 |
 |
|
 |
 |
|
 |
 |
|
|
|
|||||||
 |
 |
  |
 |
     |
Краљ Никола Петровић Његош
РОДОЉУБИВА ПОЕЗИЈА
На гробу Петра II Петровића Његоша
Војводи
Српској вили
Пјесма светом Сави
Оливера
НА ГРОБУ ПЕТРА II ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША
Пун штовања и гордости
твој вјечити дом полазим,
да јуначке твоје кости
једном врелом сузом сквасим.
Ужасна је самост мукла,
што остатке твоје грли,
света ме је жеља вукла
а.м' на бријег овај врли,
по којем се виле крију,
и с којег си полет дава'
пут небеса, твом генију,
кад си "Лучу" сачињава'.
Из гвоздене примих руке
остављену владу мени,
пуну труда, пуну муке;
захвалит' ти дођох сјени, -
но насљедство пјесмотворства
тајне књиге још ми треба;
пуна ли је благородства -
спустиј ми је, стрико, с неба!
На Ловћену, маја 1863.
Што говориш, војеводо,
да причувам моју главу,
и да мало ја је склоним,
за стечену моју славу!
А што би ми рекли људи!?
- "Књаз Никола сад се чува
у најљепше доба борбе,
кад грам руски Балкан грува!".
Народ, велиш, потребује
мог живота, мога рада!
- "Причувај се, Господару,
причувај се мало сада!"
Е баш сада ко се чува,
тај народу вр'један није;
куд би понос мој се дио,
момак, а књаз да се крије!?
А Божја ти вјера, нећу:
што ће бити, нека буде!
Мјесто ми је, војеводо,
међ' јунаке и међ' људе!
Вјеран мјесту том сам био,
куће ми га глас налаже!
Са Мирковим завјетом се
мој поступак у бој слаже!
А у дио мени паде
јунацима да сам глава;
за' је заклон, мој соколе,
заклон за' је - стара слава!
Кад помислим на орлове,
ја које сам предводио,
сама миса' - чувати се -
од ње бих се застидио! ...
Данас рате два народа,
двије вјере и два цара;
мени треба да представим
црногорског господара!
Ма шта год се догодило,
теби хвала као оцу!
Ја ћу много још живјети -
бог помаже прегаоцу!
Па и да бих погинуо -
весео сам, хвала небу;
напио бих покајницам',
опијелу и погребу!
Идеја ће остат' моја.
Ја окупљам народ мили;
све чељаде по чељаде
надмоћнијој грабим сили!
Народ ће се мој саставит':
свој у своме дома бити,
славан, срећан; - њега више
нико неће предобити!
Свега ће се опоменут',
искуство је строго било; -
Србин неће већ никада
своје српско ломит' крило!
Весело ћу тад умр'јети
знај - јер неба сврх висина
моћ' ћу чути благослове
мог народа, мога сина!
20. октобра 1877.
Посестримо Равијојло,
српска вило врачарице,
Дурмитора, Ловћен', Кома,
о вјечита домаћице,
поздрављам те из Париза
жељно као старог друга;
жалим ти се - срце моје
да нас мори страх и туга:
књагиња је обољела,
л'јечници јој не помажу,
овдје нема л'јека, биља
да ј' исправе и помажу,
но на лака дај се крила,
живо с' тргни по горама,
цв'јеће, биље наше бери
и залиј' га са сузама
да ми овдје стигне свјеже;
чаровитом њином моћи
књагињино, ја се надам,
на боље ће здравље поћи.
Него немој закаснити,
жалосног ме ражалити,
а у часу овом, немој,
суревњива, вило, бити;
јер знам дивно спрам књагиње
завидљива да си била,
што чар њена твоје чари
досада је засјенила.
Ал' те кумим, не оклевај!
Славиће те српска браћа,
ако биље хитро спремиш -
биље које живот враћа.
А ако га не оправиш,
штету ћу ти учинити,
струне ћу ти на гуслама
и гудало поломити;
већ ти никад пјеват' нећу,
ни мој глас се гором чути,
муком ћу ти, б'јела вило,
заувијек умукнути!
Париз, 21. маја 1891.
У свом двору на Рибници
подранио краљ Немања,
стар и брижан, а животом
рђавога одвек стања
подранио, слуге зове;
зове слуге и дворјане
прије сунца да на ноге
као и он свак устане.
Двор је краљев у забуни,
у њ најљепшег нема члана,
који га је украсива'
неколико прије дана.
Краљ, краљица, Вук и Стефан
и дворјани сви устали;
прошлу ноћ су и дан пошли
у бригама исплакали.
Књаза Растка нигдје нема,
- ка' прогутан земљом да је -
гдје је поша' куд се дио,
досад нико не дознаје.
Није ли га прогутао
вал Мораче ил' Рибнице,
на чамчићу ловећ' рибу
испод града и Горице?!
Јесу ли га звјерад у лов
растргнула у планине,
када се је за срнама
гором пео уз висине?
Да л' је жртвом зликоваца
књаз лијепи гдје пануо?
Хвала Богу, гдје ће бити
млад краљевић издахнуо?!
Свак се пита, свако зебе,
на несрећу свако слути,
а краљевски пар и кућу
превелика жалост мути ...
Гдје је онај дивни момак,
ка' звијезда што јежђаше
Ћемовскијем на свом хату,
и ка' соко летијаше?
Гдје је онај зор младосни
с бујном својом околином;
куда зађе сјајни витез
из властеле са дружином?
Њемило је зам'јенило
пјесму, свирку, смијех, шале;
црне слутње на двор краљев
ненадно су ето пале ...
Свако тражи, распитује
гдје је Растко? - Растка није;
да л' га жива или мртва
ко год, можда, гдје год крије?
У његовим одајама
представља се на погледу
све на мјесту, ствари све су
и у добром све је реду,
књиге, стр'јела, мач и копље
и од'јело и штит ту је;
у подруму зорни хат му
копа ногом, подврискује ...
Многобројне слуге му се
с пажљивошћу распитују,
ал' не знају ништа рећи,
него горко јадикују ...
Један само од њих свију,
плакајући тужан рече
да је младог књаза Растка
застануо једно вече,
обливена са сузама,
пред иконом на кољена
у молитви страсној, врелој,
чак до земље превијена
и ријечи чуо ове:
"Опрости ми, родитељу,
за одлуку, са којом ћу
нанијет' ти тугу вељу,
и ти, мајко, слатка мајко,
и ви, браћо, обојица
опростите, а тјешите
милог оца сва тројица!
Родитељски дом остављам
и књажевска преимућства;
другом двору, другој кући
мене тајна вуку чувства!
Тамо нема бојних справа
од стријела и мачева;
тамо оклоп, срма, злато
са зидова не одс'јева ...
Тамо нема тамбурица,
ни свирала на дохвату;
пјеваније чут' там' нећу
ни глас моме добром хату
Тамо ми је омиљена
душе моје вјереница,
халак, пјесму и оружје
та не воли сиротица ...
Она хоће кротост срца,
мир и љубав и самштину
и молитву, изречену
у побожност и тишину.
Њој је име, свето име -
црква, рајско уточиште;
руку њену, свету руку
моја душа данас иште.
Света цркво, вјеро света,
у твоме ме прими крилу,
драгу Зету, краљевину,
ти заштити моју милу;
у то име приносим ти
на жртвеник младост моју;
цркво света, вјеро света,
милост за род просим твоју!
О Атонска Горо света,
мог спасења Арарате,
нек' анђели кроке моје
к твојој страни сјутра прате!"
