—
Mi že Sentandrejci —Moda
Čokoladinu tromost u odevanju Glavata Nata je posmatrala zabrinuto. Da nije neka bolest od kojih su se u davna vremena devojke osušile kao korov?
Glupavi lekari tada su sve proglasili tuberkulozom, mada smrt ne dolazi iz pluća nego iz duše. Čokolada je, međutim, cvetala u telu, samo su joj oči bile umorne. Možda od duvana, tešila se Glavata Nata, jer na one nove nepoznate afričke zaraze i nije smela da pomišlja.
– Da sam mlada, viđela bi ti kako se izlazi u varoš!
Pod svoje stare dane Glavata Nata je doživljavala svet kao naglo procvetalu baštu iz koje je i nju zapahnuo mladalački miris. Zadivljeno je gledala kako se roje devojke šarene kao leptiri.
Moda je postala uzbudljivo nova, svaki komad pravo iznenađenje, a ipak joj poznat iz mladosti i iz ormana sa starom garderobom, ili iz devojačkih snova kao da je novi milenijum hteo da sumira sve ono što su žene u 20. veku volele da nose.
Videla je plisirane haljine poput onih u kojima je išla u plesnu školu, laka švajfovana kartonska ruha sa cvetićima u kakvima je lepršala u porti, dok su je visoke štikle podsećale na cipele u kojima je kuckala po crkvi i klepetela na balovima.
Karneval dugačkih i kratkih, širokih i tesnih sukanja, kariranih, prugastih i tufnastih bluza, šlingovanih i vezenih majica krojenih ludo i prepletenih gajtanima i trakama, posmatrala je kao defile prohujalih decenija na filmu koji se mota unazad.
Bujica šarenih krpa donosila je i lica iz prošlosti. U letnjoj turističkoj masi na Glavnom trgu pričinjavale su joj se, maskirane u sopstveni mladalački lik, nekadašnje devojke, precvale, ostarele i upokojene.
Za svaki modni stil vezivala je nečije poslednje kolo na preobraženskom balu. Popina kći je poslednji put igrala u dugačkoj suknji prosečenoj na strani do kuka krajem devedesetih godina, kuma-Zvonareva unuka se zadnji put uhvatila u kolo u sandalama sa debelim đonom od plute sedamdeset i neke, a u elegantnim cipelama sa štiklama kao igla svoju poslednju igru sredinom hiljadu devetsto šezdesetih
odigrala je tetka-Tama iz komšiluka koja ni zimi nije ložila, jer je zidove i nameštaj farbala na crno da drže toplo.Međutim, usred tog šarenila, mnoge balavice nose crninu, na primer i Sinetova devojka, kao da im ukus diktira pokojna tetka-Tama. Petkom uveče hrle u Trans kao da je neki omladinski pogreb.
Glavata Nata nije ih shvatala. Ona je i ispod muzejskog mantila bez rukava nosila umereno šarene bluze i solidne suknje teget i bordo boje.
Ako je stara, živa je. Crno ruvo u kojem je 1991. ispratila i godinu dana žalila muža, držala je u naftalinu, za svoj ukop.