Naći ću drugog

Trebalo je da prođe čitav niz godina od eksplozije u Černobilju pa da se na periferijama zračenja meteorološka situacija uravnoteži, da temperatura i raspodela sunčanih i oblačnih odnosno toplih i hladnih perioda bude u skladu sa smenama godišnjih doba, da leto traje od Duhova do Preobraženja a sneg padne za sv. Nikolu, a posle povratka tog uobičajenog ritma priroda je htela da nadoknadi ono što je propustila, te je jedne takve klasične zime napadala nezapamćeno ogromna i trajna belina, pa ako se malo i otopilo odmah se spustio nov, svež i još veći sneg koji je sve zatrpao,usled čega je zapinjao saobraćaj a ponegde i stao, morale su se preduzeti vanredne mere, osnovne namirnice kao hleb i mleko u mesta potopljena pod snegom dospevale su zahvaljujući posebnom – prema izrazu iz tadašnje uzbuđene telekomunikacijske terminologije „herojskom” – zalaganju određenih organizacija i institucija, pre svega vojske, ali naravno i pojedinaca.

Vozovi su i na kraćim relacijama kasnili u nepredvidivoj meri, putnici su se smrzavali gladni i žedni u kompozicijama bez grejanja po zavejanim prugama na mećavi u nedoglednim, debelo i tromo zabeljenim pustarama, a u gradovima su organi za čistoću i bezbednost saobraćaja, zajedno sa aktiviziranim rezervnim jedinicama i uz pomoć improvizovanih četa građana istrajno i pošteno ali uglavnom neuspešno i beznadežno vodili sizifovsku borbu sa snegom i mrazom.

Najsigurnije i zapravo najbrže je bilo ići peške, što su neki, doduše ironično, pozdravili kao dobro za zdravlje, ali je privreda, pre svega industrija, zadobijala osetljive rane zbog neredovnog dolaženja radnika na posao, jer za razliku od rukovodilaca i činovnika koji koriste državna i privatna kola, proizvodne snage, upućene na gradski prevoz, satima su putovale odnosno pešačile iz stambenih predgrađa u industrijska. Takvoj zimi radovala su se samo deca koja su izvlačila sanke i spuštala se strmim ulicama čak i u centru grada, pošto mašinskog prometa praktički nije bilo, a radovali su se snegu i pijanci koji su ,,s obzirom na nevreme” tobože opravdano i s razlogom i uzrokom dangubili za kafanskim stolovima i birtijskim šankovima, grejući se i spolja i iznutra, začaureni u toplom i teškom dimu i zadahu, potonuli u unutrašnje dubine u koje ih niko ne može otpratiti a iz kojih oni ne umeju niti žele da se vrate.

Jednog jutra na skoro bezljudnom keju Konj se probijao kroz vejavicu kao da krči stazu u okorelom starom i vlažnom novom snegu prolazeći kroz sivu (učinilo mu se: „tamnobelu”) vatu koja je nad zamrznutom rekom spajala nebo sa zemljom između kojih se njegov visok i snažan ali od napora pogrbljen lik u tamnozelenoj jakni lelujao tako sporo kao čovek iz grozničavih snova koji beži a čini mu se da gazi po medu. Na glavi sa kapuljačom ispod koje su izvirivali samo nos i crna brada mogao je nekoga, da je bilo ikog u blizini, podsetiti na Raskoljnikova na putu ka babi, sa sekirom pod miškom, da F. M. Dostojevski radnju svog krimića nije smestio u ilinštak, u vreme julskih vrućina u zažarenom Petrogradu, mada u životu i umetničkom delu u pogledu atmosfere i uticaja na raspoloženje učesnika ili čitalaca mećava i ilinštak zapravo se poklapaju, kao uostalom sve simetrične suprotnosti.

Istina, Konj na keju nije dolazio iz umetničkog dela, tek se spremao da uđe u njega; išao je na probno snimanje nesigurnim koracima ne samo zbog iracionalnih terenskih okolnosti, niti zbog treme, jer je on i toga jutra osećao, umesto nervoze i uzbuđenja, onaj dinamičan mir i kreativno spokojstvo koji su ga opsedali pre svake utakmice, nego mrzovoljan i neraspoložen zbog termina kojeg se ovoga puta morao držati, pošto je snimanje počinjalo ujutro u 9 (tj. devet) sati, a nije smeo da zakasni upravo i u stvari jedino on, pošto će snimati njega, a to bi već samo po sebi bilo dovoljno da ga izbezumi kao sve što se mora, što ne može biti drugačije, što ne zavisi isključivo od njegove volje, a uz to su se nadovezale još dve dodatne i takođe katastrofalne okolnosti zbog kojih je njegova jutarnja snežna ekspedicija poprimila kalvarijski karakter.

Konj je, naime, prethodne noći zaginuo, dugo razgovarao i mnogo lokao sa Popisom koji ga je uvukao u ovu filmsku avanturu.

Popisovo ime je skraćenica od „Popularnog pisca”, što nije bilo ironično pošto je Popis zaista bio čitan u širokim i različitim krugovima, a pravo prezime mu je za razgovornu upotrebu bilo nezgodno, budući da je poticao iz poznate plemićke familije, pa bi svi prisniji oblici zvučali kao Zoki Nemanjić ili Piksi Karađorđević, tako da je svoj nadimak prihvatio zahvalno, čak ga je i sam koristio za sebe, a naročito za svoju suprugu koja je postala poznata kao madam Popis.

Druga strana i društveno-politička dubina apokaliptične jutarnje situacije nastala je usled boce votke koju su zajedno sa gajbom piva Konj i Popis popili do poslednje kapi, pa posle buđenja iz dvočasovnog košmarnog sna nisu imali čime da ugase vatru u svom organizmu, pošto je u černobiljskoj geografsko-istorijskoj zoni prodavanje alkoholnih pića jutro do 9 (tj. devet) sati bilo zabranjeno.

Statistički podaci pokazaju da je akcija socijalističkih moralista postigla sjajan kontraefekt: alkohol se kupovao i trošio u znatno većim količinama nego pre zabrane, jer ljudi vični piću, razume se, nisu hteli da ostanu kao Konj tog kobnog jutra bez jutarnje kapljice, pa su se opskrbili već uveče za sutradan, a pošto su im usled toga frižideri svako veče bili puni, odmah su navalili na njih i pili više, a da bi za ujutro ipak ostalo, kupovali su takođe više i više, i tako u nedogled.

Konju je u načelu i u praksi jako smetao taj nezgodan i ponižavajući zakon, taj društveno-politički obojen i ideološki obrazlagan nedostatak startne rakije, a pošto u filmskom svetu još nikoga nije poznavao, pribojavao se, mada je o tom svetu svašta čuo, da na audiciji niko neće smeti da izvuče čuturu iz torbe, ili ako se to ipak desi, kako se na svakom radnom mestu u potaji radi, njega nepoznatog neće smeti da ponude, jer svako u svakoga sumnja pošto ne zna na čijoj je strani onaj drugi, a zbog upotrebe alkohola na radnom mestu ljudi su leteli sa posla, izuzev naravno one koji su bili ovlašćeni i zaduženi da motre sprovođenje zakona, pa su bez straha pili samo oni koji su nadzirali da li drugi piju.

Od muke, Konj je počeo da računa i prognozira koliko dugo može trajati jedno probno snimanje, takozvana audicija, i pravio je u mašti geografsko-geometrijske kombinacije po planu grada, tražeći bife u blizini, za slučaj pauze, ali je brzo izgubio i tu poslednju nadu jer je uvideo da po tom snegu ni do najbliže birtije ne može se trknuti, i već je pomislio da odustane od svega, od filma i snimanja, kada je iznenada, preko zavejanog puta, ne prema reci nego na gradskoj strani keja, ugledao malu zdepastu žensku priliku u bundi i pod šubarom zbog koje, doduše, nije mogao da joj vidi lice, ali mu se dama u celini ipak činila poznata.

Žena koja je sa svojim kratkim nogama nevešto hitala u snegu, skrenula je u poprečnu ulicu i tada ju je Konj najzad prepoznao, zbog ulice, u kojoj se nalazi „Luka”, jedna od poslednjih birtija koje su u centru grada, nekim čudom ili propustom urbanizacionih vlasti, kao fosili čuvale uspomenu jednog potonulog života koji je nepovratno iščezavao, povlačio se pred najezdom vašarske elektrotehnike, bučnim i proždrljivim automatima koji svetlucaju i tandrču, grme i sevaju u novim ili obnovljenim kafićima, pa već i u starim svratištima gde su piće i razgovor doduše nezabranjeni, ali marginalizovani kao bubice anahronih čudaka.

Konj je, kao da ga konopcem vuku, prešao na drugu stranu pa onda do ugla gde je sa zadovoljstvom i na svoje veliko olakšanje ustanovio da se nije varao: mala gospođa je stajala pred „Lukom” i otključavala gvozdena, ko zna s kakvog podruma skinuta i ovamo dolutala vrata, a pošto osim njih u okolini nije bilo žive duše, ona ga je opazila i okrenula glavu prema njemu, i čkiljeći kroz čupavo krzno koje joj je sa šubare visilo u oči, prepoznala.

– Ćao – klimnula mu je Irina, kelnerica ,,Luke” kuda je Konj u poslednje vreme zalazio već i sam, bez ortaka, a i tokom dana, ne samo uveče, i tako postao stalna figura kao komad nameštaja.

Tokom dugih stajanja za šankom i prilikom finansijskih pregovora oko izvesnih veresija a ponekad i direktnih zajmova u kešu, sa Irinom se na neki način i zblizio, mada bez seksualne perspektive, što je za njega bilo novo i neobično.

Ona bi mu ponekad namignula iznad glava mušterija koje su uglavnom bile stalne i nadmetale se u žvalavom oslovljavanju krčmarice umiljatim deminutivom izgovorenim u pratnji otrcanih epiteta tipičnim akcentom švalera sa periferije, a u mirnijim, tromim prepodnevnim časovima našla je vremena i priliku, dok bi Konj pijuckao, da mu priča o školskom napredovanju svoga sina, što je za Konja bilo jako neprijatno i naporno jer je mališan pohađao prvi ili drugi razred osnovne, a Konj koji je predavao na fakultekultetu nije znao da odgovori na pitanja zabrinute matere da li je dečakova strast da zabada iglu šestara u zategnutu zadnjicu devojčice koja sedi pred njim znak arhitektonskog talenta ili potisnute predškolske seksualnosti.

