана се уприличи – грозна.

У недостатку бољег, опет је био на Борси, не ради кароцера, већ због Тиода. Поздрави старог "трозупчара" над фонтаном који му се осмијехну.

Поскочи радосно и ђипи на сједало кочијаша, узе кајасе из Тиодових руку, кобила пође из града. Тек кад добрано умакоше задње куће прослови:

– Опрости, навика. Твој отац ми је дозвољавао. Љутиш се?

– Боже! Већ дуже мислим како те нема, што и колеге на тргу примећују. Сумњају да смо посвађени.

– Мисле како смо још дјечаци. А било је сјајно. Многе намјернике и странце смо годинама доводили пред колоне Борсе. Навече свраћали по зараду. Било је солада и за нас!

Постепено је сазнавао кад је рођен. Којег дана, мјесеца и године. Утврдио да је од ње старији три пуне године. Да се "дао" у "деветој кући", дана деветог и године девете.

Скоро да ускликне, али из њега изиђе нешто као природни лимес, као аксиом:

– Рођен си под срећном звијездом Тиоде. То су без изузетка провјерено добри знаци.

– Ако је срећа дреждати пред Борсом на старом очином калешину?

Да знаш, ја и не тражим више. Наслиједио сам малу Шпиртову кућу, неколике вињаге пред шталом да чине лад госпођици "жући". Намјера ми је да се окућим.

Задње је рекао као молбу, њему Јареду, и надао се.

Нијеми Велућ је просуђивао: индискретна прошња га је уводила у "чисте воде"-"туђе кости" па му лакну, а доња вилица учини нагли скос. За Тиода је био сигуран познавајући старог Шпирта, али Данира! Да ли још лута путевима који не приличе Велућима?

– Али!

Боже Вилотије, одакле јој та утруна. Што баш Вилотије, зашто није Перка!

Себе не помену иако је било разлога.

* * *

Данира је крпила дневне послове. Говорила је, али није сигурна колико је то сувисло. Примијети незаинтересованост код једног дијела ученика.

При повратку кући избјегавала је Борсу. Пословала је по кући, уз Перку, и узгред питала за браћу, а мислила на њега.

– Он! Па ја му ни име не смијем поменути да Перка не примијети подрхтавање гласа.

– Шћери, што је то с тобом? Она вјештица Катарина те прочитала.

– Како – дјевојка се стресе од ужаса. – Нисам пустила гласа од себе, ни вјетру нисам шапутала.

Умало јој не избише ноћне море и сладострасни снови. То су стања кад се човјек некоме мора повјерити.

– Перки!

Обли је мртвачки зној од помисли те хитро напусти кухињу. Али се ускоро поврати.

– Виђаш ли Тиода?

Млада Велућка гласно одахну и сједе на прву столицу.

– Виђам, оли сам што згријешила?

– Катарина ти приброквава како је сиромашак, а ти љепотица, да се око тебе утркују као негда око Амалије Ризнић.

– Рађе да сам ружна, цотава, да нагињем убанду. Ја сам несрећна мајко!

– Биће прилика, Данира, ти си још дијете.

Ћерка није жељела да је удаљавају од Велућа шљемена нити да слуша мајчине диване о тријестинским удварачима и богатим приликама које је почела ређати. Ето, неки дан се пела на таван јер је прочитала у талијанском часопису како је удесно имати двовилу греду у кући. Одахну пошто утврди да мајстори нијесу "посадили" ту удесницу.

– Коме сметам, што ме гоне из куће?

Измаче се из кужине у намјери да утврди да ли су Прерадовићеве пјесме помјеране. Јесу ли "виђени" њени стихови.

VIII

Морињски капетан Богдан је прихватио изазов да управља "Силистријом", књажевом јахтом усидреном под Виром. А услов му би да бира посаду.

Искусни морепловац Милиновић, мола циме и заплови избјегавајући спрудове Бојане код Св. Николе и плићаке на ушћу. Опра бокове брода у мору, те се веза при мељинско муло.

Тури српску заставу на јарбол!

– Не може страна бандијера овуда! – категорични су которски "проведетори".

– Сметнули сте немањићку државу, откуд сад бречите – вели књаз, – а тај град је био један од центара нашега царства. Измаглица вјекова ви памет помјери. Тешто је господо которска, створте ми прилику да видим црногорску књагињу и вашу негдашњу земљакињу Даринку Квекић, наречену Петровић – Његош. Те, драге ми учитеље и пријатеље тријестинске.

– Ваша планинска књажевина нема мора. Што ће јој онда бродови. Своју заставу истичите на "црногорском мору". Но, ради обзира, а слиједећи вјечито добре намјере ећеленце Републике, Његово Царско и Краљевско височанство – Цар Аустрије је одобрио да учините намјеравану посјету Млецима и Тријесту под вашом – србском заставом.

Не часите часа јербо вам скурива дозвола.

* * *

Љето прије, поп Илија, књажев војвода – жестоки Пламенац, ступи несигурном ногом на палубу Мариновића вапора за Крф. Одатле се пребарка редовном линијом на Златни рог Византиона и Св. Софије.

С унутрашње банде, у фудри џамадана, мировала је књажева повјерљива "карта" – интерпелум султану Абдул Азису смјештен на тачке четири.

На један:

Руши кулу на Височици крај Спужа дигнуту на граничном киљану;

на два:

Мичи војску с Вељега Брда, за уживање пиперско;

на три:

Скрајни војску са црногорске границе;

на четири:

Помакни границу са Банове Главице на Сребрну Главицу.

– То толико засад – помисли.

Књаз је знао кога шаље, јер, тај се неће завести у свеколике замке турскога жреца и европског уљеза.

Попов завјет је био да види Софију Свету оскрнављену. Похарану од многих. Изблиза осјети има ли кривде кремански пророк кад навјешћује Михајлов долазак!

– Он ће да каже зулуму – доста!

Илија би да стане пред гроб Дандола-слијепца, који у "Митранским оргијама" Гала, разори Царев град за којег Данте у "Рају" каже да је Константинова велика погрешка.

– Божји грешник Енрико, уграби коње свете. свеце и блага те пиратским лађама загна на запад. Да чине дику завађеним народима, који ће доцније свијету вратити копијама ренесансе.

Сам оста на попришту великог недјела, гдје и данас грми из гроба и испод амвона Свете:

Храните Турка на Босвору

Да држи Руса у затвору

Кости моје нек су вам знамен

То је по вољи и папа

А м е н!

Суза се крену попу, ћаше оросит гроб. Тргну се војвода у црној ризи, мачем пресјече сузу на двоје.

На олтар паде дио, други се спусти на амвон. Да иште са светога стана пророчком Михајлу приступ.

Поп "Пламен" тад поста наредан војвода да иште великом жрецу, мале на земљи ствари.

Султан Азис га прими царски, али пошто му вирну у "каљак", а Велики везир, осмотри и стима ход.

Водај га по Златном рогу у пратњи Руса Игњатијева. Признај му што не искати шћаше:

– Пребаркат ће киљан с ћувика на брдо, пушкомет има да буде у даљ.

– И да се одобри вапор књазу за неђељни вијађ по озеру!

Абдул султан Азис – Аллахова рука на земљи, увати тугу на лицу госта. Дође му на памет јазук и разур. Јави се рахметли Лазар, јаничар, колац, Сула, Мехмед II те цимну злаћаном ресом.

Евнух изниче ниоткуд ко Аладин из лампе.

– У харем с њим, нек з близе завири рај.

Рус му и ту при руци, да буде тумач и "дума". Притврди бумашку, овјери "матрикул".

– Што ој Игњате брате! Пи, ђавоље бруке данас са мном.

– Султанов харем не смијеш одбити, јер ти је учинио највећу част.

– Мој господар је нестрпљив, генерале. Ваља се одоле мицат што прије. Сјутра ћу дријешат "Силистрију".

– Турском посадом у Јадран! – чуди се Рус. – Слаби су морнари, војводо.

– Мниш ли е ћу напуштат брод!?

Ја сам господарев војвода!

Пламенац је с турским морнарима збрајао даће и недаће. Са сидришта Рога до Годиња на језеру "пловили" су као Енеј на Сицилију. Примицали се талијанској обали, упадали у олујно невријеме. Кад су капетани губили контролу над собом и бродом, он их је невољан тјешио да истрају. Преболовао насуке по Бојани, хаварију код Шин Никол. Одахну кад Милиновић ступи на брод.

– Вала капетане, нека ти је алал јахта и команда. Ај, са срећом ти било. Испише по двије шћете за добар пут Војводи, који се весео удаљи држећи сабљу даље од земље.

Владарску намјеру ка Венецији и даље у Трст. Никола је озрачио надом да ће остварити планирано помирење са Даниловом удовицом.

И учинити снажан утисак постојања, у забитом балканском "осоју" ако "извезе" кнежевину на, ако Бог да, српско море, таман и дарованом лађом, и у тренутку успјешно обављеног дипломатског посла на Порти којег је остварио човјек од ријетке стиме, Пламенац.

– Ваља утржит’ поса те доказати књагињи да се може и с врагом, исправљајући Данилове погрешне процјене, кад се оно загна на Турчина. Умало не ојде и само Цетиње, јер их једва фермаше код Добрцког села.

И више од нашије свађа, бити на пљаци скептичне Европе нужно је, иако је одавно трсила ахејске изворне старине и кључеве настанка бијелога чојка. Не само трсила, но их разарала одкад се подвријежи Римско Царство, а из јелинских темеља је изишла. Рушилачка сатана је кусала мржњу бљујући је затим просторима Византије.

Наш, балкански поглед на свијет, зачиње се на развалинама два царства: византијског и српског. Кад смо трпјели поразе, кад нијесмо имали државе, ђе је нестала сила која би потпорила и осовила основни смисао признавања Божјега права Истоку да управља људским судбинама.

* * *

Из срца Европе Јапетов син је пркосио јелинском "сиону" да би помогао извору и вргао га спознајном вису који је једном казан Ноаху. И он је примио наук о извору, зато упути трећег сина гдје се рађа свјетлост, и гдје неће зидати "вавилонске куле", па ни "Голубица" ићи у небо.

Славна Грчка је дала источну амброзију, пила асирски, вавилонски и сопствени нектар, док јој Рим не растури заграђаје и ждријела, која су већ била начета честим упадима Персије. Монотеизам докрајчи грдну работу.

Ломове је задуго исправљала Византија, али је поткупише "мандрагорина чеда" надахнута опојним мирисима који од умника праве сићушне алрауне што ће овладати свијетом. И тако није успио Велики Константин.

Подигао јесте, али је са земљом сравнио агарјан и западна пизма, помјерајући одбрамбену стварност на Пиринеје који су једном пуцали.

"Силистрија" клизи уљаном равни Јадрана, књаз ослобођен домаће море, примиче се омиљеној полтрони при бродској команди. На малом, фино резбареном сточићу, у источњачко-исламском стилу, чека га "Парадизо". Платнена трака разграничења зауставила се на строфи:

"Кад Константин крену орла смјером

Против сунца и против му лета

Оним што веза Лавинију вјером

Пре два вијека оста птица света

Крајњем рубу европскога свијета".

– Виђи силе што "Пакао" створи! И у "Рају" не прашта, но опијен чудеснијем напитком руши смиони покушај великога владаоца да скрајне токове пропадања и врне узето Истоку Запада.

Ђе је исток но међу изворе

Ко и запад што је на уворе

Све се врти, на прву се ставља

И сунце се од истока справља.

Грчка крв и мисао је породила Рим и царство. Пјесниково везивање тројанскога добјега уз патрицију Лавинију јес’ нужност спасења Европљанина од потонућа. Но, не бјежањем ка западу, већ враћањем изгубљеног, симбиозом велике ере политеизма и најбољих традиција хришћанства, нарочито у култури.

Материјалне и духовне наслаге Грчке и Византије умјесто да обједињава и потхрањује, Рим немилосрдно разара па ће у вјечни мрак утонути Коринт, Крит, Кадмеја и весеље атинско.

И што ће се даље збивати?

Кад пропадне свемоћни Рим, нестане Византија, разбије се монолитност Католичке цркве, наступиће кратко отрежњење. Оно што су њихови преци разарали, ентузијасти ће откопавати, чепркати стољећима и односити под своја монументална здања, не би ли у фрагментима бар, казали свијету заједничко европско наслеђе.

Покушаће вратити дуг у сјају хуманизма и ренесансе.

Јелинско подземље и земље тражи своје узете богове на земљи и небу. Грешан је онај ко разграби и преведе на своје: Паладијум, Тезеон, Мегарон. Сруши Менелајеве дворе у Спарти и златне Мидијине прагове Фригије, пусти "киселе кише" на Акрополис.

Ор’о је ’тица истока и виса!

Оспораваш поето "Пакла" обнову Источног царства, и стрепиш што Велики Цар "одреди мјере, развуче ужад по земљи, удари камен угаони"! А не задрхта да ће једном (иза тебе) агарјан поднијет рачун Европи за "његовог" малоазијског Зевса!

"Не бројте облаке мудрошћу", славни пјесниче. Зло чињење не правда се орлом, остав ’тицу нек се с висом дружи.

Јавите Истоку да је "Западни концил" приредио "едикт": о повратку богова и звијезда. И сви ће их од тада звати правим именом. О рушењу Византиона – Царева града и узетим коњима Св. Софије. "Едикт" признаде селџучку пооару Рога, "кадену мунди" бијелог човјека. Закључи на крају коме припада Царство, и докле сежу његове сјени.

А Исток неће потећ на Диоскуре, с Кампидоља и "вјечнога града".

Ако не буде тако, сиј ће на све пријетња Господња ко негда:

"Затрес ћу небо и земља ће кренути, и свак ће поћи за својим народом. Ко се мимо народа нађе, тешко њему. Ко се нађе на кривом мјесту, биће ко Содом и Гомор, кад их Господ сатре."

HABET VOBUS!

А ПОСЛЕ ТОГА, УЗДАМ СЕ У СИЛУ И БОГА, ЕВРОПА ЋЕ СЕ ОДБРАНИТИ КАД ЗЕВСА БОГА ВРАТИ ТАМО ГДЈЕ ЈЕ БИО И КАД ЦАРСКИ ГРАД ПОНОВО БУДЕ ЊЕНО ПРЕСТОЉЕ!

– Како је човјек возвишено слободан кад другоме премјера кривду. Потеже правду која се види и чује с низа и виса. А кад се своје кривде лаћа, "нема се око шта", она је мрва или су други око ње гринтали.

Поздрави Богдана на командном мосту, измијени двије, и одмирова вјечност. Милиновић се удаљи од мјеста гдје "сијевају муње".

Књажевство ухвати ђираду-двије, да би на крају попунило омиљену седију. Мучи га сусрет са снахом.

У суштини Даринка је несрећна жена. Весело и безбрижно тршћанско дјетињство и дјевојаштво прекинула је удаја за пријеког човјека са којим је намјеравала провести живот, али и почети запуштене националне послове о којим је слушала у родитељској кући и школи.

Данило, први световни владар, танког искуства у вођењу послова мале кнежевине ни од ког признате, тражио је помоћ и уточиште код српске заједнице у Трсту. И нашао је на све начине.

Даринка, пуна младеначког ентузијазма и патриотског заноса, покреће скромне силе око цетињског двора и твори помаке у општем изгледу најужег окружења, и у опхођењу. Дневној комуникацији се поклања дужна пажња те се убрзо чује француски, први дипломатски језик Европе. Било је завидних планова.

Ненадна смрт њеног човјека угасила је полет и одузела јој започете националне планове. Смрт оца у години удаје је други велики ударац. Квекићева богатства немилице су растакана па јој је и породица била на бризи. Све је кренуло против ње и њене политичке самосталности коју је успјешно изградила за кратко вријеме заједничког живота уз кнеза.

Сумњичена од многих, и великог војводе Мирка, чинила су је сувишном – непожељном персоном у сопственој кнежевини и дому. Но, она се није мирила са "поклоњеном" улогом, иако јој Никола у почетку није загорчавао живот ради чега је имао озбиљних отпора у Кнежевском савјету. Али и он, неповјерљив, чинио је честе заокрете, изазивајући код ње нетрпељивост и подозрење.

Средина која је мало цијенила, тјерала је књегињу у очај и честа одсуствовања, да би се 1867 г. коначно опростила од ње.

За худу судбину, на крају, кривила је Николу, чија је власт била апсолутна. Он је игнорисао и омаловажавао њену визионарску мисију у Београду, коју је брижљиво припремала.

– Да ли су уопште жељели тијесну сарадњу, – питала је себе и архимандрита Дучића – људи којима браћа приписују спартанску херојику, а они је држе истинитом, и горди су. Или штетном метафором – како им одговара – јесу ли за договор?

– Покрећете осјетљива питања вођства и престоља. Но, ваља да водите рачуна о дихотомији нације и државе која је снажно изражена, а држава у држави се не може одржати. Историја ће показати како смо судили.

– Митска јунаштва, народне пјесме и Његошева поезија, одредили су српски поглед на свијет. То је опило динарског горштака, посебно у Црној Гори, те се равна са старогрчким херојима. У таквом националном окружењу биће покретано право на косовски мит, испериване "специфичности" према цјелини националног корпуса; тако што нијесам примијетила код Србијанаца. Да ли се ради о жељи "малих" да Београд држе на отстојању, или се мисли да су сви одреда позвани јунаци – Спартанци! Неки "горњи" људи – надгорњана класа.

– Поистовјећивање са подвижничком херојиком, само по себи, није на путу српском интересу, али претјеривања могу бити опасност и клица будућим жестоким супротностима – оконча мисао архимандрит Нићифор.

– Црногорско-србијанска подозрења ничу из дворских корова и бунике, па ће прерасти у болесну препреку будућој јединственој држави. Његошава клетва о чину издаје из озрачја великашког и кнежевског је пророчанска. Дихотомија о којој говорите ће располутити племена. Осјећај двојности временом ће истиснути јединствено и једно, а испериваће посебност као закономјерност и правило.

– Да, и "науковаће" се да прво није ни постојало, удворичком праксом створиће "нови свијет". Десетљећима ће прогонити српство сваљујући на њега жестоку анатему.

Огорчена Даринка савила се у Венецији, далеко од огњеног неподношења. Ништа човјека не може констернирати као узалудност напора и разочараност у средину за коју си држао да је постојано твоја, да не напушта идеале предака, којим се посветила свим својим бићем.

– Али, он долази! Спреман је да импресионира околину лађом коју је примио од Порте, да заборави Данилово прегалаштво у рату.

Не хвала, нећу се попети на тај проклети брод.

Што га је кренуло на пут?

Таштина и самољубље великог књаза Црне Горе и Брда коју "извози" у Европу, и потреба да сврати код тријестинских Срба. И на крају, у том западном свијету је једна од његових књагиња, о чему ће нашироко распредати велике европске новине. У Трсту, зна се, сачекаће га раздрагана српска колонија што није чудо јер њеном родном граду долази у посјету славни ђак школе коју је и сама похађала.

"Силистрија" се ближила Венецији, а књаза је интензивније опсиједала Данилова Удова:

– Надање младе књегиње сасјекла су атентаторова танад на которској риви. Њени планови мојим доласком су исчезли, а људски је што ме не подноси. Велики државнички планови су нестали, амбиције уништене. У односу на Србију и Београд се истрчавала штетећи мојим и црногорским интересима, што јој је грубо ставио до знања војвода Мирко. Његово мијешање у суштину односа никада ми није опростила, вјерујући како је он мој гласноговорник према пропалој ствари са Београдом.

А уложила је знатан напор и женску упорност да замисао приведе успијешном крају. И кад смо јој ограничили амбиције, умало не изби невоља јер се намјеравала јавно политички дистанцирати од двора.

Даринка ће скапат рад истине, а погрешно мисли како би Србијанци за њу изгинули.

Нутарња неслога је за нас најжешћа оптужба које је свјесна Даринка. И за њу оптужује искључиво мене.

Окружује ли ме хијерархија обзира и функција којој сам и сам допринео. Савјет, војводе, сердари, капетани, сва та дугогодишња грађевина ставља се под сумњу, јеси ли мака и шкаљу.

– Архимандрит Дучић је оптужен за текст "бокешког" Прогласа. А нагађало се да су мнозина скројила ту фамозну оптужницу – размишља Даринка у вријеме Николиног уласка у Млетке. – Према мени је "одређена" тиха индигнација и толерантно побијање. Тишина којом сам окружена говори сама за себе. Указује да су састављачи проваљени а ја осумњичена.

Је ли Никола примјенио опробану тактику, истурања војводе Мирка, а сам прао руке од директног обрачуна? Зато је одржавао добро расположење према књегињи. Дипломатски и кавалирски, нема шта; такав обрачун, а имати снаге и стрпљења очекујући своје вријеме, може само искусан владалац који све конце држи у рукама.

Обрачун је жесток, али архимандрит инсистира на детаљима који треба да укажу на дубину противуречности кнежеве владавине. Залаже се за отворен напад на Николино "бољарство" и дворски егоизам који је одбацивао српске интересе оствљајући их за "погоднија" времена.

– Заблуда о јединству разбијена је након мог повратка из Београда. И сазнања да се Цетиње не намјерава држати Тајног споразума са Србијом. За неуспијех се покушава увући моја наводна нетактичност и брзоплетост коју са Цетиња "формулише" Пироћанац.

– "Данас је књегиња Даринка нашим намјерама потпуно одана и зато је велика штета што свој уплив на књаза није умјела одржати!"

– Баш вам хвала господине, – узвикну Даринка. – Али никада нећу прихватити да се међусрпски односи решавају иза кулиса, увијеном дипломатијом као да се ради о Порти. И поред свега, не мислим да су разлике толико узнапредовале да се не могу превазилазити свенародном конвенцијом. Несрећни Пироћанац оптужује одлазећу књегињу јер неће да продубљује јаз неспоразума са оним у чијим је рукама кључ одлуке. Каже да ме је издало женско стрпљење те да сам упропастила обећавајућу будућност и слогу Цетиња и Београда.

Била би велика срећа кад би се радило о мом неумијећу!

Даринкин политички пораз на цетињском двору био је очекиван, а форсирао га је и "заметнути" Проглас из Боке Которске.

Борба заснована на интегралном српству без остатка, дјело је родољубивог заноса једног "периферног" Србина чија се оштрица увијек тањила око "висинског" двора, но намјере су постојале и на значајним црногорским позицијама, али да се не занемаре интереси њиховог књаза. Та општа фраза никад није описана, а могла је да значи све, па и крај, на такво што Бока не би пристала, што је "Прчањска скупштина" јасно показала.

Српска национална мисао цетињских управљача кореспондирала је ка општем једино ако је истицано посебно, настало "правима" произишлим из дугогодишње изолације у често замишљеној држави племенског управљања и одупирања периферним турским главарима. Ради тога Даринкин одлазак у Београд, био је Николин "политички колоквијум", вјешто скројен према "емотивном" српству. На чињеници да ако што и постигне, Цетиње неће обавезивати јер се ради о лицу малих овлашћења и кратких досега.

Она, ипак, није жалила труда те је, помоливши се Богу пред иконом тропрстог св. Спиридона, саслушала мудрости тријестинских Срба, упутила се усхићена преко Пеште и Базјаша да би приспјела у стони Београд, који је одушевљено чекао.

Циљ посјете био је и остао обавијен највећом тајношћу. Велики миракуо^[23] је та посјета, јер професионални денунцијанти нијесу открили праве намјере. А сумњи и нагађања је било:

О зближавању двију српских кнежевина и договору око престола. Било је и других, али са кратким дометом и малом привлачношћу. Европске државе су разапеле мреже и прежале пукотине, но без успијеха.

Гувернер Далмације обавјештава Беч о књегињином тајном задатку у Београду са којим је упозната Москва. Новине и појединци се утркују да Даринку прикажу као књегињу чије је српство неспорно, нарочито након што је владику Илариона упутила на хиротонисање у Сремске Карловце, у замјену за намјеравану Москву.

Посјета је изазвала интересовање и у српским политичким круговима и одушевљење народа. Новосадски "Напредак"јавља да је књегиња дошла "да живи међу својима", а "Србски дневник" да је она ту "по важном српском политичком послу, односно ради покретања хришћанског устанка против Турака, јер је опште познато да гине за таким устанком."

И касније, исти лист:

"Даринка је дошла у Београд како би наговорила кнеза Михаила да посини Николу, па би се на тај начин Црна Гора и Србија ујединиле."(!)

Но, била то истина – не била, народни геније је вјековима упозоравао како су великаши и кнежеви узрок његовом раздвајању. Новинар казује и упозорава актуелне владаоце како је све до њих, и да не изневјере народ.

И Гарашанин се нашао позваним да се огласи не би ли књегињина посјета била успјешна те јавља војводи Мирку:

"Сувишно би било да вам кажем колико је био драг кнезу, и нама свима, долазак њене светлости књагиње Даринке..., нека би сам Бог дао да овај долазак принесе све оне плодове коима се ја надам и које из дубине душе желим..., но само да вас уверим да ћу се непрестано старати да се између Србије и Црне Горе, све више и више оснаже и утврде везе љубави и братства које нас тесно скопчавају, и да у нашим сношењима облада оно искрено и братско поверење које књаз Михаило од свега срца жели."

Гарашанин, поучен искуством, као да сумња у успјех мисије, те се позива на оно што не постоји, а требало би да је прво код браће.

Јован Ристић, намјесник и предсједник српске владе у тим временима, интензивно ради са другим бокешким Србином на важним српским пословима, Стефаном Митровим-Љубишом, о Даринкином политичком раду вели:

"Захваљујући патриотском заузимању књегиње Даринке и архимандрита Дучића... дошло је до неког споразума... између књаза Михаила и књаза Николе... за сједињењем српских племена на полуострву Балканском."

Чему толика скепса у главама савременика и познатих личности?

"Опарени кашу лади", казао би народ.

"Неки", јер не може истински!

Ако ништа друго, једно је јасно да је борба за власт, за књажество и краљевство открила сву невољу српску. И да су национални прегаоци "спаљени" од носилаца наследне власти и дворова.

Према Даринкиним реакцијама и "Бокешком" Прогласу, јасније бива како су распоређене српске невоље.

Књегињино поносно поријекло није имало слуха за двојство и погубну дихотомију у којој се тешко разоткрију истинске намјере. А кад и то приспије, ракција је преоштра, рушећи затечена стања без остатка.

Поменути текст Прогласа до те мјере је оцрнио Николу да је Даринкин опстанак на Цетињу био немогућ. Његови аутори су обзнанили:

"Ми чланови Српског народног друштва у Црној Гори по жељи свега народа (!сиц) нашли смо за добро и праведно да већ кнеза Николу за нашег кнеза и владара не признајемо по чему је са својим неваљалијем дјелима жигосан као највећи издајник Црногорског и цијелог Српског народа..."^[24]

IX

... Има доказа да јесу. Мушки дах који је полегао по дотрајалој хартији књиге. Папирић на дну десно, скоро је сатрвен снажним Јаредовим палцем.

Од узбуђења протрну на помисао о сладострашћу. Баци се на постељу очекујући да буде сваљена јачом емоцијом. Смири је сјећање на долазак у Тергесто старим "Архидуком" на једра, звијерања и мајчиног дијалога са пуначком Катарином, Јареда којег су Плејаде крстиле "еротом". Тако је о себи говорио.

Он је значи помоћник, "сосија" да моћнијим и правим помогне остварити еротске снове! Тај који чини стражу док прави бивају на небу љубави и сладострашћа.

– Да усрећи Даниру!

То је одлика убогих праведника који живе да би друге усрећивали. У њој је пламтио гнев.

Кад је љута на њега, био је Јари – Јарило. Приглупи шушати јарац што чека ред док се последњи рогоња не испење и проспе смрадно сјеме у божанску козу.

Ипак, знала је да ће доћи.

Вријеме је тјерало узаврелу фантазију да смишља као на јави. А онда је крв умакнула са стражарских мјеста и ерогених зона. Душа и тијело су узели предах.

И, оно се јави, пребуја једне ноћи. Потмули тутањ је свали на плећа, и поче:

Она у прозирном велу, као, стоји у "партенију" дјевица обнажених бијелих руку, чекајући свог Јареда да је зграби и снесе на седмо небо гдје ће разигравати јунака заштитника Велућа и свих небеских Срба! Он изби кад и крешчендо.

Гледа га ужагрених очију, а секрет се празни и слива низ црно руно. Тијелом јурну божанска сласт и страст наређена из заумља тајне жлијезде.

"Пријапски" црни јамб суну наготом и врућом. Црвена печурка растури ждријело, покида нити црне и црвене – клине женске чедности. Тутњи и тутњи по мраку, продирући дубље и дубље. Гони вођицом, збија као клип пару. Кад се умири, плануше муње недоживљеном хуком. Испуни стијене још широм главом и усу божански плод који се слаже у тами.

– Хвала ти Боже, и то се сврши – био је крај Данириног мучног сновиђења уз библијског Јареда.

X

Писмо из далеке Индије узнемири сироту Перку. Томо је извјештава да неће скоро дома. Разлог томе је посао који мора обавити за бродску компанију. Редовима писма легла је туга.

– Он нешто ружно смјера. Откуд ненадна брига и страх за дјецу. Моли ме да припазим на њих, изокола као да слути.

Што је било домаћине, фали ти фамиља и дом!

– За Прода не брини – каже. – Он ће своје мале проблеме решавати без помоћи са стране. Његове духовне и животне виште^[25] везане су за бродоградилиште. И све док је тако, добро је за њега и тебе.

– Што ти се мота по глави Томо? У какве се "духовне хоризонте" ували. Морам дознати што тајиш од мене.

Сассо, како се нијесам сјетила, он ће ми помоћи.

Мало ниже, па опет о дјеци!

– Је ли било каквије невоља с Даниром. Чему се Јаред посвађао са школом? А тако му је лијепо одило.

Дјеца расту Перка, њихове "луде" године могу набасати – опаке.

– Боже, што му је. Како је дознао за Данирине нервозе и дјевојачку потребу да се празни. Да, баш тако!

Газда Томо, – тако га је звала у само њима знаним тренуцима, – добро знаш да си по мени данима скакао у садашњим њиховим годинама. А гроз неће далеко од вињаге. И њој је приспјело да се "побала", још да знаш како. Да је видиш, поскочио би од среће.

Перка је контена "открићем" о ћерци, па се врати писму.

– Из сваке ријечи избија туга и сумња. И те непознате мисли! Таман је ко Вилотије пророк!

Је ли забога! Биће му сједине напале брк – засврбје је лице при сјећању на интимне тренутке те се гласно насмија.

– Нећу питати Сасса, да му какву не извучем. Ко зна што би ми спаковао стари мачак – бјежи од жешћих невоља Перка.

А да је питала, уз чашицу-двије, дознала би тога и ван болести:

– Ушао уњ накав немир откако је јурио "свету" краву по Калкути. Чита старе индијске текстове на енглеском. Преполовио се! Без ранијег је полета и воље. Забринут сам за њега – казао би на крају Јован Сассо.

Породица Велућ-Моро и јесте била у оном времену раста кад синови примају задње мудрости оца и почињу да се разилазе. А он је убрзан недостатком очевог присуства који не може надокнадити мајка. Женска дјеца су ту посебно прикраћена.

Да ли се Томо сјетио сличног времена кад није имао од кога примити наук, јер Мијат је био на вјечитом путу морнара. Таква је судбина многих бокешких фамиља.

Богатства која су се сливала у каменим кућама приобаља и познатим палатама, носила су у прекоморским баулима незнану "гагрицу" пуну финих колонијалних мириса која је опсенарски одржавала већ начети духовни и тјелесни развој наследника. На крају је све мирисало на растакања и завјештања.

Да ли је Вилотијева узлазна црта допрла под стрмену греду, тешко да се може докучити, поготову код Продових мишица.

И нека, тај Велућ ће срушити овјештала правила. Издржаће да би се нашао под крошњом пророчке шљиве. Такав ће на крају тумачити и узети, као своје, оно загубљено глинено писмо негдје тамо крај Изабет Сорта.

Свима је записано све!

И Јареду да просипа сјеме у шаку "Онанија".

– Стоји другим на стражи – поновио је ријечи које му је прорекла сестра. Хеј, Вилотије, гдје су твоје препотопске заједничке "буже"!

Истрча из куће и јурну у град. Гадио му се живот.

– Препотопска "заједничка рупа"?

Па то је заједничка жена – оргија.

Фино.

Плати за ту "заједничку" господине. Необично, али корисно за мученика и кукавицу. Купујеш да нико не зна.

А љубав?

И то ћу сазнати, можда.

Чудно, али та га је мисао опсјела кад се спремао да затисне "вилотијевку". И изненади се кад осјети да сјеме није пало на долину.

– Нисам као Онан – закључи равнодушно. Тако. Оптерећења овим ће бити ријетка – цинички је утврдио Велућ, али ће Перки стизати мање солада.

Пражњења те сорте нису негативно дјеловала на њега, али књишко знање и сопствено искуство, да постоје заједничка бића, жене-надничарке, пренерази Јареда, те се даде да спријечи сваки сестрин покушај нормалног живота.

Кренула је сумња и потајна осветничка мржња према Тиоду. Била је то мора. Тешка борба са самим собом условљена тврдоглавим увјерењем да је мора ослободити неприродне везе по цијену највећих жртава.

– Не може Вилотијева крв завршити у кочијашевој каруци! Ту би се напунила кужног задаха, маће.

Коме би је ти дао Јареде?

Никоме! Она је као слика. Мадона. Да, али пуна женствености и живота. А неће у храм калуђерица, гдје би је радо видио.

Да буде жртвована Богу!

Та га је мисао опсиједала данима, и коначно обликовала. Само се тражио повод, који је убрзо дошао:

– По родбинском послу у граду борави монахиња Ана из Драчевице. Она ће вечерас посјетити мог мужа и свог блиског рођака, па те зовем да јој правиш друштво. Јер просто не знам што би сама с њом – скоро је молила Катарина.

