 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Iskustvo najnovije prošlosti rečito govori da državno uređenje Jugoslavije treba da bude na federativnoj osnovi.
Pitanje federativnog uređenja države i narodne mase ne samo da prihvataju, već ga i žele. Drugo je pitanje federalnih jedinica. O tome je rešavano na drugom zasedanju AVNOJ-a. Sam narod to pitanje nije rešavao ni neposredno, ni posredno. I baš zbog toga nastoji da se narodu prikaze opravdanost takvog rešenja. Tom cilju služio je članak Milovana Đilasa "O crnogorskom nacionalnom pitanju", odštampan u "Borbi", u kome je na veoma maglovit i neodređen način izneto pitanje crnogorske nacije. Pri ovome Đilas ne samo da se nije držao tradicionalnog shvatanja pitanja formiranja nacije, već se nije koristio ni novijim naučnim shvatanjem, kako je ono izloženo u komunističkoj literaturi, jer mu to ne bi pomoglo za njegovu tezu, da su Crnogorci na putu, da se formiraju kao posebna crnogorska nacija. U ostalom on je u gledanju na pitanje formiranja nacije kod nas i u sopstvenoj protivrečnosti. Po njemu srpski se narod pod Turcima još nije bio formirao u naciju, dok Makedonce smatra kao formiranu naciju. Ta je tvrdnja nesaglasna ne samo sa istorijom i sa tako materijalno opipljivim činjenicama kao što su borbe za oslobođenje srpskog naroda, krunisane nacionalnom revolucijom 1804. i 1915, nego i nacionalnim idejama formiranim i kristalisanim u duhovnoj kulturi, u pisanim spomenicama, u narodnoj poeziji i u samom jeziku. Nijedno od toga, pa ni sam jezik, ne može se navesti za tezu makedonske nacije kao jedne izražene individualnosti. Crnogorci se, međutim, nikada u toku svoje istorije nisu osecali nacionalno drukčije nego Srbi i svaki je bio svestan, a i sada je, da je pripadnik srpskoga naroda. Otuda i dolazi da nikada Crnogorac nece reci za Srbina iz Srbije "Srbin" već ce uvek kazati "Srbijanac", jer je za njega Srbin siri nacionalni pojam, dok je pojam Srbijanac uzi, provinciski, i odgovara pojmu Crnogorac.
Sve ovo nema nikakve veze ni sa "velikosrpskim hegemonistima" i "imperijalistima", ni sa njihovim "izmećarima" i "plaćenicima", kao i sa beogradskim bogatašima" i "šestojanuarcima", već su cista i bistra pitanja, jasna svakom seljaku u Crnoj Gori.
Političko pitanje Crne Gore nešto je drugo i ono je postojalo i postoji. U 1918. godini, krajem prošlog svetskog rata, i narod je preko svojih pretstavnika izglasao ujedinjenje sa Srbijom. U tome pitanju narodu nije niko mogao nametnuti svoju volju, niti je imalo potrebe za to. Činjenica je da su Crnogorci koji su došli iz internacije iz neprijateljskih zemalja, zatim oni koji su se zatekli u zemlji, kao i oni koji su došli sa solunskog fronta, iako nepovezani, nezavisno jedni od drugih, imali ne samo ideju već i plan rada na ostvarenju ujedinjenja. Narod je to u velikoj većini prihvatio, pa je tako i došlo do izbora za Veliku narodnu skupštinu koja je izglasala odluku o ujedinjenju. Na skupštinu nisu pozvani pojedini "privrženici" iz srezova, već je na javnim skupovima unapred zakazanim i objavljenim, koji su održani po svima opštinama, vršen izbir delegata, koji su na svojim skupštinama održanim u okružnim mestima birali poslanike. Pri tome nije bilo ni "prevare" ni "podvale", već se radilo otvoreno. U narodu je bilo i protivnika ujedinjenja iako malo. Privrženost dinastiji pri tome igrala je glavnu ulogu. To su i isticali na zborovima, ali je narod u velikoj većini shvatio potrebu ujedinjenja, pa ga je i prihvatio. Protivnici su pokusali i silom da ometu ujedinjenje, ali ih je narod brzo i lako sopstvenom snagom u tome sprečio.
Pri svemu ovome vojska nije imala nikakvu ulogu. U ostalom nje je veoma malo i bilo. Svega po nekoliko desetina vojnika na Cetinju, u Podgorici i Nikšiću. Vojnici su bili iz raznih jugoslovenskih pokrajina, jer su pripadali II jugoslovenskom puku koji je bio formiran od dobrovoljaca Jugoslovena. A narod je u pojedinim krajevima, kao u okruzima beranskom, kolašinskom i cetinjskom sam uzeo inicijativu za ujedinjenje i o tome na svojim velikim zborovima doneo odluke i izabrao odbore radi sprovođenja tih odluka u delo i organizovanja vlasti. Ovo se dešavalo u Crnoj Gori pre nego je i počeo rad na pripremi za izbore poslanika za Veliku narodnu skupštinu i kada prethodnice srpske vojske nisu bile ni stupile na teritoriju Crne Gore. Za ovo ima i sada mnogo živih svedoka.
Da je narod u Crnoj Gori bio za ujedinjenje, da u tome nije "prevaren" i da mu ono nije "nametnuto" dokazao je i u ovome ratu. Kao što je narod u ogromnoj većini bio za ujedinjenje 1918. godine, on je za ujedinjenje u ogromnoj većini ostao i u toku ovog rata. Ako su ikada protivnici ujedinjenja mogli doći do izražaja, momenat je za to bio je kada je Italija 1941. god. okupirala Crnu Goru. I tada su se protivnici ujedinjenja sastali na Cetinju i 12. jula 1941. izglasali odluku o izdvajanju Crne Gore iz Jugoslavije i proglasili njenu nezavisnost, ali to nije smetalo komunističkoj partiji da već sutradan 13. jula 1941. god. digne narod na ustanak i protiv okupatora i protiv te odluke, a to se ne bi moglo učiniti da je narod bio protivu ujedinjenja. I Italijani su ubrzo odbacili separatiste, jer su uvideli da oni u narodu nemaju nikoga. Da je Đilas sa komunističkom partijom izašao pred narod sa parolom izdvajanja, on ne bi u Crnoj Gori mogao povesti na ustanak nikoga. Samo nacionalni momenat mogao je narod zagrejati za ustanak.
Sada se pred narod u Crnoj Gori postavlja pitanje federacije kao političko pitanje. Ako je za narod bolje da ostane u svojoj federalnoj jedinici, niko svestan ne može biti protivu toga. Samo narodu treba ostaviti pravo da se o tome na nedvosmislen način izjasni.
Nije, dakle, potrebno na silu stvarati crnogorsku nacionalnu individualnost, da bi se opravdala crnogorska federalna jedinica, jer za nju mogu govoriti drugi objektivni razlozi. Da li oni postoje, to narod oseca i njemu treba ostaviti da o tome odluci.
Ugledanje na Sovjetski savez ovde je nepotrebno, ma da je usvajanje principa nacionalnosti kao osnove za federaciju nesumnjivo korisno. Po sporazumu između Sovjetskog Saveza i Čehoslovačke republike tu skoro je izdvojena iz Čehoslovačke Republike Prikarpatska Ukrajina i pripojena Soc. Sovjetskoj Ukrajini i ako nikada u toku istorije nije njoj pripadala. Pred nacionalnom zajednicom otpali su svi drugi razlozi, pa i teritorijalna udaljenost i odvojenost karpatskim planinama.
S toga i kod nas treba ostaviti narodu da sam svoje interese prosudi i da sam odluci u svakoj od naših federalnih jedinica. To je jedino demokratsko rešenje. U interesu je stabilnosti našega političkog poretka da se sva osnovna pitanja na taj način rese.
Ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom odgovaralo je težnjama i zelji naroda, pa je dobilo i punu pravnu formu i međunarodno priznanje, posto je prethodno vise Vilsonovih poverljivih izaslanstava dolazilo i proveravalo pravo raspoloženje naroda u Crnoj Gori. Nase buduće državno uređenje ne treba da počiva ni na kakvim drugim odlukama do na narodnoj volji. U tom slučaju niko u buduće ne bi imao moralnog oslonca ni pravnog osnova, da tako donete odluke dovede u sumnju.
Mihailo Božović
[ Projekat Rastko Cetinje | Promjena pisma | Pretraživanje | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]
/ Projekat Rastko Beograd /