Свети Петар Цетињски

СИНОВИ ИВАНБЕГОВИ

Пију вино млади Црногорци
пред Котором, градом латинскијем,
међу њима Црнојевић Иво;
но када се понапише вина
и јуначка збора назборише,
у то дође соко тица сива
баш пред Котор ђе пијаху вино,
те се сави соко до Пазара.
Кад виђеше њега Црногорци,
поскочише на ноге дугахне,
на шарке се пушке опираху,
те с пушаках пут сокола скачу
ко ће њега први ухватити.
Но кад виђе соко тица сива
е се грабе млади Црногорци
ко ће пређе њега ухватити,
препаде се, би му и невоља,
да му златна не поскубу перја,
те се диже опет у облаке
и надвиси града од Котора.
Кад то виђе Црнојевић Иво,
убоја се, чудит му се није,
да му соко не одскочи сиви
и у туђе јато не одлети,
па разагна браћу Црногорце,
а рашири с плећах кабаницу
и позива сивога сокола.
Соко му се сави на Пазару
и паде му на раме лијево,
те му књигу испод крила дава.
Ал' га пита Црнојевић Иво:
"Мој соколе, црни гласоноша,
да нијеси од Стамбола града,
од Стамбола од Отмановића?
Видије ли Станишу мојега
и уз њега браћу Црногорце,
што су цару на вјеру отишли?
Је л' их царе дивно дочекао
и лијепим даром даривао?
Хоће л' к нама брзо дошетати?"
Тица криком Иву одговара:
"Ја сам јуче од клета Стамбола;
ноћила сам ноћас на Цетињу,
на Цетињу, на двору твојему,
код Ђорђија, код твојега сина;
казаше ми да си пред Котором,
зато сам ти јутрос доранила
и танку ти књигу донијела
од Станише, од сина твојета."
Но му вели Црнојевић Иво:
"А бога ти, соко тица сива,
што ми кажеш за Станишу мога?"
Соко њему опет одговара:
"Пред царом ти изиде Станиша,
цар из прве замоли Станишу:
"Потурчи се, Црнојевић Станко,
аја ћу те пашом учинити,
пашалук ти Скендерију дати!"
Ал' Станиша цару одговара:
"Не бих ти се, царе, потурчио
нити мојом вјером преврнуо
да ми дадеш твојега престола,
да ми дадеш дванаест реповах
навезене драгијем камењем,
које носиш около турбана."
Цар Станиши опет рече твоме:
"Чуј ме добро, Црнојевић Станко:
ал' ћеш твојом вјером преврнути,
али нећеш главе изнијети
с ниједнијем братом Црногорцем
из мојега бијела Стамбола!"
Станко ти се тад на муке нађе:
боље живот и пашалук турски
него сабљу и црна џелата; -
потурчи се твој Станиша, Иво!
Султан гаје пашом учинио,
дарова му земљу Скендерију
и сву твоју до мора државу."
Кад то зачу Црнојевић Иво,
смртно паде главом на Пазару,
те проклиње Отмановић цара:
"Авај, царе, ранах допануо,
живога те Срби распарали,
са тобом се људи подругали,
Москови ти царство разорили!
Буд' ли си ми потурчио сина -
јер му даде за пашалук клети
моје земље и моје државе,
јер му ђецу покла, нечоече?"
Кад виђеше браћа Црногорци,
дохватише Црнојевић Ива,
па га воде пољу на Цетиње.
Затим време мало постојало,
време мало за седам годинах,
док цар узе Багдат украј мора;
на Багдат је и Станко ходио
и тридесет братах изгубио;
и кад се је натраг повратио,
тада пође изаћ пред султана,
на султану проговара Станко:
"Султан-царе, мили господаре,
знаш ли, царе, што си обећао
када си ме вјером оскврнуо?
Сад испуни, вријемеје дошло,
али ћу се опет покрстити
и катил се тебе учинити,
ка што тије Муса и Приморје
Јал' Краљевић у Прилипа града."
Тада царе на ноге скочио,
па му даде бијела фермана,
и даде му браћу потурчену
и са браћом војске неколико.
Глас допаде Црнојевић Ђуру
на Цетиње пред бијелом црквом
(баш кад баба копаше Ивана)
да Станиша иде од Стамбола
да му узму бабову државу.
Давно било кад с' о том зборило:
мисли Ђуро заборавило се;
но кад нове и несрећне гласе
разумио и у двор примио,
троструке га сузе попадоше;
па он одма многе књиге пише
и шаље их по свој Гори Црној.
С њима скупи браћу Црногорце,
пред свијема глас и књигу чита,
Црногорце на искупу пита:
"А што ћемо сада, Црногорци,
од Станице и браће остале,
што су ни се, браћо потурчили?
Ево на нас иду с силном војском,
да нас турче и мукама муче!
А да оће с миром браћа доћи,
ми бисмо их, браћо, прихватили,
како своју браћу загрлили;
братје мио које вјере био
када братски чини и поступа;
али они братски с нама неће,
већ крвнички, по турском начину!
Но што ћемо, ако бога знате?
Ја сам брата у књиги кумио
да се прође силе и војштења,
а да дође на мјесто бабово:
ја ћу му се с мјеста уклонити,
то сам воли но му крв попити;
ал' се не ће без ђавола проћи!"
Црногорци сви из гласа вичу:
"Ко ђавола тражи, и наша га!
Ми смо војска тебе, господару,
чувај нама образ и поштење
да те наше не разнесу стр'јеле
и зелени не здробе палоши!"
Кад то зачу Црнојевић Ђуро,
он покличе браћу Црногорце
и отиде равну Љешкопољу.
Ту се двије војске састадоше,
убише се бојем жестокијем.
Ту је Ђуро Станка предобио,
много њему војске погубио,
заробио младе Црногорце
што се бјеху потурчили с Станком, -
насели их на њих отачаство.
Станко бјежи Скадру бијеломе,
у њ не дају скадарска господа,
већ га гоне селу у Бушате,
те ми своје нагрди презиме:
од племена славног Црновића
позва себе Бушатлијом Станко!
По добићу Ђуро књигу пише,
с књигом шаље своје поклисаре
право Турској у Отмановића:
"Слушај, царе, не чули те дома:
кад си мога више учинити,
њему срећу бољу даровати -
равну Босну јал' Херцеговину;
но си посла њега на Цетиње,
на столицу оца његовога;
у њу, знади, Турчин сјест' не може,
јерје бране љути Црногорци,
којено си вјером преварио
кад си њину браћу потурчио;
са тијем си вјеру изгубио,
да је никад у тебе немају
доклен трајеш у Стамбола твога,
а и они у Горици Црној!
Посад никад бити не можемо
умирници нити увјерници,
јере вјере није у невјере, -
ми смо вјера, а ти си невјера.
Ако посад бољи не узбудеш,
убили те бог и божја вјера!"

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /