Projekat Rastko - Cetinje
Duhovnost
Zemlja
Elektronska biblioteka kulture i tradicije Crne Gore
Umjetnost LjudiKontakt
Povijest MapaPretragaPromjena pismaPomocNovo

Чланак листа "Демократија", Београд
11. октобар 1945.

Црна Гора и Србија

Искуство најновије прошлости речито говори да државно уређење Југославије треба да буде на федеративној основи.

Питање федеративног уређења државе и народне масе не само да прихватају, већ га и желе. Друго је питање федералних јединица. О томе је решавано на другом заседању АВНОЈ-а. Сам народ то питање није решавао ни непосредно, ни посредно. И баш због тога настоји да се народу приказе оправданост таквог решења. Том циљу служио је чланак Милована Ђиласа "О црногорском националном питању", одштампан у "Борби", у коме је на веома магловит и неодређен начин изнето питање црногорске нације. При овоме Ђилас не само да се није држао традиционалног схватања питања формирања нације, већ се није користио ни новијим научним схватањем, како је оно изложено у комунистичкој литератури, јер му то не би помогло за његову тезу, да су Црногорци на путу, да се формирају као посебна црногорска нација. У осталом он је у гледању на питање формирања нације код нас и у сопственој противречности. По њему српски се народ под Турцима још није био формирао у нацију, док Македонце сматра као формирану нацију. Та је тврдња несагласна не само са историјом и са тако материјално опипљивим чињеницама као што су борбе за ослобођење српског народа, крунисане националном револуцијом 1804. и 1915, него и националним идејама формираним и кристалисаним у духовној култури, у писаним споменицама, у народној поезији и у самом језику. Ниједно од тога, па ни сам језик, не може се навести за тезу македонске нације као једне изражене индивидуалности. Црногорци се, међутим, никада у току своје историје нису осецали национално друкчије него Срби и сваки је био свестан, а и сада је, да је припадник српскога народа. Отуда и долази да никада Црногорац неце реци за Србина из Србије "Србин" већ це увек казати "Србијанац", јер је за њега Србин сири национални појам, док је појам Србијанац узи, провинциски, и одговара појму Црногорац.

Све ово нема никакве везе ни са "великосрпским хегемонистима" и "империјалистима", ни са њиховим "измећарима" и "плаћеницима", као и са београдским богаташима" и "шестојануарцима", већ су циста и бистра питања, јасна сваком сељаку у Црној Гори.

Политичко питање Црне Горе нешто је друго и оно је постојало и постоји. У 1918. години, крајем прошлог светског рата, и народ је преко својих претставника изгласао уједињење са Србијом. У томе питању народу није нико могао наметнути своју вољу, нити је имало потребе за то. Чињеница је да су Црногорци који су дошли из интернације из непријатељских земаља, затим они који су се затекли у земљи, као и они који су дошли са солунског фронта, иако неповезани, независно једни од других, имали не само идеју већ и план рада на остварењу уједињења. Народ је то у великој већини прихватио, па је тако и дошло до избора за Велику народну скупштину која је изгласала одлуку о уједињењу. На скупштину нису позвани поједини "приврженици" из срезова, већ је на јавним скуповима унапред заказаним и објављеним, који су одржани по свима општинама, вршен избир делегата, који су на својим скупштинама одржаним у окружним местима бирали посланике. При томе није било ни "преваре" ни "подвале", већ се радило отворено. У народу је било и противника уједињења иако мало. Приврженост династији при томе играла је главну улогу. То су и истицали на зборовима, али је народ у великој већини схватио потребу уједињења, па га је и прихватио. Противници су покусали и силом да омету уједињење, али их је народ брзо и лако сопственом снагом у томе спречио.

При свему овоме војска није имала никакву улогу. У осталом ње је веома мало и било. Свега по неколико десетина војника на Цетињу, у Подгорици и Никшићу. Војници су били из разних југословенских покрајина, јер су припадали II југословенском пуку који је био формиран од добровољаца Југословена. А народ је у појединим крајевима, као у окрузима беранском, колашинском и цетињском сам узео иницијативу за уједињење и о томе на својим великим зборовима донео одлуке и изабрао одборе ради спровођења тих одлука у дело и организовања власти. Ово се дешавало у Црној Гори пре него је и почео рад на припреми за изборе посланика за Велику народну скупштину и када претходнице српске војске нису биле ни ступиле на територију Црне Горе. За ово има и сада много живих сведока.

Да је народ у Црној Гори био за уједињење, да у томе није "преварен" и да му оно није "наметнуто" доказао је и у овоме рату. Као што је народ у огромној већини био за уједињење 1918. године, он је за уједињење у огромној већини остао и у току овог рата. Ако су икада противници уједињења могли доћи до изражаја, моменат је за то био је када је Италија 1941. год. окупирала Црну Гору. И тада су се противници уједињења састали на Цетињу и 12. јула 1941. изгласали одлуку о издвајању Црне Горе из Југославије и прогласили њену независност, али то није сметало комунистичкој партији да већ сутрадан 13. јула 1941. год. дигне народ на устанак и против окупатора и против те одлуке, а то се не би могло учинити да је народ био противу уједињења. И Италијани су убрзо одбацили сепаратисте, јер су увидели да они у народу немају никога. Да је Ђилас са комунистичком партијом изашао пред народ са паролом издвајања, он не би у Црној Гори могао повести на устанак никога. Само национални моменат могао је народ загрејати за устанак.

Сада се пред народ у Црној Гори поставља питање федерације као политичко питање. Ако је за народ боље да остане у својој федералној јединици, нико свестан не може бити противу тога. Само народу треба оставити право да се о томе на недвосмислен начин изјасни.

Није, дакле, потребно на силу стварати црногорску националну индивидуалност, да би се оправдала црногорска федерална јединица, јер за њу могу говорити други објективни разлози. Да ли они постоје, то народ осеца и њему треба оставити да о томе одлуци.

Угледање на Совјетски савез овде је непотребно, ма да је усвајање принципа националности као основе за федерацију несумњиво корисно. По споразуму између Совјетског Савеза и Чехословачке републике ту скоро је издвојена из Чехословачке Републике Прикарпатска Украјина и припојена Соц. Совјетској Украјини и ако никада у току историје није њој припадала. Пред националном заједницом отпали су сви други разлози, па и територијална удаљеност и одвојеност карпатским планинама.

С тога и код нас треба оставити народу да сам своје интересе просуди и да сам одлуци у свакој од наших федералних јединица. То је једино демократско решење. У интересу је стабилности нашега политичког поретка да се сва основна питања на тај начин ресе.

Уједињење Црне Горе са Србијом одговарало је тежњама и зељи народа, па је добило и пуну правну форму и међународно признање, посто је претходно висе Вилсонових поверљивих изасланстава долазило и проверавало право расположење народа у Црној Гори. Насе будуће државно уређење не треба да почива ни на каквим другим одлукама до на народној вољи. У том случају нико у будуће не би имао моралног ослонца ни правног основа, да тако донете одлуке доведе у сумњу.

Михаило Божовић


[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /