Podzemni svetovi
Ičvič nije lagao Vencloviću; Sulejmanovac je snimio zaista samo sa g. Molerove staklene ikone na kojoj u kaluđersku ćeliju udara grom.
Scena je bila mistična i nestvarna, ali pošto je Venclović celo veče kukao za Sulejmanovcem, Ičvič mu je u pisoaru rekao da je slikar možda zabeležio neke realne detalje, karakteristično drvo, kamen ili nagib obale: sitnicu koju registruje samo kičica i, valjda, kamera, pa bi kompjuter sliku mogao da pretvori u mapu.
Rezultat je bio, međutim, negativan; internet je tada još ličio na smetište na koje svako baca šta god hoće, pa se na ekranu pojavila informacija da se Sulejmanovac nalazio eventualno u Turskoj.
I tu je stvar privremeno zaspala; Venclović je kod Hužvika pio od tuge i posle fajronta se tumbao oko krsta na Glavnom trgu i pevao pod prozorom Glavate Nate koja, na svoju žalost, nije smela da se pojavi i otera razuzdanog umetnika jer je te večeri morala da ostane nevidljiva pošto je nestala u požaru Muzeja čiji je dim još uvek kuljao iznad tornja Saborne crkve.
Ičvič je snimao Venclovićevo elegično orgijanje i u sebi polako gasio pitanje Sulejmanovca. Zašto da provocira Tursku? – mislio je kosmopolitski.
Istorija je ipak htela da bude drugačije; Venclovićeva pijana tuga prerasla je u očajanje i slavni glumac je počeo da grca. A pošto je to činio naslonjen na gvozdenu ogradu oko krsta, zlonamerni posmatrač mogao je da pomisli da je čoveku pozlilo.
Tako se učinilo i Glavatoj Nati koja je sve vreme kipela nevidljiva i izvirivala samo iza zavese, ali kada je čula kako glumac podriguje u podnožju krsta ukrašenog malim pozlaćenim ikonama, prevagnula je u njoj čuvarska svest.
“Serem se ja na »nestajanje u dimu Muzeja«”, gunđala je u sebi i otvorila prozor, pa se razderala na Venclovića:
– Торњај се одандле, пијана битанго, јер ћу ти почупати браду ако ми убљујеш завештано благо!
Zaveštano blago!
Ičvičeva kamera je već bila uperena, naravno, u prozor Glavate Nate koja je izgovorila ključnu reč.
Možda je Venclovićeva koliba ostala pokrivena velom tajne zato što je kod Sulejmanovca sakriveno sentandrejsko blago iz doba Velike seobe! A sluti i moguće uzroke mistifikacije oko Sulejmanovca koja počinje već Venclovićevom molbom: “potajno vas prošu…”, piše kaluđer vladici.
Ta molba za podizanje sulejmanovačke kolibe napisana je 1736. godine kada su se već nazirala nastupajuća teška i smutna vremena: Druga seoba pod patrijarhom Šakabentom 1737. i Nova seoba, ona kobna, u Rusiju, 1752–53. godine.
Ičvič je pretpostavljao da je Venclović hteo da staro blago sakrije od novih izbeglica, čije pojavljivanje uvek dovodi do nereda jer nužda zakon menja, a još više je želeo da spreči odvlačenje zaveštanog sentandrejskog blaga u beskrajne ruske snegove.
Osim toga, Ičvič je razumeo i simboličnost Venclovićevog postupka; kaluđer-prepisivač izabrao je sebe za čuvara blaga u isposničkoj kolibi zato što je bio poslednji predstavnik pokolenja koje je neposredno posle seobe 1690. godine gradilo crkve samo od drveta jer je verovalo u skori povratak; a onih 1730–40-ih godina počinje velika izgradnja oholih kamenih crkava (u Sentandreji u svakoj mahali podignuta je po jedna!), nastupa period baroknog luksuza, ikonopisa i ukrašavanja crkava u bečkom stilu, u gradovima na aristokratski, u selima na paorski način.
Možda samotnjak Venclović nije mogao da izađe u patrijarhovom raskošnom dvoru za vreme ručka svirao orkestar, a vladike su portretisane za atraktivnu i muzejsku večnost, ostareli kaluđer-prepisivač i lutajući besednik i slikar povukao se u šumu i poneo sa sobom zaveštano blago da ga sakrije i sačuva.
A blago se obično sakriva pod zemlju.
Nije slučajno, mislio je Ičvič, da je g. Moler svoje čudnovate staklene ikone sakrio – takođe u podrumu!
Tajne su pod zemljom.
Potraga za Sulejmanovcem treba da počne dakle u muzejskom podrumu, pomoću g. Molerovih slika. Ičviču se učinilo da je konačna, muzejska Sentandreja izrasla baš na mestu gde joj je i koren pod zemljom.
I ranije je znao za podzemne svetove Sentandreje. Brežuljak, na kojem je podignut stari deo grada, izbušen je podrumima koje povezuju tuneli. Poreklo te mreže poput londonskog metroa tumači se vinarskom i trgovačkom tradicijom, ili izbegličkom strepnjom.
Međutim, zbog opasnosti od urušavanja, prave dubine nisu otkrivane, pa o dimenzijama i vijugama podzemnog lavirinta niko nije imao realnu predstavu, što je odgovaralo mašti u kojoj su tajni sentandrejski tuneli prokopavani čak do Budima.
Ulazeći u ta nepoznata podzemna prostranstva kroz muzejski podrum, Ičvič je imao utisak da ga uvlači crna rupa. S kamerom na ramenu, na koju je prikačiolampu da izbacuje svetlo potrebno za snimanje, prolazio je, oprezno, pored g. Molerovih slika, i slobodnom levom rukom skidao sa njih one mekane krpe u koje je slikar zamotao ikone.
Ičvič je napredovao sporo jer se osećao kao u staklenom lavirintu u luna-parku gde čovek lupa čelom o prozirne zidove.
Zanosio se.
Više nije mogao da razlikuje svetove viđene desnim okom u kameri i levim napolju, pa ni svetove osvetljene lampom od onih u polutami i dalje u tmini.A pogotovo nije bila jasna granica između samoga podruma i slikanih prostora. Ikone su bile naslonjene na zidove jer bi se u vodoravnom položaju jedna na drugoj slomile od svoje težine; ovako pak, poslagane uspravno, ali bez ikakvog sistema, delovale su kao stvarni prostor, naročito u Ičvičevim očima u kojima su dimenzije i proporcije zbog kamere bile pomešane.
Izgledalo je kao da iza g. Molerovih ikona nema zida, nego slike vode u nove dubine.
Taj utisak stvarale su i same ikone, farbane na staklo s obe strane, bez uobičajene slikarske perspektive. Između njih, tamo gde se nazirao zid, na nekim mestima zjapile su rupe, ulazi u produžetak podruma i njegove ogranke; nekad samo u omanju ćeliju, drugde pak u dugačke hodnike i tunele.
Ošamućen, Ičvič često nije znao da li ulazi u jamu ili prekoračuje prag na slici.
Neke ikone je, spotičući se o njih, šutnuo i oborio.
Uvideo je da ne može sam jer će polomiti ta fantastična stakla; morao je da zove g. Molera da ga vodi.