Будимпештански трамвај

Странпутица

Тек када је трамвај стигао на последњу станицу, приметио сам да сам сео у погрешно возило. Та грешка се још и да исправити, али шта бива када се таква несмотреност догоди у животним оквирима?

Поплава

Дунав је одлучио да се накратко поново приближи људима (ако неће Мухамед брегу...). И не само то. Као и сваки учтив гост, донео је у  њихове улице и домове све оно чиме га деценијама дарују.

За разлику од реке, која, иако не својевољно, ћутке прима све што јој понуде, домаћини нису били одушевљени. Избацили су госта наглавачке, или су у најбољем случају намргођено чекали да се сам врати у своје станиште. Он је то и учинио уз обећање да ће нас, када га задужимо, поново посетити уз прегршт заслужених дарова.

Монархија

Мађарска се сасвим приближила Европи. Пешту од Беча сада дели само сто двадесет минута вожње железницом, али оптимисти кажу да за посету северном суседу ускоро неће ни бити потребно седати у било које превозно средство.

Прогрес

Лекари кажу да трећина новорођене деце у Мађарској има веома велике изгледе да касније оболи од рака. У трци за лагоднијим животом која подразумева и пестициде, нуклеарке, отровне гасове и загађену воду, себи смо обезбедили живот на дугме, али ће нас многи од оних који долазе ипак памтити по злу. Њима ће наша борба за прекидаче и екране бити трагично смешна у поређењу са њиховом борбом за који дан живота дуже.

Деспотовица

Пролазећи будимским уличицама, застао сам са групом сународника да видим кућу која је некада давно припадала деспоту Стефану Лазаревићу. Већина из групе је претпоставила да је унутра музеј, али је на једној од две плоче које се тамо налазе писало да је у згради смештено одељење Мађарске академије наука.

Мој познаник ипак није одолео да не промоли главу кроз отворени прозор. Не знам ко је у том тренутку био више изненађен – он, који је унутра вероватно очекивао самог деспота, или жена с папилотнама на глави, која је, угледавши непознатог посматрача, хитро скочила са свог француског лежаја и сасула му у лице гомилу погрдних речи.

Велеградска Сахара

Наизглед безразложно урлање адолесцената у Вацкој улици подсетило ме на запажање једног мислиоца да свакоме од нас недостаје по једна Сахара, у којој би могао да урла на сав глас. Може се то и у центру града, али би акцију урлања требало некако синхронизовати. Градске власти би могле да се побрину да у интересу менталног здравља народа једном недељно дозволе бар пет минута колективног урлања. Свако би могао да вришти, виче и завија колико га грло носи и где год се затекне – у метроу, тоалету, на пословном састанку, испод фризерске хаубе...

Ослобођена негативна енергија би свакако оставила кратких рукава психотерапеуте и нарко дилере, али би се ова земља на најједноставнији начин коначно отарасила свог вишедеценијског самоубилачког имиyа.

Помахнитали трамвај

Прошле ноћи је, кажу, помахнитали трамвај у осмом кварту кренуо без возача и зауставио се неколико станица даље, у јендеку раскопане Непсинхаз улице. Поштен свет ће од сада морати да има на уму да га у ситним сатима више не вребају само разбојници, силеyије и алкоси.

Зелена

Моја комшиница је била пресрећна када је чула да су на Факултету за заштиту животне средине уручене прве дипломе.

– Коначно је одзвонило хировима тих ваших бескорисних животиња – скресала ми је у брк док сам изводио пса у уобичајену поподневну шетњу. Залупила је вратима па не стигох да јој објасним како је мало вероватно да ће новопечени стручњаци наћи ухлебљење као шинтери градске кафилерије.

Пиромани

У излогу једног пештанског биоскопа писало је да се уторком од пола седам приказује југословенски филм „Лепа села лепо горе”.

– Погледај, ови опет нешто пале – добацио је неко из групе која се у оближњем улазу склонила од кише. Уследио је грохотан смех.

Националисти

Кажу да је један Американац, члан мисије НАТО-а у Босни отпуштен из службе због – српског национализма. Сликао се испред путоказа за Пале са српском заставом и три уздигнута прста.

Нема, значи, сумње да ће и Фрањо Туђман због наклона црвено-бело-зеленој тробојци у Пешти добити шут-карту из Банских двора. Тај окорели мађарски националиста!

Ћелавац

Познаница ми је испричала како је неки млади ћелавац претукао њеног мужа када га је чуо како у аутобусу говори матерњим језиком. Човек је на очиглед путника завршио са сломљеном вилицом и четири избијена зуба. Страх од различитог а недовољно познатог, поново је преточен у о-рук патриотизам.

Кучевласници

Овећа група власника паса вечерас је с поносом анализирала изглед и интелигенцију својих љубимаца. Чули су се савети о витаминској исхрани, чешљању, васпитавању, физиолошким и сексуалним потребама четвороножаца.

Не сећам се када сам последњи пут видео родитеље да с толиким уживањем разговарају о својој деци. Када сам пре неколико дана у станици метроа упитао једну госпођу колико је стара њена ћеркица која ми је нешто гугутала из колица, жена ме је само попреко погледала и панично одгурала бебу у други крај ходника. 

Сунчаница

Људи постају све заборавнији. Чак и они којима посао не би смео да дозволи ни „а” од амнезије. Додуше, заборавност или „заборавност” може да буде и врло добар начин за неучињено. Не знам како бих прошао када бих сутра заборавио да дођем на посао, али врло добро знам како сам се осећао после данашњег сазнања да је шеф заборавио да ми уплати месечне принадлежности. Занимљиво је да је заборавност те врсте мог шефа спопала и прошлог месеца. Меморију му није освежио ни двонедељни одмор на Јадрану. Са породичног летовања вратио се преплануо, али са потпуном амнезијом. Због сунчанице. Каже да врло слабо види цифре, па и не зна колико ми плата дугује. Како је летовање постало опасна авантура... Сада просто киптим од среће што целог лета нисам мрднуо из Пеште.

Без наслова

Још нисам успео да одгонетнем шта је на слици коју сам добио на поклон. Није да се баш ни мало не разумем у сликарство, нити ми је машта слабија страна, али моја упорна мозгања ипак никако да уроде плодом. Зато сам од пријатеља формирао комисију за коју сам се надао да ће бар да наслути шта је био предмет уметникове инспирације, или да бар наслути могућу поруку. Али, ништа. Не чух ни једну једину асоцијацију.

Моја потајна нада да ћу на полеђини платна можда разоткрити мистерију пала је у воду када сам видео да је аутор своје дело оставио без наслова.

Вероватно свестан могућих „импликација”, дародавац кога сам у међувремену видео неколико пута никако да ме приупита да ли ми се допада његов поклон, или да га бар спомене. Није ми преостало ништа друго него да му се првом згодном приликом реванширам. Пре него што одаберем слику, замолићу продавца да ми открије који га од изложених радова не асоцира баш ни на шта.

Насмешени Адолф

Улични штандови за продају књига претрпани су издањима о Адолфу Хитлеру. Злогласни нацистички вођа умиљато се смешка са корица луксузно опремљених публикација, којима се ни броја не зна. Као круна овог чудног тренда, недавно се појавила мађарска верзија чувеног Хитлеровог „Мајн кампфа”.

Један приватни издавач је проценио да би му ово дело, које је свуда у свету забрањено, овде донело врло добру зараду. Показало се да човек има смисла и за бизнис и за психологију масе, јер је пре судске забране успео да распрода цео први тираж. Док су се јавни тужиоци, адвокати и делиоци правде нагађали у првостепеним и другостепеним судским процесима, штампар је без икакве друге рекламе завршио посао.

Калашњиков као лек

Клупко познате афере „Калашњиков” убрзано се одмотава. Испоставило се да су осим мађарске и хрватске владе у испоруку наоружања Загребу уочи распада СФРЈ умешане и неке фирме и појединци из Словеније, Украјине, Судана... Још само да у игру убаце и Црвени крст, па ће цела ствар да поприми хуманитарни карактер.

Психијатрија

Статистичари су установили да је у посткомунистичком периоду у Мађарској три пута повећана потрошња лекова против депресије. Број оболелих од чира на желуцу, који је такође последица психосоматских поремећаја, у последњих седам година је удвостручен. Кажу да се и број наркомана увећава астрономском брзином. Сваке године их је двоструко више. Додају ли се томе алармантни подаци о експанзији других болести изазваних начином живота, јасно је да смо највећи део „посла” обавили сами, без помоћи којекаквих катаклизми.

Адеспоте, или ко кога поткрада

Нови Закон о медијима унео је праву пометњу међу новинарске тезгароше. На већ устаљену паралелну сарадњу са више редакција, законодавац је формално ставио тачку, па ће многи припадници седме силе чије смо сторије истовремено слушали, гледали и читали од сада бити принуђени да куцају своје извештаје у само једном примерку.

Ипак, има и оних који не пристају да се тек тако одрекну „златних кока” које су им не ретко биле најуноснији извор зараде. Псеудоними, иза којих су се из комерцијалних разлога до сада крили искључиво уметници, осванули су и у дневној штампи, испод текстова информативног садржаја. Тако је мој познаник у својој новинској кући и даље Миклош, али су га читаоци конкурентских новина упознали као извесног Золтана. Каже да му је за сада довољно само једно лажно име, јер се у трећој медијској кући за коју ради (новинској агенцији) не потписује. Збуњени читаоци сада никако да похватају конце ко потписује чије извештаје: Миклош Золтанове, Золтан Миклошеве, или обојица поткрадају извештача дотичне агенције.

Чикица

Живахни осамдесетогодишњак кога сам случајно упознао на клупи у једном пештанском парку, каже да му ни дан данас није јасно зашто су југословенски партизани „побили толики народ” у Другом светском рату.

– Руски фронт је био шала у поређењу са оним што сам као војник мађарске армије видео код Сомбора. Увек су партизани нападали и никада ми није било јасно зашто.

Из поштовања према чикициним поодмаклим годинама оћутао сам питање да ли је у Сомбор ишао као љубитељ природе или је можда обилазио болесну баку.

Вожња за две форинте

Данима сам посматрао дечурлију која се трамвајем вози за само две форинте. Уместо да пониште карту коју редовно држе у руци, у апарат за поништавање убаце новчић од две форинте и тако га блокирају. Пред контролором затим следи прилично убедљива прича: ево, имамо карте, а покварени апарат је ваш проблем.

Поучен овом досетком, данас сам одлучио да и ја будем „паметан”. Тек што је мој новчић готово нечујно звецнуо, однекуд се створио контролор.

– Знате, ваш апарат... – муцајући покушах да му објасним зашто је моја карта остала гланц нова и после уласка у трамвај.

– Јесте господине, овај апарат је очигледно покварен, али у возилу постоји још шест исправних. Један такав је управо преко пута Вас – одговори човек спремно и изби ми из руку сваки аргумент за даљу одбрану.

Формалности око примопредаје осам стотина форинти обављене су на једнострано задовољство.

Право на селидбу

– Ја ћу теби ове твоје, ти мени оне моје, па смо квит!

Да је реч о сличицама, лоптицама-скочицама или крпицама, овакво резоновање би била само примењена варијанта оне народне о чистом рачуну и дугој љубави. Али није. У овом случају предмет могуће трампе су људи.

Политичар који никако да смисли куда са стотинама хиљада „прекобројних” држављана, добио је излив великодушности: омогућиће мањинцима да без икакве препреке оставе све и крену пут матичне земље. Промена држављанства спада у „посебне погодности”. Од суседне државе заузврат тражи да му врати „оне његове”, који су ко зна када и због чега одлутали у комшијско двориште.