Konj je sada, po cičoj zimi, počeo da naklapa o razlikama između filozofskih i političkih dimenzija vremena, da je ,,devet sati” relativna kategorija, ali je Irina otključa vrata i uletela u mračnu prostoriju i odmah upalila svetlo, zatim je videvši da Konj okleva na pragu, shvatila sve njegove nedoumice i viknula:

– Upadaj. Upiškiću se. Pazi ako neko naiđe.

Bundu je bacila u ćošak na gajbe i nestala za vratima s figurom devojčice što čuči na nokširu, pa je Konj, kad je ušao i zaškrinuo za sobom vrata, zastao sam, zbunjeno i nezgrapno nasred prazne krčme. Bilo mu je smešno da se nalakti na „svoje mesto” kod šanka pored aparata za ekspres-kafu, pa je stojeći tako neodlučno izbečio oči, požudno a i uplašeno, na policu gde su se ređale dobro mu poznate obične litrovane flaše s vinjetama „Brendi”, „Šljiva”, „Rum” i jedna originalna „Stoličnaja” kojoj je posvetio najviše pažnje.

– Uzmi sipaj sebi ako cvokoćeš – začuo se glas iz nužnika. – I meni možeš jedan mali konjak, duša mi se smrzla.

Konj se prvo ukočio i malo zinuo kao da nije dobro čuo, zatim je skočio za šank i skinuo sa police prvo votku, ali se predomislio i uzeo konjak i sipao u štamplu, potom se vratio votki i nalio sebi jednu duplu, a pre nego što je vratio bocu otpio je iz nje nekoliko gutljaja onako kao što se voda pije ili pivo, zatim je srknuo iz čaše, a pošto Irina još uvek nije izašla iz toaleta, još jednom je skinuo votku i napunio čašu, a pre vraćanja boce opet je otpio iz nje, i ta bi se igra ponavljala možda do poslednje kapi da se iz toaleta najzad nije čulo žuborenje vode, pa je Konj izašao iza pulta i dočekao Irinu s čašicom konjaka koju je ona prihvatila tek pošto je obrisala ruke u keceju koju je opasala i počela da puni prve lrigle.

Pogledala je na sat i počela da vadi iz fioke pare i raspoređuje sitniš u metalnoj ladici pod kasom, a i Konj je video da treba da krene, ali nije znao kako da plati, koliko votki da prizna kada ni sam ne zna koliko je roknuo, pa je izvukao iz džepa zgužvane banke, jer otkad je jednom izgubio ili su mu ukrali novčanik sa celom mesečnom platom i svim dokumentima pare je nosio u levom džepu od farmerki („s one strane s koje šoram”, davao je to nejasno objašnjenje) i nesigurno promrljao:

– Osam votki, recimo osam votki, da platim.

– Idi, profesore, molim te lepo, danas si bio gost firme!

U tom trenutku, kao da su im opalili ledeni šamar, u prostoriju je uletela zima i začuo se bat sporih koraka; stiže prva mušterija. I zaista, na vratima se pojavio Stari Gusar u svojim ogromnim izanđalim čizmama, naslonjen na kukast štap, sav zavejan, ali gologlav kao uvek. Irina počela da mu toči kriglu piva u koju će matori usuti pola deci ruma. Tada je iz tranzistora zakodakao signal, i širok, staložen ženski glas počeo je da govori vesti. Devet sati. Konj je viknuo „ćao” Irini a Starog Gusara drugarski udario po ramenu i izleteo u mraz.

Kada je u devet i sedamnaest stigao na adresu zapisanu na papirnu maramicu koju je stiskao u ruci, u Konju je učinio svoje samoodbrambeni mehanizam svojstven svima koje ne bije glas da na sastanke stižu ranije od ugovorenog; nije ga uzbuđivalo što kasni, po tom nevremenu je čudo što je uopšte došao i svi koji ga čekaju ima da se osećaju počašćeni, a uostalom, prešao je podgrejan votkom u kontranapad, ako već u filmskoj industriji ima toliko para da dnevni honorar drugorazrednih glumaca za njega zvuči basnoslovno, zašto se snimanje priređuje ovde u ovoj oronuloj zgradi na keju a ne u studiju ili na kraju krajeva u Holivudu, i zašto nisu poslali po njega taksi ili helikopter?

Nabusito kao harambša, popeo se na drugi sprat, izašao u trem, na jednu od onih popločanih traka obrubljenih niskom gvozdenom ogradom koje sasvim neorganski i nestabilno a očigledno opasno po život vise kao labavi hodnici-opasači u tobožnjem dvorištu stambenih zgrada iz doba realizma, kao neki nemarno priheftani reljefi, a zapravo plodovi i spomenici tužne ograničenosti stvaralačke mašte i graditeljske moći.

Pripio se uza zid jer je i u normalnim prilikama imao paniku od prostora, pa je sada, isceđen poput opirače, visinu od dva sprata video kao provaliju, a uz vrtoglavicu pridružila mu se i averzija prema visećim hodnicima koji su ga podsećali na lože u starinskim bioskopima gde je Konj nekada, na jednom od svojih prvih randevua, doživeo neuspeh i ispao komičan, pošto je s ljubavnim predumišljajem kupio karte za ložu, ne znajući da su udobna sedišta od kadife razmaknuta američki komotno metar i po jedno drugom iza leđa, pa kada je dočekavši najmračniju noćnu scenu u filmu ispružio ruku i napipao svilu kose svoje devojke, ona je, predana napetoj radnji na platnu, vrisnula kao što samo zdrave i neobuzdane razvijotke umeju, pa su dotrčale dve babe u plavim mantilima, spremačica i ona koja gleda karte na ulazu, no videvši da nije u pitanju huliganizam nego naivan nestašluk i infantilna nemoralnost, upozorile su ih da se ponašaju pristojno, inače će zvati policiju da ih izbaci, tako da je Konj one davne večeri prokleo i onoga ko je izmislio bioskop, a prvi poljubac morao je da odloži do kapidžika do kojeg je devojku najkasnije do pola jedanaest trebalo da otprati.

Od te uspomene bilo je još gore što je hodnik tog zimskog jutra bio podesan za virtuozno klizanje a ne za hodanje: sneg su doduše čistili, ali samo sveži gornji sloj pod kojim se skrivao led koji se izgažen opreznim i širokim mornarskim koracima prolaznika uzdizao u sredini kao opasan hrbat ili ledina na poljskim putevima između dva koloseka, a pošto Konj nije smeo da kroči na ivicu prema labavoj gvozdenoj ogradi, bio je prinuđen da obema nogama gazi uzanu i strmu unutrašnju stazu pored zida, što je u njegovim ljubičasto-plavo-crnim plastičnim čizmama br. 45 bio sam po sebi akrobatski podvig, a ravnotežu je održavao oslanjajući se desnim ramenom na zid, dok je levom rukom oprezno i samo prstima dodirivao klimavu ogradu, da se podupre. Stigavši tako do vrata na kojima je visio komad hartije sa natpisom „Snimanje”, pritisnuo je zvono, zbog čega je trebalo da se okrene i odlepi od zida, a pošto sa unutrašnje trake hodnika nije smeo da se makne, taj komplikovan manevar izveo je trapavo pa se zaljuljao i napravio piruetu, uzalud razmahan rukama da nađe ravnotežu ili da se pridrži, jer je uhvatio samo cedulju koja se otkinula sa vrata i ostala mu u ruci, a on je koliki je dugačak ljosnuo pred pragom.

Nekoliko trenutaka ležao je nepomičan da mu prođe strah, onda se počeo koprcati kao buba na leđima, ali nije mogao da se okrene i digne jer je u desnoj ruci čuvao cedulju da se ne pokvasi. Od nemoći i besa hteo je da makar četvoronoške otpuzi do stepenica gde će valjda uspeti da ustane ili će se prosto skotrljati i jednom naveki reći zbogom snimanju, glumi i lovi, i već je video sebe ponovo u Irininoj toploj birtiji, kada su se nad njim otvorila vrata, iza kojih se pomolila šiljasta riđa brada poput neke grube četke, a za njom malen i neverovatno kukast nos i ustreptane sitne oči plave kao kupine, koje su zbunjeno šestarile u visini u kojoj se mogao očekivati čovek koji je zavonio, ali ga nigde nije bilo. Konj je, i ne trudeći se više da ustane, sačekao malo nalakćen komotno na grudvu snega, zatim se učtivo oglasio:

– Dobar dan. Na audiciju… Po telefonskom dogovoru...

Režiser, koji je otvorio vrata, spustio je pogled u pravcu glasa i ugledao Konja koji je ležao na tremu kao da mu je to tako neki običaj. Riđobradi čovek, mirno kao da je to i očekivao, pružio je ruku kao da je to samo normalan gesrmalan gest pozdrava a ne pomoć za ustajanje, što je Konj odmah shvatio, jer je režiserevu desnicu samo stisnuo i protresao, i predstavio se i nadalje ležeći kao da i ne namerava da se digne, a možda bi ostao tako da se nisu pojavile asistentkinje u kratkim suknjama i ugurale Konja u stan.

Čovek koji ga je dočekao bio je filmski režiser bez filma, pripadnik mlade generacije, što je u toj struci i sredini značilo naraštaj između trideset i četrdeset godina, u stvari bliže četrdesetoj, a u to vreme u središtu pažnje intelektualnih krugova pa donekle i štampe, kao poznata figura takozvane opozicije koja nije bila legalna niti zvanična, a u nju su se trpali svi koji su ili direktno delom i delovanjem, ili indirektno samo u mislima i nesudelovanjem izražavali nezadovoljstvo i svoje nepoistovećivanje sa kursom, a režisera su svakako ubrajali u onu prvu vrstu, u aktivne opozicionare, iako je on samo hteo to da bude, jer je već odavno bez uspeha pokušavao da snimi svoj prvi igrani film, mada je scenario koji mu je napisao Popis bio prihvaćen, ali u državnom budžetu, navodno, nije bilo para za snimanje. Sada je, međutim, stanje postalo uzbudljivo jer su se angažovale određene imućne institucije i bogate firme koje su ponudile pomoć, mada u interpretaciji zlih jezika i sumnjičala samo iz interesa, ocenjujući da vreme i međunarodna situacija radi za opoziciju koja njihovu sadašnju naklonost, za njih materijalno beznačajnu, kada dođe na vlast neće smeti da zaboravi, i tako su odjednom, za vrlo kratko vreme, bila obezbeđena materijalna sredstva dovoljna za superprodukciju, i proradila je reklama, pre svega u inostranstvu.