Перка није пристала изговарајући се послом. У ствари, знала је да филомена очекује обилате фаготе^[26] које би јој испоручила пред гошћом из старог краја. Такав ненадни трошак није могла приредити фамиљи, пошто је Јаро престао помагати уобичајеним свотама.

– Ево, нека ме замијени Данира.

Ова се можда намјеравала опирати, али је брат покоси смркнутим погледом.

Било је касно кад се Јаред појавио на вратима Цвијетовићева дома, с намјером да прихвати Даниру.

– Ниси морао – рече му равнодушно изненађена сестра, и не оклијевајући устаде.

– Не жури, кад сам већ ту – рече погледом који је прикова за столицу.

Катарина га је упознала са монахињом, младицом чија је одијевна црнина истицала бијело профињено лице.

Путем ка кући Данира га кори.

– Како си могао узнемиравати фину игуманију толиким несувислостима. Што ти имаш са женским манастиром.

– Перка је причала о њему.

* * *

Љето се удјенуло обећавајући топло и мирно море. Данира је те благодети давно очекивала. Домаће вјежбе језика са дјецом неће имати до краја августа, и школа не ради, те ће бити времена за плажу, и поподневне вијађе барком ван луке. Јаред у задње вријеме не користи своју "Луцију" ради једрења са млађим женски свијетом.

– Досадне су, а мала је и вајда од њих – рационално закључује након посјета "оној" кући. – Али, води рачуна, – додаде, шеретски се смијући уз подигнути кажипрст.

Није знала коме да захвали и како да схвати пријетњу. Од дана монахињиног боравка у Катаринином дому, братовљева брига око ње се утростручила. Није разумјела ни великодушност с барком. Он јој је скоро поклонио. Тог сјајног брата држала је за непромишљеног младог човјека. Обећала је себи да ће му на неки начин помоћи кад и сама прикупи бар неко искуство које је везала за Тиода.

– Да, – ухвати је јежња на помисао – он је већ неколико пута њежно пољубио, а и она му жестоко узвраћала. То јој је помогло да савлада стрампутице и кошмарне снове који су је убијали скоро цијелу зиму.

Престала се бојати жутог "кентаура" па слободно излази у град. Иде и по бубе те провјерава њихов правац кретања.

– Тврдоглава мала створад, држе се и даље истог смјера. Једног дана ће пред "Луцијом" изронити морско чудовиште и уграбити ме пред тобом, Тиоде. Ти ћеш се борити са њим, али оно ће те одвести по мраку далеко на пучину. Ту ће те оставити немоћна. Затим ће се вратити по мене у божанском сјају.

– Откуд та прича, сјајна је. Ти и припадаш боговима – говори загледан у модре девојачке очи.

– Бубе је понављају скоро од дјетињства.

– Бубе! – зачуди се младић и нагло је загрли.

Тиод, кад је желио имати слободне руке, дизао је "Луцији" мало "латинско" једро, а она би клизила ка пучини. Овог пута Данира је била упорна да мора раније кући, па се младић прихвати весла мутећи дубоко по крми.

Перка примјетно немирна дочека ћерку:

– Тражи те брат. Неколико пута се спуштао ка сидришту. Био је и код Лантерне да замјера море.

– Шта је хтио тамо. Биће му треба барка!

– Мами се што излазиш са оним, кочијашем.

– И ти си почела.

– Јер други не престају, па морам и ја уријетко, иако видим да је залудња работа. Катарина ми је доста тога калумала. И пред Јаредом.

* * *

Брат се мјесец дана склања од ње, али та зна да јој је за петама, контролише и прати јој изласке из куће. Измучена, смисли да породичну невољу повјери Шпирту:

– Да, сиротиња. Али ћу се трудити да те усрећим – рече безнадежно тужан.

– Штооо! Нудиш ми чврсту везу!

Овај је молећиво погледа.

– Нисам ја за то. Не познајеш ме, какве би користи имао од тога. Мени је пријатно уз тебе и то је све.

– Баш си ме обрадовала.

Претпостављаш да стражари пред лантерном?

– Гледа кад прилазиш ували. Сачека који трен, о оно ти избијаш у купаћој опреми.

– Доскочићемо му. Од данас ћеш се извозити сама.

Данира стрекну – мора да сам га повриједила. Ријетке су дјевојке које ће ступити у везу са непознатим момком ради тамо неког формалног друштва. Нисам ни ради другог мушкарца из ближе Тиодове околине. Истина, дружење са њим ми је истиснуло ноћне море. Али, и поред тога, свих прича о сиротом малом кочијашу и "Жући", ја сам поред њега. И најбоље је ако се настави. Та, он ми је једини ослонац.

Обрати му се упитним погледом који је тражио брз и прецизан одговор око доскакања брату, а опет, није жељела инсистирати из бојазни да не буде коначни разлаз.

– Ево како – учини мали предах као да провјерава сувислост подухвата. Кад се увјерио да од оног што намјерава изнијети никоме не пријети опасност, настави:

– Послужићемо се Шпиртовом гарбитачом са фијакера.

– Да? – била је збуњена, али је важно да ће наставити.

То што није разумјела какве везе има њен брат са кочијашком лампом, није толико битно. Али устрајан поглед натјера Тиода да настави.

– Биће то сигнална-обавјештајна лампа која ће казивати положај брода.

– И?

– Кад допреш до одређене тачке, смањи брзину; тада ћу кренути од обале пливајући ти у сусрет. Дабоме, ти ћеш и даље одмицати крменим веслом. Знам да ту ниси богзна вична, али снаћи ће се Велућа, ако је у њој бар мало емоције.

– Ех, лукави пајано, – помисли усхићено дјевојка – не мислиш да је све разјашњено?

– Свјетиљку ћеш окачити при јарбол, на дохват руке, ради лакшег манипулисања. И мора да буде ближе палуби због бољег уочавања распореда свјетиљки на рибарицама и другим пловилима чија су свјетла дигнута на јарболу. Важно је да очев стари феро баца јачу свјетлост, и друге је боје. При повратку лампу ћемо склонити под прову у твој рибарски прибор, на сигурно. Уосталом, напустио сам ноћну службу па ми феро и не треба.

Не прилази обали већ једри упоредо с њом на пристојном одстојању, како ћу те лакше уочити. Кад приклопи ноћ, ужди фењер, те помало крени дефора^[27]. Упаљено свијетло биће ти знак да сам се упутио к теби. Кад оцијениш да си се довољно одмакнула, успори и одржавај смјер.

Данира га је укочено посматрала. Била је усхићена предлогом, унапријед доживљавајући чудесни сусрет на мору.

– Да, нисмо ми обични људи, нити прост свиј... пар, – препаде се и од помисли.

* * *

Јаред је журно напустио "заједничку бужу" не би ли затекао Даниру "ин флагранти".

– Опет је "испарио". Служи се безочном подвалом, лукави коњушар! – виче Јаред сам пред Лантерном, обазирући се није ли кога.

– Има ту нешто! Зашто се Данира извози искључиво пред Лантерном. Као да драгања изгубљену драгоцјеност. Хм, та ако га воли, и јесте драгоцјеност која се не може упоредити ни са каквом другом.

Ударен сазнањем, изгубљено зури у замишљеном правцу гдје би се могла налазити барка.

– Имају друго, јаче сигнално свијетло!

Генијално!

Несрећна Перка увјерава Јареда да јој је свега доста.

– То што имаш, реци њој. И, ако се је не оканиш, жалићу се Проду.

– Таман посла, Перка!

* * *

– Ада до грла сам се увалио у каљугу, али ништа зато.

Очекујући сестру с нових излета, жестоко суче дувански дим.

– Пушиш? – рече му при уласку у собу, гдје се намеравала скрасити од њега.

Постаде јој јасно да од одмора мора одустати.

– Задаваш ми бриге, Данира! Секирам се и пушим. Да је Томо дома и ја бих ишао за својим послом.

– Црче због мене, је ли?

– Почела си да самујеш уз ноћну тишину и мрак на мору? Отјерала си Тиода?

Значајно је погледа, па ће откривајући њену збуњеност:

– Знаш шта. Одлучио сам указати Перки на нешто у вези с тобом. Потребан ти је дужи одмор од силних узбуђења и напорног рада у школи.

Радознало га гледа, али не сања у какву провалију жели да је ували.

– Та "силна узбуђења" и напорни рад ниси преживео ти, а ја се у њима осјећам животно и не би их мијењала. Тебе, ако што мучи, одскакући до Венеције.

– Она га изазива. Управо је почело од Венеције и његовог повратка кући, на омладинској забави.

Да ли сам у праву?

А ти да скокнеш до родног краја и потражиш праве бубамаре. Не би било згорег да тркнеш до манастира у Кутима и поздравиш се са игуманијом Аном.

– Мој брат је смијешан. Он би да ме одвоји од породице, навуче ми црну монашку ризу и сандале – помисли Данира.

– Хоћу да живим, човече! Да усрећим све око себе, да имам много дјеце. И то одмах!

Али, ипак је саслушала братовљеве сумануте идеје о свом будућем животу и прекратила дилеме везујући се за судбину која се зове Тиод.

Према братовљевом предлогу је прибјегла лукавству:

– Знаш што Јаро, – тако га је звала у приликама кад се жељела додворити или кад му је поклањала посебну сестринску наклоност, – размислићу.

Било би сјајно да се нађем пред развалинама цркве Св. Илије на Перај Локви под којом пуца поглед на плави водени лавиринт Залива.

– Договорено, немој рећи никоме, ни Перки!

Јаред угаси тек упаљену цигарету те се задовољан упути на починак.

Таман је тренуо, а нешто га цимну:

– Она ме обмањује, граби вријеме. Знам те, Велућа!

Кани се да искочи из кревета те онако у доњим гаћама хрупи кроз прозор у сестрину собу да би јој казао "добро вече".

Што намјераваш лукава Вилотијевко! Хоћеш да умакнеш првим возом за Вијене. Је ли ти кочијаш нашао посао? Казао ти је да ћете живјети у бечком Новом Месту, а он ће се врћети својим удобним калешином, у одори сличној перјаничкој оног црногорског кнеза што се видјела у тријестинској луци.

Закупиће теретни вагон за кобилу и каруцу, које ће у Вијени дочекати пријатељ старог Шпирта, како се оно зваше... Павер? Ма не, – Пфајфер, који ће све средити до вашег доласка. Ви ћете који дан постојати па се изгубити брзим ноћним возом, да не кажете ни Перки!

Признај, да сте тако смислили!

Елегантно се обузда јер га омете сестрина ријеч повјерења.

– Изрекла је она четири слова. Ј а р о, слова чврсте вјере. То се не баца у смет.

Врати се у кревет и заспа без снова.

XI

– Ке мираколо кара миа. Тута вићинанца дискорре о том продиђу које се имбаркало кон сињорина Данира под Тергестом^[28].

– Кажем вам Матилда, Перку ће инколпати кад јој спјегам новитаду.

– Ћертаменте, Дио мио^[29]. Цијели град је узаврио причајући о морском приказању. Чудовиште из Лох-Неса се преселило у море!

Град се једновремено тресао од смијеха и страха. У Данириној барци виђена је приказа, чудовиште као, рецимо: тењац, морски ђаво, нека неодређена и недефинисана сила, по једним, а други су говорили да је у питању морско чудовиште обрасло у ситну живеж: лумпаре, приљепке и малу створад. Тијела подобију шаторског крила. Шарено!

Мали град, те се вијест муњевито ширила. Иза поноћи су га открили рибари, а пешкарија је раном зором "штампала" описе. Просуље су пригоријевале, смрад изгорене рибе ширио калетама, док су претиле домаћице вјежбале машту према сусједним прозорима.

– Што збориш, кукала? Је ли се искрцао на риву? Кажу да је налик чељадету!

– Подобију њега, а јопет није. Тијело му је обрасло у сиву пјеву на слику чичака, велике уши, широки рогови као у јелена лопатара.

– Боже ме прости, Матилда. Хоћете ли са мном код Велућке да потврдите исказе очевидаца.

– Што бих ја тамо, једва да познајем госпођу Моро. Како да потврђујем и објашњавам кад ту фантазму нисам видјела.

– Забога, Матилда, нисам ни ја! Али јесу други, цијели Борг. Стамане^[30] је запажена у црквеној порти, а потом су паљене свијеће, не би ли нас Вишњи сачувао.

Тог поподнева Перка је проклињала себе што не пође у спензу, – овако ће јој Катарина до касне уре "супрешавати" кости новостима из околине. Миракуле из Венеције. Побројаће вјеридбе, женидбе, разводе. Ванбрачна зачећа и мулад.

Ево и Матилде! Упрла и она да приферма. Боље, бар ме пред њом неће интрегавати о Јареду и Данири.

Разговор се отегао и поред очигледне намјере госпође Матилде да ваља кретати. Катаринини монолози гонили су у досаду.

– Апропо ултимог новског једрењака, кога су за мале паре трсили Турцима, твоја Данира навигаје латинским једром, као да се припрема на војну. Пасеђава већ данима под Старом Лантерном.

– Забога, мадам Катарина, зар није вријеме – молила је Матилда.

– Да, драга Перка, читав Тергесто је на ногама.

Матилда ужаснута гледа у Перку, руком на уснама да не би крикнула.

Ова је мудро ћутала јер је знала да је напад тек почео. Све до сада изговорено била је предигра коју је гошћа изгубила, јер је Перка избјегла све вјешто постављене ступице.

– Доста што те избламирала са кочијашем, али, ово ново је и сувише.

Перка је гледала у бијело и није јој давала повода за театар којег је жељела приредити пред Матилдом. Она се опет укочила од страха.

– Чула си већ, то чудовиште посјећује Даниру у барци, након чега обоје нестану у унутрашњост бродице. Веле да има бодље. Мора да ти је ћерка пуна раница од додира са тим квазимодом.

Боже мој, што све нећемо доживјети. А згражавали смо се на Куртовићеве поступке око Казанове и оне..., како се зваше?

– Вијолета – помогну јој равнодушно Перка.

– Е да, и онда нестану нетрагом на пучини. Град се пита да ли ти ћерка ноћива под очевим кровом.

Јаред је у дворишту разговарао са Проданом, али кад чу да у салону говоре о Данири, примаче се прозору и сједе на пижуо, уз зид прочеља. Катарина се спрема да удари "тешком артиљеријом" неће ли домаћицу приморати на калијергу^[31].

– Збиља, ко би се надао, недодирљива Велућа носи његово дијете. Миракуо богами!

Матилда се занесе на столици, али се некако усправи блиједа као да је посјетила смрт. Перка јој прискочи, док Катарину не удостоји ни смркнутог погледа.

Јаред се претвори у уво.

И, коначно, Перка прасну у необуздан смијех.

– Да, да, драга моја, трудна је са приликом која излази из мора и налик је нилском коњу.

Машта госпође Катарине је изналазила нове облике те појаве на барци Велућа:

– То рогато чудовиште је обљубило твоју ћерку!

Домаћица се покуша скрасити у Матилдиним очима, гдје не нађе уточиште јер се тамо срела са ужасом.

– Јесте ли дошли да будете свједок оптужбе!?

– Ја – запрепасти се Матилда. – Забога, што да свједочим, па ја ништа нисам видјела, али се прича у граду.

– Да се моја ћерка у друштву "нечисте сотоне" проводи у барци и пред толиким свијетом?

– А ко то прича? Да није Катарина?

– Да!

* * *

Коцкице су се сложиле. Данирини загонетни ноћни вијађи су указивали да су доскочили Јареду.

– Свјесни да сам их пратио, прибјегли су лукавству. Тиод је чекао под стијеном на обали. За то вријеме Данира би извезла барку из луке употребљавајући једро увијек кад је имала вјетар. Потом је скретала на југ ка Старој лантерни држећи се утврђеног одстојања од обале. Чекала је ноћ, кад би се палило и друго сигнално свијетло на јарболу. Чудо како га нисам запазио, а служило је као орјентир некоме на обали, тачка за кретање и држање правца. Друга, мања пловила обично имају мало оријентационо свијетло.

Тако је! Снажни Тиод је пливао ка својој Данири да би га ова у погодном тренутку примила у чамац.

Откуд рибарима утваре и чудовишта?

Моја стара пелерина са капучином којом се Шпирто користио ради утопљавања. Тај пространи огртач дјелује као крабуља. Додај томе нешто страха и маште па ће избити рогови. Голе руке провучене кроз изрезе на платну, кад је "среће", су снажне пераје.

А ја мислио како се Данира опрашта од љетњег Трста припремајући се за усамљенички живот монахиње. Да би ме обманула, употребила је најјаче оружје, заклони се именом Јаро! Није! Казала је да ће размислити.

* * *

Братовљеве очи би је пратиле и по мраку. Држале укочену, па таман се удаљили миљама.

– Нема сврхе од ових сусрета, бар на неко вријеме. Ваљда ће нас једном оставити на миру.

Нико Даниру није могао одбити од фијакеристе Тиода. Ни подозриви погледи улица предграђа, задиркивања младости на плажи. Ни Перка, која јој је држала безуспјешне, предострожне вакеле, усмјерене више да заштити себе него што је рачунала да ће одвратити ћерку. Пошто није сугурна да се ту ради о Тиоду, тражила је прилику да измами ћеркино признање.

– Добро, забога, дијете, ко се ноћу пење по Јаредовој барци. И пред толиким пешкадурима! Збиља си шенула.

Која су то чудества да се и град сплане.

Данира је држала Перку у неизвесности, дражећи њену радозналост загонетним ћутањем, лукавим смијешком и потмулим дахтањем. Мајка је "схватила" како Данира премире од страха, а она, чим је напусти потмула трешња, опусти се и грохотом насмија.

– Што је? Прије си плакала, а сад се смијеш!

– Забављам се рибарским миракулима, изливима женске љубоморе и зависти, која би по сваку цијену да унизи сироту Велућу. И да јој окаче жестоку репину срама. Што се тебе тиче, умало не повјерова. Ах, мајко, то је био Тиод, у братовљевој сивој пелерини. Покривао се тим комадом робе да га не препозна Јаред и њему слични.

– Да је Катарина ландрона^[32], свима је познато, али одакле јој толика чудеса која се мотају око моје шћере.

– Нестаће кад пођем од тебе и мог "анђела чувара".

– Нампало ти је у игумане?

– Јаред те молио да утичеш на мене?

– Ето Данира, јес, не засмијавај ме, баш му свашта пада на памет. Жели да те одбрани од свијета па му се пара да си ко поручена за манастир. Бољи је црни абит него брука. А знаш ли да је негда у нашој фамиљи било монахиња. Још кад су стари имали посла са сејменима, јаничарима и другим белајем, па су изабога слали женскиње у намастире ћак тамо у Рашку и познате немањићке лавре. Биће дати, наш Јаро узасе држи ту Вилотијеву причу па те намјерава смјестит у Накићеновиће, више Кујског поља , знаш!

– Јаро, Јаро – сјети се Данира обећања датог брату. Али нисам му обећала, већ да ћу видјети.

– Нећу тамо мајко, ја сам Вилотијева јака кост која хоће да живи пуним животом! Оставите ме на миру да не кажем Проду. Онда ће тек бити бузаре^[33]!

Перка осјети да мора прекидати о том "чудеству" Тиоду, јер ако што сазна њен старији син, набиједиће Јара. А ако чује што је намјерио око намастира, изаће оно што ми пише Томо.

Продо се ријетко мјешао у послове других, али ако би ко дирнуо фамиљу, нацију и поријекло, шкргутнуо би зубима тражећи начина да се обрачуна са противником. На послу су избјегавали да га што питају о сестри и том диаболу што је уз њу балао на палуби Велућа чамца.

Тако, стишала се фамиља на бријегу, али код госпође Катарине при поподневним седељкама се подсјећало на "нилског коња" јер је тако хтјела домаћица.

Шпирто измучен бригом о Данири и сумњом да ли ће ишта успјети, приђе јој једном бојажљиво на плажи. Она се збуни, али и брзо прибра, те му учиње мот да је чека на молу.

– Што хоћеш од мене?

– Не знам шта да радим. Наша је веза прекинута, против нас се и вријеме уротило.

– Ти би на ноћна пливања – насмија се шеретски. – А било је као из бајке.

– Из легенде!

– Дошао си са неким предлогом, што би иначе чинио пред толиким свијетом.

– Поподне би се могли извести са Жућом.

– Проклета да је, нанијела ми је толико увреда: иди, појаши Жућу као Тиод, тепало ми се подругљиво. Тада сам их дубоко мрзила.

Изазвана новим предлогом, умало му не сасу у лице увреде које су јој дијељене на рачун њега. И ону најстрашнију о непримјереном односу са кобилом.

– Што мари, Жућа је мирно и питомо коњче, можеш и ти да управљаш с њом.

– Ја! Згрозим се при таквој помисли. И немој се много презентавати с тим проклетим живинчетом.

– Да, али ниси дозволила да ти објасним до краја. Саслушај кроз које ћемо предјеле пролазити. Вјероватно ниси била сјеверно од Трста гдје уски путеви нижу "сачеве" брежуљака обрасле вињагом. Усред тог зелења дочека те мала камена пударица у којој је зими топло, а љети пријатно. Сад су кућице напуштене јер се нема што пударити.

Даниром проструја дрхтај. Ђеде Мијат је знао диванити о тамошњим пударицама зачињајући то поноћним згодама. Памти како је кроз полусан у Перкином крилу чула да се и он "мрсио", а кад је било готово, тјерао би комарце са голих меса.

– Лијепо, али у тим кажунима пуно је комараца.

– Нисам сигуран, како знаш?

– Из прича ђеда Мијата, а њега су и поскоци уједали.

– Ако је Велућ, тај једино прича истину. Њему вјерујеш?

– Немам другог искуства.

Коначно је одбила малограђанске обзире о каруци и кобили те се јави у заказано вријеме у улици збанде, недалеко од Борсе. Стрепјела је хоће ли се појавити Тијо.

– Хм, и ја сам почела са тим именом. Што, баш је тре жоли – рече гласно, обазирући се да ко не слуша.

Тамо је чекала мирна Жућа и униформисани Тиод. На глави му је капа "француског џандара". Једва је суздржала смијех, али се без устезања попе до њега.

Кобила се лагано покрену, вукући уредну каруцу која је тандркала калдрмом. Шпирто спусти своје кароцерско капче на Данирине плаве коврџе.

– Да те не препознају, као ни мене што нису открили у барци.

Игра скривалица је голицала Данирину урођену машту. Натури шапку скоро на нос те урони у тапацирано сједиште. Кобила се докопала мекшег, земљаног пута, фијакер се умири, па јој је Тиод на миру казивао успутни пејзаж без бојазни да не прегризе језик.

Околина леже модру боју галице. На врховима вињага избили блиједо-зелени младари копиљана. По обрвама се издижу крошње воћака. Пропланцима жута говеда прилегла уз оскудну траву јула.

– Не видим кућице.

– Ено тамо, и тамо. Погледај, у свакој скоро парцели по једна. Ка њима воде путељци.

Кобила је равномјерно надијевала пут на грињу прошлости. Грабећи успонима убрзавала је махањем главе. Стрминама је кочијаш вртио млинац кочнице. С првим новим обзорјем у слух се уметнуо хук, те и кобила поче стрићи малим ушима. Облаци хитају да сакрију небо од руја предвечерја. Данира испод простране шапке вири ка Тију, овај као да је сам, мирно држи кајасе и гледа пут који је водио на плитку висораван. Крупна водена лоптица ошину Жућино уво и кобили удари узбуну да вата заклон, али је момак умири. И Велућа би да брза, али се смири препуштајући се природи и Тиоду. Вријеме је! Доста је противречила.

Кад је киша стендила, кобила је већ била под пространом крошњом лиснатог црнодуба, а њих двоје под подницом пударице.

Што је пресудило?

Невријеме које се пријетећи примицало?

Скромна рустична унутрашњост кућице чинила је живот станара прилагодљивим простору. Тиод се врати по "ватру", феро и струку.

У полумраку назирао се лежај. Нека врста пољског кревета насађеног на четири грубо тесана коца. Из распорака јутане сламарице избијала је простирка талијанске бијеле шестореде пшенице – бркуље.

Пљусак се сручи на танке плоче крова непосредно над главом. Природа тутњи близу и враћа дјевојку раном дјетињству у окружје Миочевића: пространа кужина, покривена сличном плочом с кумборских брда или Солијенског бријега, пружала је угођај сигурности и заштите кад су се на крову јаловили облаци. Удари "времена" по плочи оркестрирали су тонове чија је дубина и снага управна дебљини плоча, врсти и углу падања.

Ово у тршћанском горју јаче се дојми јер стиже од ниског крова.

Тиода је најурио пљусак те ненадно хрупи у мали простор. Дјевојка се измаче у страну.

– Је ли те плашило невријеме?

– Напротив, угођај сигурности је потпун.

– Чим стане, свраћамо до пријатеља. Иза првог је брдашца.

– Чему? Овдје је баш лијепо. Засад се не би мијењала за ма какву посјету. Ова просторија ме враћа дјетињству, у родни крај. И нека мало, свачије малољетство је његово, на неки начин лијепо.

Шпирто послује око мале кладње дрва у невидљивом ћошку као да је овамо чест гост. Данира то некако осјети, али оћута. Ко ће га знати, кароцери и јесу на путевима које "трасирају" други, на којим се најмање или ништа не питају.

Румена свјетлост ватре истисну пламен гарбитног гаса. Лампа је склоњена под подницу крова.

– Загађује ваздух – објасни Тиод при повратку с двора.

Данира се раскомоти на клупини, наслони руке на кољена, напоредо гријући дланове, па спољне дјелове, савијајући шаке у песнице.

– Овако је чинио и мој ђедо.

Момак се тихо примиче клупини носећи лагани прекривач из кочије који је бивао на услузи дамама за хладног времена и дугог пута. А сада од дјевојке учини сићушну прилику којој је у простор вирила златасто-плава коса. Тиод се заштитнички насмија и сједе крај ње. Она се није помакнула.

Остало што се збило тог кишног вечерја било је подобију снова са библијским Јаредом.

XII

– Сан?!

Омамило ме дјетињство. Успавала киша и музика плоча. Нисам се одупирала, јер је било узалуд. Маестро женског срца је лукави кароцер. Раније сам молила да се снови што прије појаве, али ово са њим није било ни у примисли док смо прилазили пударици. Јесте, нешто ме лецнуло кад угледах постељу. Али, мисао је одлепетала као да није ни приспијевала. Тод није такав – тјешила је себе.

Прва реакција по свршетку "олује" био је бијес.

– Упропасти ме, куда ћеш од мојих клетава. У девет јама, нема ти спаса.

Велућа је туговала за срушеном чедношћу које није била свјесна док је не изгуби. Затворила се у себе, како би се више мрзила. Круг обрачуна пао је на двоје.

Перка зна да јој се крупне мисли мотају по лијепој глави. Али откуд дубоки каламари под очима?

– Нека је, нек одболује. Но се бојим Јареда и његовог монашког реда.

Низоко у дјевојачкој утроби нешто чудно зуји и из истине се преслаже. Бори се и улази у "сланкасту воду" у коју ће мјесецима пливати.

– Кочијаш ме растурио, никако да се смирим. Цријева кркоћу од глади и опште нервозе. Али ипак, нешто се ново чини. Изрешетана сам као коната у локалном циркусу – насмија се саркастично на сопствени рачун, али не прихвати да и мала трина од оног чудества остане при њој. Не да се Велућа, – колико до сјутра све ће из мене бити протјерано.

Живјела воља! – скоро је ускликнула.

Наредних дана била је у паници.

– Морам га пронаћи! Како? Извес’ ћу се као раније под спасоносну Лантерну. – Судбински светионик, усади јој се мисао дубоко у базну лобању, у мождане темеље. – Он ће ме открити. Видјеће да брод није у луци.

Тиод је с обалне стијене ускочио у чамац који је повољним вјетром батио ка пучини. Данира испусти врголу, чамац се ускомеша па пође најеро.

– Буди без бриге, ако си ми што утрунио, кајаћеш се. Чујеш ли? Требао си бити опрезан. Искористио си слабост незаштићене жене и тамбурање по плочама, ти си ме безочно развластио најљепшег што дјевојка има.

– Вјеровала си да је "оно" давно изгубљено!

Знам да ће се десити несрећа. Не жалим себе па би било добро да намјеравано и урадиш. Што прије, то боље! Од твоје руке лијепо је нестати.

– Не ради се о теби.

Шпирто је разумио пријетњу на зачеће, ако га буде било.

* * *

Прошла су два љетна мјесеца, а ништа се значајно није догодило. Данира, ако је и жељела да се с њим сретне, брат јој није давао прилике пошто је предао барку Проду у арсено, ради калафатавања.

– Прегледао је најбољи мајстор, држи као боца!

– Ево ти свјеже катранисане кучине, те уради што тражим од тебе.

Продо је чуо за злу братовљеву намјеру, али је морао прихватити налог, у противном урадио би горе. Овако ће посао бити готов за три до четири дана, па ће Данира опет имати своју барку. Да, али је Јаред није преузимао с навоза.

– Нек се стегне кит – одвраћао је Проду.

Данира је чула препирку, али се није мијешала. Њене "женске ствари" су заказале те је превладавала брига. Указивано је да "оно" није одгурнуто снажним Велућа понтом, но се жестоко налијепило онамо гдје треба.

Узаврела снује освету, иде на свој и Тиодов живот.

– Грешници морају нестати. Нека му липше од глади и жеђи проклета Жућа, нека је оплоди Буриданово магаре. Она је свему крива. Никад је нисам вољела, јер је једино њега слушала. Оног поподнева сам је молила да скрене са сеоског раскршћа на лијево. Али, она је једнако стригла ушима слиједећи газдине мисли што су ме водиле у пропаст. То је њихова велика завјера.

Кобила једна!

Поново је избијала дане на брежуљку уз старо гробље.

– Бако бакурице свјецка проскурице...

Знала сам! Стотине да ухватим, свака ће апико ка мору. "Борг" ми је одредио судбину са морским чудовиштем. Нека тако и буде. "Уграбио је морски полубог обрастао у морску живеж" – тако је зборила Катарина Цвијетовић.

* * *

Јаред је задовољан предузетим. Физичке прохтијеве подмирује у "заједничкој бужи". Већ је и пробирљив. Загледао је у душу тих Вилотијевих "предмета", али је наишао на одбојност и изненађење:

– Мештре, мушки се искажи! Плати, па се ругај! А те предике сели од мене. Капиши! И не буди сентименталан, јер ће страдати здравље твог "певца".

– Моје добре намјере поплочале су пут у пакао. Нека сам проклет, Вилотије!

Све што је неваљало при њему, ставља на велику породичну, Вилотијеву боланџу^[34]. Фина расположења и размишљања, резервисана су Мијату.

Кад се ангажовао око сестре, окретао се Вилотију, вилењаку, осветнику. Ради тога није му требало много да разумије Перку, па је био приправан на најгоре. Њен изгубљени поглед слутио је невољу.

– Нестала је?

Уплакана Перка једва климну главом.

Јаред јури стрмењем борга, а смјер је Лантерна Векиа. – Тамо је драга сестра, себи везује омчу о врат!

Нема времена да је спријечи, јер се одвојила од стијене са повећим каменом у наручју. Није видио да се опире потонућу, али узалуд. Пијез камена је савлада. Јаред је спремно дочека на путу "спаса" ка дну. Снажан рад ногу ометао је камен везан о сестрин врат.

– Опет сам у наручју Јареда, али ово сад није сан.

Мучнина је тјера да себе прокуне.

– Ниси се требао трудити јер све наше невоље су због мене.

Он ме имао! Носим кочијашево дијете, чујеш ли!

Мисли се роје у младићевој глави, а једна се брзо уобличи ради које клону, па поскочи:

– Несрећнице, хоћеш да уништиш његово дијете. Живо биће да убијеш Велућо! Своју крв и једино што је остало од њега.

Даниру коснуше братовљеве ријечи. Прошлост! Али их убрзо сметну. Још се борила за дах. Тада се сјети свега и би јој јасно да је жељела живјети. Њеним поступцима није управљала судбина него емоција. Тада се нешто значајно преломило у њој.

– Тиод није заслужио да се поиграваш с њим. Не смијеш уништити успомену на тог човјека. Горећеш у паклу, Данира!

Гледала га је тужним замагљеним очима кроз које је избијала тама подморја. До њеног мозга није се пробио нови живот.

– Обавезна си према сирочићу којег носиш у утроби. На теби је одлука о судбини Велућа.

– Како? – одједном се освијести чим је поменуо Велуће.

– У твојим венама тече Велућа крв.

Дјевојка се повуче у себе и примири.

* * *

– Какав сам то ја заштитник и пратилац кад сам дозволио да је трефи оваква судбина. А трудио се јесам да је склоним од природе и окружења. Али коме може помоћи натруна и "задњи ред" којег је истолковао Вилотије, а пренио ђеде. Ја сам "испрдак" загађен тврдоглавим егоизмом и наопаком вољом.

Обузет самоћом опет се нађе у скуте "заједничке Вилотијеве штићенице". Размишљања о Данири тјерала су га у очај који се није могао секундирати. То је коб коју ће пресјећи у моменту животног лимеса.

– Ако је Бога горе, скончаће и он горе као "истезач". Како да покренем Зораса? А давно је желио да "крене" у свијет. "Он у боргу нема будућности" и хита у американски "елдорадо". Ако човјек има право на свој избор и покушај, нека га узме.

Добро, али мене преко великог мора не тјерају намјере о срећном животу и обиљу. Сад кад сам постао грешник, морам убрзати одлазак. Мало је времена остало на земљи. Добро је што многи нису свјесни тога.

Зорас је јурио обалом, те скокнуо до Борсе. Избезумљен тражи Јареда. И кад га не нађе, упути се на бријег, Велућа дому заобилазећи Данирин отворени прозор.

У салону затече филомену Катарину која је гестикулирала и успаничено објашњавала Перки. Обазриво се извуче и замаче у Јаредову собу.

