 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
 Свечана Литија са моштима Св. Василија Острошког у Никшићу |
Митрополија Црногорско-приморска је једна од најстаријих епископија Српске Цркве, и јавља се као Зетска Епископија још у вријеме оснивања аутокефалне Српске Цркве под Савом Немањићем, што значи да је он њен утемељитељ. Њено сједиште је у оснивању, без обзира на неки научна спорења, било на Превлаци светог Архангела Михаила код Тивта, а затим у Пречистој Крајинској, Врањини у Скадарском језеру, и манастиру Св. Николе на Ободу (Ријека Црнојевића). Пред опасношћу од Турака, сједиште Митрополије је крајем XV вијека пренешено у Цетињско поље, гдје је Иван Црнојевић, господар последње српске слободне државе основао манастир. Стога је Зетска Митрополија била последња епископија Српске Цркве, у последњој српској држави, која је пала под турску власт. Као таква, наставила је да егзистира и у обновљеној Пећкој Патријаршији од друге половине XVI вијека, па све до насилног укидања Патријаршије од стране Турака 1766. године. Као што су територије Зетске Митрополије, и уопште Зетских области, последње пале под турску власт, тако су се од ње и прве почеле ослобађати. Кад је крајем XVII вијека на владичански положај дошао први Петровић - Данило, почео је нови период развитка Црногорске Митрополије и уопште Црне Горе. Ова Митрополија, за разлику од свих других Митрополија Српске Цркве, била је државотворни фактор, који је практично створио прву слободну српску државу новог вијека Црну Гору. Црногорски митрополити Петровићи, вијек и по, поред тога положаја, биће и неформални свјетовни господари Црне Горе, и као такви ће припремити Црну Гору, да може ући у ред независних држава са свјетовном влашћу. Значај ових митрополита у Српској Цркви и српској државној историји стога је немјерљив, те се било који црквени великодостојици Српске Цркве прије, а и послије њих, тешко могу мјерити са њима. Митрополија Црногорска ушла је у састав обновљене Српске Цркве 1920. године, и даље егзистирајући као Митрополија Црногорска. Послије усвајања новог Устава СПЦ 1931 г. у њен састав ушле су дотадашња Боко-которска и Захумско-рашка Епархија, као и један дио Пећке Митрополије. Као таква она је остала све до данас. У мају 1947. од једног дијела некадашње Захумско-рашке и Пећке Епархије, обновљена је древна Будимљанско-полимска светосавска епархија са сједиштем у Бијелом Пољу, али због комунистичког насиља, она је брзо укинута 1956. Тада су њени дјелови поново ушли у састав Митрополије Црногорске. Пљевља и околина су припали Дабробосанској епархији, па онда Милешевској.
Ова Митрополија ће дати и трећег по реду Патријарха обновљене Српске Цркве др Гаврила Дожића, некадашњег митрополита Пећког.
Катастрофа српског народа и Српске Цркве, а самим тим и Митрополије Црногорско-приморске у оквиру ње, почеће са другим свјетским ратом, који ће уједно на тлу Југославије бити и грађански рат. Већина свештенства Српске Цркве, а самим тим и Митрополије Црногорско-приморске, била је у рату како на удару нацифашиста, усташа и њихових савезника, тако и револуционарно-комунистичког покрета те стога није ни чудо, што је свештенство ове Митрополије током рата, и на крају рата, било десетковано првенствено од комуниста. Ова Митрополија је крај рата и послијератни период дочекала са малим бројем свештенства, које је било основ црквеног дјеловања. Ако се још у то уклопи и чињеница, да су комунистичке власти спроводиле насилну политику милитантног атеизма, лако се може закључити да је Српска Православна Црква, а самим тим и Митрополија Црногорско-приморска, у првим послијератним деценијама практично животарила. До почетка шездесетих година овог вијека стање у Митрополији Црногорско-приморској било је готово анархично. Митрополит Јоаникије Липовац убијен је крајем јуна 1945. г. у Букуљи код Аранђеловца од комуниста, митрополит Арсеније Брадваревић изабран и устоличен јула 1947. године, убрзо је ухапшен и осуђен на Цетињу од комунистичког режима 1954. Г. оставши у затвору све до 1956. године. Митрополит Арсеније је осуђен на 11. година и 6 мјесеци строгог затвора пред судом Окружног суда на Цетињу крајем јула 1954. Пред судом Врховног суда НРЦГ септембра 1956. казна му је смањена на 5 година и 6 мјесеци затвора. Митрополит Арсеније је казну издржавао у цетињском и которском затвору. Пуштен је на слободу средином 1956. Конфиниран је у манастир Св. Ваведења у Београду, у коме се крајем 1963. упокојио. Не поштујући Његошев аманет, државна и партијска власт у Црној Гори и СФРЈ извршила је јула 1972. године рушење капеле Св. Петра Цетињског на Ловћену у којој је Његош био сахрањен. Умјесто православног храма на Ловћену је од 1970. до 1974. изграђен маузолеј по пројекту хрватског вајара Ивана Мештровића. Већина земљишног фонда и других значајних добара Митрополије Црногорско-приморске а и читаве Српске Православне Цркве била је национализована. Положај Митрополије Црногорско-приморске и стање у њој, од свих епархија Српске Цркве био је најгори. Избором Данила Дајковића за новог митрополита Црногорско-приморског, маја 1961. године стање се временом дјелимично поправљало. Али све су то били спори кораци, јер је комунистички режим и даље гушио Српску Цркву, нарочито ову Митрополију. Крајем шездесетих година, старија плејада свештенства у Митрополији је полако одлазила, а прилив новог био је веома спор, спречаван притисцима на вјернике и младиће, који би се опредјелили за свештенички позив. Комунистички режим је преко наметнутог свештеничког удружења, користио обилато материјалну биједу, а и људске слабости појединих свештених лица, угонећи им страх у кости, и излажући их сталном понижавању. То је било вријеме кад је у Црној Гори било друштвено угледније бити чистач тоалета, него ли свештеник. Стање се почиње мијењати на боље 80-тих година, слабљењем комунистичког система, макар оног у класичној форми, како у Србији, тако и у Црној Гори. Та нова клима доприноси да се избором за Патријарха Српског Павла, те за митрополита Црногорско-приморског Амфилохија Радовића, децембра 1990 стање у Српској Цркви и Митрополији Црногорско-приморској битно поправљало. Обнављају се цркве и манастири, а све је већи прилив младог и образованог свештенства. Све више народа, који је у прошлости био индоктриниран комунистичком пропагандом, враћа се Цркви.
Митрополија Црногорско-приморска поприма опет стару улогу какву је некада имала, ако не и можда тежу. Последњим ратом од 1991. до 1995. године дошло је до нових духовно-моралних потреса у српском народу. Читаве српске територије на западу су анулиране. Исти случај је и на истоку, у току последњих ратних сукоба на Косову и Метохији током 1998./9. године, што проузрокује и нимало ружичасту перспективу српског народа и Православља у овим покрајинама. Тако су се не само Српска Црква у цјелини, него и Митрополија Црногорско-приморска и Православље уопште, нашли на овим просторима сабијени не само као некада, између римокатолицизма и ислама, као између чекића и наковња, него и нечега што данас угрожава у бити цио свијет, нарочито народе који су прошли и доживјели пошаст марксистичко-атеистичког опустошења. То је демонски дух нове ходенистичко-потрошачке цивилизације и њеног "новог свјетског поретка". Тај дух је у Црној Гори праћен настављањем старих и подгријавањем нових диоба, усвајањем новог типа црнолатинашког унијатства, и истовремено рађањем племенско-аутокефалистичне псеудоцрквености, под видом сепаратистичке Црне Горе и "аутокефалне црногорске цркве". Тешка је ријеч, али се истине ради мора изрећи: та псеудо црквеност је израсла из претходне брозоморне идеологије, у циљу пропагирања дубинске промјене, како духовног етоса, тако и националног самосазнања Црне Горе и њеног мјеста под сунцем. Митрополија Црногорско-приморска, чистотом свога еванђелског ума, вјерна своме живом вјековном православном светосавском предању, и данас као и јуче, наставља свој осмовјековни ход кроз историју, и своју апостолску мисију у народу, као органски члан свете Пећке Патријаршије и једне, свете, саборне апостолске Цркве Христове. Нека би ова кратка њена историја била допринос остварењу те њене мисије, и макар летимичном упознавању богатих ризница њене дуговјековне богочовјечанске дјелатности.
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /