—
Mi že Sentandrejci —Filoksera
Srebrnjaci u česnici bili su bledi odsjaj nekadašnje slave i blagostanja za koje je Glavata Nata znala samo iz pričanja. Babo je imao običaj
da zavali dva palca u porub prsluka pod pazuhom i spominje Micu i Manciku.– To su bili, bogara im onog, konji! Kad sam bio deran, na Staru vodu išli smo fijakerom. Ko gradonačelnik! Pokojni Dumča, bog da mu dušu prosti. U njegovo doba bili smo još štogođ
, prave gazde Sentandreje.Sve su to odnele dve nesreće, tako strašne da za njih u srpskom jeziku nije bilo ni reči.
Filoksera i politika.
Prva je udavila vinograde, druga je isterala Srbe iz Gradske kuće.
– Filoksera je ko tuberkuloza – objašnjavao je Babo. – Plućna bolest, ali ne za ljude nego za zemlju đe su bili vinogradi.
Glavata Nata je čula sentandrejske obronke kako dahću.
A zbog isterivanja Srba došlo joj je da se smeje.
Grupu senatora uobrazila je na osnovu fotografije pevačkog društva Javor. Ukočeni muškarci, kao da se dave od zakopčanih košulja i kravata. U prvom redu sede bogatiji u sakou i cilindrima, iza njih stoje siromašniji u lajbliku i sa utonulim šeširima na klempavim ušima.
Za model najurenog srpskog senatora uzela je najkrupnijeg Javoraša s brkovima kao peruška.
Kako je tek prašio u onim dubokim, šniranim cipelama niz basamke Gradske kuće, zatim preko Glavnog trga, pred Hužvikom pored krsta i njihove kuće, pa dole na Dunav, i op!
Tako je devojčica zamišljala optiranje o kojem je čula da se događalo na Dunavu.
Za srpskim senatorima trčala je četa hajkača, mađarska gospoda sa ždralovim repom na kalpagu, u panterskim dolamama i husarskim čakširama poput hulahopki.
Vitlali su nadžacima i derali se u horu.
– Megalj, kuća Serbia!
“Č
ekaj, psino Srbijo!”To se pevalo još 1914. godine, a Babo se te pesme uplašio i 1934. kada je u Marselju ubijen srpski kralj.
Sentandrejski Srbi uplašili su se tada i jedne molitve. Katolički plebanoš obratio se javno bogu da spase grad. Naime, pretila je opasnost da se za gradonačelnika izabere kandidat koji ima ženu Srpkinju.
Plebanoš je tvrdio da bi Sentandreja u tom slučaju postala srpski plen.
– Išćerali su nas iz varoške uprave još za vreme prvog rata. Pre toga bili smo, mada najmanji po broju duša, al u vođstvu najjači! A sad nismo niđe – odmahnuo je Babo. – Poslednji srpski gradonačelnik umro je ko žebrak, morali su da mu prodadu i poslednje gaće, al ni to nije bilo dos za ukop.