 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Историјски оглед, из листа "Дан", бр. 193, 194, 195; (26, 27, 28. јул 1999.)
Зли наум црногорских аутокефалиста
Немањин син свети Сава постигао је аутокефалност Српске цркве, што је значило и државну и црквену еманципацију, како од Рима, тако од Цариграда. У вјерско-политичком погледу српска држава остала је на Истоку, а гледано из Цариграда на Западу, и у непосредном сусједству са Римокатоличком црквом. Благодарећи првом српском архиепископу светом Сави, Срби су остали у православљу, а да нијесу постали Византинци, а на граници са римокатолицима сачували су се од њихових црквено-догматских новотарија. Утврдио се српски народ у својој самобитности, а да не буде изолован ни у државном ни у црквеном погледу.
Од осам епископија што их је основао свети Сава, њих три, будимљанска, зетска и хумска, захватале су мање или веће дјелове територије данашње Црне Горе. Али, како данас славимо 780-годишњицу Зетске односно Црногорско-приморске митрополије, биће право да о овој епархији српске цркве нешто више кажемо.
Средњовјековна Зета била је онај простор гдје су се сучељавали српско православље са римским католичанством. Свети Сава је Зетску епископију смјестио у Боки Которској на Превлаци, одакле је Српска црква могла да се учвршћује према сусједним католичким дијецезама. Међутим, ако су владари Немањићи на одређени начин фаворизовали и подржавали православље, у историјским свједочанствима нема никакве потврде о каквим притисцима у циљу насилног потискивања католичанства. Тек за владавине цара Душана, средином 14. вијека, православље је законом проглашено за државну вјеру. Међутим, свакако из разлога државне кохезије, српски владари снажно су подржавали Барску архибискупију у њеном вјековном опирању да се потчини Дубровачкој надбискупији.
Другачије је, међутим, било, како се Зетска православна епархија одржавала у својој вјери пред оним тешким прозелитским акцијама католичке цркве убрзо послије распада Душанова царства, а напоредо са навалом Османлија на наше земље. Католичка црква у 15. вијеку сасвим је истисла православље из хумског приморја. У зетском приморју, подржавана од нове млетачке власти послије 1420. године, Римска црква је овладала сједиштем Зетске митрополије у Боки, затим и њеним сједиштем у Пречистој Крајинској. На протесте Стефана Црнојевића, млетачки Сенат је само обећавао да неће предузимати ништа против православних свештеника од Котора до Љеша. Нијесу помогли ни протести сељака Крајине млетачкоме Сенату 1455. године, да се не приморавају на плаћање дажбина латинскоме бискупу, јер да они имају "српске епископе и свештенике као што су их увијек имали". Ипак, у највећем дијелу приморја, Српска православна црква се постојано одржала.
Под притиском Турака, Зетска митрополија даље се селила у манастир светога Николе у Врањину, у Ком, на Обод и коначно, 1484. године, у манастир свете Госпође који је подигао Иван Црнојевић на Цетињу, гдје је као Црногорско-приморска митрополија трајно остала. Пред неминовни пад Црнојевића Зете под Турке, Иванов син Ђурађ Црнојевић основао је 1493. године прву српску штампарију на Ободу. Смисао и циљ овог историјског дјела био је да се српском, црквеном књигом народ брани од непрекидних насртаја Римске цркве, али и од исламизације.
Српски народ није ни брзо ни лако подлегао царству Османовића: од битака на Марици 1371. године, и на Косову 1389. године, Срби су се непрекидно носили са Турцима све до пада Будима 1541. године.
Други су се лако покоравали, зато нико колико Срби није подносио турске прогоне, покоље, депортовања у далеке крајеве царства гдје им се губио траг, рушење богомоља, паљење и пустошење имовине итд. Директно под штитом турских освајача било је и оно арбанашко уништавање Косова и Метохије, средишњих и најразвијенијих области српске цивилизације, што је трајало све до 1912. године. Осипајући се под ударима освајача, многи Срби примили су ислам ради спашавања живота и имовине, али и услед потребе да се уклопе у пуноправне, како би осјетили и испољили свој значај.
