Ovde lebdi nečija sen
Snimatelj i slikar osvajali su podzemnu Sentandreju postepeno, u nadi da će naići na trag Sulejmanovca.
Otkrivali rupu za rupom, tunel za tunelom.
Na jednom mestu g. Moler je ustuknuo kao pred provalijom: ispred svojih nogu ugledao je crkvu, okrenutu naglavačke u dubinu zemlje, kao one napolju u gradu kada se ogledaju u Dunavu.
Slikar je pretpostavljao da bi to mogla da bude crkva sv. Luke koje gore u gradu više nema; spomen joj čuva Lazarev krst, okrugli kameni stub s gvozdenim krstom na vrhu, podignut na obali Dunava u parkingu pored pristanišne kafane; na tom mestu su od 1690. do 1697. počivale mošti cara Lazara koje su tokom Velike seobe donete u Sentandreju i smeštene u malu bogomolju koju je u proleće 1838. godine poplavio Dunav i razneo njene balvane i daske.
Pored te crkve radila je prepisivačka škola i radionica jeromonaha i opšteg duhovnika Kiprijana Račanina, osnovana odmah posle dolaska Srba uSentandreju. U toj školi je učio prepisivački i ikonopisački zanat Gavril Stefanović Venclović.
G. Moleru se vrtelo u glavi dok se spuštao uz stpenice u okrenuti zvonik.
I tada je iz male ćelije, gde se drže daske i drveni čekići za klepetanje na Veliki petak, čuo škripanje.
“Овде неко барата!”, zavirio je u ćeliju.
Kad tamo, među razbacanim putirima, čiracima, ripidama, pocepanim molitvenicima, knjigama i rukopisima pod vekovnom prašinom, u rasklimanoj prepisivačkoj skamiji – ugleda nečiju sen. Hteo je da priđe bliže, ali se spotakao o staru, čađavu kadionicu.
– Немој да шутираш, брате, стару, чађаву кадеоницу. Нисмо на Маракани – rekla mu je sen tipičnim zagrobnim naglaskom.
– Оче Венцловић! – kriknuo je g. Moler.
– Будала! Вокатив! – čuo se na snimku glas nevidljivog Ičviča iza kamere.
Treći put su probali scenu, ali patrijarh Čarnojević, u ulozi g. Molera, nije bio u stanju da zapamti padež.
– Избаците оно “оче” – predlagao je Venclović zguravljen u prepisivačkoj skamiji.
– Ти само немој да диригујеш – čuo se Ičvičev odgovor. – Твоја сен треба да лебди…
– Како да лебдим кад сам згњечен у овој скамији као мушмула! Дајте ми број већу.
– Не треба да лебдиш у скамији, него се изволи лелујати тајанствено изнад векова, капираш? Да се не зна да ли си калуђер или само глумац.
– Или само ку…
– Добро децо, ако се ви глупирате… – rekao je pravi g. Moler koji je bio prisutan na snimanju kao svedok i supervizor. – Одох ја на шрицер код Хужвика. Давим се овде под земљом.
Tako je ipak nastavljeno snimanje, patrijarh Čarnojević je najzad pravilno izgovorio vokativ, a Venclović je tajanstveno lebdeo u skamiji iznad vekova.