Trebalo je da počne snimanje, ali ni za boga nisu mogli da nađu glumca za glavnu ulogu, svi popadali na audiciji i odlazili sa tih probnih snimanja razočarani i opareni, a režiser je sumanuto tražio nove i nove, sve dok nije iscrpeo profesionalne zalihe, pa je usijanim očima krenuo u beskrajne skitnje po gradu, zadirkivao je i provocirao ljude na ulici i u kafanama, testirao njihove reakcije, mimiku i gestikulaciju, frekvenciju glasa i metakomunikaciju, ali takođe bez ikakvog rezultata, ako se ne računa ona sumnjiva popularnost ili barem poznatost koju je u tim avanturama stekao, jer su ga po gradu spominjali kao manijaka ili pedera, sve dok ga u nekoj predgradskoj birtiji nisu isprebijali, čime se pitanje glvne role ponovo vratilo na mrtvu tačku.

Konj ni slutiti nije mogao da je po režiserovoj nadi i verovanju on onaj čovek o kojem režiser sanja. Nije znao čak ni da se poznaju, jer onaj jedini susret i fromalno predstavljanje u gunguli protestne žurke kod Popisa Konj je potpuno bio zaboravio, kao što je celu tu žurku pamtio samo kao nešto iz svoje prethodne inkarnacije, slutio je boje i mirise za koje ne postoje pridevi, oblike i kretanja o kojima nije znao kome pripadaju, šta ih upravlja i kuda smeraju. Sećao se samo težine vazduha i oporog ukusa zvukova, i one strepnje koja je ispunjavala prostor u Popisovoj kući oko koje su te večeri s vremena na vrema kružila dva crna automobila.

Neki su se napili abnormalno, naime takvi kojima to inače nije bio običauj, drugi su pak, od kojih bi se to očekivalo, ostali trezni i nervozni, i ozbiljni dosadno kao svrab. Doduše, Konj je znao već i tada a događaji su kasnije potvrdili da obazrivost tom prilikom nije bila bespredmetna ni neopravdana, jer su prisutni zaista mnogo rizikovali, neki posao, drugi dragocenu povlasticu uglavnom slobodnog, znači specijalno nenadziranog objavljivanja, treći blagodatnu bezbednost nepoznatosti i neprimetljivosti, mada je među ovim zadnjima bilo i takvih, Konju se činilo da ih prepoznaje po glasu i gestikulaciji, po očima i nosu, koji su računali da iz anonimnosti izlete upravo padanjem u nemilost kod vlasti zbog učestvovanja na ovom sastanku od kojeg su očekivali skandal, jer pored svega neizvesnoga i nepredvidljivoga bilo je sigurno i svima jasno da je žurka kod Popisa kulturno-politički događaj koji prevazilazi prividne generacijske okvire i koji neće minuti bez posledica.

Buru je izazvalo zabranjivanje omladinskog književnog časopisa koji je prvo ujedinio mlade pisce i umetnike, kritičare, slikare, filozofe, ekonomiste, istoričare, sociologe, zatim je u roku od svega nekoliko godina privukao i starije, pomirio i zbližio urbane i ruralne, narodnjake i kozmopolite, ujedinio sve naraštaje i sve snage koje su težile ka promenama, pa je polako, postepeno i neopaženo a za nedovoljno budne vlasti iznenada postao organ opozicije, u neku ruku i njen zaštitni znak koji su mnogi kupovali i nosili kao kokardu i simbol bunta pod miškom ili dopola strpanog u džep, i već se nije znalo niti je bilo važno da li je taj časopis stvorila opozicija ili on stvara nju.

Zbog fizički primetljive snage iza njega, vlast se nije usudila da časopis izbriše jednostavnim administrativnim potezom, nego je prvo uklonila glavnog urednika, a redakciji predložila novog, naravno brižljivo odabranog čoveka, čime je članovima uredništva a preko njih i celoj književnoj omladini pa u stvari i opoziciji ponudila mogućnost beskrvnog kompromisa i, još lukavije i opasnije, mogućnost javno nepriznatog i nepokajanog, dakle bezbolnog i neponižavajućeg polaganja oružja.

Omladina je, međutim, neki su rekli da iz mladalačke drskosti i ponosa a prema drugim mišljenjima iz ravnodušnosti pošto ionako nije imala bogzna šta da izgubi, nije prihvatila taj prepredeno ponuđen kompromis, članovi redakcije su bez izuzetka dali otkaz, a pisci i intelektualci, mladi i stari, čak i takvi koji nikada u tom časopisu nisu sarađivali, izrazili su solidarnost sa originalnim uredništvom i najavili bojkot časopisa ukoliko ga pod istim imenom bude uređivala nova redakcija.

Tek se spuštao mrak ali pritisak u glavama i srcima bio je na pragu oluje koja se nazirala po zajapurenim obrazima i ušima vrelima kao žeravica, koja su se pomaljala kroz duvanski dim u prostorijama uredništva, u maloj sobi za uređivačke poslove i u manjoj, za administraciju i za goste. Sa kasete pevao je Džim Morison čiji se promukli glas mešao sa žagorom razgovora, jednakim romorenjem neprestanog brbljanja svih prisutnih istovremeno, a bilo ih je preko šezdeset, uzimajući samo one za koje su znali da su prisutni, te nije čudo što su se davili, zevali i frktali u dimu koji je bio toliko gust da nije mogao da se makne i izađe kroz prozor, uostalom nije ga puštao napolje ni gradski smog, a svi su pušili („i oni koji ne puše”, kašljucao je Konj), a pošto su napunili pepeljare i korpe za đubre, pikavce su gasili u plastičnim čašama koje su se onda topile i smrdele.

– Popis! Telefon! – čulo se iz male sobe verovatno još i onda kada je Popis već bio kraj telefona, ali posle su se utišali, i Konj je nastavio da mladom signalističkom pesniku objašnjava razliku između dvojezičnog pisanja i autoprevoda, koja je gledana spolja i samo po rezultatu sasvim neprimetna, ali iznutra, u stvaralačkom procesu, tako ogromna da se te dve stvari i ne mogu uporediti, i već je počeo da traži primere za svoju tvrdnju, kada ih je Popis, obojicu istovremeno, zgrabio za ruke iznad laktova, uneo im se u lice i poluglasno, izgovarajući reči u komadima, rekao:

– Madam Popis je zvala. Sa ulice. Gori nam kuća. U pičku materinu!

Sutradan se u celom gradu znalo za požar koji na sreću nije bio tako opasan koliko se Konj bio uplašio sudeći po izrazu na Popisovom licu i njegovoj psovci koja je iz Popisovih usta delovala kao da se Botičelijeva Venera zakašljala i pljunula nešto zeleno. Ali u trenutku kada je opsovao ni Popis nije mogao znati ništa određenije osim onoga što mu je supruga rekla u telefonu iz govornice preko puta njihove kuće koja je u sumraku sablasno svetlucala, mada samo gornji deo visoko u vazduhu, pa je u polumraku, osvetljena sopstvenim ognjem, ličila na mrkog diva kome se upalila kosa, jer kako se kasnije ispostavilo gorelo je samo potkrovlje, a vatrogasci su se pojavili kada je gospođa Popis bila još u govornici i zvala svog muža, tako da su zahvaljujući brzom gašenju stradali samo drveni delovi konstrukcije, i kad je Popis taksijem stigao na lice mesta, vatre više nije bilo.

O uzrocima požara kolale su dve varijante, obe neistinite, ali hermeneutički razvijene i šire od običnog spletkarenja i nagađanja; bile su prosto odraz atmosfere razdobljblja u kojem je vladala svest o presudnosti trenutka i „velikoj situaciji” kada se živelo u perspektivi predosećanja i predskazivanja bliskih i krupnih promena, ali uz strepnju da li će to biti na bolje ili na gore, pa se svaka pojava mogla shvatiti i protumačiti kao znak ili znamenje, sve je bilo nešto drugo nego što se na prvi pogled činilo, trebalo je samo umeti videti, ne tek gledati.

Jedni su pričali i kitili šarenim detaljima priču o policajcu ili tajnom agentu maskiranom u vodoinstalatera koji se pre požara motao oko Popisove kuće i okolini, nekadašnjem izletištu na reci a danas luksuznom zelenom kvartu grada, i tačno u vreme kada su mladi pisci u redakciji „slavili” zabranjivanje časopisa a madam Popis je otišla kod bake po decu u komšiluk, tobožnji majstor se ušunjao u dvorište, što mu nije bilo teško jer među Popisovog imanja s one strane gde se plac spušta na reku umesto ograde označava samo red zapuštenih jorgovana, i zapalio gornji, uglavnom drveni, nedavno dozidan potkrovni deo kuće.

Drugi su pak širili fabulu da je Popis sam zapalio svoju kuću da bi s jedne strane maznuo pare za osiguranje a s druge strane ispao žrtva komunizma

Prema mišljenju onih koji su rasturali onu prvu varijantu, među kreatorima ove druge bilo je policijskih doušnika i provokatora. Oni su smislili i odgovor na prividno logično pitanje kako je Popis mogao zapaliti svoju kuću kada je za vreme požara bio u redakciji. Zapravo i samo pitanje je postavljeno isključivo zato da bi se mogla razviti teorija o zaveri protiv režima, jer naravno da su sasvim drugačije dimenzije ako je u pitanju samo individualna akcija prepredenog hohštaplera radi para ili delo političke bande antirežimskih intelektualaca i terorista.

Razume se, tu varijantu je prihvatila i opozicija kao dobro smišljenu provokaciju, tvrdeći da su Popisovu kuću spalali organi bezbednosti po direktnom nalogu ministra za kulturu i obrazovanje, samo da bi posle mogli da šire optužbu da je kuću spalila opozicija koja želi da dobije pomoć sa Zapada.

Iako je bilo očigledno da su sve te priče puke izmišljotine i obične gluposti, vrlo je karakteristično za duh tih vremena da su mnogi ako ne i poverovali ali prema prostonarodnoj evidenciji o dimu i vatri, u ovom slučaju čak kalamburistički aktuelnoj, ipak mislili da „na krtaju krajeva” ništa nije nezamislivo. Izgleda, zbunili su se čak i najbliži prijatelji, pa je Konj prvog dana posle požara kada ga je Mrlja zvala da čuje šta je bilo, mrzovoljno i nesigurno iscedio u slušalicu jedno uobičajeno „puna mi je kesa!”, što je moglo svašta da znači, sve dok sutradan na licu mesta nije video onu prirodnu iracionalnost kojom je vatra grabila i proždirala sve, i dok nije doživeo prvi i nepobitan dokaz o tragičnosti događaja, kada ga je madam Popis zgrabila za rukav, odvukla gore na mansardu, šutnula čađavi ostatak od vrata i zalelekala:

– Knjige, Konju, bog te mazo, sve knjige!