У страшној пометњи услед турског освајања, дио народа српског који је истрајавао у светосавској вјери, кренуо је у егзодус на све стране. На једну од тих страна, групе сточара слободних сељака и ситнога племства бјежале су из покорених крајева Рашке, Косова и Босне у нешто безбједнију Зету, Брда и источну Херцеговину. Цвијићева етнографска школа утврдила је да су преко 90 одсто становника Црне Горе, Брда и горње Херцеговине досељеници, односно њихови потомци. Потврдила су и новија архивска истраживања да су ти крајеви изразити српски збјег настао углавном послије 1450. године.
Збјег народа српскога који се склонио у брдовите области Црне Горе, Брда и горње Херцеговине, а да колико толико умањи зависност од турских господара, окупљао се у мање заједнице или племена. Опстајући као племена, тај дио српскога народа непрестано је тежио да се отме превласти Турака. Током XVI и XVII вијека у млетачко-турским ратовима, та племена, у првом реду брдска и херцеговачка, значајно су се ангажовала на страни Млечана.
Нахијска Црна Гора, ослоњена на приморски појас којим су владали Млечани, наћи ће се у повољнијој позицији за будуће државно окупљање. "Земља Црна Гора" под врховном влашћу Турака у XVI и XVII вијеку, имала је статус слободних сељака обавезних на плаћање годишњег данка филурије. Но, за неку разлику од Брда и горње Херцеговине, неповољна околност за Црну Гору била је у доста бројном присуству муслиманског елемента у њој.
Али, природну препреку јачој исламизацији овога краја представљала је Цетињска митрополија Српске православне цркве. По своме позвању, у светосавској вјери, у традицијама државе Немањића, Косова и на одређени начин Црнојевића, које је чувала и снажила српска црква, Црногорско-приморска митрополија била је духовни вођа, а све више и политички старјешина свога народа.
Млечани су прихватили одлуку Црногораца и послали један одред војске на Цетиње. Али када је турска војска 1692. године, прегазила Црну Гору, Млечани су у одступању успјели само да сруше Цетињски манастир. А шта су баш хтјели рушећи један православни манастир, Млечани су убрзо показали, настојећи да на упражњену митрополитску столицу намјесте једног католичког свештеника. Народ се побунио и на збору 1697. године, изабрао за владику Данила Шћепчевића, названог Петровић Његош. Са владиком Данилом и наследницима из исте куће Петровић-Његош,
Цетињска митрополија постала је непријепорна тврдња српског православља и српске народне самосвијести.
Ослободилачка борба Црне Горе интензивирала се током XVIII вијека. Битан предуслов за успјех те борбе била је далековида иницијатива владике Данила на истјеривању муслимана из црногорских племена. Муслимани нијесу признавали православног владику као надплеменску власт, а још мање су прихватали борбу против сусједних њима истовјерних Турака. Били су принуђени да се покрсте или иселе, а по правилу нијесу убијани. Основни вид ослободилачке борбе Црногораца, Брђана и Херцеговаца била су она "четовања на крајину", потискивање сусједних Турака са испаша и планина. Крварило се, догоњен је плијен у стоци, а Турци су све више сабијани у своје градове. Било је и већих бојева, као на Мартинићима и Крусима 1796. године итд. Тим путем до краја XVIII вијека створена је једна шира геополитичка матрица, уједињују се црногорска и брдска племена, и под вођством митрополита Петра I и Петра II, ствара се црногорско-брдска држава. А та борба и та држава управљана из Цетињског манастира вођена је српском национално-политичком идејом, о чему најбоље казује историјска визија владике и пјесника Његоша.
Турска централна власт слабила је и њен феудални поредак претварао се у феудалну анархију. У таквим приликама султан је 1766. године, укинуо Пећку Патријаршију, и Српска црква стављена је под јурисдикцију Цариградске фанариотске патријаршије. Убрзо су цариградски патријарси у српским епархијама умјесто Срба постављали Грке. Историјска мисао аутокефалне Српске цркве могла се у тим приликама исказати само преко Црногорско-приморске митрополије као једине њене епархије која је остала ван домашаја султанове власти, а тиме и фанариотске патријаршије.
Митрополит Сава Петровић-Његош је писао 1766. године московском митрополиту Платону, у име своје и свих архијереја "славено-сербских", да се Цариградска патријаршија бесправно мијеша у ствари Српске цркве коју је основао "свети Сава српски". Владика Сава моли митрополита Платона да се преко царице Катарине заузме код Порте - "што Греки не би мјешалис у сербски национ".
Протест митрополита Саве није могао имати практичног дејства; под штитом султана цариградски патријарси ће и даље намијештати Грке у епархијама Пећке Патријаршије.
Приврженост Црногораца духу једности Српске православне цркве, огледа се и из "погодби" које је црногорско посланство у Бечу 1779. године, поднијело аустријскоме цару:
"Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког патријарха у Србији. Када садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов наследник буде рукоположен у Сремским Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају гувернадур, потчињени главари и цио народ црногорски; али само дотле док Турци владају Србијом, те не можемо да га пошаљемо у Пећ".
Дух једности Српске цркве очитује се и из писма владике Петра I светог монасима Пећке лавре 1822. године. "Ово је српска црква свега славено-српског народа, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили", ријечи су светог Петра цетињског.
О међуцрквеном положају Цетињске митрополије у задњој деценији настала је велика и опака прича о некаквој "аутокефалној ЦПЦ". Али у тој причи махом се заобилази један помен Црногорско-приморске митрополије баш као аутокефалне. У синтагми грчких правника Ралиса и Потлиса, штампаној у Атини 1855. године, "Аутокефална митрополија црногорска", наводи се као девета на листи Православних цркава. Поглавар ове цркве је: "Митрополит скадарски и приморски, егзарх свештеног трона Пећког, владика црногорски и брдски Петар Петровић". Цетињска митрополија никада није тражила аутокефалију, па је није могла ни добити, и констатација у поменутој синтагми нема никакве канонске подлоге. Али поменом аутокефалије у њој, јасан је третман ове Митрополије као потпуно независне од Цариградске патријаршије. А као "егзарх свештеног трона Пећког", црногорски митрополит је носилац и симбол аутокефалије Пећке патријаршије. А од тога црногорски аутокефалисти бјеже као ђаво од крста.
Године 1904. књаз Никола је санкционисао Устав Светог Синода, у коме се констатује "аутокефална православна митрополија у Црној Гори". Нешто смо докучили о томе шта је овај закон стварно значио у тадашњој Црној Гори. На засједању Народне скупштине Црне Горе крајем 1906. године, четворица народних посланика свештеника указују да се Устав Светог Синода већ скоро три године не примјењује, и питају: "Мисли ли се Устав Светог Синода на добро цркве примјењивати, или ће и даље непримијењен остати". Листајући даље записнике Скупштине нијесмо наишли на одговор. На сједници Скупштине јануара 1909. године, дуго је претресан нацрт закона о уређењу свештеничког стања.
Било је доста говора и о Светом Синоду и Светом архијерејском сабору. Из једног од више иступа митрополита Митрофана Бана, као вирилног посланика, цитираћемо само једну ставку: "Господин министар просвјете и црквених послова нагласио је да је код нас узет руски назив Свети Синод, а не Архијерејски сабор, то је истина. (...) Али ми смо овај назив узели више по нужди, а ево како. Кад је установљена конзисторија, конзисторија је прва инстанција, она је требала да има једну апелацију, једну другу вишу инстанцију а то је Архијерејски сабор. Но, пошто код нас нема архијереја, ја сам једини, а једна ластавица не чини прољеће - зато, како би се могао назвати Архијерејски сабор кад архијереја немамо?! Зато смо ми кубурили, саставили смо Архијерејски сабор поред митрополита још уз два архимандрита и три протојереја. Ово је, дакле, по невољи учињено".
Невоља на почетку вијека - од једног непримјењивог и посве дерогираног секуларног акта, са безаконом претензијом да уређује једну чисто црквену материју, укључујући и став о "аутокефалној православној митрополији у Црној Гори" - та невоља повампирује се на крају вијека у виду претензија данашњих црногорских аутокефалиста да древну српску светосавску Црногорско-приморску митрополију једноставно укину. Махом атеисти и иновјерци, кампања аутокефалиста сва је у сфери једне политике; зато само да кажемо, док постоји Црне Горе зли наум црногорских аутокефалиста не може проћи.
А што се тиче саме аутокефалије, то је искључиво црквени односно канонски институт. Ствар је сваке помјесне православне цркве, односно митрополије да на прописан начин од мајке цркве исходује аутокефалију. Мајка црква "православне митрополије у Црној Гори" била је Пећка Патријаршија, али она одавно физички не егзистира. Могла се аутокефалија тражити и од Цариградске патријаршије, али ову Црногорска митрополија никада није признала за мајку цркву. Респектујући, дакле, канонски институт, као једини релевантан за стицање аутокефалије, Црногорско-приморска митрополија никада није била аутокефална.
Али, без обзира на све уставе у Црној Гори на почетку овога вијека, иначе се ничим није дирало у биће Цетињске митрополије као српске и светосавске. Већ од средине 19. вијека, дан Св. Саве у свим црногорским школама обиљежава се светковинама духовно-просвјетног и националног садржаја.
Још се у Закону о парохијском свештенству 1909. године, православним свештеницима одређује да "о Св. Сави освете водицу у свијем школама своје парохије". Да осим вјерског, Светосавска црква у Црној Гори има и огромни национални значај, о томе се у Програму Црногорске Владе (Јанко Вукотић) 11.02.1914. године, овако свједочи: "Она има велике заслуге за одржање српске народности у дугој и тешкој прошлости".
Послије Балканских ратова, поводом намјештења епископа др Гаврила Дожића (потоњи српски патријарх) у Пећи, краљ Никола му је упутио и ове ријечи: "... свети краљеви и патријарси који у простору ваше Богохранине епархије вјечним сном почивају, радоват ће се када под сводовима њихових храмова стане одјекивати пјесма Божја, пјесма Србинова и молитва за здравље српскога народа и његову срећу (...) Искрај тако дуго упражњеног Пријестола славних српских патријараха учите ми мој драги народ кријепости и вјери православној. Утврђујте у њему љубав према домовини, јер Пећ је била огњиште српске цркве и српског духа".
Након уједињења 1918. године, значајан је био рад црногорског митрополита Митрофана Бана на васпостављању редовног стања у Пећкој Патријаршији, односно физичком сједињењу Српске православне цркве. Приликом прокламовања васпостављене Српске патријаршије умјесто обољелог митрополита Митрофана, свечану бесједу изговорио је 20.9.1920. године, протојереј Иван Калуђеровић из које издвајамо:
"Данас се само обнавља стара Пећка Патријаршија, коју су Грци 1766. године, незаконито укинули. Али Српска патријаршија није се никада коначно угасила. Последњи плам на престолу Св. Саве, гори увијек, гори и данас, те својим животом и бићем свједочи да је првобитна аутокефалија Српске цркве увијек непрекидно опстајала, да је трајала и истрајала до данашњег дана. Тај живи и никад не угашени пламен тињао је на Цетињу, на престолу староставне Зетске, Скендеријске и Приморске митрополије. У тој јединој митрополији српској, до данашњега дана успјешно се одржао црквено-правни континуитет и традиција Српске патријаршије".
Што је "првобитна аутокефалија" српске цркве толико вјекова претрајала у "животу и бићу" Црногорско-приморске митрополије на Цетињу, трајно је свједочење о једности и јединствености духовног и етничког бића српског народа чији је утемељитељ равноапостолни Свети Сава.[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /