Smotuljci iz Mrtvog Dunava
U podzemnim ostacima prepisivačke škole nađene su gomile starih rukopisa, sakrivenih u jamama i rupama, pa se spominju pod zajedničkim imenom Sentandrejski rupopis.
Pošto je pored crkve i prepisivačke škole već i u ono doba radila pristanišna birtija, među dragocenim rukopisima ima pre svega birtijskih računa, ispisanih starom ćirilicom:коњак, чересње палинка… Ti tekstovi, naravno, ne potiču iz Venclovićevog pera. Ali na neprijatno iznenađenje naučne javnosti, filološka analiza je pokazala da ni ostali rukopisi ne pripadaju Vencloviću ili nekom drugom poznatom piscu i prepisivaču iz Kiprijanove škole i radionice.
Tu čudnu okolnost objasnili su sadržaji tekstova; dokazano je da su njihovi nepoznati autori bili ilegalci, članovi sekte koja je u nauci poznata kao mrtvodunavska zajednica. Spisi su naime pronađeni u mrtvodunavskim pećinama koje su Ičvič i g. Moler otkrili spuštajući se u jugoistočni ogranak muzejskog podruma, u tunel koji preseca grad pod zemljom dole ka Dunavu.
Mrtvodunavska sekta predstavljala je opoziciju zvanične politike čelnika naroda iz Velike seobe, pa je zato bila, verovatno, proganjana i prinuđena da se skloni pod zemlju u mrtvodunavske pećine.
Ičvič je ovde video još jedno moguće objašnjenje za mistifikaciju oko Sulejmanovca; nezadovoljan vetrovima novih vremena, valjda se i Venclović približio sektašima i tako izgubio blagonaklonost crkvenih dostojnika, svojih pretpostavljenih, pa je hteo da se povuče i skloni od svega i svačega.
Anonimni sektaši u svojim spisima u apokaliptičkom tonu opisuju i žestoko kritikuju stanje i tendencije koje vladaju gore iznad njihovih pećina u gradu Sentandreji, srpskom svetioniku koji, međutim, prema njihovoj proceni, srlja u propast.
Osnovna metafora Mrtvodunavaca bila je crvena jabuka koju iznutra grize crv.
Jer, kažu sektaši, na sentandrejskom brežuljku raste grad blistav i pompezan, niču raskošne zgrade i monumentalne crkve jedna do druge, ali na šta one liče?
“Српски светионик граде швапски зидари у стилу бечког барока”, klikću Mrtvodunavci i oplakuju Ohrid i Pećku patrijaršiju, pokazujući na Veneciju u srcu katolicizma, u kojoj na trgu sv. Marka stoji crkva građena u stilu kao da stoji usred Vizantije!
S istim ogorčenjem napadaju nov, otpadnički način slikanja ikona. Umesto starih vizantijskih uzora, ikone se rade prema ovdašnjim živim modelima. Najviše grde izvesnog Rafajla, ikonopisca-vandrokaša, koji modele uzima s pijace i ulice, a ne libi se čak ni onih iz javnih kuća.
Sektaši kao pozitivan kontraprimer citiraju Venclovića koji propoveda važnost unutrašnje lepote( iz njegove kolibe posle slikanja čak i ružnjikavi modeli izlaze ozarena lica, kaže mrtvodunavski smotuljak.
Iz ovog podatka g. Moler je zaključio da je Venclovićeva koliba bila slikarska radionica, dok je Ičvič smatrao da je bila – kupleraj!
Zato je i bila brisana iz sećanja konzervativne Srbadije. Promenada devojaka-modela, i to bez obzira i izbora (Rafajlo se barem držao nekih estetskih kriterijuma) u očima klira i javnosti mora da je izgledala strašno; matori kaluđer dovodi u kolibu žene i devojke koje posle slikanja izlaze ozarena lica!
Da je nekadašnje Srbe takva praksa morala zaprepastiti, Ičvič je znao iz sopstvenog iskustva; dovoljno je bilo da provoza neku devojku kroz Pomaz, pa da graknu tri sela i dva grada.
Nije mu bilo samo jasno čime je Venclović primamljivao devojke. Profesionalke je mogao da dobije za pare, ali je Ičvič sumnjao da je Budimska eparhija u ono ubogo postselidbeno dobasponzorisala takve pothvate. (“Не чини то ни данас, на прагу изумирања”.)
Taština? Ona bi kod žena možda i palila, ali ne u slučaju portreta za šumsku izložbu?
Venclović je ikone slikao na one daske od kojih je gradio izbu( barem je tako uobrazio i naslikao g. Moler, i to je onda Ičvič poslao u svemir.
Možda je ipak u pitanju bio seks? Ičvič je pamtio neku izreku o starom panju...
Ili nešto mistično?
Kaluđeri i za rakiju imaju tajne recepte.
Ili sam Sulejmanovac? Neko zračenje iz zemlje, potoka, šta li, koje je delovalo na žene kao pun Mesec?
Ko bi znao?
Ičvič je zaključio da na ta pitanja nema odgovora sve dok ne otkriju Sulejmanovac.