– Малочас сам мислио о заједничком путу.

– Остави сад то, нестао је фијакерист Тиод, јединац старог Шпирта. Полиција Борсом вири фонтану као да га је посркало морско божанство. Испитује кароцере водећи их појединачно у квестуру. Веле како су затворили круг осумњичених.

– Врага су затворили!

– Промисли, открили су да је кобила Жућа скоро скапала од глади, али није пустила гласа од себе. Живина па нешто слути.

Јаред се тргну.

– Кућа није обијена – наставља Грк – али нису нађени солди. Можда их није ни имао. И још нешто; зборе да је важно. Са фијакера је нестао десни феро који није одстрањен на силу. За тај предмет везују будућу истрагу.

Мане се није усудио писнути о сумњама које се сваљују на Даниру. Но, у другој просторији Катарина их је умножавала:

– Ето Пере, – а ова претрну. Знала је да јој се црно пише чим је тако ословила. – Сумња се у сваког, а нарочито у оне који су имали икаква "посла" с покојником. Твоју ћерку менцују у прве. И додавају: полиција је утврдила тачан дан Данириног извођења Велућа чамца испод Старе Лантерне. Овом приликом се не помиње никакво чудовиште, но да је у барци био млади кароцер Шпирто. Па да је било препирке.

Перка је одсутно гледа, а ова настави:

– Траже некакав ферао као доказ злочинству.

* * *

Кућу на бријегу опсиједа полиција. Упорно се тиска око Данире и Јареда, али овај их скоро игнорише.

– Докажите – мирно је одвраћао.

Био је неколико пута на цјелодневна "цијеђења". Намјеравали су га хапсити, али до тога није дошло. Истински се плашио Данири, а било је и разлога, као она о фералу.

Није га изненадио ни позив да буде код претреса барке, напротив, на неки начин се радовао. Као доказ постојања светиљке на броду, био је свјеже укуцан ексер на јарболу у позицији да се лако скине.

– Признај да се ради о Тиодовој лампи. Он ју је доносио и односио. А служила је за оријентацију. И кажи кад сте били задњи пут на мору. Те како је понио свијећу са собом. Тако је увијек радио јер му је требала за ноћну службу.

– Шта да признам Јареде, тих дана се нисам мицала из куће.

– Неко је возио наш брод. Ко и зашто, не знам! "Виђени" сте на истом правцу. Ако све поричеш, увалићеш се у жестоке невоље.

– Ти стварно мислиш да је Тиод погинуо?

– Ништа није искључено.

Младу жену је захватио очај. – Крива сам што је Тиодор нестао. Потворила сам га за најљепше тренутке у животу. Што би се догодило да сам га прихватила као будућег домаћина. Било би двоје срећних људи што се журе пред олтар.

Бризну у плач.

– Таман нека ме затворе!

Је ли ко од угледних Срба "причао" властима да су Велући невини. Да нема никаквих доказа, да леш није "испливао", није се сазнало.

Коначно, и о тој претпоставци госпођа Цвијетовић је имала "ауторизовани" одговор, који из страха да не буде виђена пред квестуром, није изнијела из куће нити се повјерила мадам Матилди. Ова би без сумње затварала шкура прије заласка сунца, као да је мртвац у кући.

Полиција није пронашла инкриминисану свјетиљку, а леш мртвог момка није избио на видјело. Мала је могућност да су га "нашли" морски пси, јер ријетко залазе овим морем.

Јаред се не једном питао што се стварно збило са лешом несрећног Тиода.

– Срећа је у великој несрећи испратила Даниру, а мени отворила пут коначном одласку.

Да није нестао фамозни фењер на чијем је поклопцу Тиод урезао краснописом ћирилско "Д", био би крај. Да су га пронашли, Велућа би висила о штрику.

XIII

– Јареде, Јареде, он је жив – тргну се дјевојка једном касније.

– Не буди сугурна, Динара. Те ноћи је виђен у барци уз још једну прилику. А затим су открили да је чамац привезан за туђе сидриште. То је крунски доказ твоје невиности.

Динару је поново стегао очај, јер јој је одузета последња нада.

* * *

Снови су прекунули претпорођајне муке. Пред њом се тискају слике невремена у пустом сеоском крају. Пударица гори људским огњем и ватром.

Све овоземаљско лијепо што јој се згодило било је у сновима. Чак и када је падала с литице држећи камен у наручју, тренутак није доживела стварно. Уљуљкана одабраним крајем, једва је чекала додир са водом. Али кад се деси, спопа је ужас, нагна на борбу, коју је добио Јаред. Није до краја регистровала сањану несрећу, а нађе се сред анђеоског предјела. У колиби су сијевале двије муње.

Он је скида – казивао је сан. Дио по дио, пажљиво али једва чекајући крај, па је положи на сламарицу прекривену меким скупоцјеним прекривачем за фине даме који је "његован" у спремишту каруце.

Међу одсјаје муња, и прије него се зби, угледа "Његову висост" гдје пери право ка "њој". Сјети се библијског Јареда, криваља његовог, тупавог чекићара који је "био" гост код ње.

Овај над њом, грми и "види" са свију страна. Тада се деси оно чега се и у сну стиди: – Стегнух га с обје шаке, придодај једну на другу, ал’ немош; широко-високо за друге још две! Висост здими по сриједи, разнесе заштите дјевичанске. Нису никад ни биле!

– Ти си невина – јави се Тиодор.

* * *

У соби су њих двоје виновника породичне драме и Тиодов син.

Перку је послао да се одмори, жељан да буде сам са Даниром кад се пробуди из тешког сна.

Наднесен над постељом зури у уснулу, блиједу и измучену сестру.

Она отвори очи и гледа га мутним, одсутним погледом.

Јаред се саге ка челу, те врео пољубац угаси у хладан зној измучене жене.

XIV

Мори се, као ријетко који, држе предања о племену, роду и народу. Неприкосновена "бројаница" предака биљежи се на штапу, гуслама и дувару. Усидрена је у памћењу и читуљи. У матичним документима бокешких архива, топаљске свјетовне и духовне власти. Преписи тих докумената од владичанске катедре Љубибратића су стизали за њима или су се укрцавали на следећи вијађ "Лодовика".

Тако су почињали, ти цивилизовани грађани Драчевице у Трсту, без бојазни да ће им се и једно слово имена претурити. Иза њих је стајала поуздана стратификација по српском и страном "печату". Знања поморских и других вјештина и заната херцегновски угледни Срби су донијели са собом. У глави, димензију и замах који су им омогућили да се снажно размахну. Имали су ваљане свједожбе о себи и крају одакле су приспјели, и нијесу се зановетали са осталим као да су "марсовци".

Данас, рећи ће потомак Велућа, ако већ није нестао или се претопио у неки други агрегат, писаније о том времену у матичној архиви Херцег-Новога нема, јер је баш тај период значајне етничке идентификације нестао.

Но, ондашњи Велући нијесу имали "године скакаваца", па је судбинску "самсару"^[35] јасније протолковао Томо, бавећи се по Индијама, а она је породила писмо које је донио Сассо и испоручио га Перки новим церемонијалом. Тамошњи "врач", подобију брахмане већ је "свјетрио" Јареда сјеверноамеричкој "Ушари", чије је поријекло из Индије, негдје прије 20.000 година, Томо је дакле већ знао, али је са Перком, као прави домаћин, подијелио једино сумњу, јер би другачије пресвиснула за миљеником.

О калафату Проду, поменути "врач" није имао одговора, чак је тврдио да такав не постоји, па је отац око тог дјетета био на чистини. Јес само одахнуо и додао, онако као да пљува у страну:

– Фала Богу Великоме – док је "врач" незадовољно мумлао.

Ала су се Велући нахватали мистике као бистијерне јесење капавице. Честе сеобе и збјегови су узрок што је породица била у чврстом загрљају езотерије, још од Ужица и Алтомановића. Преци су призивали божанско у човјеку, али се и вајкали да тога никада није довољно.

И били опрезни, јер ономад су закопали Сварога:

– Ако не знаш, свака ти се "чума" претстави божанством!

– Виртуалност и живост ослањала се на сотериолошку подлогу којом су прожети од давнина. Повремени Вилотијеви, Мијатови и Томови излети у митологије и религије других су из разлога радозналости, али можда и ради синтезе, односно синкретистичког разумијевања Христа.

Млађи нараштај, недовољно упућен у суштину вјере, тешко је разбирао политеизам старе Грчке и модерни Христов монотеизам. Јаред се сударао са Старим Завјетом и порукама Јахвеа о изабраном народу, о уништењу племена која су запосиједала "Јаковљеву земљу", као извору будућих неправди и силе.

А да је окултност присутна и прибрана код најмлађих Велућа, свједочи Данира. Њено бављење уз гробну цркву Св. Димитрија јесте врста нарочите езотерије која ће јој предсказивати судбинске везе са водом и упутити је на правог изабраника.

Он ће је усрећити или уништити. У то се увјерила на сеоском раскршћу када је кумила кобилу да се врати у град. А кад се Тиод изгубио до оближњег жбуна, Жућа је упорно фрктала, снажно махала главом, одбијајући дјевојчине команде.

Брат јој се чудио што често избива на бријегу јер је "сеансе" са бубамарама сматрао неприкладним и дјетињим; он сам се ријетко окретао гробљу осим о Духовима, или кад су умрлог спуштали на земљу пред вратима порте и шире свечеве ауре...

То мјесто се знало од дана освештања храма; на њему се покојник опраштао од грешног овоземаљског живота, како би могао приступити вјечним стараоцима. Ту ће у магновењу преживјети сав земаљски живот, а потом ће се указати гријеси што их је на Геји чинио. Ту се припремио да стане пред Врховног судију који ће га унијет и вјечна либра – непристрасна. Другачија од овоземаљске стратификације коју је уживао, мамонске, или понижавајуће – шудријанске,

Обред је држао нејасним, јер се вртио изван Никеје и предака, са чијом се езотеријом "тукао", иако је нешто опомињало из дубине сопствености. Његово зашто сријетало се и са оним који је питао Сократа: "Та откуд знаш да ништа не знаш"! Од тога се одустајало ради привидног мира, силе и страха сличног земљотресном.

Велући нијесу имали ни једног "станара" на бријегу. Њихове кости су сијане од Ризона, Косова, Ужица, Милешеве, Св. Богородице Стонске, Тврдоша и натраг до Боке. Сваки пас је табанао српском земљом носећи своја земна "блага" у платненом завежљају, натакнута на успут окљеваној штапини, на којој није било ни једног породичног обележја или знака. Али чим су застали, било је "писаније" у камену и свакој другој диканији, и сатвари, истина доста рустично, почев од кућног прага, појате, притесаног "стећка". Али, гувно за жито радило се на тенане, у "кумпас", прецизно, а камен и плоче слагани као на цркви.

Најмлађи међу њима пролази стиманије полуживотну роту, пошто је на "Понто Россо" приспио у фино плетеном кофијеру од гуљеног прућа који се у морлачким обичајима држи и као култни предмет; за чисту преобуку пред супреш, за "поносе". Да, за поносе, мој господине, – дарове о најсрећнијим данима младенаца, који се састоје од пршута, обилатог бијелог леба, као крсник, и бијеле кошуље са или без колара. А кад је женска свадба, мјесто кошуље се нађе печа свиле од најфинијег крендешина (креп д’шин), јер је дамама мучно одабрати боју и дезену хаљине. Тај култни предмет, био од обичне склобутине или најфинијег врбовог прућа кад састара, неће се наћи са осталим смећем, већ ће по старом Велућа предању бити спаљен, јер је био свједок трајања од пропасти царства до узвиса Борга.

Кад су губили отаџбину, клели су се у њене простране границе, на развалинама храмова са чијих спаљених зидова и данас нијемо свједоче светитељи, ископаних очију. Није им пружена прилика да се, као Јаковљеви синови, људски опросте од храма и града.

"Нека прионе језик мој за уста моја, ако не уздржим Јерушалима врх весеља својега". И кад су се вратили, дигоше нови храм, па је и он срушен, али је остао Зид плача.

Наши "зидови плача" су знана и незнана стратишта и слијепи светитељи који не пружају утјехе.

Како разумјети "доктрину" обновитеља и рестауратора многобројних светилишта која се не лаћа враћања очног вида у глави. Зашто не обнове светитељске очи? Нека је све у ритама: одежде, орте, жезали, али очи не прате уздигнуту десницу ка Светом Тројству и нама.

Коме показујемо те слијепе?

Јер много је доказа о вјековним бестидијама. Ускратите радовања о разуру народа. Такви светитељи не могу помиловати, ни позивати на евхаристичку прославу причешћа.

И јес’ то озбиљан разлог што се не смирујемо, но се вијемо простором старог илирика, али сад већ као странци. Да у прикрајку дигнемо, не домовину, већ шљеме под којим нећемо дочекати ни први шум бише^[36], а камоли да промијенимо лијез. Наше је шљеме ваљања, а не останка и мирбога.

Најмлађе Морово мушко, тек ако је уграбило коју сједину над увом, иде непознатим путем да попуњава "ђердан" и ниску гробишта. Опрашта се од станишта дјетињства, од својих, без њих. У сјећању их све држи, а нема "стећка" гдје би прислонио свијећу у њихову славу и за спас оних што живе. Хита у свијет гдје неће градити гувна, већ хватати шумове подземља по пропланцима којима стригу вјетрови. Гдје су постављена невидљива знамења и разапете рашље индијанског тотема. Ту бијели на силу продире.

Хиљаде миља незнаних.

– А Продо?

Он је безимени пратилац – нови сој, завртка којој је вјера прогрес, и крепост по цијену разарања окоља. Ако је тако, тај ће једнога дана бити спреман и на мржњу и љубомору. Кад почну лизати ти пламенови, крај им се не може јавити лијепим, већ нестанком у сопственом пожару. Такви ће Богу дати пакао.

XV

На узвису крај гробља бдије усамљен. Он и небо над њим. Гледа на горе јер су му остали видици затворени. Голубица прави ђираде око замишљеног габарита цркве, а сваким окретајем кружница је мања, па ће затим слетјети на тамбур.

– Ту си изасланице! Што ми ускрати поглед на толика драга мјеста? Што не одагна маглине од Шпиридуновог тамбура, са трга Борсе. Стојим на бријегу праштања, а ви ме свега лишисте.

– Ко чезне за узвишеношћу, тај је и нема. Ко је узвишен, он не тежи погледом ка небу, јер је оно у њему. Припадаш соју одважних који пред собом све сатиру до циља, тако је о теби писано – разговетно му одговара.

– Јеси ли од оних којим се заповиједа!

Велућ је протрнуо од силе питања. – Не волим да ми се ико намеће, али Свевишњи.

– Нијеси, јер се не даш покорити, или је твој брат такав.

– Ја не припадам будућности, јер сам свјестан и знам када ћу нестати. Али, мислим да нисам живио у часу који је био мој, њега су бирали други зато и не припадам никаквој посебности нити узвишености.

– Ти хоћеш у проповједнике једнакости, гдје не "стојиш"! Једнаких нема, нити ће их бити. Скромност је лажна врлина, она је знак за немоћне. Јареде, ти си човјек од команде, јер се знаш покорити.

– Могу се покорити себи, уништити и угушити племениту идеју радије од заповиједања, јер је оно теже од покоравања. Зато су ријетки они који заповиједају, а много је других што слушају. То је некако хришћански. Јер храброст је у суштини убица, она ће и самилост сатријети у корену.

– Ах, Јареде, Јареде, па то је безнађе и велики бездан – одговори му голубица и зарони у маглу.

* * *

Био је сам.

– Од мора до виса узех једном почивку, јер вријеме ме неумитно тјера, а опет ни један камен, ни један пиљак не пође на ниже. Можда је Плејада била у праву? Не, за мене нема повратка.

Гдје је сада то загонетно море што скрива Тиодора, велику тајну борга.

– Заборави Јарило – шапуће Источни вјетар.

– Ти си, о, Вилотије?

– Сила те води небу, тако је казао Мијат. И не слушај проклете, који би да торжествује пакао.

Јаред му не одговори, јер није био сигуран ни у што. Искуство које је сакупио даје за право Плејади и претку, а само је једна истина. Но ако је свијет саздан на канибализму, зар није свеједно када ћеш бити разнесен. Лично, има сумњиво осјећање, а које се сријеће код мнозине – тјескобу.

Немош крочити честито па бог, увијек се спотакнем о неког и нешто, о нечије прсте или пете. Нечија пета је и у сну пред мојим прстима, као да прсти морају имати своје страга и нечију туђу пету сприједа. Биће то "Ахилова" у коју смо подједнако рањиви. Они што не маре за поглед на горе и они што маре. За мене је та митолошка пета брана да се не осилим и пођем путевима мржње.

Ако си без урођеног дара за кријанцу^[37], тада си најмање за ничеовски "велтаншунг".

Ево га опет Источни вјетар, вјечник што гони мрак пред зором – знаш ли, синко, како га буца и разноси – каже Вилотије.

– Да, у мале мрве, но ми не рече о магли. А имам жељу да "скокнем" до знаних мјеста гдје би искао опрост. Јеси ли капац за мене, што ван реда?

– И ми смо тражили милост, праштање слијепим свецима. Грешан си Моро, машкару, а зашто? Зато ти не умијем развити! Бока те не прима, ни силне сатрапе што се тискају око Савиних средишта. Ено их, бришу му ауру.

На помен родног краја се тргну.

– Он ће ми умањит боли растанка.

Но, и тамо је налегла маглина. Горе, небо се азурно диже, а под њим врхови Добраштице. Голо орјенско брежје. Некад зелено море прашуме у којој се висила мулика за јарбол крсташ галија. Добра штица, сад ни честит запис о њој. Ријетки прослове "глувим" што бјеже од главних записа, јер ће им поништити стиму и спокој. Потомци и не слове предање предака, ма гдје се станили. Страхују, робујући убогом животу. Ако кад ками што и кажу, то није ни средњег рода, брину од чујног еха. Ту су гдје јесу.

И ваљани преци су рђу дали!

Вакат партенце је ту, истичу задње уре хронометра. "Никад не реци – никад" повратку. Ту је нада казала своје вјерују, али он зна да је, да блиједи његово тршћанско небо.

Није једини који ће нестати. Нестају емпорији један за другим. Сентандреја чами уз крст по сриједи града, и која црква жеже последњу воштану свијећу истока. Село Славјаносерпскоје до Одесе, држи ли још старо име. Одески траг се изгуби кад му се натури друга држава. Терђесто је слимио познато братство бокешких и других динарских Срба. А док су били моћни, многи су се знани и ини "чешали" уз њих уз вјеру да их неће олако пустити. Тако су и Боки казали, па је пустили низ мутљаг "нових нација". Кужна времена двијехиљадите кад су Србијанци баталили динарске Србе, а академија и Матица притврдиле "доктринарију". Тршћанске је допао и гријех код подизања храма; стигла их неизречена клетва патријарха Јосифа.

Страно су на себе намицали ноћу, а она им поједе дан! Над главом им као Дамоклов мач пријети обрнут лијевак на штапу под ћоком^[38] који гаси једну за другом свијећу. Заспала ту је српска мудрост, не појме како.

– Епигонци су мимо завјета и славе спалили матрикуо.

Исчезе већ све, а он и даље с прецима подиже диван.

– Узалуд пријетње Вилотије, црно је у мени, тебе остало. Нисам твоје долине суљавао, тањио исти кућни праг. И ти си дошао Вилотије! И Вавилонци су долазили у скитску земљу.

Гдје сметну отаџбину "чумо", кога си фермао на кућном прагу. Срби пристају уз невјеру, све праштају, развјеру, превјеру: и убиј мене јер неста племе.

Нестају ти најбољи вилењаче, а знаш ли како нестају?

Не знаш, јер за то нијеси хтио ни чути.

Предигао се прије но стиже Омиљ са знаним товаром знамења предака.

Таблица постања паде на праг зарасто у глог.

Од тада напусти заклетву: "Нека ми отпадне десница моја, ако ли сметнем колијевке косовске." У том сметању предњаче они којима је та клетва била највише на уснама, у сну и на јави. Слагали је у гусле, довикивали се с брда на брдо. Динарци твоји љутити, и пук.

Чујеш ли: И пук се именује другим пуком, да би се убрзо клео са страног олтара! Па ће проклињат род, пљувати Саву. Писмо ће сметнути! Свијет ће се чуду чу дити.

Зврк други неста из наших коса, Вилењаче. Пређе Данири, Велућа рацо. Оте га мушким главама знаним, и незнаним. Теби, Мијату, Тому, Продану и мени баталу.

Прослови Перка:

– Срамота што их однесе шћери!

– За Јову Требињца ти не знам казати. Ни архимандрит Нићифор није се сналазио око тога, већ је вјеровао да није било никаквог зврка, а јес сабрао изворни сфраг^[39].

Или су били са лијевим. А ти су касније лијегали, касно се дизали, уживали кандирано воће. Нијесу дерали клупе, већ се јављали ако им кад шуне.

Сви те призивају, Вилотије, и све знаш, па реци ко ће бити глава Светом Шпиридуну на измак миленијуму? У вријеме кад не буде било његових парохијана!

– Па би и ти да знаш?

– Зборио си инима, више но мени.

– Један што ће уз прве штрмакнут испред каинске каме, и своју ће паству оставит предању Старог завјета.

Христос је из људи гонио сотоне, сабијао их у крнке. Сјутра ће се непоменици станит у људе. Вратит се гдје им је увијек и било добро.

Тма која се намиче на град, вријежи сотонска станишта, из којих заскачу људе и свеце.

* * *

Емпорија и дијаспора је стала и престала. Умицала од "мрака" матице, кројећи "нову робу" чим је краљевство пало. Узимала друге адете, наметала себи и окољу кијамете јер је сметнула краљевске сјаје и дворе. Царске суде, сребрне пјатанце, каче и маче. Лавре свете и сасуде.

Једни другима постали туђинци, јер ничег, веле, није ни било до мрака вјекова. Погрешна историја је држана, а права гоњена. А други витезовали уз кружни сто једнаких, бритског краља Артура, тражећи "Свети Граал", врховну вјеру Христа.

Глава друга

На броду "Модос" шарени свијет се тиска и слаже као пред какав неминовни сургум. А није ни чудо јер је пловило на којем су ускочили крштено, како год окренеш, наопако, те је по много чему слично "Мејфлауеру" Џејмса I Стјуарта из раног 17 вијека.

Итинерер се пуни утисцима:

Мормони и мисионари опрезно бишту даљину и обаље за нова станишта. Меркају, "запињу пружала", разапињу мреже упутствима старе Арахне. Отварају дјечици животна и духовна ждријела, грабећи погледом земљу Манитуа. Она, као да схватају немогуће, скривају се у широке наборе грубих кринолина мајки и бака. Тек приспјеле, европски дотјеране курве и приљежнице, скрозирају поставу стаменом траперу, меркају дебљину џеповина и оно што одржавају да не склизне ка плиткој чизми. Он нехајно одлаже јахаћи и ловачки прибор, којем припада и снажни пас што равнодушно мотри свијет крај себе и чуди се толиком звеку и страху. Око трапера се шири зјап, јер се многи боје од њега и свега његовог. Од огромног "шарпланинца" или сумњивих алатки које опасно бију оштривима из напртњаче.

Златотрагачи и сијачи се смјештају подаље од замишљених бродских саобраћајница, тамо гдје су палубе вјечито нове, намјерни уз ријеку до извора. Пустоловни хохштаплери, арлекини, сподобе, револвераши, коцкари, гангстери, мескалероси умакли давно европској тјескоби и пизми, сређују "биљешку" новог окружја.

Мисионар броји настамбе и димњаке.

Друге не занима пејсаж и окружје, док лажни свештеник неке од многобројних секти кружи над бродом, па се спусти по палубљу "Модоса". Католички црноризац га сијече отровном мржњом, јер тај нема право на Христа. Радо би се обрачунао с њим, али му строга Фрањина правила не допуштају. А јесте задригао мимо узуса блаженог Асишког. Извор је вазда узорно чист!

Ту је туђинство, збиља, и пријетња. Европљанин је под присмотром и сумњом. Јер овдје је земља уступљена "црвеном", тапијом жешћом но што је Мојсије имао низ ријеку Јордан. Остало је привид оних што мисле да је љубав међу људима саблазан и сатанска работа. Јер кажу: мржња је дата свијету те је тако људскија. Тим поривом, и Каин бива помилован.

Снажни мотори покренуше "Модосове" бочне "долапе" који одољеше ријеци, а успут је жестоко бију и мотају правећи дубоке корниже као моћни раоник кад преврће земљу. Далеко за бродом ријека ће зацелити "ране" и поравнати "бразде". Брод се успјешно опире изгону отежале воде која га напада грабећи ушћу.

Промичу мјесечеви пејсажи нижући слике у боји пијеска као да су земљин негатив. Тек тада схватиш давнашњу истину о "племену" повратника са ових простора, који су за кратко сметнули и бизарне европске адете. Ти људи су као мутанти, нешто је цедило и њима! Језик им није у мајчином зглобу, јер зборе к’о сломљеном вилицом. Њихова "диоптрија" је од другог калупа и лива. Генеришу опсесивну посесивност. Немање је за њих Ад!

– Не чудим се претку, који као да је гледао преврнутим очима. И видио, а није био са ове стране, нити је вирио у "негатив". Али ме мучи Грк, мој роде, који кад "узе" хришћанство као да старо стараба к’о бик климаву љесу. И оно што су његови метнули на длан незахвалници Европи. И то одбаци Грк! Истутње из њега Хомер, Фидија, Есхил и други као маратонски гласник, па се ферма у луци Њујорка.

Можда ће, ипак, ако дозове Диониса, обрћати лагану пару на "ватреној води" шпирита, или ће ватати какав шипинг?

Нама ни њима нису угонили страх од Господа за неучињен гријех. Наш страх је исконски, људски страх, страх опсесивног човјека.

Е, видиш, ту смо различити од Грка.

Јесам ли у заблуди, а Мијате?!

Чисто ми је при срцу што не почиваш у цивилизацији "негатива", но надам се на пропланку, над каквим бистрим потоком. На вису, међу "црвеним", слободним људима.

Са горње палубе, дама у садртој моди, сумњивог поткожја лорњонетом детаљише Маура наслоњеног на ограду брода. Справа се усредоточила на ковчежић. Но, он је убрзо откри јер се нага безочно купала у његовим очима.

– Ову је мазио живот – помисли граф.

Придошли "којот" упрострањен пуцаљкама дугачких цијеви и под шеширом далеког обода, исијава страх ближе и даље од себе. Зло у људском облику, од којег се мора бити прибрано у сваком моменту, јер безлични су увијек у друштву Веелзевула. Али, не препознати у њему посебност, па и у сваком другом лицу, значи припадати онима из Јованових бројева. Јер пред њим је један од оних који су таманећи Индијанце у њима препознавали бројке мртвих. Леденим очима шара лађу укрштајући снопље па "стаде" на мосту:

– Роуз!

Разгрну народ те се у хипу нађе уз њу. Телеграфија брза и сјајна. Биноколо изгуби ранијег власника, но предмет опсервације био је исти: ковчежић, али и момак, наизглед безбрижан.

– Приглупи аристократ, тек што је приспио из тужне Европе – закључи "звијерац" под шеширом.

Човјек европског предграђа сметну даму те још једном озбиљно пребра "Јованове бројеве" – ништа посебно – помисли и поглед усмјери ка свијету који се тискао ка излазу, а лопатар тек ако се макао из луке.

Тај "нови свијет" хита да стигне вјечност и прогрес, јури "стампедом" с руксаком крцатим шиљатих биљега којим ће пребијати прерију.

Добро, и Трст се уљудно, европски пресвлачио; од тихог града вињашке зелене идиле, девента бјелина једара, тик уз Спиридона и св. Антонија Новог. Вијак замјени једра, реформатор Јосиф прострије град уз воду.

А ови пред њим?

Боже и "српска таблице глинених слова" што те десператни предак у стрци сметну, спасте ме помисли на њих, јер ти су допали трапуле страног меридијана, као онај што је невољан трагао за 180-тим, а нису је свјесни.

Европљанин с бродског окрајка бије битку сјећања ношен предањем старе вјере; од стећка до Саве и натраг до искона. Сја Медитеран египатски, грчки, семитски, римски, византијски. Кадена и Стари завјет.

У њему је Јарило и Морана.

А види апсурд: овдје је другост – земља и небо не виде њега.

Бродске лопате преврћу воду ријеке над којом се подиже вранкотави зрак. Топли вјетрови прерије витлају препарени озон, водени "отпад" с лопата отпушта жућкасту "кишу" по броду као сахарске олује облаке на Абисинију и љетни Медитеран. Сва та убога "масноћа" се таложи на свијет сложен по броду као куване сардине пред трус миродија. Тихо мормонско окоље умири Велу, те се блажен "врати" тршћанској луци;

Чудан непознати брод граби Отранту, а он уснио кумборско море. Испод цераде тихује и шушти живот.

Велућ се отима сновима.

– Њемачка посада – чује нечији шапат.

– Свеједно чија је, ваља се држати опреза, док не ухватимо дубоки Атлант. Тада нас не могу вратити, па ћемо изићи из ове тјескобе. Бићемо економски бјегунци прекобројних фамиља централне европске царевине.

– Значи, рећи ћемо истину!

– С њом се боље сналазиш, а кад сам у питању ја, тада је истинска лаж. Зато ти јеси наша истина, Грего. Ти си тај који ће подизати нову прекоморску колонију Хелена, као некада у Лацијуму.

Тензија је спласнула па Велућ подуприје главу Мијатовим ковчегом, а снове проходалим Тиодовим сином.

* * *

Људи чијим је дјетињством господарила хришћанска чистота, кратко се опростише у хладној њујоршкој луци. Све што је требало казати, речено је давно; заједнички живот на Борси, те дружење и истовар Ризнића бродова и школа, преживљени су у данима једноличног воденог пута. Мало се чуло од њих и када су аргатовали у калдаји плаћајући броду постељу и храну. Посада их је сумњичила и контролисала тврдећи да су опаки завјереници.

Наивни мали људи, говорили су старим поморцима и убијеђеним лутеранцима своје истине стечене под тропрстим крфским Спиридоном и навукли жешће подозрење, али су им и праштали:

– Добро је, само да нисте превратници.

– Видиш, – обраћао се Зорасу, јер није био сигуран у његово православље – боље би ти пристајало "ново хришћанство" – јер кад се у тршћанској школи говорило о символу вјере, често га је затицао да негдје одлута и несигуран колута очима. Био је сигуран Велућ да се ту нешто збиљско догађа, али није могао одгонетнути што је.

Истински, била је борба међу пророцима; назаретским и оним из Додоне. Грку је увијек, на домаку руке и памћења Стари свијет – хеленски, иако га многи нису докучили ни у развалинама. Тај се од постанка бори са својим боговима, а противи једном, другом и трећем хришћанству, јер је све велико његово нестало баш у тим временима којекаквих Хонорија и осталих осветника. Пагани су суровост нове вјере враћали њеној немирној савјести, истичући предност своје ненадмашне демократије, љубави, културе, указујући јој на повратак хуманизму и ренесанси. Но, без обзира што учинио Запад, култ хеленизма никада неће бити потиснут ма каквом религијом или духовним покретом који би дошао било откуд.

По страни ситне сумње и Велућа незнање, јер што би тек Зорас могао изнијети пред Мора да је знао словенски пантеон. Овај би сугурно умирао од бијеса и јада оптужујући неког од предака, а понајприје оног "варалицу" из старог Ризона, извесног Фотија Трибала.

Историјско је питање колико је приповијест о Фотију одржива и поред бројних доказа. Близина византијских великих средишта упутила нас је на хеленску мудрост и вјекове који су се губили у тузи Херонеје, заједно са атинском и тебанском војском, а Александар Велики се предигао да тражи свјетско господство. У ту авантуру укључио је многа славна хеленска имена, тако да се "ахејско царство" свакако испразнило.

Питање је да ли се тим стрмоглавом изгубила и Фотијева "торбица". Једни кажу да није, нити се икад са другим спајала.

А за Хелене, недаће су тек стизале; унутрашња трвења, римска пустошења и разарања, те продори хришћанства, када се распада и стара породица наслоњена на Сократову, Платонову и Сенекину Стоичку школу живота.

Распад грчког ученог генија није резултат истрошености и трајања у малој затвореној средини, већ се ту ради о расном "обрачуну" са туђом јудео-хришћанском религијом наслоњеном на Стари Завјет.

Грчки душевни, народни, па дакле и порочни политеизам бива угушен суровом хришћанском догмом, која се понајприје бави искупљењем и ускрснућем.

Да ли се Грк у својој дугогодишњој историји, опсједнут животом својих богова-људи, може игдје осјећати добро осим под Акрополисом, у Јонији, Деметрином Елеусину, Фидијиној Олимпији? Он је свукуда странац, од Херонеје до данашњих дана. Нову, хришћанску омчу подноси јер је узасе свезао дух Хермеса и Диониса. Теолошке маглине тешко му пријањају, јер се од рођења носа са метафизичким духом и његовом неуништивом логиком.

Тиранија му није непозната, али теократију не држи у гену нити гдје друго, као што "практикују" други стари народи (Египат, Индија), гдје је свештенство изнад врховне свјетовне власти. Зевс је бог богова и људи, али он признаје власт и другим боговима, а хришћани откад постоје, уздижу смрт над животом. Грчки Муњобија нема овлашћења над покојницима.

Можда је и срећа што ти момци нису бринули о прошлости, а није их забављала ни садашњост. Потиснули су своје данас, мислећи на будућност.

Зорас се дао на модерни "нектар и амброзију", а Велућ везао уз породичну драму.

* * *

Грабио је "смањен" ка излазу, не окренувши се према нејасној прилици што је остала да хвата први посао у луци.

– Овако је боље, јер ако се окренем, срешће се очи набијене тугом. Те би очи казивале нешто судбинско и коначно.

Велућ је пошао за својом судбином којој хита посебном поруком и тајним зовом.

– Заклео сам се Мору да га никад нећу напустити. Јесам ли малочас помислио да ћу кренути за њим на пустоловно путовање?

Нисам.

– Тако што не бих ни тражио, – јави се глас нутрине Велућа, а нешто је тукло потиљак – међу нама о свему постоји прећутни споразум.

Само ти иди за својим мравима, "Еаче", они те никада и нису напуштали.

Моји се "мравињаци" тање по заравнима Боке, јер се "скорина" на "скорину" сеје увијек на истом доцу, а на жалима пјескова досукао се сурови дошљак.

Надам се да нећеш свенути од глади, јер видим те у буљуку црних копљаника у вијугавим колонама што одмичу теретни "пуног зрневља". Спотичу се о препреке и падају, али се и придижу пред увијек истим земаљским циљем. Таква те течевина чека, Мано, и мука!

Ако те се икада сјетим, видим те на путу оних "бокешких мрава" – мученика, војника напретка. У строју за стицање иметка, у зброју бјегунаца од немања.

Но, и ти ћеш једном стати.

Како?

Надам се, хеленски, рано и усправно, кад својој "Пенелопи" приуштиш пристојно живљење.

Живјели су близу и блиско, у увијек страном граду, који је туђствовао у њима. У суштини супротних нарави. Велућу је Манетов посибилизам био морална хипокризија, кукавички живот, чемер и срамота. Тако то он цијени, па какав је да је валер, јер од оца није понио богзна. Једва да га памти и држи у сјећању а камо ли да се заситио његових "гнома". Унесрећио је Даниру и Перку, па опет се Вилотију држи уз стегно, као ослонац и високу породичну коту, те је издржао уз сестру док јој је живот висио о концу. А кад се дијете "дрицнуло", утече да не свисне од туге.

– Мене је сунце гријало са осојне стране!

– Незахвалниче, – гракнуше Плејаде – ти си у милости Меропе. Не трчи, скоро си на врху.

– Да, моја катарза је уграбила конац, а што ће даље бити?

Има да се изврши неминовно судбинско ф и н а л е. Вилотијева порука била је небеска, јер остах уз Даниру у тренуцима кад је намјеравала уништити себе. И дијете, а само је био трен да подло не умакнем.

Удари бродских лопата га вратише у стварност, но баш премало јер је успомена на сестру била снажнија.

– Остала је без заштите! Перкина танана, материнска љубав неће јој веле помоћи јер је и она скрхана најездом невоља што су је салпале дома и издома; Катарина и даље долази са новим "руковетима" ћакула из борга и луке. Из старог краја нарамке мулади коју су баталили тамошњи властелини и "кнежевићи", и по ко зна који пут новелирану приповијест о тузи за сиротим "Архидуком" који је партио у заслужену пенсију, а није сигуран да ли је њена нога икада на њега крочила!

Тако ће бити увијек.

Данира ће такву Катарину од себе одбацити моћним Велућа геном којег је уграбила од мушког нараштаја. И то је преважно за њу јер је спознала да је тако – оконча мисао Јаред уз једва видљив смијешак.

– И Бог је с њом, пошто му није наметала погана људска мјерила.

Он и не тражи одвећ од нас, но:

да му приличимо као људи и да чинимо што можемо, да живимо у слози, да љубимо ближње, да имамо пород како би могао имати стадо. То чини Данира и Он ће је заштитити и благословити.

А што је са већином која атакује на Њега?

Што чини све жешћа најезда двоножних неприлика, чији је заснутак у сатанској "води", која је скројила нову мундијалистичку монтуру за "сион" "сиона".

Ту за Божју нема мјеста, ни Сократову.

Гдје би, мислим се, људска прилика кренула на Њега!

А одустајао је он од многих. И Жидова због мале вјере и невјере.

Сада се невјера раширила као пошаст, а кад је тако, ту Вишњем није мјесто.

ЈЕ ЛИ СЕ УПОКОЈИО БОГ?

Није, али пакао Бога живога је љубав у њему за створад која су подобију његовог лика.

* * *

У Филаделфији је од бродског агента извукао појединости о Куртовићевој лађи "Ла Америка"; отворену "бијелу књигу" чланова посаде. О нострому Мијату велики либар којег је посебном брижљивошћу извлачио из шкурине претинца. Како се опходио према том збирном "дизбасменту"зборнику, радозналца дохвати јежња јер је наслутио разлоге таквом поступању. Тако, агентова рука је почивала да дебелим корицама, а очи казивале цијену. Прва страница је већ стајала приличну свотицу сребрњака.

Лагано су се отварала шипшандлерска врата, свака страница дала је по коју новитаду. Но кад се службеник машио нехајног листања, саговорник је разумио да на сто има да мукло јекне нова кесица.

– Књига провијанта? – радознало ће Европљанин.

– Да, занимљиво и помало чудно, – задња отпрема била је удвостручена. Да ли вам то што казује? – рече преважни главни бродски "хранитељ", очекујући позамашнију "напојницу".

Велућ се маши другог "извора" из којег изби већи свежањ не би ли саговорник коначно разгордио језик.

– Провијант за матични брод... и још понешто за још рецимо друге бродове.

– Овај езоповски језик ме слуђује, није ли господин намјерио да га испрашим – помисли Јаред.

– Е да, лађа компаније господина Куртовића сјутрадан је испловила за Европу.

Сада је агент био говорљивији, да ли због потеже кожне кесе чију је тежину шкомприо^[40] или што се уплашио опаког госта, овај није одгонетнуо, али је службеник напречац ударио потанко толико хвала о Мијату да је саговрника збуњивао и тјерао га да посумња.

– Тај цијењени официр држао је високо повјерење код агената и људи у лукама, телеграфи су са свих страна слагали једно опште повјерење. Њему су сва врата била отворена.

Вјерујем да је са задњим вијађем кренуо у повјерљиву мисију, јер је исчезао не поздрављајући се са многим знанцима. Али, молим вас, ако се и тога латио, урадио је све уз пуну информацију главног патрона.

– Овај као да му је био посредник – помисли Моро, затечен лакоћом трага на који је набасао, али се и престрави на помисао да ће нове исказе "лојисати" додатним свотама.

– Заиста, заиста, истину вам кажем, тај човјек је одважан и предузимљив. Тако обично раде људи чији су прохтјеви или потребе несвакидашње. Ишао је за послом као какав пионир-трагач.

– Хусарски подухват?

Сам Велућ се изненади препадом.

– Не бих рекао, јер се радило о дјелу на копну. Послови тајни и рискантни, говорило се о трговини оружјем, кријумчарењу жестоких пића, доље, у долини Мисисипија. Замашне акције, кад вам велим, које су носиле големе зараде. Те послове су опслуживале читаве тајне флоте.

– Спашавање опкољених британских трупа – истисну Велућ траћ са тршћанског Канала Гранде.

– Да – мирно закључи агент чији поглед није тражио нове "дотације".

I

Батон Руж је већ прождирао зелено окружје. Сложен у градитељев ман гдје просјутра неће мрзити сјутра.

Таква је узданца била неимара.

Мудро за подужи трај, а ово што је сад пред тобом је хаос избио из јагме моћних да омеђе власност за своје пробитке, профите и "рај". Мауро своди брзу мисао о мјесту које се слика пред њим с визуре горње палубе, а ни сам не зна што ће баш ту, што хита с проклетог "Модоса".

– Ако је пакла на земљи, онда га носи тај вашљиви брод, којег и гоне са главног правца ријеке да "кади" окоља мањих вода и равномјерно сије и засије, често као ориз, творевине цивилизације. И тек што се одби од моћног тока, ували кљун у "канал" безимене воде па с првог завоја нестаде у црној магли што је течност по којој броди бојила на слику Пириплегетонта.

Препотопско лишће непознатог дрвећа одбило је сунце од себе па сјенке наликују густој лепљивој смоли. Стиже бојазан хоће ли истрајати обућа. Ружно је стизало ружно, па ипак што га истјера с лађе?

Да ли баш "сумпорна киша" и дах онога свијета на њој.

Не, шапуће нутрина, јер би Вела уз жутог јарца прча избијао ноћи у малој изби.

Деспередос с командног моста је разлог. Како се носити са њим, ако ти ковчежић хитне у ноћну воду ријеке. Тај јамачно снује да сам крцат провалног блага.

Тако се нађе ван брода и вода усред смоластог хлада густог незнаног лишћа. Све ружно неста, Велућ је благосиљао хлад.

Лучко свратиште, тешких покретних врата, чађаво од људског издува, једнако толико од дима смрдљиве сушене рибе која се у турама "мучи" на вазда истом уљу, пуни се и празни. По страни, у тами угла, удвоје свирци. Први уз клавир тањи врхове прстију и дирке које су по сриједи садрте и шупље, налик обући асвалта. Једнооки бенџист, од најмање десетак стопа и толико ока жила, које тек што успијевају везати сву силу костију да не обрше на тле, трза жице направе, те вуче фине звукове о преријском вуку Џоу, што га жељно очекује драгана на горњем боју. Сириншки прсти зову Пијериде^[41] и слажу их уз врата изазовне даме над њим. Хитај, уздише стари "бенџамин", следећег трена биће већ касно.

Горе је опет дреждала нека "Пенелопа"!

Потом се све смири, јер се на вратима јавио нови удварач.

Салун је убрзо славио странца.

– Ако си за љубав, кућа те части – шану му костур. – Но нијеси ли, чисти се одмах. Ми не трпимо десперадосе и Индиосе, јер ово су момци прелијепе Џун. Иди Хелени.

– Иди у Хелену – рече повјерљиво сувац – тамо је "салун" за тебе. Ту ћеш открити Индиоса "врача".

Мауро се нађе пред новом загонетком, али и схвати да се на њега однекуд мотри. – Не, то су његови знаци.

– Одозго? Тај свирац и није са овог свијета, или га је сатрла љубомора, искапало око.

* * *

Чекајући брод за Хелену, поново ступи на дрвени гат Батон Ружа. Распојасана водена снага дрма једва доречену конструкцију. Сложени понти, у вазда људској стрци, што прије, не могу сакрити побијешњелу ријеку што тутњи под ногом и оком те намјерника држи у раскорак. Инстинкт ту мора бити окретнији од ума.

– Моји коријени су чупани, али се нијесу дали. Но, за ваљан скок, таман у празно, треба прибрати тога прилично, али не и раскорак који ми је припао. Боље је не мислити о невољи.

Још док је био у тјескоби, под церадом чамца за спасавање, умирен уз уснулог Грка, сновао је лик, да тамо, преко великих вода, буде оно што није...

И, ево га на ријеци, странац себи и њој сваким даном све већи. Склоњен од сопственог бића до краја, гдје му и прави алиби неће ништа значити.

– М о р о!

Доврага и с њим. А онај људски костур, бенџист, што вели да се зове Пит О’Кул – племенити Ирац.

Тја – једва да би казао тај "О", јер они не значе Богзна без оног слова приде, ни колико Шкоти са два.

Пит је јамачно тај жутаљ: висок, шиљате главе, риђе тршаве косе, пјегавог ока и тако то.

Код таквих се не склањај и не тражи утјеху јер једино појме империјални језик. И зборе као да си их дужан слушати.

Раскорак је и даље трајао на понти све док не навали страх који га погна на тврдо. И емоција циља. Завео га је задатак од чега нестаде страх, изиђе његово неприкосновено ј а!

– Је ли баш право, моје – сумњао је.

– Не – вели му предак.

II

Брод "град" избија далеко низ ријеку, као да стиже "Арго" кроз тијеснац "Бијелих стијена" на путу из тритонских вода ка мору.

Величанствени вапор са много палуба тутњи сивом голети пејсажа, надире "Либијском пустињом", шири се "размичући" обале пред собом.

– Судбински брод – бије нутрином незнанца.

Фигура витког официра кувијерте доминира командним мостом луксузног брода који је намјеран у Менфис. Тај човјек је преважан броду. Они као да чине једнину, и ићи ће до краја заједничког животног пута. Тако се чинило Мауру. Али, ту нешто као да смета! Гиздавом броду и прилици на Мосту; спуштена шапка на челу?

И није баш отменост.

– Овај је увијек на опрезу. Вреба уљезе на вазда опасно воденом путу дивљине.

– Опет један од оних, што и ако не жели, доноси невоље европском камуфлажом – закључи први официр с командног моста разматрајући Маура који се гипко кретао бродском скалом. – Ваља га држати под оком, јер има нешто при њему што тражи стрпљење и опрез.

Ништа, сасвим пристојан господин – крену да одагна сумње, али не успије.

Послови око брода склонише странца у тамна пространства сметнутих лица и ствари. У шкуро складиште мутнина из којег ће се ненадно јављати, али и исчезавати.

Ди Вела је ступио на ново пловило и стао на мету радозналим очима, посебно женским, а њему, хвала Богу то не смета јер је давно у вјерској школи навикао да га слушају и зрију. И старији, кад је бесједио вјероучитељу о Првој књизи Мојсијевој. Данира је знала убости одосприједа и позади, не слабо већ жестоко и моћно, па је издржао и то.

Но, поред првих, ево и мушких претрага које нијесу насилне и директне као оне на "Модосу" што су ти чупале сандучић из руку и продирале у џепове до дна. Господин Мауро се забављао све док не осјети жену, ту близу крај себе.

Ова је другачије атаковала од фамозне Роуз, са фантомског брода што га је прогутала магла водених беспућа делте велике ријеке. Господин са брадом се истински питао гдје дама смјера. Да ли на вањштину или на руку која је стезала волшебну валижу^[42]. Опет је имао осјећај, можда и страх, како убитачним и вјештим "направама" удара на прсте деснице који су интензивно трнули.

Њена упорност га притјера да се окрене. Но у видокругу не откри видовите, ни никакве очи, а чинило му се да би резале кристал.

Тек у луксузној кабини и пред пространим огледалом, господин присталог лика и имена се умири. Пред тим "странцем" и себи се представи за странца.

– Упадљив тип је пред тобом Вела, никакво чудо што су те сколили. Ти као да си фина машкара. Моро – ускликну од давнашњег открића. Али ковчежић!

Мушкарцу ће теже упасти у очи неподударност старе садрте породичне валиже и углађене вањштине господина Маура – пустолова или екцентричног природњака који ће на првом пристаништу и кад избију шумовите обале, изићи упрћен хватаљкама за ријетке лептирове.

Посвећена салунска пустоловка и бродска намјерница је иста она из ма којег казина што непогрешиво биште жртву и пељеши је до краја. Лијепи се уз типове попут овог пред огледалом, који чак не крије ни опљачкано благо, но се продуцира и кописти пред свима. Скоројевић и лак плијен!

Али, све ће се већ открити вечерас за карташким столом – оконча Велућ позицију господина Маура.

А овај је одморан и чио силазио пространим бродским степеништем ка салонима забаве из којих се чуо весели жагор. Ваздух се из фреквентних простора вентилисао кривудавим скалинадама носећи дах скупоцијених европских мириса и парфума, помијешан са испарењима вискија. Плавичасти дим "хавана" продирао је надвратником губећи се у влази над вапором.

Господин ди Вела тек што је засио уз један од празних столова, осјети исти онај женски продорни поглед, али сада пред собом. Преко пута била је дама брушене лепоте и шарма, која као да се пита:

– Што је са "нашим" багажом?

Уплашене очи су звијериле окоље и враћале се опомињући мушкарца.

– Побогу, вечерас ћете страдати, бићете опљачкани!

"Сицилијанац" је уживао у мукама дражесне леди, пошто је "закључио" како се ради о жени која је на трагу богатом пустињаку, па би да јој олакша посао.

– Ипак, ко је та дама? Познаница, миљеница, жена неког бродског угледника. Није случајна путница и бонвиван. Коначно, та је у служби маринаја од командног моста, мрачњака са натуреним качкетом на челу!

Управо тако – похвали своје аналитичке способности – ради чега би се мотала уз карташке столове. Али њена појава не приличи планираном окружењу.

Доврага и она – помисли Мауро, те се озбиљније прихвати већ започете игре, која га није хтјела. Бескрајно је губио мање своте, али и одустајао од добитне карте. Партнери су се смијуљили на свако његово одустајање од већих добитака, односно ризика.

Таман је повукао додијељене карте к себи, и из навике осмотрио све бројнију публику око стола, кад у маси спази "познаницу" која му шаље јасне сигнале да га варају.

Уобичајени начин скретања пажње да постоји. Наметљиво за једну даму, зар не!

Благо јој климну главом уз видљив смијешак чији фини завршетак прикрише гиздаво спуштени брци.

– Ипак, постоји нешто – узврати себи Мауро, те се обазре око себе и задуби у игру. – Стара опробана школа, пустимо "новку" до јутра.

Али и она је чекала исто "судбинско" вријеме, кад први кокоти призивају зору.

– Стоп, карте на сто! Хоћу да "разбројим" шпил.

Дјелилац се противи, намјеран да заметне кавгу.

– Колега II-ги, то је господиново право и сваког од вас – рече покровитељски И официр, који је и у затвореном салону имао шапку на челу. Нико на броду сем команданта нема такав ауторитет над посадом, а заповједник није бројао ситне сате уз госте салона. Тако је Мауро открио Првог.

– Дозволите – рече Мауро пружајући руку ка новом шпилу у руци Другог, а поглед усмјери ка Првом јер је осјетио тешке мушке очи на себе и знао да се ради о неком који га помно истражује. Укрстише "мачеве" погледа од којих граф мре, трнци јурнуше тијелом. Дуго је затим размишљао, што би то могло бити.

Обиљежени шпил је замијењен новим, а Први се изгуби из салона, био је сигуран Мауро, јер осјети неку унутрашњу празнину.

Други је раздражљив и подозрив према "уљезу", јер открива да су симпатије публике окренуле њему. Чак и Ани је уз њега!

Мауро, свјестан блиске опасности, најављује починак устајући, остали негодују тврдњом да није уобичајено рано напустити интересантну партију, нити се извлачити.

Дрскост другог официра граничи се са увредама. "Сицилијанац" пође ка њему намјеран да спере погрде. Овај трже револвер, но смете га нечији снажан ударац у лакат. Метак намијењен Мауру "уби" плафонско свијетло, те наста полумрак. И по тмини се разабрало да је Први спријечио убиство, што би било фатално за престиж угледног брода.

Мауро се пење степеништем ка трећој палуби и својој кабини, жалостан што је изазвао непотребну гужву. Сазнање како је могао упропастити подухват, ужасну га те прокле себе. Нечија њежна рука насели му савијену подлактицу.

– Ви?!

– Да, зар сте изненађени?

– Нимало, али искрено, и даље мислим да је у питању пословична радозналост.

– Пријатељства се често склапају ненадано, и по каквом карамболу.

– Тако?

– Идете са мном – рече дама тоном који не допушта опирање.

– Стварно? А што баш с вама, што не би у мој апартамент. Даћу се кладити како је предлог разуман и занимљив.

– Не – упорна је она.

Мауро је зачуђено гледа, намјеран да ослободи лакат.

– Ноћас ће ваша кабина бити обијена, а богатство опљачкано.

– Тако, – звизну Мауро. – Богатство! Однесена скриња! И раритети предака – помисли, не без разлога.

– У том сандучету налази се опште благо читавих генерација.

– Ох! – стресе се госпођица.

– До врага све то, ако се не цијени као амајлија и завјет. Онда сам ја најзадњи сиромах. Комад платна, парче штапа или луле су богатство, разумијете ли? – те јој се унесе у лице.

– Не вјерујете да су у ковчежићу амајлије које носи праунук, Мауро ди Вела!

– Господин...?

– Мауро ди Вела, граф ди Скјака – рече саркастично младић.

– Ани, обична Ани, дјевојка другог официра.

– И радите против свог човјека!

– Тешко је то објаснити. Но, без обзира на обећано богатство, од вечерас нисам спремна подносити његове криминалне поступке. Господин Кароцас, први официр, већ давно ме одвраћа од њега. Али, молим вас, у доброј намјери и ради сигурности.

– КАРОЦАС!

– Да, што је чудног у том имену. Он је, знате, Грк чији су преци у 17 вијеку протјерани из завичајне Далмације од сурових људи друге вјере. Пријеких и опаких. Тај давно, скоро вјечност, живи на свом броду и већински је власник.

– Ии – одужи Мауро то једино слово, како би јој пружио нужни предах.

– Тај човјек је мој пријатељ, мислим једини за сада. Штити ме од неумјерености заврнутог Чака. Тако се зове мој момак.

Но, идимо господине графе, вријеме ће нас претећи.

– Да?

– За мном са својим сандучетом – заповидје Иркиња.

Мауро је послуша као дјечачић баку која обећава бомбону, забављајући се Аниним пријетњама невидљивим непријатељем.

* * *

Вијест о провали и пљчки кабине графа Маура ди Веле ширила се од комина до калдаје брзином метеорита кад засипају земљу.

Оробљен је граф ди Скјака. Ковчежић пун драгоцјености нестао је зором. Сумње су убрзо озрачиле другог официра.

– Господина Чака – детаљише дама с псетанцетом.

– И његову "невину" цуру – примеће зачин у попару, друга.

Умакнули су чамцем који је на завоју реке пристао уз ниски крмени дио брода. У праскозорје су их видјели касни гости што су изгонили синоћни мамурлук на свјежем ваздуху.

– Несрећни граф, везаног су га хитнули у ладне воде ријеке.

Путници су се узнемирили. Сервирани доручак се хладио по празним столовима. Договарају се по групама да чим прије напусте брод.

Нико не мисли о репрезентативном вијађу који их је удружио у доколици.

Капетан брода се умијешао међу угледније путнике, што овима појача панику.

Достојанствено држање Кароцаса их умири, те се многи окупљају око њега, напуштајући заповједника.

Тај је већ извидио ситуацију и закључио да Чаку и није мјесто на отменом и одговорном броду. Претурио је официрову кабину те утврдио како је све његово нестало с њим. Али, дјевојчин интимет је затворен унутрашњим мандалом, што га забрину, но није имао овлашћења да провали унутра.

Таман је прибавио командантову сагласност, и упутио се трећој палуби, па застаде.

Низ степениште ка друштвеним просторијама силазили су њих двоје расположени и радосни.

– Ви – ускликну Кароцас не вјерујући својим очима. Они га зачуђено погледаше и наставише спуштање ка благоваоници.

Доље невјерица, па делиријум одушевљења, нарочито дама које су већ наставиле "прекинуто" путовање. Многи им честитају поново рођење и васкрс.

Кад се вика примирила, најприбранији међу њима инсистирају:

– Како сте се успијели извући непримећено. Јесте ли спасили своје богатство. Је ли био жесток дуел око фамозног ковчежића.

– Не би се рекло да је било проблема – честитамо!

Пљуште питања и одговори; залети се ближе фантастици:

– Да ли сте га претходно удавили, а затим хитнули у воду – хоће да утврди Чаков крај стара дама. Да мирно заспи вечерас.

Ани је нестрпљива јер не зна праву истину. Нешто је закључила, или је опсједнута новим пријатељем. Све што припада мушкарцима, у жена је представљено волуменима и просторним мјерама. У овом случају преовладао је валер коферчета, јер кад је Мауро избио из свог апартмана, скрињица је изгледала поприлично.

– Не, то је уобразиља и похлепа за златом, коју ми је усадио Чак.

– Господине, удостојите нас нечега, ако сте у прилици – запомагао је командант. – Моји највиђенији гости хоће да напусте брод. Не дозволите да будем уништен.

Официр Кароцас на вратима салона презриво скрозира старца, и мука му је ради његовог понижења пред странцем.

Цинизам што је избио на лицу графа Маура, а потом охрабрујући смијешак, лецну однекуд Кароцаса. И то је све. Тај је допао загонетног Питијиног лица, али без уобичајеног двозначја, јер не би ни тога.

– Невесела је прича, господо, и важна је једино мени, али пошто је уздрман блажени "рајски" мир на славном броду...

Ту граф застаде очекујући да ће његов талијански неко превести.

Деси се да узањ пристане први официр с намакнутом капом на челу. Вела се, Богзна ради чега "нађе" пред Посејдоном на тршћанској Борси.

– ... али ево наставка; ја чувам тајну коју ћу једном открити, нећу је понијети горе – смјерајући десницом ка замишљеном космосу. – Али моју тајну и муку ћу открити пред тотемом, индијанском врачу. За вас, ово што ћу рећи је цијела истина.

Тај други официр Чак прати ме данима, и преко својих поузданика и веза. Скоро од ушћа велике ријеке, прерушен у вакероса на неком утварном броду "Модос" што плови до Батон Ружа. Уз себе је имао извјесну Роуз. Не би ме чудило да је ту још туце имена којим манипулише према указаној потреби. Ваља да знате како Ани не припада том свијету, јер је Чак једноставно обмануо.

Кароцас је хватао дах, не ради тешкоћа превода, већ се осјетио погођеним и кривим што је инсистирао на Аниној вези са Чаком, јер није открио њене судбинске путање и знакове.

– А опет, овај уз мене, као да смо стари знанци, Европљани – копкало га је.

– Тај типични обијач, разбојник и пљчкаш, "њушио" је богатство у валижи, па јој је слиједио траг. Изненадио се кад ме је угледао на вашем броду. Но брзо је припремио лагани план, без потреса и убијања. Био је приправан и на оружани обрачун још на "Модосу", али се уплашио снажног трапера и његовог пса. Можда и неког "мисионара"...

Припадника ратоборне секте? – провјерава Мауро и ту претпоставку код Кароцаса.

– Да – одговори кратко Први, као да свједочи строгој пороти, и гдје се ради о нечијој судбини.

Граф, мајстор драматургије и заплета, режира расположење присутним. Даме су се сложиле у дах, апсолутна је тишина.

Једино је Ани пренијела тежину тијела па се овлаш прислонила узањ.

– Те околности су одложиле напад и умириле немирни дух пустолова.

У овој земљи, лекције самоодбране брзо се уче, ако мислиш спасити себе и иметак, те сам у Батон Ружу, замећући траг Чаку, навратио тамошњем ташнеру, а овај је мајсторски сашио налик мом сандучету.

Кароцасу је већ све јасно. И подвала са дуплим кофером, те и крај приче, па је с напором преводио даље странчево завођење осталих.

– Племенита дама – ту, – граф благо додирну женино раме, – ослободила је моју маленкост тежих искушења, а можда и пуцњаве, што би веома штетило нашем драгом капетану.

Последњу напомену је закитио фином иронијом.

– Не би се огријешили да јој додијелите титулу почасног официра овог славног брода.

Предлог изазва опште одобравање.

– ... инсистирањем и тврдњом да ће моја јазбина бити растурена заслужила је новчану награду. Да ли сам у праву, капетане. Спасила вас је издатка поправке кабине.

– Тако је – одобри капетан невољко.

– Тај Чак – наставља казивање Мауро – слиједећи свој инстинкт, нечујно упада у кабину, али се и изненађује кад угледа нераспремљен кревет. Сумња на Ани, јер жене су за њега успутни баласт, а каткад и нужне да одраде какву гнусну нискост. Одбаци помисао на њу и даде се у потрагу. Није му требало веле да угледа тражени предмет набијен офингерима и лименим посуђем умотаним у чаршав.

Задњу исповијест господина Графа, Кароцас је пропратио једва видљивим смијешком.

– Остало већ знате, или наслућујете. Тај је заиста на кривини ријеке ускочио у "невидљиви" чамац, – па њежно погледа Ани, као да јој се извињава. Она је пак тек сада разумијевала зашто је њен нови пријатељ пред зору био болно хладан у постељи. А кад се угријао, пао је у дубоки сан који га је окрепио – открила је враћајући се својој кабини.

Мауро се није празнио изнутра. Ту још нешто постоји што није могао објаснити. Доврага тај Чак. Ето се курталиса разбојника, али не може свезати конце:

– Мали тотем у Велућа скрињи!

Па што с њим?

Био је ван спремишта, опомињао ме с комоде да се некуд мичем? Да ли сам што уснио! – упита се пошто је испио јаку горку кафу.

– Ма не, – помисли – нисам се ослободио Другог, тај се отимао са мном о породично сандуче на палуби.

Јурну лавиринтом бродске скалинаде те хрупи на врата кабине мисс Ани, која је сређивала дневну тоалету.

– Отварајте Ани – истисну подношљивим енглеским скрпљеним успут од Њујорка.

– Ох, мистер Мауро, стижем. Опет смо у невољи, јуре вас, је ли? Сад ме већ неће наћи неспремну.

Зграби кристалну пепељару и крену ка вратима.

Очајни Мауро отпусти украсни месингани рукохват и удаљи се свјестан да његова пријатељица угађа сујети, а то има да потраје.

– Али, који је сад враг код ње, с ким се то препире.

– Ево ме стижем – рече престрављеним гласом.

– Она некога упозорава!

И јесте било упозорење, јер чим је овлаш отворила врата, хитну тешки кристал ка замишљеном циљу.

– Ваља бити на опрезу кад су у питању ратоборне даме – рече поучно граф – иначе би ме купили овуда.

– За сваки случај, знате, мислила сам да сте се усосили. Типови попут вас звоцкају невољама – Ани је брзо савлађивала Скјакине шатровизме.

– Лијепо ли ме тратасте, баш вам хвала. И мислите да вучем чактаре око појаса, као машкари да се чује на далеко. Слично кристалним дјеловима пепељаре који још одзвањају бродским скалинама.

Њежно је одвоји од себе, пошто је малочас инерција "донијела" у загрљај. Следећег трена био је пред комодом гдје се раније налазио ковчег.

– Шмрљика – истисну неконтролисано. – Нестао је кад и тотем!

– Чудно, то је викао у сну, италијанска симболика из "сибилинских" књига, коју је понекад помињао отац. Кад, као да је индијански врач.

Била је затечена, али се прибра ишчекујући што ће се даље дешавати. Човјек пред њом, као да увену. Није више био надмоћни приповједач из салона, већ несрећник, који грозничаво шара кабином.

– Тражите сандуче?

Он је молећиво погледа.

– Сматрала сам да тако значајан предмет ваља склонити на сигурније мјесто. Ево, ту је у бродској каси уз моју малу колекцију драгоцијености.

За то вријеме Мауро је мијењао боје, блиједило је уступило мјесто руменилу, али се суздржавао да не крикне док је вадила коферче. Пословао је по сопственим џеповима тражећи сребрни шупљи кључ који је отварао "богатство".

Вал трешње који га је снашао једва дозволи да угура кључ у нутрину тијесне браве катанца.

Напокон, снажна опруга хитну поклопац ковчежића на горе и умири га, Мауро одахну.

Пред Ани је опет стари, надмоћни Мауро, каквог га је упознала, и није од њега тражила разлоге честих мијена расположења.

– Ваша тоалета ће бити скоро уприличена – обрати јој се констатацијом. – За то вријеме бићу на палуби – и изгуби се, претходно окренувши кључ у брави кабине.

– Тај дивљи разбојник Чак, и викиншка безобзирна махнитост прикупила је "црвену" дивљину те удружени кренуше на мене.

Богме, тешко искушење, те сам у страху за "изгубљеним" кадом растурио љепши дио снова. Испао бена код мисс Ани!

Она чудна свјетлост?

Представила се од супротне обале ријеке? Не, већ од обалног узвишја маленог потока, бистре немирне воде, која се провлачи незнаним горјем до ушћа. Па великом водом, ка броду "Вест" и Анином прозору. Бије на стакло, помамна, и уђе. У жаришту кугле је жив "мајушни" тотем избио из скриње, као дух из уљане лампе.

– Вријеме је - каза то мало чудо живота – да спасиш душу претку. Носи ме у шатор "Ушари"! На мјесто где ме уграби твој деда, као накнаду и плату за дугове племена. Моји су без заштите, јер Великог тотема спалише "бледолики". Ја сам за њих једина нада и спас. Бјежи са брода чим стигнеш у Хелену, иди до краја по своју судбину.

– Мијат, што знаш о њему – сјети се како је викао у сну док се тотем у свјетлосној кугли изгубио над ријеком. При одласку је додао, што се као ехо поврати графу:

– Држ’ се снова, у њима ћеш разабрати пут до краја.

" Сан је лажа, а Бог је истина" – говори наша пословица, не би ли затворила провалину незнања. А што би са сновима мирликијског јереја који спасише мошти свеца од опаког агарјана, да не буду спаљене као Светосавске!

Није ли и то легенда!

Живи, и духови, ипак ми помажу и наводе на траг који има упоришта у збиљи. У тршћанским документима и филаделфијским шипшандлерским књигама требовања бродова.

* * *

Вријеме "славе" и забаве на "Весту" је исцурило, ваљало је мисс Ани казати истину. Он хита Хелени.

– К њој сам намјеран Ани, а бојим се да ћу и тој окренути леђа. Леди, морам да идем.

– Тако, али пред вама није леди већ једна несрећна дјевојка Ани, сироче кавалира "Вест-а", који ме држе милошћу Кароцаса. Моја породица већ давно је нестала у прерији.

– Кароцас? – помисли. – Опет се спотичем о њега.

– Да, Кароцас – Ани му је читала мисли.

– Покупио ме раније, док је службовао на неком убогом броду.

Мауро није скидао упитан поглед с њених очију и лијепог ирског лица, те је присили да настави.

– Ништа од свега што мисли опаки Вела, ви као да сте расли уз женски казино. Не узимате жену за друга!

Мауро је истраживао и длачице на блиједом лицу жене, одсјаје у провидним очима.

– Он нешто мутно таји, јер хита некој Хелени, а затим се растаје с њом. Пуни су каприца племићи. – помисли.

Поглед јој се укочи кад спази тугу у његовим очима.

– Ипак, као да је пред важном одлуком, Хелена ту ништа не значи! Тај је опсједнут претешким животом и мучном прошлошћу. Жељела сам му узвратити бар нечим, јер толико је бринуо о мени и просуо раскошну њежност. А жена, биједно сироче на ријеци и броду, што је могла пружити, сем једног.

