Епска поезија Црне Горе

СМРТ СМАИЛ-АГЕ ЧЕНГИЋА

Књигу пише Ђоко Маловићу,
силан Ђоко с каменијех Дужи,
па је посла Гацку и Липнику
Смаил-аги на бијеле руке:
"Чуј ме, ага, гази Смаил-ага,
јеси л' чуо, јеси л' разумио:
одметну се раја по Дробњаку,
недаду ти гроша ни харача,
ни икаква трећелева царског,
а не даду зијамета твога;
главари ти о невјери раде,
а најпрви Церовић Новица,
од Сировца Петар Кршикапа,
од Малинска Дамјановић. Мирко,
Амза Томић од села Превиша,
од Петнице Караџићу Шујо,
од Пошћења Башов Милутине
и са њиме попе Головићу,
који перо држи у рукама,
ситне књиге на Цетиње спрема,
те он тебе пањка у владике;
Ђурђић Јоко с Комарнице равне
и Гаврило Шибајлија стари, -
те ти, ага, о невјери раде
како ће ти погубити главу.
Још ћу ти се, ага јадовати
и велике јаде искаживат
за Новицу, за крвника твога,
што се твоме јаду домислио:
отишао врелу и Цетињу
код владике, краља цетињскога,
он је тебе даву учинио
и овако њему говорио:
"Виђи зулум, са Цетиња краљу,
од зулума и од зулумћара,
од Турчина Ченгић-Смаил-аге!
Ми од њега живјет не моремо,
по Дробњаку велик зулум ради:
кад долази да купи хараче,
он доводи триста харачлија,
узима нам краве и волове
Смаил-ага нама од пореза,
и гони их Гацку и Липнику.
Те би јаде раја опростила,
но не може јаде опростити:
Смаил-ага оде, Русто дође
и доводи триста кесеџија,
по Дробњаку више јаде ради,
коље нама краве и волове
и дебеле овце и овнове
и то бисмо с јадом подносили,
што се Русто аси учинио:
сад нам иште лијепе ђевојке
ал' невјесте скоро доведене;
то не може раја подносити,
на овакви зулум обикнути.
Виђи зулум, са Цетиња краљу!"
Кад владика бјеше разумио
што говори Церовић Новица,
Новици је тако бесједио:
"А Новица, моја узданице,
могу ли се поуздати у те
да убијеш Ченгић-Смаил-агу
и његову да изгубиш главу?
Знаш, Новица, није било давно:
кад изиде на Грахово војска,
а пред војском бијаху Ченгићи,
да привате питомо Грахово,
мене књига од војводе дође,
од војводе Дакова Јакова,
да му дајем индат у Грахово,
да Грахово браним од Турака,
а ја послах моје Црногорце
а пред њима браћу Петровиће,
а пред свијем Станова Стефана,
те одоше питому Грахову.
Кад дођоше на Грахово с војском
код војводе Дакова Јакова,
а бог уби Дакова Јакова,
те он срете црногорску војску
а пред њоме моје Петровиће,
па изнесе жежену ракију,
те опоји моје Црногорце,
па у Турке јуриш учинише,
и у војску турску огрезнуше,
те их силни Турци опколише,
исјекоше моје Петровиће
и остале младе Црногорце.
Таде су ми очи извадили
и у срцу рану направили;
како ми их таде исјекоше,
и данас ми стоји рана љута
на Турчина Ченгић-Смаил-агу.
Ја у томе ситне књиге писах
на главаре низ Херцеговину
не би ли се Србин намјерио
ко би браћу моју осветио
на Турчина Ченгић-Смаил-аги,
не нађе се доброга јунака; -
а, Новица, ако бога знадеш,
нејли мене осветити, сине!
А ево ти божју вјеру давам,
честита бих тебе учинио
док је трага и кољена мога."
Кад Новица разумје владику,
он је њему тако говорио:
"Ал" ћу своју главу изгубити
ал' агину донијети ође
и осветит твоје Петровиће!" -
Све то каза Ђоко Маловићу
а Турчину Ченгић-Смаил-аги:
"Истина је, Ченгић-Смаил-ага,
то је амо свеколико било,
сад те хоћу, ага, сјетовати:
купи војску, хајде у Дробњаке,
да Дробњаке тевтиш учинимо
и узмемо гроше и хараче!
Теке ћу те ага сјетовати,
немој купит калабалук војске,
него само триста харачлија,
којијех је раја обикнула:
од тог раја успрегнути неће,
но ће к тебе раја похитати
и донијет гроше и хараче;
онда ћемо лако за главаре.''
Када аги ситна књига дође
и кад виђе што му Ђоко пише,
мисли ага што ће од живота;
све мислио, на једну смислио,
па шарену књигу начинио,
начинио, па је оправио
на Турчина Сточевић-везира:
"Јеси л' чуо, Сточевић-везире,
јеси л' чуо, јеси л' разумио
који су се јади начињели
у Дробњаку, у племену јаку:
е се раја аси учињела,
не даду ми гроша ни харача?
Па ми Ђоко Маловићу каже
да поведем харачлије Турке,
само моје триста харачлија;
па не смијем инокосан поћи
пр'о простране Пиве каловите.
Кад ја Пиву каловиту пређем,
те ја дођем у племе Дробњаке,
Дробњаци су крвави јунаци,
па не жале за зло дати благо,
шарене ће књиге оправити,
ситне књиге на пивске главаре,
велико им мито обећати,
пивску рају дићи на оружје.
Они ће ми с плећи ударити
за дробњачко нечестито благо,
а Дробњаци спријед дочекати,
па се бојим, изгубићу главу.
Но те молим како старијега:
пошљи твога сина Миралаја,
око њега шест стотин' Турака,
нека иде Гацку и Липнику,
и даћу ти божју вјеру тврду,
водити га у Дробњаке нећу,
но г оставит Гацку и Липнику,
нек на Гацку власи чују војску;
то кад чују од Пиве главари,
не смију се Власи преварити
ни дробњачко мито приватити;
ја ћу тада у Дробњаке поћи."
Па кад такву књигу оправио,
ону посла, опет другу пише,
оправи је крваву Никшићу
на кољено Амету Бауку:
"Окупи ми жестоке грађане,
па их води у племе Дробњаке,
те узапти сва села дробњачка
од Мокрога до Добријех Села,
ето мене с војском у Дробњаке, -
да невјеру мене не учине."
Ону посла, трећу брже пише
крвавоме Колашину граду
на Стричину бегу Мушовићу:
"Јеси л' чуо Беже Мушовићу,
е се моја раја одметнула,
па ја одох у Дробњаке с војском,
па се бојим од њих пријеваре,
него купи сератлије Турке.
Хајде брже у племе Шаранце,
те устави сва села шаранска
док Дробњаке тевтиш учинимо!"
Па кад такве књиге разаслао,
мало сио па отпочинуо.
Док ето ти силна Миралаја,
Миралаја везирова сина,
и доведе шест стотин' Турака.
Кад га виђе гази Смаил-ага,
под кулу је њега намјестио,
па окупи триста харачлија;
кад окупи триста харачлија,
он устаде на ноте јуначке,
сабљу паше, а брњаша јаше,
а гаврана у поводу води.
Отоле је ага окренуо,
и први је конак учинио
на Смријечну, селу маленоме;
ту ноћио, и дивно му било.
Па кад свану и огрија сунце,
отоле је окренуо војску,
други конак на Безује дође;
ту ноћио, и дивно му било.
А кад свану и огрија сунце,
отоле је претурио војску
про Драгаља, зелене планине;
дође ага на камене Дужи,
ту га виђе Ђоко Маловићу,
па он срете агу Смаил-агу,
води агу на бијелу кулу;
друга војска табор учинила
на ливаду пред Ђокову кулу.
Пошто Турци конак учинили,
то се чуло у племе Дробњаке
ђе је ага на Дужи дошао,
и то чуо Караџићу Шујо,
па је једва ноћцу претрајао,
па како је зору опазио,
тад војвода посједе дорина,
оћера га на камене Дужи;
а кад дође на камене Дужи,
догна коња до Ђокове куле,
оде слушат што бесједи Ђоко,
што бесједи и ага и Ђоко.
Ага пита Маловића Ђока:
"Сад што ћ.емо, Маловићу Ђоко.
сад што ћемо, Ђоко, од Дробњака?"
А Ђоко га стаде сјетовати:
"Чујеш мене, гази Смаил-ага,
ти ако ћеш мене послушати,
ти увати Церовић-Новицу,
те Новицу на колац удари,
па увати Караџића Шуја,
те војводу Шуја ти објеси,
а увати попа Головића,
те му одбиј од рбата месо
и десну му одсијеци руку,
да не пише књиге на Цетиње
а остале дробњачке главаре
под жестоку глобу ти удари,
и ти узми благо у Дробњака;
таде ће нам сиротиња доћи
и донијет гроше и хараче."
То вељаше Ђоко Маловићу,
а то чуо Караџићу Шујо,
па одсједе од дората свога,
па срдито на кулу изиде
пред одају ђе ага сјеђаше,
ногом десном врата отворио.
па агину руку пољубио;
а ага му говорит отиде:
"Ђе си, Шујо, очигледна курво,
који мени о невјери радиш
и одмећеш рају у кауре?"
А Шујо му говорит отиде:
"Чуј ме, ага, гази Смаил-ага:
ја нијесам очигледна курва.
