—
Mi že Sentandrejci —Kolo
Na terasi pred Hužvikom Ruski Ivan je pogledao na sat i zaključio da je za igranku prerano. Još traje bogosluženje, danas već drugo po redu. Prepodne liturgija, poslepodne večernje. Orgija klerikalne reakcije.
U zanosu pobede nad fašizmom i početka izgradnje socijalizma, pozvao je drugarice iz seminara na igranku u porti Tabačke crkve, na Preobraženje, posle večernja.
O jednoj drugarici mislio je da obećava, mada su ostale tvrdile da je ona razrednikov doušnik.
U portu su stigli kada se pod lipom već prašilo kolo.
Na putu do crkve Ruski Ivan je pokazivao srpske kuće, kićene lisnatim granama. Stari, paganski običaj.
Iz “detinjstva čovečanstva”, citirala je Marksa iz seminarske lekcije drugarica koja je obećavala, a Ruski se složio. Pre ofanzive religije, tog “opijuma za narod”, ljudski rod bio je naivan ali zdrav.
Kao kolo. Drevna igra, veoma zdrava i napredna. Igra se kolektivno! Zato se i zove “kolo”. Mora da je iz razdoblja prakomunizma.
Mnogi su narodi to izgubili i preuzeli reakcionarne plesove trulog Zapada. Dekadentni valcer i tango i imperijalistički (izgovor “imprilistički”) čelston.
Srbi međutim, odnosno Jugosloveni, i ovi sentandrejski Južnosloveni ovde u porti, ne popuštaju. Oni su kolo igrali i protiv Turaka i protiv fašista.
A igraju ga sada i protiv klasnog neprijatelja.
Uhvatio je drugarice za ruku, da ih nauči.
Izvadio je iz džepa nekoliko novih zelenih forinti i zavitlao ih kao zast
avu, a svoje seminarske drugarice u muškim košuljama ugurao je u kolo. U krug u sredini.– Kozaračko sade! – viknuo je tamburašima.
Ruski je igrao kao na času gimnastike. Kolena je dizao visoko i naglašavao korake da bi drugarice lakše snimile figure. Mahao je novčanicama i, u zanemeloj porti, pevao, sam.
– Kolo vode prezreni na svetu!
Drugarice su se smejale i skakutale kao da ih peče zemlja. Ruski ih je pozivao da pevaju.
Mađarice su zavriskale, a Sentandrejci su gledali tužno.
Niko nije smeo da pisne jer su na Dunavu kod ruske kasarne sovjetski vojnici umivali tenkove.