 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
 Остаци Дукље, старог античког града |
Хришћанство се од I до средине III вијека почело укорјењивати на јадранској обали. Први извор који се везује за хришћанство на територији провинције Превалитане (која је обухватала већим дијелом данашњу Црну Гору) везује се за надгробну стелу из друге половине III вијека. Стела је посвећена породици извјесног римског грађанина Вуруса. За три члана његове породице усликане су паганске представе, док је за четвртог усликана хришћанска. Овај налаз је иначе из Коловрата. Прва чврста хришћанска организација на тлу Превалитане формира се послије Миланског едикта 313. године, за вријеме сплитског епископа Прима, насљедника и синовца епископа Дујма, који је био погубљен око 304. године за вријеме великих прогона хришћана од стране римског цара Диоклецијана. Како је Превалитана још за вријеме цара Диоклецијана била одвојена од римске провинције Далмације, сплитска архиепископија обухватала је само градове до Будве, а не јужно од ње, те према томе каснији дукљанско-епископски градови (Будва, Улцињ итд.) нијесу били обухваћени сплитском црквеном организацијом сплитске епископије при њеном формирању. Међу потписницима акта салонитског црквеног сабора из 530. године налазио се и Виктор, вјероватно епископ которске епископије, која је по свој прилици била потчињена сплитској епископији.
Скадар је био главни град провинције Превалитане, те је највјероватније да је архиепископија прво у њему организована, али тек крајем IV вијека. Као први епископи Скадра помињу се у једном писму папе Сириција око 392. године-Бас, и њему придодат епископ Сенеције. Провинција Превалитана је од краја IV вијека била прикључена префектури Источног Илирика, у којој се формирала самостална црквена област са сједиштем у Солуну, једнака по самосталности дијецезама Оријент, Азија, Понт и Западни Илирик. Моћ солунског егзарха, која је све више расла, наишла је на отпор међу архиепископима и епископима Источног Илирика. У борби за утицај над Источним Илириком до нарочито оштре затегнутости, дошло је за вријеме цариградског патријарха Атика (405-425) и папе Бонифација I (418-422), као и за патријарха Прокла (434-447) и папе Целестина I (422-432) и Сикста III (432-440). Ово су уједно први сукоби источног и западног центра Хришћанства око територија, које глобално обухватају данашњу Црну Гору. Скадарско-превалитански архиепископ Сенеције II, био је присталица Цариграда, и противник солунског егзарха као папског експонента, јер се и њему, међу осталом деветорицом епископа и клирика, обраћа папа Целестин I, опомињући га на послушност према егзарху.
У овом врло бурном периоду црквене историје у Превалису, одиграо се Халкидонски сабор (451.) На њему се као учесник први пут јавља један епископ града Дукље, под именом Евандрус. У то вријеме је у Скадру највјероватније била упражњена архиепископска столица послије Сенеција II, јер се скадарски архиепископ не јавља у списку присутних црквених великодостојника на Халкидонском Сабору, а јавља се његов суфраган из Дукље. Све до покушаја административног раздвајања источне и западне Цркве изазваног Енотиконом цара Зенона 481. године, стање у оквиру Цркве Источног Илирика остало је несређено у односима између Цариградске Патријаршије и илирског епископата, са једне стране, и Римске курије и Солунског егзархата, са друге. Изгледа да су у овом периоду епископи Превалитаније и цијелог Источног Илирика били препуштени сами себи и посве самостални у одлучивању о црквеним питањима свога подручја.
 Остаци Дукље |
Корјените промјене у црквеним збивањима у Превалитанији доноси оснивање архиепископије Јустинијана Прима, 19. новелом цара Јустинијана од 14. априла 535. године. Нова архиепископија обухватала је већи број провинција, у којима је до тада јурисдикцију вршио солунски егзарх, и то у седам од њих дванаест. Овим актом провинција Превалитана прелази из црквене јурисдикције солунског егзархата под црквену јурисдикцију архиепископије Јустинијана Прима. Из коренсподенције папе Гргура I, такође се сазнаје да је и у граду Дукљи долазило до трвења 602. године, гдје је канонски збачени епископ Павле протјерао помоћу свјетовне власти свог насљедника Немезијана.
Готско "пустошење провинције Превалитане, нанијело је црквеној организацији у њој извјесну штету. Због овог разарања, или неких других разлога, старо црквено средиште у Дукљи је пресељено у оближњу Златицу (Дољани), гдје су откривене једна до друге двије цркве: пространа тробродна базилика и триконхозна црква. Локалитет Бискупова долина у Дољанима, можда је топонимистички траг овог пресељења Дукљанске епископије у Златицу. Пред најездом Авара и Словена, распада се црквена организација у Превалитанији. Последњи епископ Љеша побјегао је пред непријатељем у Италију 599. године. Исто је било и у Боки Которској, када се 595. последњи пут помиње епископ Себастијан у Рисну, а епископи у Дукљи и Скадру 602. године. Рушевине градова свједоче о упаду ових народа. Црквена организација послије ових пустошења у Превалитанији биће обновљена тек почетком IX вијека.
 Немањина обала |
Српска словенска племена дошла су на Балканско полуострво као многобожачка. О њиховој вјери до пријема Хришћанства зна се мало. Византијски хроничар Прокопије је у првој половини VI вијека записао, да им је један од богова творац муње, те да му жртвују говеда и остале животиње, и да обожавају виле и демоне, којима такође приносе жртве и по тим жртвама врачају. Како су се звали богови српских словенских племена, и шта су представљали, података такође мало има, а и сами научници, који су се бавили овом проблематиком, око тога су се доста спорили. По једнима, врховни бог био је Перун (бог грома), а по другима Дајбог (бог сунца). Да су заиста постојала оваква божанства, те да се спомен на њих одржао дуго пошто су Срби примили хришћанство, говори као примјер да је некада међу Србима било често име Перун. Чак и једно братство у Пјешивцима у Црној Гори има истовјетно презиме - Перуновићи.
По Прокопију, српска словенска племена су приносила жртве, што значи да су морала имати жртвенике, и некога ко је вршио жртвовање, што наводи на претпоставку, да су имали и своје паганско свештенство. Мртваци су спаљивани, те због тога археолози који проучавају старословенски период не могу да нађу словенске гробнице на нашим територијама. Могуће је да је код словенских племена било присутно и приношење људских жртава у религиозне сврхе. Трагови о традицији таквих поступака могу се пронаћи у народној десетерачкој пјесми предкосовског циклуса "Зидање Скадра", када жена трећег Мрњавчевића војводе Гојка бива узидана у градске бедеме.
И арапски путописац из прве половине VIII вијека - Идризије, оставио је неке податке о вјери Словена, споменувши да поштују огањ. Као остали словенски богови, у изворима се помињу: Дајбаба (она је божански пар са Дајбогом), Волос или Велос (бог стада), Морана (богиња зиме), Весна (богиња прољећа) итд. Поштовање ових божанстава може се наћи и у топонимици неких мјеста у Црној Гори, напр село Дајбабе у близини Подгорице, у којем је и подигнут манастир, село Велестово у Чеву. Словени су обично имали култна мјеста са дрвеним кипом бога. Тај кип се називао Боан или Балван, те одатле има мјеста и у вези овога култа у топонимици Црне Горе (заселак Боан у Бајицама код Цетиња, село Боан код Шавника). Постојала су нижа божанства, нпр. виле, које се врло често помињу у десетерачким народним пјесмама или у народним причама. По народним предањима и вјеровањима имају дуге расплетене косе и окупљају се на изворима ријека и језерима, гдје голе играју коло у води. И у вези овога има трага у топономистици у Црној Гори, нпр. Вилин извор на планини Кому. У народној традицији сачувало се вјеровање у вампире, вукодлаке, утваре, караконџуле, бабе вјештице, урокљиве очи и сл. Сви они имају различите локалне називе.
