—
Mi že Sentandrejci —Familija
U centru prizemnog grada uspravlja se Glavni trg sa šest baroknih jednospratnica iz 1700-ih godina. Stoje oko Trgovačkog krsta kao kulise neke trouglaste pozornice. Sveže ofarbane, te zgrade liče na minjone, a možda i na toalete nekadašnjih gospođica koje su odozgo osmatrale talasanje života na trgu i vrebale meteorološke prilike pred izlazak u grad.
– Eno pendžera Glavate Nate – pokazivala je turistički Joakimka Vujić zgradu stare apoteke preko puta restorana u kojem je posle liturgije priređen ručak za goste. Kafana se u sentandrejskoj javnosti po nekadašnjem vlasniku zove Hužvikova mehana ili jednostavno Hužvik. “Idemo kod Huž
vika.”– Ipak je ovo strašno – uzdisala je Joakimka Vujić uz aperitiv. – Sentandrejska slava, a u crkvi nema više nijednog Sentandrejca. Nisam videla ni Glavatu Natu.
– Ona je u Muzeju. Praznik je, čeka goste – branio je sentandrejsku čast doskorašnji Jakov Ignjatović. – Inače kažu da se matora bolje oseća među ikonama nego ljudima.
– “Playboy”-effect – cerekali su se patrijarh Čarnojević, Venclović i Crnjanski, sada već svi u civilu.
– Kuš-š-š – šutnula ih je diskretno ispod stola Joakimka Vujić.
U stvari šutnula je Crnjanskog, koji je uzvratio patrijarhu, a ovaj se osvetio Vencloviću.
– Kažem, ne pizdite. Tu joj je kći.
– Čokolada?
– Ne okreći se kao vo. Tu su. I kći i zet.
– Stara ih nije zvala ni na večeru? – čudio se Ignjatović koji je počeo da se prerušava u Kraljevića Marka, za prikazanje.
Crnjanski je bio sentimentalan. On će igrati Musu Kesedžiju.
– Budala. Sad su ti rekli da je stara u Muzeju.
O ženskim stvarima Joakimka Vujić je, međutim, znala više.
– Čokolada se srdi na kevu. U poslednje vreme
slabije joj i dolazi.