Naučni skup
Žorž Sand sedi, noge je raskrečila i bacila na sedište spram sebe, puši lulu, suknja joj se zasukala iznad kolena i leprša u promaji kao zastava, Bundeva jede sendvič, davi se od barenih jaja, profesor Alija Đerzelez čita rukopis, Konj lista lista „Sportske novosti”, voz tutnji, spušta se niz brežuljak, krivuda i juri kao neko koga ne vijaju a ipak beži. U kupeu leti pepeo, spušta se na suknje, pantalone, rukopise, sendviče, presečene jabuke i razbacane pikavce.
– Šta bi bilo, ipak… – šmrkne iz ćoška profesor Alija Đerzelez. – Ovo, u poslednjoj rečenici…
– Šta fali u poslednjoj rečenici? – dočeka Konj, osetljivo.
– Ma nije da fali, samo ovo, sa epitetima…
– S kojim epitetima?
– Znaš i sam. Evo čitam: „Drug Marks je smatrao da gospodina Hegela treba okrenuti sa tumbe na noge, ali mi to ne smemo učiniti sa grofom Tolstojem.” To.
– Još uvek ne razumem koji su epiteti u pitanju!
– Ono „drug”, „gospodin” i „grof”. Šta će ti to?
– Zašto, nije tačno?
– Uglavnom i jeste tačno, ali znaš… može neko…
– Ko?
– Pa šta ti je? Zar ti je zaista stalo do tih reči? Samo da znaš: i nisu tako duhovite kako misliš!
– Meni je do tih reči stalo samo toliko koliko do svih ostalih reči u tekstu koji sam, na kraju krajeva, napisao ja!
– E sad, nećemo tako! Ovo je zajednički rad, godinu dana se pripremamo, i neću da zbog takvih gluposti ispadnemo neozbiljni!
– Neozbiljni? – skoči Konj, i ko zna šta bi bilo da u tom trenutku nije ušao Iguman, vrativši se iz bifea s gustim sokom od kajsije. Nije imao gde da sedne jer je Žorž Sand, sasvim odsutna, digla noge i začaurila se u dim. Iguman je otmen čovek, erudita, vrlo retko izgovara skaredne reči, a čak i u tim izuzetnim prilikama ih izvrće i ublažuje. Ljubazno se nasmešio, pri čemu su mu obrve skočile na čelo, i učtivo upitao:
– Izvini, molim te, dugo ćeš još luftirati pilipendicu?
Uvek neobuzdano raspoložena, Bundeva je prasnula u smeh, ali je Alija Đerzelez nervozno skinuo naočare. („Naoči! Nikada nisam video takve naoči”, sećao se Konj svog termina, iz detinjstva.) Kod profesora taj dobro poznat pokret bio je znak krajnjeg neslaganja; tako je jednom na seansi (seminar „ruska književnost”) skoro bacio cvikere kroz prozor kada je Mrlja rekla da Tolstojeve drame mogu da pročitaju samo buba-švabe. Đerzelez je i sada bio očito na ivici nervnog sloma.(,,Nervni slon”, zvao je to stanje Konj.)
Molbu koju im je uputio, Alija Đerzelez zapravo i nije izgovorio, ona je samo izašla iz njega, kao da je hrknuo:
– Molim vas! Dogovorili smo se da ćemo ove dane dok traje naučni skup izdržati solidarno i solidno. – Tako se izrazio! – Posle ćemo lumpovati, ali dotle zaista, molim vas…
– Važi, izvinite, nema problema – reče Iguman pomirljivo i poda kesu s gustim sokom Bundevi te izađe iz kupea.
Da li je dao tajni znak Konju, migom, palcem, kažiprstom, laktom? Naime, posle nekoliko trenutaka i Konj se digao i rekao Aliji Đerzelezu da će o poslednjoj rečenici još da razmisli, i time izašao.
Iguman je stajao u vencu devojaka pred toaletom. Kada je čuo da su se zalupnula vrata od kupea, desnu ruku je brzo gurnuo pod jaknu, ali ugledavši Konja smirio se i izvukao flašu komovice koju je donela Petra, za svaki slučaj. Konj je potegnuo tako halapljivo da je Petra odmah potrčala da iz torbe donese rezervu.
Oko Igumana sjatile su se studentkinje iz sadašnje grupe Alije Đerzeleza, koja je takođe radila u seminaru „ruska književnost”, kao nekada Konj, Iguman, Mrlja, Cedevita (jedini antialkoholičar među njima), Dunja (vanbračno dete jednog matematičara, tj. „daleko pada dunja od jabuke”), Volga (napisala referat sa tezom da bi i Tolstoj, da nije bio blagorodni grof, negde na Volgi pevao E-ej uhnjem), Svastika (sa svakim spavala – „zbog aliteracije” opravdala se) i Penelopa (jednom je probdela celu noć dok joj je švaler hrkao pijan kao cepanica). One, bivše studentkinje a sada već profesorice i majke, udate, razvedene, preudate ili slobodne žene, dolaze tek sutradan pravo na otvaranje jubilarnog naučnog skupa posvećenog Tolstoju. Među predavačima su Iguman i Konj, i naravno Đerzelez, koji otvara skup.
Profesor Alija Đerzelez dobio je nadimak po svojoj alijađerzelezovskoj figuri. Bio je neobično nizak i zdepast, ruke su mu bile nerazmerno duge, a glava ogromna, kao bure, ćelava do ušiju i potiljka iz kojeg niče po koji sed pramen i visi do pognute krkače, nos kao gnjila kruška, pod njim brkovi, uvek brižljivo orezani i zato kruti i bodljikavi kao da se na gornje usne popeo jež. U naučnim krugovima, međutim, bio je poznat ne toliko po faci nego po tome što je uporno tvrdio da su Tolstoj-pisac i Tolstoj-mislilac Dioskuri, nerazdvojni, i baš zbog toga Konju nije bilo jasno zašto profesor, jeretik u struci, cepidlači oko onih epiteta.
Ali nije imao vremena za takva razmišljanja. Kada je izašao iz kupea, ugledao je Igumana u društvu mladih studentkinja kako im nešto, s propovedničkom gestikulacijom i tonom govori. Pred klozetom tako je govorio Iguman.
– Ja nemam ništa protiv ako su nečije noge u izvesnim situacijama raskrečene, ali sve ima svoje vreme i svoju priliku. Ne ovako! U očajnom dimu, smradu, sve zasuto pepelom, po sedištima i na podu pikavci i mrvice od sendviča od kojih sve bazdi na barena jaja. Prljavo, prljavo, prljavo! Kapirate? Ja to ne podnosim – uzdahnuo je Iguman patetično i počeo da govori na jednom višem stepenu kao da je menjao jezik; promenio je čak i položaj („digao se na pete”, učinilo se Konju), bacio je pikavac kroz prozor i deklamovao: – Ja volim red. To je moj san. Jedan svet u kojem je će sve biti tiho i mirno i svaka stvar na svom poslednjem mestu, pod poslednjom prašinom.
– Ne pizdi više, burazeru, lako je biti pametan među guskama. Misliš da ne znam da je to od Beketa, iz Kraja partije? O, zaista si duhovit!
To je bila Žorž Sand koja je izašla u hodnik odmah posle Konja i neprimetno im se došunjala dok je Iguman govorio. Čula je poslednje reči i prepoznala citat; bila je najobrazovanija među devojkama u novoj grupi Alije Đerzeleza, pričalo se da čita leksikone kao što se čitaju romani, a mnogo toga je i zapamtila. A i ponašala se drugačije nego ostale devojke, pa je zaslužila nadimak ,,Žorž Sand”, ne samo zbog lule i ekstravagantne garderobe. Ostale devojke bile su čedne i uredne, uvek skromne i pomalo uplašene i zbunjene pred profesorovim ogromnim znanjem, pa su na seminarima kada su morale da progovore crvenele i zamuckivale. Zato, osim Bundeve koja je bila toliko glavata i debela, toliko flegmatična i samoironična da je sama sebe krstila, one i nisu imale nadimak i nisu htele da po svaku cenu postanu „unutrašnje blago” Đerzelezove klape; zvale su se lepo, pravim imenom: Gertruda, Sonja, Amalija, Nataša, Petra (ona sa komovicom), Teodora, Leona i Jelena. Pitome i učtive, iznenadio ih je i presekao oštar start koleginice s lulom.
Takođe osetljiv, Iguman je zinuo, sledio se, pocrveneo kao paprika, izgledalo je da će bezobraznoj šiparici opaliti šamar, ali ga je Konj verbalni preduhitrio:
– Mogla bi da se ubaciš u predstavu.
– Koju predstavu? – iznenadila se Žorž Sand.
– Naveče igramo Beketa, Kraj partije. Tu smo Iguman i ja, ali treba nam treće muško lice. Ko da bude Neg? Đerzelez nije za to, on uostalom rano leže. Mogla bi ti, sa lulom.
Žorž Sand je pristala kao da im čini uslugu. Trebalo je samo da joj nađu knjigu, jer ona ne zna tekst napamet.
Kad su stigli u gradić, smestili su se, zatim prošetali, rano večerali i profesor je otišao na spavanje.
Postavilo se pitanje gde da bude predstava. Smeštaj je bio dosta komplikovan, Alija Đerzelez je spavao u hotelu, Iguman i Konj privatno, a devojke u studentskom domu. Na drugom spratu. Njihova velika šestokrevetna soba bi odgovarala, ali kako da uđu Iguman i Konj? Pribegli su klasičnom, tačnije renesansnom i romantičarskom rešenju: devojke su svezale nekoliko čaršava i spustile ih kroz prozor, a Konj i Iguman su se penjali, na veliko zadovoljstvo večernjih prolaznika.
Posle završenih rečenica drame (Hem: „Krpo stara! Ti… ostaješ…”), roknuli su preostalu komovicu i gajbu piva koju je Konj, zlu ne trebalo, poslao liftom od čaršava pre sebe. Kad su sve popili, trebalo je Konj i Iguman da odu neprimetno kao što su došli, ali Iguman, kada se nagnuo kroz prozor i video da ne vidi ništa, počeo je da drhti; u ambisu pred njim, kao kobra, vijugalo je belo uže od čaršava.
– Ja to… ne smem. Imam vrtoglavicu… strmoglavicu. Ja to ne mogu.
Šta sad? Nisu hteli da rizikuju da im Iguman pogine i alarmira celu varoš, pa je pala odluka da momci prenoće, džentlmenski, kod devojaka.
Posle kraćeg razmišljanja, napravpravljen je raspored. Gertruda će spavati sa Sonjom, Amalija s Natašom, Bundeva s Leonom, Jelena s Teodorom, Petra s Igumanom, Žorž Sand s Konjem.
U prvoj fazi noći vladala je mukla tišina, svi spavali kao zaklani; putovanje, komovica, pivo, predstava, sve ih je to iznurilo.
Ipak, tu i tamo, čulo se i brzo disanje, dahtanje, prevrtanje, grebanje neorezanih noktiju po čaršavu, šapat i nešto nalik na cup!, kao kad se nešto čas zalepi a odmah i odlepi.
Posle prvog sna Konj se probudio od moranja. „Gde je Žorž Sand?”, čudio se pošto je krevet pored njega bio prazan. Izašao je na prstima da pronađe WC. Nije znao gde je svetlo, tumarao je po mraku u hodniku, probao je sva vrata, najzad se jedna otvore, Konj uleti i padne mu kamen sa srca, vidi bele pločice, lavabo, tuš, pa već skida gaće, kada ga zaustavi vrisak. Okrene se, kad tamo pod tušem gola i mokra devojka, zapomaže. Konj se izvinjava, pogrešio je, beži napolje a jedva može da se strpi. Bauljao je u mračnom hodniku, butine stezao kao da jaši mršavu kobilu.
Odjednom, bosom nogom, lupi o nešto čvrsto i zvonko. Pipa. Kanta za smeće! Pa šta?
Odavno se nije osećao tako srećnim i lakim, ali na vrhuncu njegove sreće i lakoće trijumfalno upali se svetlo u hodniku.
Mislio je da sanja.
Na prostrtim jorganima duž zida ležale su devojke koje su bile pobegle iz sobe od mitraljeskog hrkanja u kojem su se Iguman i Konj nadmetali.
Kada su ugledale Konja kako se raskoračio pred kantom, Žorž Sand je brzo ugasila lampu, ujutro je pak napala na Igumana da joj kaže šta je u snu pevao. Nije joj bilo poznato da je Iguman roker.
– Otkud znam šta sam pevao u snu – odmahnuo je Iguman. – Možda nešto o Tolstoju?
Izjavio je da je njega muzika odvela do Tolstoja, pošto je rokenrol takođe učenje o ljubavi. Cela njegova generacija je rokerska. A rokeri pevaju isto što i Tolstoj (kaže): volim te. I love you. Džon Lenon i Tolstoj su varijante na istu temu.
Ali Tina Tarner? Žorž Sand je tvrdila da je Iguman pevao nešto o njoj.
To je Igumana najzad podsetilo, i počeo je da peva.
Kad bih ja Tinu,
tu ribetinu,
zbario jednom,
to bi mi štedrom
srcu sveudilj
značilo nešto uozbilj.– Uozbilj? – viknula je Žorž Sand. – Koji je to gramatički oblik?
– To nije gramatički oblik, nego rima! – odbrusio je oholo Iguman, ali je Žorž Sand zakreštala.
– Kreteni! Jedan hrče kao tenk, drugi peva idiotizme, a mi spavamo na hladnom kamenu, sve smo balave!
Konj se na to usplahirio, kao da mu je pukao film. Ščepario je devojku koja je naravno već pušila lulu, i digao ju je u vazduh kao paperje.
– Ti si kriva što sam morao da spavam i hrčem! Kada smo legli šapuće mi, penje se na mene i lepi, a onda ništa! Valjda si opet pušila lulu!
– Šta ti je, bre? Ti si oženjen čovek, šta bi ti Mrlja…
– Kuš! Jok! Joko Ono! Nisam više oženjem i to se tebe uopšte ne tiče ako hoćeš da znaš, razveden sam, zakonski i iskonski, u kušuj jer ću ti turiti lulu u nos, pa ćeš zapamtiti da sam slobodan…
– Slobodan sam kao Slobodan – pevušio je Iguman, zatim se setio: – Ej, znaš pada na pamet Amerikancima kada čuju BB?
– Otkud znam. Možda Bafelo Bil?
– Bravo. A Francuzima?
– Brižit Bardo?
– Super. A Srbima?
– Nemam pojma.
– Blobodan Bilošević.
Neki su se cerekali, drugi su pak blenuli jer nisu razumeli štos pošto rokerska generacija nema pojma o politici, ali tada je iz kupatila stigla Gertruda s peškirom oko pasa, polumokra, i počela da histeriše da svečano otvaranje naučnog skupa počinje za pola sata, a oni još ovde smrde od sinoćne rakije i piva.
Potisnuvši zadah jučerašnjeg piva svežim, stigli su u dom kulture u trenutku kada je Alija Đerzelez u svom crnom odelu i crnom džemperu, dakle bez – upadljivo bez – bele košulje i kravate stao pred mikrofon i pozdravio prisutne; odnosno, umesto pozdrava izvalio je prvu rečenicu s neba pa u rebra, in medias res:
– Ruska književnost devetnaestog veka koja je prema opšteprihvaćenim mišljenjima bila najveća manifestacija ruske kulture, nije bila kultura. Veliki ruski pisci osećali su konflikt između savršene kulture i savršenog života, i težili su savršenom, preobraženom životu. Bili su svesni da ruska ideja nije ideja kulture. To se najbolje vidi kod Tolstoja. U prirodi ima više istine i pravde i više božanskog nego u kulturi.
Posle tih uvodnih rečenica koje je citirao od Berđajeva, Alija Đerzelez je improvizovao predavanje o Tolstoju piscu koji je svojom literaturom prevazišao literaturu.
– Tolstoj, umetnik, mislilac i propovednik, otelotvorio je paradoks života i umetnosti. Uz raznolikost svoga delovanja i stvaranja, on je ipak jedna, nerazdrobljiva celina koja je nastala s jedne strane na zov sveta, a s druge strane uprkos svetu. Uprkos svetu, jer Tolstojeva reč nije reč istorije, ali i na zov sveta jer je na pragu dvadesetog stoleća morao da se pojavi neko ko će o čovekovom stanju čoveku reći nešto na čovekovom jeziku.
Posle završne tirade, profesor mimo protokola nije seo za svečani sto na bini nego je izašao i izgubio se iza kulisa. Dole pak u gledalištu, kao na komandu, grupa se digla i koliko-toliko diskretno pohitala ka izlazu.
Seli su u prvu kafanu. Ali nisu stigli ni valjano da se smeste i dogovare oko pića, kada se neprijatnim zveketom i izrazito agresivno otvoriše vrata i uleti prvo Cedevita a za njom sve redom: Dunja, Volga, Penelopa, Svastika, koja je šapnula Konju da ga Mrlja čeka napolju.
Bacivši tužan pogled na penušavo pivo, Konj je izašao, a ostali su se izpozdravljali i počeli da prepričavaju profesorovo predavanje; zbog kašnjenja voza devojke iz „stare” seminarske grupe nisu stigle na otvaranje, pa ih je strašno zanimalo kako je Alija Đerzelez delovao za govornicom. Šteta što se neka guskica nije setila da snimi na kasetofon, promrmljala je Svastika, ali tako da svi čuju.
Za to vreme po gradiću jurio je jedan neobično nizak i zdepast čovek. Ruke su mu bile nerazmerno duge, a glava ogromna, kao bure. Profesor je tražio svoju klapu, ne samo zato što se bojao da će se društvo zapiti i Konj i Iguman neće biti u stanju da pročitaju svoje referate; ne, Alija Đerzelez je hteo da čuje pohvale prvo od svojih mezimaca. Zato je zbrisao nekim apsurdnim izgovorom sa svečanog programa ne hajeći na prigodne govore mesnih rukovodilaca i recitacije pionira.
Znao je da treba da ih traži po kafanama. Pred jednom krčmom se prenuo. Učinilo mu se da su to Mrlja i Konj.
Usred belog dana, oslonjeni na zid, ljube se kao sumanuti.
Okrenuo je glavu i ušao u bife. Video je ono što je imao da vidi. Uhvatio je baš Igumanovu poslednju rečenicu, fragmentalno.
– …razlika između tucanja i kucanja.
Kada su primetili profesora kako ulazi, svi su ustali da ga ozdrave, ali je iz toaleta izletela Žorž Sand i bukvalno naletela na Đerzeleza, vrišteći:
– Ove su nas rasterale! Ove… ove… Kako nam je lepo bili zajedno, priredili smo predstavu, pričali o Tolstoju, a one uđu i sve rasturre! Samo da znate: oni su svi zaljubljeni jedno u drugo, unakrst, razumete, grupno…
– Dosta više! – dreknuo je Iguman, a i Alija Đerzelez je pokušao da ih spreči, ali bilo je kasno.
Konj je uleteo u kafanu razbarušen, i čuvši poslednje rečenice, zgrabio je praznu flašu i zamahnuo. Žorž Sand se nalazila u neposrednoj životnoj opasnosti. Na sreću, Iguman i profesor Đerzelez bacili su se na Konja i stegnuše mu ruke, a on je, mada jači od njih, pustio da ga izvedu.
Sačekali su ostale koje je predvodila Cedevita, prosto smišljena za rešavanje krize; ona se setila onoga što nikome nije palo na pamet:
– Hajdemo na klopamo!
Inspirisane lepim jesenjim suncem, devojke su odlučile da prirede piknik pod vedrim nebom; neko je znao park s potočićem u blizini zoološkog vrta.
– Možemo ispeći žirafu – vraćao se Konj u normalu. – Tebi ćemo dati rep – procedio je devojci sa lulom, ali Žorž Sand mu je, enciklopedijski obrazovana, stavila do znaja da žirafa ima repić isto kao zec; znači nikakav.
– Svejedno. O vratu nemoj ni da sanjaš.
Ipak, demokratski je izglasano da se zverad poštedi i umesto žirafe peku slaninu sa lukom.
– Kao pioniri! Još ćemo i zapevati! – gunđala je Žorž Sand.
– Ti bolje nemoj. Pocrkaće ne samo žirafe nego i mufloni – preseče je Svastika.
Naložili su vatru i zarezali šibe, zatim nasekli slaninu i luk. Našlo se i soli i aleve paprike, sve u Igumanovoj torbi u koju su potrpali sve što su po Cedevitinim uputsvima kupili u radnji.
– Nadam se poznaješ Bulgakova – reče Konj Igumanu kada je već uveliko pucketala vatra.
– Bulgakov je jedan od retkih pisaca 20. veka koje podnosim.
– Onda u redu. Jer on je rekao da rukopisi ne gore.
– Ne, to su rekli za njegove spaljene rukopise čije su kopije našli u arhivima policije.
– Svejedno, važno je da rukopisi zaista ne gore. Jer inače…
– Molim? Šta je inače?
– Inače će tvoj referat…
Iguman je tada već uveliko šutirao vatru, ali uzalud; njegov referat o ženskim likovima u Tolstojevim romanima prožderao je plamen, i na ognju Ane Karenjine i Nataše Rostov cvrčala je slanina. Sa lukom!
– Ko je potpaljivao vatro? – osvrno se Iguman zloslutno.
– Evo me, evo me! Gori super, zar ne? – skakutala je Žorž Sand iz šumice kao srna, sa šakom suvog granja.
– Da je zadavim u potok?
– Nemoj, pocrkaće ribe.
– Ti si kriv što je nisi potucao. Zato divlja.
– Ne divlja za mnom; spalila je tvoj rukopis, a ne moj.
– Mani, nemam pojma šta ću poslepodne pročitati.
– Hajdemo u policiju, možda imaju kopiju.
– Ovi? Ova policija je spram Staljinove klub pecaroša.
Zahvaljujući spaljivanju rukopisa Iguman je premašio vlastiti rekord postignut godinama ranije još na fakultetu kada je održao predavanje o Dikensu koje se sastojalo od svega jedne rečenice koja je trajala sedamnaest minuta; sada je na naučnom skupu o Tolstoju izgovorio rečenicu od trideset i dva minuta, iz čega bi frojdisti lakomogli da ustvrde da Iguman Tolstoja voli tačno dvaput više nego Dikensa. Šta bi tek bilo da je trebalo da govori o Tomasu Manu? Otišao bi im i poslednji voz.
Pažljivi slušaoci, a i među njima samo oni koji su bili u dobroj kondiciji, saznali mnogo zanimljvioga, na primer da su su Francuzi žensko ime Natali preuzeli od Rusa, pošto su francuske dame mnogo čitale – Anu Karenjinu! Ukazao je i na pomeranje literarnog težišta u drugoj polovini 19. veka kada umesto klasične Evrope počinju da dominiraju periferije, skandinavske zemlje i Rusija, a paraleno s tim pomera se i akcenat sa muških likova na ženske. Nora, Nastasja Filipovna, Ana Karenjina, Nana, Koštana… Nabrajajući imena, Iguman je skrenuo pažnju na njiovu važnost i Tolstojevu brigu u njihovom odabiranju koje je simbolično. Na primer, reč, u Ratu i miru Jelena se u francuskom laprdanju ruskih aristokrata spominje kao Elen, ali to je zapravo grčka Helena zbog koje je izbio trojanski rat, ona je dakle pagansko-helenski simbol, kao što je i roman neka nova, moderna varijanta Homerovih epova. Grofica Marija pak nosi takođe rečito ime, biblijsko, čime se u romanu pojavljuje i hrišćanska simbolika, ne samo na onom prvom i očiglednom planu asocijacije između Marije i Device Bogorodice, nego prema prvobitnoj etimološkoj vezi između Marije i Mirjam, po čemu su nazvane žene mironosice. A Nataša Rostova, najzad, ima pravo rusko ime, pa nije slučajno da na kraju Rata i mira upravo ona postaje supruga i majka, jezgro porodice i simbolična majke Rusije koja od svih zemalja sveta jedina ima šanse da pronađe pravi put u istoriji. Taj meisjanski ruski narod predstavlja Nataša Rostova, koja u jednoj od najlepših scena romana igra kao Ciganka.
– Trebalo je još da kažeš da je Tostoj bio Jevrej pa bi se polovina protokola šlogirala – pohvalio je svog prijatelja na povratku sa naučnog skupa Konj u bife-vagonu.
– Ne pizdi!
– Ja? Ti si pizdio rekordno, trideset i dva minuta.
– Ako! Ti pizdiš non stop.
– Na primer o čemu?
– Ne znam o čemu, ali znam sa kim.
– Molim?
– Da, da, sa Mrljom. Rekao mi je stari.
– Šta je stari rekao?
– Da ste se davili pred kafanom!
– Pazi: davili!
– Ljubili ste se, a ovamo razvedeni.
– Kurac smo se jubili.
– A nego?
– Kažem: davili.
– Ne zajebavaj.
– Ne zajebavam. Davili smo se. Barem ja.
– A što?
– Donela mi je kravatu.
– Mrlja?
– Mrlja.
– Baš si kurac. Zbog toga nije trebalo da je daviš.
– Nisam davio ja nju nego ona mene.
– Zato što nisi hteo da staviš kravatu?
– Ne, nego zato što ne umem da je vežem. Mrlja mi je pomogla.
– Ali ja nisam video na tebi nikakvu kravatu.
– Nisi ni mogao videti. Mrlja ju je zgužvala i bacila u uličnu korpu za smeće.
– Luda je kao ti. Šta joj bilo?
– Rekla je da je donela kravatu da mi donese sreću. Ipak mi je ovo bio prvi značajan naučni nastup u životu. Htela je da to ne bude tek onako kao iz malog džepa.
– A ti si odbio gest.
– Nisam odbio, ali sam rekao da sam tu kravatu poslednji put imao na sebi kada smo se venčali. I da mi prema tome ne donosi sreću.
– Čestitam.
– Hvala.
– Mogao si da zavežeš. Ili da se pozivaš na Džona Lenona. Da kažeš da uz poderane farmerke ne pristaje kravata.
– Mogao sam. Sve se može. Stanje je gore nego ikad. Beznadežno smo ostali sami svi. I svako treba da bude definitivno sam sa svojom samoćom. Ne mogu da glumim „zajedništvo na višem stepenu” a la Tolstoj. To su gluposti! Treba čitati ipak Dostojevskog. Ili više ne treba čitati ništa.