—
Mi že Sentandrejci —Noturno
Brak svoje kćeri Glavata Nata počela je da razara u ime pravde.
– Dokleš odati u tim šlampavim sandalama? Zaš ne kupiš sebi neke pretežnije? Sad bar možeš – navalila je na Čokoladu čiji je muž postao kamiondžija.
Čokolada je umorno zagladila svoju prosedu, kratku kosu. Nedavno je prestala da je farba. Ovako je, kao, originalnije. Kome da se farba? Mesaru i piljaricama? Ili za Svetosavski bal? Kuda inače izlazi?
Muž je više ne vodi nikud. Otkad je kupio kamion, Kuplung je gledao samo da se izvali u krevet. Trideset godina je radio kao automehaničar, podvlačio se pod kola i popravljao kuplunge. Dosta! Od sada će ih samo pritiskati kao gospoda.
Bio je stalno na putu, vozio nasmejane mađarske jabuke u Amsterdam a na povratku iz Minhena dovozio gnjile afričke smokve u francuskom pakovanju sa švajcarskom vinjetom kroz austrijsku carinu direktno na peštansku pijacu gde su ih nacrno kupovali Poljaci i Ukrajinci i nosili ih u Moskvu i Petrograd i na jednom ćošku prodavali za dolare a na drugom otkupljivali za rublje zatim ih opet furali kroz Mađarsku dole na Balkan Jugoslovenima i Makedoncima koji su ih kupovali za marke a nosilu i prodavali za dolare Turcima od kojih su ih otkupiljivali Jevreji i vraćali ih u Afriku gde su ih oslobodili francuskog celofana i švajcarske vinjete i sunčali originalnim zracima afričkog sunca i prskali veštačkim japanskim sokovima za oživljavanje da bi zatim osvežene krenule ponovo na Zapad gde ih je čekao Kuplungov kamion.
Kuplung od samih smokava nije profitirao, ali je kroz njih ušao u cirkulaciju ostale robe koja se između zapadnih mora i istočnih stepi, severnih snegova i južnih peskova valjala kao mulj neke ogromne reke koja teče tamo-amo i nosi i zapljuskuje i zagađuje sve oko sebe.
Umoran od puta i biznisa, kod kuće je ponajviše spavao i hrkao kao traktor. Uzalud ga je Čokolada prevrtala i lupala savijenim novinama po nosu i ustima, noćna muzika nije prestajala.
Ništa nisu pomogli ni materijalni dokazi. Kuplung se zaklinjao da njegovo hrkanje Čokolada samo izmišlja, a ona ga je snimala na kasetofon. Kuplung je demantovao svoje autorstvo, ali kada je čuo sebe kako se u snu cenka o smokvama, izneo je argument da se to njegovo hrkanje budžetski ipak isplati.
– Zašta onda šporuješ? – siskala je Glavata Nata kokošije nogice.
Čokolada je dolazila na ručak u Sentandreju svakog ponedeljka, mada joj je mama sve više išla na živce.
– Mogla bi da kupiš sebi i neke bolje cigaretle kad već pušiš ko fabrika.
– Ode sve na kujnu. I Sine je već pravi momak. A treba i za otplatu.
– Kaku otplatu?
– Za kamion.
– Ko to kaže?
– Pa ko? Kaže mi čojk.
– Laže! Laže ti u oči! Jedan taki nitkov! Jedan Kuplung!