—
Mi že Sentandrejci —Front
U Sentandreju se reč “front” uselila na početku 20. veka i prošunjala se čak u sledeći milenijum, u 21. stoleće.
Bila je kratka i prosta, ista na svim jezicima grada, pa su je Srbi, Mađari, Nemci, Slovaci i Cigani jednako osećali svojom.
– Gledaj, to je Dediško na frontu, devetsto četrnaeste – čula je Glavata Nata čim je počela da govori.
Iznad sastavljenih kreveta u unutrašnjoj sobi visile su dve slike. Babo i Nana tvrdili su da su to Dediško i Majka.
Devojčica nikako nije mogla da poveže vojnika u ramu sa starcem koji nepomičan leži u krevetu ispod sopstvene slike, ceo dan hrče, stenje, uzdiše, kašlje i pljuje u plehani lončić, a hranu odbija nemoćnim zamahom ruke, suve i ukočene kao varjača.
Iznad drugog kreveta visila je Majka. Žena u svetlobraun tonu, fotografski narumenjenih usana, kao krv. Maramu je svezana na zatiljku da bi se videli dukati u ušima i na vratu. To je bila Nanina mama. Umrla
je pre nego što se Glavata Nata rodila, a Dediško je izdahnuo kada je ona pošla u školu.Babo i Nana uselili su se u ispražnjene krevete, ali su slike ostale na zidu, Majka sa dukatima a Dediško u vojničkoj uniformi na frontu.
Nedugo zatim izbio je novi rat između starih neprijatelja i Babo je dobio cedulju od koje su strepele sve kuće. Kao Srbina, nisu ga poslali na Jugoslaviju koju je Hitler pregazio, nego u Rusiju da se smrzne u snegu.
Glavata Nata je najpre shvatila samo toliko da je Babo morao da skine kapetansku kapu i sako, i da obuče neku ružnu uniformu u kakvoj je Dediško na slici izgledao kao da se umotao u vreću.
A njen Babo bio je najlepši muškarac u Sentandreji. Bele pantalone, uvek besprekorno ispeglane a ipak mekane i prijatne, plavi sako sa tamnim bleskom zrelih šljiva kada se protrljaju dlanom, i kapa, bela i plava, sa zlatnim gajtanom i kormilom iznad crnog šimledera, zaista je bila jedinstvena, kakvu u gradu nije imao niko drugi.
Na frontu takva elegancija ne dolazi u obzir. Tamo, navodno, nema ni kreveta ni tanjira. Dediško je pričao kako su vojnici spavali ukopani u zemlju, sa glavom na džaku koji su svuda morali da nose sa sobom na leđima.
Na glavi su nabili gvozdeni kotlić, šalio se starac, a Glavata Nata ga je odmah videla umočenog u riblju čorbu. Dediško je plivao među rezancima, a iznad ljuto-crvene pučine strčali su mu brci kao u soma.
Saznala je takođe da vojnici na frontu jedu iz nekih plehanih kutija, zvanih čajka ili porcija, koje se posle jela ne peru vodom nego se ribaju peskom.
Njoj su od te priče utrnule vilice. Zamišljala je sebe kako jede supicu iz tog plehanog gada, a pod zubima hruska joj se pesak.
Jadni Babo! On je kod kuće jeo isto tako elegantno kao što se oblačio. Sarmu na primer nikada nije sipao u tanjir iz kojeg je
jeo supu. Uostalom, veliko je pitanje da li na frontu ima supe i sarme.