Свети Петар Цетињски

СРПСКО БАДЊИ ВЕЧЕ

Сабор чини хаџи-попе Јово,
на сабор је Зету окупио,
па пошто је Зету окупио,
овакоје попе бесједио:
"О Зећани, јадна браћо драга,
што хоћемо од живота свога:
не имамо цркве ни закона!
но погибе Лазар у Косово,
а клетизи прискочише Турци,
развалише цркве и олтаре,
оградише све турске мунаре!
Но ја велим, моја браћо драга,
окупимо ми мало пешкеша,
да идемо Скадру крвавоме,
да молимо пашу злочеснога
да ни даде турску бујрунтију,
да би мало цркве оградили
да би своју вјеру придржали!"
Све Зећани кабул учинише
и за пашу пешкеш приправише;
право пошли Скадру бијеломе,
те пред пашом жалбу учинише.
А пошто је паша разумио,
пешкеш прима, бујрунтију пише
да би мало цркве оградили
да законе своје придржају.
Па отле се натраг повратише,
дозиваше камене мајсторе, -
он мало цркве оградише
и камене платише мајсторе,
на своје их доме отпратише.
Ма говори хаџи-попе Јово:
"О Зећани, моја браћо драга,
ево б'јелу оградисмо цркву;
што је фајде ђе је ограђена -
она није боља но пећина
теке није освештена црква!
Нег' да опет пешкеше купимо,
да идемо Скадру на Бојану
у нашега паше опакога,
да би смо га како умолили,
еја би ни хајтар учинио,
еја би ни како допуштио
да идемо малој Гори Црној,
на Цетињу владици Данилу,
а да бисмо њега умолили
да би доша да ни свешта цркву!"
Сви Зећани на то пристадоше,
те за пашу пешкеш окупише;
пак се диже хаџи-попе Јово,
с собом узе три четири друга,
пође опет Скадру проклетоме;
ту пред пашу они излазаху,
пред њим плачу и моле се љуто.
Пешкеш прима, бујрунтију пише,
бујрунтију тако направљаше,
у њу добро поздравља владику:
"Чуј, владико, црни калуђере,
ја ти паша тврду вјеру дајем,
дођ', владико, Зети Земљи равној
да у Зету свешташ цркву малу:
ево ти ја дајем на поклону,
Зету равну и Брда остала,
док им чиниш црковне начине
да ти дају што се погодите!"
Отолен се натраг повратише
и дођоше здраво на дворове,
Зећанима право кажеваху;
па узеше тенахну ђемију,
те иђаху Блатом широкијем,
док дођоше на Ријеку малу,
а с ријеке на Цетиње равно,
те му десну пољубили руку,
на руке му бујрунтију дају.
Кадје виђе владика Данило,
овако им бесједи владика:
"Попе Јово, јадовна ти мајка,
није вјера тврда у Омера!
Ма ћу поћи, да нећу ни доћи,
ради вјере и закона свога
док ујутро зорица осване!"
Онје своје слуге дозивао,
овако је њима бесједио:
"Хацарте ми добра коња мога,
е ћу одит пут Ријеке мале,
а с Ријеке Зети земљи равној, -
бог да знаде хоћу л' игда доћи!"
Слуге су му коња опремиле;
отоле је пут Ријеке поша,
а с Ријеке Зети земљи равној;
у попа је конак учинио.
Сјутрадан се Зета окупила,
Зета равна и брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
свак да гледа владику својега.
Владика им освештава цркву...
Ал' ев', побре, жалостиви гласи:
клети Турци ухватише њега,
свезаше му руке наопако,
па га воде варош Подгорици;
те му руке мало попуштају,
у руке му стражев колац дају
на који га мисле ударити.
То кад виђе Зета Земља равна,
Зета равна и Брда остала,
и гиздава варош Подгорица,
заплака се мало и велико,
пашу моле и куме га љуто;
"Немој, пашо, за бога једнога,
немој, пашо, изгубит владику,
немој Зету Земљу отровати,
е ти нигда ништа родит неће,
а сувише изгубићеш вјеру;
но ходи га брзи на откупе,
узми блага колико ти драго!"
Пошто се је псету досадило,
ево гаје врга на откупе,
три хиљаде жутога дуката;
двије даје владика Данило,
ону трећу Зета Земља равна.
А кад виђе владика Данило
е га стави пашче на откупе,
он направи лист књиге бијеле,
па је шаље малој Гори Црној,
Црногорцам', својој браћи драгој;
"Откуп'те ме, не држите овђе,
продајте крсте и кандила,
и путире од сухога злата,
све црковно дајте за ме благо,
а да би ме само избавили
из невоље, из турског синџира!"
То кад чуше браћа Црногорци,
одмаха су благо саставили,
с њиме иду на Ријеку малу;
ту нађоше владику Данила,
састаше се туна с турцима,
благо даше, владику примише,
вратише се здраво на Цетиње.
Ту владика дивно дочекује
у манастир браћу Црногорце,
пак овако зборе Црногорци:
"Благо нама, наше сунце јарко,
када ни те срећа изнијела,
како шћасмо живјети без тебе!"
Те владика њима одговара:
"Ками ви је благо, Црногорци,
један вама, а девет су мене,
тек се клети умножише Турци, -
владајте се, не уздајте с' у ме;
ако мене послушат нећете,
ја ви данас вјеру тврду дајем
већ ме овде видјети нећете."
Сви му они тврду вјеру дају
да ће они послушат владику.
