—
Mi že Sentandrejci —Socrealizam
Poput velikana klasne borbe, i drug Menstruacija je voleo da zalazi u narod, da stisne žuljave ruke radnika i seljaka i da popije sa ljudima po koji špricer. Omiljena priča bila mu je ona o drugu Lenjinu koji je zakasnivši sa nekog sastanka ušao u salu i seo na stepenice. Navodno na svoju legendarnu kapu, da ne bi dobio zlatnu žilu, tu tipičnu buržujsku bolest.
Drug Menstruacija je najlakše uspostavljao kontakte u oblasti arhitekture. U doba scojalističke izgradnje postao je centralna ličnost i udario pečat socrealističkog stila na lica južnoslovenska naselja u Mađarskoj.
Njegov socrealistički stil je, doduše, bio specifičan, a paralelno sa brojem špricera napredovala je i njegova stvaralačka mašta.
Tako su po njegovim uputstvima u glavnom sokaku nekog šokačkog sela nikli odžaci iz kojih je kiljao dim u obliku srpa i čekića, što je izluđivalo obaveštajne službe susednih zemalja, a neki arheolog je napisao studiju o tragovima indijanske dimne azbuke u mađarskoj Niziji. Projekat simbolotvornih dimnjaka ukinut je najzad intervencijom zdravstvenih vlasti, kada je utvrđeno da selo boluje od masovnog iskrivljenja kičme i vrata pošto ljudi ceo dan, i za vreme poljskih radova, zadivljeno gledaju uvis gde se lelujavi srpovi i čekići dižu na nebesa i pretvaraju se u trake i mlazove koji prate let slobodnih ptica i aviona i raketa u beskrajni svemir i lepšu budućnost.
Bunjevačke pretkućne bašte, pune zumbula i lala, postale su napredne šišanjem vrtovnih patuljaka. Drug Menstruacija je ubedio ljude čitavih naselja da glineni kipčići u stvari liče na druga Lenjina, samo im treba malo skratiti bradu. Osim štucovanja, patuljcima je trebalo menjati i kape, pa su im umesto onih šiljastih kesa za ceđenje surutke nataknute na glavu pljosnate glinene pogače kao balega sa šimlederom.