—
Mi že Sentandrejci —Moler
Uvaljen u rasklimanu fotelji prekrivenu maljavim ćebetom u bojama žerboa (“Biljana”, Otex, Ohridski tekstilni kombinat) g. Moler je srkao č
ajeve Glavate Nate tokom trideset godina.Kada je 1960. za budući sentandrejski Muzej počelo sakupljanje ikona napuštenih srpskih crkava u Mađarskoj, g. Moler je angažovan za hitnu restauratorsku pomoć, u stvari za prvo, elementarno čišćenje ikona.
Sakupljači su predmete otete od propasti donosili u Sentandreju komad po komad i smeštali ih u napuštenu letnju kuhinju parohijskog doma kod Saborne crkve, u porti Vladičanskog dvora.
Ovde je g. Moler čistio blago koje su prašina, paučina, kiše i mrazovi počeli da razaraju. Sedeo je u fotelji sa krpom na kolenima i pregledao ikone kao lekar. Glancao ih je i duvao poput alhemičara.
Pošto je g. Moler dolazio samo povremeno, ključ je za letnju kuhinju imala i Glavata Nata. Svaki dan je otvarala prozore, brisala prašinu, a zimi je ložila. Zbog ikona nije smela da koristi ugalj, pa je nabavljala drva od srpskih kočijaša iz okolnih sela, prvih sponzora Muzeja.
Prolazile godine i decenije a g. Moler je u svom staromodno dugačkom sakou sve više tonuo u hrpama sakupljenog materijala. Glavata Nata je osećala da starac voli da radi sam, ipak je dolazila da mu skuva kafu. Tako su barem rekli, mada je g. Moler pio čaj.
Imao je svoju šoljicu od herendi porcelana, a Glavata Nata je u letnju kuhinju dovukla čitavu kolekciju kesica i trava, jer je stari izvoljevao. Jedanput bi mu se prohtelo da pije lipov čaj sa medom, drugi put bi zaželeo crni cejlon sa rumom, a krajem 1980-ih godina, u doba ofanzive prirodne medicine, prešao je na čajeve od koprive, bosiljka i kukavičje trave.
Uvalio bi se u fotelju i nabio u muštiklu mirisavu cigaretu.
– Nećete mi, gospođo Natalija, zameriti ako zakadim, jer vaš čaj je tako fin da ne mogu, je li, da ga istinski uživam bez duhana.
Zbog onog “gospođo Natalija” sve je bilo oprošteno.
– Šta smo danaske očistili? – pitala bi ga ona in medias res, uvek u toj intimnoj ortačkoj množini, a g. Moler bi pokazivao aktuelnu ikonu i objašnjavao, ali nekako nuzgredno i šturo kao da čita inventar. Iz te i te crkve, iz tog i tog veka, taj i taj svetitelj, i slično.
Zagrejao bi se, međutim, čim bi spomenuo zografe. Ikonopisce je g. Moler, čak i nepoznate, predstavljao prisno, kao svoje lične prijatelje.