но је Ђоко очигледна курва,
што те лаже, те ти благо мами,
пањка рају своме господару."
А рече му ага Смаил-ага:
"Кад нијеси очигледна курва,
камо тебе Церовић Новица?"
А рече му Караџићу Шујо:
"Ено, ага, Церовић-Новице
У Тушимњу, на бијелу кулу,
искупља ти порез од Тушимње;
и чујеш ли што ћу говорити:
ђе речемо, Новица ће доћи,
и кад би те за то преварио,
немој мене ништа вјеровати."
Таде поче гази Смаил-ага:
"Нек Новица на Пошћење дође!"
Таде рече војевода Шујо:
"Дај ми, ага, изуна твојега
да ја пођем у Петницу кули,
да ти, ага, конак сигуравам!"
А ага му изун даровао.
Оде Шујо у Петницу кули;
како дође на бијелу кулу,
ситну књигу на кољену пише,
оправи је Церовић-Новици,
све му каза што је и како је,
и како се аги затекао:
"Но, Новица, мој брате милосни,
хајде брже у племе Дробњак
нећемо ли агу преварити,
не бисмо ли агу погубили;
кад ми не би доша у Дробњак
ти мој брате, Церовић. Новиц,
не би мене ага вјеровао,
но би мене погубио главу."
Кад Новици ситна књига дође
брже зовну братучеда свога,
братучеда Церовић-Секула:
"Братучеде, Церовић-Секуле,
да идемо у племе Дробњаке!"
Послуша га Церовић-Секуле,
па пођоше оба у Дробњаке.
Кад. дођоше у племе Дробња!
ту нађоше Караџића Шуја,
сједи Шујо на камен студени,
па он грозне сузе пролијева,
Новица му божју помоћ викну,
а Шујо му с плачем приватиио,
а пита га Церовић Новица:
"Што је, Шујо, на зло ударио?"
"Не питај ме, Церовић-Новица!
Смаил-ага на Пошћење дође,
и велик нам зулум учинио:
увати нам попа Головића,
те м' удари стотину тољага,
на муке је њега ударио;
сад што ћемо од живота свога?"
Тада рече Церовић Новица:
"Добро ћемо, војевода Шујо!
Волији сам мушки умријети
но велики зулум подносити,
кунем ти се, а вјеру ти давам,
ја ћу на њег' пушку опалити
да бих знао да ћу погинути,
него хајде на ноге лагане
да идемо аги на Пошћење!"
Устадоше и аги пођоше,
и одоше аги на Пошћење;
ту вилене коње разјахаше,
коње даше Церовић-Секули,
они иду аги под чадором,
Шујо аги пољубио руку,
Новица се наљутио на њга,
не шће аги да приступи к руци,
а ага му оде бесједити:
"Самовољни Церовић-Новица,
зашто си се наљутио на ме,
те ми не шће пољубити руку?"
А рече му Церовић Новица:
"Чујеш мене, Ченгић-Смаил-ага:
зашто слушаш Маловића Ђока,
што за благо пањка сиротињу,
зато сам се наљутио на те!
Што намучи попа Головића,
ти си мене жалост учинио!
И ти мене зовеш невјерником, -
ти си мени, ага, наредио
да ти купим гроше и хараче
од Тушимње, села маленога,
па сам за те чуо у Дробњаке,
па окупих јуче Тушимњане,
заисках им цареве хараче,
сиротиња блага не имаше,
догоњаше краве и волове
и дебеле овце и овнове
да приватим њима од пореза,
ја не могах без изуна твога,
а они се наљутише на ме,
и на мене пушку окренуше,
одиста ме убити хоћаху,
а ја сам им тако бесједио:
"Станте мало, моја браћо драга,
док ја агу на Пошћење питам,
хоћу ли ви марве приватити
да ја аги намирим харача?"
Ево тебе дођох у Дробњаке
да те питам, Ченгић-Смаил-ага,
хоћу ли им марве приватити
да ја тебе намирим харача?"
А ага му поче говорити:
"Истина је, Церовић-Новица,
што год узмеш тамо од пореза
примиће ти ага Смаил-ага
и чинити поговора неће."
Таде рече Церовић. Новица:
"Молим ти се као старијему
да подигнеш харачлије Турке,
да их водим на Млетичак равни
на зелену Бару Зајовића.
Онђе ћете табор учинити;
а истури по међама Турке
нека Турци пале кубурлије,
нека јека иде кроз Ускоке
нека чују момци од Ускока,
од тебе се хоће препанути
и брже ће порез искупити,
да не иду Турци у Ускоке,
но ће мене порез донијети,
а ја тебе сјутра на Млетичак.
И ево ти дајем вјеру тврду,
сјутра ћу ти на Млетичак доћи
како сване и огрије сунце;
и кад бих те за то преварио,
онда мене посијеци главу!"
А ага му поче говорити:
"А аферим, Церовић-Новица;
држаћу те вјернога главара,
да пред тобом старијега нема
у Дробњаку, у племену јаку,
него хајде у Тушимњу кули,
ето мене на Млетичак равни,
довече ћу на конак панути!"
Кад Новица зачу лакрдију,
он посједе вилена лабуда,
па оћера у Тушимњу кули.
Како дође у Тушимњу кули.
он не гледа да купи хараче,
но шарену књигу оправио
на војводу Мину Радовића:
"Купи мени силновиту војску,
хајде брже у Тушимњу кули,
да ударим Ченгић-Смаил-аги
нећу ли му потубити главу,
да осветим браћу Петровиће
а да скинем земљи зулумћара!''
Ону посла, другу накитио,
оправио Дамјановић-Мирку:
"Окупи ми тридест Малинштанг
хајде брже у Тушимњу кули,
да на агу славно ударимо
не бисмо ли агу погубили,
да осветим браћу Петровиће!"
Кад је такве књиге растурио,
он окупи од Тушимње момке
а под своју пребијелу кулу,
па ту сједе, те је починуо.
Док ето ти Мине Радовића,
и за њиме дође силна војска;
таман дође Мина Радовићу,
док ето ти Алексића Мирка,
и за њиме дође нешто војске, -
састаше се под бијелу кулу.
Таман соко окупио војску,
док пукоше пушке на Млетичак,
Смаил-ага на Млетичак дође,
и ту конак Турчин учинио
и на кланце ставио пандуре.
Докле акшам паде на долину,
онда крену Церовић Новица
уз Тушимњу од бијеле куле,
па он води војску на Слатину,
ту вељаше нико не виђаше,
ал' ту бјеше тридесет Турака
и пред њима Јелез буљубаша,
па опази Новичину војску,
па под руку пушку доватио,
па побјеже пријекијем путем,
право аги под шатора дође,
како дође, аги говорио:
"Силан ага, у зо час ти било,
ти у зо час вјеровао за се
мрку влаху Церовић-Новици:
он не купи порез ло Тушимњи,
но окупи силовиту војску
и изведе на Слатину равну,
ујутру ће на те ударити,
и твоју ће откинути главу
и све твоје Турке крдисати!"
И ага му вјеровати шћаше,
али силан Шујо не даваше,
него аги ријеч говораше:
"Вјеруј мене, ага господаре,
Новица ти ударити неће,
но дај мене четр'ест пандура,
да ја идем да ти стражу чувам!
Онда рече Ченгић Смаил-ага:
"Бре макни се, Јелез буљубаша,
што ми пањкаш Церовић-Новицу?
Новица ме преварити неће.
Него чујеш, војевода Шујо,
узми, Шујо, педесет пандура
од Дробњака добријех момака!"
Шујо узе педесет пандура
да он чува на Слатину стражу.
Кад изиде на Слатину Шујо,
онђе нађе Церовић-Новицу.
Кад се Срби састадоше онђе,
међу собом збора учинише:
"Кудар ћемо на њег' ударити?"
Па рекоше: "Да му ударимо
са Ивице, високе планине."
Па тудије војску поведоше.
На Ивицу кад је изведоше,
онђе викну Церовић Новица:
"Станте, Срби, да отпочинемо!"
Ту сједоше и отпочинуше.
Пошто бјеху мало починули,
устадоше на ноге јуначке,
па пођоше на Млетичак равни.
Но бијаше ага уранио
и под чадор кафу пријарио,
таман мрку кафу пријарио,
док гром пуче, а синуше муње.
То не бјеху муње ни громови,
но то бјеше Новичина војска
па на агу Срби ударише,
побише се огњем из пушака.
Како Срби на њих ударише
и по једном пушке истурише,
тад за оштра гвожђа приватише,
па у Турке јуриш учинише.
Ту погибе Ченгић-Смаил-ага,
уби њега Церовић Новица,
а пос'јече Дамјановић Мирко,
и четрдест турскијех бегова
и другијех стотину Турака,
и стотину коња уграбише,
поскидаше свијетло оружје
и турачке са рамена главе,
и велики шићар задобише,
па се Срби здраво повратише,
пјевајући и пушке мећући.
Понесоше главу са Ченгића
и остале главе са бегова
цетињскоме краљу на Цетиње;
дивно их је краљу дочекао,
даровао Церовић-Новицу,
даде њему медаљу од злата,
и сувише њега поставио,
постави га за првог војводу,
и овако њему зафалио:
"Фала, синко, Церовић-Новица!
Док је рода и кољена мога,
држаћу те како своју главу."
Мирку даде од срме медаљу
и осталим што је за којега.

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /