Mlađa kći Lavanova

„A kad Jakov vidje Rahilju
kćer Lavana ujaka svojega...”
Prva knjiga Mojsijeva
Prevod: Đura Daničić

Antilopa se u poslednjem trenutku sakrila iza kioska. Mrlja, kao lopta, skočila je iz autobusa i energičnim, mada ne užurbanim koracima krenula prema gradu. Prošišala je pored Antilope ne primetivši je, zagledana čvrsto, podignutim nosom, daleko ispred sebe, dalje nego što se obično gleda. A čak i da je primetila devojku sa zlatnom, kovrdžavom kosom, verovatno je ne bi prepoznala jer su se svega jedanput videle u životu, a ovde joj se najmanje mogla nadati. Antilopa se ipak, za svaki slučaj, malo okrenula, kao da razgleda novine, tako da je prema Mrlji stajala poluokrenuta, levim profilom. Pravila se kao da čeka autobus i od dosade posmatra novine u kiosku, ali je ispod oka, koliko je god mogla, zurila u Mrlju, kao da je htela pogledom da joj popije lice.

Dolazila je iz pravca „Luke”, smrdljive i prljave krčme u jednom podrumu na keju, gde je Konj svakog utorka i četvrtka posle treninga sedeo sa svojim rukometašima. Antilopa je znala za te dve manje-više postojane tačke u inače rasejanom, bučnom, nepredvidljivom životu svoga... nije znala kako da ga zove, jer joj je bilo glupo da za Konja kaže „moj dečko”, pošto je bio stariji od nje devet godina, a izrazi „frajer” ili „švaler” činili su joj se nedostojnima i nedozvoljivima prema muškarcu koji joj je u životu, do njene dvadeset i prve godine, bio prva velika i prava, kompleksna i zrela ljubav. Znala je da Konj svakog utorka i četvrtka, od devet uveče, sedi u „Luci”, ali nije znala da li je i njoj tamo mesto.

Na početku njihove ljubavi, kada su u beskonačnom skitanju, zagrljeni kao da su ih lancima vezali jedno drugom oko vrata, geografski osvajali grad vlačeći se od krčme do krčme, Konjevih stalnih stanica o kojima je, o svakoj posebno, imao priču, on je, kada su prvi put svratili kod Irine u „Luku”, jednostavno rekao da ovde, utorkom i četvrtkom, posle treninga, sa rukometašima piju pivo. Svoje staro društvo sa faksa, koje ovde sedi svakog petka, nije joj spominjao.

Antilopa je tih dana posle devet sati često prošetala do „Luke” i zavirivala kroz prljave i zamagljene prozore, ali bi se usudila da uđe tek ako je u društvu videla i devojaka, što se pak dešavalo vrlo retko. A i tim retkim prilikama je požalila što je ušla, jer se osećala zbunjeno i mučno. Nije znala kako da se ponaša, pošto je navikla da sa Konjem sede zagrljeni, a ovde se on ponašao kao da ona nije prisutna. Bio je to jedan drugi Konj, razbarušen i neobuzdan, govorio je glasnije nego kad su bili udvoje, svakoga je zadirkivao, samo na nju nije obraćao pažnju. Jedino je pazio da i ona uvek dobije piće kada su naručivali.

Posebno je vodio brigu o tome da njeno piće plati on; ovde nikada nije dozvolio da ona isplati svoje, što joj je takođe bilo čudno i neobično jer su inače, kad su bili sami, trošili zajedno dok su imali šta, cele plate i honorare iz levog džepa Konjevih farmerki i tajnih dubina Antilopinog izanđalog buđelara.

Ali najstrašnije, ono zbog čega se svaki put zarekla da nikad više neće doći a možda je upravo zbog toga naprosto morala ipak da dolazi kao da je nešto vuče, sledilo je posle plaćanja. Izašli bi na kej gde bi Konj, otežao i neraspoložen usled premorenosti i pijanstva, mimo svog običaja uporno odbijao predloge za nastavak sedeljke; rukovao bi se sa momcima i krenuo, težak i nesiguran u hodu, ka autobusu. Antilopa bi u nedoumici pošla za njim, a on bi je, doduše, zagrlio preko ramena, ali kod autobusa bi je bez komentara cmoknuo u obraz, popeo se i seo u ćošak, i ona za njega više nije postojala.

Taj autobus nije vozio u pravcu Antilopinog podstanarstva, gde je Konj imao slobodan ulaz, i gde je pretežno noćivao, nego je to bio autobus za onaj deo grada gde je Konj, po zvaničnim dokumentima, živeo sa Mrljom u braku. Tako je Antilopa shvatila da Konj posle sedenja u „Luci” svaki put ide „kući”, kod žene, sa kojom je, kako on tvrdi, povezuje samo dete i odvratni novčani obziri, i koja zna da on ima ljubavnicu. Zato je instinktivno skočila za kiosk kada je primetila Mrlju koja je očito išla u „Luku”, odakle je Antilopa dolazila, odustavši ovoga puta da uđe, jer je videla da je Konj u sasvim neobičnom raspoloženju.

Osim prirodne ljubomore koju je devojka tek na ulazu u zrelost i pun život morala da oseća prema i supruzi muškarca u koga je zaljubljena, prema toj rascvetaloj ženi i majci njegovog sina koga on sasvim očigledno voli više i jače, ili, što ju je još više mučilo, sasvim drugačije nego što nju može da voli, Antilopu je najviše dirala Konjeva potpuna i neprobojna ćutnja kojom je pokrivao onu oblast koja je počinjala a za nju se ujedno i završavala škrtom ali odlučnom rečenicom, izgovorenom uvek u istom obliku:. „Sada moram kući.”

Sredom i petkom, zavisno od toga u kojoj je smeni radila Antilopa u apoteci, javljao joj se ili na poslu ili kod Matorog kod koga je stanovala i s kojim je Konj, zauzvrat što starac ne pita koliko Konj boravi kod Antilope, igrao karte i vodio ga na utakmice, posle kojih su u kosi, bradi i ruhu donosili težak miris kafana i birtija u kojima je, razume se, Konj častio. Javljao joj se kao da se sinoć ništa nije desilo; tužio se obično na glavobolju od piva, ko zna koji put objašnjavajući Antilopi da od vina pati želudac, od piva glava, a od rakije – duša. I to je bilo sve; ništa više nije komentarisao u telefonu, a kada su se uveče sreli ispred kinoteke blizu apoteke, Konj je već bio na onom stepenu kada duša, kako je on tvrdio i kako je to njegov život zaista i dokazivao, pročišćena u fazi patnje od rakije, počinje da se diže. Antilopa je pak bila srećna što se njihova ljubav nastavlja kao da se preksinoć nije desilo ništa, a sumnju koja je kao žar pod pepelom tinjala u njoj, ponovo i ponovo, nedeljno dvaput potiskivala i zaboravljala.

Neodlučna i ljuta na sebe, a i uvređena što se kao kučka lutalica mota na ulici i ne sme da uđe u kafanu, Antilopa se sasvim zbunila kada je ugledala Mrlju.

Prvo je pomislila da Mrlja možda svakog utorka i četvrtka dolazi u „Luku” da se zabavlja ili da muža, sa parama, odvede kući.

Ali tu varijantu je odmah odbila. Bilo joj je ispod nivoa na kojem se Konj, u njenim očima, nalazio. Znala je da Mrlja, žena sa kojom je Konj živeo i imao dete, ne može biti obična štrokonđa koja trčka u kafane i pravi skandale.

Sva ta nagađanja je međutim potisnulo jedno neočekivano otkriće. Antilopu je šokirala Mrljina lepota. Pre toga su se videle svega jedanput, kada su sa Konjem, po običaju zagrljeni, išli na neku žurku i na raskrsnici sreli Mrlju koja je pod kišobranom, a na ruci sa detetom, tada još maleckim, do članaka pokvašena u snegu, lovila taksi, očito bez nade. Konj joj je prišao bez kolebanja i pitao kud ide s detetom po tom nevremenu, a kada mu je Mrlja odgovorila da mora da ode u bolnicu kod tetke koja je slomila kuk, Konj je Antilopi, i ne okrenuvši se, dobacio „idi!” i ispružio ruke da uzme sina od Mrlje, čije se lice, kako ga je Antilopa zapamtila, zgrčilo, a oči napunile suza.

– Beži, bokte! Opet si pijan ko dupe! Ubićeš klinju! – izgovorila je kroz hroptaj.

Konj se bez razmišljanja i razgledanja bacio preko lanca kod semafora, i odjurio. Život su mu spasle loše meteorološke okolnosti zbog kojih su vozači bili oprezni pa je škoda uspela da se zaustavi. Antilopa je cupkala u nedoumici šta da radi, najzad je pogledala ravno u Mrljine rasplakane oči i rekla:

– Ostanite ovde, poslaću ga.

Naravno, nije uspela da ga vrati; pronašla ga je u ko zna zašto ne i najbližem bifeu, nagnutog isnad duple votke. Nije hteo ni ženu da traži sa detetom, niti da ide na žurku. Toga dana i te noći vukli su se po krčmama i kafanama od fajronta do fajronta.

Sećajući se te scene, Antilopa je kod kioska stajala zabezeknuta. Znala je da je to Mrlja, ali nije mogla da poveže dve toliko različite osobe u istom telesnom izdanju, onu pokisnutu, raščupanu, zaplakanu ženu sa zgrčenim licem s ovom lepoticom koja je očito bila nešto znatno više nego lepotica.

Nije joj bilo jasno zašto je zovu „Mrlja”. Antilopi je, naime, dao ime Konj, odmah kada su se upoznali.

– Imaš oči antilope – rekao je. – Ali one zatvorene u zoološkom vrtu. Nego one slobodne.

Njoj se po toj analogiji, tamo kod kioska, učinilo da je Mrlja lepa kao junica. Mlada krava koja se još nije nije otelila, osmehnula se. Eto, bilo kud da krene u mislima, nabasa na Konja.

Njoj nije smetalo što Konj ima ženu; smetalo joj je što ima sa njom dete. Znala je da se žarka telesna ljubav ne može imitirati. Na početku njihove veze smetalo joj je što je Konj rekao da s ene može tako brzo i jednostavno razvesti. Tu je Antilopa osećala neki falš. Konj, koji tako lako preskače konvencije („kao prepone, bre?”), poštuje najveću konvenciju na svetu: brak i dete, i ne može „tako brzo i jednostavno” da je razbije. Antilopa je smatrala da prava ljubav sve to treba da raznese kao bomba neku straćaru.

U to prvo vreme, iz inita i radoznalosti, jednom je prevarila Konja, onako bezveze. I videla je kako je taj slučajnik ustajao oparen bez reči, žurno i stidljivo navukao gaće i otišao kao da je sa vrata hteo da joj kaže „ljubimruke”, svestan da je sve njegovo upinjanje i naprezanje iz petnih i svih ostalih žila za nju bilo kao kad joj na plaži između nogu duvne povetarac.

Po tome je znala da ni Konj ne može da bude sa drugom ženom takav kakav je sa njom, čak joj je i to bilo jasno da on to i ne pokušava, jer bi to za njega značilo da glumi, a valjda prva osobina koju je Antilopa u Konju otkrila bilo je njegovo nepristajanje na laž i glumu, i to ne toliko iz moralnih razloga i uverenja koliko zbog ubeđenja da na svetu ne postoji ništa tako važno zbog čega bi čovek trebalo da izmišlja laži i čini ono što ne želi. Takve razgovore Konj je obično okončao citatom: „Nije vredno ni umreti.”

Zbog toga Antilopu, kada je spavala sama, nisu napastovala snoviđenja u kojima se Konjeva bedra među Mrljinim butinama vrte kao čelična burgija, ali je drhtala od pomisli na scene u kojima Konj iz Mrljinih ruku preuzima dete koje se smeje čas na njega čas na Mrlju, i bila je ljubomorna upravo na banalne i ponekad vulgarne reči („opet se ukakio”).

Rešenje svega toga bilo bi njihovo zajedničko dete. To mu je spomenula bojažljivo. Konj je reagovao mirno, analitički i, po njegovim rečima, pošteno. Dok mu sin ne poraste, ne može da zamisli drugo dete. Ne bi mogao, rekao je, da podeli svoju ljubav između dva deteta, kao što, izgovorio joj je tom prilikom najveću ljubavnu ispovest, ne može da podeli svoju ljubav između dve žene.

Uz asocijaciju na junicu, u Antilopi se zadrmala žica te specifične vrste ljubomore prema Mrlji. Mnogo jednostavnija, i bolnija.

Zabolela ju je ona prva, elementarna zadivljenost Mrljinom lepotom, krasotom filigrana, spram koje se ona, solistkinja amaterske folklorne grupe, sada, osećala zdepastom, tromom i teškom.

Prvo je primetila, još kad je Mrlja kao skakavac skočila iz autobusa, da su joj zubi veoma beli, ali malo razmaknuti, jer se Mrlja, bez primetljivog razloga, smešila. Zapravo, dok je glavu nagnula u stranu, gornja usna, koja se izbočila iznad donje, i bez toga da se kretanje moglo primetiti, udaljila se od donje, naročito prema uglovima, tako da se taj osmeh mogao učiniti kao disanje na usta. Bila je sitna stasa, što se dalo videti i pored njene opuštene, bezoblične žute haljine nalik na košulju ili pregaču, opervažene porubom crvene boje a ukrašene crnim mesecima, koja je dosezala od vrata sve do iznad sitnih bosih nogu. Bez nekog posebnog kroja i čak bez pojasa, haljina joj je u svojoj prijatnoj i jednostavnoj udobnosti lepo pristajala, pa se, budući da joj je bila pripijena uz ramena, moglo videti da su lepo građena, kao i da joj rukavi dosežu samo do sredine lakata. Crna kosa joj je bila više raščupana nego kovrdžava. Bila je kratko podšišana, samo dva duža pramena su, u dnu uvijeni, visili od ušiju preko obraza niz leđa. Jednim od nji a, visila od ušiju preko obraza niz leđa. Jednim od nji, visila od ušiju preko obraza niz leđa. Jednim od njih ona se poigravala, prolazeći pored Antilope sakrivene za kioskom.

Uzbuđena, zbunjena i radoznala, tobože čekajući autobus, a propuštajući ih sve redom kao da čeka drugi broj, Antilopa je popušila cigaretu u stanici. Kada je bacila pikavac, koji po običaju opet nije zgazila, premda se Konj zbog toga uvek svađao s njom („desiće ti se u šumi, pa ćeš je zapaliti”), htela je odmah da zapali novu cigaretu, ali je kutija bila prazna. Zgužvala ju je i bez oklevanja bacila na asfalt, što je bila još jedna mala demonstracija protiv Konjeve nadmoći, i počela je da prevrće po torbi, iako je znala da nikada nema rezervno paklo, ali je htela da potencijalnim gledaocima obrazloži pravac u kojem se, posle uzaludnog čeprkanja u torbi, zaputila.

Zveckajući kutijom šibica u ruci, zaputila se ka „Luci”. Dok je laganim koracima prošetala pred ulazom, zadnjica joj se ljuljala u zategnutoj suknji od teksasa. Zavirila je kroz suterenski prozor da vidi kakvo je stanje unutra.

U pročelju stola u ćošku iza šanka sedeo je Tepsija, nalakćen, kao da mu glavu drži samo poduprta ruka; činilo se da bi mu inače pala sa ramena. Antilopa ga i nije odmah prepoznala jer mu je kosa bila prokvašena i visila, kao rezanci, preko ušiju, očiju, nosa i usana, kao da se Tepsija upravo tuširao ili pokisao. Do njega je sedeo Kakđela, golman sa ruskom dušom koja se osim ljubavi prema votki ispoljavala u tome što je svakoga pozdravljao sa „kak dela, tovariš?!”, osim čega na jeziku svoje duše i nije znao ništa, ali to je bilo dovoljno da bude poznat u krčmama svih prestonica i popularnih izletišta srednjo-istočno-evropske omladine šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka, od Krakova do Burgasa, od Dubrovnika do Hopoka. Svuda s su ga znali i zvali „Kakđela”.

Sedeći pored Tepsije sa kojim se na svakoj utakmici posvađao već kod prvog primljenog gola ali van igrališta držao se s njim kao s burazerom, jednom rukom mu je grlio prokvašenu glavu, a svoje čelo je naslonio na njegovo i tako slušao šta mu ovaj šapuće.

Kada bi Tepsija zastao da predahne i pronađe odgovarajuću reč, Kakđela bi ga poljubio u čelo i upitao „nu, kakđela, kakđela?”, te polako i obazrivo da nikog ne isprska polio bi mu kriglu piva na teme.

Tepsija to nije primećivao, ali se osvežio, trepnuo levo-desno i nastavio da priča kroz pivo, mokre čupe i sline. Inspiracija bi mu trajala do sledeće krigle koju je sveže natočenu iznosila zdepasta kelnerica, bez naručivanja.

Antilopa je shvatila da je faza pukog biološkog vraćanja sokova isceđenom organizmu davno prevaziđena. Bila je to pijanka na visokom stepenu. Sve joj je bilo poznato iz Konjevih pričanja koja su ispunjavala mnoga prepodneva, posvećena lečenju. Vađenju fleka.

I Konj je bio zahuktan. Izvodio je svoj poznati štos, priču „Tajmizmani”.

Antilopa je to znala napamet, toliko puta je čula u raznim prilikama i varijantama.

A znala ju je, izgleda, i Mrlja, koja je sedela pored Konja, blago namrštena, kako kada se detetu ili pijanom čoveku pusti na volju.

– Napio sam se zimus u ćaletovoj vikendici na brdu – počeo je Konj rutinskom rečenicom – kuda bežim od meteža sveta kada treba nešto zaista važno da napišem. („Kada nemaš gde da se tucaš s onom balavicom”, prevodila je u sebi Mrlja na svoj jezik. „Kad pobegnemo iz one rupe kod Matorog gde ne smem ni da vrisnem kada mi se vrišti”, mislila je Antilopa na ulici.) Radio sam ko fabrika i šljokao. Završih poslednju rečenicu pa se, verovatno, izvrnuh na podu, i zaspah. Kad se probudih, ono glava boli u pičku materinu, smrzo sam se, peć se ugasila, a flaša prazna. Ali bogami, članak na stolu, gotov. Dignem roletne: dan. Dan, jebiga, ali koji? Sve se beli, sneg do pojasa, a kad sam dolazio bilo je blato, kiša, vidim po cipelama a i sećam se. Pojma nemam koliko sam radio i koliko spavao. Pojma nemam koji je vek! A u ono vreme, moj sat bio, znaš ono, u zalagaonici, nosio sam, – ovde je Konj munjevito pogledao na Mrlju, zakašljao se i nastavio novim dahom – nosio sam u džepu mali srebrni satić bez lanca. („Jedina moja uspomena od bake”, uzdahnula je Antilopa.) Izvučem ga iz džepa, ali ne radi! Nema šta, uzmem tekst i stavim ga u jaknu, zaključam vikendicu i hajde u sneg. Kad ono kod kapije, najebo sam! Ćilit ostavih napolju, sneg ga zavejao, smrzao se, zarđao, šta li! Ni da mrdne. Moram preko ograde. Možeš misliti, sve mokro, zavejano, kliže se, hladno, jebeš penjanje. Preko kapije i nisam mogao mogu, gore je trnje od gvožđa. Moram na ogradu. Gledam, nekako odmotam žicu sa stuba, napravim malu rupu, ne smem veliku da se ne primeti sa puta. Provučem jednu nogu, onda glavu kao mačak, ali kliže se, rupa je mala, a između nogu mi je bodljikava žica, ako kliznem probošće mi muda! Zaglavih se tako naboden na sopstvenu tarabu kao buba u kutiji za insekte. Mrtva tačka, ni napolje, ni unutra. Od muke, i da malo odahnem i razmislim šta ću, za trenutak ostadoh na miru, i tada osetih da nisam sam. Pogledam levo, niko, pogledam desno na ulicu, kad tamo: mislio sam da ću se usrati! Da su bili pajkani, da su bili razbojnici, da su bili medvedi, ne bih se tako uplašio i zaprepastio. Pet-šest koraka od mene stajao je postariji par, gospođa i gospodin. Drže se pod rukom i učtivo ali zato ljubopitljivo mada nenametljivo i, razumeš, nezačuđeno, apsolutno nezačuđeno posmatraju moju produkciju. Nisu bili iznenađeni niti uplašeni prizorom: ljudeskara od dva metra, sa razbarušenom bradom i kosom kao baraba, visi na ogradi! Pa šta? Oni to gledaju hladno, učtivo. Stoje pitomo, ćute i gledaju. Matori par, učinilo mi se da su još uvel zaljubljeni, našli se ovde valjda na bračnom putovanju. Bili su prelepi, čiča sa brčićima, inače izbrijan i gladak u licu kao dečja guzica, a baba lepo očešljana pod šubarom, napudrana i narumenjena. Ko od marcipana!

Konj je pričao bez predaha, s nadahnućem. Videlo se da savršeno vlada materijalom, ne mora da misli šta je na redu i u kom pravcu se priča razvija, ali bilo je jasno i to da u jezičkom formuli, ali bilo je jasno i to da u jezičkom formulilo je jasno i to da u jezičkom formulisanju improvizuje, pronalazi nove reči i obrte, i videlo se da uživa što istu priču koju priča bog zna po koji put sada kazuje kao nikada pre toga.

– Toliko su gospođa i gospodin iz bajke delovali otmeno da sam osetio potrebu da im na mogući najbezbolniji način objasnim situaciju. Odnosno, hteo sam da im vratim i potvrdim veru u neokrnjivost i neprikosnovenost reda i sklada, smisla i lepote u svetu, da ih uverim da to što visim obešen za jajca o bodljikavu žicu razvaljene ograde usamljene vikendice nasred šume nije ništa, da je to normalan i harmoničan fragment postojanja, lepog i čednog kao što su oni dvoje. Došlo mi je da im kažem da često ja tako visim po ogradama jer sam pročitao da je to dobro za zdravlje. No bilo mi je jasno da bi takvo obrazloženje za babu i čiču bilo suviše komercijalno. Zato, radi materijalnog dokaza, izvukoh iz džepa svoj mali srebrni sat. Dok sam gurao šaku u tesan džep farmerica, primetih da je baba stisnula dedu pod pazuhom, ali ovaj stoji junački, ni brkovima da mrdne! Najzad izvukoh sat, ali u onom visećem položaju nisam mogao da ga valjano pokažem, morao sam da ga opišem i rečima. Raspizdio sam predavanje od četvrt sata, na visokom jezičkom nivou, onako viseći o kurcu. Sapleo sam se oko srebrnog časovnika, pripisujući mu poreklo iz mletačke filigranske radnje odakle je zalutao i preko moje daleke pratetke stigao do mene, stari, arhaičan i iznemogao. Priči time dodoh dozu otmene aristokratske memle. Nije ni čudo, pokazah, da takva starudija povremeno stane da predahne, i tada pokazuje pratetkino pravreme. Tako sam onda lakim skokom, sa motiva Venecije, posredstvom Tomasa Mana: Smrt u Veneciji, prešao na filozofiju vremena. Vidite, rekoh, vreme je u stvari jedina zaista objektivna dimenzija koja ne zavisi od sporednih prilika kao recimo prostor koji je relativan ili težina koja nije samo relativna nego u većem delu vasione i ne postoji čim se samo malo udaljimo raketom od ove žalosne kugle od blata, pa kosmonauti lebde u svemiru kao baloni u kermesu, ili uzmimu brzinu koja zavisi od takvih slučajnosti kao podmazivanje ili smer vetra, dakle, dodao sam, brzina ima političke i ideološke komponente što zaista isključuje svaku objektivnost. Vreme je, međutim, čisto i nezavisno od svega, objektivno kao apstraktne kategorije. I valjda upravo zbog toga, vreme se odupire mehanici i tehnici koje ne mogu biti objektivne: razvijaju se zapanjujućim tempom upravo zato što proizvode savršena nesavršenstva, pa im je amortizacija sto procentna. Vreme, ta jedina objektivna kategorija, to ne podnosi. Zato čovek, koji šećka po Mesecu odeven u komične gvozdene i staklene ormane, još uvek nije u stanju da konstruiše apsolutno precizan aparat za merenje vremena. Električni i digitalni časovnici i ostala čuda, gledajući suštinu, ni za dlaku nisu bolji od arheološkog srebrnog časovnika moje pratetke. I najmoderniji mehanizmi se pokvare, kasne ili žure ili sasvim crknu. Tako, gospođo i gospodine, obratio sam im se prvi put neposredno, ja sam ovde u ovoj šumi, posle rada nad belom hartijom koja je valjda još jedna takođe objektivna dimenzija, potpuno izgubio orijentaciju u objektivnoj dimenziji vremena, naročito u ovoj belini teškoj i sveopštoj, kao da se ceo svet preobrazio u veliku čistu hartiju a mi smo mala crna slova na njoj, na koja se odnose pravila koja treba da poznajemo i da ih poštujemo, pravila pravopisa, pravila gramatičkog saobraćaja. A sve to zavisi od vremena, ujutro treba da kažemo nešto sasvim drugo nego što govorimo uveče. A ja pojma nemam da li je jutro ili veče. Molim vas dakle, budite ljubazni, recite mi koliko je sati. I tu zaćutah. Muk. A onda čičica pogleda u babu kao da traži njenu saglasnost, i reče mi:

– I'm very sorry, sir, I do not understand you.

Neko je od slučajnih slušalaca od susednog stola prasnuo u smeh, misleći da je anegdota ovde završena, ali je Konj samo iskapio kriglu piva i nastavio.

– Da! Pola sata sam kenjao viseći na žici, a ovi su me slušali, i slušali bi me do sudnjega dana da nisam prestao, a ni jednu jebenu reč nisu razumeli! Zamisli! Počeo sam da naprežem mozak, da izvučem iz sećanja, iz Bitlsa i kaubojskih filmova neke engleske reči. Činilo mi se da znam nešto za vreme, tajm aut, to je iz sporta, tajm, tajm, tajm, ponavljao sam u sebi, pa se najzad setim i izvalim:

– Time is money?

Čičica me malo iznenađeno pogleda i reče:

– Yes, sir.

Sad je bio kraj. Znak su dali smehom nalik na urlik oni koji su priču od ranije poznavali a nisu mogli da je se zasite.

Koristeći opšti haos i galamu, Antilopa je neprimetno kliznula u krčmu. Brzim, pomalo vojničkim koracima prišla je šanku, nerazgovetno pozdravila birtašicu, Irinu, i brzajući više nego obično, zatražila kutiju cigareta.

Irina, koja je Antilopu poznavala kao Konjevu ribu a znala je i Mrlju kao njegovu suprugu, davala je signale očima, ali Antilopa nije reagovala. Nestrpljivo je rascepala paklo, izvadila cigaretu i halapljivo zapalila. Tek je onda, kao da traži pepeljaru, pogledala okolo, zatim je, kao da se predomislila, naručila mali konjak.

Tada su je već primetili. Ma koliko zasmejano i pijano, muško društvo je moralo uočiti devojku sa ogromnom, plavom, prstenastom krošnjom na glavi i stasom statute. Imal aje bluzu sastavljenu od dve krpe od kojih je prednja simbolično visila nad oblim i čvrstim grudima, i suknjicu koja je izgledala kao grudnjak koji je kliznuo na zadnjicu gde se zategao kao praćka.

Nastao je tajac, čuli su se samo uzdisaji, pokoji od njih nalik na hropac, ali pre pljuska verbalnih reagovanja koja su visila u vazduhu kao zatišje pred oluju, Konj se nesigurno, ali, što se namere tiče, ipak energično digao i krenuo ka šanku.

Tada su svi prepoznali Antilopu. Konj se približavao šanku nesigurnim, nepoverljivim hodom, kao da pre svakog koraka sumnja da je Zemlja i nadalje na svome mestu.

O načinima Konjevog hodanja mišljenja su podeljena. On sam je tvrdio da u treznom stanju hoda neproduhovljeno, elastičnim ili ljuljuškavim koracima rukometaša, ali kada ima u glavi, koraci mu postaju misaoni i otmeni.

Antilopa mu je, međutim, u svojoj devojačkoj iskrenosti, doduše kroz smeh, rekla da se u polupijanom stanju, a to je kod njega najčešće, gega kao kamila.

A budući da je Mrlja u poznoj fazi njegove sportske karijere njegov rukometaški hod upoređivala sa teturanjem matorog gorile, Konj je počeo da razmišlja o novčanoj perspektivi otvaranja privatnog zoološkog vrta u kojem bi glavnije zverke predstavljao on sam.

Sada je išao ukočen i nije primetio da je iza njegovih leđa Mrlja ustala i krenula za njim. Svi su se sledili, u očima je blesnuo strah.

Jedino se Tepsija, za koga su mislili da je mortus, setio starog štosa iz vremena kada je Mrlja još kao devojka počela da dolazi na utakmice na kojima je, posle svakog Konjevog pogotka, vrištala kao da je golicaju.

Najglomazniji dasa u timu koji je nadimak nosio zbog svojih ogromnih dlanova, sa mokrom i smrdljivom kosom od piva, ustao je i, isto kao na onoj nekadašnjoj žurki, kleknuo je pred Mrlju nasred birtije. Lice mu je sad, kada je klečao, bilo u visini njenog.

– Za jedan tango, gospođo, moliću lepo! – rekao je iste reči kao nekada, a Kakđela je počeo da peva.

Hajde, budi klinja sada opet,
vrati mi onaj stari, prošli svet,
sve je strašno kao nekad,
ali igraj samo, neka,
jer još živi stara igra,
još se tango igra.

Tepsija je stavio svoju desnu ručerdu-tepsiju na Mrljin kuk, drugu je propisno ispružio, a Mrlja je posle trena oklevanja stavila svoju ručicu na Tepsijin dlan i zaplesaše. Bila je prava akrobatska atrakcija kako je onaj ljudeskara vodio ples na kolenima po tvrdom popločanom podu! Na Kakđelinu dernjavu i Konj se zaustavio i okrenuo, malko se osmehnuo, zatim produžio koračajući još opreznije.

Kada je stigao do šanka, Antilopa je, zajapurena, bez oklevanaj počela da mu objašnjava, brbljajući preko jezika.

– Nestale su mi cigarete. Hoćeš? – pružila mu je paklo, i dok je on zapalio, nastavilda naklapa. – Tajmizmani je super. Nikada mi neće dosaditi. Čiča i baka, stranci na brdu. Zaista misliš da su bili... kako bi rekla... lordovi?

– Znači ti si sve vreme bila ovde? Slušala si priču?

– Ne, čula sam je spolja. Kroz prozor. Sad sam tek ušla, kažem, samo da kupim cigarete.

– Stajala na ulici i zavirivala kroz prozor? I prisluškivala?

– Zašto bih prisluškivala! Htela sam da uđem da kupim cigarete, ali kad sam čula da pričaš, nisam htela da te prekidam. Šteta za priču! A i šta tu ima da se prisluškuje? Stoput sam čula!

– Ali što se, bre, šunjaš, sakrivaš i zaviruješ? Uostalom, otkad kupuješ cigarete baš ovde?

– Mislila sam samo... tuda sam prolazila i eto! Slučajno!

– Zaista?

– Nego šta! Ako sumnjaš, najbolje će biti da mi daš spisak zabranjenih mesta za mene! Da ti ni slučajno ne kvarim društvo. Izvinjavam se!

Zgrabila je cigarete i krenula ka vratima, ali se od stepenica vratila kao čigra.

– Izvnite. Da platim. Konjak i cigarete.

– Pusti. Piši na moj račun – dobacio je Konj kelnerici.

– Zdravo – rekla je sad Antilopa i pogledala je dugo, netremice, u Konja.

– Ćao – uzvraćao joj je pogled i kao da potvrđuje ono što mu oči govore, klimnuo je glavom. Povukao je dim i progutao nešto gorko, a teško, kao da ima upalu krajnika.

Antilopa je izašla bez osvrtanja, a Konj se nalaktio na šank. Irina ga je gledala mekano, ali nije rekla ništa.

Konj je odmahnuo.

– Jebeš ga. Daj mi votku. Duplu – procedio je prigušeno kao ljudi koji izlaze iz bioskopa. Otpio je gutljaj pa se sa čašom u ruci vratio u društvo, izvalio se na stolicu i počeo da lupa takt uz Kakđelinu pesmu.

Ko zna dokle bi Tepsija izdržao da igra na kolenima da se Mrlja nije smilovala glumeći kao da ona ne može više jer joj se već vrti u glavi. Sagnula se, uzela Tepsiju pod pazuho i počela da ga diže, što je postajalo sve komičnije, pošto se Mrlja na kraju morala pružati uvis, kao da bere trešnje.

Čim je Tepsija seo za sto, Kakđela mu je prolio kriglu piva na glavu. On je zahvalno pogledao svog prijatelja, zinuo, i kažiprstom poput struka kobasice, pokazao u tamu svoga grla. Stigle su nove krigle, Mrlja je srknula iz jedne, a pogled joj je iz navike ili, po Konjevom objašnjenju, zbog nekog prokletstva, kliznuo, kao da ga vuče magnet, na Konjevu ruku u kojoj se nalazila čaša sa duplom votkom.

– Opet mešaš – počela je, ali joj je reči presekao Konjev pogled, poznat joj odavno sa svim posledicama, pa je prekinula rečenicu i počela da hvali Tepsiju.

Kakđela je Mrljinim rečima dodao da Tepsija ume na kolenima da izvede i okonča i ono u šta je ples samo uvod. Ume, dakle, da se tuca na kolenima. A da to nije mačji kašalj, u to se on, Kakđela, lično uverio na strmini železničkog nasipa iza stadiona gde je tucao desno krilo ženske reprezentacije. Omladinske.

Tom prilikom se naročito ispoljila Kakđelina duša slavenska.

– Navalim ja, a desno krilo zajebava da joj trava štipa dupe. Skinem majicu, kljuknem pod nju i razvalim. Ali jebote, odmah sam počeo da klizi nizbrdo! A desno krilo se već napalilo, steže me butinama kao mengele; desno krilo, možeš misliti! Morao sam da se zakočim kolenima. Fiksirao sam se sopstvenim kostima i kožom! Posle nisam mogao da branim, izderao sam i raskrvario kolena ko biftek.

– Budalo! – viknuo je Konj. – Treba se samo setiti! I ja sam klizio na tom nasipu…

– A, ti si dakle dahtao pored mene u mraku? Sa levim krilom?

– Dahtao? Možda. Ali nisma jauka. Zato je korisno da čovek ponekad slomije nogu. Od tada nosim gumene čarape na trening. E sad, burazeru, kad sam počeo da klizim, levom krilu sam rekao „pardon, samo momenat!”, pa izvadim gumene čarape i navučem ih gore na kolena. Kao da sam se zabetonirao! Guma, kapiraš, ne klizi! Doduše, čarape su originalno pravljene za članak, u kolenu su tesne, nisam mogao da ispružim noge, pa su mi se, savijene uvis, jebiga, klatile kao dve lule. Ali neka, tucanje nije balet!

Konjeva priča je razbila atmosferu, Mrlja se kikotala zajedno sa frajerima, pa je napetost zbog Antilopine prelazne pojave konačno nestala. Mrlja se smejala iskreno i slobodno kao Kakđela i Tepsija i ostali; opet je bila ona Konjeva riba koja ne remeti njihovo društvo.

Pijanka se završila velikim ljubljenjem i svečanim egzodusom. Žrtva velikog ljubljenja bila je birtašica, Irina. Posle fajronta, ti krakati, čupavi, bradati i pijani momci pretvorili su se u umiljate jaganjce, grlili su je i ljubili za „samo još po jedno” piće.

Kelenerica je uzdahnula kada je Konj naručio egzodus. To je bio njihov uobičajeni izlazak sa rakijaškom povorkom. Krčmarica je znala da treba da natoči i poređa na pultu toliko čaša rakije koliko ih ima u društvu. Oni su u guščijem poretku promarširali ispred šanka, i redom, jedan po jedan, iskapali narednu čašu, i izlazili. Poslednji je rtebalo da bude onaj koji je naručio egzodus, ovoga puta dakle Konj, koji je plaćao. Kada je roknuo poslednju čašu i pružio Irini nekoliko zgužvanih banki dodavši da je to i za onu kutiju cigareta i konjak, Irina se osmehnula:

– U redu, rođeni, i čuvaj mi se!

Sutradan je Antilopa, kada je u apoteci zazvonio telefon, podigla slušalicu drhtavom rukom. Bila je u dilemi. Znala je da bi iz ponosa trebalo da bude uvređena, ali istovremeno bojala se da je sinoć spominjanjem „spiska zabranejnih mesta za nju” uvredila Konja. Opasna situacija, opasno je i ćutanje, a nije svejedno šta će i ko će prvi put reći. Zato se ujela za usnu kada je čula u telefonu njegov promuknut glas.

– Slušaj, samo ukratko. Stvar je važna, a govorim sa ulice. Telefoniraj Matorom i reci mu da pristajem na njegovu varijantu. Doplaćujem još polovinu i selim se definitivno u tvoju rupu. Korišćenje kupatila i kuhinje se podrazumeva.

– Ka... kada?

– Budi uveče kod kuće. Moram da nađem nekoga da mi pomogne da prebacimo stvari. Uzeću taksi, nadam se staće sve u jednu turu. Pripremi malo teren. Okej?

– Okej, bože sveti, okej. Čekam te.

Antilopin gazda je sa svojih sedamdeset i kusur godina doživeo što-šta u svom veku, dva svetska rata, revolucije i razne režime, ali je Konjeva vrelika seoba bila potresnija od svega što je starac upamtio. Iako su sve stvari komotno stale u taksi – pisaća mašina, pedesetak knjiga, zavežljaj najnužnije letnje garderobe, par gaća i majica – selidbena parada odjeknula je u celoj zgradi pa i šire, u komšiluku.

Antilopa i Matori čekali su satima, a kada su najzad čuli zvono i otvorili vrata, u predsoblje se ukotrljao oblak rakijskog zadaha. Iza njega su se nazirale dve brade, jedna crna i jedna prosedo-plava, po čemu je Anilopa zanal da je Konj az pomoćnika angažovao Igumana kao je on ato strešeći i predviđala, znajući da da taj sastav podrazumeva veom avelik volumen alkohola. Osim toga, Iguman joj je delovao toliko trapavo da se pribojavala da će napraviti štetu u stvarima koje nosi, ali još pre u samome sebi.

Međutim, Iguman je teglio čitavu kulu od knjiga natovarenih kao što se cigle nose i virtuozno tražio i uspostavljao ravnotežu, pri čemu se ispomagao bradom, držeći njome knjige odozgo, pa je zauzimao pozu kao kada se snimaju pluća. Za razliku od njega, Konj je ostavljao gospodski utisak, ponašao se kao šef, vlasnik ili poslovođa selidbe.

U ruci je držao flašu šampanjca.

Ušao je ispred Igumana, poljubio Antilopu i ceremonijalno se rukovao sa gazdom. Iguman je stajao skromno iza vrata, a Konj je počeo da otvara šampanjac i namignuo Antilopi da donese čaše. One su stigle u poslednjem trenutku, šampanjac je puknuo kao puška, a u sledećem trenutku zaorila se – Aida!

Da. Stara kera Matoroga zvala se tako: Aida, i njeno lajanje ovoga puta bilo je histerično, pošto se ispaljeni zapušač odbio sa plafona i pogodio po njušci matoru kučku.

Posle zdravica Antilopa, Iguman i Matori nekako su ipak uneli stvari, a Konj se raspitivao kod gazde koji je ovde istočni zid. Starac nije slutio šta se sprema pa mu je pokazao, a Konj je bez oklevanja zakucao ekser i okačio ikonu. Kada je s tim završio, nestrpljivo je požurkivao radnike da se ne zezaju sa stvarima, vadio ih je iz njihovih ruku i bacao širom po sobi. Kada je sve bilo uneto, sa malog, okruglog stola je srušio na pod razne drangulije, a stočić stavio pod ikonu. Antilopi je naredio da donese tanjir vode, a gazdu je nagovorio da im od venčanog kompleta svoje pokojne supruge posudi svileni šlajer, što mu je Matori jednom prilikom kad se malo nakvasio, sav u suzama, pokazivao. Konj je to staro požutelo velo namotao Igumanu oko vrata i spustio do zemlje, rekavši da je to sad epitrahilj.

Uz šaren pregršt izrazito nereligioznih izraza prevrtao je među razbacanim stvarima, sve dok nije izvukao veliku sveću koju je zalepio u čašu i stavio pod ikonu. Doneo je kutlaču, muvao je oko nje, i odjednom, na gazdino zaprepašćenje, suknuo je oganj i počeo da kulja dim, a sobicu je zapahnuo opojni miris tamjana. Konj je novostvorenu kadionicu peužio Igumanu, zatim izvadio komad uglja i penjući se po nameštaju zacrtao na sva četiri zida, na one izlizane tapete, crne krstove. Opet je počeo da prevrće među gaćama i majicama, sve dok nije našao nekolikjo struka peršuna prevezanih gumom. Stavio je kitu u tanjir sa vodom i udaljio se, koliko je to u pretrpanoj sobici bilo moguće, od istočnog zida sa ikonom. Prekrstio se i dao znak Igumanu da počne.

– Blagosloven dom sej... – pojao je Iguman, a Konj mu je iz basa pomagao i Antilopi namigivao da se priključi, što je ona i učinila improvizanim tercom a-a-a-a-a, jer tekst nije znala. Matori je žmirkao, a kad mu je Iguman preko ramena dobacio „donesite jelej!”, nije znao šta da radi pa je Konj svojeručno morao da donese ulje u čašici za rakiju, a tom prilikom je, u prolazu, potapšao gazdu po ramenu da se u jekteniji i on oglasi, što ovaj verovatno nije razumeo, pa ga je kod sledećeg „amina” Konj zgrabio za lakat i prodrmuskao sve dok starac nije shvatio da i on treba da kaže „amin”, što je posle za svaki slučaj ponavljao kao papagaj, i kad je trebalo i kada nije. Ali to mu se oprostilo. Iguman, pošto je kitom petrožilja prekrstio sobu, zapravo sve je isprskao vodom, pružio je prisutnima svoja dva ukrštena prsta na celivanje, a kitom je dodirivao pognute glave.

Na kraju ceremonijala Konj je kao domaćin (?) uzeo sveću i počeo da spaljuje krstove na zidu. Gazdi je to najzad bilo već mnogo, pokušao je da spreči, ali ga je Iguman zaustavio, ubeđujući ga da se to mora, sve dok Konj nije zapeo za gunj koji je služio kao ćilim pa je bio suv kao slama, pa se vuna zapalila, pa je cvrčela i smežurala se kao kad se peku čvarci, a pri tom je strahovito smrdela. Matori je počeo da zapomaže i psuje, ali zbog uzbuđenja umeo je da kaže samo „pa to je... pa to je... pa to je...”, usled čega je delovao kao neki jako poplašen patak.

Najzad je Antilopa pljusnula tanjir osvećene vode i time je vatra bila ugašena.

Posle osvećenja stana sledila je gozba. Antilopa je izašla u kuhinju da postavi sto za večeru i pritvorila vrata da se mirisi ne zavuku u sobicu; muškarci su čuli kako tandrče sudovima a posle nekoliko minuta osetili su miris vrele masti i pečenja. Antilopa je upalila rernu i čula kako Konj u sobi priča „Tajmizmani”, pa je, znajući da to traje, smanjila vatru. Stavila je tanjire, otvorila bocu crnog vina, i načuljenih ušiju kontrolisala kako se priča razvija, a kada je čula ono „Yes, sir”, ugasila je vatru, izvadila iz peći tepsiju i viknula da je večera na stolu.

Nije mogla sirota znati da je Matori već kod polovine priče ustao i povlačio se ka vratima pošto je osetio da će mu za koji minut eksplodirati bešika. Međutim, Konj ga je zgrabio za rukav i nije ga puštao sve do poente, pa je Matori na kraju priče prasnuo u smeh ali je iz istog cuga, čim se oslobodio, otvorio vrata i izleteo u kuhinju gde se frontalno sudario sa vrelom tepsijom koja je usled toga iz Antilopinih ruku odletela preko stola, a pečene pečurke filovane ovčijim sirom raskotrljale su se po kuhinji kao mačići.

Matori je zaurlao od bola, jer ga je tepsija opekla po čelu, Antilopa je vrisnula, Aida je pak zalajala i počela da juri mirisave pečurke. Konj se rukometaškim refleksom bacio preko stolice na pseto, da bi spasao večeru, ali Aida, koja je inače bila učtiva čak i sa mačkama, sada je, uplašena, uhvatila Konja za majicu i počela da reži. Antilopa je skočila i uhvatila kera za rep, Matori je počeo da mu tepa, a Iguman, koji je poslednji izašao iz sobe i zatekao nerešeno stanje u kuhinji, glasno je podrignuo, neočekivano i sasvim neadekvatno, valjda od straha, a verovatnije od raznih pića koja je tokom dana spustio niz grlo. Aida se okrenula ka neobičnom zvuku, pa se Konj oslobodio, Matori je odjurio u toalet, a Antilopa je počela da kupi pečurke.

Iguman se naslonio na dovratak i zamišljeno, jedva primetljivim klimanjem glave posmatrao svoga prijatelja, Konja, koji je isterao psa u predsoblje i zatvorio vrata zatim se spustio četvoronoške i pomogao Antilopi da pokupi pečurke. Kupili su ih u čanak koji je Antilopa uzela u dve ruke i stala s njim nasred kuhinje kao kip nesreće i samo što nije briznula u plač. Ali je Konj preuzeo komandu.

– Postupak u slučaju popadanja pečuraka na pod je sledeći. Prvo se primenjuje hidraulična purifikacija zagađenog predmeta. – Odvrnuo je slavinu a pečurke, jednu po jednu, stavljao je pod mlaz vode, ali svaku samo na trenutak. – Sledeća faza je dopecivanje eksicirajućeg karaktera.

To je u praksi izgledalo tako da je stavio peć na maksimum i dočekao da se rerna usija a onda je oplahnute i ohladnele pečurke, poređane opet u tepsiju, stavio na pola minuta u vrelu rernu da se ugreju.

Iguman je sa divljenjem pratio Antilopin preporod. Kao opčarana, očima, usnama, nozdrvama, celim licem i čitavim telom pratila je svaku Konjevu reč, svaki njegov pokret, kao što samo dete može da gleda bajku i čudo koje se događa pred njegovim očima, a koje se jedva može podneti jer je s jedne strane toliko neverovatno, a s druge strane toliko stvarno. Poražena devojka koja je maločas skoro zaplakala, zahvaljujući Konjevim jednostavnim a veoma praktičnim i korisnim postupcima i idiotskim stručnim komentarima kojima je pratio spasavanje hrane, preobrazila se u presrećnu i razdraganu divnu mladu, obasjanu ljubavlju. Dok su čekali dopecivanje i eksikaciju, Antilopa i Konj nagnuli su se nad peć glava do glave, i ona mu je lako kao kada sleće leptir stavila ruku na lakat, on ju je pak zagrlio preko ramena, a kada je pre poljupca počeo da tone u njen pogled, Iguman je najzad shvatio ono što mu je Konj celo poslepodne, ćimajući ga od krčme do krčme, uzalud pokušavao da objasni.

Zvao ga je telefonom i prvo samo molio a zatim prosto naterao da zbriše sa posla, iz redakcije leksikografskog zavoda gde je Iguman radio kao urednik za teoriju književnosti. Na ulici, kojom su jurili kao da ih goni policija, saopštio mu je ne uzimajući daha da se radi o presudnom koraku u njegovom životu i da je taj korak zapravo već učinjen, dakle nema povlačenja i povratka. Na Igumanovo pitanje kakvog je ipak ta sudbonosna odluka karaktera, Konj je zastao, izduvao se i rekao:

– Odseliću se. Još danas. Sa Mrljom sve je gotovo.

U prvoj birtiji pili su s nogu, mada je Iguman predlagao da sednu i da mu Konj normalno ispriča sve redom, ali on je nestrpljivo odmahivao da za to nemaju vremena, premda to je izgledalo relativno, jer su tako, jureći od jednog bifea do drugog proveli na nogama za birtijskim pultovima pola dana.

Iz fragmenata koje je Konj navodio Iguman je shvatio šta se sinoć posle treninga u „Luci” odigrala mučna scena. Konj je papagajskim ponavljanjem naglašavao činjenicu kao neverovatnu nesretnu okolnost da je Mrlja te večeri ko zna zašto izrazito želela da dođe u kafanu, pa je nagovorila svoju kevu da čuva klinju i tako je Mrlja mogla da mrdne od kuće. Odavno se spremala da vidi staro rukometaško društvo koje nije srela od kada je rodila. Koji je vrag naveo Antilopu da se pojavi u „Luci”, Konj nije umeo da objasni; došla je navodno da kupi cigarete, ali je Konj u to sumnjao, smatrajući da je Antilopa prosto htela da bude s njim.

– I šta je bilo? Mrlja je, pretpostavljam, popizdila

– Ne, Mrlja nije popizdila, pravila se ko da ništa ne primećuje.

– A Antilopa?

– Ništa. Kupila je cigarete i otišla.

Konj je ispričao scenu kod šanka.

– To izgleda kao da si je.

– U izvesnom smislu i jesam. Jeste, izbacio sam je ko mačku.

– A gde ste se sa Mrljom posvađali? Kod kuće?

– Ne, nismo se posvađali. Nigde. Mrljina keva je spavala sa klinjom, ja sam se pravio pijanijim nego što sam bio, izvalio sam se na otoman u mojoj sobi, a kad sam se pre podne probudio, nikog nije bilo kod kuće.

– I sad se, posle toga, seliš kod švalerke?

– Tako je.

– Zajebavaš. Ili treba da odeš kod lekara da ti da nešto od mozga.

– A što?

– Zato što te ne razumem. I nisam siguran da ti znaš šta činiš.

– Znam savršeno.

– Dakle?

– Ne mogu više da lažem iz poštenja.

– Kako iz poštenja?

– Kao, kobajagi, pošten muž i pošten ćale. A u stvari sve je to samo jedna velika laž. Laž, od osamdeset kila.

– A to si tek shvatio?

– Shvatio sam čim je Antilopa sinoć izašla i krčme. I kad smo s Mrljom išli kući. Koraci su mi klepetali: la-žeš kur-vo, la-žeš kur- vo. Razumi bre, išao sam u lažnom pravcu, a tobože iz poštenja! I koraci su mi lagali! Trebalo je još da se zavučem u Mrljin krevet. Iz poštenja i sažaljenja!

Iguman nije imao više pitanja. Uvalili su se u taksi i otišli po stvari. Iznenadila ih je tišina. Još nije bilo tako kasno da bi dete trebalo da spava, ipak mu se nije čuo glas. Mrlju su zatekli u fotelji, čitala je i pušila, a na okruglom stočiću pored nje stajala je flaša vermuta.

– Ćao, ćao – pozdravila ih je Mrlja. – Donesite čaše. Ako ne pijete ovo slatko, pogledaj u frižideru, ima neke rakije.

– Gde je klinja? – pitao je Konj, svađalački.

– Odvela ga je keva. Džonjaće kod nje.

– A što? Čekamo društvo?

– C, c. Nisam htela da dete gleda.

– Da gleda? Šta da gleda?

– Ne pizdi, molim te lepo. Znala sam da nećeš imati toliko pameti da odeš normalno tokom dana kada nema nikog u kući. To si ti. Uzbudljiva večernja scena. Ali svejedno. Eno, sve ti je spakovano, na stolu. Pored pisaće.

– A ovo? Šta je ovo? – Konj je digao četkicu za zube i čašu sa figurom slona.

– Vidiš valjda da je četka. Za klinju, kada bude spavao kod tebe. Ako bude imao mesta u krevetu.

– Ti si znala? Otkud si ti znala?

– Ne deri se, molim te, kao marva. – Mrljin glas bio je više umoran nego tužan.

Sa ulice je nestrpljivo zasvirao taksi. Na dvaput su izneli sve. Kada su drugi put izlazili, Konj je natovaren kao božićna jelka zastao na vratima.

– Nema više ništa.

– A lovu... – rekla je Mrlja polako i tiho, ne mičući se iz fotelje. – Najbolje je da kažeš na ekonomatu da ti dvadeset procenata automatski odbiju i preupute. Da se ne moraš svakog meseca zajebavati. Da ti se ne desi da zaboraviš.

Tako se Konj odselio od Mrlje kod Antilope gde su posle svečane večere pili crno vino. Vadili su ga naizmenično iz frižidera i iz špajza Antilopa i matori gazda koji se sasvim raspilavio.

– Žena je, deco, velika tajna! – rekao je na primer kada je Antilopa izašla da piški. Prilikom te izjave značajno je namignuo.

– Ta konvencija o tajanstvenosti žene može da bude puka predrasuda – odmahnuo je Konj da bi privremeno odsutnu Antilopu odbranio od eventualnih daljnjih gluposti. – To je tabu iz razdoblja u kojem su svrgnuta životinjska božanstva zamenjena ljudskim, da kažem ljudolikim, antropomorfnim božanstvima. Taj proces i razvitak kada je bog-životinja zamenjena bogom-čovekom, bio je, izgleda, paralelan, istovremen i isprepleten sa prelazom iz matrijarhata u patrijarhat. Tu mora da je postojao prelazni period kada je vlast već bila u rukama novih poglavara, muškaraca, ali u ljudima, u dušama i u moralnim shvatanjima matrijarhat još nije bio sasvim brisan. Muškarci su zaveli nov red prema kojem se žene ne smeju slobodno pariti s bilo kim u zajednici, kako je to bilo za vreme vladavine žene, odnosno majke. U novom zakonu koji traje i danas, a zasnovan je na vladavini muškarca odnosno oca, ženi je ljubav dozvoljena samo sa mužem, sa gospodarom. Taj preokret je potresan. Bilo je velikih žena, izuzetnih ličnosti i jakih karaktera koje se nisu dale pokoriti. I dok su male i beznačajne prestupnice svirepo kažnjavane, Jevreji su ih još i za vreme Hrista kamenovali, velike žene i izuzetne ličnosti onoga doba, zbog bliskosti matrijarhata, bile su poštovane mimo zvaničnog zakona. Njih su se najverovatnije i bojali. Zakon je kazao da su one prestupnice, a ljudi su rekli da su bogorodice. Zbog zakona nije se smelo priznati da se tucala sa komšijom, reklo se dakle da se tucala sa medvedom, belim konjem, vatrom i najzad sa Svetim Duhom. Pazite, nije čudno što jevanđelisti ne postavljaju pitanje kako je moguće da je Marija zatrudnela od nefizičkog bića. Sasvim je normalno što Matej, Marko, Luka i Jovan ne postavljaju to pitanje. Ali je čudno što to ne pita ni Josif! Dakle, tajanstvenost žene postoji samo kao tajna Bogorodice, bogorođenja. Inače su žene mnogo jednostavnije nego muškarci. Evo na primer – obratio se Antilopi koja se upravo vratila iz WC-a – može nam biti čudno da niko ne pita, ni Homer, ni Pindar, ni Vergilije, ni Ovidije, zašto je Helena otišla s Parisom u Troju i šta je tamo radila s njim tokom deset godina dok joj je muž od koga je oteta ili pobegla skakao na bedeme. Šta je radila? Tucala se, naravno, dok su se vojske klale zbog nje. A zašto je to radila? Šta misliš zašto? – pogledao je Konj upitno u Antilopu.

– Pa bila je zaljubljena.

– Eto, vidite. To je tako prosto. Nema nikakve tajne. Homer i ostali znali su to dobro i nisu komentarisali. Uopšte, najbolje ženske likove, velike žene u literaturi, stvorili su muškarci. Takvi medvedi ko Tolstoj. Oni znaju da je sva ta tajanstvenost tabu iz doba matrijarhata i čovekovog obogovljenja. To spisateljke ne znaju. Vrndaju, motaju, zaobilaze, skoro rekoh komplikuju, no u stvari s tim nepotrebnim istančavanjem sve pojednostavljuju i bagatelizuju. Žene su istorijski uvređene što ih muškarci ne smatraju sebi ravnima, dakle takvima kakvi su oni, a ubijaju se žive da dokažu da su nešto posebno i sasvim drugo.

– Pa to ti kažem i ja! – uskliknuo je Matori. – Žena je velika tajna i sušta protivrečnost.

Svečana večera pretvorila se u veselje i lumperaj. Antilopa je donela gitaru, Konj je latio tepsiju i lupao u nju kao u talambas a Matorom je tutnuo u ruke dva zaklopca, dok je Iguman uzeo teglu za kompot, stavio je među kolena i udarajući je dlanom izmamljivao iz nje čudne mukle zvukove. U početku su manje-više diskretno, zveckanjem i klepetanjem samo pratili Antilopinu svirku i pevanje, pesme meksičkih Indijanaca i balkanskih Cigana, ali kasnije su se zaporili i muški glasovi. Konj je urlao na nepoznatom jeziku i tvrdio da je to Judina arija iz rok opere Isus Hristos Superstar, zatim je Iguman otpevao sevdalinku koju je smislio u tom momentu.

Reka teče nizbrdo,
Ne mož uz planine,
Ko to vide staroj gospi
Dežmekaste butine?

Pikantnost ovog teksta oskolila je i Matorog kome se od vina zajapurila i ćela na glavi, pa je počeo da mekeće goropadne šlagere iz predratnog doba, samo kojeg, pitao ga je Konj, pre kojeg rata se to pevalo, ali Matori nije imao vremena ni daha da odgovori, pevao je tako zaneseno da su se svi plašili da će progutati protezu. Do toga, međutim, nije došlo, pevačko veče beše naprasno okončano.

Neko je zazvonio. Antilopa, Iguman i Konj odmah umukli, pa je Matori jedan čitav stih o nekim naročito oblim sisama ispevao sam, i tek se onda, na drugo zvono trgnuo i on.

– Koji vrag zvoni u ovo doba? – pogledao je na sat: pola dva posle ponoći. Nesigurnim koracima izašao je u predsoblje, a Konj je skočio do kuhinjskih vrata i izvirivao, uplašen da je policija.

Matori je otvorio vrata. U žmirkavom svetlu hodnika stajala je avet u dugačkoj, rozikastoj spavaćici i sa svilenom maramom na glavi na kojoj je stršala seda kosa. Avet je galamila jezikom čovečijim.

– Dokle ćeš mi jesti džigericu, matori rogaš! Šta si sad opet izumio, da se dereš u zoru kao magarac!? O, bože sveti! Lud je rođen, lud će i umreti! Nije ti bilo dosta? Čitav sam vek slušala vaše svađanje, povazdan, dok je matora kurva bila živa! A sad mi matori jarac propevao! O, kure staro! O, crko dabogda! Zapamti da će te voditi pod stare dane okovanog. Zapamti šta sam ti rekla!

Avet je iščezla. Matori je besno zalupio vrata, a kad se vratio videlo se da je malo i uplašen.

– Kurva išibana! – dahtao je. – Mrzi me jer joj nisam dao kitu! Ali zaista dosta za danas. Moram da se ispružim. Hvala, deco, na časti, bilo je lepo. A zbog one veštice nemojte da se sekirate.

Međutim, raspoloženje je splaslo na nulu. Konj je čisto formalno ponudio da načnu još jednu bocu, ali je Iguman odmahnuo i otišao, a Konj je zatvorio za sobom vrata od male sobe u koju je Antilopa već bila ušla.

Ta vrata su ostala zatvorena dugo, otprilike godinu dana. O Konju se pronelo da je utonuo u alkohol i seks, da osim toga ništa i ne radi niti ga išta zanima. Odnosno, dodavao je tome u tračevima Iguman, svoje vaspitne i samopotvrdne nagone Konj iživljava u duhovnom gajenju svoje ljubavnice, manipulišući njenim erudicijskim devičanstvom.

Iza tih komentara nalazila se izvesna doza uvređenosti. Konj je naime svoje staro društvo, nekadašnju grupu profesora Alije Đerzeleza, sasvim otkačio. S nekima od njih se ranije svakodnevno viđao, a sada se pojavljivao samo na njihovim klasičnim sastancima, petkom, pod platanom ispred ,,Luke”. A i tada je delovao odsutno i užurbano. Dolazio je obično pripit, mada nikada pijan, sedao je oprezno daleko od Mrlje, i kidnuo među prvima.

A na žurkama, na kojima je ranije uvek bio glavni, zavukao bi se u ćošak sa svojom kovrdžavom lepoticom i celu noć joj šaputao na uvo, kao da su zalepljeni.

Međutim, u Konjevom životu iza kulisa, što ostali nisu mogli videti, taj period bio je jako aktivan, neobično pun i dinamičan. Uvodio je Antilopu u nove svetove a osećao se i ponašao kao njihov tvorac. Njena duhovna nevinost i njega je oslobađala mnogih šablona. Oduševilo ga je na primer što je njoj najzad bez ustezanja smeo da izjavi da je Gete dosadan. Slično su prošli Balzak i Prust, ali kod Tolstoja, Bodlera i Tomasa Mana bio je tvrdoglav. O Tolstoju je rekao da on već i nije literatura, pa i nije čudo ako se ne dopada onima koji mu pristupaju konvencionalno, sa predrasudama kojima nas je zatrovala književna književnost. (Uživao je da zapanjuje Antilopu takvim bombastičnim izrazima koje je bezobzirno pozajmljivao iz seminarskog rečnika Alije Đerzeleza.)

Zbog Bodlera Antilopa je počela da uči francuski. U prevodu ga naime nije osetila; tuu nije pomagalo ni Konjevo naučno laprdanje, niti deklamovanje Cveća zla u raznim prevodima, Antilopa je pućila usta i ponavljala da je Endre Adi sto puta bolji, pa je Konj uzeo da joj čita Bodlera u originalu, naglas, polako i razgovetno. I ono što nisu učinile pesničke misli i slike, učinio je francuski jezik: Antilopa, i ne znajući francuski, zaljubila se u Bodlera u originalu. Kupila je kasete sa lekcijama i molila Konja da joj drži časove, ali on se ustezao i odbijao, govoreći da sistematski rad nije za njega, a jezici se uče samo na dva načina: ili u živoj jezičkoj sredini, ili sistematskim radom. A to za njega nije. Inače, upozoravao je Antilopu, nema smisla da uči francuski zbog jednog i jedinog Bodlera – dobro, može još i zbog Remboa i Apolinera, ali time je gotovo! – jer znati francuski danas je isto kao znati latinski. („Isti kurac.”) Da, da! Danas treba učiti engleski, gurnuo je Konj uvis svoj kažiprst. Jezik moderne civilizacije je engleski, na engleskom svuda na svetu možeš iskati čašu vode ili pitati koliko je sati.

„Tajmizmani”, shvatila je najzad štos i Antilopa. Ali da joj drži časove iz francuskog nije mogla da ga nagovori.

Najsloženija je bila situacija sa Tomasom Manom. Antilopa je sa uživanjem, halapljivo pročitala Smrt u Veneciji i Čarobni breg, ali se nad Budenbrokovima dosađivala, a Doktor Faustus joj je išao na živce.

Tetralogiju Josif i njegova braća dao joj je bojažljivo, s komentarom da je to za njega najbolja knjiga na svetu. Znao je da takvo uplivisanje nije sasvim fer, ali ni knjiga nije banalna.

Antilopa se zasukala. Dugo je vukla sa sobom knjižurinu, veliku i tešku kao cigla, a pošto je tnkim kaišom na kojem je visio probušeni belutak obeležavala dokle je stigla u čitanju, Konj je video da Antilopa uopšte ne napreduje sa štivom, kaiš se stacionirao na zastrašujući nesimettričnom mestu na očetku knjige; ispred nejga bilo je svega dvadeset-trideset stranica, a iza njega hiljada i po nepročitanih. (Poklonio je Antilopi svoj primerak, retko jednotomno izdanje Tetralogije, štamapano na biblijskom papiru.)

I tako, nedelama. Ni makac.

Konj, da ne bi nepovratno pokvario stvar, nije smeo da je pita direktno, pa je počeo da priča o romanu, lukavo, onako usput, prvo o likovima kao da spominje žive ljude, poznanike iz života, zatim o scenema iz prvih pogalavlja, ali Antilopa nije reagovala ili je govorila veoma uopšteno, po čemu je Konj najzad morao da zaključi da devojka tu knjigu apsolutno ne čita. Kolebo se da li da je ipak priupita konkretno, akda je iznenada ona sama prizanla da je tekst ne drži i verovatno niakda neće moći da ga pročita.

Zamaraju je imena bogova, naseobina i ljudi iz predljudsk ere za koje nikada niej čula i uzalud se trudi na ih popamti, okrene list i već en zna šta je ilo na prethodnom.

– I ne treba da znaš. U tome je štos. Ništa ne kapiraš, nemaš pojma ko je ko i šta je šta, ali polako ulaziš u jedan svet, a da i ne primećuješ. Kao kada stigneš u nepoznati grad. Sve će ti se razbistriti, sporedne stvari ćeš zaboraviti a glavni likove će postati sve jansiji i markantniji. Doživećeš i sama izlazak čovečastva iz pratame, prahaosa. Treba samo strpljenja na početku, kao da ideš kroz dugačak maračan tunel, sve dok ne vidiš svetla koja počinju da se pojavljaju. Mrak se diže i odjednom izletiš na jarko sunce među raskošne boje.

Ali, uzalud. Uzalud se Konj trudio, i uzalud je bio agresivan ili podrugljiv do te mere da je rekao da se Antilopa mane Tomasa Mana i neka čita Čiča Tominu kolibu. Istina, sutradan bi se zbog takvih ispada kajao i izvinjavao, i krenuo sa druge strane, tvrdeći da je sve to sa bogovima i razmišljanjima o prastarom dobu čista ironija.

– Ozbiljno oponašanje parafraze autoironije – izvalio je adaptiran citat od Popisa, ali se Antilopa ni tome nije smejala; volela bi da vidi nekoga ko se, čitajući bilten arheološkog instituta, cereka. Situacija sa Josifom bila je dakle beznadežna.

Ipak, Antilopa nije prestala da vucara sa sobom knjižurinu; izgledalo je kao da je nosi umesto torbe koje žene, prema Konjevom mišljenju, vole da vucaraju takođe besmisleno.

Najzad, jednog dana Konj je primetio da se kaiš sa belutkom naglo pomerio. I to ohoho! Sa prvih stranica skočio je na sto pedesetu.

Konj nije smeo ni da pisne da ne bi provocirao, ali je Antilopa toga jutra, čim se nestrpljivo iskobeljala iz njihovog omiljenog ljubavnog položaja s nogama u obliku W, uzela knjigu sa poda pored duplog dušeka na kojem su spavali i sva radosna i ponosna izjavila:

– Zajebala sam ga. Preskočila sam ono proseravanje na početku. „Silazak u limb.”

– Ceo „Prolog” si preskočila?

– Pa šta? Ta glupost svejedno nema veze sa onim što sledi. Mogao si mi to reći. Jer ovo je ovde, kada krene, bogami, zaista je fenomenalno. Nikada nisam čitala ništa tako… tako sočno, ako me razumeš, tako ukusno i mirisavo kao da se nalazim tamo gde se opisane stvari događaju, osećam miris krvi zaklanog ovna, sve, sve. Sad znam kako je to zaista bilo.

Konj je bio presrećan pa je, ne znajući bolji način da iskaže svoju radost, zgrabio Antilopu i zvao je ponovo u krevet.

– Hajde da legnemo.

– Da legnenmo? A što smo dosad radili?

– Tucali smo se. Nije isto.

– Pusti, znaš da nemam vremena. Radim pre podne. Ali hoću nešto da te pitam. Poslušaj ovo.

Sela je na ivicu dušeka, otvorila knjigu i počela da čita:

„Lavanova ćerka bila je sitna stasa, što se dalo videti i pored njene opuštene, bezoblične žute haljine nalik na košulju ili pregaču, opervažene porubom crvene boje a ukrašene crnim mesecima, koja je dosezala od vrata sve do iznad sitnih bosih nogu. Bez nekog posebnog kroja i čak bez pojasa, haljina joj je u svojoj prijatnoj i jednostavnoj udobnosti lepo pristajala, pa se, budući da joj je bila pripijena uz ramena, moglo videti da su lepo građena, kao i da joj rukavi dosežu samo do sredine lakata. Devojčina crna kosa bila je više raščupana nego kovrdžava. Bila je kratko podšišana, u svakom slučaju kraće nego što je Jakov ikada video u žena kod svoje kuće, jer su bila ostavljena samo dva duža pramena koji su, u dnu uvijeni, visili od ušiju preko obraza niz leđa.”

Antilopa je spustila knjigu, nalaktila se na jastuk i pitala:

– Sećaš se ko je ovo?

– Sećam se – odgovorio je Konj nekako prkosno, kao u gimnaziji kada su ga zatekli da puši u klozetu i pitali, besmisleno, šta radi. – Rahilja je to, mlađa kći Lavanova.

– Da, ovde u knjizi. Ali to je istovremeno i tvoja žena. Mrlja u autobuskoj stanici. Ispljunuta. Do poslednjeg konca, sve, sve, i žuta haljina, i crveni porub sa crnim mesecima, i kratka kosa sa uvijenim pramenovima niz obraze, razumeš, sve, sve je isto! Mrlja je Rahilja, mlađa kći Lavanova!

Konj je kod poslednjih reči bio već na nogama. Na donjoj usni visila mu je cigareta, u jednoj ruci držao je upaljač, u drugoj flašu votke. Kada je Antilopa, sedećki, ispružila ruku i prstima napravila makaze, on je izvadio nezapaljenu cigaretu iz svojih usta i stavio joj među prste a upaljač bacio na jastuk. Otvorio je flašu i otpio gutljaj, spustio bocu na sto i zapalio. Stajao je jedno vreme bez reči go, a onda odjedared, na Antilopino iznenađenje, navukao je farmerke žurno kao da odlazi, a dok ih je zakopčavao sa zapaljenom cigaretom u ustima, pitao je kroz dim:

– Šta si ono rekla? Ispljunuta Mrlja: gde?

– Kako gde? U takvoj haljini, sa istom frizurom…

– Ne pitam te to. Nego gde. Razumeš šta je to: gde? Gde je bila Mrlja u toj haljini i s takvom frizurom?

– Onda, u autobuskoj stanici.

– Kada: onda?

– Šta pitaš kad znaš? Kad ste bili u „Luci”.

– U „Luci”? Ali šta je bilo u autobuskoj stanici?

– Ništa. Videla sam je kada je izašla iz autobusa.

– Kada si je videla?

– Kažem: kada je izašla iz autobusa.

– Znači pre nego što si došla u „Luku”?

– A nego?

– Znači znala si da je Mrlja u „Luci”?

– Znala sam, ali…

– Znala si ili nisi znala?

– Pa jebiga znala sam.

Konj je zaćutao i zapalio novu cigaretu i počeo da šeta, dole, gore, tri koraka do zida, tri do vrata. Na svakom prolazu pored stola cugnuo je gutljaj votke iz flaše koju više i nije zatvaro. Dugo su ćutali.

Dogorela mu je i sledeća cigareta kada je Antilopa pogledala na sat, digla se, stala pred Konja i obesila mu se oberučke oko vrata. On je, nezgrapno, u jednoj ruci držao flašu, u drugoj cigaretu. Pušeći, nalaktio joj se na rame, a ona nije znala da li treba to da shvati kao znak dozivanja ili odupiranja. Nije smela da ga istinski zagrli, a osećala se glupo što joj ruke vise oko njegovog vrata kao šal, pa ih je spustila kobajagi zato što hoće da zapali. Navukla je Konjevu majicu koju je koristila kao kućni mantil i krenula u kupatilo, po običaju sa cigaretom.

– Razumi, morala sam. Mrlja je bila tako puna sebe, ozarena lepotom i sigurna da je to njen dan, da mi je puko film što moram da delim dane sa njom. Ušla sa da ih uništim, eto to je to.

Pošto je Konj ćutao, Antilopa je tiho izašla, a kada se vratila istuširana, zatekla ga je kako još uvek šeta po sboi, tri koraka do zida, tri do vrata. U flaši je ostalo svega dva-tri gutljaja votke. Antilopa se bez reči obukla, bacila torbu na rame, uzela pod mišku svoju knjižurinu, poljubila Konja negde u bradu i otišla na posao.

Kada se predveče vratila kući, prvo je primetila da nema ikone na istočnom zidu, zatim je videla da je nestala sa stola i pisaća mašina. Na njenom mestu ležala je cedulja.

„Zaboravi me što pre. Zaista žalim što nije bilo suđeno da budeš mlađa kći Lavanova u mome životu.”

Sadržaj xxx Naučni skup