Verovatno već tada, dok je nemoćno stajao pred ožalošćenom mladom ženom, Konju je sinula ideja dobrotvorne žurke koja ga je oduševila kao sve što je očigledno dobro i lepo, a što se, po njegovom iskustvu i za njegove pojmove, može sresti samo u izuzetnim i teško uhvatljivim plodotvornim trenucima, pa je još istog dana telefonirao članovima bivše redakcije rasturenog časopisa i dogovorio se s njima da u subotu uveče prosto upadnu kod Popisa s pićem i knjigama! Da svi donesu knjige koje mogu da odvoje od svojih i poklone Popisu koji mora iznova da osnuje biblioteku.

To je bila ona žurka kada su se Konj i režiser, reče režiser lukavo, poslednji put videli. Posle nje je razgovarao s Popisom o Konju koga je uočio na čađavim stepenicama, usamljenog sa flašom tonika – ne znajući da je to maskirna flaša, puna votke – i sa razbarušenom kosom i bradom, u kariranoj parhetskoj košulji teget-žuto-bordo-zelene boje, izolovanog i odsutnog, očito nezainteresovanog za priče Velika Starca koga su svi slušali kao opčarani sedeći na podu („u podnožju Velikog Starca”, smeškao se Konj) i bukvalno zinuli kao majmuni pred anakondom u Kiplingovoj knjizi o džungli, valjda zato što su morali da gledaju uvis, no verovatnije od uzbuđenja i počasti što imaju priliku da iz dohvatljive blizine gledaju i slušaju jedno od Starčevih oglašavanja. Konja je iznenadilo da matori ništa naročito nije rekao, govorio je u stvari gluposti, na primer o Starčevom rodnom selu gde je predsedniku opštine maznuo monopol na čišćenje novouvedene kanalizacije pa je kupio sebi, naravno iz opštinskih para, kola sa cisternom („šmrkaču”), i nedeljom pre podne, dok se uredan narod na liturgiji moli bogu, predsednik obilazi selo sav od govana i mlati basnoslovnu lovu.

Konj nije imao ništa protiv Starca koji nije bio kriv što je postao heroj samo zato što za vreme okrutne diktature nije mogao da objavljuje, pa se sada kako je pritisak malo popustio i počele su da izlaze ranije zabranjene knjige našao u centru pažnje jer se u tim knjigama otkrivala dimenzija slobodarstva, iako takve dimenzije u njima najčešće i nije bilo. Konj je to razumeo, ali zabrinjavala ga je iracionalna i neuhvatljiva logika nasilja i duhovne diktature po kojoj su Starčevi apstraktni egzistencijalno-filozofski romani u nečijim očima mogli da budu opasni, pa ih je trebalo zabranjivati. Ako je to bilo moguće, onda sve može biti moguće. Veliki Starac je, mislio je Konj, jednaput zabranjen, drugiput je heroj, a u stvari zanima ga samo da li predsednik opštine krade govna.

Ta čudna ravnoteža negodovanja i opraštanja, izgleda, odrazila se na Konjevom licu i stasu dok je sedeo na stepanicama snažan i pogrbljen, blagonaklon i odsutan, pa se takav utisnuo u režiserovo pamćenje, koji je takođe čučao u podnožju Starca, blizu Popisa, koga je upravo u to vreme bario da mu napiše scenario za film, što je Popis najzad i učinio, a režiser se kasnije, posle uzaludnog traženja glumca za glavnu ulogu setio Konja, smatrajući da im je za film potrebna upravo takva ličnost koja je evidentno nadmoćna, prosto po prirodi, a da toga ni sama nije svesna.

Uzalud je Popis odbijao predlog i objašnjavao da Konj uopšte nije takav, da nije nadmoćan nego pitomiji od jelena, da i ping-pong igra defanzivno i sramežljivo, izvinjavajući se posle svakog uspešnog smeča, što naravno nije bilo tačno pošto se Konj u svakoj vrsti sporta manijački borio, ali je Popis hteo da glavnu ulogu u njegovom filmu odigra ipak neko od poznatijih profesionalaca, no režiser nije odustajao, tvrdeći da on od Velikog Starca takve piramidalne idiotizme kao priča a predsedniku opštine nikada nije čuo, i da je Starac sve to izmislio pošto nikada nije živeo na selu pa pojma nema o kanalizaciji, ali je čisto poludeo i nije zna šta govori hipnotisan energijom kojom je Konj zračio zakovan u visini kao ogroman bradati orao ukočen u letu.

Popisu je na kraju dosadilo da sluša režiserova naklapanja o tobožnjem sedmom čulu neophodnim za njegovu profesiju, pa je obećao da će pokušati da nagovori Konja da ode na audiciju što je učinio („Radi se, znaš, o svotama koje su za nas tolike da ja i ne znam, bokte, kolike!”) one noći posle koje se Konj mamuran probijao kroz mećavu na keju, već i sam žaleći što je pristao, sve do trenutka kada mu je režiser otvorio vrata. U predsoblju, skidao je kaput oprezno kao da vreba odakle će se lopta ili protivnik pojaviti, i požudno ali i rezignirano posmatrao jato devojaka od kojih je jedna bila naočitija od druge i koje su gmizale kao mravi pune ponosa i gordosti od sopstvene važnosti i obaveza s kojima se nose junački, ljuljajući zadnjice u teškim zimskim suknjama ili zategnutim farmerkama, što je još više zašiljilo požudu u Konjevom pogledu, budući da su u njemu nagon i želja za putenim kontaktiranjem rasli paralelno sa isparavanjem alkohola od prethodnog dana („mamuran zec”, imao je običaj da kaže).

U takvom raspoloženju ponadao se da će biti možda i ljubavne scene, ali se u sobi ispostavilo da je to bio preterani optimizam. Velika, originalno valjda dnevna soba u koju su ušli nije bila sasvim prazna, ali je nameštaj odavao da ne služi stambenim potrebama, mada su okrugli sto i dve izanđale starinske fotelje bile namenjene da stvore tu iluziju, pa je Konj osetio da se zbog te protivrečnosti u toj sobi čovek ne može osećati i ponašati prirodno, na šta su glumci možda naviknuti, pa je, kad ga je režiser ponudio da sedne, kliznuo u fotelju nevešto i posadio se neudobno kao u čekaonici na železničkoj stanici, i sasvim se zbunio kada ga je režiser zamolio, a Konju se učinilo da mu je naredio, da se premesti u drugu fotelju, leđima prema monitoru, pošto režiser i treba da kontroliše sliku na ekranu.

– Ti sve znaš, ne? – pitao je i odmah nastavio bez predaha, i ne pretpostavljajući da će mu Konj odgovoriti. – Reče ti Popis, ne? Tu smo u nekoj zajebanoj varošici, bogu iza leđa, negde blizu, ne? zapadne granice. Ti si ovde, ne? bog i batina! Držiš, ne? lokal.

Režiser je posle svake desemantizovane upitne rečce premestio noge pa je čas desnim čas levim stopalom zamlaćivao ispred Konjevog nosa, koji je sedeo nestabilno, kao da mu zebe zadnjica.

– E sad, svi jebivetri, provincijalni frajeri, lafovi, švaleri, šverceri, siledžije, kurvice i kurvetine, ne? ceo taj ološ strpan je i živi tu, ovde u tvom lokalu, tu im je luka, tu im je, ne? kancelarija i klub, ovde ordiniraju i ovde se zajebavaju, tebe svi poznaju, a i ti, ne? znaš svakoga, znaš njihove mućke, veze, transakcije, planove, čitaš ih iz dlana, ne? ali ti sam nikada ne učestvuješ ni u čemu, ne opredeljuješ se, nemaš ni prijatelje ni neprijatelje, živiš, ne? iznad celog tog njihovog cirkusa, ravnodušan prema pizdarijama zbog kojih se oni ubijaju živi, a ipak, ne? posle svakog ozbiljnijeg biznisa mazneš kajmak, i bez toga da mrdneš prstom, ne? pripadne ti ili najbolja jebaljka koja nikom od tih govnara ne daje, ili lova, ne? zbog koje su se klale bande.

Režiser ej ovde održao kraću pauzu i dao neki znak snimatelju koji je kružio oko Konjeve glave kao bumbar.

– To si ti, ne? glavni dasa, a ja ću biti, sad ću, ne? ja da igram jednog od najsitnijih pičkaroša iz rulje koja se vrti oko tvog lokala. Poslednja pijanica, dekintiran tip, ne? kojem za manje usluge, da trkne, ne? na poštu, daješ neku crkavicu, ili dodeljuješ čašice najsmrdljivijeg otrova zvanog rakija, čak mu, ne? iz milosrđa, u trenucima kada je do poslednje mrvice organizma prokvašen alkoholom, a nema, ne? od čega da nadolije pa će skoro da odapne, daješ i džabe, bez ikakve učinjene usluge, tako da ti je on, ne? neka vrsta sluge, podanik i dupe-lizac.

Konja je, koga je od vrućine u sobi posle sibirskog mraza iz kojeg je došao i od nezaustavljivog pljuska režiserevih reči a i zbog probdevene noći hvatao san, poslednja reč, neobična, za njega nova i vrlo slikovita, iznenadila, naprosto ćušila, te se trgao, zakašljao duboko kao što znaju često i moraju samo strastveni pušači, i kao da ga je to podsetilo, zapalio je cigaretu i kroz plamičak šibice pogledao u okolo, zavirio pod ormančić na kojem je stajao monitor, svuda je zagledao gde je mogao da zamisli bocu ili demižon, ali video je samo kablove i gvozdene tronošce za rasvetu, te je razočaran zamahnuo u oblak dima koji se tromo valjao prema režiseru, i ponovo se prepustio neumoljivoj sudbini.

– Uz to – čuo je režiserov glas kao da sluša radio, iz daleka – budimo, ne? konkretni. Ja ti, recimo, dugujem pet hiljada maraka, ne? za tebe, dasu sa lokalom, to je pičkin dim, ili barem obična, svakodnevna suma, ali za mene, ne? blago faraona, ceo život! I sad, ovde, ne? počinje naša scena. Tu smo u tvojoj kancelariji ili magacinu lokala, noć je, napolju u baru pijanči raja, ti si me, ne? pozvao na razgovor. Ja ne znam šta ćeš, ali bojim se, ne? zbog maraka. Eto, imaš, ne? sve informacije. Tvoj predlog je sledeći: ako odnesem u Beč jedan kofer i predam ga na određenoj adresi, ti ćeš mi zaboraviti onih pet hiljada maraka. To je, ne? sve. Treba da postigneš, da me ubediš, da me namamiš, da me nateraš, da me kumiš, da mi jebeš mater, samo da pristanem da odnesem kofer u Beč. Počinjemo.

– Momenat.

Konj je usporeno i oprezno, kao da vadi trunku iz nečijeg oka, ugasio cigaretu u pepeljari, pa je pitao.

– A šta se nalazi u koferu?

Režiser je zinuo.

– Bravo! – dreknuo je zatim. – Bravo i bravo! To je pravo pitanje, ne? Znao sam, zabadava je Popis kenjao, ko meni treba! Šta je u koferu, ne?

– Da.

Režiser se nagnuo napred, uneo se koliko je od stola mogao Konju u lice, i prošaputao.

– To, pazi, znaš samo ti. I ne smeš da mi odaš. Ni za živu glavu! U tome je, ne? štos. Ja nipošto ne smem da znam šta se nalazi u koferu.

Okršaj se zametnuo pre deset sati, ali još ni u pola dvanaest ništa nije nagoveštavalo da će se iznenada i na sasvim neočekivan način završiti odnosno prekinuti, da će suparnici posle jedne krupne rečenice, koja će jednog od njih kao zmijski ujed dići iz fotelje a drugom će se skameniti na usnama, pružiti jedno drugom ruku kao rvači posle borbe i oprostiti se uz hladne i učtive reči, što će se posle dugotrajne žestoke borbe moći shvatiti kao izraz priznanja i poštovanja, bez obzira na munje u očima i raštrkane frizure.

Davili su se rečima sat i po vremena, u početku oprezno i ovlaš, pipajući i gustirajući protivnika, doduše prilično jednostrano, jer je Konj bio prinuđen da napada, da igra, skakuće i obleće okolo, da navaljuje sa raznih strana i na različite načine, da stalno menja taktiku, način i naglasak, da ubaci sve i da u svakoj od tih uloga, od prepredeno umiljatog do vulgarnog i grubog bude ubedljiv, da gestikulaciju, glas i rečnički fond prilagodi trenutnoj varijanti, a da ipak ostane uvek svoj. U koncentraciji da se usredsredi na ta neprestana preobražavanja a da sve vreme zadrži visok stepen unutrašnjeg žara, u početku mnogo su mu smetale okolnosti na koje on nije bio naviknut: posrtanje snimatelja s kamerom iz ruke, zveckanje tonca sa pecaljkom i neobično jako svetlo reflektora, pa i monitor iza leđa u kojem se, znao je, vidi uglavnom uvek on, ali nije mogao da se pogleda, da barem otprilike vidi kako deluje na ekranu, što nije mogao ni da zamisli jer je morao da pilji u režisera, da ga fiksira, da pogledom probada i ubija tog čoveka koga po scenariju ima u šakama, može da ga zgnječiti kao mušicu, a koga treba sada da navede na tanak led, da ga prevari ili da mu na slamku pije krv ako ne zaigra kako on zviždi.

Međutim, čovečuljak se ponašao jako čudno. Trepkao je kao miš iz mekinja, uglavnom ćutao kao som, a na Konjeva navaljivanja i razne predloge u vezi s prenošenjem kofera u Beč, režiser je odgovarao pitanjem:

– Dobro, dobro. Ali šta se nalazi u koferu?

– Pa jebote, rekao si da ne smem da ti odam.

– E, u tome je, ne? štos; ne smeš da mi odaš, ali treba da em nateraš.

I tu nije bilo kuda, ništa nije pomagalo, zamka se zatvorila i nije popuštala, za sat i po vremena Konj nije uspeo da postigne pomak ni od milimetra; uzalud je izmišljao najstrašnije načine masakriranja ili suprotno, mamce finansijskog ili erotskog karaktera, zabadava je spominjao ciganske noževe i japanske prosititutke, režiser je na sve to reagovao uvek na isti način.

Najzad, posle njegovog ko zna po koji put ponovljenog umornog pitanja – „Ali šta se nalazi u koferu?” – Konj je zaćutao, zapalio cigaretu, snažnim zamahom ruke ugasio šibicu i rekao:

– Goni se u kurac. Naći ću drugog.

*

Prošla je zatim nekako i ta dugačka zimurina. Film je snimljen bez Konja, i krajem proleća prikazan, ali on nije išao da ga gleda. Čuo je o njemu prvi put mišljenja pod platanom ispred ,,Luke” gde je svakog petka sedeo sa starim društvom sa fakulteta.

Išao je Konj, lak, dugim, otegnutim koracima, ali bez žurbe, jevanđeoskim hodom, kao donosilac dobrih vesti, čak mu se činilo da će u novim, belim Adidasovim patikama sa plavo-žutom trakom uzleteti i početi da kruži nad tromom, obasjanom, prljavo-plavom rekom preko koje je, kao grudnjak, zategnut beli most koji se pod njim, kao da to čini od njegovih koraka, ljulja poput trambuline.

Gledao je ispod sebe pesnika u tuču, u čizmama i kabanici sa gajtanima, u jednoj ruci sa listom hartije, s drugom rukom zabodenom u nebo, sada plavetno, čisto i ogromno, prema kojem mu je ozareno, zaneseno lice dignuto, iznad tornjeva, kupola i solitera spram kojih se zgrada, ispred koje pesnik na mermeru stoji, čini sićušnom, a u kojoj su negda, po hodnicima-lavirintima nečujno šetali Lojolini podanici, a koja se sada, ofarbana bojom uvele jagode, učinila slatkom a ne samo zbog boje koja priziva pomisao pa čak i mirisnu asocijaciju na kolače sa šlagom i slatkim, teškim, otužnim penama od tobožnjeg (u Konjevoj terminologiji „veštačkog”) voća. Ne, Konj je zgradu svog univerziteta voleo bez obzira na boju maltera, jednostavno kao prostor svoje mladosti a sada svog radnog mesta gde je upravo digao platu koja je strpana u levom džepu intenzivno katalizirala njegovo lako i široko raspoloženje koje je nazivao „Da-stanjem” ili perunovskim odnosom prema svetu, prema svemu onome što se nalazi spolja ozareno energijom isključivog odobravanja i priznavanja i neograničene spremnosti na primanje i davanje bez odricanja ili zabranjivanja, bez prizvuka svega onoga što negde daleko možda postoji, ali spada u oblast „ Ne-sveta”.

Grabio je dakle preko mosta ka desnoj obali gde na brežuljku, bolje reći humci, stoji stara zgrada nekadašnje mehane i konačišta odakle je, u poslednjem onom dobu u kojem je, kao uostalom i u ovom našem, većina muškaraca nosila bradu, dakle dosta davno, pošla povorka mladih ljudi koji su govorili jezikom nerazumljivim za ostale građane i na brdu orlova lovorom ovenčali pesnika čija tučana prilika ne stoji nigde na ovim obalama poput statue njegovog savremenika, saputnika i srodnika na drugoj obali, jer o njemu ovde niko više ne bi znao ko je bio on, šta je radio i šta napisao, kao što i ime starog, spolja oronulog kupatila ljudi izgovaraju ne misleći na značenje te reči, ime jednog naroda po kojem je negda ceo ovaj deo grada bio nazvan, a gde prema reci, u trouglu mehane, kupatila i belog mosta, ispred podrumske krčme koja se zove ,,Luka”, stoji ogroman platan, najveći u gradu, sa nestvarno debelim stablom, visok kao četvorospratna zapuštena stara zgrada na koju se platan naginje i miluje je svojom krošnjom koja deluje kao gaj, lug u vazduhu, komad lebdeće šume koja zakriljuje kafansku baštu, u centru grada jedinu sa neasfaltnim podom nego posutim šljunkom koji se hruska pod koracima u patikama i lakim letnjim cipelama od platna, sa đonom od gume i like.

Već izdaleka, sa mosta, u kasnopopodnevnom sjaju, Konj je ugledao pod platanom okruglu ćelu opkoljenu šarenim i čupavim glavama, odmah uz deblo, gde na pletenim stolicama od trske oko sastavljenih malih i okruglih stolova sede, u letnje doba svakog petka uveče već godinama, profesor Alija Đerzelez i njegovi učenici, bivši studenti iz grupe sa kojom je profesor u seminaru „ruska književnost” onovremeno „prestao da ćuti o istini i suštini”. U njegovom velikom delu Ruska književnost devetnaestog veka nijednom nije upotrebljena reč „realizam”, a to nije bilo prosto stilističko pitanje, jer se „prekid sa ćutanjem o istini” odnosio na suštinska pitanja na koja je Đerzelez, umesto objašnjenja, davao odgovore, koje su studenti, razočarani i nezadovoljni plitkim racionalizmom, pozitivizmom, marksizmom i strukturalizmom, prihvatali kao otkrovenja.

U roku od jednog semestra iskristalizovalo se ono jezgro oko kojeg se univerzitetska grupa preobrazila u zatvorenu sektu koja se i posle toliko godina sastajala pod platanom ispred ,,Luke”.

Alija Đerzelez, od preklane u penziji, nešto se osušio, omršavio, otvrdnuo, ali nije se smanjio, nego suprotno, kao da se oduljio, narastao, što je kod ljudi u godinama više nego neobično, tako da je sve manje ličio na junaka po kojem je dobio nadimak, jer sad se videlo da mu ruke i nisu toliko nesrazmerno duge, pošto on sam uopšte nije neobično nizak i zdepast, što im se, po Mrljinom tumačenju, onovremeno učinilo zbog kontrasta između profesora odnosno Konja i Igumana koji su dugajlije, a Aliju Đerzeleza stojećki, u ono studentsko doba, viđali su samo pored dvojice momaka, Konja i Igumana, s kojima se profesor na kraju svakog zanimanja rukovao ustavši od stola, dok se od devojaka opraštao podignutim i raširenim rukama, kao da deli blagoslov.

Nije mu se, međutim, promenila glava, ogromna kao bure, ćelava do ušiju i potiljka, samo su možda pramenovi što vise do pognute krkače postali tanji i belji, a ispod nosa, koji izgleda kao gnjila kruška, još uvek strše brižljivo podrezani, kruti i bodljikavi brkovi koji munjevitim plesom vodoravnih i kosih linija prate smene ozbiljnosti s poluironičnim i polumangupskim osmehom koji ukazuje na dramaturška čvorišta i težišta profesorovog govorenja koje se kotrlja iz dubine tiho i prigušeno, ali ponekad, u trenucima iskazivanja ponekog pronađenog „odgovora”, zna i da poleti, da se digne na oblacima dima koji neprestano kulja iz Đerzelezovih pluća, pošto profesor uprkos lekarskim savetima, prijateljskim zaklinjanjima i protestima samog organizma, puši valjda i u snu, kao da bez toga, izgleda, ne bi mogao da diše, kao što mu nije oslabila ni legendarna, toliko puta ali uvek neuspešno oponašana gestikulacija, zbog koje je Konj rekao „da mu svežemo ruke, ne bi znao da govori”.

Trenutak kada su Konjeve patike zaškripale na šljunku bio je presudan, iako bi to za neupućenog posmatrača moralo ostati neprimećeno, jer se Konj približavao nepromenjeno lakim i ljuljuškavim koracima a profesor Đerzelez je ustao da se pozdrave samo kao Rimljani, zamahom polusavijene ruke u kojoj je, kvareći antičku asocijaciju, držao cigaretu. Neko bi taj gest mogao da shvati kao da Đerzelez pokazuje kuda Konj da sedne, ali to bi bila varka, pošto se profesor nipošto ne bi mešao u tako važno pitanje koje ih je, celu grupu, mada to nisu priznavali sebi, na početku svakog sastanka uzbuđivalo, jer su iz dugogodišnjeg iskustva znali da atmosfera i, ukoliko u ovom slučaju ta reč ima smisla, ishod sedeljke zavisi od raspodele sedenja, pre svega u trouglu između Alije Đerzeleza, Igumana i Konja, jer ako oni sednu jedan pored drugog, razgovor će biti centralistički i svodiće se na njihov trijalog praćen dobacivanjima, primedbama i komentarima izvan centra, dok u slučaju njihove međusobne udaljenosti nastaju tri ravnopravna i jednako jaka diskursna jezgra sa stalnim i uzajamnim prožimanjem. Ove zakonitosti mogle bi se protumačiti kao posledica muškocentričnosti ili patrijarhalnog duha unutar grupe, ali to bi bio površinski i zato apsolutno pogrešan zaključak, pošto su kohezione snage u ovom slučaju uslovljene mnogo složenijim emocionalnim, intelektualnim i seksualmističkim dimenzijama a da bi se mogao ustaliti ikakav raspored za stolom, što je kod sličnih dugotrajnih društava obično jedan od prirodnih a valjda i osnovnih kohezionih momenata, ali kod njih takva prateća i sekundarna veza nije bila potrebna, pa su određivanje konstelacije prepuštali pukom slučaju i sedali po redosledu pristizanja ili prema konkretnim potrebama razgovora ako je neko imao za nekoga poruku ili pitanje, tako da je raspodela, ako je to matematički moguće, svakog petka bila drugačija.

U toj načelnoj nedoslednosti bivali su proticanjem vremena sve dosledniji, jer su se sitnije povrede zalečile, a isceljivale su se i takve rane kao brodolom braka pa zatim razvod Mrlje i Konja, posle kojeg su jedno vreme dolazili naizmenično svakog drugog petka, prvo valjda po nekom dogovoru ili instinktu, ali kasnije su postali nedosledni i dolazili ponovo slobodno oboje, samo su u početku, i ne toliko oni sami koliko ostali, pazili da ne sednu neposredno jedno pored drugog, ali vremenom je njihovo ponašanje i tu vrstu učtive obazrivosti učinilo suvišnom, pa je spontanost sedenja opet bila neometana.

Konj je zatekao ekipu usred debate o Popisovom filmu koji su osim njega svi pošteno odgledali kao događaj sezone, a on je kao kreten u snobovskom društvu ćutanjem tajio svoju kulturno-prosvetnu neažurnost i pretvarao se da ga više od svega zanima Svastikina nova frizura. (Što je moglo biti i tačno.) Reč je vodila Mrlja, pričala je o Popisovim demonstracijama koje traju već nedelju dana otkad je stranka malih posednika izašla sa zakonskim predlogom o vraćanju zemlje bivšim posednicima, a Popis od tada svako poslepodne od 18 časova defiluje i viče „ne pravite od mene pajaca, odričem se zemlje praotaca!”, što je po Mrljinom mišljenju duhovitije i originalnije od svega što je Popis ikada napisao.

Svi su se kikotali, i Aliji Đerzelezu je igrao levi brk, a gledali su u Konja, čekajući da kao Popisov prijatelj potvrdi i eventualno dopuni priču, ali se sakrio iza čaše i promrmljao da mu je puna kesa stranaka i da o Popisovim demonstracijama prvi put čuje, i time je stvar sa svoje strane očigledno završio, jer o suštini koja mu je bila jasna nije hteo da govori pred svima, a koju su od prisutnih naslućivali možda samo Iguman i možda Alija Đerzelez, naime da se iza Mrljine priče o Popisu, njihovom nekadašnjem zajedničkom prijatelju, krije Mrljina duboka povređenost, rana žene koja je posle razvoda naprosto prestala da postoji za ljude koje je poznavala kao Konjeva supruga, mada je s mnogima od njih bila čak i bliska.

Konj je dakle ćutao, ali je Iguman, ne samo iz muške solidarnosti i ne samo zato što je Konju bio, davno, kada je ovaj uzimao Mrlju, rezervni kum za slučaj da se prvobitni, familijarno tradicionalni kum napije, nego pre svega iz stručnih pobuda počeo da brani Popisa kao pisca, prvenstveno kao pisca, naglašavajući da je on, suprotno od Mrlje, neprijatno iznenađen Popisovim žurnalističkim oglašavanjima i izjavama na radiju i televiziji, pa sada i ovim komičnim demonstracijama, smatrajući da pisac Popisovog kalibra – jer niko ne osporava da je Popis pisac Popisovog kalibra, napravio je vic Iguman – ne bi trebalo da se upušta u politiku i stranačke debate.

– Ali ako čovek ne voli da ore! – borila se Mrlja za svoje pravo.

Iguman je vrteo glavom. Njemu je sumnjivo ako neko pored svog tobožnjeg larpurlatističkog odgrađivanja od politike i „zbivanja” uvek ima u džepu ili rukavu neki dobro pripremljen štos kao dvorska luda, jer ako iko onda baš Popis ne bi trebalo da oseća da ga je, iznutra, oslobodila promena u političkom sistemu, jer, gurnuo je Iguman svoj desni kažiprst uvis, jao piscu i intelektualcu koga treba da oslobodi višepartijski sistem, slobodni izbori i povlačenje privremeno stacioniranih tuđih trupa!

Suprotno, huktao je Iguman mrseći svoju dugačku i prosedu, originalno plavu – naravno ne modru (up. encian) – bradu, Popis bi trebalo da pokaže kako se piše velika literatura baš u ovom teškom trenutku koji je po prirodi i po logici zbivanja anti-duhovan i anti-kulturan, kada se makar ko može proslaviti ako dosta demonstrativno, znači gadno, pljuje po onome što je juče bilo. Iguman se, međutim, nada da će to što brže proći, brže nego jedno izdašno pijanstvo, pa će oni koji danas žive od pisanja o onome o čemu se juče nije moglo pisati, već sutra ostati bez teme i prostora, i tek će se tada videti ko je pravi pisac, pošto pravi pisac ne zavisi, barem ne u suštini, od trenutka i od smera vetra, svejedno da li je vetar dobar ili loš, a Popis je svojim dosadašnjim delima dokazao da stoji iznad njih.

Onovremeno je Cedevita, uvek trezna i trezvena, u vreme kulminacije seminvreme kulminacije seminarskih diskusija, često žestokih, razvila posmatračku teoriju o principu klackalice, prema kojoj je sada Mrlja, da bi izjednačila oštricu i poneka preterivanja u Igumanovom govoru, Popisovo spisateljstvo trebalo da napadne istom žestinom kakvom ga je Iguman branio, te je govorila i ono što zapravo i nije mislila, ili ne baš tako, a to su oni, Konj i Iguman, vrlo dobro znali, čak su i Mrljine razloge razumeli, pa su reagovali, svaki po svom temperamu reagovali, svaki po svom temperamentu, odnosno mogućnostima, kako im je, ponaosob, pozicija i situacija dozvoljavala.

Pošto je Konj za njega sasvim netipično i nadalje ćutao a Mrlja je izjavila da njoj najviše smeta upravo taj Popisov tobožnji aristokratizam, pisanje za navodne literarne gurmane, literarura koja osim nekolicine snobova nikoga ne zanima, Alija Đerzelez je smatrao da je vreme da po običaju načini rezime, pa je neuvredljivo ali energično upao u reč, i bez toga da bi bilo kome direktno rekao da nije u pravu, napravio je reda, sumirao ono što je dotad rečeno i zaključak izveo naizgled iz toga, ali ta konkluzija ni ovoga puta nije bila jednoznačna, isključiva i zatvorena, nego se, mada je nešto završavala, postavila kao početak i polazište u jedno još ne sasvim određeno široko i pomerljivo polje čija će se prava slika i suština sagledati tek kasnije, u svetlu i ogledalu posledica koje su zasad nepredvidljive, ali se u Đerzelezovim rečima već nagoveštavaju, pa ako trenutno, reče Alija Đerzelez, sa sigurnošću i ne možemo još tvrditi drugo, toliko je ipak već izvesno da smo na pragu razdoblja u kojem će se povećati raskorak između organizovane druge prirode koja je u Paskalovoj terminologiji metafora za društvo i za ono i što će kasnije Hegel nazvati otuđenjem sa jedne i između pojedinca sa druge strane, konkretnog i autentičnog individuuma, što će se naročito odraziti u sve većem rascepu između čovekove nepovratne podređenosti otuđenoj organizovanosti i vapijućeg ali uzaludnog priželjkivanja lepote i vrednosti izvan i iznad tog otuđenog i organizovanog sveta, jer će ta priželjkivana lepota i te dozivane vrednosti zasvetlucati samo u izuzetnim trenucima i izuzetnim delima koja će zbog toga za prosečne ljude biti sve više neshvatljiva, većma nego danas, pa će postati najzad sasvim nedokučiva.

Trezvena do stepena vulgarnog antialkoholizma, Cedevita je to odmah uprostila i konkretizovala, ukazujući na raskorak između elitne i masovne umetnosti, što je Iguman iz cuga demantovao Bergmanom čiji su filmovi, priznaće Cedevita, dovoljno elitni i umetnički, a ipak se igraju u dupke punim bioskopima, Mrlja se pak zahvalila na primeru pošto popularnost i gledanost Bergmanih filmova podvlači njenu tvrdnju da je Popisov aristokratizam prazan, jer njegov film gledaju do kraja samo spremačice pošto publika beži iz bioskopa, barem onaj deo koji ne zaspi od dosade. Iguman je na to izjavio da se Mrlja vara ako misli da su Rat i mir čitali mužuci; velika dela su uvek teška, kao Hamlet ili Faust, dodao je Iguman, ali Mrlja se kikotala jer su joj Igumanova poređenja Popisovog film sa književnim atomskim bombama bila komična, pošto za nju taj film nije ništa drugo nego znojavo naprezanje da se po svaku cenu stvori nešto vanserijsko, neobično i neuobičajeno, nešto jako nekomercijalno, kao da je to garancija za kvalitet. Uzalud tvrdi Iguman da je odbacivanje tradicionalne filmske naracije i fabule odnosno mučno usporavanje kamere samo po sebi neka vrednost; jok, to je po Mrljinom mišljenju već viđeno i prevaziđeno čak i sa strane onih koji su to izmislili, s druge strane sve to služi samo kao paravan za pokrivanje šupljine i praznine, jer ceo taj film nije ništa drugo nego plitka i primitivna kriminalistička priča o provincijalnim švercerima, ispričana namerno nejasno i dosadno.

Alija Đerzelez, uz neočekivan poskok levog brčića i kroz kašalj nalik na hroptaj, reče da je takvu duhovitu zlobu od Mrlje čuo jako davno, u vezi s Tolstojevim dramama koje prema Mrljinom mišljenju čitaju samo bubašvabe, pa profesora sada sama činjenica Mrljine negativne provociranosti filmom, paradoksalno, uverava u nesumnjivu zanimljivost i jedinstvenost tog ostvarenja, jer neku banalnu stvar Mrlja ne bi umela da kudi tako virtuozno.

Dok je on arazmišljala da li da Đerzelezove reči shvatio kao pohvalu ili kritiku, Iguman iskoristio priliku da preotme reč i nastavio je svoj hvalospev o Popisovom filmu, naklapajući – na svačije iznenađenje – o minornim francuskim klasičnim dramskim piscima, i tek se naknadno ispostavilo da mu je spominjanje Lamota, Sanalbena, Krebiljona, Boarobera, Marena, Lašoza, Renjara, Sanevrmona, Favara i Destušea bilo potrebno samo da bi došao do Lesinga, do svog, kako je toržestveno najavio, užeg predmeta, koji je, dakle Lesing, pisao o antičkom grčkom vajarstvu sa posebnom pažnjom na Hagesandra, Polidora i Antenodora koji su po svedočenju Plinija od jednog komada kamena izvajali mermernu skulpturu Laokont sa tri figure, sveštenika Timbrejskog Apolona, Trojanca sa dvojicom sinova koje su ugušile dve zmije, Porka i Karibeja, i koji su, u Vergilijevom opisu, pre nego što su ispustili dušu, od strašnog bola i užasa grozno urlali, a u mermeru, danas u muzeju Vatikana, tvrdio je Iguman, ta tri čoveka u trenutku pred smrt samo kao da uzdišu, gotovo stidljivo i suzdržano, kao da od sramote žele da prikriju svoj fizički bol i užas, tako da je u kompoziciji ostvarena i pokazana ravnoteža veličine telesnog stradanja i duševne snage, prikazano je duhovno uznošenje stradalnika nad sopstvenim stradanjem, zbog čega mi posmatrači skulpture doživljavamo s njima zajedno sav taj užas, a s druge strane divimo snazi i veličini kojom Laokont podnosi patnju, pa na taj način i mi sami, kaže Lesing, reče Iguman, poželimo da budemo takvi, dušom veliki.

Da je vajar antičkog doba pokušao da ukreše u mramor Laokontovo lice kakvo je u trenutku pred smrt bilo u stvarnosti, mi bismo prema toj skulpturi danas osećali odbojnost, odvratnost, gađenje i čemer i na Laokonta mislili kao na nekog nesretnika koji je prošao grbavo, a ne kao izuzetnog, plemenitog, dostojanstvenog i velikog čoveka, skoro nadčoveka kako ga danas zamišljamo zahvaljujući majstorima stare Grčke koji su nam prepustili da mi zamislimo ono što je najstrašnije, da u mašti sami stvorimo vrhunac, ono što se ionako ne može figurativno predstaviti i u kamenu vizuelno izraziti, dakle ono što pesnik može opisati, ali vajar ili slikar, glumac ili filmski reditelj ne može i ne sme ni pokušavati da direktno predstavi.

Kod ovih Igumanovih reči Konj se trgao, skinuo ruku sa Svastikinog ramena, okrenuo se prema svom prijatelju i učinilo se da će nešto reći, ali je samo pripalio cigaretu, mada mu se druga još dimila u pepeljari. Svi su očekivali da će najzad kazati nešto o filu, ali je promrmljao samo toliko da pametan čovek i sledeće piće naručuje blagovremeneo, dok prethodno još nije dokrajčio, inače prete nelagodni hijati, pa je logično da se metod prenese i na cigaretu; izuzetak je možda seks, barato je dvema zapaljenim cigaretama kao da oštri nož(eve).

Postalo je jasno da Konj definitivno bojkotuje temu večeri, pa je Iguman nastavio analazu, ističući da Popisov film treba pogledati pre svega zbog one genijalne scene u kojoj se u istoriji filma nenadmašeno i savršeno primenjuje potez koji bi on u svetlu prethodno rečenog nazvao Laokontovim efektom. Taj sada skovani izraz znači majstorsku upotrebu plodonosnog trenutka, isplanirane pauze, rečite praznine, funkcionalnog izostavljanja, čime se na platnu postiže nemoguće koje se ostvaruje samo u gledaočevoj mašti koji je nateran i upućen da samostalno mašta, ali u onom pravcu u kojem se inače ne bi zaputio, a u koji ga gura i vodi delo i ono genijalno izostavljanje, ona rečita tišina i puna praznina.

Nemoguće se ne može prikazati, ali može se sugerisati.

Počeo je da prepričava film da ih podseti na radnju u kojoj glavni lik – u priči glavni dasa u polukriminalnom svetu jednog gradića i tip od uspeha – hoće da prevari i natera jednog nitkova, jadnog pederčića, propalicu i pijanduru koji mu je zadužen do grla, da prenese preko granice neki kofer, a da ne sme da zna šta se nalazi u njemu, što je, naglasio je Iguman, apsurd, besmislica, nemoguće, jer u u stvarnosti nema teorije da se u ovoj zemlji kao državi, ali ni na ovoj zemlji kao planeti nađe čovek koji bi na to pristao. Nema šanse da neko nekoga natera na to. Jedino u fantaziji i uz natprirodnu moć, magijom, čaranjem, nečim van predela stvarnosti, što se na platnu ne može pojaviti.

Može se nagovestiti jedino Laokontovim efektom.

Taj efekat je, reče Iguman, priprepljen u sceni u kojoj glavni lik ubeđuje pederčića, ali uzalud. Zanimljivo je da glavnog dasu tumači sam reditelj, koji dakle u svom filmu igra glavnu ulogu.

„Zgnječiću te ko mušmulu!”

„Dobro, dobro. Ali šta se nalazi u koferu?”, imitirao je Iguman obojicu glumaca, izgovarajući pederčićevo papagajski ponavaljano pitanje tako komično da su svi koji su gledali film osetili kao da su u bioskopu pa su se cerekali, jedino je Konj zurio u Igumana kao da neće da veruje svojim očima i ušima, pogotovo kada se Iguman dopola digao sa stolice i poguravljen kao pod epitrahiljem, glasno, a nekim novim i tuđim, nepoznatim glasom rekao:

– Goni se u kurac. Naći ću drugog.

Tako se završava, genijalno, Laokontovim efektom, epizoda sa koferom, reče Iguman. A drukčije i ne bi moglo.

Svastika i Cedevita doživele su očito intelektualni orgazam, Mrlja je, međutim, prema Igumanovom zaključku ostala frigidn, napravila je grimasu i obratila se Irini za piće, a Konj je iznenada prasnuo u smeh. Niko nije znao da li je to u vezi sa onim o čemu su pričali, ali nisu imali vremena za razmišljanje na tu temu, jer kao brundanje nekog dizelaša iz daleka začuo se glas Alije Đerzeleza koji je više puta, još dok je Iguman govorio, dao znak podignutom rukom i cigaretom da hoće nešto da kaže, a kada je Iguman završio, profesor je počeo, prvo tiho i polako kao da okleva i traži reči, zatim kao voz kada izlazi iz stanice i tutnji sve jače i sigurnije, da govori prvo potvrdno i pohvalno o onome što je Iguman o Laokontovom efektu rekao, da bi kasnije svojim uobičajenim obrtom „samo, ovde treba...” skrenuo u drugom, neočekivanom pravcu.

Scenu u kojoj glavni lik izgovara krupnu rečenicu „naći ću drugog” i Alija Đerzelez shvata kao ključ za film, samo, ovde treba uzeti u obzir i činjenicu da se u narednom kadru onaj čovek koji u prethodnoj sceni odbija da prenese kofer preko granice sedi u vozu za Beč a gore u prtljažniku nalazi se – kofer!

Dakle, nastavio je profesor, nije presudno puko primenjivanje Laokontovog efekta, to jest nije važan sam čin preskakanja i nepokazivanja nečega, nego je bitno ono što je preskočeno i nepokazano.

Suština, podigao je Alija Đerzelez u isti mah oba svoja kažiprsta, suština je u onoj rečenici posle koje svaka reč postaje nepotrebna, u rečenici koja rešava sve a izgovara se neočekivano i u potpunom neskladu sa onim što smo pre nje čuli, kao da je odnekud zalutala i blesnula pa nestala, a u tom magnovenju sve rešila, presekla i preobrazila, završila i počela, kao da je zaista mistična, a njega, Aliju Đerzeleza, to jako iznenađuje, doduše veoma prijatno, ali zagonetno, jer objašnjenje koje ovde jedino dolazi u obzir za njega je u datom kontekstu, dakle od ovog autora i u ovom podneblju, a pogotovo sada, krajem milenijuma, neshvatljivo.

U očekivanju da čuju šta je za Aliju Đerzeleza krajem milenijuma neshvatljivo, nastala je tišina, čulo se samo kako Konj šapatom naručuje duplu votku, zbog čega je Đerzelez morao da produži pauzu da bi poentu izgovorio neometano, što je ispalo čudno, jer je za to vreme obe ruke s ispruženim kažiprstima držao u vazduhu kao da se skamenio, a uz to se namrštio kao da je progutao žuč, no kada je najzad progovorio ispostavilo se da je ta grimasa imala fonetske korene kao mimički odraz pripreme za tvorbu suglasničkog skupa „pr”, bilabijalne eksplozive i alveolarnog vibranta, iza kojih je onda, doduše sporo ali ipak trijumfalno zabrujao samoglasnik „a”, i najzad rodila se cela reč: „pra”, „pravoslavna”, izgovorio je Alija Đerzelez baš kada je Irina iznela Konju duplu votku.

Pravoslavna misao i pravoslavno reagovanje, suštinsko i duboko pravoslavno reagovanje, gukao je Đerzelez, to je odgovor, to je ono „naći ću drugog” u kojem je sažeto sve što pravoslavlje ima da kaže i suprotstavi zapadnom individualizmu u kojem je vrhunac postojanja individuum i njegova socijalna organizovanost što zovemo društvom, dok komunitarijat pravoslavlja ne priznaje takav primat i takvu važnost i nadmoć pojedinca i njegove bilo kakve, mada u suštini manje ili više uvek loše društvene organizacije, što znači da pravoslavlje ne priznaje primat i nadmoć čoveka nad čovekom, jer ne priznaje hijerarhiju nego samo sabornost, kao što na primer na pravoslavnim grobljima smeštenima uvek na brdu, na padini ili na proplanku, u kružnom rasporedu takođe nema hijerarhije, pa u tom svetlu onog sitnog hohštaplera u filmu, s oproštenjem, reče Alija Đerzelez, malog pedera koji se, prestravljen ali i pun sebe, grčevito brani sa pozicija zapadnjačkog individualizma misleći da je nezamenljiv i da je jedini, poražava nadmoć velike pravoslavne misli, nemerljivo veće od horizonta individualnog pojedinca, pobeđuje ga pravoslavna misao u čijim je dimenzijama čovek neograničeno i beskrajno slobodan, ali u kojima, saborno, niko, nijedan čovek nije nad drugim čovekom, nijedan pojedinac nije iznad drugih, pa zato niko nije nezamenljiv.

Još je Iguman imao u vezi s tim primedbu i dopunu o pravoslavlju koje danas ima tri značenja, koja se dakako međusobno prelivaju, te nije lako znati kada je reč o pravoslavlju u značenju iskonskog, predraskolskog hrišćanstva, kada pak u značenju zvaničnog teološkog učenja ortodoksne Crkve, a kada se pravoslavlje koristi u značenju filozofije, ili, zamislio se za trenutak Iguman, u značenju svetovne teozofije, na primer u mišljenju i učenju Tolstoja i Dostojevskog, dakle pravoslavlje kao estetika i ontološka misao koja je kod najvećih uvek i istovremeno bila i jedno i drugo, pa je taj poslednji čvor koji je svezao Iguman usmerio razgovor u svima njima, bivšim članovima seminara „ruska književnost”, dobro poznatom pravcu, te je dotadašnji trijalog Mrlje, Igumana i Alije Đerzeleza prerastao u neobuzdanu, za eventualnog stranog slušaoca neshvatljivu i nekontrolisanu raspravu o jako širokom, zapravo neodređenom predmetu, ili, kako su oni rekli, o „svestvu”, kao što se to ustalom dešavalo pri kraju njihovih seansi svakoga petka u letnjoj sezoni pod platanom, do kasno uveče.

Jedino je Konj bio i nadalje malorečniji nego obično, na zapitkivanja je samo odmahivao, kao ništa, ništa naročito, iscediše ga studenti na ispitu, zato mora, reče, da nadoknadi dvostruko, da pije duple votke koje je naručivao po nekom unutrašnjem, doduše asimetričnom ali čak i za njegove navike i kapacitete neobično brzom ritmu, od čega se, začudo, i Mrlja polakomila, i uz svaku drugu ili treću Konjevu i ona je naručila sebi duplu votku, što je Svastika posle četvrte-pete, uplašena da Mrlji ne pozli, pokušala da ublaži humanitarnom krađom, prelivajući krišom iz Mrljine čaše u svoju dok joj je ova okrenula leđa, zagrejana, ulazeći u raspravu sva, do pojasa, da bi svoje reči i mogla da uputi i fizički direktno muškom delu stola, jer bez obzira na to što su naizgled davno zaboravili od čega su pošli, ispod površine, kao prvobitni tlocrt, ostale su magistrale i dijametrale, odlučujuće ne po onome šta se kaže, nego po onome ko govori.

Niko neupućen da su mu rekli ne bi poverovao da je Konj popio količinu od koje bi divlji magarac crkao, jer se po njemu, čak ni u očima, nije videlo kad je pijan, ali staro društvo je po njegovom ćutanju znalo da se uletvio, a Mrlja se od duplih votki kikotala i lelujala, te je Iguman, kada su na tajni znak Alije Đerzeleza platili i ustali da pođu, nenametljivo ponudio Mrlji da uzmu zajedno taksi da ne bi plaćali posebno.

– Sve će to narod isplatiti – izvalila je Mrlja stari štos, zatim se okrenula kao da traži kišobran i ugledala Konja koji je sedeo na stolici i buncao kelnerici koja ga je uzalud molila da ustane, što je očito bilo nemoguće, pa je Mrlja prišla i uhvatila ga za rame i rekla Igumanu da joj pomogne jer ,,ovo” ovako ipak ne mogu ovde da ostave.

Do Konjeve svesti nije dopiralo ništa, skljokao se u taksi kao drveni lutak pored vozača, Mrlja i Iguman su se strpali natrag, i kola su jurnula s njima u prazan noćni grad praćena mahanjem i šeretskim ali malo i zabrinutim uzvicima ostalih, čije su siluete lebdele oko svetle, okrugle glave Alije Đerzeleza koji je gledao za taksijem sa staračkim prekorom u jednom a mladićkim svetlucanjem u drugom oku.

Taksista je vozio praznim, vlažnim, opranim ulicama ležerno i lako, pa je kroz spuštene prozore provejavao svež vazduh letnje noćni, a Konjeva teška, gusta, kovrdžava dugačka griva lepršala je oko naslona za glavu, što je bio jedini znak njegove prisutnosti, inače je sedeo kao uzet, dok se Mrlja natrag pripila uz Igumana koji je bio takođe ukočen i tek je reda radi odgovarao neodređenim mrmljanjem na Mrljino brbljanje koja je opet našla da ponavlja svoju staru, svima poznatu tezu da su oni svi dupeta, da ništa drugo ne umeju osim intelektualnog onanisanja ili mudrog drkanja, a to rade već dvadeset godina, čak i stari, jebiga, dala je znak psovkom svoje uzbuđenosti, a na Igumanovo mumlanje o tome da su to čuli sto puta, skresala mu je u brk da je on večeras sa svojim francuskim komediografima, sa glupostima o Laokontu i Lesingu bio strašno komičan, jer sve to sa Popisovim filmom blage veze nema, naročito sa onom scenom koju reditelj dramaturški nije umeo da reši, nije uspeo da rasplete situaciju u je glupo i nevešto stvorio, nije mogao da rasplete zaplet koji je, u tome su Iguman i Đerzelez u pravu, zaista nerešiv, nema iz njega izlaza, to je prava mrtva tačka i, sranje, a ne tamo neki plodonosni trenutak o kojem je Iguman lupao, a kakve, bre, uspravila se Mrlja sa Igumanovog ramena i povisila ton, kakve veze ima to sa pravoslavljem, molim te lepo, ona nema pojma o čemu stari priča, ta ni Popis ni režiser, koji je valjda popio svoju pamet i drznuo se sad i glume, svi ti kreteni nisu ni čuli za pravoslavlje, što se inače vidi i po tome, neka Iguman izvoli pogledati film još jedanput ako joj ne veruje, da onu ominoznu rečenicu za koju su se on i Đerzelez zakačili, ono „naći ću drugog”, glumac, odnosno režiser, izgovara sasvim neprirodno, kao da će slomiti jezik, kao da izgovara reči koje ne razume, pa se ona u gledalištu i bila trgla, učinilo joj se da se pokvario ton, da govori neko drugi, ne iz filma i ne onaj čovek na platnu, dakle neka Iguman razmisli još jednom šta tu ima da se priča o Laokontu i o pravoslavlju.

Iznenađen tim noćnim napadom, Iguman se zakašljao valjda od cigarete, i spremao se da ipak odgovori Mrlji, kada se iz prednjeg dela taksija, iz pravca lepršavih crnih pramenova začulo tiho, prvo nerazgovetno, zatim sve jasnije gunđanje, besumnje Konjevo, koji se izgleda probudio odnosno došao k sebi i mumlao, ali nije bilo jasno da li govori vozaču ili Mrlji i Igumanu, jer se nije pomerao, a sveža i prijatna promaja hvatala je i dizala, vitlala i odnosila njegove reči slog po slog, izgovorene šapatom, pa se Iguman da bi bolje čuo nagnuo napred, a sa njim i Mrlja koja se opet naslonila na njegovo rame, pa su udvoje slušali šta Konj govori, sporo kao dete kada uči da čita apostol ili kao da se u svojoj čudnoj ćutljivosti na sedeljki odvikao od govora i sada iznova uči i vežba, nepomičan, sričući reči sebi u bradu.

– Da, dođe kao rosa – hvatali su Konjeve reči, slogove, u promaji, u letu, Mrlja i Iguman – i ispadne poslednja karika, pa niko ne zna otkud ovo ovde, jer dođe kao rosa, tu je odjednom i ko zna ko je bio poslednja karika a ko prva, pomisliš da si nekom poslednja a posle ti kažu da je to bio neko drugi, došao si kasno ili rano, u lancu uvek se nađe neko drugi, isto tako dobar ili bolji, isto tako loš ili gori, pa bude dobro ili zlo, udave ga zmije ili utone u pravoslavno pijanstvo nadindividualne dehijerarhizovane i beskrajne slobode kao ništa, jer što ne popiješ ti, popiće drugi pa ništa, u tome je sloboda, sve dođe kao rosa i ode kao ništa.

Sadržaj xxx Get no