Feniletilamin
Uplašen da će u zanosu od strasti udaviti devojku, Ičvič je u trenutku jednog ljubavnog vrhunca skočio na plafon, odlepio žvaku i strpao je u Pro Formina usta.
Požuda je odmah popustila, pa je Ičvič najzad shvatio o čemu se radi.
Iz Pro Forminih usta širi se miris feniletilamina – hemikalije ljubavi!
Ona u zaljubljenom čoveku poraste kao kad nam skoči pritisak ili šećer. Ičvič je to čuo od gospođe Tvist koja se bavila mikrobiologijom, pa mu je hemiju ljubavi objasnila na njihovom sopstvenom primeru.
Razdvojeni tokom sedamnaest godina, oni su očuvali u sebi originalni feniletilamin koji je u trenutku njihovog nenadanog susreta u Veneciji buknuo onom prvom, elementarnom snagom.
Nisu imali priliku da oguglaju na njega.
Ičvič je tada shvatio zašto je prilikom njegovog putovanja u London avion morao da kruži nad gradom: stigao je ranije, nošem oblacima feniletilamina.
I gospođa Tvist je spominjala ljubavne oblake koji su sedamnaest godina lebdeli nad Evropom od Londona do Pomaza, a posle se spustili u Veneciju na kupolu bazilike Santa Maria della Salute, ispred koje su njih dvoje sedeli zagrljeni na stepenicama.
Ovde joj je Ičvič, sećala se gospođa Tvist, pričao o pesniku koji je napisao stihove o crkvi iza njih. Njene siluete na nebeskoj liniji ogledale su se u vodi Velikog kanala pod njihovim nogama. Ičvič je rekao da je ta crkva oduvek bila puna ljubavi, građena za duždevu ženidbu i opevana u pesmi Laze Kostića koji ju je prvi put ugledao na svom bračnom putovanju, možda iz gondole, pod ruku sa svojom zemaljskom saputnicom, Julijanom Palanački, a u srcu sa svojom nebeskom zaručnicom, Lenkom Dunđerski, mrtvom.
Gospođa Tvist je tvrdila da se taj Ičvičev pesnik, kao i oni sami, nikad nije oporavio od prvog, elementarnog ljubavnog potresa zato što je nosio u sebi energiju prvobitnog i prečistog feniletilamina do kraja života.
Jer je voleo mrtvu dragu.