Кад Немања ово чуо
мутно му се бистри лице,
па ће рећи пред дворјанством
и краљевства поглавице:
"Није љепше Бог могао
наградити моје труде,
ни положај створити ми
завиднији међу људе;
сам сам парче све по парче
скупља' ове краљевине,
и подига' пред свијетом
њезин углед у висине ...
А Бог ме је обдарио
у мом дому са три сина;
јемство среће у њих наћ' ће
краљевства ми величина.
Два ће сабљо.м да га бране,
а у савез трећи с Богом
краљевсто ми опасати
с добрим редом и са слогом,
Слава теби, боже свети,
и ти, Растко, славан био
краљевство ми и сам себе
узвисио, прославио!"
Суза топла иза тога
краљевим се лицем ваља;
није суза жалосница,
коју око лије краља,
но је роса од олаженства,
што му борним лицем тече,
јер једнога светитеља
у својему дому стече ...
Вратима је Смедерева
испред сунца првих зрака
изјахала на хатове
чета једна од јунака.
Од копаља и сабаља,
златног руха и рахтова,
посула се Смедереву
јасна св'јетлост по зидова.
Три стотине коњаника
подранило путовати
пут срећнога Дренопоља;
султанови то су свати -
синоћ дошли; код старога
књаза били на вечеру,
а јутрос му одведоше
красну кћерку Оливеру.
Нико свате не испрати.
Град је нијем, пјесме није;
над градом се само сјетно
алај-барјак Ђурђев вије.
Под барјаком деспот оста;
без ријечи сједи, гледа,
док сватова зорна чета
не ишчезну из догледа,
па ка' рањен лав ће јекнут'
са врх града, скрај барјака,
гласом кога појачава
родитеља туга јака:
"Ох, гдје ће ми д'јете моје,
куда пође, боже свети,
зар се смије оцу кћерца
уграбити и отети?
О господе, ако те је,
види је ли право ово?
Јест, ка' није, бабо ми га
заслужио на Косово.
Ох, изда' је господара,
издао је отаџбину,
пак траг му је дочекао
срам овакви и судбину.
Грозно плаћам гријех оца,
на мој дом се правда свети,
чим ми султан Оливеру
може повест и отети.
Оливеро, што дочеках!
Оливеро, срце моје,
да се тужно твоји дани
у харему турском броје!
О како бих срећан био
да сам тебе удомио
за владара или књаза,
који би ти мио био,
у хришћанском каквом двору,
гдје стидљивост и ред влада
а ти оде у харему
под насиљем гдје част пада.
Што је жена на те стране,
жена једног турског цара?
Робље то је доведено
у кревет му са пазара.
Без пор'јекла, ка' живинче,
без заносног идеала,
у жиле се чије није
крв племићка заиграла.
Тамо моја Оливера
број робиња умножиће,
и принцеза тамо српска
ка' робиња друга биће.
Куку, чедо, грдно ли је
за Србију и за мене,
да ти младој живот тамо
у харему турском вене.
Из средине народа те
освојеног султан узе,
не мога те Србин бранит',
а ја ево роним сузе
од срамоте и од јада.
Бога молећ' да ме није,
чим остарах и остадох
и без тебе и Србије.
О господе, тугу моју
и срам српски што ће спрати,
кад морасмо одиву нам
невјерноме цару дати!
Ти, Дунаве, водо хладна,
што бедем ми града мијеш,
с бојом твојом плавом мене
ти не тјешиш, но се смијеш
и ругаш се млакавости
срца мога, мојој моћи,
гдје не могу ни народу,
ни дјетету свом помоћи,
Клетво строга, суминуј ме,
стара клетво, клетво строга,
ја и српски народ са мном
већ исписмо срџбу Бога
за грехове почињене
за потомства, за неслогу,
да зар Србу Срб доскочи,
зашто, рашта, вај по Богу?!
О господе, у којега
ми имамо тврду вјеру;
за потоњу жртву прими
кајања нам — Оливеру!"
[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /