—
Mi že Sentandrejci —Hilandar
O Sarajevu Pro Forma je znala samo priče, isto kao i o Dubrovniku, Splitu, Trgogiru i Jadranu za kojem su uzdisali Jugovići u karant
inu. Zato se obradovala Sinetovom predlogu da odu na more.Grčko letovanje i poseta Hilandaru povezali su s biznisom. Trovar se napalio. Dole se “materija” prodaje na svakom ćošku budzašto.
Eno im njegov džip, on kroz Jugu bolje da ne ide. Srpski pajkani zezaju Mađare. Još uvek zbog kalašnjikova iz 1991. I zbog Vojvodine. Međutim, Sine i Pro Forma govore srpski.
Sine je ukapirao. Trovar misli da je on budala. Da će se provozati kroz usijani Balkan natovaren travom i praškom kao volovska zaprega! A Trovar kao neki pičkaroš sedi u Budimpešti da bi na kraju skinuo kajmak. Kao zmija. Leži, a ide. Tu muštiklu on ne puši, mislio je Sine, ali je ćutao.
Šteta samo što mora da zezen i Pro Formu; ništa od noćnog tucanja u moru.
Kolona pred granicom bila je nepregledna. Čekali su satima i uživali u panorami.
Na okolnim njivama i u jendecima šverceri i trgovci benzinom, alkoholom, drogom, oružjem i devojkama podigli su svoju metropolu od pokradenih vojničkih šatora, izlomljenih dasaka, olupina, rastavljenih automobila, raširenih ponjava, izvaljenih panjeva i čađavih roštilja sa kojih se dizao dim i smrad izgorelog luka, loja i prženog mesa sumnjivog porekla.
Sine i Pro Forma pojeli su Čokoladine sendviče i prešli na bakine pogačice, namenjene kaluđerima u Hilandaru. Na kutiju je Glavata Nata svojim staromodnim rukopisom ispila “Pozdrav iz Setandreje”.
Međutim, pozdrav poslednjeg Srbina iz Sentandreje nikada nije stigao u Hilandar.
Sine je svoj pasoš oštetio još kod kuće, a na granici je napravio cirkus. Kukao je i zaklinjao se da je list sa fotografijom poderao slučajno kada je izvlačio pasoš iz džepa, ali je graničar vrteo glavom. Ovako ne može. Treba da vadi nov pasoš.
Izgledalo je da im je propao biznis. Sine je psovao. Okrenuo je volan i pritisnuo gas.
Posle je ohladio. Kod Segedina je pitao da li bi Pro Forma otišla sama do Subotice. Može autostopom. Ako se ne boji.
– Čega da se bojim? Tucanja? To sam već prevazišla. Ali tebi propade Hilandar.
– Jebiga.
– Možemo drugi put.
– Jok. Propalo je zauvek.
– A što?
– Nije Bog hteo da ja odem u taj Hilandar.
– Koješta. Nije valjda da veruješ u te gluposti?
– A šta ću u Hilandaru ako ne verujem?