Мауро је још истраживао по њој и праштао се од даме којој је женственост и фини манир унесен широким наносима у саману бит и природу. У себи је носила карактеристичну устрајност, постојаност и чврстину, тако својствену Иркињи и њеном далеком претку.

– Исусе, што све не претпостављате. А истина је да ме Кароцас уз себе није прихватио као жену, већ ме у доброј намјери упознао с Чаком о којем је мислио најбоље. Да има довољно честитости.

– И сада се осјећа кривим?

– Да – рече неодређено, – уосталом, господин Кароцас је већ открио с ким се уортачио. Али, како знате?

– Мушкарац његовог унутрашњег склопа и духовне структуре, као да је "скован" у малом народу. Открио сам то јутрос док си била уз мене. Цвао је неком унутрашњом срећом и задовољством.

– Зар? Баш би ме тако шта радовало. Уосталом, био је задовољан открићем с каквим је човјеком радио.

– Ви сте, дабоме, господина открили као од шале – давно!

– Околности су ме упутиле на сумњу, и ништа више. Ваш силовити упад у то гнијездо, убрзао је догађаје, те је све упозорио. И посаду брода која је напокон схватила на кога ће се убудуће ослонити. Да се ваља чувати и команданта!

– Немојте, у питању је фини господин, и не бих вам савјетовао да брзо судите. Човјек је при крају радног вијека па је нормално да смирује страсти, и напетост посаде пред толико озбиљних људи и господе, који су прије свега његови гости. Нисте то запазили? Ви сте пристрасни, јер бринете о првом официру.

– Побогу, он је мој избавитељ и заштитник, а надам се и ваш пријатељ. Кароцас је напросто живнуо откад уђосте на брод.

– Још сте заљубљени у њега!

– Уф, господине нобиле, како је тешко с вама. Ноћне море су вам срушиле здраво расуђивање, јер сте као старо зановетало. Ништа од оног јутрошњег тријумфалног побједника.

– Напротив, осјећам се као препорођен. Мали индијански тотем ми свијетли пут до циља, те не могу бити закерало и тако што. Знате, у сну се не стари, а посебно не уз фину даму. Зато се имућне госпође премећу по будоарима до касног поподнева не би ли сачувале младеначку свјежину и крепак дух.

– Боља је природа и рад с мјером од будоара мекшине у четири зида.

Бистрина њеног ума обрадова графа, али и створи прилику не би ли што безболније покренуо растанак:

– Ани, било је дивно с вама. Вријеме што је предамном је неизвијесно, ја ћу ускоро напустити брод.

Да је којим случајем погледала у страну, видјела би првог официра уздигнутог качкета који је открио набубрио биљег на горњем дијелу чела како продире кроз густу косу као какав "уквашени" муљ кроз џунглу. Тај особени знак дао се видјети и раније, али је сада из неких разлога скриван. Човјеку како зријева, све више сметају сопствени биљези.

Први их је замишљено посматрао, али није сустигао загонетку. Незадовољан, хитро се повуче од довратка салона.

– Идем у Хелен по трагу тотема.

– Загонетни Индијанци – промрси Ани - увијек се неко сличан испријечи на моје животне путеве, ево ми га и сада на врату, осјећам дах осветољубивог Манитуа.

– Откад се дадох на свијет, прати ме различито значје. Трибал Фотије оставио ми је у "прћију" биљеге упозорења, опасности и судбе, траве, дивљач, раскршћа и означену чељад.

У нашем се наслеђу провлачи како ће један словенски "цар" црносивог биљега на глави, срушити ту огромну и моћну царевину предака и предати је за малу пару аждаји која ће се око ње омотавати као она око уснулог Херакла.

Бубамара је одредила Данирину судбину, јер је ова вјеровала у њен лет, она је њен "тотем". О томе јој је говорила бака, а она усавршавала до вјере да је правац лета бубе и њен животни правац. А све те "шаренице" су летјеле наниже, ка мору, срећи или несрећи.

Ани се прену из размишљања кад младић у занимљиво казивање о знаковима "вјешто" скроји још једну даму. Колико их је познавао, питала се узалудно.

– Ради се о драгој сестри – одговори, осјећајући да је промијенила расположење.

– И, да видите, кобна истина се остварила до танчина.

Ани је била дубоко потресена, те преблијеђе од страха да се приповијест не настави. Господин је на вријеме запазио промјену па казивање поприми мирнији наставак.

– Људи пролазе поред својих судбина и не примећујући их, а ја опет многе знакове заборављам, нарочито оне које би препоручио Вилотије, јер их је било за два цијела живота.

Занимљива је његова прича о црном овну као синониму жртве. Ви Ирци би морали знати све битно о тој племенитој животињи.

– Дијете рођено у каравану, нити се надимило дима ни наслушало приповијести.

– Још од старих митологија, црни ован је симбол жртве при уласку у подземно царство, јер његова крв је најслађа душама умрлих. Та Вилотијева легенда је везана за напуштени каменолом у којем су се некад вадиле громаде за стећке или какав значајан мермер за угаони камен храма. Сивило скраме давно је покрило некад видљиве људске активности на том простору и поред своје неспорне приступачности, но поштовано је предање, док није истиснуто безверјем односно апокрифним "законима". Вилотије би лагано наставио уз огњиште:

– Набаса накав сулудан на мајдан да себи и фамиљи изабере гробну плочу и ођеље тање за гумно. Оћеш? Нећеш брајко да си још толики, не да црни рогоња који се потоперио на вр’ провалије као споменик па блеји ли блеји. Завија, кукавче сињи, јежња те не пушта. Протутње трн тијем ајваном те узе ћускију, а оно сад ован више не блеји но се дохватио друге "тактике", гурајући повећи бубуљ на несрећника у мајдану.

Тада је Вилотије чикао слушаоце што се даље збило. Они који су знали су мировали, а гости погађали, говорећи да је тај срећковић утекао главом без обзира.

– Тако је – потврђивао је Вилотије уз напомену да на бријегу није више било црног овна, а баба је иза куђеље гунђала да и није било никаквог овна:

– Томе се утворило остра!

– Нико ко жена и мачка, вазда по своме и квит – карао је Вилотије своју бабу.

Иркиња није била импресионирана причом, а нарочито њеним крајем јер је алузија о особености жене била исувише позната и стереотипна.

– Ето видите, нијесте усрећени са тим приповијестима, а вјерујте ми, такав сам и ја јер бјежим од биљега који ми доносе тугу, бриге и наговјештавају крај. Већ не памтим откад сам намјерио да се одвојим од Европе, на пустоловни пут по "свијету" Александра Македонског, па да га окончам у Александрији и Фаросу, на афричком копну пуном пијеска, сунца и воде, о коме се много говори и пише откад се протолковало египатско писмо. Али узалуд, никада нећу крочити на тло Египта, јер сам обавезан према костима предака, према Мијату кога су можда Индијанци ради нечега смањили травама, дигли му скалп те га тутнули под неке друге "непросијане" пјескове. Његова судбина је прочитана у европским званичним биљешкама и назнакама.

Опет је Иркиња била далеко од Велиног рођака , јер су је сјећања вратила каравану гдје су јој исчезли родитељи, а одмах затим на сјутра које је везивала за велику ријеку. Руменило што јој се враћало у лице, било је знак да живи за наду и будућност.

– Бјежи од мене жено, уз каквог срећног мушкарца, ја доносим несрећу. Штета је напустити људе које познајемо и волимо.

– Ко каже да хоћу – тргну се из ужаса што је спопао малопређашњом Скјакином причом о срећним људима јер је вјеровала да срећнијег човјека од њега не постоји,

– Али ја нисам ни тражила да пођем с вама!

– Нисте, а јесте! И те како желите, Ани, драга госпођо...

Овдје је Мауро истурио оно "госпођа" не би ли је упозорио на пролазност и горчину живота.

– Никога не намјеравам везати за себе и уз мој до краја неизвјестан животни чвор који се већ добрано олабавио.

Она не трепну, али јој је туга капала из очију, а хитро преметање прстићима казивало недоумице и очај. Очи су биле у густој сјени као плочник у кестеновом хладу на смјену Цезаровог јулија и августа.

– Многим сам донио несрећу, јер онај који лута свијетом тражећи расуте кости предака је проклет.

Овог часа се растајем од вас – уграби хитно прилику, нагло устајући као да бјежи. Грабио је скалинама ка трећој палуби, да би се са супротне стране вратио на прву. Тако ће невиђен дочекати узводну Хелену.

Ани је из обамрлости тргнула сјетна арија усамљеног јахача који је молио хришћанског Бога да му подари хлад кактуса и неколико капи течности из дебелог листа.

Кароцас на мосту "снима" одстојање од мола, синхронизацију команди са макином. За леђима је осјетио нечије присуство:

– Ви! Нисте уз графа?

– Тај је на путу некој Хелени. Једноставно је побјегао од мене.

– А ја себе данима увјеравам да му је пријало ваше друштво, и ... – ту Кароцас обазриво застаде.

– Хм, да ли ипак добро закључујем, и ви се спремате на пут?

– Никад се не зна, господине; жене су као мачке, вели ваш познаник.

– Баш – као да потврђује саговорник – занимљиво упоређење, али шта ће са очима. Даме би личиле на утвару са мачјим погледом.

Десетина људи једва, била је спремна крај скеле за искрцај на гат Хелене, толико је чекало на пут уз ријеку. Само дан раније, сви су намјеравали напустити путујући хотел.

Службена лица на обали намјерна су прихватити бродску ужадију не ценкајући се као ризонски Трибал Фотије кад је узимао царску циму грчког једрила. Људску препирку и размјену замијенила су звона командног моста и калдаје.

Мауро стрпљиво чека да умакне гламурозном "Ист-у" те се последњи упути скели. Ступи на гат Хелене, млађи и финији од оног у Батон Ружу, јер су понти на молу углобљени у прописне жљебове кроз које не можеш видјети јурњаву маните воде, те си сигуран да ћеш избјећи вртоглавицу.

– Хеј, јуропијен, – не издржа Кароцас пошто га спази на риви – срећан вам пут. Да нисте што заборавили.

Ди Вела се тргну; – тако је, имајте на уму да је данас толико незахвалника, а овај приде, једва ако ће пореметити узлазну кривуљу. Знате, није вас било на видику кад сам се спуштао скалама. Но ипак се косну кад спази Ани уз њега, спремну на скок далек и незнан. Жене се тешко одричу својих накана.

Вела је био сигуран у једно – тог човјека сам једном давно гледао из "приземља" као што и сада чиним. Нисмо се трпјели међусобно. Да сам могао, бацио бих га преко бродске ограде. Досадни ложач на њемачком броду преко Атлантика? Тако је, иста она спуштена швапска гренадирска капа и смркнут поглед, из којег је капала мржња. Да, али овај на командном мосту нема те константе у очима, баш супротно томе је око словенски питомо и захвално.

Доврага ложач и овај официр над главом, али се из пристојности удостоји погледати ка мосту.

– Лијепо од вас господине, хвала на испраћају.

– Надам се да ће растанак кратко трајати.

– Нисам у прилици казати ма шта одређеније, не зависи од мене.

– Да, господине Мауро, но јесте ли сигурни како чините мудро... – дајући му моте иза Аниних леђа.

– Баш прави пар – одмјери прстима друге руке.

Скјака није очекивао лукаву понуду сувласника брода, а голицао га је однос то двоје милих људи. Значи, он је се одриче.

– Занимљив предлог – узврати.

Ани је била у недоумици јер није чула ни ријечи о ичијој понуди те се хитро окрену, али ништа тамо не би осим њих двоје.

– Ани, што чекате – добаци јој темпераментни странац.

– Ала ми га смести, проклети Грк! И увијек су такви уз мене, да ти стану на жуљ, потпете обућу.

Нека, ни ми нисмо били цвећке кад смо уздизали балканске међе, али нисмо таманили као истојезикци по Далмацији... К о р к и р а! Ецетера!

Дјевојка приону уз Грка у намјери да се опрости пољупцем у образ, али не доспје јер је спријечи спуштени качкет.

– Ани-Хелен-Џун – помисли Мауро. И за "сицили јанца" премного. Они су патријархални са женом. Држе је далеко од посла и пријеке нарави. Оне су да дижу нараштај. Иркиња што је забасала на ријеку са сулудом климом, далеко од острвске мокроте, никако да приклони своје златно дупенце за комад човјека и земље. Радије би све одложила сјутровој зори, јер вјерујем да зна како блесави "италијански" нобиле није за њу. Одлаже да нађе закрпу. Или би, можда, био у друга времена. А да јесу, не би ме ни допало. Но, ипак, откад напустише "Ист" и Првог, она је свуда уз њега; и за карташким столом, доносећи му ужитак варљивог добитка. Редовно га "иду" карте и проклета лова потребна да издржава себе и њу, грије наду да се примакао крај трагању. Она и заводи, "види" опасност, и чини мост, алармира опрез спремна да ускочи чврстим предметом на противника с леђа, да прионе уз њега кад онемоћа на смрдљивој дасци патоса.

Раног повечерја спусти се из биједне хотелске собе, сумњиве цивилазације и чистоће, у салун. Сто за игру био је пуст, али карте су ту.

Двојица из округа Хелене већ су се обавјестили о његовом подвигу на "Ист-у", и још ранијем "Модосу", те се наоштрили да га "исијеку".

– Са задовољством, господо – спремно ће Мауро.

– Играти са ранчерима – изненади се један.

– Ја вас чекам.

Уз џентлменски разговор одвија се тај покер у којем ранчери биљеже добитке, не љутећи хазард.

– Мауро губи! – оде тиха порука салуном.

Господо, ко се још одрече хвале, не одби куђења. То је усуд човјека, или просто моћ – помисли граф и настави:

– И ја имам море.

– Нисте свикнути губицима.

– Низбрдица је будућа узбрдица – богови су казали Грку.

– Ова пред вама је дошла на ред?

– Тако је морало бити.

– Нисмо ли ми разлог?

– Никад тако шта нисам тврдио, но кад је ријеч о њој, ред би био да утржите губитке другог.

– Да прекинемо парти?

– Нипошто забога, наставимо. Али пошто сам овдје странац, молим за нека објашњења.

– Да?

– Сјећате ли се – наставља Мауро уз ново дијељење карата – да ли је уназад неко вријеме на овим просторима бијеснио ратни обрачун, и уз њега све недозвољене радње у које су се мијешала и индијанска племена.

– Истина је – живну један од ранчера – нешто узводно од Хелене. Мислим да се ради о Клерксдејлу. То је све што вам можемо помоћи. Недовољно, зар не?

– Пристојно за човјека који је себи трасирао неизвијесни пут истраживача.

Пред господом ранчерима био је сад потпуно нови човјек. Весео и галантан, спреман на веће губитке. Вакероси су подрасли од среће. Познати коцкари су напуштали столове, напетост се уквасила, а странац дометао топлоту. И даље је губио, али и добио кад је помислио како се од тих неће отети до зоре. Ранчери су се забринули, не због губитка, већ да им не изгасне слава.

– Ани! – ускликну "Италијан".

Појава жене крај стола за игру била је довољна да вакероси "наслуте" опасност. Галантно су се извукли уз позив господину графу и његовој прелијепој Иркињи да их сјутрадан посјете на оближњем ранчу.

* * *

На ранчерској гозби господин Мауро открио је пријазном домаћину дио своје породичне муке и невоље смјештене у далекој Сицилији. Био је неспоразум око црквене догме, али је и то "апсолвирао" уз издашну помоћ домаћиновог протестантизма.

Пред искушењем већ заборављене породичне идиле и "старостине" усрдности, прекрстио се с три прста, што Иркиња примијети.

– Поновите, молим вас – инсистирао је домаћин.

– Што ту има чудно – рече Мауро крстећи се источним обредом.

– Нисте знали, Јужна Италија, а тиме и Сицилија насељена је грчким колонистима, те сам и ја Грк, као Енеј, знате. Велико је византијско царство, зар не?

Овај се нађе у чуду јер никад и није чуо тако нешто.

– Боже, јесте мала, али је и незнана та наша мајка Европа!

– Поруку предајте, молим вас, госпођици Ани. Све је у њој разјашњено. Вјерујем да ће јој за вријеме мојег кратког избивања бити добро уз вас – рече им путник сутрадан.

– Бићемо јој на услузи, господине графе. Никада нећу заборавити задовољство које сте нам уприличили у салуну хотела.

III

Клерксдејл, град у низини, одмакнут од ријеке и од Хелене на југоисток, као да почива на ко зна којим цивилизацијама под танком кором и у ситним пјесковима, данас је усред зеленог окружја жита и траве који одолијевају оштрим вјетровима прерије и костријеше се на њих нагнути контра тим срећницима као копљаници фараонски.

Далеки хук ријеке није умирао ни од вјечито младог вјетра који није старио до смираја. Бучна природа није ометала Скјаку јер је "стајао" уз виђеницу куће на Кумбору чија се сјена купала у прозирном мору родног му краја. У земљи маслине, смокве и рогача, у гробу-камену, кости ђеда Вилотија жуте се попут ћилибара, као светачке мошти. "Коло" кипариса на вјетру угиба витке врхове као да му се клањају нижући вјекове православне, а не друге лажне – конвертитске и ријетке. Окружје је у Савином духу и руху, наши свеци су на вису, и мужеви до њих, што им је свака златна као Вилотију Велућу па га се наследници стављају^[43] и умују с њим. Ишао је усправан у животном строју, муку држао у сувоти, под пазухом и мазио је неће ли брже минути. За првим није заостајао да истресе камичак из чизме и плитког опанка.

Они што су га слиједили, ни они нису застали, из страха да им се не ували још жешћи бубуљ.

– Зачудо, нико ми од њих не држи помен!

Ни стари породични "врач" о семитском знамењу тамошњих брда од пијеска, равни, заравни, правих брда, увала и ријека.

Дај ти знај који се сада тамо адети празне, можебит свегами, да су и Трифона, Јелина обрнули у кајкавца. Тако то и ваља кад сами сијемо сумње око глинених таблица, на којима су прије Семита била слова налик грчким, а сличнија српским. Тако ваља казати о Боки и другим земљама српским.

– Ко ће то да призна – побуни се Вилотије, обраћајући се Мауру – јербо и ти ми се параш странцем. И Томо који годинама не дође Перки, а већ врши животни пут у стог, ено му помаља покров код цркве на побрежју Тергеста.

Калафат Продан је тај што ће себе уградити у неку морсу и вијак, општи завртањ за новог "бога" који је његов "прогрес". У та чудеса ће удјенути претке, генску материју и језик, а праунук ће га питати што значе "кваке" на тамо нечијем запуштеном гробљу, на вису. Модерно завођење се родило давно.

– Данира – гласну се Мауро, несигурно и упитно.

– Ево ме Јареде!

Хитро се измаче од прозора, али је глас сестре и даље тутњио за њим; – узалуд си се затурио у странца, за мене си Велућ.

Да знаш, ипак се врши твоја, спремам се са сином доље; да му у малим данима усадим бар мало Драчевице. Да с брда погледа поносну Боку и бијели облак над њом како се слади и диви чудесним плавилом под собом. Да сними слику неба, на и с т о к у "твоје" Плејаде и знамења што се сликају у грандиозани рам воде, земље и боја.

– Твој син Тиод, мислиш ли о њему? А је ли чему твој мали син!

– Често мисли на оца!

– О ц а?

– И на тебе, као да је растао на вашем крилу.

– Боже! Једино је мајчина љубав способна да подсвијест узме за стварност.

– Ви му и не недостајете много, али кад је код Перке и Прода, врати се тужан јер му нико не говори о вама. Водим га на гроб старог кароцера Шпирта, гдје стане упитан. И не зна гдје да смјести толике мртве Велуће и још тог старца. У Боку би и ради прадједа, али се плашим да му уз узглавље не расте какав претили глог.

Предусретљиви житељи града покрише графову радозналост; на улици, ван града или салуну. Ките се уз његов сто гдје је увијек мноштво шарених полупуних флаша и другог финијег стакла.

– Мауро ди Вела, зове се господин црне браде, са стетсоном на глави – објашњава први замјеник шерифа шефу кад је хрупио кроз тешка врата салуна. – Опасан тип, истражује страдање Енглеза у рату.

– Да чујемо тог делију, рече ли да је Италијан – нобиле.

– Пробисвијет, по свој прилици.

– Што је око себе окупио толике вакеросе – посумња шериф у помоћникове "налазе".

– Ти су увијек жељни пића и кавге.

– Настави истрагу, на добром си путу – рече звјездоносац полуиронично. – Ја бих мало прилегао.

С рудим јутром шериф града Клерксдејла упути се ка сјевероистичном распућу, куда су морали пристићи сви пустолови који су излазили из града. Туда ће кренути и "наш" нобиле, ако замјеник није трућао. Најмање што очекује је, како "јунак" бјежи, а за њим потјера.

И стварно; из правца насеља назирао се безбрижни "црни витез" на сивцу.

– Тако сам и мислио – закључи шериф пошто је снимио прилику гдје одмиче ка индијанском резервату. Заобиђе јахача у доста широком луку и нађе се пред њим.

– Нека је хића, странче!

– Што би се то вас тицало, водим своја посла, и склањам се од сумњивих чувара закона.

– Ха, баш сумњивих?

– Јер у сваком странцу намјернику виде убицу или пљачкаша, најмање коцкара који вара на картама. Ваш "бронзани коњаник", ако се не варам, не служи на част земљи и њеним законима.

– Да! Вјерујем вам, али сте ипак претјерали, јер да је истина то што кажете, за вама би већ била потјера.

– Спријечили су га умнији грађани пријетећи шерифом Семом. Ви сте тај Сем?!

– Стојим вам на располагању, господине, и радо ћу исправити грешку помоћника, он је само одвећ ревносан.

– Лијепо од вас. Кад невиног скину с конопца, шериф ове пасје дивљине се од покојника опрашта библијским говором и извињава за грешке носиоца закона.

– Ви сте се срећно спасили конопца?

– Не, већ сам слушао много сличних "згода".

– Хм – било је све што је изустио шериф Сем. Али не пође, како је мислио ди Скјака, већ настави "морзеом".

– И...

– Ушари – продужи граф на исти начин.

Шериф се искези, задовољан што је Мауро заборавио синоћно сумњичење, те обрну на шалу.

– Идете у брда индијанским номадима?

– Кажу да је Ушара у долини пред нама.

– Тако. Добро су вам рекли, али шта хоће ту један Сицилијанац који једва саставља енглеску ријеч-две.

– Мора, а кад је тако, не може другачије. Судбина и вас може нанијети у Италију, без знања језика њених житеља!

– Не бих дангубио, но већ да ме тјерају невоље.

– Тај сам, шерифе Сем. У смутним временима краја борбе за независност Америке, син мог прадједа је под овим пјесковима сложио своје сломљене кости.

– Без опипљивог трага, нека вас прати срећа, господине – шериф се дохвати ивице шешира и помјери с пута.

Под првим узвишјем стере се приличан пропланак, а уз њега назиреш други. У измаглици, опет зараван до моћне ријеке, гдје се сместило насеље – "оаза" Мандана Индијанаца. Раштркани шатори као предграђе, док је средишњи дио загустио у мале "улице". Начела и њих, те "питоми" цивилизација, тек што су им спалили дрвеног заштитника који је стражарио пред шатором Великог Ушаре – поглавице племена.

Предусретљиви људи, полуномади, а кад застану лијечи их бијели "врач" таман као прави – алтернативна медицина. Ракија није "ватрена водица", већ виски.

"Вавилонска кула" се диже неумитна!

– Откуд си долепетао, гринго?

– Шериф Сем До ме послао Великом Ушари – довија се Вела не би ли допао главара.

Поклони се на развалини великог тотема, замишљеном Манитуу па ступи у поглавичин атар шатора.

Уђе, те на приличном одстојању поче метанисање. Глава племена га подругљиво мотри, и кад му досади опомену придошлицу:

– И Сем те пропустио до мене, што ми поручује бијели брат?

– Каже ти да ми будеш на услузи! За то што ћеш ми помоћи, плаћа те оком дувана са смолом. Ја му се придружујем вискијем.

– Што "мркаљ" хоће од поглавице?

– Мало, Велики Ушаро: дај да се видим са племенским врачем.

– Врач, тај неће ни мени на очи, "мркаљу"бијели човјече.

Мауро је знао да неће лако изићи на крај са лукавим Ушаром, те се прихвати џака и поклона.

Поглавица равнодушно слиједи покрете госта, али кад се појави ковчежић, као да се прену. Мауро уређује драматургију, лагано одмотавајући слој по слој фине хартије с малог дрвеног приказа као да открива записе са табуле елефантине не би ли прочитао што са поглавичиног лица. Игра је трајала читаву вјечност. Јабучица у грлу Мандане је чинила попречне "мантинеле" гађајући предмет у странчевој руци:

– "Дуги Палац", "Дуги Палац"! – изненади се и обрадова поглавица. Присутни су се дубоко клањали, даље окоље жагорило.

– Мали заштитник племена Мандана – објасни "мркаљу", тако је назвао Маура због црне косе и браде.

Нестрпљиво пође ка тотему желећи да га преузме од госта:

– Како си дошао до њега?

Мауро је ћутао, показујући поглавици руком да се не примиче дрвеној просторној прилици – скулптури.

– Још давно Мандане је задесила несрећа, – поче приповијест Ушара – бијели су похарали настамбе. Велики тотем, који се налазио на оном тамо мјесту нестао је у пламену. Маниту као да нас је оставио, јер дух одјезди далеко чим му спалише станиште. Тјешили смо се "Дугим Палцем" којег је чувао врач, и прилично с њим сарађивао. Но, једне ноћи, старо гонетало савлада "сила" те неста и "Дуги Палац", једина утјеха племена. Тада је старац прогнан из долине. Ако већ није нестао од старости и туге, тај мора да је у планини.

– Води ме к њему, Ушаро! Једино он може вратити племену тотема.

Млади ратник крену на Маура, овај устукну обраћајући се поглавици:

– Ако се скоро не вратим, шериф Сем До ће кренути на тебе, поглавице. Надам се да си разумио поруку, а вјерујем у твоју далеко цијењену мудрост. А ево ти дајем ријеч византијског ратника да ћемо се о свему споразумјети ако ме стари врач одведе до мјеста гдје се подземнио мој предак. Тада ћу ти предати брижљиво чувану светињу.

Велики Ушара поблијеђе.

– Гроб бијелог човјека у пијеску. Његове кости почивају у здравој индијанској земљи, негдје уз бистри планински поток.

– Баш тако – потврди Мауро као да је сигуран, а брбао је највећим мраком.

– Води га до врача, у брда! – заповиједи поглавица ратнику који је малочас кренуо на Скјаку. Тај одважни момак био је поглавичин син.

* * *

Мандана је грабио пред бледоликим не осврћући се нити га удостојивши увреде ни предаха. Киптио је од бијеса, сумњи и невјерице:

– Тај много таји о нашем племену још од времена кад нас је водио отац мојег оца и кад сам играјући се ратника наносио прве боје на лице, као да сам Ушара-поглавица. Тада су пропланцима и пјесковима јурили црвени и плави мундири немилосрдно се уништавајући. Закон је био метак у леђа и пљачка. Енглези су гоњени, а власт грабили њихови унуци, рођени у мојој земљи. Уздуж велике воде трговано је туђом муком и људским скалпом. За црвени мундир плаћано је мање од бизонске коже.

Сви су варали, и Мандана врач, зато нас и нађе невоља – навиру сјећања младом ратнику.

– Иди – заповиједио је сину наследнику – и не враћај се док "Дуги Палац" не буде чврсто у твојем тоболцу.

Ди Вела је био сигуран да је коначно на правом трагу којег ће слиједити ма шта се десило. Упорно прати Мандану који је непопустљиво поскакивао као далматински товар кад га заспу коњским мувама, настојећи да измори противника како ће га у погодном часу напасти. Но, то њему није била намјера јер се нагло заустави дајући знак сапутнику да стане.

– Стој гдје јеси и не мрдај одатле – била је немушта заповијест, ма не и пријетња или наговештај обрачуна.

Поточић је ритмички жуборио, подсјећајући човјека како га спасоносна вода из које је и сам потекао, прати, а њено прелембавање преко камених и других препрека умирује и спокоји. Вријеме је стало, мала је вјечност трошена, ништа не наруши исконски поредак подземља.

– Стан’ – нареди себи и потоку Вела. Над главом се наднио вис па му се чинило да нешто опако клизи сувађу – биће велика змија.

Он и поток да стану!

Хтио би да се успуже до те мале висине над главом, јер је узнемирен, сумње су надирале из дубина. Али, укочи га споразум и опако шиштање.

Остарели врач се спуљава пресушеном дивљом травом низ главицу, ухвати предах, па потом ниже стопала ка њима. Сопти од умора и унутрашње вруће која га гони ка странцу.

Овај је давно отписан и спремљен да изништи, помисли Мауро, али га нека земаљска сила држи, не би ли доказао да није скривио разарање племенског насеља.

– Врати "Дугог Палца", бијели човече!

– Још си далеко од њега, старче!

– Зар ће да трпи увреде Мали Ушара? Незнанац је унизио твог племенског брата!

Овај се не помаче очекујући обрачун ислуженог племеника и странца. Мауров револвер у џепу капута био је откочен.

– Ти, проклетниче, што тражиш од мене? – рече врач на енглеском.

– Гдје су кости бијелог човјека?

Мандана врач пита погледом младог поглавицу, који му наређује да послуша.

Двојица журе брежуљку предвођени унезвијереним врачем. Кад се попеше, старцу би наређено да каже шта зна о оном времену.

– Велики поглавица ти налаже да ништа не тајиш човјеку који је пред тобом.

Вела претрну читавим бићем, био је сигуран да окоље покрива нечији гријех. Подиђе га језа. Око њега су сјени зла, а на земљи живи, непријатељски Индијанци. Ово је мјесто страве као библијски Армагедон. Казано му је да се не плаши, али опет.

На истоку би неко свјетлуцање, као опомена врачу, који се дрмао из темеља. Но, чим небеска знамења престадоше, гуру се поново узјогуни, спремајући се да гори на ватри.

– Моје су муке дуго трајале – Ушро-врач је говорио са небом. – Нико ми није вјеровао да је "Дугог Палца" однио са собом, преко великих вода, предак овог овдје бијелог човјека.

– Којег си смакао, проклети безбожниче – нагађао је граф врачеву муку. – Гдје су кости Велућа, што иштеш за његов скалп?

– А моја мука и прогони, за њих не питаш, бијели уљезу!

– Варао си мог претка, старче. Истјераћу из тебе неплаћену "ватрену водицу".

Млади ратник се обрецну на старца:

– Варао си Ушару, врачу. Племе је било у праву. Мој отац је крив што те бранио од линча.

Док су двојица Индијанаца равнали рачуне, граф је захваљивао небу што је све овако испало.

Овај је сакрио Мијатове кости из страха за свог тотема, од сопствене преваре. И која је разлика између његовог страха и страха старозавјетне Ане; да ли би и она ћутала да је мали Спаситељ скривен у јудејском храму.

– Пљуни истину врачу, у замјену за њу поглавица ће имати "Дугог Палца".

– Видио си светињу?

– Пред тобом је, у ковчежићу бледоликог.

– И ти му је нећеш узети?!

– Велик отац је с бијелим човјеком углавио мир.

Врач оклијева. Најрадије би да зграби ковчежић и нестане. Граф осјети намјеру па подиже сандучић са земље. Старац као да се смањи, толико гријеха нијесу могле носити изнемогле кости, док је душу одавно предао ђаволу. Али опет, ако им буде враћен "пророк", можда ће Велики Ушара престати да га прогони.

– Твој предак је под мојим ногама – Индијанац показа прстом ка раздртој мокасини.

У Мауру су се мијешала осјећања, сплашњавала је дугогодишња напетост и ишчекивање, баш овог тренутка. И туга која му је сапела срце. Из захвалности, неопрезно извади тотема и предаде га Малом Ушари, који одлазећи једва да га показа старцу. Узбуђење је овладало Мауром па не примијети да врач одмиче ка оази. Тргну се и хитро га заскочи.

– Кренуо да бјежиш, ха!

Овај ће бити тврд орах, као Казанова Венецији, кад побјеже из чувеног затвора "Деи пиомби". Сам са старим Индијанцем – наруга се на свој рачун.

– А ако баци враџбине, проради племенска мистика – господин ди Скјака се тргну.

– Нећу да ризикујем – узе конопчић из кофера те спути старца при прво дрво. Овај се примири и предаде унутрашњим медитацијама. Вела исцртава димензије гроба на пјесковитој земљи. Индијанац апостолски миран не даје аваза – мора да је удаљен од мјеста злочина. Раније се тресао кад је усмјерио прст ка мокасини. Гдје оно бјеше, ту негдје, а паклени врачу?

Ту је томба твоје жртве – повика на њега, али без видљивог резултата. Онај уз дрво тек ако је истјеран на овај свијет. Слиједила је све жешћа тортура која као да му је годила.

– Што значе сви ти предмети у Велућа коферу, има ли у њима какве враџбинске моћи? Ради чега сам све то знамење носио по свијету. Мијат је знао чему је служило! Је ли ми ко пренио предање – поруку. Вилотије је једини допро до мене, али сновима. И што сам сазнао – бљесну му намах:

– Сумња ме заведе у Клерксдејл. Комад Велућа штапа? Да се похрани у Мијатов гроб уз правог и задњег "династа". Ту, гдје је он, биће и крај племена.

Кремен и огњило су наши сапутници. А прамен Данирине косе? Носи је последњи Велућ – грешник.

Ако!

– Тај ће те слиједити до конца – шапну му вјетар.

– Кад ће се оно згодити – намјери да изусти, али устукну шутњи. – Важна је опомена.

Младић изнурен врачевом тврдоглавошћу и упорношћу остаде уз претке.