"Но ни кажи, мили господару,
како бисмо саде учињели?"
"Ја ћу вама казат, браћо драга:
ево су се умножили Турци
а у нашој малој Гори Црној;
неколико неће бити доба,
а луду ће вашу турчит ђецу
ђе гледате вашијем очима,
да им ништа помоћи нећете!
Него, јадна браћо Црногорци,
међу собом вјеру ухватите
за слободу крвцу пролијеват,
за слободу и за вјеру нашу,
да с' бранимо од невјере турске:
покољимо Црном Гором Турке,
који су се међ' нас уселили
на срамоту и на пријевару!
бранимо се, не издајимо се,
и бог ће ни помоћ, ако бог да!
Ја не жалим да ћу погинути
Црногорци њему вјеру дају,
вјеру дају и дају бјелегу,
бјелега је мратинске погладе,
таде с турцим, да заметну кавгу.
Мало прође, а покладе дошле,
не би кавге ни свађе никакве.
То кад виђе владика Данило,
побоја се да га преварише,
тере своју слугу дозиваше,
одасла га к војводи Батрићу:
"Дођ, Батрићу, с браћом твојом драгом,
е имамо нешто разговора!"
Батрић зове Марка и Милоша,
и Томаша и брата Ивана,
сви пет поше к владици Данилу.
Лијепо их бане дочекива,
пак им бане поучења даје
што су наши стари учињели
и слободу како су чували
док погибе Лазар у Косову.
"...Но каж'те ми, о Мартиновићи,
камо ваше вјере и аманти,
а које сте са мном оградили,
до покладах клетву учинили,
до покладах заматнути кавгу?
Ев' покладе, не би другог гласа,
јао леле, до жалосна гласа!"
Тада скочи војвода Батрићу
те му десну пољубио руку,
а овако њему бесједио:
"Чу ли мене, мио господаре:
ја се бојим и страх ме је љуто
ере те ме издат Црногорци;
ја бих давно заметнуо кавгу,
но пет братах што смо од Мартина,
сви имамо нашу дјецу малу,
а и наше старе родитеље -
мили су ни ко цару цареви, -
хоте ни их потурчит, занаго;
па те молим, драги господару,
нађ, им мјесто, па не жали наске!"
Владика им за то одговара:
"Слушај мене, војевода Батро:
Црногорци ако те издаду,
биће они ђе и моја глава!"
На то су се они раздвојили,
међу собом савјет учињели.
Мало прође, Бадњи вече дође,
стадоше се браћа на вечеру,
наложише блажене палице,
бадњакове пак и бадњачице,
и уждише воштану свијећу,
пак се милу богу помолише,
великоме Христову Рожденству,
да им вазда буде у помоћи;
још донесе једну чашу вина,
напијају сви у славу божу
и у славу Христа спаситеља;
тад сједоше и повечераше,
Пошто браћа слатко вечерала,
овако им војвода зборио;
"Сад на ноге, моја браћо драга,
прихватите свијетло оружје,
да идемо ђе смо углавили!"
Прихватише свијетло оружје,
ни Иногор мало поље доше,
на бијелу кулу Мустафића:
ту бијаху пет Тураках братах,
пет Алићах, седам Мустафићах,
њих поклаше и тридесет с њима.
Па отоле браћа Мартинићи
здраво пошли на Јабуку село,
нешто Турак' и ту изгубили;
ал' им вичу двоје ђеце турске,
они вичу да ће с' покрстити;
не шћеше их браћа изгубити,
но их воде владици Данилу, -
владика их оба покрстио.
Још отоле с' браћа подигнула,
на Дубовик село одлазила,
и ту неке погубили Турке;
и ту вика једно д'јете лудо
да се хоће покрстит занаго;
тако су му живот опростили,
но и њега владици повели, -
он га крсти како и остале.
То све било док огрија сунце,
тер освану Рождество Христово,
пак се браћа натраг повратила,
а низ поље, низ Цетиње равно,
шенлук чинећ и весеље драго.
Глас допаде владику Данила,
донесе га једно момче младо;
"Муштулук ти, драги господаре,
погибоше црногорски Турци,
а осталим на стрва се не зна!"
Кад је бане гласе разумио,
сам собом је бане бесједио:
"Мили боже, на свему ти хвала,
баш весеља што жуђех одавна!"
У ријечи у коју се нађе
он је своје слуге сазивао,
жежејаху кратишне машкуле,
тер чињаху радост и весеље.
А ев' иду пет Мартиновићах
и с њима је Бориловић Вуче,
крвавијех до раменах руках!
Од весеља пак их срета бане;
ушетао у бијеле цркве
те одстоји божу летурђију,
па изиде из бијеле цркве,
даје њима пива ијестива;
лијепо их бане дочекива,
јошт их љепше даром дариваше:
Батру даје коња испод себе,
а Ивану двије пушке мале,
даје Марку сабљу на појасу,
и Томашу златну перјаницу,
а Милошу танку талијанку,
брешку пушку ситнога џефера;
пак дарива Бориловић Вука,
и њем даје двије пушке мале,
самокресе по од четир' рла,
а међу њих мерџајли ханџара,
нек душмане све коље и пара,
нек их бије да их нигђе није,
ка му браћа, дружина уздана.
То све било кад се и чинило;
покојнијем душевно спасење,
а живијем здравље и поштење!

[ Пројекат Растко Цетиње | Промјена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
/ Пројекат Растко Београд /