 Немањина обала |
Тешко је утврдити када су тачно српска словенска племена примила Хришћанство. То свакако није био брз и свеобухватан процес. Ова племена међутим, населила су просторе који су већ били христијанизовани римском владавином те се контактима са романским становништвом, као и оним осталим старосједилачким, које је христијанизовано почело примати Хришћанство. Овај процес био је нарочито јак у приморским крајевима, гдје је романско становништво било густо насељено по градовима, без обзира што су те градове Словени у почетку рушили, а затим и асимиловали преостало становништво. Као што су српска словенска племена асимиловала ово становништво. тако је и оно њих преводило у Хришћанство. У дубини територије међутим, нарочито у брдско-планинским крајевима, гдје није било романског становништва, овај је процес био спорији.
Први подаци о покрштавању српских словенских племена, долазе од византијског хроничара Теофана, из друге половине VIII вијека, који је навео да су словенски војници у војсци цара Јустинијана примали хришћанство. Свакако да је то било само појединачно, или по мањим групама. Први податак о званичном и масовном покрштавању Словена, оставио је цар Константин Порфирогенит (913-959). Он је забиљежио да је цар Ираклије (610-641) послао мисионаре Србима, који су извршили покрштавање. Интересантно је, да иако је српска територија била под влашћу Византије - Источно Ромејског Царства, то је покрштавање по налогу Ираклија извршено од стране мисионара из Рима. Међутим, то је сасвим разумљиво, јер је Рим био географски ближи областима у којима је вршено покрштавање, него престоница Византије, а Хришћанска Црква била је још јединствена, јер још није било подјеле на Римокатоличку и Православну, мада су се разлике међу њима већ осјећале, и било је сукобљавања.
По свој прилици, ово покрштавање није имало већих резултата. Основ да се може извести такав закључак, лежи у још једном извору о покрштавању Срба. Тако се византијски цар Лав VI Мудри (886-912), у својој "Тактици", похвалио да је његов отац - цар Василије I Македонац (877-886) покрстио Словене. Чињеница да су мисионари из Рима, у вријеме цара Ираклија извршили дјелимично покрштавање Срба, опет се наглашава, сасвим је разумљива, јер су српске територије у црквено-административном погледу биле потчињене Риму још од цара Јустинијана. Он је провинцију Јустинијану Приму дао под власт Рима 14. априла 535. године, све док је византијски, односно источноромејски цар Лав III Исавријанац (717-740) није одузео од папе. Међу припојеним провинцијама нашла се и Превалитанија са центром у Скадру. У то вријеме под митрополијом у Драчу било је петнаест епископа, а међу њима и епископије у Љешу, Дукљи, Скадру, Дривасту, Пилоту, Улцињу и Бару. Култ сиријских мученика Св. Срђа и Вакха, који је особито цветао у вријеме цара Јустинијана, цветао је и у једном бенедиктинском манастиру код Скадра, те у црквама у Бару, Котору и брду изнад Дубровника (сада Срђ). Да се поред латинских, на српском приморју, па самим тим и на данашњем црногорском, појављују и грчко-словенски манастири види се из једног извора. Ове манастире помиње папа Климент II у једној недатираној повељи.
У постепеном ширењу хришћанства међу словенским племенским заједницама на источној јадранској обали, па тако и у Дукљи, у периоду од VII до IX вијека, значајну духовну мисију извршили су бенедиктинци, сљедбеници монашке заједнице коју је у првој половини VI вијека у јужној Италији утемељио преподобни Бенедикт Нурсијски. У Православној Цркви празник овог еминентног подвижника ранохришћанског Запада прославља се 14/27 марта. Руководећи се својим духовним начелом ORA ЕТ LABORA (МОЛИ СЕ И РАДИ), Бенедиктинци су генерацијама испољили изузетну упорност и истрајност у христијанизацији Словена на источном Јадрану. Тако су већ 840. г. у Будви подигли храм св. Марије, који и данас постоји.
 Храм Св. Луке у Котору, 12. вијек |
Крајем XI вијека пропада зетска српска држава, те убрзо долази до уједињења Рашке и Зете под Немањом, сином Завидиним, чиме се заснива истинска и свеобухватна српска државна мисао. Иако је Немања крштен по латинском обреду, а рођен је у Рибници (данашњој Подгорици), он је правилно увидио да се српска држава никада неће истински осамосталити док је под патронатом Рима. У томе је он имао јасне разлоге. Кроз читав средњи вијек, папе су се мијешале у унутрашње послове римокатоличких држава и практично биле владари владара тих држава. Неке од тих владара папе су и мијењале. Све је то Немања осјетио и знао. Са друге стране, Цариград је као центар Православља био погоднији.
Као што је Немања оснивач истинске и свеобухватне српске државне мисли, тако је његов син Растко, у монаштву Сава, оснивач Српске Цркве. Растко је рођен као најмлађи син Стевана Немање око 1173. год, када су његови родитељи били у већ поодмаклим годинама. Расткови биографи указују да се он за монашки живот одлучио под утицајем једног светогорског монаха, који је привремено боравио на Немањином двору. Растко се замонашио у осамнаестој години, 1191. године. Као монах Сава, остао је у Светој Гори шеснаест година. На Свету Гору дошао је и његов отац Немања, који је добио монашко име Симеон. Ту су они саградили манастир Хиландар, које је довршен у јуну 1199. године, а Симеон је умро 13. фебруара 1200. Када је овај манастир завршен, Сави је било 26 година.
Док је Сава био у Светој Гори, у Србији је под утицајем римске курије дошло до расцјепа на Рашку и Зету. Пошто је био подржаван од Рима и Угара (Мађара), Савин брат Вукан се није задовољио владавином у Зети, него је 1202. године протјерао трећег брата Стевана са престола, а затим дао пуни замах римским мисионарима, који су својим радом изазвали огорчење народа. Стеван се уз помоћ Бугара вратио на престо 1203. године. Тада је у Србији бјеснио не само грађански, него и вјерски рат. У таквој ситуацији, на позив Стеванов, Сава се вратио у Србију. По повратку Савином у Србију, манастир Студеница постаје центар црквеног и духовног живота српског народа. Сава се у Србију вратио као архимандрит, што је с обзиром на године које је имао (34), био врло висок црквени чин. По његовом повратку, свађа између Вукана и Стевана је изглађена, при чему је Сава имао одлучујућу улогу. Године 1217. Сава се вратио на Свету Гору.
У њој се није дуго задржао, те је отишао у Никеју у Малу Азију, гдје су били византијски цар Теодор Ласкарис и васељенски Патријарх, које су прогнали крсташи-римокатолици по налогу папе. У Никеју је Сава отишао са јасном намјером да издејствује осамостаљење Српске Цркве. У томе је и успио, те га је у другој половини 1219. године, васељенски Патријарх Манојло Сарантен поставио за архиепископа, и дао му кратку грамату, по којој је Сава био архиепископ свих српских и поморских земаља.
По повратку из Никеје, Сава је отишао у Свету Гору, а потом у Солун, и ту се подуже задржао у манастиру Филокалу, којем је био један од ктитора. Потом је кренуо у Србију, гдје је на граници дочекан од посебног посланства, којег је послао његов брат Стеван који је био у болесничкој постељи. Вративши се у Србију, Сава је отишао у манастир Студеницу, а потом у манастир Жичу, који је предвиђен као сједиште архиепископије. Сава Немањић имао је два биографа: Доментијана и Теодосија. У њиховом опису живота и рада Савиног, има у појединим епизодама разлика. Ни један ни други, прецизно не помињу да ли је Сава прогласио архиепископију и именовао епископе на сабору, или је то учинио самостално у Жичи. По свему судећи, односно по фрагментима које су дали обојица, изгледа да је он то учинио самостално. О самом датуму смрти Саве Немањића било је доста спорења. Као године његове смрти помињу се 1235. и 1236, а као дани смрти 12, 13, и 14, а понегдје и 15. јануар (по старом календару). У нашој Цркви преовладало је празновање од 14. Јануара.
 Света Лавра Немањића, Манастир Морача 13. вијек |
О периоду од пријема Хришћанства српских словенских племена у Дукљи, до оснивања зетске српске државе Војислављевића има врло мало података. Када је у IX вијеку завршено покрштавање Срба, њихове су земље биле подијељене у двије црквене области, на Сплитску и Драчку Архиепископију. Сплитска Архиепископија се простирала иза Дубровника, док Је територија данашње Црне Горе готово у потпуности потпадала под драчку. Временом су се оформила три центра: Сплит, Бар и Драч.
У неким радовима хрватских историчара, а затим и пропаганди црногорских сепаратиста-црнолатинаша и поборника аутокефалне црногорске цркве, доста се оперисало и позивало на оснивање Барске архиепископије 8. јануара 1089. године. Оснивање ове архиепископије настојало се представити као пресудан факт, да је Римокатоличанство у Црној Гори старије од Православља. У истом контексту се позивало и на чињеницу, да је први зетски краљ Михаило Војислављевић 1077. г добио краљевске знаке од папе Гргура VII. Барска архиепископија основана је управо на захтјев Михаиловог сина краља Бодина Војислављевића. Његови лични, династички и државни интереси тако су се поклопили са интересима Римокатоличке цркве.
 Са Богослужења у Манастиру Морачи |
Треба најприје сагледати, како је настала зетска српска држава. Послије пропасти Рашке, прве српске државе, која је врхунац доживјела половином Х вијека, за вријеме кнеза Часлава Клонимировића, а која је у свом саставу имала Дукљу (Зету), кратко се у истој јавља аутономна кнежевина кнеза Владимира. 0 њеним границама и стању има врло мало података. Она се брзо утопила у Самуилову државу мада је имала неке повластице у њој, с обзиром да је Св. Јован Владимир постао Самуилов зет. Послије пропасти Самуилове државе и Владимирове смрти у Преспи, Зета је опет потпала под власт Византије. Године 1044. зетски великаш Стефан Војислав, дигао је устанак против Византије и поразивши византијску војску, отпочео формирање зетске српске државе. Тиме се центар српске државности пренио из Рашке у Зету. Као што је некад Зета улазила у састав Рашке, тако је сада и Рашка ушла у састав Зете. Такво српско дводржавље тињало је и вјековима касније, све до најновијих времена. Оно је престало државом Немањића, да би се опет активирало од XIX вијека, доживјевши кулминацију у карађорђевићској Србији и петровићкој Црној Гори.
Војислављев син Михаило постао је не само први зетски краљ, него и уопште први српски краљ. У његово вријеме, подјела између Римокатоличанства и Православља у српским крајевима била је још недефинисана, а граница између двије Цркве неодређена и склона варијацијама. Владарска звања могла су се у то вријеме добити из два центра: Цариграда и Рима. Михаило никако није могао добити круну из Цариграда јер је управо од Византије његов отац отцијепио Зету. Остао је значи само Рим, те је тражио и добио краљевске знаке из Рима. Значи, Михаилово крунисање из Рима није био никакав особити знак привржености Римокатоличанству него акт голог политичко - државног интереса.
 Храм Св. Архангела на Михољској Превлаци |
Шта је пак навело Рим да додијели Михаилу круну и оснује архиепископију у његовој држави? Територија о којој је ријеч, већ око три стотине година није била под јурисдикцијом Рима, а он је није никако могао добити каквом погодбом са Цариградском патријаршијом. Због тога је и давање круне Михаилу, и успостављање архиепископије у Бару, био покушај да се убаци клин у православну територију, и не само то, него се настојао убацити клин и међу самим православним архиепископијама. Територија Барске архиепископије није улазила у састав било које друге римокатоличке архиепископије, те се и ту није ништа могло изгубити, односно није постојала опасност цјепкања или супротстављања одређених римокатоличких јединица једне другој. Напротив, оспорило би се право Охридске архиепископије, која је сматрана насљедницом Јустинијана Приме, над територијом Зете. Крајем XII вијека долази до обједињавања Рашке и Зете под Немањом, чиме се заснива истинска српска државна мисао.
Савини биографи такође нијесу навели ни колико је он основао епископија. Једини извор о томе је независтан од њих и сачуван је у "Повељи о оснивању српских епископија", коју су, како се претпоставља, издали заједно Сава и његов брат Стеван Првовјенчани. Овај се одломак сачувао у рукопису "Синтагме" Матије Властара, коју је 1453. године преписао ђакон Дамјан у Копоринском манастиру. Значи, сачуван је извор трећег реда, који свједочи о броју српских епископија. По овом документу, основано је осам епископија.
Територија данашње Митрополије Црногорско-приморске ушла је у састав четири епископије: Зетске, Хумске, Будимљанске, и Дабарске. Међу научницима има спорења око броја епископија. Углавном, њихов број се креће од осам до девет. Неки наводе као девету Жичку епископију, поред већ двије, које су постојале прије оснивања српске архиепископије (Рашка и Призренска). Сједиште Зетске било је на Превлаци Светог Архангела Михаила код Тивта (данас звано "Острво цвијећа"), у манастиру Св. Архангела Михаила; Хумске у манастиру Св. Богородице на Стону;
Дабарске у манастиру Св. Николе на Лиму; и Будимљанске у манастиру Св. Георгија код Берана. Седамдесетих година XIX вијека у Призрену и Скадру био је руски конзул Иван Јастребов, који је детаљно обишао Сјеверну Албанију, Косово и Метохију и Црну Гору, односно цркве и манастире у њима. Он је у својом списима тврдио, да је сједиште зетских епископа било у манастиру у селу Златици код Подгорце, а Хумске епископије у Залому код Невесиња. Но, ове тврдње Јастребова су од неких научника оспораване. Највјероватније је њено прво сједиште било на Златици, док није обновљен манастир Св. Архангела Михаила на Превлаци.
У Дукљи (Зети) су се од пријема хришћанства српских словенских племена, до XI вијека оформили и култови - источни и западни, мада су источни култови постали доминантнији. Тако је у Котору од 809. године развијен култ Св. Трифуна, мученика из Кампсаиде у Малој Азији, који је проглашен за патрона града. Други култ развио се на Бојани, у бенедиктинском манастиру Св. Срђа и Вакха, посвећеног овим мученицима из града Росафа, у сјеверној Сирији. У овој цркви су сахрањени краљ Михаило 1081. године, и његов син, последњи зетски краљ Бодин, 1101. године. Овим свецима посвећена је и Црква у Подима изнад Херцег Новог, а у близини Тивта је такође била црква посвећена Св. Срђу, Николи и Димитрију, мада је култ Св. Срђа потпуно преовладао, те се и брдо зове Срђево брдо. Култу архиђакона Св. Стефана, посвећена је црква у Врановићима у Грбљу и у Сушћепану код Херцег Новог. На Превлаци код Тивта је и светилиште посвећено култу Св. Архангела Михаила. Овај храм први пут се помиње 1124. године. Нарочито је било развијено на приморју, све до Дубровника па и даље, поштовање Св. Илариона великог (занимљиво је да се и први Зетски епископ звао Иларион!). Све то, и много шта још потврђује да је Црква Истока била изузетно снажно присутна у Дукљи и Зети, много прије појаве Светога Саве и Немањића тако да није никакво чудо што се цариградско-светогорска светосавска традиција тако брзо укоријенила и примила на просторима некадашње Превалитане. Словенско кирило-методијевско предање снажно је утицало прије Светога Саве на Зетско приморје, нарочито од времена византијски усмјереног Св. Јована Владимира, зетскога кнеза мученика.
ГЛАВА II: Зетска епископија и Црногорска митрополија до Петровићког периода >>
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /