Suština je uvek na drugoj obali
Legendu o nestajanju sentandrejskih Srba počeli su da grade oni sami, već od naseljavanja. Neposredno posle Velike seobe pod patrijarhom Čarnojevićem 1690. godine proricali su da će Sentandreja uskoro ostati bez Srba, jer su verovali u brzi povratak u zavičaj, a kasnije, kada su shvatili da su nove granice između velikih carstava trajno povučene kod Beograda i da za njih povratka više nema, opsela ih je svest o nestajanju u tuđini.
Strepnja od iščezavanja kulminirala je, razumljivo, pred samo nestajanje, u godinama kada je u Sentandreji bilo svega nekoliko Srba koji su znali dasu poslednji.
U stilu apokrifa, tražili su i smišljali znakove koji predskazuju poslednji trenutak.
Prvo su rekli da će bliskost poslednjeg časa nagovestiti onaj Božić ili Uskrs kada će na liturgiji u Sabornoj crkvi biti manje vernika nego svetitelja na ikonostasu. Kada su to postigli, smatrali su da će im odzvoniti onda kad više ne bude bilo dovoljno muških glava za pevački hor, a kasnije, kada ni hora nije bilo više, bojali su se vremena kada neće imati ni jednog pojca, za pevnicu.
Žene su zalelekale čuvši da je neka mlađa snaja božićni kolač – kupila kod pekara! Krstile su se na preobraženskoj igranci posle rezanja kolača i osvećivanja grožđa, kada su prvi put videle kako mlađi svet igra kolo nove mode; kao Indijanci svoj apokaliptički ples duhova, zvanirevoka, svako sam za sebe, pognute glave, preplićući i šutirajući prašinu u izgoreloj travi porte Preobraženske crkve.
Miris potonjih vremena širili su i pijanci, snuždeni zbog zatvaranja i preobražavanja starih bircuza u nakinđurene pabove; plovili su poslednji alkosi mutnom pučinom u svojim čašama i pevali tužnu pesmu:“Сами идемо сви у нове биртије.”
Živeli su u posebnoj, melanholičnoj atmosferi kojoj je svako dodavao ponešto. Advokat je smislio plan traženja odštete za poslednjeg Srbina, rukovodioci samouprave raspisali su izbore za pokojnike, a glumci su odigrali predstavu o požaru Muzeja i odlasku poslednjeg Sentandrejca u Raj.
U dijalozima predstave paradoks svesti o sopstvenoj izumrlosti rešen je gramatičkom perfektualizacijom istorijskog futura, diskursom o budućnosti kao da je ona prošla. Tom nadrealnom toku vremena u rikverc odgovarale su i kulise nameštene u stilu g. Molerovih ikona koje je stari sentandrejski piktor slikao na staklu, ali tehnički jako čudno, kontinuirano s obe strane koje su semeđusobno prelivale, ogledale i komešale.
U takvom je stilu postavljena i pozornica na Glavnom trgu, iznad kojeg su između tornjeva i dimnjaka razapeti konopci za saobraćaj nebeskih bića, dok su svemirske kulise okačene direktno na zvezde.
Gore su smešteni nebeski Sentandrejci koji gledaju požar dole u gradu gde gori Muzej, a publika je sedela u improvizovanom gledalištu oko krsta nasred trga, ali bilo je gledalaca i na terasi ispred Hužvika, pa čak i na krovovima, te se nije znalo šta je deo predstave a šta samo događaj u publici; recimo kada je neko naručio špricer, ili kada je neki mladić, da bi bolje video, s jednog krova preskočio na drugi.
Ičvičeva kamera je u velikim kadrovima zahvatala pozornicu i publiku zajedno, pa se granica između fikcije i stvarnosti brisala i spontano, a snimatelj je tu tendenciju pojačavao i namerno.
Pod uticajem g. Molerovih slika, Ičvič je već godinama sakupljao na video-traku sve što se u tim poslednjim trenucima još moglo uhvatiti.
Nagomilao je u svojoj sobi toliko kaseta da je baba Koviljka bila zabrinuta da će stara kuća biti mala, a u novu ona više nije bila voljna da se seli; u ovoj je rođena i ona i njena čukunbaba. Ičvič je ubeđivao baku da je sve to samo privremeno, dok ne presnimi sve na kompjuter; kada je unese u električnu memoriju, cela ovdašnja srpska prošlost staće u njegov džep, na disketi.
Trudio se da Sentandreju ovekoveči onakvu kakva je ona sve više bivala: u stvarnosti sve bleđa i nestvarnija, a u sećanjima i legendama sve blistavija i stvarnija.
Kao njegov London, mislio je Ičvič. Sedamnaest godina je maštao o Londonu u kojem je živela devojka koju je voleo bez nade, jer ih je razdvajala gvozdena zavesa, a kada je ona pala, devojka je već bila gospođa Tvist; Ičvič ju je sreo u Veneciji u crkvi Santa Maria della Salute u kojoj se, prema svedočanstvu Laze Kostića, može preći iz stvarnosti na drugu obalu.
Živeći tako i sam u opakoj situaciji u kojoj je nestvarno bilo stvarnije od stvarnog, Ičvič je bio ubeđen da je suština uvek na drugoj obali. Ili je tamo možda praznina. Kao u grobovima u kojima nema nikog. Čika Tić je na primer poginuo u avionskoj nesreći, pa mu u grobu počiva samo frula; a u grobu Glavate Nate, koja je nestala u dimu Muzeja, nema čak ni frule.
Ne ostade za njima ništa. Ništa, kaže Crnjanski.
Druga obala, mislio je Ičvič, postoji valjda samo u našim očima koje je traže. I u pričama o njoj.
Zanimale su ga pre svega te priče.
U emisiji je prikazivao ljude i događaje, slave i parastose, crkve i ikonostase, čirake i rukopise, pevnice i ripide, spomenike i kafane, svađe i veselja, krštenja i sahrane, a za svoju tajnu zbirku snimao je priče i sve ono što je od Sentandreje ostalo u sećanjima i kao čarobni vrt izraslo u glavama ljudi koji su svojim životima i stvarali i razarali te priče, jer su ih u smenama pamćenja i zaborava prenosili na jedan drugi plan, na drugu obalu.