– А Томо? Напустио је Миочевиће, задње српско одредиште, па се из комоције пребаркао на бријег Тергеста. К о м о ц и ј е!

– Слажеш кућевићу, слажеш – чуо се моћни Вилотијев глас стигао преријским вјетром – но што се ти не врати. Јер неко се мора вратити, ако ће опстати.

– Стањих се Вилотије, и сам си казао да нисам од оних под кременском шљивом. Једва ако ћу смирити Мијата.

Не бјежи Вилотије, но збори која су знамења шмрљике. Ех, Вилотије, Вилотије – јада се кроз шалу ди Скјака – једно ми бреме скинеш, а друго привалиш.

Шмрљика, гора-трава, за врачање и кад? Ха, ту ли си вилењаче. Лист у свим религијама има неко значење И Данирина дјетелина. Кад? – упита се сумњичаво. – Мандрагора-ха!

– Сада, овог тренутка – рече обрадован.

Маши се валиже из које извуче сакетић шмркљивог сушеног листа који зашушта код додира, а мирис нападну носнице. Црвенокожац се тргну.

– Мој си, проклети врачу, овај сакет је за тебе маћа! Закидаћу те уздуж и попреко, Божја вјера, нећу ти дати решпира^[44]. Истим кадом је и Мијат тјерао лукавог гуруа да му у замјену за новац преда малог заштитника.

– Да – чу однекуд искрзани Вилотијев глас донесен пропухом увале.

– Ти Вилотије уживаш слободу великих, да те нису ставили за једанаестог, "Малог пророка".

Око графових ногу заигра опало лишће. Врач угледавши кесу поче се манито отимати везама, и на енглеском изусти нешто као молбу или вапај.

– Казуј старче!

Индијанац не сарађује али се примири. Мауро га фиксира као звечарка у нади да прекине театар, али старац није показивао вољу за сарадњом. Шмрљика би ужди вена, а кад се ширио око њега.

– Казуј или прилазим – више је молио него заповиједао бијели.

Врач се приљуби уз стабло у намјери да се склони и смањи од опакох духа. Но, дим га сустиже и он се избезуми.

– Не, не дај сотони на мене, бијели човјече, велики Маниту је пошао да ме уништи.

Мауро је подјаривао жар у врећици који је отпуштао обилати дим тик под нос везаном несрећнику.

– Тамо је хумка – казивала је испружена старчева нога коју је ритањем ослободио стеге – на мјесту гдје смо малочас стајали.

– Тако значи, она – подсјети се Мауро старих приповијести о шмрљици, чудесном "ендему" Динарида, који поред тога што читав мјесец храни толику пернату ситнеж, преко стабла и листа лучи етерична уља и мирисе, одбојне, али и примамљиве, од којих се граде и мистични кадови великих размјера. Станишта су јој кршевити предјели и пукотине сразмјерно ниже надморске висине, па се може претпоставити да је предодређена за чудесне кадове, еликсире и љекове, чије ће проналажење наступити кад се јаве отпорније врсте "куга" и других невоља тијела и душе, што лампају кроз небеске жвијерке.

– Тој су гори стари народи давно хватали верак – казивао је Вилотије – али се рицета^[45] изгубила, јербо је била у памћењу. Видите и сами – преносио је предање млађима – да има нешто:

Рођена је за борбу, па ломи камен као најжешћи клинови. Стрпљива и упорна, темељито разара вијугајући пукотинама док их не попуни. Пријене уз камени "год", гдје лучи непознате твари које га аћилавају и трују, од чега се створе нове пукотине низ дубине и процјепе, ај соколе, за водом. Размиче темељито и упорно, док себи и камену не ископа погибију у понору. Дрво, упорно до мржње па око себе разгони, а што га сацијецаш, кратиш и трујеш, више се тићи^[46]. Да ми је мало од тих нарави и нама подарити.

Таква се дрвећа свачему опиру, па и човјеку – долазио је поново Вилотијев глас из далека – и његовом се каду препао индиос. Биће да га држи сатанским, као ми кукуријек.

Нападају га гром и друге "губе" што хрле кроз "напуклине" земљиног омотаја носећи сигурну смрт, на краћи, а поузданије на дужи рок. Рак тамани брестове по Медитерану, четинари изгибоше као копљаницу са којих спадају коре као са витезова рите кад се враћају нагрђени из боја.

А шмрљика? Што та госпођа чини кад је уз њу пустош?

Опире се свакој чуми и напасти. Нестане једино, ако се одвоји од ранијег станишта, треснувши на голу ледину без имало шкаље и камена. Но, је ли нова лога потарацана стијенама, ево ти је убрзо новим "пипцима" и младикама.

Док је Вела медитирао о шмрљици, врач је упорно биљежио Мијатову ложницу, плашећи се да бијели поново не упали сакетић лишћа.

– Оборио сам га стријелом која омамљује, па је мирно нестао, пријављујући се бијелом Маниту на планини неправде.

– Откуд прилика ваше светиње код мог претка?

– Отео је на превару.

– Што би Мијату то божанство?

– Њиме је намјеравао утјерати индијанске дугове, али кад се вратио из Хелене, био је нападнут и смирен.

Мауро је не трепнувши пратио врачево казивање пропраћено одсечним гестовима сада већ ослобођених руку које су се примириле пошто је ди Скјака прихватио и спознао контуре раке пред собом.

– Закопао си га жива у пијесак, проклетниче!

– Рекао сам већ једном да је након омамљујуће стријеле постао дух.

Вела је даље испитивао Индијанчево тотемско лице не би ли открио какву скривалицу о Велућа скалпу.

– Мандане не скидају скалп, бијели човјече – каза врач и обори главу на груди.

Бијелац распреми напртњачу и прихвати се алата ријући пажљиво пјесковиту и суву земљу. Убрзо се указа људски скелет исправно положен у раку. Био је читав. Мауро се умири, али и настави претрагу по ситном пијеску уз кости.

– Што још хоће тај – помисли врач – зар није видио да је на лобањи само једна шупљина, али се ускоро откри и та "загонетка" која изненади врача.

– Ево га – ускликну побједоносно бледолики, устремљујући се ка коферчету. Било је довољно овлашно чишћење и продувавање шупљине кључа па овај нађе своје раније лежиште у брави.

Уздахну тегобно па опет притисну старца не би ли утврдио истину о скалпу.

– Мандане много не зборе, па и не лажу.

– Иди поносни човјече, нисам ти ја европска инквизиција а ни крсташка легија, настави свој пут искушеника гдје ти је воља. Сада си слободан од бијелаца и твојих, трпљење ти је спасило душу. Иди за судбом, врачу, хоћу са претком да будем насамо.

Мандана се убрзо врати и наднесе над раком у којој се већ "смјестио" Вела.

– Што још хоћеш од мене – изговори нервозан и збуњен.

– Дубље у пијеску, испод твог претка су још нечији остаци, а ниже њих костур великог сисара...

Мауро је, затечен сазнањем, мислио да стари мудрац говори у назнакама, а радило се о цивилазијским слојевима под нечистим пијеском укључујући ту и диносаурусе.

Тако је, веле, под сахарском врелином кристала нестала једна велика цивилизација над којом царује мук који притиска савјест човјечанства.

Кога да не стегне страх пред тим судбинама; како онда сачувати малу српску крв која се немилосрдно претаче откад изгубисмо глинену таблицу писма. Од Фотија, њедримо директно или метисажом друге који се неком силом или усудом промећу у највеће душмане, односећи и сувоту под пазуом. Треба ли се већ једном запитати да ли је српско гено онакво каквим га држи наука, историја и предање?

Ми нисмо велики као стари Египат, па и он потону – урони у ситни пијесак, истина плитак, али се опет не види. Поменеш ли Сахаару, прва асоцијација ти је пустиња, те сунце и на крају Нил. Мало! Ко ће казати да тамо још понешто стоји, а стоји моћна фараонска цивилизација коју је немилосрдно разбио монотеизам разорног ислама. Теба се тек помене у каквим прашњивим либрима, а Амон Ра ни толико. Ислам је за циглих стотињак година сравнио са пијеском све што је могао. Пирамиде је спасила инертност, а можда и страх.

Човјек те земље фараонски и птоломејски је прије свега у фелаху који савијен цијелог боговетног дана сади памук уз велику ријеку. У том сељаку ваља тражити васкрс правог Египта. Сада он може бити свачији, али те земље и њене културе најмање.

Има ли какве сличности тај са ваздашњим српским сељаком?

Овдје су одлучујући бројеви – маса, јер градови су, као Каиро, најприје преточени у супротност од основе и народне традиције.

Под ударцима исте "најезде" угасила се Византија.

Вјетар најури суви пијесак са Мијатовог откопа, сада не на рефуне и тиринте. Вилотијев глас чуо се кроз усковитлана зрнца као кашаљ, слиједила је назнака унуку:

– Добро си тумачио старог индиоса, мислио је и говорио да су пропали многи народи као и његов што је нестао, јер у овдашњем подземљу су само они и велике животиње. Многе су се свјетлости иштувале и уз нашу помоћ, те је рушилачка манира увијек уз нас. Да је другачије, ми би се једнако држали немањићких знамења.

Али, што не саслушаш врача, тршавај га се, чиниш гриоту јер му је претијесно уз бијелог.

– Ево, – промуца Мандана – ово је светиња другог бијелог човјека, она сад припада теби.

Скјака инстинктивно и под импресијом Вилотијеве наредбе бојажљиво испружи руку из раке, а у њој се очас нађе иконица Богородице на златном ланчићу са посветом извијесне европске даме господину Зановићу.

Дочитавајући посвету, Мауров глас је подрхтавао, узбуђење расло, а тршћански живот и истрага која се стезала око Мијата, уобличавала.

– Боже, Зановић је знао, и није јавио Казанови! А могуће и да јесте па овај тајио. Да, ти људи и јесу били племићи, али је Зановић носио немањићку титулу. Та он је Паштровић. Да, племић чије привилегије старују стотинама година. Коме још није позната незгода извијесног Сава Митровића у Таганрогу^[47]:

Неки руски генерал ружио је Србе пред другим руским генералом који их је бранио. Расправа је била дуга и мучна, а пошто се догађај збио у кафани, њу је чуо и поменути Митровић, бродски пилот порта Таганрог, који не отрпје увреде:

– Ви господине ђенерале, немате право што кажете и ружите српски народ.

Наступила је жучна препирка у којој је Саво ошамарио ђенерала. Капетан би затворен јер је генерал тражио задовољење. Суд, поступајући по пријави, казнио је Паштровића затвором, због увреде његовог благородства (племства), а којем је четири стотине година. Саво је мирно одговорио судском вијећу:

– Ако је његово благородство четиристо, ја сам од благородне фамиље осамсто година, а он је ружио благородни српски народ.

И реците ви њему да он то никад не чини.

Капетан Митровић, након што је стигла потврда о паштровском племству, од тамошњег Вијећа, бива ослобођен одговорности и тамнице.

– Тако дакле је са нашим племством, културом и наслеђем.

* * *

Вела је прибирао све задовољштине почев од св. Спиридона до "Паштровске повеље", те смирен настави претрагу Мијатове раке.

– За велико чудо, гроб је правилно оријентисан – и одмах му сину – није ли ово дјело "војводе" од Светога Саве, нареченог Зановића, а о њему се у Трсту мало што чуло откад је оно Казанова бучно најављивао његову "свијетлу" личност у јавном стецишту "Огледало".

Говорило се и о томе како су се мимоишли због једне угледне европске племкиње, што је мало вјероватно кад се зна да џентлмени тако нешто не износе у јавност. И како то, молим вас, да такву вијест оснажи Катарина.

Одласком Казанове у Праг, мало се што чуло о њему, па дакле још мање о Зановићу – тако је Вела закључио из тијесне раке, али је наставио сјетни дијалог с претком:

– Скончао си за рачун новог свијета и поретка демона благостања, је ли Мијате! Тај грамзиви сој надире у јагму, стампедом за земаљска блага. Вршља по туђим земљама и меридијанима. И то све из неколико тачкица мале Европе. То је противно византијској традицији и православљу.

Ударио ти, на предање, на "таблицу", на Трибала Фотија. А свјестан си био како ће се једног дана све открити и твоја "табула елефантина" и свих наших предака. То послање, дикане, не стоји на Велућа штапу и "штиту", чије си симболе носио од мора Боке, а твој их отац или неки прије њега изручио пред кућна врата Клобука, заметнуте оним срећковићем Омиљом те их унио крај кутњега огња. Урезао на штап као важан биљег фамиље.

Што те је стрефило Мијате?

Људски порок грабежи и зависти као Јаковљево љесково пруће што тасту Лавану преоте женскиње и богатство мала.

А и ти си зборио много тога, вели Томо. Опомињао и напомињао неки стид и кастиг, изрицао клетве, пороке у људима. Димио у све шеснаест о сврси постојања грешног човјека.

"Стиди се своје сврхе", била је твоја запамћена вика. Одмјеравао си као терзија сукно коме ћеш упутити те убиствене ријечи, јер си знао да се таквом касније није налазило стрва. А фукари, казао што казао, као да си пишао уз вјетар.

Чиме те салпа Хермес, ооо Мијате!

Упутио трговљу, од тебе начинио прилику која се једним дијелом пече на ватри, док се други смрзава у леду. Удануо ти је људску крепост која је лишена стида пред собом, дао ти мјеру – премјеру.

Знао си трпјети камен у чизми из страха да ти се већи не утруни. Боже, јесмо ли ти баш толико скривили, и кад те Ана уклони од нас?

Јесмо, Мијате, прије него се родио Омиљ, прије но стигосмо на Атонску гору, кад Марија туда пролазаше.

Бог те зауставио и уљудио Мијате, овдје у сувоти. На пропланку, у земљи "црвених", уз бистри поток који вјечито ври и не пресушује као твој у динарској каменој пустињи. Зауставио те да братству не крцаш несрећу. А, ко зна, – и опет протрну – није ли дио пара од "ватрене водице" потарацао темеље куће у Тергесту!

Опрости грешним мислима, рођаче, исповијест пред твојим костима је искрена. Мало је мјеста гдје се слободно може зборити.

Нешто прије молбе Господу, пред најсвечанији чин тајне евхаристије, божанствени појац у православном храму, људским ће гласом и звуком казати боље и узвишеније од ма каквог инструмента"... и молим ти сја Боже наш"^[48].

Ко тај звук и пој није слушао, томе молитва није покренула најдубљу емоцију, када си најближе Богу. И ево му се усрдно молим за спас твоје грешне душе, без страха:

...., иако мало доцније и сама литургија вели: "са страхом Божјим приступите", дакле, само је Он безгрешан.

Иза молитве, Вела се прихвати пословања на рођаковом гробу. Смири мошти уљем и вином, додајућ дио о долгима нашим. Прекрсти се, дограби шаку спаљене земље те је просу по мокрим костима, наквашеним вином и уљем. Савјесно се позабави ковчегом, па кад наиђе на Данирине увојке умотане у фину свилу, поново размрси:

– То је "туђа кост", казивали су стари и Томо. Првом поштом биће отпремљени за Трст, нека почивају уз кароцера Шпирта.

На кога ћу насловити пошиљку, кад сам намјерно заметнуо сваки траг. Ја сам нестао!

Присили себе да не мисли о Данири и њеним увојцима али их одложи у џеп жакета, нека му грију срце.

Ковчег са осталим садржајем положи ниже рођакове главе са старим кључем у брави.

– Тако!

И заврши се једна српска судбина.

Гроб је обликовао на прилику плитке призме, с намјером да у оближњем шумарку притеше груби крст и пободе га над главом. У мислима нешто га цимну.

– Теби не приличи усправни крст, Велућу, јер он представља сусрет неба и земље, духовног и материјалног живота. Ванвременског-космолошког и земаљског. Тачка "судара" су укрштене праве на крсту – недокучива тајна бити, апсолутне истине.

Озидаћу камењем положени крст на гробу који биљежи антроплогију жене и мушкарца. Мушкарца дигнутог, дабоме дигнутог, и положене жене, како Бог заповиједа. Сусрети полова се догађају у материци, мјесту настајања и обнове.

Камени положени крст од плоче из потока, динарски мото. И опет се сјети новских неимара који су кораћали велике немањићке лавре, у мјесецима што су из себе истиснули зимогрожљиво слово "р".

Кренула је битка с временом; до заласка сунца ваљало је узидати (9х9), осамдесет и један камен. Те осам више један јесу девет. Тих 80 шиљатих каменова биће дубоко засађено у призму и чињеће монолит крста, а преостали биће постамент. На бјелутку постамента, врхом косјераче, дубоко уреза три крупна ћирилична слова М.В.П.

– Ево ти сувоте "филистеју", и не мош је боље дочекати, у плавно се нећеш находити.

Знак П (пи) је породична тајна изражена у дјеловима десне руке, од рамена до шаке ("од шаке до лакта" оном који оскрнави покојников гроб, да му "пљуне под прозор"), трећи дио шака са испруженим палцем – десет заповијести, и четири прста приде, а значе четири јахача апокалипсе. Свеукупно: 3,14.

Пред тим знамењем Мауро чије је име потекло од мрава, Божје ништице, како је тумачено од давнина, Вилотијев следбеник се умири, поклони и хришћански опрости.

Силазећи до бистрог потока, застао је да се окријепи тим блаженим напитком и да спере горчину. Лик који се одразио у води изражавао је захвалност Творчевим великостима, указивао на просвијетљеност ума за оно што га чека.

Мауро се није окретао ка узвишју. Испражњен толиким емоцијама хитао је превозу и великој ријеци, луксузном броду и Ани која ће га чекати на ранчу. Али, шта с њом? Уствари, приредиће јој још један бол. Они су припадали различитим свјетовима.

– Али, куда са причом о Ушари, како склонити бледоликог који је истраживао претке. Куда са М.В. П!

Тај Занович!

Залазио је дубоко у незнано, тумарао за врачем Мандана. Избивао мјесецима. И једног дана се вратио задовољан.

– Хвала на гостопримству, Велики Ушаро – ускликнуо је радосно чудесно висок бледолики који се представио као војвода од Санкти Сабае.

– Санкти Сабае – стаде пред загонетком Мауро.

И даривао поглавицу великим златником. Био је то "наполеондор".

IV

– Господин ди Скјака се вратио, ето га на броду – обавјештавао је још јутрос ностромо првог официра.

– Тако – изненади се Кароцас, радостан због Ани која већ два дана тугује у бродској кабини, разочарана племићевим поступком на фарми. Узалуд се посада трудила да је задовољи ненаметљивом пажњом, њено десператно и депресивно стање није одагнао ни први официр који се бринуо за њу, посвећујући јој и дио времена кад је броду био неопходнији. Брод и пловидба нису за њу, па уз натегнути разговор рече Кароцасу да ће се приклонити копну.

Прикључиће се старом пријатељу у Батон Ружу.

Овај је изненађен њеном одлуком, али јој се није супротставио.

– Хоће по сваку цијену да се разболи у задимљеном салуну уз Пита О’Кула. Боже, алај сам несрећан. На броду је била уз мене и нисам толико бринуо.

Ани, као да му је читала мисли, ускочи с разлозима одласка:

– Не желим бити на бризи ма коме, посебно вама. Ја сам вам и онако презахвална за све што сте учнили за мене. Имам свој позив музичара – забављача гдје се добро зарађује. Уз Пита сам сигурна, он је један велики мршавко.

Њена брига га дубоко косну те поче размишљати о себи.

– Добро каже Ани, јер будућност уз мене ништа јој не пружа. – Давнашњи унутрашњи бол је само његова. Што се кога тиче грижа савјести која га разиједа. Та осјећања не може надићи садашњост, нити их жели потиснути у страну. Упорност којом је држао прошлост уз свакодневицу, дражила је наду да ће се загонетни нестанак из старог краја разбистрити. Неко ће донијети вијест која ће скинути бреме и олакшати му остатак живота. Све се више пита чему сав труд, коме ће велики брод и богатство?

Да окрене путем повратка?

Којим путем! Та он је све за собом срушио. И стварно, гдје је ту нада?

Можда ће једнога дана кријући обићи очев гроб, ако га открије зараслог у мржњу због учињеног "дјела".

– Желим погледати Анине очи када се сусретну са талијанским племићем. Ах, како ће планути сјајем. Радовати се срећи блиских је и твоја радост. А што смо и колико на земљи, ни трептај ока. Никада ниси поштовао мржњу, ти – Кароцас, требао си поћи у монахе.

Весео човјек ди Скјака, ваљда ће је одвратити од намисли да се придружи манитом бенџисти што при сваком покрету удара костима и таре их као стара шклопоција – заврши немушту причу морнар и потврди гласно:

– Ваља удесити вријеме и мјесто, информацију и остало како би се нашао уз њих кад се поново сусретну. Једно ће бар бити јасно, је ли Ани у праву.

* * *

У главном бродском салону је живахно од сванућа. Весеље, живост и ненаметљива крепкост настављају се преподневљем. Даме и господа се задржавају уз господина Маура при дугачком шанку салона.

– Италијан је нулти забављач.

– И опасни заводник, драга моја. Не знам што би се десило мојој Лиз ако би често била уз њега.

Та молим вас, доживјела би право "ватрено крштење" под гаћама. Била би штета да га не испроба. Идеална прилика за младу даму уз оног њеног сивца.

– Изгубили би, господине, – разговарало се у мушком друштву на другом крају салона – жене су поводљиве за авантуристима, па ће ријетка одољети. И још ако је прилика. Погледајте само, каква привлачна моћ зрачи из њега. Но права је благодет што није од оних чији је циљ унесрећивање других. Спазисте ли љепотицу О’Конор, сва се унијела у тог брадатог Италијана, али он као да је не примећује. Да је по њеној сласти, одмах би пошла за њим на трећу палубу. Његов поглед не почива ни на једној, те будите увјерени да је Нели у вашим "моћним" рукама.

– Ех, господине, кад би је познавали. Она га је већ сместила у свој будоар – помисли несрећник са приличном ћелом на глави.

– Пијте господо за наш поновни сусрет. Уз вас сам до крајњих конзеквенци вискија. Данас је мој најрадоснији и једновремено најтужнији дан!

Погледи дама су га сврдлали сприједа и позади.

– ?

Нико се више од тога не усуди.

– Послије силних година стрепњи, неизвјесности и трагања, на крају сам нашао свог претка који је нетрагом нестао у неком прошлом времену занимајући се уз велику ријеку. Један далеки град некад се бринуо о њему, али без икаквог резултата. У потјеру је кренула ећеленца Република и други моћни "ганчи" које је ангажовала.

– И? – као да се питају.

– И, ништа дабоме; "сто бабица, килаво дијете", рекао је мој мудри свијет.

Кароцас се лецну, али није прихватио упозорење – многе пословице вјекују, а народи их приписују себи и својој "пртљаги". Једни су преписали цијела божанства других, па "изио вук магарца".

– Но, право рећи – настави Вела – просто невјероватно колико су трагачи оманули. А толико је близу, баш уз сами Клерксдејл, на једном пропланку – заврши шеретски.

Даме су усхићено аплаудирале, хватајући гестове и покрете племенитог Европљанина.

– И сахраних га хришћански, по православном обичају. Задњу реченицу господин граф изговори на неком егзотичном језику. Што се Енглеза тиче, могао је бити и мау-мау.

Кароцас је преводио господи и тресао се из основа.

Дамама се оте дубоки уздах, док су мушкарци одахнули, јер неће бити присиљавани да слушају досадне одломке из Библије.

– Ту сам, радите од мене што желите, данас сам уз оптимистички дио човјечанства.

Сви су на крају одахнули изузев првог официра којем се помало дизала копрена с очију. Он је и раније имао унутрашњу "буну", али је одбацивао чим је умирио. А то је радио заборавом. Но, није да није размишљао о углађеном, смјештајући га уз многа мјеста велике ријеке, али никад на право...

Но свеједно, свуда је тај пристао, али се и одбио чим би нешто своје завршио.

Боже, какав геније! Како је само открио Чака, просто га је дискредитовао и најурио, као камену плиску по води. Себе држи Европљанином из тамо неког рибарског села Ла Скјака или тако нешто. Ма дај, Кароцас, откуд говори српски! А што да не, источна обала Јадрана је "пет мјестице".

И капетан "Ист-а" је из Палерма. Обрео се на мом броду после мене, на веома загонетан начин, и пошто га је компанија додала баш мени. Заиста, чудан сплет околности. Чак је укрцан посредством капетана, кад је себи приписао и то ново име. Морам се извјетити код Ани, она ће знати бар нешто о њему.

– Православна сахрана претка – тутњи Кароцасом сумња, чиста и сува. Што то треба да значи? Једино да нас има на све стране. Зар Бокељи нису градили Суец, стичући племићка благородства, тамо гдје су се задржавали. Од Владивостока до Венеције.

Зашто не би и овај десперадос успут намакао такву неку титулу. А фин је као да је изишао из Старог Завјета, "вук у јагњећој кожи".

– Ма што је да је, тај господин, кад је невоља увијек се нађе на правој страни.

Даћу мало богатство ако погријешим – рече Кароцас дрхтавим гласом на италијанском језику.

– Напред господине са морејског острвља – изусти Вела прилазећи.

– Које ми је блиско, јер су се моји борили на њиховој страни, али не припадам њима. А за вас сам сигуран да сте стављали балкански камен под главу.

– Опклада је ваша, те сам вам наредан.

– И вријеме пред нама је наше – сад ће Кароцас са доста искривљеним српским, гдје се изубило "тврдо" Р.

* * *

Да ли је тај балкански камен сличан Јаковљевом кад се намјерио код Лавана, срачунат унапријед Исаковом монотеистичком главом да се племе не растури. Да, јер је његов син узео далек пут да би се ородио са најближим рођакама.

Тај камен није урим и тумим, као доказ велике вјере.

Балкански камен је понајвише сивац којим су прављена најмонументалнија и непревазиђена умјетничка дјела великог политеистичког хеленизма. Глава на том камену може значити одмор и сан о срећи, општој људској, великом балканском срцу. А гдје је срце ту је и Бог. Свуда на Балкану изузев Додоне јер јој је и Зевс рекао збогом, откада су је запосијели Арнаути, а он не може бити, нити је Арнаут.

Али опет сав тај Балкан је у знаку великих дјела и славне грчке легенде од Дунава (Истера), Крима, Измирне, Пуле, Лацијума, Египта и тамошње Тебе. Тим предјелима хиљадама година, управљала су собом и народом - бројна божанства, хероји, чаробњаци, дивови, кентаури, људи-богови.

Балканским морима и острвима, стизали су и одлазили Јасон и Медеја, краљ Ејет је тражећи своју ћерку дошао са Крима да би колонизовао Епир. Зевс управљо битком код Троје, Сизиф гурао камен уз планину, а Танталу висио над главом, тај исти балкански сивац. Он је оживио Пигмалионову љубав и олимписког Зевса.

Чуда су то била од хеленског Пантеона и Иктиног Партенона – Пропилеја.

Пресудне битке које су вођене између старог и новог свијета, политеизма и монотеизма, окончане су поразом Птоломејевића (Клеопатра) код Акцијума, а мало затим на рту Арканије и друго велико царство је потонуло.

Сентименталност за великим старим цивилазијама морала би опсједнути свако рационално биће, која га не гура у контрадицио ин ађето, јер ту се ради о стварима духа и срца. Што дух региструје морало би бити рационално – истинито. А божанско у нама је "ствар" људског срца. Његова истина се не тумачи, јер она је дата, виша истина – недокучива.

Не иди Богу у цркву разумом, не буди фарисеј.

V

Вилотије се јавља у друштву старца дуге бијеле браде и косе подобију св. Илије из једног славног манастира. Вели да је нашијенац Фотије, што је прва копија ономе Омиљу – претходница немањићких Бокеза, кораћара који су кресали "сивац" нашим главним лаврама. Каменоклесача од којих и данас по неки претече, а такав је Станко Мокрињски.

– Дакако Станко, што је из камена изишао, у њему се станио. Вактом из њега избио, кад је требало окресати споменик Српском Краљу на једној од високих орјенских кота. Тог су невјерници срушили, а Станко одлепетао у заборав.

– Што ти, Вилотије, помињеш тог каменог деспота Лепетића кад теке ако се родио?

– Писано је! Да ће тај избити из станца, и то око краља, па кад се тако што види, ваља и други да знају.

Сновима не вјерујем, размишља Скјака, а опет се од њих доста тога оствари. Ево, што ће узаме толики брадати и космати пржиоци, уљуђени преци. Нијесу без неке; чине сијела, вире у "каљак", у умњак, стимавају како ће ме горе палити. Има ли се "око шта"?

Слично је зборио један други Мијат кад је менцово нека граховска племена пошто су се одвојила од Ерцеговине и Луке Вукаловића. Само тај Мијат није сумњао или питао, већ тврдио: "нема се окофта" (око шта). Каква фина иронија!

Сан га није узнемирио, јер му зна верак и коликомудраго тога, могао је сачинити прави сановник у дјеловима, као Мојсијево "Петокњижје"; сновиђења – уочи поноћи, на поноћ, на уставке поноћи и пред зору. Апокрифни снови су дневни који су ухватили маха кад човјек замени ноћ за дан. И за њих нема сановника, записани су у Апокалипси!

Мало чему се тај нада, па се и не изненађује, као ни Иркињи Ани која га дочека на вратима истог салона у којем је становала кад је брод пловио узводно, срећна, као домаћица ложиоца бадњака. Недостајала јој је пшеница бјелица.

– Нисам издржала, господине, не подносим ранчерску идилу и јутарњу рику телади. Сви се некамо журе, а теби бране да ма што прихватиш. Чак су примијетили да и успаванке које сам пјевала нису за њихову дјецу.

Мауро се присјети предања. – Можда су у праву, Ани, уз комуникације је бучније, па успаванка није уљуљкивала већ раздраживала. Просторима куда се нас двоје крећемо, све се такмичи и утркује за нечим. Видите, и звијери су се од нас одбиле.

– Боже, има ли још чагаља у Европи – рече Мауро непознатим језиком, па умукну.

Ани га радознало осмотри очекујући ваљда да настави.

– Куда ће леди Ан - господин се врати у садашњост иако је знао што значи претјерана радозналост, – у Њу Орлеанс?

– Већ сам вас упозорила да не припадам тамо. У Батон Руж ћу гдје и спадам. Салуну "Лађара Реја" и Питу О’Кулу.

– Питу О’Кулу – звизну пренеражени Мауро али се и обузда. – С којим правом се мијешам у њен живот.

– Сви сте се уротили против мене. Кароцас ми брани изласке с брода, ако се већ некако допреми до луке.

– Да?

– Брод је узводно имао хаварију.

– Те ћемо у дужу "оправку" – снеби се Мауро – код "Лађара Реја". Кад је већ тако, идем до костура Бенџамина - како је звао О’Кула – не би ли открио прелијепу Џун.

Поподне је кормилар једва успијевао одржати брод при матици ријеке. Конорс је интезивирао "ратно стање" посади, скоро до побуне, па је Кароцас употребио највеће умијеће мировног вијећа "добрих људи" те наступи затишје.

Следећег тренутка бавио се Сицилијанцем:

– Како да га наговорим не би ли Ани задржали на броду, да је нечим омаме док умакну Батон Ружу.

У "Лађару Реју" спрема се олуја – увјеравам вас Мауро.

– Премјеравају пређом брод – нашали се брадати.

– Та фамозна Џун има да намакне кермес.

– Ха, какав изазов, хоћете ли и ви тражити њену руку – погледа га радознало.

– Сав тај урнебес је велика превара којој је циљ невиђена пљачка, те бих на сваки начин желио уклонити Ани од свих искушења.

VI

Пјевачица је мирно спавала у бродској кабини уљуљкана ефикасним коктелима главног бармена.

Истовремено је Сицилијанац водио озбиљан разговор са костуром Питом О’Кулом о судбини успаване љепотице. Колику и какву сигурност јој може пружити тај мршавко? Овај му је све вријеме трпао увјеравања, па и озбиљне гаранције, тако да се мобиле умири. Напокон, схвати да Ани воли свој позив и да је узалудан труд господина првог официра.

– Идите за својим срцем дјевојко, ја вам нећу препријечити пут нити судбину тјерати да убрза крај. Нећете на воду, али хоћете уз њу, тако сте сигурнији, да вам је на видику, али се и плашите ње јер је то моћни женски род, којег боље познајете од успаниченог Кароцаса. Само да се сјети како смо сви испливали из ње, не би се толико бринуо, нарочито не он који је вјечито уз воду. Но дај ти знај, можда има какво претешко искуство са једним од услова живота, можебит да је остао на "сувом" у мајчиној утроби.

Ви сигурно нећете имати среће у великом граду, како вас учи Кароцас, већ управо уз воду. И не бојте се јер су воде одвојене постањем; на оне горе, доље и између. Имаћете довољно влажности за своју суву, ирску кожу.

За трајања тих немуштих медитација бенџист је стајао апостолски миран и прибран, јер му је срце одавало мајчину вјеронауку, једину коју човјек истински прихвати за живота.

– Добро, господине косту... – Пит, али како да вјерујем на ријеч, а толико се слабо познајемо. Од свега што је сигурно уз вас је то фамозно О’. И око, дабоме.

– Не сјећам се да сте ме што питали, а велико "О" су ми предали преци као наслеђе, амајлију не би ли се разликовао од других Британаца, те је више ствар навике и традиције како се не би загубили у енглеском мору. Мора да ме због тога мрзите. Да сте на мом мјесту, ја бих врискао. А тек што ће наступити кад се уздигне лихварска интернационала и други "саваоти".

Али видите, ја се не бојим мржње, пошто за њу нисте припремљени. Ви мора да потичете из благих предјела гдје се далеко види, а "илинице" су знакови, као димни сигнали индијански. Ваши богови су избили из мноштва људи.

Јесте, ви сте ме први непогрешиви крстили, јер овакав какав сам, добро би послужио очигледној настави – мустра неком од минулих миленијума.

– Као неандреталац – нашали се Мауро.

– Није лоше. Све о мени "прочитали" сте код првог сусрета, али ја ипак проклето добро свирам на овом американском ситу, боље и од многих старосједилаца.

– Хм, – истински је сумњао мобиле – ни пратња није за одбацивање уз шпанске кастањете – овдје је гост мислио на Питове климаве кости прстију које су повремено давале такт успаваном клавиристи а око циљало вјечност.

– Неизмјерно сам вам захвалан, ако смо се разумијели.

– Ритам прстију клавиристу држи тријезним и не дозвољава му да се збуни код толиког броја дирки.

– Гријешите, иако је све речено у намјери да унесе мало ведрине код досадне конверзације. Нас редовно исправља фина дама о којој смо малочас диванили, Но, доста о мени. Што може бити занимљивог уз набијеђеног музичара и једну непознату скво.

– Напред мистер О’ – узвикну граф враћајући га његовој познаници.

– Та дама је набијена тугом, али и захвалношћу што ће у миру и малом весељу провести једну ноћ на подијуму за музику крај велике воде. Она је диван створ која тек што се вратила из прошлости коју не познајемо, те банула у сулудо вријеме данашњице.

Замислите, компонује на теме школских балада за жичане инструменте и женски глас, Тада проклети клавирист одмара своје оловне прсте – истреса Пит сав бијес на компањонове дисонанце.

– Не морате ми вјеровати, али сам за њега писао читаве мале етиде и "скаладе" не би ли се добила складна цјелина и они фини прелази што музику и чини највећом умјетношћу. И кад би успјело, о Боже, и небески псалми би застали. Таква музика уздиже право у космос, разгони маглине Арарата како би Ноје изишао на суво.

Ди Скјака је опчињен слушао мршавог музичара који је живио за тренутке узвишености, а који очигледно није слушао Мокрањчеву литургију "... и молим ти сја Боже наш".

Такву Ани није познавао, а исповијест господина О-а подсјети га на дио приче о дјечјим успаванкама на ранчу.

– Ради чега се није сјетила тих "псалама"? Из страха да не изиђе на лош глас, да је не прогласе монахињом какве секте. А истина је да људи који разумију земљу и који су изникли из ње као секвоје, не ваљају заграђај око Божјег плота, но предано исповиједају хришћанство.

И, одједном му просвијетли:

– Да те теме нису звучале, рецимо овако: "вјееећеерњиј звооон, или можда овако:"ееееј јууухњеем’!

– Тако, тако, молим вас, поновите не би ли сву ту топлоту и дивља прерија упила.

Мауро никако да опрости себи неодстојан поступак према једној дами. Мрзио је себе и Кароцаса – она припада људима са ријеке, ријетким добрим људима који питоме дивљину и окајавају геноцид што су њихови очеви учинили над Индијанцима. Прошлошћу је везана за Кароцаса, јер је формално ишчупао из руку младом ратнику, али свеједно, њен истински нерв је везан за музику. Но, официр, дознавши која јој опасност пријети од подмуклог Чака је у праву што се брине и жури да је одмакне у какав велики град, далеко од салуна и десперадоса.

– Ако је граф имало разумије – мучи се први официр, али и посумња – тај не може никога задржати поред себе, јер некуд жури, као чамац матицом велике ријеке пред суноврат водопада. А она нек се склања од тих брзака, мутне воде и потражи срећу на другом простору, јер не бих поднио њену нову несрећу.

VII

Салун је налик паклу, сличан баханалијама цезарског Рима или Содоми пред Лотов одлазак.

Каубоји, трапери, ранчери, лучки десперадоси и пустолови се жесте наливени пићем – људски говор је урлик. Чека се персона вечери, фамозна љепотица Џун да посједне арену и да од себе аваза.

Угледни гости "Ист-а", сепарирани уз нарочите столове на отвореној веранди са чијег се узвишја шири поглед на ноћну ријеку, и на "перистил" салуна, чине повлашћени "ред" којем ће се у изузетним тренуцима званичности обраћати и организатори и учесници – актери, артистичког и такмичарског дијела. Њима ће се поклонити и сама Џун, а главну, невидљиву режију преузео је Чак.

Капетан Конорс тек што није експлодирао од неког унутрашњег набоја који ће перфорирати прије него се ишта помакне.

Уз помоћ мрких момака, многобројни гости су под привидном контролом. Суровост погледа тих редара иде изнад присутног "свијета", што ове упозорава да су презрени и да од тих не очекују никакву милост или, не дај Боже, етикецију.

Даме, гошће салуна-хотела, провирују кроз импровизоване засторе, излијећу подестима, верандама - "адитонима", нашки речено пањегама и одмориштима степеништа, показујући себе у дречавим тоалетама. Подуши бива и која кринолина. Салун реагује одобравањем и звиждуцима:

– А ха, моја тета Мери је приличнија од оне што се исперила на "перистилу", а тек "индијанка" – додају вакероси пуни "фине" њежности за "старамајке" потоперене да направе дистанцу од прекрасне Џун.

– Бакице, чекају те унучићи да им припремиш пориџ – била је порука једног од тих "шкота" што су му једино недостајале гајде па је и даље засмијавао салун и каубоје двојице ранчера карташа, који су се скупили ближе рингу не би ли подржали свог пријатеља Скјаку.

Каубоји, сурови момци, нису праштали "госпођицама", а оне су само жељеле да се бар једном у животу покажу и да се нађу на мјесту предвиђеном за дуго најављивани спектакл.

– "Клеопатра" ће ускоро избити, али ко ће бити "Антоније" – узвикује капетан Конорс.

"Званичне" жене заобилазе украшену арену и њуше мирисе, но убрзо се диже несносна галама те невољнице бивају протјеране.

Каубој распали флашом по централној светиљци, мрак подстакну обрачун и општу макљажу у партеру, али и у "авлији" перистила. Немилосрдни људи су извршавали задатке реда. Бездушност примијењена на припитог каубоја била је при крају, кад је гранула нова свјетлост, довољно да веранда устане на ноге бучно реагујући.

– Тако се обезбеђује ред на сличним приредбама – упозорава Конорс, и навуче подозрење угледника са "Ист-а".

Невидљиви дискретно увјерава околину да је приредба срачуната како би се присутни опељешили. Опомена се шири просторима, али нико да напусти арену, као да се очекују гладијатори. Атмосфера салуна је донесена из Европе, па "усавршена" дрвеним доскатом, прашином, знојем и вашкама.

Опкладе пљуште, једна другу престижу, једва их региструје група одабраних, у чију снагу једино немој сумњати. Концентрисани уз подијум музике назиру и надгледају да се новац нађе у "правим" рукама.

* * *

Програм вечери је познат јер је најављиван данима, а врти се, дабоме, око Џун и њених "малих и великих ствари"; посебни смијешак, те марама, подвезице и остале крпице, до ње као цјелине, у једном комаду на крају као врхунцу.

Увијек је пар бораца који ће положити свотицу, али и мало богатство. Побједнику припада 7/8, али тек на "заглаву" кермеса.

Прва борба је рвање слободним стилом, за наклоност дама пратиља.

Кандидаткиње су распоређене уз арену да подстакну утакмицу, али и да се "смање" кад дође вријеме за Џун која ће пружити бијеле руке побједнику.

Граја махнитог свијета надјачала је музички дуо, ипак несвикао на такав урнебес.

– Вечерас ће ме запамтити Батон Руж – мумла Чак над капетановом главом.

Клавирист удара туш диркама и себи, О’Кул акордује по бенџу, те на једвите јаде извуче Ани на подијум музике, гдје се обично смјести пјевачица.

Ани, драга Ани – кликтали су млади каубоји и морнари. Пијмо за њен велики повратак. Она, уплашена и блиједа се поклони. Бијело, као фој најљепшег папира, лице је подстицало ирску провидну љепоту. Сазнање о присуству и вјера у снажног брадатог мушкарца је разведри и поврати јој уобичајену веселост.

У хаљини као прољетно небо, дјеловала је анђеоски, а прозирни модри вео наднесен на дугачке плаве коврџе, момке је остављао без даха.

То је наш анђео – која је то сад Џун!

Многи су бијеснили, а Чак посебно – никад се за мене није тако обукла, проклета Ани, ти ме ниси вољела.

А сада волиш Кароцаса?

Овај, који је по неписаној хијерархији држао десну Конорсу, бродском заповједнику, дрхти од бијеса, па се и заборави. Увијек спуштена официрска капа испе се на врх тјемена.

– Што хоће тај пустолов, да унесрећи дјевојку, дозира драму њеним невољама, као да јој их није довољно. Изазива опаког Чака, који значајно погледа свог компањона Конорса.

Од стола на веранди издвоји се човјек и изгуби уз ријеку. Хитао је ка арсеналу и кабинама Маура и Ан. Био је то грмаљ, гарбунијер који се данима није помаљао из калдаје. Много тога је слутило на давна, безобзирна времена обрачуна на мору.

Костур О’ је ван себе, небеска музика допире до полегле степске траве и прегријане прерије, акорди садртих дирки клавира потмуло одзвањају, попут напуклих звона Константинопоља 1204-те. Нестварна музика не приличи свијету такмичарског духа и узавреле крви што држи палчеве закачене о споне на куковима, а кажипрст на окидачу кратке цијеви.

– Побиједиће мој изабраник – тамбурају прсти сувог кентаура у жице бенџа, али шта хоће Ани уз гиздавог Европљанина, зар јој је он заштита. Радије бих је видио уз Кароцаса. Она као да је сигурна да ће Чак бити миран. Изазива пред важне догађаје, жели да га узнемири и деконцентрише. Да га јавно извргне руглу.

Нека, доста је патила.

– Биће русваја, кажу ми старе кости, сврби ме кичма, поскупиће со – нашали се О’Кул на свој рачун.

Свијет се набија као барут у стару једноцијевку, којој преостаје једино да "процвјета" тамо гдје је набој најтврђи. Новак у фраку ће ударити печате вечери.

– Дакако – потврђују ранчери и познаници дотичног новака. – Тај је велики џентлмен, кад вам кажем, сви ће навијамо за њега ако се дохвати, таман и кашике.

– Језик за зубе, говедару, свако има право изабрати свог кандидата, али га јавно не истицати – такве су пропозиције.

Снажни ранчер га премјери на све начине, препеди па му уврну шаку од које се изгуби на патос, након чега је био посалижан чизмама и сарама тако елегантно да "главни" не примијети.

– Откуд вакеросу хвала за уљеза, обраслог у "црне гуњине" – изби нови присталица другог официра.

– Господина и џентлмена, аристократу тек приспијелог из срца цивилизованог Медитерана називати погрдним именима, – устрепта један од ранчера – Сицилијанца, благородног ди Скјаку!

– Кажете да је од Сицилије?

– Дакако, тамошњи племић, ако већ знате што то уопште значи. Један фини играч покера. Необично, и кад губи велике своте, не скида осмијех са усана.

Саговорници се раздвојише, а један од њих похита ради извјештаја "главном штабу":

– Бос – нестрпљиво насрну на газду који је имао дијалог са Конорсом.

– Бос, прво напојницу па вијест!

– Пљуни је већ једном, стрпљење ме издаје, а ти знаш на што сам све спреман.

– Разумијем господине шефе – упристоји се достављач. – Онај господин тамо, намјерава се убацити у ваш посао.

– Марш, битанго, тог пацова сам срео кад си био у пеленама. Код Чака новци се зарађују по цијену напора и крви.

Забезекнути достављач се удаљи празних шака намјеран да му се једном освети за увреду.

* * *

Пит О’Кул примора себе да остави инструмент и превали невелико одстојање до веранде како би јавно питао господина графа је ли вољан учествовати у такмичењу за руку дјевојке, јер је из истине мислио да је Џун најљепша жена под капом небеском. Уз Мисисипи и даље, права љепотица и да ће вечерашње борбе ући у легенду велике ријеке. Дабоме, себи је прискрбио повластице и видно мјесто водитеља главног дијела програма, музичара и композитора тих кратких "фуга". – Ах, музика, има ли шта узвишеније од ње. Она је звук који се појавио пре гласа. Хоће ли ме клавирист слиједити – мислио је костур примичући се веранди.

– Да, питаће га пред свима и пред суровим Чаком, који је последњих мјесеци према њему и инструменту изузетно дарежљив, али, питаће га па таман остао без тих проклетих дарова. А можда би било упутније, ради њега самог, финог господина, ради хотела и Ани да се овог часа изгуби.

Салуном одзвања цокетање костију о неподмазане зглобове, завлада неки проклети судбински мир као да се покренула сатана. Из кукова се чује као далеки звон прапораца у снијегу.

– Понизно јављам господину капетану Конорсу, Чаку и осталој господи присутној на веранди, да као главни конферансијер вечери покренем...

– Само напред – осорно ће Чак. Али прво објасни зашто је Ани престала гугутати? Фали јој неко од мојих јајаца.

– Крећемо господине, Ани је спремна као увијек.

– Па што хоћеш од мене?

– Молим господина Конорса да ми дозволи ријеч – испрси се важно костур О'. Салун ме пита, као главног конферансијеа и гласноговорника приредбе, хоће ли овдје присутни господин учествовати у игри за Џунину наклоност. Знате, тај ми је обећао и прије мјесец дана да ће бити овдје кад такмичење крене.

– Зашто нас раније ниси обавјестио – пита капетан Конорс, правећи се "тоша".

– Ко да буде сигуран у ријеч пустолова!

– Имате право, господине Кул – окуражи га мобиле, само напред, слободно питајте присутне јесу ли за ваш предлог.

У истом тренутку, као по договору, јави се клавирски туш, а Пит искористи збуњеност и затишје па се обрати веранди:

– Даме и господо, господине Конорс, изражавајући жељу многих у салуну "Лађара Реја", питам господина Велу, сицилијанског племића, да ли је вољан испунити давнашње обећање и борити се за руку прелијепе Џун?

– Без бриге пријатељу О’, кад су племенити варали!

– Никада – рекла је напуклина из О’-а.

– Морате знати, господине церемонијал мајсторе, да о томе одлучујем ја, а не овдје присутна господа. Никоме не браним да буде такмац, да одустане, па ма ко то био овдје, и ван салуна, ако на вријеме испуни дате такмичарске услове. Али господине, минимум пропозиција мора се знати унапријед, ваља их објавити како би се публика равнала и била увјерена да ће борбе протећи фер-океј!

– Ма каква игра мескалеросу – умијеша се Чак – за руку те часне даме има да лети перје, иверје, имање и много тога.

– Ето видите, сада смо на чистини – фер, нема шта, осим...

– Ушао вам пиљак у чизму, а камен притиска срце.

– Да, подједнако ме жестоко жуљају. Ко држи касу, капетане? – наставио је племенити ди Скјака који се овом приликом уресио одором мексиканског кабаљероса, што је излуђивало другог официра.

– Не брините, све је под контролом – изјави не без поноса О’, што изазва доста отворен потсмијех уског круга људи. – Улогу која ми је повјерена, извршићу до краја, јер сам наклоњен леди Џун.

– Држим до ваше ријечи и поштења, мистер О’!

Капетан Конорс је ту двојицу држао за преиспољне будале, те их занемари, па једним оком обухвати присутне на веранди, док је друго одмарао на ријеци. Чудна нека игра очију, као да се ради о чакарастом погледу.

– Него, – опет ће ди Скјака – код толиких учесника, нешто се ипак одређеније мора знати – ко, када и са којим средствима улази у борбу. Који су горњи лимити, гдје да се стане.

На крају..., ко гарантује да је та фамозна Џун вриједна свеопште макљаже.

Сумња незнаног госта би пропраћена звиждуцима и одобравањем.

– Дозволите, леди је позната уз ријеку – узруја се О’.

– Не замјерите мескалеросу, али кад угледа красоту, приговори ће отпасти – увјерава присутне Конорс.

– Нека буде тако – одговорише многи који су сумњали у Џун, а тој дреци и надгорњавању странац је одговорио равнодушним миром.

– Нисте сагласни, одустајете од борбе – чикао га је други официр.

– Напротив, бићу први изазивач Џунином изабранику.

– У своје вријеме, господине – показа се умирујуће Конорс – и ако вас именује Џун.

– Кад смо код званичних лица, учесника и пропозиција, у каквом се својству јављате, ви господине, вјерујем како сте одабрали флорет – подругну се Вела.

– Моја маленкост је прерасла такво шта, а ако већ треба да се зна, бићу главни судија.

– Господине врховни, јесмо ли до краја размотрили пропозиције. Како ћете одстранити бројне људе који се мјесецима припремају да освоје руку те тајанствене даме. Има ли излучних такмичења, слично петловима!

– Забога, какви петлови. Зар толика господа петлови!

– Овај угледни хотел, у досадашњем трајању, није доживео већу увреду. Нису овдје депои Чикага, странче – насрну Чак.

– Директни изабраници и играчи неће се тући у предигри – узимао је "организациони секретар сумита" О’ ствар у свој посјед. – Не будимо на крај срца, побогу.

– Разумијем већ некако – правио се глупим граф; доње рубље и парфуми допасће ситнијој пари, за месо ће се јављати одабрани – је ли да! Али мени је испод нивоа де се бијем за голу даму, па таман да је и Атлантова ћерка Маја.

– Господине графе, забога, каква голотиња и срамота, пред вама ће бити дама са лорњоном и шеширом – упаде О’.

Странца прођоше трнци.

– Дама са лорњонетом!

Чак шкргуће зубима и слади се брзој освети, прешаственог претка – који му је указао сам крај обрачуна.

– А улог?

– Мис Џун ће га одредити, то је њено право.

– Како је утврдила "тежину" такмаца?

– Угледне даме попут ове, још у дјетињству су изградиле оштра мјерила и ваге. Непогрешиво гађају по мушком тоболцу.

– Конорс, нисам сумњао да сте упућени у свјетска чудеса, бићете прави врховни, но вјерујем да бисте више жељели да вас мис Џун почаствује главним такмацем њеном изабранику. Судијску улогу бисте препустили мени, зар не?

* * *

Такмичари малих могућности се слажу уз арену; каубоји ће се песничити и без икаквог дарка – за осмијех дјевојке, аплауз. За Џунин смијешак даће двогодишњу говедарску уштеђевину. Даће они и без Џун, да се понесу са гоничем сусједног ранча. Да му врате дуг за ранија понижења; намјерно изазвану тучу пред дјевојком, избијени зуб. Други би да се похвале госпођицама и ранчерским ћеркама, и тако неким лепојкама из других салуна на дугој ријеци.

Замислите, о подвезици која је опасивала Џунино обло бедро, те чарапи. О марами или интимном комаду стидне робе. О позлаћеном брошу, укосници.

Такмичење се уходава. Рвање слободним стилом и без икаквог стила се приводи крају. Пит О’ се пентра ка узвишењу перистила, одакле се контролише ограђено двориште и салун, наслањајући се на полукружни парапет. У руци му се нађе плава изблијеђела пудријера.

– Тешкаши, ко се јавља; што се даје за овај уникатни предмет!

Проводаџилук цвјета те Пит пријави двоје "одабраних". Био је сигуран како ће грмаљ очистити маљка колико да трепнеш. Преварио се у скори крај борбе која је трајала. "Малиша" је на измаку снага поткупио горостаса и бацио га преко конопца у публику.

Славодобитно је потом уздигао пудријеру над главом силазећи међу своје вакеросе, који су припадали оној двојици ранчера, изазивајући неописиво одушевљење групе каубоја који су се утркивали да макар додирну освојену ствар.

Борбе су слиједиле једна другу, О’ је на"перистилу" неприкосновено управљао масом.

Појавила се и толико очекивана Џун са лорњонетом у руци у пратњи шарене свите осредње љепоте. Мауру није било тешко да у њој препозна фамозну Роуз са "Модоса".

– Дотјерала се, нема шта, као да је изишла из престижног европског салона за умивање ружноће.

Одушевљење је брзо венуло, јер се Роуз из неког разлога покрила једва прозирним велом. Потом је навучен импровизовани застор од тешког црвеног дамаста, да би ова скинула гаћице. Час затим појави се пред свијетом држећи их високо над главом.

О’Кул настави – 20 долара!

Предмет је стао на 28, ни цента више.

Џун је хитнула "свилу" која се јездећи салуном увија напуњена преврелим ваздухом.

Ближи се финале и расплет. Мауро слути буру, али не открива од које ће стране кренути, па чак ни ко ће бити жртвован.

– Сумњиво, никаквог знака од Вилотија. И он је збуњен вашаром. Женске, ношене гаћице, плове кроз згуснути етар. Трибал Фотије Сотир за тако шта није имао "карту". Но, што би од мене? У Клерксдејлу су утврдили да је фантомско коферче нестало у рукама Мандана. Узалудан им је испао труд код великог Ушаре, не би ли открили садржај кофера. А нуђено му је прилично тога, и нове репетирке. Коме сам потребан без блага!

Ваљда ће сулуди Чак кренути ради освете, због Ани. Та он ју је одгурнуо од себе нестајући са лажном валижом. Управо ради те подвале, али...

Неке коцкице су недостајале.

Ани је журила ка подијуму за музику, била је потребна гостима. Сеанс мајстор се спуштао са узвишења "перистила". У ишчекивању скорог наступа, Ани је истиснула Велу, но у пролазу му ипак добаци:

– Чувајте се графе, у игри су животи. Велика добра ће уз превару промијенити власнике.

Одушевљење у партеру је сплашњавало, а у "перистилу" расло. Тада се Мауро искрао ка главном ситију града. Стићи ће тај да обави све што је замислио и вратити се спреман у арену, кад ће се тумачити главна борба.

– Не трабуњај, – прекори себе – ова фртутма је око мене или Кароцаса. Рачунају на наше "дубоке"џепове и мимо фамозне валиже.

Џун се повукла да предахне и прикупи снагу за праве јунаке. У салуну је остао вакуум, скоро празнина коју не надомјести ни нова количина вискија.

Газда је гријао дланове на туђој студени. Негдје из дубине га је опомињало – Биће русваја! Кућу ће ноћ изнијети на лош глас, гори од досадашњег који је прати откад их напусти Ани.

Али, хвалим ти се Боже, она се коначно вратила, доста јој је потуцања по ријеци. Та дјевојка ће вратити виђене госте. Ипак, брине ме присуство толиких сподоба, што се крију под стрехама и сводовима дрвеног "перистила". Чељад спуштених шешира и запуштене вањштине, кад нешто опако почну, ће да одраде посао. Напашће нечији брод – просвијетли се крчмарев ум.

Исте мисли је сновао Мауро, али у конкретнијем обличју, те скрену према "Ист-у".

Бродом је управљао уобичајени ред, увесељавани су ријетки гости у главном бродском салону. Сви се обрадоваше Мауру. Новоименовани други официр, млад, отресит момак, пође му у сусрет. И ностромо изрони из таме.

Далеко од очију путника, жустро се расправља о догађајима које је претпоставио Вела.

– Немогуће – не прихвата ностромо, који је тешко примао стварност гдје нема реда. – Не могу рушити правила субординације, искључите ме из акције. Такве налоге издаје једино командант Конорс, и када оцијени да је на помолу жестока невоља.

– Каквом помолу, господине боцман, команданта и првог официра нема на броду.

– Према томе ништа од тога што господин Мауро предвиђа. Што први, Кароцас, није дошао на такву авантуристичку идеју, већ господин којег не познајемо довољно.

– Управо се ради о фином господину и личном пријатељу првог.

* * *

– Нестаде "Мексиканац"?

Јесте ли запазили што све има на себи – задиркује кормилар присутне , а чијом кривицом је страдао брод.

– Иде у арену с биковима – нашали се други официр на подбоде боцманових људи.

– Пошао је за послом јер је наслутио "богату" ловину, а ви, молим, преузмите обавезе. На заповијест – јасно! Моје је да у овом тренутку бринем о здрављу посаде и брода. Путнике не обавјештавајте да не наступи паника, ни "бијело" особље које је уз њих. Палубе треба осигурати, нарочито улазну. Такође механику и "ниски" дио крме. Командни мост је моја брига – па се удаљи за послом.

Калдаја је обавијештена да снизи напон паре испод погонског минимума, на мјеру која ће одржавати пристојну топлоту кабина и друштвених просторија. Дежурни у макини се погледаше и закључише да је хаварија на погонском точку озбиљна.

Човјек у униформи торера се нечујно изгуби умичући за непогрешивим инстинктом наслијеђеним од предака, којим је у цјелини "управљао" Вилотије. А како се ближио крај времена, Омиљ, о којем је мало говорено, узимао је озбиљнијег маха у њему.

– Да ли сам све предвидио – узнемири се Мауро. Изненађење не смије пореметити концентрацију на сам крај. Погрешна претпоставка, па закључак, ризикују много тога.

Ташнер је обећао да ћу бити задовољан са послом, али ће и златар учинити своје – увјеравао га је мајстор за кожу што је одмах уз седлара.

У њему је кувало, помисао да касни и да ће напор бити узалудан, чинила га је нервозним. Убрза корак да би се затим дао у трк кроз густи мрак.

– Једном сам већ имао ту безглаву јурњаву – присјети се Лантерне Векије и тршћанске луке – прекратак земаљски живот протутње мислима које су једва стизале бјесомучну трку кроз мрак. Другом га је извијесна дама у Венецији питала зашто трчи – погрешан, туђи живот!

– Плејаде, хм!

За мало овоземаљског жића мораш се потрудити, при томе задовољавајући друге. Чувати њихову љубав, као сваки курета, и не кажњавати их за немар, као наш Стрибог, који се зна осветити.

VIII

Пуцањ тромблона, машкула или друге повеће направе уфитиљене с врата хотела, веранде или "перистила", најави излазак толико жељене Џун.

– Одвојила се од свог "предива" – ускликну један од претендената.

Кад се експлозија приземнила, барутни гасови престали давити киселкастим отровом дисајне органе, костур се важно исправи. Једном руком је лагано пребирао бенџине жице, а другом ударао гламур "кастањетама" у ритму лаганог корака. Ваља казати да се почесто служио упреденим шесторедним кајишем од којотске чапре за качење инструмента о танушни издужени врат, тако да му је глава штрчала високо као да је пред "табљом". Овог пута "кастањете" је пратио стари Мич кратким, одсјечним убодима у рупе дирки, кад је преузимао први дио фуге, господина О’-а.

Џун се јави у "сјају" свемогућних небеских шара, надјевених на пространу кринолину под којом су се назирали обручи од танког прућа. Горњи дио тијела је осигурала корсетом уздужних плаво-бијелих пруга стегнутим црвеним фириџелом како би се потенцирала виткост. Сисе су набрекле да пукну.

На глави је почивала полудијадема на чијим су се завршецима истицале црвене руже од креп папира.

Сву љепоту и шарм, ако их је било при тој дами, отјера неприкладна кринолина, маскаре и шминка.

– Боже, – запрепастише се даме на веранди, док је Ани покрила лице рукама да је не изда. Но, Џунина љепота није ни намијењена таквим, већ обичном свијету.

Пратиље јој намјестише лежаљку – љуљашку, ближе предњем дијелу арене за борбу, те скратише подијум тешким јарко-црвеним дамастом. На плитком источњачком послужавнику од фине пиринчане сламе, уприличише почивало за лепезу, која, је ли се отворила, открива простопроширену "црну удовицу".

"Федер" даме заузеше правилно одстојање од Џун, главна приредба је могла да почне.

– Борцима у вечерашњој одсудној бици, велики брод "Ис" жели фер борбу и све најбоље. И његов капетан Конорс који је ту са нама – изјави О’.

– Поздрав капетану – гугуче у преливима Џун и настави:

– Драга господо, свима је познато да је мој изабраник ненадмашни морски вук и "којот" Мисисипија капетан Чак, који се из љубави према пустоловинама често пењао и спуштао по официрској лествици вредности и висина. Његов бурни живот дира многа женска срца, која му се нису примицала управо зато што је у власти само једне жене, а то сам ја, Џун. Дуго због тога осјећам неправду, нисам ли заробила тог сјајног мужа, није ли вријеме да пође другој. Кад тако што осјети, жена не смије бити себична, већ вољеном треба пружити прилику да се његова штићеница вара.

Ако се господин Чак буде вечерас борио срчано и мушки, па у витешкој борби побиједи новог изабраника, нећу га пустити другој. Али, ако изгуби, моја ће наклоност припасти побједнику.

– Који је тај срећник, да ако треба и погине за руку прелијепе Џун. Мјесецима или цијелу годину очекујемо час.

– Мис Џун, – усуди се момак вретенастих мишића, преплануо од преријског розопека – говори се како сте имали више тих, како рекосте, изабраника!

– То су измислили напасници, шта ту може једна фина дама као што је наша прелијепа Џун – стави јој се у одбрану Пит.

– Зашто их нисте одстранили кад сте џентлмени!

Како то да мис Џун трпи толике неправде. Њену наклоност ваља заслужити не само умјешношћу у борби, већ и богатством.

– Богатством! – оте се уздах чуђења и изненађења, вика дужином "перистила".

– Богатство за Роуз са уклетог "Модоса"? – Варалици – опет је бучало предворје.

Негодовања у одбрану приредбе и Џун, надјачала су противну страну, Чакови "изасланици" разиђоше се и опколише мјесто одакле је кренула буна.

– Даћу се кладити да на лијевом бедру има траг уједа гризлија или мушкарца ријетких зуба.

Тог су хитро избацили из салуна и више га није било. Епизода је гурнута у заборав вјештом интервенцијом музичара:

– Има времена за вас, млада господо, богатство се не стиче од ситних година, треба размијенити најмање четрдесет, осим ако нисте трапер, коцкар и тако то. Мис Џун једва ако је ухватила осамнаесту.

Тихи потсмијех је лебдио салуном, "перистил" смјелије налазио оригиналнију забаву.

– Ево вам прилике да зарадите коју додатну пару ако погодите ко ће од присутних момака бити изазивач другом официру Чаку.

– Проклети костуре, намјерио си се да нас опељешиш. Нећу се кладити, тореро је једини изазивач.

– Тако је – чуло се одобравање са свих страна, и Питова каса оста прикраћена за коју стотицу.

– Мауро! – рече званично Пит да прекрати нагађања, – Колико стављаш на ...

– Ја сам за торера – огласи се закашњело ранчер.

– А ја ћу на себе примити торера и отровног Чака, ако на вакероса унесете по цент у какав збирни фонд.

– Ура, за каубоја Бака!

Нико се не лати кесе за тог горопадника.

– Очигледно да су се исперила два такмаца: брадати странац ди Скјака и Чак. Ипак, коначни суд даће мис Џун – закључи церемонијал мајстор О’.

– Тај је ухватио маглу, јер је и тако јефтино продавао – чули су се нервозни повици из Конорсовог окружења. Ето, колико смо ми Американци лакомислени, дајемо паре на свој емотивни избор, који је у суштини кукаван.

Пометња је царовала, салун се комешао док неко не провали:

– Кароцас!

– Не, одвећ је близу Чаку, ти су са истог брода, мирише на подвалу да нам очисте паре. Линчујмо власника салуна, ово је у његовој режији!

Двојица ранчера се договарају да озбиљно кандидују каубоја Бака.

– Колики је улог? – пита гласно један од њих. – Зар та Роуз, како ли се већ зове, заслужује да нам разметне иметак. Што добијамо за узврат ако Бак побиједи "бумеранг" Чака!

Пит се двоумио око нестанка странца, – Да ли сам се преварио у њега – а наступио је и застој за којим надире оркан. – Преварио ме проклети европски гроф! Никад не вјеруј католику, поготову ако је Европљанин, савјетовао га је отац. Али, Сицилијанац не личи на оне какве их је он представљао, враг ће га знати. Данас свако може бити католик или припадник секте.

Из размишљања га изгура удар о дирке клавира. Ирац се снађе те најави не вјерујући сопственим ушима, а то што је рекао био је мелем на душу присутним:

– Леди Џун је одлучила – и брзо се исправи – прелијепа Џун је одабрала изазивача у вечерашњем двобоју, ааа то, ти је – тај је – дозирао је мајстор сцене О’. Тај је први официр луксузног брода "Ист".

Салун се подијели на протестанте и присталице. "Перистил" је тражио изабраника да му сними чапру. Крај клавира, Ани груну у неутјешан плач, али се није видјела од типкача Мича.

Очи првог официра се обојише нијансом убице.

– Разнијећу га, кунем се очевим костима, таман не видио своје Европе и родног града.

Официр Кароцас се не би повукао ни за живу главу. Што би сјутра рекао посади, и себи до краја живота.

– Господо, лицитација је овим часом кренула – церемонијал О’ покрену задњи чин драматургије. – Господине Чак, који је ваш улог?

Овај положи подебљу омотницу у ситнијим апоенима.

– Као досадашњи штићеник велике принћипесе 1000 долара.

– Тај гађа високо, многи су одмах одустали.

У сали је тишина скоро потпуна и мучна.

– За достојанство народа и велику ријеку хранилицу стављам 2000 долара у злату – узвраћа први официр.

– Види, види – заинтересова се неко са веранде.

Капетан тјера Чака да не одустане јер је он његова једина шанса да истисне првог официра те му тутну додатну хиљаду.

Чак се уплаши, не ради новца, већ од снаге и мржње карактеристичне за људе којима је чињена неправда. – А ја сам тог човјека и те како кињио. Он је брдо, сатријеће ме као мрава – истински се престрави сјећајући се борбе са воденом стихијом. Али под притиском Конорса пристаде.

Ред је опет на Кароцаса који се двоумио. Пред очима му изиђе сав биједни живот којим је почињао у Америци, што да се ради!

Прекрати муку упадом на Роуз – нека одлучи мис Џун.

Салун одобрава џентлменски предлог високог официра, очекујући да ће том понудом бити задовољна дама око које се "све" врти.

– Господин први официр улаже сву своју имовину и главнину пловећег хотела "Ист".

Конорс је био задовољан – све тече по плану.

