Projekat Rastko Cetinje - Zakonik Knjaza Danila

У согласију са главарима и старјешинама од све Црнегоре и Брдах, установљава "обшти земаљски законик" по ком ће се по сад и за вазда унапријед судити Црногорцу и Брђанину малом и великом, богатом и сиромаху, једнако по разлогу да сваки своју правицу имати може.

Старајући се Књаз и Господар за срећу и благостојаније своје државе, свога народа, своје јуначке браће, који су кроз толико вијекова пролијевајући крв своју, сахранила своју поноситу слободу, којом се и данас поносе, жели да му љубезни народ његов, мила браћа Црногорци и Брђани имају како спољашњу тако и домаћу слободу, да се могу праведно с њоме пред свијетом поносити.

Сваком добром брату Црногорцу и Брђанину, биће овај законик најмилији аманет, највећа драгоценост, јер ће у њему и њиме имати јемство и заштиту мирног живота, заштиту чести и поштења, заштиту имућа и добра свога.

Ни једна земља и држава не може бити срећна, не може напредовати, а не може ни правог уваженије пред свијетом имати, ако нема законика, који ће свакојему понаједино и све заједно једнако по правици судити и од свакога напастника и злога чоека бранити; зато се Књаз и Господар народа Црногорског и Брдског нашао побуђен дати свакојему Црногорцу и Брђанину закону слободу, такову закону слободу, без које ни једна друга слобода не може своје истините и достојне вриједности имати.

До сад је била Црнагора а и Брда, истина слободна, али јавног законика, који ће Црногорцу и Брђанину слободу укријепити и бранити, имала није, већ је правица и судбина њихова само у устима владаоца била.

Жељећи Књаз и Господар да се свако самовољно суђење укине, да се народу постојна правица утврди, прекида по данас свако самовољно суђење, а мјесто тога самовољнога поставља законито и праведно.

С отаческим срцем и душом, предаје Господар народа црногорског и брдског земаљски законик својему народу и полаже сам своју високу заклетву, како ће под својим закриљем исти законик чувати; а главари и старјешине народа заклињу се, да ће се овога законика држати и да ће по њему, како што сам законик изговара, судити, а што законик не спомиње, да ће праведно и по души свакојему брату Црногорцу и Брђанину једнако судити.

Законик је овај штампан у толико комада, да га сваки Црногорац и Брђанин имати може само који читати умије, и налази се код Управителства на Цетиње. Законик овај нека чита сваки, и који зна, нека га покаже свакојему, који не зна, да позна како законик за коју сагријеху изговара и да се може од свију сагријеха чувати да не дође под кастиг.

Сваки Црногорац и Брђанин једнак је пред судом.

Сваком Црногорцу и Брђанину по насљеђеној и до сад сачуваној слободи остаје и по данас и унапријед, чест, имуће, живот и слобода његова обезбјеђена, нити може и један Црногорац и Брђанин нити суд праведноме брату Црногорцу и Брђанину у ове светиње дирати.

Књаз како данас тако и убудуће за вазда као Господар наше земље остаје неприкосновено лице, као светиња сваком Црногорцу и Брђанину, и као таковога дужан је сваки Црногорац и Брђанин почитовати и о њему ништа злога не говорити, нити кога против њега и зашто наговарати.

Који би се Црногорац и Брђанин усудио личност или достоинство књаза вријеђати, биће исто онако кастигат како и они, који самовољно чоека убије.

Књаз како Господар наше земље, којему се све смртне пресуде, које би врховни суд пресудио, подносити имају, има право и власт помилованија дијелити.

Судци, кад сједе на своје мјесто судити, ствари по њиховоме разуму и разсуђивању разбирати, треба најприје да се спомену што су они гласом народа по вољи Божјој за судце и управитеље постављени да могу по правици и по души судити, и сваки судац треба да пази на свој учињени завјет и заклетву да не преступи или по хајтеру суди, него по правици маломе и великоме. Судци треба да слушају једне пак и друге разлоге редом и не допуштати прсте или ријечи довуџије, да један другоме у ријеч улази и прекида говор, него кад први изговори, нека други почне говорити и нека обојица без инада и вике како може сваки судац њихове разлоге разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио, или да није што заборавио казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обије стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге, тада нека се уклоне да се учини судцима мјесто слободно, да и они могу све по реду чисто разабрати и пресуду праведну по начину учинити, која ће се давати ономе, којему се пристојало буде, а иста пресуда има се у судејскији записник ставити, да се зна како је осуђено и када је осуђено.

