|
Višnja KosovićIstorik
i pričaIzvor: «Stvaranje – časopis za književnost
i kulturu», br. 7-9., Podgorica, jul-septembar 2001., godina LVI, str. 65-70“Mori
bre, čovek, kao i jedno vreme, sagledavaju se preko svoga straha. Ništa se kao
strah ne taji i ne zataškava. Svaki čovek je lavirint u magli, a tako su nemoćni
Arijadnini konci ljubavi. A tek vreme, gomila strahove i zameće trag. Istoričari
pišaju uz vetar, a uobražavaju da sa svetlošću u ruci razgrću tamu prošlosti.
Ko će, bre, sagledati sve Solonove strahove. U strahu je osnovni impuls života”,
mislio je Anastasije Babić zvani Istorik od Morave Južne. “Eto, moje strahove
niko i ne naslućuje. Krijem ih ko zmija noge. Zbog strahova sam i počeo da se
bavim istorijom, ali ne naučno...” (on se bojao stroge nauke, brkata ženska i
bezbožna čovjeka). “Šljiva je ove godine dobro ponela. Biće i za slave i
za pokoje duša”, ispred trijema umjesto “dobrojutro” podviknu Mitar agronom, nekada
direktor zadružnog voćnjaka, a sada već penzioner. “Vi bezbožnici dušu ne
priznajete, a slavu slavite samo kod drugoga, pa vam je lako”. “Nemoj tako
Istorik, sada je svima laknulo. Neće više mori pucati iz neba, pa ti na miru možeš
o Solonu i drugim velikanima, koje je, ne zaboravi, zapamtila zvanična naučna
istorija. Uvek me smirivalo tvoje jedrenje po dalekim vremenima”, poče lagano Mitar
i sjede na drveni tronožac u trijemu. Istorik se nasloni na drvenu ogradu, kašljucnu
dva-tri puta, uperi pogled preko Morave i pusti riječ u daljinu. Ogromna
lomača, na njoj Krez sa dvadeset dečaka Liđana. Krez: O Solone, mudrače nad
mudracima! Vatra je uzdah sužnja Prometeja da tmine ponora ne ostanu neme. Tragika
je tačka spajanja bogova i ljudi. Samo se tragikom postaje bogovima ravan. Mali
ljudi su bića stradalaštva i patetike. Veliki ljudi su bića tragike. Najbliži su
vaseljenskom plamu kada je pod tobom ogromna lomača. Ko Zevsova munja nek se nad
Heladom prolama tvoja mudrost, Solone, mudrače nad mudracima! Kir: Šta ono
zbori? Priziva li lidijske ili helenske bogove? Kune li Delfe i Apolona? Žali
li blago ostavljeno lukavoj Pitiji? Kirov glasnik: Priziva nekakvog Solona
Atinjanina. Naziva ga mudracem nad mudracima. Kir: Zar u samrtnom času? Lično
ću oslušnuti. Lomača se razgoreva. Neki dečaci drhte, neki tiho jecaju. Krez
(dečacima): Ne plačite. Suze su obmana, veo između bogova i ljudi. Suzne oči ne
vide jasno. Plam nek bude darovan plamenu. Duše su vam plamene, dečaci Lidije.
Na ovoj lomači Lidija će zasijati poslednji put. Kad ne bude Lidije, ostaće plamen.
San čudan usnih, deco Lidije, baš uoči Solonovog dolaska u Sard: Uhvatio se pramen
magle iza frigijskih gora, pa opasao svu Mediju i približava se Lidiji. Zatamnilo
sa istoka, već sen i na Sard pada, dok jedan zrak sa Helade ne zasja i spusti
se na hram predaka mojih. Uzburkaše se sva mora između Azije, Helade i Lidije.
Kroz zvuk talasa prolomi se glas Atene Palade: “Krezu, pamti reči onoga kome sam
ja darovala mudrost i presto moga grada”. I utihnu more, i san se prosu pod svetlima
raskoši moje palate. A sunce je i tada, deco Lidije, izlazilo na Svetom Istoku.
