—
Mi že Sentandrejci —Mantije
Brojevi i tablica množenja u mašti Glavate Nate zaudarali su na kredu i mastilo i na memlu debelih školskih zidova koji su upijali đačku larmu, a Očenaš je mirisao na tamjan i svečana ruha i odela.
U crkvu je i običnim nedeljama obukla nešto finije i prskala na sebe ružino ulje, a na velike praznike imala je nešto novo i u najsiromašnija vremena; maramu oko vrata ili makar maramicu.
Ormani i komode bile su pune svile, kadife i usnovice, šalova i čipkanih rukavica koje su još Majka i Nana oblačile na slavu i svetosavske balove u Pešti u Tekelijanumu.
Dame iz gospodskih kuća sa Glavnog trga, živele su u dve dimenzije. Godinu dana prepričavale su u porti posle liturgije garderobu sa lanjskog bala, a paralelno s tim, u vidu toaleta za narednu godinu, pripremale su atentat na tatin i muževljev novčanik.
Muškarcima je to bilo jednostavnije. Celog života su nosili jedno isto svečano odelo, bogatiji eventualno dva, letnje i zimsko; menjali su samo kape i šešire, a bilo bi dovoljno da svežu novu kravatu i odmah bi se preporodili.
Popovima je bilo još lakše. Preko crne mantije opašu pojas, crven ili ljubičast, stave na prsa mali pozlaćen krst, i deluju kao da su na kraljevom venčanju.
Odežde su nešto drugo, one su luksuzne i raznovrsne, crne i bele, plave, crvene i žute, izvezene zlatom i srebrom. Glavatu Natu je zanimalo da li su one teške kao mornarska kabanica koju je Babo oblačio za vreme oluje, ili lake kao jorgani od opipanog perja.
Nikada to nije saznala jer se odežde oblače u oltaru kuda je ženama zabranjen ulaz, a kasnije, u Muzeju, bile su zatvorene iza stakla u vitrinama.
Civilnu eleganciju i otmenost muškaraca poznavala je, međutim, izbliza, iz Dediškovog i Babinog ormana kod kuće, a još više iz Vladičanskog dvora gde je u doba njene mladosti bio velik promet.
Na Preobraženje okupili bi se u Sentandreji svi sveštenici Budimske eparhije koje je vladika častio ručkom zajedno sa višom gospodo
m i inteligencijom iz grada i uglednim gostima iz Budimpešte.Glavata Nata bi sa liturgije u Preobraženskoj crkvi odmah posle tasa dotrčala u dvor i kontrolisala postavljanje trpeze, dugačke poput one na slikama o Tajnoj večeri. Na stolnjaku od damasta blistali su porcelan i srebro, činije, tanjiri, kašike i viljuške razne veličine, a na svaki slučajni dodir cingilale bi kristalne čaše i bokali.
Kada bi pak sa ulice zaklopotao episkopov fijaker, Glavata Nata bi izašla na terasu i gledala ceremonijalno ulaženje gospode, udubljene u postliturgijsko praznično ćaskanje, fino i tiho kao žubor šedrvana.