Ако који судац зачне кога у суду бранити, не могући доказати разлога и правице за чега га брани не разбирајући мисли своје дружине, него да се само његова ријеч броји, а не другога, којимправедније мисли имаде, такови отвора и каже се да је хајтерија и митник и смутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа; зато има не само бити прогнан из суда и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложан је да плати сто и двадесет талијера глобе. Исто тако и они, који за мито или пријатељски хајтер или по својему неразуму икакове тајне открио и казао буде што управителство за обштенародну корист чини, или говори потајно или скривено; јер ниједно дјело не може напредовати пожеланим путем, кад се међу дружином издајник и ухода находи.

Ако се нађе да који судац заиште или узме од кога мита навлаштито за оправдати кривца, а окривити правога чоека, такови да се има из суда прогнат и глобити са стотину и двадесет талијера.

Који чоек по данас обећа или даде којему судцу мита и ако се дознаде, неће требати ништа даље изтраживати, него ће он сам себе тијем митом открити и казати да нема правице и разлога, супрот онога с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тавницу, да стоји за сваки цекин неђељу дана, а то мито да пође у обштенародну касу.

Сок, који насочи судца митника, добиће награде педесет талијера; а овије педесет талијера треба узети у судца митника и поступати са њиме онако, како што осмо правило овог законика изговара.

Кад судци не би једнаке воље и согласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, него један овако а други онако разсуђивати, онда у такову згоду, ђе буде виши број судаца, остаје јакост разлога на њихову страну, али да по души реку, да они то без свакога мита и хајтера својим разумом познају да је праведно како говоре.

Ако би који судац или главар заметнуо немир или смутњу међу дружином, такови да се не трпи, већ да се одпушти, а другога на мјесто његово доброг и поштеног и у дружину погодног чоека нека власт стави. Исто тако ваља одпуштити непослушна или лењива и безбрижна судца и главара и старјешину.

Будући како судци и управитељи, тако и остали кметови на обштенародни трошак постављени јесу, да не пазе и не работају друго него земаљске послове и по начину да испуњавају своју дужност, како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему не може бити ни један слободан ходити за својема послима дома, или на своје путове и трговину, него стајати до уреченога времена на службу земаљску вјерно како су на то и постављени.

Сваки мали и велики Црногорац и Брђанин остаје у дужности добре и поштене судце и остале главаре и старјешине слушати, почитовати и љубити и сваку чест им указивати; ако ли се који нађе да речене судце и старјешине обезчести и осрамоти, то ће тај бити оглобљен са талијера десет; ако ли не би имао да плати, онда
га треба кастиговати тавницом.

Ако ли који судац или главар или старјешина осрамоти Црногорца или Брђанина, тај да плати талијера двадесет.

Сваки издајник отечества нашега и наше браће, који би са непријатељима нашијема договора имао, да зло нашој земљи учини, или да народ помутити узхоће или мутити почне, такови ће бити одма, док се пред два доставјерна свједока докаже, огњем из пушака разнешен.

Оваквог издајника и крвника отечества нашега може и најкрајњи Црногорац и Брђанин убити, док чује да је издајник и да га наша земаљска власт гони; који ли би овог издајника тајио или не казао или не убио пошто чује и разумије да је издајник, тога треба исто како и издајника ћерат и кастигат.

У вријеме војне када би непријатељ од које му драго стране нашу земљу ударио, дужан је одма сваки Црногорац и Брђанин, док чује да своје отечество бранити треба, устати на оружје и ићи против непријатеља и крвника нашега отечества и наше слободе; ако ли би се нашао који Црногорац или Брђанин, или које племе или село или братство да не пође против нашег обштег непријатеља, свакојему таковому нехатнику за своје отечество и страшивици, има се одузети оружје да га више нигда за живота свога носити не смије и да поштења међу осталијема Црногорцима и Брђанима нигда имати не може, а преко свега треба му припасати опрегљачу женску, да се зна да мушког срца нема.

Сваки војвода или главар или старјешина у својему племену, или у покрајини, дужан је одма, док чује да опасност нашој земљи с које гођ стране пријети, народ свој одма на војну позвати, пред њим ходити на оно мјесто, ђе би опасност нашему отечеству била; који ли не би пошао или народ не би позвао, такови се има како издајник својега отечества осудити на смрт.

Ако би се од земаљске власти или главари или судници или старјешине или перјаници послали у које племе или село да кривца ватају, а нађе се који кривца брани, то ови људи од власти послати имаду моћ и истога бранитеља, који кривца брани, уватити и суду предати.

Ако би се који усудио дићи оружје на ове од суда и власти послате људе, који имају кривца уватити, то ови од суда и земаљске власти послати људи имаду моћ таковога бранитеља мира и поредка земаљскога на мјесту убити, ако он не би одма оружје положио и својевољно се власти предао.

Који ли би кривог Црногорца или Брђанина, кад га власт оће да увати, којим гођ начином пропуштио да утече, такови да ону сагријеху или кастигом или животом плати, на коју би се кривац што утече осудио.

И ови људи од власти послати треба да се узму на ум и да пазе да не би чоека на правду Божју убили, јер и они, ако зло без нужде учине, по закону ће суду одговарати.

За одржати са пограничнијема државама мир и тишину, која приноси узајамну корист и срећу нашој држави, забрањује се како крађа, тако и свако преступленије мало и велико а исто тако и четовање у вријеме мира то јест када рата нема.

За сваку овакову сагријеху у пограничној земљи учинуту биће сваки Црногорац и Брђанин исто онако кастигат, као кад својему брату Црногорцу или Брђанину учини.

У вријеме мира и вјере не смије се у турску земљу, која са нашом земљом граничи, четом ићи и плијен ћерати, јер ће се плијен судом повратити ономе, чији буде, а кривац ће бити судом кастигат.

Да би се мир и поредак и јединство у народу одржало и да нема међусобног крвопролића, за онога злочинца био Црногорац или Брђанин, који без кривице или без нужде, већ од силе и опачине убије брата Црногорца или Брђанина, такови убојица не може се никаковим благом одкупити, већ ако се ухвати да буде огњем из пушака разнешен.

Ако ли би убојица из ове земље утекао, то се има дио његов од куће и од баштине и од свега што на његов дио походи, узети на земаљску глобу, и све новце од ове глобе положити у земаљску касу.

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да нигда у нашој земљи повратка имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио или бранио или тајио или неухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таковога једнако ћерат и кастигати како и самог убојицу, будући се његов друг и бранитељ показао. Оваковим начином зли људи, неимајући бранитеља, неће имати снаге зло чинити како су се научили, а бранитељи неће злочинца бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Ови рукоставник, а исто тако и бранитељ његов, ако би се икад и у којему драго мјесто ухватити или убити могао, то да га најкрајњи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они, којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца плаћати.

Ако који пушком или ножем рани кога у свађи, када се инадом или свађома око чега заваде; то да се доведу пред суд и суд с почетка да разбере све по реду, који је почео свађу и инад, за коју ли ствар и нужду и који је започео први бој чинити и оружје прихватати противу својега брата Црногорца или Брђанина. Тако даклен познавши све како је било, уколико се који у кривици находио, кметовати рану спрам чеса буде праведно, разбирајући и остале од једног или обојице учињене сагријехе, поставити кастиг ђе се пристојало буде и да се стави у тавницу или да плати земаљску глобу, како суд за право нађе.

Који Црногорац или Брђанин оружјем или дрвом рани на правду Божју кога од силе и опачине да се јунак назове, ђе прилике и потребе од јунаштва није, на таковога да се рана и глоба двоструко суди.

Ако ли би који Црногорац или Брђанин хотимице ранио Црногорца или Брђанина, те остане сакат у руку или ногу, тај да плати талијера стотину; ако ли је неотице онда талијера педесет; ако ли сломије главу или избије око отимице, талијера шездесет; ако ли неотице онда талијера тридесет. А видање како за оно од силе тако и за ово неотице, треба да плати они, који је крив.

Ако пак који удари брата Црногорца или Брђанина ногом или камишем и рани на правду Божју, такови да плати за они ударац цекина педесет; ако ли га они у они исти мах и у оној љутини убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа који у крађу погине.

Ако ли га ови, што је ударен, убије послије једнога сата или други дан, пошто је већ ударен, онда ће бити кастигат исто како и они, који самовољно чоека убије.

Ако ли се догоди да је један хотио другог ударити, а овај удари почетника прије, то онда један другом није ништа дужан; зашто они, који је хотио ударити, а ударио није, толико је крив као да је и учинио, јер да је могао, би га и ударио.

Могло би се догодити да се коме пушка омакне или којим другим начином да не ктећи чоека рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково неотице учињено зло треба судом смирити колико се лакше може; ако ли буде рањен, то да они, који је неотице зло учинио, плати трошак око видања; ако ли оштети главу, око, ногу или руку, онда судити онако како што тридесет треће правило изговара.

Ако који убије чоека напастника врху себе бранећи се и заклињујући га да се од њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, за тога поговора нема, зашто је речено да се такови напастник може убити, а да се суду ништа не одговара.

Како Црногорци и Брђани имају обичај чинити освету не само на кривцу и на крвнику, већ и на правом брату његовом, то се такова освета по данас строго забрањује, и који би правог чоека убио, биће осуђен на смрт. Само крвника, којега и сам суд гони, може убити, али брата или близаку или својту крвника, који у томе ништа криви нијесу, не смије, већ нека само они главом плаћа, који је зло учинио, а други нико.

Мегдан могу мегданџије саме дијелити, али без ђевера и без окупљања и војске и без ичије помоћи; који ли би пошао за ђевера или помоћника мегданџијама, тај ће бити оглобљен са талијера стотину.

Ако би који Црногорац или Брђанин од опачине запалио Црногорцу или Брђанину кућу, то да се од његовог имућа, како кућа, тако и све остало, што би у кући пропало и изгорело, намири; а овај зликовац преко свега да главом плати и може га слободно они убити, којему је кућу запалио.

Који би Црногорац или Брђанин убио у штети коња или вола или којему драго живинче, тај да плати глобе земаљске талијера десет и да плати ономе штету, којему је коња или вола или које живинче убио; а самовољно не смије ни један судити, зато, што имаде суд и што ће мјестни суд штету проенити и од онога, што му је похарано, намирити; само може пса, кад га затече у штети, убити.

Који ли би Црногорац или Брђанин Црногорцу или Брђанину сломио нож или пушку, то они, који је неотице сломио, плаћа један дио, а они, којему је штета учињена, штетује два дијела.

Ако би који Црногорац или Брђанин узео у зајам оружје један од другога и неотице сломије пушку или нож то онда они, који је узео оружје на зајам, плаћа два дијела, а они ћто му је дао, штетује један дио.

Који чоек у нашој земљи по данас хоће продавати кућу или баштину, или метех, или дубраву, или остало своје непокретно имуће, нека најприје пита и понуди мергипаша то јест раздионика од баштине, не би ли он ктио купити, пак кад не би и овај ктио или не би могао купити, онда слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу пред три свједока, како је близику и раздионика нудио и како они нијесу хотјели или нијесу могли купити; а који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер дан и мјесец од године, да се чисто знаде и кад је књига писана и на које мјесто, пред којема именом и презименом свједоцима, од којег су племена били свједоци и како су ови подписали или не умијући писати крсте учинили за веће вјеровање, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено а иначе куповица бити не може.

Ово се говори по данас за оне, који оће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали

И близика и раздионик мора по оној цијени купити, ако оће да купи, по којој се може и другоме продати, а не по оној цијени да купује близика, по којој се њојзи свиђа.

Дијелити се синови од родитеља могу само онда, кад родитељи на диобу пристану; иначе диоба, док је или отац или мати жива, не може бити.

Отац, који је сам што стекао, може по својој вољи дијелити синовима; а ако би отац једном сину више него другом оставио, у то се дирати не смије, јер сваки са својом муком може по својој вољи располагати.

Сваки чоек властник је од свога имућа и остаје му на вољи да може своје имуће и осим своје родбине дијелити, па он ово учинио за живота или оставио у своме аманету, у то се дирати не смије.

По смрти очиној, ако не би за живота са својем имућем разположио, дијели се на поједнаке дијелове на синове; ако ли је мати жива, ужива дио свог мужа док је жива и дијели се послије њене смрти, то јест, ако су дјеца одрастла, ако ли су не дорастла; не дијели се док не порасту; а имуће ово има се ставити под надзирање (прокурадуре) поштеније људи док дјеца не узимају двадесет година.

Кад се ђевојка уда, по обичају наше земље нема ничегова дијела, осим прћије, што јој родотељи при удадби од добре воље даду.

Удовица, која раније или касније остане без мужа, док се не уда, ако нема ђеце, ужива сав они дио свога мужа, а кад се уда, добија на годину по десет талијера; ако ли има ђеце; онда кад је мушко добија један цекин, а кад је женско добија по два цекина на годину. Ође се разумије, да удовица за онолико година, колико је са својем мужом живила и колико је година како удовица у кући својега мужа стајала, добија за толико година по онолико, колико је за коју згоду одређено.

Ако који отац остане без мушке ђеце, а остане једно или више женске ђеце, то се има онда на њих подијелити како очинство тако и ђединство, које њиховоме оцу припада, само оружје има се оставити најближој мушкој глави то јест, ако га не би отац у својему завјету оставио или ћери или коме другоме.

Ако би ови отац имао сестре удате или неудате, то онда сестре добијају један дио, а ћери два дијела.

Ако ли ђевојка сама без мушке ђеце, то јест без браће, остане на живцу, онда она насљеђује све покретно и непокретно имуће оца свога.

Ако би ђевојка кад се уда понијела какво имуће од родитеља своје, а умрла би без ђеце, онда се све ово имуће и све оно, што би она са овијем имућем стекла, има подијелити на њену браћу, или ако нема браће, на сестре; ако ли нема ни сестара на близику.

Ако ли остане пустош, то онда насљеђује најближа близика; ако ли не би било никакве близике, онда припада све у народну касу.

Могло би се догодити да син своје родитеље не почитује и пакости чини, то се за такову увриједу има први пут глобити; ако се не би склонио почитовати и слушати своје родитеље, такови се има кастигати затвором у тавницу или кастигат тјелесним кастигом. Овако ће се двапут кастигат, а трећом може га отац изћерати из куће.

Како што је по свијема царевинама и краљевинама узакоњено, да се плаћа данак, како би се правителство, суд и војска обдржавати могла; како би се могло прибавити праха и олова, које је у нашој земљи од највеће потребе, како би се путови правили и друге обште народне потребе подмиривати могле, одређује се уа Црногорце и Брђане да плаћају данак како сад тако и за вазда унапријед, који ће мјестне старјешине и главари сабирати и у народну касу сваке године на уречено вријеме доносити.

Који ли би се противио овај одређени данак за обштенеродну земаљску потребу и корист да не даје, бише исто онако кастигат како и дтуги издајник и противник нашега отечества.

Који ли би притајио своју баштину или друго штогођ од чеса се данак плаћати има, за таковога се одређује да му мјестни старјешина или главар узме све оно за глобу, што би гођ скрио, а ту глобу да међу своје кметове подијели.

Старјешине и главари по селима и племенима могу глобу само до двадесет талијера узимати и дијелити, а сваку већу морају врховноме суду приказати и глобу у земаљску касу положити.

Који ли би старјешина или главар или судник припадајућу глобу уа народну касу или новац од данка притајио, платиће онолико пет пута, колико асприх примио и притајио буде и биће лишен главарске и старјешинске власти.

Сваки Црногорац и Брђанин може за глобу или другу пресуду, која му се криво и против законика учини, слободно врховноме суду приказати, те ће суд развидити, да ли је по законику учињено; ако буде против законика учињено, онда ће судници они, који би криво и противу законика пресуђивали, бити из суда прогнани, оглобљени и лишени сваке главарске чести и поштења како што осмо правило овог законика изговара.

Који би Црногорац или Брђанин по данас дошао суду на жалбу са објешеним каменом о врату, био прав или крив, биће телесно кастигат.

Сваки свештеник у нашој земљи дужан је сваке неђеље у цркву ходити, цркву чисто држати, правила свете цркве точно извршавати и народ колико се виче може на добро поучавати, и свету вјеру у њима утврђивати; који ли ово не би чинио, биће лишен свештеног чина.

Распуст мужа са женом, који је био до сад у нашој земљи уобичајен, нема по данас више никакова, осим онога, којег по нужди у недостатцима или погријешкама мужа или жене наша православна источна црква допушта.

Сваки Црногорац и Брђанин, који се по данас женити хоће, мора његов мјестни свјештеник на три дана прије вјенчања испитати, да ли је она ђевојка, која младожењу узети мисли, са младожењом задовољна јест или није, пак ако је обоје задовољно, онда да може вјенчати, ако ли нијесу, да вјенчати не смије; ако ли свештеник преко воље једног или другог вјенча, тај ће свештеник бити одлучен од наше свете цркве: јер вјерник и вјерница, док су још обоје вјерени, могу се у свака доба раздвојити; али кад се већ једном вјенчају, више и ништа раздвојити не може до једина смрт једног или другог, или само оне причине, које шестдесет седмо правило овог законика изговара.

Који би чоек узео жену иза жива мужа или би урабио ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи или својта или близика ђевојачка, допуштила, која живије родитеља нема по закону и обичају наше православне источне вјере, такови да се има ћерат како беззаконик и грабитељ туђе дјеце и да му стана у нашу земљу није; а његово имуће да се процијени и раздијели како и онога, који самовољно чоека убије.

Ако би ђевојка добре воље без знања родитеља своје пошла за момком, то им се онда не може ништа, јер и је сама љубав везала.

Ако би се догодило да би који Црногорац или Брђанин ђевојку или удовицу осрамотио, а не би је хтио узети и с њом се вјенчати, тај да плати дјетету талијера сто и тридесет с чиме ће се дијете подранити моћи, а кад порасте дијете, онда добија и оно очинство како и друга закона дјеца. Ако ли узме дијете к себи, не плаћа ништа. А таковој ђевојци и удовици нема лијека ничасова. Ако ли би био ожењен, то да и он плати талијера сто и тридесет и да буде затворен у тавницу шест мјесеци и да се храни хљебом и водом, а другим ничим.

Ако би се догодило којем Црногорцу или Брђанину да му жена његова није вјерна, пак ако би своју жену уватио у блудности, то му се онда допушта, да може и једно и друго убити; ако ли би она побјегла, то да јој стана у нашу земљу није.

Ако би се кадгођ догодило да би жена којим гођ начином својему мужу о глави радила и њега живота лишити тражила, или би га којим гођ начином живота лишила, док се посвједочи, такова се жена има осудити на смрт како и други убојица; само жена не може бити убијена из пушке, јер је пушка и стријељање само за онога, који пушку носи и пушком се брани.

Ако би се догодило да би која удовица или ђевојка или друга која жена за покрити своју срамоту, заблудила да дијете задави, то се такова гријешница има осудити на смрт.

Ако би била мрзост и зао живот међу женом и мужем и муж не би хтио с њоме живити, то се онда могу само разставити али не разспустити и онда је муж дужан жену издржавати, али да се он не може женити, нити она удавати.

Ако ли би ова жена с мужом разстављена непристојно се владала и пркос својему мужу чинила, онда јој муж обуставља издржавање и сваку помоћ, а она нека живи како зна.

Која би жена својега мужа крала, та се има први и други пут кастиговати тавницом, а трећи пут тјелесно кастигат и с мужом разпустити, и, она да се не може удавати, а он да се може женити.

Који се лупеж послије дана проглашења овог законика по трећи пут увати у крађи, тај се има осудити на смрт.

Који Црногорац или Брђанин убије лупежа у крађи, добија награде двадесет талијера; али опет да се сваки узме на ум да правога чоека не убије, јер ће за њега како убојица суду одговарати.

Која се лупежтина нађе од пријед но што је овај Законик проглашен, то да се та лупежтина како и трошкови око ње учињени плати, а што би се учинило послије проглашења овог законика, то да се има сваки лупеж за сваку покрађу батинама кастигат. За лупежтине одређује се тјелесни кастиг овако: Који лупеж украде Црногорцу или Брђанину оружје, батина стотину; за коња или вола малог или великог батина педесет; за једно улиште чела исто колико и за једно говедо кастиг осудити; за брава малог или великог батина двадесет; за покрађу из куће или из обора и остале различите лупежтине од најмање ствари до брава батина двадесет.

Ово се разумије за сваку покрађу из куће украдену и понешену, не спомињујући дијете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, или друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Који би се лупеж уватио да цркву краде, тај ће и не пазећи на то, да ли је још кад крао, или суду гријешио, бити на смрт осуђен.

Који би земаљску џебану крао, одма први пут, док се увати да краде, има се на смрт осудити; исто ће тако бити и сваки други кастигат, који би се усудио јавно или потајно земаљску џебану грабити.

Кад би која мала или голема штета од похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или којему драго ствари у које племе неотице учињено догодила се, то остаје главару и кметовима од села или од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без сваког одмицања плати; ако ли би силом и задорицом навалице похарао, таквога суду пријавити, да буде кастигат како што четрдесет друго правило изговара.

Ако ли лупеж погине или се рани идући у крађу, за њега да поговара није, будући је сагласно речено да га сва земља бије једнако како и рукоставника.

Пазари имају бити мирни, да може сваки куповати и продавати што му треба; који ли би смутњу на пазарима чинио, такови се има глобити са двадесет талијера или кастигат тавницом.

Који би Црногорац или Брђанин пред црквом смутњу или свађу или друге чесове непристојности чинио, такови се има глобити са двадесет и пет талијера или кастигат тавницом.

Потварања на правога чоека биће најстрожије кастигана и ни једно опадање не смије се прије осудити, него што би се освједочило и по нужди од једног доставјерног чоека или од више људи, који нијесу од прије суду гријешили, ако ли су гријешили, не могу правог повјерења код суда имати, док се са доставјернима свједоцима не докаже. Ако ли они, који опада, не докаже, да је оно истина, што је он казао и за чим би оног обтужио, то да онда овог опадника суд онако осуди и кастигује, као што би оног обтуженог осудио и кастигао, кад би крив био. Најпослије остаје да један и други нађу за себе четир поштена чоека, који ће се заклети; који ли узима више поштеније људи, да се за њега закуну, онај добија разлог и правицу.

Послужбица крстног имена и торбице по данас више бити не смије, будући да таковом послужбицом људи само своје имуће разсипају, пак постају сиромаси; који ли ово не послуша, већ би преко овог законог постановленија чинио, тај ће бити оглобљен са талијера два или кастигат тавницом. Доста је да се по нашем србском обичају слави крстно име као успомена прађедовског крштења.

Досадњи обичај да људи и жене за мртвијема шишају перчине, по образу гребу, те нагрђени дуљ времена остајум по данас се забрањује сваком Црногорцу или Брђанину и који би преко ове забране чинио, биће оглобљен први пут са два цекина. Ово се разумије како за мушке тако и за женске, који би се по данас гребсти и перчин шишати усудио.

Који Црногорац или Брђанин по данас хоће да даје новце на добит, тај мора направити књигу и то пред два свједока, да се зна колико је асприх ономе на добит дао; ако ли не би правили књигу, онда ће они, који узимље аспре на добит, дати по вриједности залогу; али се не смије већа добит од двадесет динара на талијер узети; који ли би већу добит узео, узеће му се сва она главница, коју би на добит дао и та главница има се како и друга глоба ставити у обшту народну касу.

Ускок сваки док ступи у нашу слободну земљу по завјету светог Петра бившег Господара црногорског, безбједан је и не смије му нико ништа криво чинити, кад се он поштено и по нашему земаљскоме законику влада и управља, којег правицу ужива исто како и сваки наш брат Црногорац и Брђанин; за сваку пак сагријеху судиће се и ускоку како што овај законик изговара.

И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.

Ако би се које преступленије у пићу учинило, то ће се у половину кастигат као ономе тријезноме; али ако би на свом мрзном то преступленије и сагријеху учинио, биће по гласу законика како и они тријезни кастигат.

Који би се Црногорац или Брђанин усудио домаћу поклич чинити, пак ако би из те покличи био покољ и мртвије би глава остало, онда се они који је кликова, има осудити на смрт; а они, који би помагали, да се глобе по десет талијера; ако ли не би било зла ничесова иза ове покличи, то онда да се они глоби са двадесет талијера, који поклич виче.

Они, који сагријеше да буду осуђени да стоје у тавницу затворени, употребиће се на правлење путова или на који други посао, који ће већ мјестна власт одредити.

Све ово вишестављено у деведесет и пет правила на данашњи дан светог великомученика и побједоносца Георгија јединодушно у саборно са свијема главарима земаљскијема, који смо се сви на данашњи дан на Цетиње у главно мјесто од све Црнегоре и Брда сабрали, потврдисмо и заклетву на крст частни и свето јеванђеље учинисмо, да ћемо овај законик чувати и по њему се владати и судити; који ли се по данас овог држао не би, тога предајемо вјечноме проклетству како противника и злођију нашему отечеству.

На Цетиње 23 Априла 1855 года од рођења Христова

Књаз Црногорски и Брдски

Данил с. р.