Ali moja raskoš i moć mu-tili su mi vidike. Slaba je bila svetlost sunca pred
mojom prestonom visinom. Duhovno prosvetljenje dolazi, valjda u tragičnom času. A
on, Solon, mudrac nad mu-dracima, znao je tajnu tragike ljudskog bitisanja. Prolomi
se snažan zov: “Solone, mudrače nad mudracima! Tvoje ime je poslednje što ću darovati
bogovima Lidije. Najlepša reč se daruje plamenu, samo tako neće okopniti. Neka
tvoja mudrost sija kao Luča, koja spaja u venac vekove, da se ne prospe niska
trajanja i predanja u prokletim predelima muka”. Kir osluškuje i čudi se.
Onda naređuje da ugase lomaču. Za tili čas okupe se persijski momci, sva Kirova
pratnja i telesna straža. Pokušavaju da ugase lomaču, ali se vatra razgoreva još
jače. Plamen već liže sedaljke u koje su smešteni dečaci. Na vrhu lomače Krezu
improvizovan presto. Krez (kad vide da bezuspešno gase lomaču): Šta radite
ljudi Persije? Ne ljutite bogove i plamen u njihovu čast. Persijanci u glas:
Bogovima ravan veliki Kir želi da još jednom razgovara sa tobom. Krez (bogovima):
Vama koji ste izvan smrti, iznad tajne i iznad reči, ako je po volji, nek se ugasi
ovaj žrtveni plamen. Tad sinu munja od helenskog Olimpa i zapara vedro lidijsko
nebo. Iz plaveti Zevsovog oka modar oblak suknu, i u tren se nadvi nad Sardom.
Brzinom Atenine misli prosu se kiša nad lomačom. Žrtveni plamen kliznu u bistru
Apolonovu zjenu. Pred Kirom i Persijancima zbi se nečuven znamen. Poskidaše
dečake sa ugasle lomače, koja je do maločas bila sva u plamenu. Sam Kir priđe
i pomože Krezu da siđe, motreći ga sa čuđenjem. Dečaci, preplašeni, drže
se za ruke i drhte. Odvode ih ljubazno dva Persijanca u stranu. Krez se okliznu.
Kir pokušava da ga pridrži, ali posrnu, i nehotice gurnu ga još jače. Obojica
se zajedno pridigoše. Krez: Veliki Kiru, po drugi put me skidaš sa prestola. Kir:
Krezu Liđaninu, ti lomaču zoveš prestolom. Je li to očaj, ili poremećenost uma
od samrtnog straha. (Persijancima pratiocima daje znak da odu, ostaju sami Kir
i Krez). Krez: Da, lomača je moj drugi presto. Veliki Krez nek bude Žrtvovan
bogovima. Sveti plamen da satre ljudsku taštinu, Solone, o mudrače nad mudracima. Kir:
O kakvom Solonu govoriš, veliki Krezu? Zar je nečiji presto bio veći od tvoga,
i nečija zemlja prostranija od tvoje pre mojih osvajanja? Krez: Ja govorim
o mudrosti, veliki Kiru. Kir: Nije li mudrost dar bogova? Krez: Da,
mudrost je dar bogova. Kir: Mudrost je dar koji se pokazuje. Krez:
To ti ne sporim, veliki Kiru. Kir: Zemlje i narodi kojima čovjek vlada najbolji
su pokazatelj i ogledalo ljudske mudrosti. Kolikom je zemljom Solon vladao? Krez:
Malu zemlju mudrošću je uredio veliki Solon, a onda je ostavio da njom, helenskom
Atinom, upravljaju drugi Heleni. Kir (začuđeno): Presto ostavio drugima i
ti to, veliki Krezu nazivaš mudrošću? Krez: Vlast magli pogled, veliki Kiru.
Kada sam, zarobljen visinom mog prestola u Sardi, stavio kopreni veo između mene
i sveta (a vlast je uvek mrena između života i vremena) uljuljkao sam se iluzijom
da sam najsrećniji čovjek na svetu. Mislio sam da obični smrtnici trebaju predamnom
ničice da padaju na kolena. Zaboravio sam na svoju smrtnost. Srećnici nemaju vremena
za mudrost. Baš u vreme moga akmea (pune zrelosti) dođe u Sard on, moj spasilac
Solon, mudrac nad mudracima. Glas o njegovoj mudrosti pre od njega stiže u Sard,
ja poželeh da ga vidim i čujem. Kir: Pa kako te taj Solon spasio, veliki
Krezu, kada si pao u moje ropstvo? Krez: Spasao me od duhovnog slepila i
nemoći u koju padaju moćnici, vlastodržci, u koje ćeš pasti i ti, veliki Kiru,
ako ne budeš slušao Solonove pouke. Dakle, po dolasku Solonovom u Sard ja poželeh
da ga vidim i da govorim sa njim. Zatražih da ga dovedu k meni i mojoj želji odmah
bi udovoljeno. Tri moja dvorjanina dođoše s njim predveče, posle mog popodnevnog
odmora. Spazih ga sa terase dok su kroz moj veličanstveni vrt prolazili. Na njemu
helenska tunika, kakvu nose obični putnici, bez kape znamenite čoveka. Jednostavan,
i stasom, i odelom, i hodom. Možda samo malo odmereniji u koraku, a tronožac mudrosti
mu iz Mileta, od starog Talesa poslali. Kada se začuše koraci kroz predvorje,
naglo sedoh u moju zlatnu prestonu stolicu. Podigoh glavu visoko. Spustih sa krune
tanani veo preko lica, da mi smrtnik ne vidi oči. Zabacih glavu u stranu i isturih
levu nogu da bi je on, pridošlica (ne sluteći njegovu veličinu) celivao, kada ničice
padne na kolena pred moje noge. Tiho kucnu zlatni zvekir i otvoriše se vrata.
Uđe na prstima Feker, moj savetnik i sluga, najodaniji među odanima. Pade na tepih.
Pošto mi dobro obrgli nogu, ne dižući pogled reče: “Veliki Krezu, bogovima ravan,
dovodim vam po vašoj želji Solona Atinjanina”. Opet mi poljubi nogu i u poluklečećem
stavu odmače se u stranu. Ja, u očekivanju da mi Solon padne pred noge, isturih
levu nogu još više. I tad stupi preda me on, Solon, mudrac nad mudracima. Uspravno
stade pred moju prestonu stolicu od zlata, osmehnu se prijateljski i reče: “Neka
te bogovi Lidije obdare zdravljem, srećom, spokojnom starošću i lakom smrću, a
ljudi Lidije poštovanjem bez straha i zazora i tada ćeš zaista biti veliki, gospodinu
Krezu”. Pogleda me pravo u oči, pogledom koji i grli i opominje u isto vreme. Prvi
put otkako sam na lidijskom i medijskom prestolu, ugledah slobodno ljudsko oko
i uspravna čoveka u mojoj blizini. To me zbuni, čak obeshrabri. Da bih sakrio
zbunjenost, ja brzo prozborih: “Ti ne kleče predamnom i pred mojim prestolom, Atinjaninu?”
“Presto je magla i ograda koja deli jednoga od većine, stvarajući onome ko je
na prestolu lažnu sliku o sebi i svetu. Ja se, Krez Liđaninu, ne klanjam obmani
i nikakvoj zlatnoj stolici koju su napravile ljudske ruke. Došao sam po tvom pozivu,
i želim da te vidim. Poguren čovek više nije čovek, a prestaje biti čovek i onaj
pred kojim se kleči. Nikada im se ne mogu sresti otvoreni i slobodni pogledi.
