Sinjora Ikona
Pojavljivanjem Kuplungovih štićenica, koje su poput leptirica izletele kod benzinske pumpe na pomaškoj raskrsnici sentandrejskog druma, uzbuđenje oko misterije Sulejmanovca bilo je potisnuto.
Patrijarh Čarnojević, Venclović, Ignjatović i Crnjanski motali su se oko cura tražeći podmladak za pozorište, a Ičvič je često sedeo na jednoj izbočenoj steni na Potkamenu i gledao defile Kuplungovih devojaka obasjanih svetlom zalazećeg sunca iznad dalekih planina; činilo mu se da vidi povorku Venclovićevih modela, spominjanih u mrtvodunavskim smotuljcima.
Kuplungov biznis je bio takoreći legalan i stajao pod zaštitom viših sila, jer je svoje leptirice na njihovo radno mesto kraj druma Kuplung razvozio kamionom koji je kupio za novce od rubina iz Svedržiteljevog okvira.
I zaista, kao da ga čuva bog, Kuplung se smejao policiji; uzalud je sentandrejski islednik Kovač Kalambo napujdao na njega kerove policijskog odseka za čuvanje javnog morala: ispostavilo se da se Kuplungova podstanarska mreža može tretirati kao vrsta dislociranog izbegličkog logora; vozač iznajmljuje sobe u kojima smešta izbeglice; a nije protivzakonito što su to samo devojke, pretežno iz bivše i preostale Jugoslavije, ali i iz drugih krajeva sazrelih za izbegavanje.
U onim burnim vremenima ratova i seoba, kandidatkinja je bilo u izobilju, pa je Kuplung već i zbog toga morao da pravi selekciju, a držaoje i do estetskog kvaliteta i zanatskog nivoa.
Oglase sa prijemnim uslovima objavljivao je prvo samo u tradicionalnom obliku u novinama i na banderama, ali se kasnije obratio za pomoć Ičviču da mu reklamu firme pošalje na internet. Pošto mu je Kuplung obećao popust na devojke, Ičvič nije mogao odoleti, pa je počeo da šalje reklame u svemir.
Ponuda je bila sledeća: samostalna soba u Pomazu ili Sentandreji i rezervisano mesto kraj druma kod benzinske pumpe s garantovano velikim prometom.
Elektronski svemir je zabrujao.
Stizala su pisma iz svih krajeva sveta i raznih istorijskih razdoblja, na poznatim i nepoznatim živim i mrtvim jezicima, pisana raznim azbukama.
Dame su se raspitivale o mogućnostima dolaska u Pomaz i o putnim troškovima. Da li Pomaz ima aerodrom? Koliko treba pešačiti od Moskve? Ima li u radnjama hleba? Pošto je litar ozona u kesi?
Pristigla je i daljinska ponuda prema kojoj bi se i sami sastanci mogli ostvariti elektronskim putem.
– Ош да испробаш? – pitao je Kuplung Ičviča, ali je on odbio; nije smeo da rizikuje da ga udari struja i pogine od seksa, i to s partnerkom o kojoj zna samo to koliko kilovata troši na sat.
Ipak, uprkos bojazni od električne ljubavnice, Ičvič se upetljao u čudnu vezu s jednom, doduše ne električnom, nego možda nepostojećom ženom.
– Треба ти ова цидуља? Мал је нисам опрала. А и ове новце – prevrtala je baba Koviljka Ičvičeve džepove kada je htela da mu opere farmerke.
– Дај да видим – uzeo je papirić na kojem je pročitao tajanstveno ime i adresu:
Venerata Icona
della MESOPANDITISA
transportata
da Creta nel1670.
S. M. della Salute prega per noi
Očito, nova prijava za podstanarstvo koju je, izgleda, zapisao letos u Veneciji.
Jer sudeći po imenu nova dama bila je Italijanka; Ičviča je posebno uzbuđivalo što se ona zove “Ikona”. Da li je moguće da zaista postoji žena s takvim imenom, ili mu se neko podsmeva što veruje mrtvodunavskim glupostima o Venclovićevim modelima?
U nadi da ipak nije u pitanju zafrkavanje, rešio je da sinjori Ikoni napiše pismo. Samo, zbunio se kao Crnjanski (“Само, то више нисмо ми...”, Lament nad Beogradom) – na kom jeziku da joj se obrati; Italijanski nije znao, mada sve zavisi koliko je čovek popio; čika Tić tvrdi da je na Akropolju, nacugan od tamošnje mastike zvane “uzo”, tečno govorio grčki i nije kriv što ga policajci nisu razumeli: “Они нису пили мастике.”
Ičvič je razmišljao šta piju Italijani, zatim se setio da je za njih latinski jezik isto kao za Srbe staroslovenski, pa je na razglednicu napisao poznatu latinsku izreku:
“Alea iacta est.”. Adresa: Mesopanditisa, ulica Transporta da Creta, broj nel1670. Italia.
Ali razglednica se vratila kao neisporučiva, s oznakom da je grad Mesopanditisa nepoznat.
Preostala je dakle mogućnost da sinjoru Ikonu dosegne na internetu, ali nije znao njenu elektronsku adresu; snuždeno je konstatovao da se tehnika nalazi još u pelenama i da se na nepoznatu adresu ne može poslati pismo čak ni na kompjuteru.
Pomišljao je na internjet, ali su mu ruski šverceri rekli da je ono što želja gospodin tovariš tehnički nemoguće, dakle jako skupo. Morao bi da proda kompjuter, ali onda ne bi imao čime da uđe u internjet.
U nedostatku drugog rešenja, Ičvič je istakao poruku na svojoj kompjuterskoj adresi i čekao da se sinjora Ikona oglasi.
Odgovor, međutim, nije stizao. Ičvič nije znao da li se sinjora Ikona ne javlja zato što ne postoji, ili su u pitanju smetnje na Mreži koje su bivale sve češće otkad je internet stavljen ponovo u službu svojih originalnih vojnih i špijunskih ciljeva.
Najveću zbrku izazivala je takozvana pozitivna špijunaža, širenje lažnih informacija.
Ičvič je svojim ušima čuo na primer ministra koji je izjavio da su ministri susednih zemalja izjavili da su ministri susednih zemalja izjavili da susedne zemlje žele da uđu u NATO samo zato da bi lakše mogle da pregaze susedne zemlje, što je prema mišljenju ministara susednih zemalja čista laž jer susedne zemlje žele da uđu u NATO samo zato da bi se lakše odbranile od susednih zemalja ako susedne zemlje žele da ih pregaze.
Nije čudo što su takve izjave zbunile ljude koji nisu znali da je to samo šala.
Mada je baba Koviljka na primer slutila. Ičvič je u potaji snimio njen razgovor s Glavatom Natom koja je došla u Pomaz da pazari.
– Помозбог, комшинице. Дајте ми две киле белог лука...
– Две киле? Па то је дос за пет година.
– Нека га. Нек буде. Гадна су времена.
– Но! Чули сте штогођ?
– Па, чује се. Не допада ми се што су Мађари ушли у НАТУ.
– У вас?
Baba Koviljka je to izgovorila mrtva ozbiljna, pa se Glavata Nata začudila:
– Јој, пријо, ви не знате шта је то НАТО?
– То знадем. Ал ви сте рекли “у НАТУ”.
– Па морала сам ји некако деклинират, бог ји виђо с тим францавим именом.
Istočno širenje Severnoatlantskog pakta Glavata Nata nije podržavala ni iz deklinacijskih razloga, a kamoli političkih. “Изузев ако би и Москва ушла у НАТУ, па да се Атлантик протегне до Сибира.”. Ali znala je da se Zapad do te mere ne može poistočiti, pa je mislila da je onda ipak bolje da Sentandreja izostane iz novih podela i protezanja.
– Далеко јим лепа кућа! – odmahnula je baba Koviljka.
– Ал сад више и није тако далеко. А бојим се за мог лудог зета...
– Куплунг?
– Да. Здраво се захукто у то набављање станова за те дођошкиње.
– Јо, то? Ичвич каже да су нашкиње...
– Па то ми је највећа фалинга!
– Не ваља што су нашкиње?
– Не. Нашкиње су, а док се трћиду крај пута, гледају фурт у небо, знате?
– Па шта фали?
– Само то да гледаду куда лету авиони!
Baba Koviljka je zinula.
– Шпијункиње...? А полиција?
– Бојим се. Шњофају. Чак су и мене питали.
– Вас?
– Мене. Јер се и ја зовем, јелда, Нато.
– Зашто “Нато”? Ви сте Ната.
– Ал у вокативу сам “Нато”.
– Добро, само немојте да нас бомбардујете.
Glavata Nata je isplatila beli luk i otišla.
Ičvič je razmišljao. Ako je Kuplung upleten u špijunsku mrežu tobožnjih izbeglica, devojaka maskiranih u kurve koje rade kraj strateški izuzetno važnog sentandrejskog druma, može da uvuče u belaj i njega. Ičviča.
A on se tada već nalazio u škripcu i bez toga; doduše ne špijunskom, nego gorem. U ljubavnom.