Кароцас преблијеђе. Прокле своју лаковерност, којом су се неке даме обилато и бескрупулозно користиле. Ани је пресвисла од муке, али се подсвијесно надала да је Кароцас неуништив. Одустаће бијесни Чак, или ће неко трећи писати кончаницу. Непогрешиво је њушила драматургију која треба да кулминира у сасвим други вид "артизма".

Пит О’ се узмува, кости се оглашавају као у шклопоције. Нервоза подупире њихову сувотињу, тако да се сваког часа може распасти. Све је исцурило кроз безживотне "гранчице" прстију као мрвице хлеба које није имао чиме задржати. Из болесног ока крену се суза коју дочека сто покривен преријским пијеском те је смота у куглицу као пар атома живе кад се издвоје из заједнице. Одсутан, једва осјети да га неко склања са сцене и разбацане кости карлице слаже у стара лежишта.

Пред запањеним салуном стајао је надмоћни кабалерос ди Скјака.

– Ја сам тај изазивач, мадам Џун, алијас ... – али од другог имена одустаде – управо сте срушили пропозиције и добре грађанске обичаје. Колико знам, од ове врсте утакмица изузимају се породични људи, сем кад их се не може одвратити од намјере.

Ћиф^[49] није намјеравао ући у обрачун са другим официром јер се може радити и о договору!

– Браво господине Вела – ускликнуше ранчери у дуету.

– У старом крају господин има породицу, разумијете дична господо, и не дозволите нечасне радње забога – скоро је викао Скјака.

Кароцас крену у противнапад, али га нешто снажно муну нутрином. – Опет стара сумња. Како је само напредовао, убудуће му неће требати преводилац. Под вињагама био је један такав који је брзо учио и схватао Библију. Док су други сезали једва до "лукаваго", он је претурао аждаје "Откривења Јовановог". Врага, откуд му сад такве асоцијације, и крену да ступи на подијум, гдје му се испријечи Чак.

– Стојте, ово је моја а не ваша борба. Лично сам изабрао другог партнера, али је капетан Конорс желио вас. Обрачунајте се с њим господине, мени нису потребни ти проклети бродови већ паре.

Монолог који је Чак држао на подијуму нико није чуо сем њих двојице.

Кароцас је полако долазио себи, али би радо заврнуо шију том головратом пијевцу, без икакве накнаде, те је остао уз њега још који тренутак.

Столом за лицитацију доминирао је васкрснути Велућа кофер, али некако умивен и чист, мањи и дотјеранији.

– Кад је већ тако о господину Кароцасу, што нудите да бисте стекли право уласка у ринг. Уосталом, непромишљено се мијешам у посао госпођице Џун, али ме на интервенцију нагнала тврдња да се отишло ван пропозиција.

Тирада наивног музичара дала је времена организаторима да се немушто договоре. Заборављен је Кароцас и његово власништво, а Конорс је дошао себи око права осигуравајућих друштава у случају промјене власности над бродом.

– Има ли што вриједно у смањеној скрињи – размишљала је Џун.

– Цјењеније и теже од оне коју сте скрозирали биноколом са командног моста оног апокалиптичног брода, мадам – телепатски одврати човјек у мексиканској одори. О вриједностима у ковчегу могу вам посвједочити и угледни људи са "Ист-а".

– Да је одлука на мени, инсистирао бих на садржају. Бојим се да је набијен безвриједним стварима и људским скалповима – бумбижао је Чак.

– Уф, најежим се и од помисли – рече Џун устајући нервозно.

Неконтролисани покрет миљенице салуна показа дамина повећа стопала и чланке који су скоро израсли из њих. Та жена као да је за живота била у опанцима. Ходајући се гегала због равних табана. Њено пређе и наслеђе је у том примјеру тријумфовало. Ани је већ раније уочила фалинку код Џун, док је граф био изненађен цинизмом и женском мизантропијом. Но, безразложно је оптуживао, јер та скоро бијела Иркиња јесте била изненађена али се чудила Роуз како је скупила смјелости да са таквим ногама изиђе пред публику.

Још су стари Грци оцјењивали женску љепоту од стопала и зачетка глежњева, а једна су била мјера свим женским ногама. Према темељима богиње Афродите мјерили су се основи величанствене Аријадне, Јелене, Ифигеније, Наусикаје...

Хеленски живот био је крцат љепоте што су је имали и стварали богови и људи. Куд год да се окренеш, цвала су велика дјела тог ненадмашног хеленизма која су нагнала бесједника Есхина да узвикне:

"Ми нисмо живјели животом људским, ми смо рођени за чудо потомству". Зато су та чуда и разарана јер су била јединствена и непоновљива, па онда и омрзнута. На тој пустоши избио је и овај "сајам љепоте" на води у лику једне невољнице Роуз коју од поруге не би спасили сви мириси Арабије.

– Провјерићемо грофову понуду.

– Свакако, поштовани музичару, чини ми изузетну част, али искрено сам изненађен, зар и ви сумњате?

– Нема изузетака, формалности су саставни део сваког правног система, процедура мора бити поштована. Јесам ли у праву, мис Џун!

Ова већ прибрана сједе и климну главом.

– Госпођице, молим вас, – дрхтао је О’ држећи у рукама позамашну статуу словенског божанства Стрибога са шлемом.

Салон је занијемио.

А послије и отрежњење:

– Грофе, побогу, зар толико злато да припадне оној тамо Роуз, та она је једна обична скво – протествовали су ранчери.

Протокол се неумољиво одмотавао па Џун одмјери тежину предмета који јој се нађе у рукама те потврди господиново учешће у двобоју.

* * *

– Ипак, "алхемичарев" труд је успио. Послије толико сати "кувања" олова и злата, ово моје божанство наличи старом злату са прстена каквог премудрог од "велике ложе". А истински сам стрепио и нисам вјеровао том божјаку и поред тога што ме његов сусјед увјеравао у честитост старог кувала. Па први контакти са њим, Боже, свашта сам претурио и издржао унакрсна питања. Мислио је да сам какав денуцијант, што ли?

– Јесте ли хришћанин, о каквом се божанству ради.

– Припада пантеону словенских богова. Строго, али правично суди Стрибог. Врло брзо ће утврдити да ли сте истински алхемичар. А што се мене тиче, ту нема што да се плашите, ја сам прави ортодоксни једнобожац који у души носи Христова света мјеста и његов земаљски живот.

– Били сте на Маслиновој Гори?

– Нисам био.

– Рекосте ли малочас да сте обишли сва мјеста у којим је Спаситељ избивао!

– Маслинову Гору придржао сам за касније, кад осјетим да је бивствовање и "ладолеж" при крају.

Мајстор га гледа у чуду, слутећи познату арабљанску приповијест о Меки.

– Значи, нисте хаџија?

– Што бих ја с тим, хаџије су као сви људи-искушеници, а многе је таква почаст спустила у какав врео пијесак или мочвару.

– Кажу да муслимани за живота треба да испуне пет Пророкових заповијести-захтијева. Ако изврше све те обреде, могу на миру исчезнути. Некакав мудри Арапин отезао је захтјев да посјети Меку.

– Ја га у томе разумијем. Чезнуо је за светиштем, али се није лаћао пута.

– И те како чезнуо.

– Хм, а можда није смогнуо новце за далеки пут уз какав караван, а вођа камилара био скуп. Свеједно морао је за то одвајати бар марјаш на дан, од којих би се прикупило мало богатство. А опет да не претјера дара мјеру, као код оне мудре из мог народа која вели:

"У Солуну чакшире за марјаш" – узвикује телал чаршијом.

"До Солуна стотину сомуна" – мирно ће за њим стари трговац.

– Бива и тако, мудра, нема шта, али је Арапинова животнија и мудрија. Упитан што се коначно не одлучи Меки, и уз то га оптужише да је шкртац, овај је био присиљен да се брани те им одговори: – Говорите устима безбожника, јер ми није до трошка. И какав бих ја био муслиман, ако би проћердао и те завјетне новце. Није ми познато какав је ваш живот који сте већ били у Меку? Без наде? Да сам испунио и тај завјет престао би ми сваки смисао живота на земљи. Просто, пут за Меку мени још није показан.

А није се плашио јер је све писано.

– Јашта, писано је и о Стрибогу, ратнику-осветнику.

– Тај чудни сват је и мене обилазио и мучио кроз измаглицу алхемичарске посуде. Но, знао сам да ће се једног дана све разјаснити. Знате ли да много личите Арапину луталици. Ви сте, дакле, од Балканца – Србина.

– Могу ја да будем и Рус, што знате о тим људима?

– Да, знам ли, па они се мало баве алхемијом јер им није потребно поред толиког сибирског богатства. Но, то је привид, алхемији и није циљ материјално богатство већ духовна вјежба. Они су градитељи божјих звона.

– Значи, ви сте заиста алхемичар?! – уплаши се граф.

– Желите ли да окончам посао?

– Да, забога, и то што прије.

– Онда не сумњајте, јер ће рад испасти рђаво. И да вас разувјерим, наношење метала на метал није алхемија.

– Чуо сам да дуго кувате разне смјесе те да једне испаре, а друге се тек почну "мучити".

– Алхемија је наука која подразумијева упорну вјежбу духа, док на видјело не избије "велико дело". Ташти и грабежљиви никад се неће примакнути том магичном циљу.

– Како изгледа "велико дјело"?

– Ко сте ви, радозналац, случајни пролазник, златотрагач, коцкар?

– Ја! Један велики мученик који уз помоћ немогућег покушава да открије судбину малог народа, спасим индијанско племе враћајући му тотема који је њихов "Елеусин".

– И јесте ли на крају тој мистерији?

– Скоро је исцурила!

– Тада сам ја сувишан.

– Нипошто, управо ви ћете ове дотепанце Амере уразумити свједочећи истину како постоји страшно словенско божанство по имену Стрибог који ће им једнога дана доћи главе.

– Зороастер, Нострадамус и крај II миленијума – рече подругљиво "алхемичар".

– Свјетски лихвари већ заповиједају свијетом, а једном ће напасти и мој народ, о чему су казивали Тарабићи и текстови индијске мудрости.

– "Велико дело" не подразумева уништење народа, и како да сносе кривицу толики људи!

– Сагласили су се при избору погрешних вођа, ради сопствених егоистичких циљева и потреба. Зар вас не опомиње Содома и Гомора, индијске брахмане, старе велике културе и цивилизације које су сатрвене и докрајчене монотеистичким "прописима" очишћеним од праизвора. Да ли вам је позната судбина Сибариса?

Чему служи то "велико дело" за којим тежите. Додатним освајањима и уништењу малих народа.

– Еликсир младости и камен мудрости нису у служби демона, већ помажу онима који у њих вјерују, ослобађају их болести и таштине.

* * *

Јурио је ка салуну на ријеци оснажен сазнањем да тамо гдје постоји истина има и вјере. Људи који те благодети имају су срећни.

А да ли сам ја срећан?

Јесам, пошто сам већ начисто да ће једнога дана бити побијеђени демони.

Опет се врати уз "камен мудрости" који му омогући да чисто-бистро наслути свој крај. Природа је око њега треперила у провидној измаглици, а из ње се јасно указа земља, дрвеће и вода. Постигао је прочишћење духа те му се обзнани да ће вечерас побиједити противнике.

Сјећање на Меропину опомену о узвишеном човјеку потјера мисао ка признању да је човјек самим својим настанком узвишен, јер и нишчем је дата та општа људска особина.

Он ће се вечерас борити и побиједити за добро једне Ане.

Да ли је у питању љубав – себи није могао објаснити, јер га је мучио неразмрсиви чвор из Тергеста, кад није имао довољно вјере у себе, а да јесте упутио би се Александрији, не би ли ослушнуо крај хеленизма и заронио у фараонску Сахару.

Себичност око предака и Мијата је покопала радозналост и потребу истине Старог свијета, док је "нови" гурао неумитан, таламбасајући незнаним помамама које ће надићи лондонску лихварску интернационалу.

Ипак, срећан због освојеног сазнања журио је ка правој животној побједи. Ишао је у сусрет истини која је већ дуже на дохват руке, али је није откривао јер је "погрешно" читао поруке, а оне га једва дочекале, заводиле и опомињале. Но, држала га је нада кад су разочарања била најдубља, а која се нису односила на Мијатове кости, јер је ту све открио, чини му се на Атлантику. Та сумња живјела је у њему од пољупца утиснутог на хладно сестрино чело, али објективни разлози да се обистини, ваистину нису били животни. Но, због чега се сада исказује тако стварно – скоро опипљиво?

Ако што и има, исказаће се послије двобоја, увјери себе пошто осмотри свјетлост "перистила".

Напетост и врева у салуну нису деконцентрисали ди Скјаку, јер је још опхраван ранијом мишљу, а дивио се и мајсторству "алхемичара" те му је поштено избројао солде на црном длану пуном металних опиљака.

Вријеме је узимало данак па се такмац укључи у "игру" ломећи трен на дјелове:

– Старословенско божанство срџбе, вјечито намргођено, у овом миленијуму права је реткост те се цијени далеко над сопственим ажијем. Упозоравам присутне да ће се веома срдити ако примијети какаву неправду или, не дај Боже, недозвољена средства у двобоју. Може пуститити чини на читаво окружје, ако који од такмаца на нечастан начин приграби руку госпођице Џун.

Но, дозволите, осим руке тако фине даме, што ме још следује?

– Побогу пријатељу – разнежи се О’, паре које се сливају у мојем инструменту се дијеле.

– Један дио припасће побједнику?

– Тако мора бити, Сицилијанче – зачуди се О’.

– Проверавам, знате, овде су важни детаљи, јер тај дио, ако побиједи моја маленкост, припашће госпођици Ани. А ако обавезу не узмогнем извршити, окончаће је први официр Кароцас. Јесам ли јасан, музичару американског трзала! Не вјерујете својим ушима? А како и би, јер вама је једини бог долар. А опет, Џун и мени биће довољан Стрибог, и остала готовина!

– Научили сте "побјеђивати" странче, а не истичете многе поразе, та вас су пељешили и говедари – изазивао га је и оштрио се Чак.

– Много мржње одједном смета пробави, а ни Стрибог није уз њу, осјећате ли какву побуну код њега, да ли вас грије – обрати се граф дами на "балдахину", игноришући трње другог официра.

Под дојмом Скјакиних опомена Џун одгурну кип од себе, отровни гас аћида покуља из ушију божанства, али и престаде чим се скулптура умири.

Ужаснут корифеј сеансе О’ засузи, те се хитро одмаче, тражећи разлоге у Велиним очима.

– Моћник чува тајну живота – увјерљиво објашњава странац – јер има бесмртни дух, али и "мана". Иако је умро у прави час, јер је у правом времену и живио, опет се плаши једноме!

Очи веранде су упрте у графа, питајући се чега се то божје чудовиште и приказа има бојати.

– Разумјели сте, видим, да има своју "курукшетру" или ближе Питијине свемоћи трава које убијају злотворе и демоне, избављују праведнике.

Али и он има своју "пету" неизвидану, своју "јаштерицу", Херонеју и Косово, Додону, што производи спиритуални кад без којег све његове моћи су ништавне. Ако му узаберу шмрљиков лист или још горе, ако стабла помори куга умирућег миленијума, изгубиће снагу магије, па се мора постарати о каквој твари друге галаксије.

Тај моћник је високо досегао у просторе људске природе и њене изопачености, а упутио се тим стазама прије Сумера, Набукодоносора, Вала – вавилонских духовника и божанстава. Питија, Аполонова ријеч и мисао, од њега је преузела легенду о Дионисовом настанку, и пророчке сеансе.

Противи се алеаторима и заводљивцима, уз помоћ вјетрова.

У једном словенском народу постоји светац по имену Сава који је уљудио православно хришћанство, организовао га, а строгим типицима увео морал и ред у монашки живот. Ето том просвештенику и светитељу Стрибог помаже кад треба да заштити свој народ од неправди, тираније и нечастивих сила.

Није досегнуто да ли је одвојен или припада самом пантеону. Зна се толико да је устао против нестанка словенства прије других великих народа што значи да је пророк и божанство високих спознаја.

Маса се сћућурила, претварајући "Еустахијеве трубе" у уникатног достављача својим појединачним нутринама. Ди Скјака слаже страхове у ново предање и митологију.

* * *

Кад дође дан, снага "вјетра" ће изнијет претке, као што је дошло Растково вријеме и извршење налога Саве Освећеног на Синајској Гори. Тројеручица је узимала правац према Кареји и Атосу.

– Онај који данас изиђе на двобој, погинуће, видим га како се тетура борилиштем.

– Забога, врста борбе је песничење а не истребљење.

– Условљена количином мржње, пресвијетли судијо.

Иза клавирског туша Пит је најављивао:

– Ринг је слободан, борци ступите у арену.

Чак театрално улази у ринг, поклони се Џуни под балдахином добацујући јој одњеговану црвену ружу. Најави се салуну и Конорсу на веранди.

Сицилијанца у црној роби торера дочекују звиждуцима али и одобравањем малобројних присталица.

– Зашто повлађујете том мескалеросу, навијајте за својег.

– Ранчери су слободни људи, неће им ваљда један коцкар одређивати како треба да се понашају, – губи се из нашег друштва, викали су сточари на уљеза.

Ани је дрхтурила крај Кароцаса који се забринуо пошто је објављено да Конорс одустаје од суђења, што је наговјештавало непредвидиве опасности.

– Судиће церемонијал мајстор са високе коте "перистила" – закључи са смијешком капетан.

Јавни сто прихвати се још једног озбиљног посла, а О’ искриви од поноса. Довољно да из ушију Стрибога потекне нови цуг отрова, па ће правда отићи са нишчим. Успаничени судија умири љуљање трпезе те "божанство" обустави еманацију.

Дрвени бат бродског калафата најави финалну борбу.

Песнице сијевају и промашују, борци се респектују, и уопште је почело опрезно. Мимо свих очекивања борба је чиста. Салун захтијева обрачун, негодује се из оба табора – ударите бабе преслицама.

Снажни Мауро опаучи противника који се занесе, и чека га да устане и оспособи за борбу.

Изврнута природа другог официра, одбаци наметнуту "мужариолу"^[50] испод које је сиктала мржња и отров. Крену, но не потрефи толико циљану браду већ промаче рингом као репатица која хоће да се угаси, тек га зауставише конопци, а глава клону на доље.

– Доста је театра – помисли па се устреми на Маура ударцима које овај није очекивао; снажним замахом чизме гађао је противниково разножје. Сапет стравичним болом Вела се скупи, а официр уграби прилику те насрну човјеку на живот песницама и ногама.

Мауро клону на патос у намјери да се спаси озбиљнијих повреда штитећи слабине лактовима, чекајући предах захукталог противника. И дође то вријеме кад је настала и општа макљажа у салуну те многи не примијетише колико је Вела исцрпљен, јер тек ако се и он будио из полусна од удараца и изненађења региструјући морнареву некоректност. Галама је спласнула те су симпатије прелазиле на поштенијег борца, нарочито након што је Чак лизнуо прљави патос.

– Обазриво Јареде, он има нож!

– Скјака ошинут громом, ослушкује – откуд моје име, да ли ми помаже Стрибог, Расткове сјени или неко од предака доперјао на парчету вјетра. Грозничавим погледом претражује лица и знакове по салуну и предворју. Задње што је видио била је прилика О’а на "адитону" перистила блиједа као авет, која се преметнула у Фотија што је превеслао и саманог Кадма.

Тренуци историје, фамиље и народа били су судбоносни, довољно дуги да противник оцијени како је наступио час подмуклој акцији. Насрну на Мора и смртно га рани испод лијеве сисе.

Јаред је умирао довољно дуго падајући ничице на под арене, када се и сјетио фаталне грешке да тог официра уопште није мрзио. Он га је презрео као гњиду, не ради себе већ ради поступка према људском роду, према Ани, али ту је и назрео крај, јер да би ма кога побиједио мораш га довољно мрзит, никако презирати.

Сподоба од Чака се славодобитно наднесе над умирућим противником. Несрећник није одолио изазову славе и утрнулом страху. Чекао је тријумфални повратак међу признате, али салун се следио.

Џун усправи Стрибога који је обилато избацивао плавичасти отров оловних пара, "перистил" је нагрнуо у салун. Чак се напокон одмаче од умирућег заузимајући неутрални угао очекујући Конорса да му ода признање.

На узвишењу парапета Пит О’ Кул уздигнуте руке је затечен обртом или ишчекивао "гонг" да оконча судијску дужност.

Тек тада, блијед као смрт, Кароцас је прилазио умирућем пријатељу.

IX

Брод је чекао и надао се, предвиђања су се зауставила на сигурној побједи првог официра и његовог пријатеља, ненадмашног кавалира Маура.

"Мали" други официр пренео је кратку команду о спремности за одсутну одбрану по палубама.

– Долазе – пренесите упозорење крми!

Пред Чаковом дружином грабио је командант Конорс, Џун и њихови трабанти. Десперадоси из "перистила" су јурили за њима по заслужену плату.

– Још овај послић господо – умиривао их је Конорс.

Брзо савладани и сатјерани у главни салон предали су се вођи отпора. Ту је и Мауров ковчег са "готовином", док је златног Стрибога узела госпођица Џун која се нешто раније одвојила од главнине и упутила ка ријеци. За њом је смотрено грабио заповједник "Ист-а" прикључивши јој се у чамцу који се одвајао од обале.

Бродић понесен воденом масом јурио је низ пространство ријеке, непрестано се љуљајући и поскакујући на таласима. Оловна фигура страшног Стрибога разиједана киселином докрајчи танку цинчану опругу која ослободи експлозив. Пепељасти гејзир пође у небо, да би се брзо вратио у мутне таласе ријеке над којом се наднијела свјетлост златокосе Еос.

* * *

Црвена мрља се шири средином ринга, а Вела још не умире.

– Јареде – запомаже Кароцас, зар ме не познајеш побогу?

Шапка првог официра пође у бесмисао откривајући израстао сиво-црни биљег на већ проћелавој глави који се шири од чела ка темену у облику дуге превлаке.

– Пред тобом је Тиодор Шпирто, кароцер од Борсе.

Господе, и свети Спиридоне крфски, и ти Алкиноју, Наусикајо! Не дајте! Раде Бајковићу, јуначе са острва Хиос, не дај да нестане још један велики Србин. Са њим ће отићи тршћански родослов.

Не напуштај ме, Јареде, мораш сазнати истину, чујеш ли ме!

Сцену смрти надлијеће голубица, гуче и провјерава је ли наступио крај. Одмаче се од ринга и посједну адитон "перистила".

Чак се пауни бојиштем у аргусовим бојама и некако чудно погледује Пита О’Кула као да вели:

– Силази доље, проклетниче, зар си заборавио судијске дужности.

Опијен славом не примећује да су га његови напустили, жеља да буде проглашен побједником над тим јунаком и пустоловом била је болесна јер је мрзио европске племиће који су се непоштено понијели према његовим прецима.

Уз ринг се врзмају мрачни типови.

– Бос, гдје су наши новци, на сунце лову, сунце ти калаисано!

– Ускоро господо, ускоро.

Смркнути горила не оклијева но се упути судијском столу гдје је Ирац очекивао исход на рингу.

– Овамо паре, костуру, или ћеш бити одуван низ парапет.

– Чуо си господина грофа!

– Мртав је, сјенко од човјека.

– Не, борба није окончана док му не побијели брада, тако је говорио.

Макако насрну да од музичара одузме бенџистан од пара. Упорни Ирац се пење горњим котама "перистила", а голубица клизи у страну да му начини мјеста. Доље је пуцао поглед на ријеку, предворје и човјека који је умирао. Но брада се још црни, што даде нови полет костуру те ману бенџом свом силином да се овај намаче силнику на главу. Папирни новац се оте и лепрша горњим слојевима предворја. Горила таман да одува то мало кости пред собом но не досегну их. У намјери га спријечи острагуша клавиристе Мича. Тијело грдосије се сави и упути с виса право у Ад.

Ирац изненађен, праштао је прихватне грешке фуга из Мичовог расколетаног клавира, захваљујући се Господу.

* * *

– Слушаш ли Јарило, крив сам за несрећу твоје сестре и све ваше патње. Крив сам за твоју смрт, – опрости агонију. У твојим сам рукама, ради што хоћеш од мене.

Неизмјерно сам волио Даниру, а и она је гајила извијесна осјећања према мени – сиротом кароцеру. Моја непромишљеност је проузроковала несрећу. Затруднела је са мном, ради чега је жељела нестати, праштам јој што ме водила у смрт.

Ани, Ирац О’ и остали нијемо прате збивања на сцени.

– Ти?! – изненађивао се Јаред са чијих се усана гасио слабашни смијешак и живот.

– Реци што да урадим са овом протувом од другог официра, до пакла ћу га тјерати.

Чак се кратким бодежом устреми на широка Тиодова плећа, но меци дамског Велућа оружја нађоше мекшину у његовом трбуху.

Салун затечен обратом живну у нади да ће се на крају радовати.

– Хитајте доку – викао је на своје један од ранчера. Све се ускомеша само је голубица остала мирна.

Велућ је свјестан догађаја и Тиодове исповијести. Видио је свог несрећног противника на издисају не тријумфујући над његовим нестанком.

– Твоја сестра је била љута на мене, јер све што је замислила уништио сам непромишљено једне олујне ноћи у пударевој кућици над Тергестом. Тај Велућа понос – констатова више као неминовност и судбину, чињеницу, а не љутњу, – покренуо је у њој освету те је нашла начина да ми сигнализира да ће се те вечери извест на море.

И тако се нађосмо на пучини. Море је искрило ка висинама као да је жељело да се издигне и споји са "горњим" водама, или ми се, понесен одушевљењем тако учинило. Око мене све је играло у златно плавим преливима.

Одвлачила ме је даље и даље, пробајући изабраникову јакост духа и срца. Разумио сам је, и нисам заостао јер ме је гријала нада скором загрљају, вукла страствена љубав ка неком усамљеном "меридијану" снова и вињагама сред непознатог окрајка.

Ех, вињаге, вињаге, колико генерација младости је чезнуло за вама. Клизи лађа, али и ја, мислим да бих издржао до зоре, но деси се нешто што нисам очекивао – погасила је сигнална свијетла.

Изгубљен у воденој пустињи, на "генисаретском" језеру, не знам и да ме сам Господ позвао бих ли му повјеровао, јер и не би вјетра већ претећа гробна тишина.

Ослушнух: природа спава завејана потопом. Обалска свијетла су нестала, осјећам се као мртви Полиник на тебанском пољу. Али не, она је ту уз мене, тек што није избила из таме. И смијаће се, а ја скривати страхове.

Но, они су све јаче тукли по вољи гонећи је немилосрдно под наду.

Данир а а а! Скоро сам запомагао. И данас се стидим тог отегнутог "а" које је истрајавало над водом до у бескрај.

Јеси ли икада био у таквој "прилици" да живот спашаваш уз помоћ беспомоћне жене, љубавнице – "Далиле", осветнице. Па опет, није то био страх за сопствени живот, већ мислим, за љубав.

Ниси, ти си поносни Велућ.

Свијешћу је преовладала истина да сам напуштен, и та коначност ми је помогла да се борим до краја за сопствени живот, превазилазећи себе самог. Покори се вољи за животом, бори се јер су те сви напустили желећи ти пропаст. И не само напустили, већ тријумфално вичу твој нестанак, чујеш ли гласове многе! И били су гласови!

Ти познати гласови гурали су ме наниже. Отежале ноге вукле су у провалију као кад те напусти мајка.

Даље се ничега не сјећам, једино из подсвијести избија да сам желио смрт. Да сам тонуо, тонуо, тонуо, а сланоћа је продирала одсвакуд и гризла утробу. Вјерујем да сам рукама дотакао фанак^[51] дна. И тада се деси чудо: некаква чудновата неман ме је потискивала ка површини поткопавајући ме са свих страна.

Пробудио сам се у плићаку увале, на пустом жалу, а око себе и по мени било је мноштво великих бијелих птица, које су "чупале" и разносиле цријева што сам их у праскозорје "избацио" из утробе.

Полунаг досмуцах се до очине колибе, погледах Жућу, уграбих ону цркавицу солада те се упутих луци и првом броду који ми се учини прилично великим да би дангубио по Медитерану. Од те вечери не подносим море јер још осјећам горчину у утроби, и живим за немоћне док је снаге у мени.

* * *

– Је ли снатрење пред неминовни астрални крај, или си ти Шпирто од Борсе.

Дакле, нисам злочинац, а имао сам истинску осветољубиву намјеру. Поред свих Господњих савјета и опомена, ишао сам да те уништим, јер ми је тих дана ђаво удахнуо свој пакао којим сам био опсједнут, избрисао сам све твоје земаљске путеве једанак, и одахнуо.

Да, тако је, па иако нисам фактички злочинац, јесам убица срца и љубави, а што ме Вилотије није држао у мртве је стога што сам формално живио. Но било је мноштво и других назнака које су пролазиле поред мене, али их нисам открио. И арија је често опомена, па ако је не прочиташ, бићеш одуван.

Одиста, ти си Тиодор, син старог кароцера чија би се кобила узнемирила кад би гледала голог Нептуна крај фонтане.

Знај, Данира је родила здравог јунака дајући му име Тиод. У тој намјери нико је није могао спријечити, па ни старјешина наше славне тршћанске цркве. На крају, духовник јој је намјеравао опростити то око имена, али није прешао преко околности да је дјететов отац утопљеник.

– Наврћете утопљеничку воду дјечаку од које ће зазирати док постоји.

Тиодор не трепће, у салуну је потпуна тишина.

– Син! – узвикну.

– Тиодоре Шпиртов Шпирто, Данира те је жалила. Она је и данас несрећна удовица, иако твој загонетни нестанак није прихватила, а смрт се ни у што није уклапала. А да је мало боље познавала братовљеву ћуд и љубав, не би сумњала, јер ЈА САМ ТЕ УТОПИО, ТИОДЕ!

Огњеви паљени честим Вилотијевим гостовањима код снова, покренули су ме на освету. Судбина је била јача од мене. Вилотије је викао и викао; пало ти је у дио, Јарило, спери љагу са сестре и крви Велућа.

Осјећао сам да Вилотије није у праву јер те је Данира вољела, но у мени прокључаше преци, а то вјечито претакање српске крви била је коначна опомена.

Докле!

* * *

Игра смрти је трајала, она на пучини Тергеста, али и права у салуну "Лађара Реја". Велућ је кроз измаглицу водио своје задње земаљске мисли.

– Колико је Сократ у праву кад тврди да је насупрот трансцендеталним медитацијама, најжешћа потпора етичком интересу произишла из Божје промисли, а то се не супротставља чињеници што је од дјетињства припадао соју људи који из свог срца нису протјерали паганство Словена и Хелена. Ослушкивао је Зороастерса и Озириса. Цијенио деметринство, бдио уз Фотија, главу племена и његове Боке. Вјеровао у изгубљену глинену таблицу писма у којој је друкчије писано о нама.

Није га хватао страх од живота и смрти, јер они и чине трагику хришћанства – неминовност догме науковања.

Опет се нађе на ранијем почетку астралне таме, а нешто га силно вуче ка излазу из ње, али тамо се не назире свјетлост.

– Узми, ово је за Ани – изрече тихо предајући иконицу Богородице у руку Тиоду.

Мијат златасте косе хита му у сусрет, те самртник сазнаје да је врач говорио истину.

– Тиоде, док сам још ту, запамти: ако икада угледаш Тергеста, не реци Данири о мени, не свједочи о мојој злоћи.

Голубица се вину ка рудом хоризонту, тама без дна закрили сјај привида, а он је још сводио земаљске заводе од Фотија у бескрај. И био им је налик. Они што слиједе, коме ће личити!?

Продану! – помисли и неста, чини се са смијешком.

Ни тај неће стићи под шљиву, а и што би такав уз њу. За њим ће поћи наврци и уз њих око, капак, кук и каљак. Пупак и шупак, свеједно. А "отац" ће им бити један: ДНК, који не зна Фотија и Вилотија.

Фусноте

1. драги мој
2. дакле
3. још једном
4. мала хармоника дугметара израђивана у тамошњим радионицама
5. Нићифор Дучић: "О српској општини у Трсту"
6. “Ако ти остане имало мјесташца напиши: збогом прекрасна Венецијо!”
7. под кирију
8. одметнуо
9. врста дрвета са Синаја од којег је направљен свети жидовски ковчег
10. ложиште бродског котла
11. прен.: ране Исусове
12. Та стара времена, вињаге тршћанске и друге, ах, галице плава
13. Знам већ да сам за тебе оновремски човјек – стара рага, али сам и признати поморац, боже луковице
14. рачун отпреме брода
15. помјерио памећу
16. Обади грчке богиње Хере
17. пројектант храма
18. Дејан Медаковић и Ђорђе Милошевић: “Летопис Срба у Трсту”
19. Дејан Медаковић и Ђорђе Милошевић: “Летопис Срба у Трсту”
20. Дејан Медаковић и Ђорђе Милошевић: “Летопис Срба у Трсту”
21. таблица за писање од слоноваче
22. изузетно признање за поморске подвиге
23. велико чудо
24. Димо Вујовић: “Књегиња Даринка”
25. погледи – видици
26. прен.: поклоне- дарове
27. ван – на отвореном мору
28. Какво приказаније, драга моја. Сви зборе о том чудовишту које је ушло у барку код Данире.
29. Наравно, ах, Боже мој!
30. јутрос
31. столицу
32. торокуша
33. свађа, често са непредвидивим последицама
34. вагу
35. затворени круг рађања и умирања
36. шум црва у дрвету
37. стид
38. црквени полијелеј – велики лустер
39. печат
40. осмотрио, процијенио
41. Музе
42. путни ковчежић
43. сјећају се, памте
44. уздах, дисање
45. рецепт
46. коти, размножава
47. Д. Миковић: “Паштровске привилегије”
48. С. Мокрањац: Литургија
49. први официр на цивилном броду
50. нагубица
51. блато, глиб

// Пројекат Растко - Бока / Уметност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.