U dubini slobodnog ljudskog oka sagleda se ceo svet. Ti si se trgao mog pogleda
kao od žeravice. Sećaš li se Krezu Liđaninu, kada te je neko pre mene slobodno
pogledao u oči?” Fekeru dadoh znak zvoncetom da izađe i ostavi nas same. On se
tiho izvuče na kolenima, pošto mi poljubi nogu. Otpoče razgovor moga otrežnjenja: Ja,
Krez: Ti, Solone Atinjaninu, ne kleknu i ne zadivi se pred mojim sjajem i srećom. On,
Solon: Ja tebe još ne vidim, Krezu Liđanine. Zaslepljuje me sjaj zlata i dragulja
na tebi i oko tebe. Ja, Krez: Ali mi ne možeš osporiti sreću. Jesi li video
nekad, a hodio si mnogo i video još više, srećnijeg čoveka od mene? On,
Solon: O sreći života čoveka suludo je i nesigurno govoriti, Krezu. Živ čovek
nikada ne zna kakav će mu kraj biti. Ako si sada visoko Krezu, veća može biti
samo tragika tvoga pada. Ti si usamljen u tvom prestolu, Krezu. Presto je najčešće
dobrovoljna tamnica, gdje čovek gubi i sebe i druge. Ja, Krez: Ali ja sam
prešao najduži put – put do prestola odakle sam bogovima bliži. On, Solon:
Najduži put je put do samog sebe. Tamo se najređe stiže, jer taj put vodi preko
kosmosa i kroz sve ljudske trnopute. Na tom putu mora se u svakom ljudskom stvoru
tražiti čovek, pa ako se negde nađe, onda si već stepenik bliže sebi. Ja,
Krez: A bogovi? On, Solon: Naši helenski bogovi su srditi i večni. Nešto
slično stoji, čini mi se, i sa medijskim i sa lidijskim bogovima. Između ljudi
i bogova stoji smrt kao razmeđe koje bogovi neće, a ljudi ne mogu da pređu. Ja,
Krez: Vlast je tačka spajanja ljudi od prestola sa bogovima. On, Solon: Vlast
je često bol i očaj onih koji bi htjeli da budu ono što nisu, a neće, i ne znaju
da budu ono što jesu. U zagrljaju vlasti nema prostora za ljubav. Ja, Krez:
Ti si čini mi se upravljao Atinom? Solon je zaćutao i pogledao u daljine. Kir
i Krez su se dugo gledali bez reči. Onda je Kir narušio tišinu. Kir: Veliki
Krezu, učiniću nešto što nikada ranije nisu učinili ljudi od prestola. Poštediću
ti život i svim tvojim članovima familije, ako ih još ima među živima. I ne samo
to. Bićeš, pored mene, najpoštovaniji čovek Persije. Ti ćeš me za uzvrat poučavati
mudrosti, prvo Solonovoj, pa onda tvojoj. Tvoja mudrost je mudrost čoveka koji
je sa prestola, visokog kao Olimp, pao u Ad poraza, a onda se opet svojom duhovnom
pribranošću vratio iz Ada, jak kao Herkul i tragičan kao Orfej Tračanin. Onda
Kir priziva svog prvog dvorjanina i upita ga da li je neko od Krezove porodice
u životu. Dvorjanin mu saopšti da su sve već posekli, kako i dolikuje sigurnim
osvajačima. Kir ga srdito otpusti. Priđe Krezu. Uhvati ga za ruku i izvede ga
na trem palate. U veličanstvenom vrtu, nekada lidijskom, a sada već persijskom,
čekali su okupljeni sva svita i dvorjani. Kir saopšti Persijancima da je Krez samo
njemu odgovoran, a pred svim drugim Persijancima ravan njemu, velikom Kiru. Svi
se zbunjeno pogledaše, ali su već odavno odnegovali pokorni muk kao štit od iskrene
reči. Pri povratku u prestonu odaju, Kir reče Krezu: “Ti si od ovoga časa moj
savetnik suvladar”. Krez: Sada kada nemam nikoga svoga od roda, nemam ni
presto ni narod. I oni Liđani koji su preživeli već su robovi skorojevićima Persijancima.
Sada sam potpuno slobodan da svim bićem postanem tvoj najveći rob, veliki Kiru.
Ja sam rob u kraljevskoj odeždi. Trudiću se da stavim masku mudraca na lice. O
bogovi, rob sam sa počastima. Istorik presta da govori, a da se i ne pokrenu. “Čika
Istorik, je'l voli Solon suve šljive i beži li kada bombarduju noću?”, prošapta
petogodišnji Mićko, koga tek sada opaziše. Opet ćutnja. Onda dečak, drhtavim glasom,
izusti sasvim tiho: “Ispričaj, živ ti ja, čika Istorik, tvome Solonu da su meni
iz neba natovci ubili most na Moravi Južnoj. I ne zaboravi mu kaz'ti da je bio
mrak”.
//
Projekat Rastko - Boka / Umetnost
//
[ Promjena pisma | Pretraživanje | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
©
2001. "Projekat
Rastko - Biblioteka srpske kulture na Internetu"; Tehnologije,
izdavaštvo i agencija "Janus"; kao i nosioci pojedinačnih
autorskih prava. Nijedan
deo ovog sajta ne smije se umnožavati ili prenositi bez prethodne
saglasnosti. Za zahtjeve kliknite ovdje.
|