Од дивоте ове замисли, онима који су изједначени са пернатом живином је све хладније око срца: хоће ли театарски пројекат (трагедија), који је осмишљен и бриљантно изведен нешто јужније, ускоро кренути на своју северну турнеју?

Мед и млеко

Статистичари су разуверили и оне малобројне који су веровали да у овој земљи теку мед и млеко. Прескупи мед већ одавно купују само они који се њиме лече. Слично је и са млеком. Цена од четири форинте по литру од пре десет година, сада је само део носталгичних успомена старије и средовечне генерације. Ко се ужели његовог укуса, од стотке ће назад добити само неколико форинти. Ето зашто је у протеклих десет година трећина љубитеља млека отказала љубав белом напитку. На мед и млеко сада могу да рачунају само они којима ни остала животна задовољства нису страна.

Чајнатаун

Оно што никако да пође за руком појединим мањинама у Мађарској, без по муке успева Кинезима и Арапима. Првих је само у Будимпешти више од десет хиљада, а и ови други могу да се похвале завидном бројком. У полицији кажу да је већина жутих и мрких већ конкурисала за трајно настањење или добијање држављанства. На столу су и њихови захтеви за одобравање статуса националних мањина. У томе их за сада спутава то што тешко могу да докажу да на овим просторима вуку најмање стогодишње корене. Они, међутим, не губе оптимизам. Кажу да ће стрпљиво сачекати још коју деценију, како би испунили и тај услов за сврставање у ред „домаћих”.

Мислим да ће се Чарнојевић тада дефинитивно преврнути у гробу. Сада се само мешкољи.

Добри момци

Без службе је остало неколико десетина полицајаца широм Мађарске. За више од четрдесет је доказано су поодавно променили табор, асистирајући у прљавим работама онима које је требало да гоне. Хоћете ли после тог сазнања смети да зовете полицију ако вечерас затекнете обијен стан? Ко вам гарантује да они који ће на ваш позив доћи да претражују, испитују и снимају, неће већ сутра то поново да учине, али без вашег знања?

Позориште

Сваког дана посматрам тамнопутог човечуљка како искривљених ногу и савијен готово до земље пресреће пролазнике на тргу, покушавајући да од њих измоли коју форинту. Кад му досади, пребаци штаку преко рамена, исправи се и убрзаним кораком крене даље. Не схвата да му је на дохват руке и лакши и уноснији бизнис. Берући кукуруз или воће, са упола уложене енергије би могао да заради далеко више него овде, на прљавом градском асфалту, удаљен само метар-два од аутомобилских ауспуха. Осим ако паћеничким гримасама и ногама намештеним у Х не усавршава свој не баш бриљантни глумачки дар.

Туђманови „хусари”

У мађарској и хрватској штампи учестали су написи о плаћеницима (тзв. драговољцима) из Мађарске, који су за време „домовинског” рата притекли у помоћ Туђмановим бојовницима. Већина њих је сада осула дрвље и камење на хрватске власти које на све могуће начине настоје да их се отарасе.

Извесни Ђула Келемен у новинама јадикује како он и његови саборци већ две године не примају плату. Држава им је, кажу, укинула право на бесплатно лечење, иако су многи од њих после војевања на славонском ратишту остали трајни инвалиди. Уз право на пензије и инвалиднине, ускраћена им је и могућност сталног боравка у Хрватској.

Да сам на Ђулином месту, не бих толико инсистирао на уновчавању вишегодишње лојалности Туђману. Неки који су то чинили, сада уживају сву пажњу – у Хагу.

Где је Ара?

Осећам да би ми мој пас, када би умео да говори, сасуо у лице бујицу најпогрднијих увреда. Нисам имао стрпљења да сачекам термин који ми је заказао псећи фризер, па сам одлучио да се лично окушам у шишању своје четвороножне љубимице.

После пуна три сата штрицкања, звецкања, зујања, режања, хукања и по којег гласног размишљања на рачун псеће фамилије, резултат је био (не)очекиван: Ару није препознао нико од наших суседа. Док сам је изводио у шетњу, сваки сусрет са комшијама је био пропраћен питањем: „А, где је Ара?”.

Тако је моја сирота пулика напрасно постала аска. У жељи да је лишим могућег стреса, сада се трудим да јој педагошким методама укажем на сву погубност њених покушаја да се приближи огледалу.

Монте Карло

Када сам случајном саговорнику у трамвају рекао одакле сам, унео ми се у лице са осмехом пуним ироније: „Можете да будете само Србин, Хрват или Бошњак. Каква Југославија?! Па она већ годинама не постоји”.

– Знате господине, Југославију сада чине „Сзербиа éс Монтенегро” – покушах на брзину да га упутим у основне појмове политичке географије.

– Ко, Монте Карло? Не верујем, али нека Вам буде – одбруси незнанац и изађе из трамваја, сумњичаво вртећи главом.

Ћаскања „у два ока”

Надам се да нисам једини који је приметио да су људи масовно почели да разговарају сами са собом. Та појава се више не своди на безазлено певање у купатилу. Сада се на улици, у возилима градског превоза, продавницама, ресторанима, испред шалтера, могу срести они који без саговорника воде читаве расправе о ценама, НАТО-у, неучтивој омладини или најезди странаца. Док једни шапућу себи у браду, други гласно „разговарају” у ходу. Трећима је пак за ћаскање са њиховим другим „ја” потребно мало више енергије и времена, па заседну на неком јавном месту не би ли се сити испричали.

Ова својеврсна зараза изгледа не бира ни животно доба ни друштвени статус. Више ме не чуди ни када елегантно обучен, ужурбани пословни човек, на улици почне да прави гримасе и гестикулира рукама, очигледно убеђујући свог пословног партнера у генијалност неког бизниса. Штета је једино што ће евентуални профит од тог посла за коју годину морати да утроши на третмане у установи где ће уместо замишљеног, имати правог слушаоца – у белом мантилу.

Захлађење

После календарског лета, леђа нам је окренуло и михољско. Радијатори су од данас поново топли, али то не значи да ће тиме свима бити пријатније. Они који се жале на хладноћу око срца, мораће да се сналазе другачије. Централно грејање је за њих промашена инвестиција.

Писоари

Пословни људи који у потрази за што уноснијим бизнисом остављају огромне суме новца агенцијама за испитивање тржишта, очигледно ретко излазе из својих луксузних лимузина. Да то чине чешће, схватили би да их златна кока чека усред градског језгра.

Ланац градских ВЦ-а био би подухват који би некоме могао да донесе поприличну добит. На такав закључак упућују колоне младих весељака, који уместо тоалета, већ с првим сумраком опседају цветне жардињере у новопоплочаном делу Вацке улице и жбуње оближњег парка на Тргу Февам. Када би бар с времена на време увече дошетали до краја главне пештанске улице, они који за унеређеност центра града оптужују нас, поштене власнике домаћих животиња, брзо би се уверили да од силне гужве, сироти четвороношци једва успевају да се изборе за место на којем ће обавити своје физиолошке потребе.

Франк-ајнштајн

Психичко стање сваког осмог детета у Мађарској, лекари су окарактерисали као душевни поремећај. Психијатри кажу да главне узроке све већег броја психопата међу малишанима треба тражити у нереалним очекивањима родитеља да њихова деца буду мали Ајнштајни. Нису занемарљиве ни трауме које изазивају уочљиве социјалне разлике међу децом. Она, наравно, нису у стању да разумеју позадину тих разлика, али многа од њих и те како пате када схвате да никада неће имати оно што је за неке њихове вршњаке одавно део свакодневице.

Неки родитељи-мегаломани ће почињене грешке вероватно увидети тек када са својим малишанима прекораче праг установе коју су до сада спомињали једино у по некој несланој шали.

Амбасадор у пеленама

И најмлађи Хабзбург је стао на луди камен. (Не)суђеном наследнику круне су за животну сапутницу одабрали корпулентну немачку принцезу, па је избегнута опасност да венама ове династичке лозе, уместо плаве, проструји крв неке друге боје.

Мађарски званичници, који су у базилици Свети Стефан увеличали чин венчања, а затим и свадбено весеље, су међу реткима који су обичај стицања принчевске титуле рођењем, почели да примењују и на амбасадоре. После оца Хабзбурга (амбасадор Баварске при Европској Унији), сличну титулу је добио и син Хабзбург, али у Мађарској. Имена будућих амбасадора ће се, значи, убудуће знати још у породилишту.

Гранате

У Будимпешти поново праште бомбе. Разлетеле се као конфете. Новокомпонованим бизнисменима ни мобилни телефони нису помогли у успостављању иоле нормалне међусобне комуникације. Постало је далеко јефтиније купити гранату и преко ње послати поруку пословном партнеру, него плаћати папрене импулсе мобилних направа.

Твртко

Твртко Вујић, маскота Мађарске телевизије, опет је промашио тему. Југословени су дошли и прошли, али је стадион Ференцвароша на његово велико изненађење, остао читав. Овај амбициозни младић није се штедео како би делић србофобије, којом је до недавно обилато китио своје извештаје са бивших југо-простора, унео и међу гледаоце ТВ преноса фудбалске утакмице Југославија – Мађарска. Не либећи се да коментатору ускочи готово у уста, у више наврата је детаљно известио гледаоце о томе ко је коме међу југословенским навијачима споменуо само матер, а ко коме целу фамилију. У једном тренутку је, чак, сав задихан, похитао први да јави како се навијачи из суседне земље спремају да сруше стадион.

Испоставило се да је овај (не само физички) лутајући репортер поново усмерио своје антене у погрешном смеру. И те каквог разлога за револт имали су мађарски навијачи, после седам лопти које су завршиле у мрежи њихових пулена.

Од јутра до мрака

Померањем казаљки на часовнику уназад, крај радног времена се готово поклопио са првим мраком. Сада су потпуно у праву сви који својим шефовима као аргумент за тражено повећање плата упућују примедбу како раде од јутра до мрака.

Гатара-комерц

Заједно са другим птицама-селицама, у Пешту су долетеле и југо-гатаре. Не знам да ли на метли, усисивачу или каквој другој направи, али су пристигле и распоредиле се на прилично елитним локацијама. Једна је, како чујем, отворила офис усред Вацке улице, само пар стотина метара од српске цркве. Окрећу се тамо карте, шоље, лете боб и пасуљ, а упомоћ се призивају и душе покојника.

Као и све пословне жене, и ове педантно планирају своје обавезе, па не би ни требало покушавати улазак на мала врата. Ако вам није заказано, ништа од услуге. Други услов се подразумева: тамо се не иде празног yепа. Најјефтинији луксуз је гледање у шољу. За сат времена – две хиљаде форинти (у цену је урачуната и попијена кафа).

Призивање умрлих и враћање у прошлост су, кажу, сложенији захвати, па је и тарифа скупља. Питање је само има ли муштерија право на повраћај новца ако покојник којим случајем одбије да се врати тамо одакле је дошао, или се испостави да је после враћања клијента у прошлост гатара изгубила концентрацију за путовање у обрнутом смеру?

НАТО-манија

Пола милијарде форинти које је мађарска влада уочи референдума о приступању земље НАТО-у уложила у популаризацију те војне организације, учинило је своје. НАТО се увукао где год је могао, од дневне штампе до брачних постеља. Нису заобиђене ни најгледаније емисије Мађарске телевизије. Мало ко се замисло над чињеницом да је једна од њих намењена најмлађима, а да друга спада у такозване породичне серије, које су свуда у свету поштеђене маркетинга те врсте.

Овде ипак нису хтели да ризикују. Мало тортуре над гледаоцима је по некима мање зло од бруке која би могла да пукне ако „неупућени” народ Европи да корпу.

Родео

Да су путници трамваја број 1340 који је данас саобраћао на линији двојке били мало неопрезнији, трагедија би била неизбежна. Возач је на свакој станици заборављао да затвори врата (или није приметио да су покварена), па су се путници од Кошутовог трга до Моста слободе возили уз појачану вентилацију. Да је неко по навици покушао да се наслони на врата, завршио би у пластичној кеси. Та опасност је чак запретила и онима који су били опрезнији. Трамвајyија је у једном тренутку укочио тако нагло, да су многи једном ногом већ били на тротоару и пре него што се возило зауставило. Извињење нисмо чули, а не верујем да га је ико и очекивао. Људи су били срећни што су им после ове авантуре све кости остале на броју.

Трећина - већина

Мађарски политичари и поред дебакла њихових фудбалера могу да одахну. Репрезентација неће отићи у Француску, али ће зато земља ући у НАТО. Тако је одлучио народ. Осамдесет пет посто је, кажу, гласало ЗА. Али, ако се тај холограм погледа из другог угла, утисак је нешто другачији. Дода ли се онима који су бојкотовали гласање број грађана који су заокружили одговор НЕ, испада да је са уласком земље у НАТО сагласно нешто више од трећине држављана са правом гласа.

Математика очигледно није омиљена дисциплина кројача референдумских правила, па ће Мађарска кренути зацртаном трасом и без зеленог светла већине њених грађана.

Хормонке

Неке девојке које више од свега желе да буду запажене, не примећују да ходањем на yиновским гуменим ђоновима налик штулама, само умањују своје шансе код супротног пола. Не знам како успевају да одрже равнотежу на висини од петнаестак и више центиметара. Такви ђонови су у Пешти последњи модни крик.

Крикове, али оне праве, многе до њих пуштају тек када атерирају са тих висина и осете да су им зглобови пред ишчашењем. Када би им неко искрен и добронамеран рекао да у тим свемирским баканyама личе на пацијенте са поодмаклим стадијумом реуматизма, сигурно им више не би пало напамет да праве исту грешку. За живот на високој нози ипак није довољан само дебели ђон, него и исти такав новчаник, а не ретко и образ.

Крезуба реклама

У мору рекламних плаката на којима се дизајнери надмећу маштом, осване и по неки који код потрошача изазива супротан ефекат од очекиваног. Својеврсну антипропаганду су овога пута произвели пропагандисти којима је несрећни произвођач поверио рекламирање зубне пасте „Сигнал”.

На паноима широм Будимпеште, то средство за хигијену и очување здравих зуба рекламира девојчица са широким, веома симпатичним осмехом. Дете је заиста лепо и љупко, али му недостају зуби. Произвођачу који поручује купцима да је после употребе његове зубне пасте испадање зуба сасвим нормална ствар, требало би рећи да му је бизнис узалудан све док не промени манекена.

Језик наш матерњи

Празнична најезда туриста данас је на врхунцу. У Вацкој и другим улицама ужег центра града, мађарски се готово не може чути. Осим енглеског, немачког, шпанског, италијанског, могу се разабрати и све варијанте некадашњег српскохрватског језика.

Онима који воле да прислушкују, вероватно су занимљиви разговори бивших, односно садашњих Југословена. Говорећи матерњим језиком и убеђени да их овде нико неће разумети, врло „сочним” изразима коментаришу све што им се учини интересантним: женске ноге, фризуре, задњице, мушке мишиће, робу и цене у излозима, менталитет домаћина, градску архитектуру... Зачује се и по која интимна исповест, за коју онај који је прича мисли да неће отићи даље од ува саговорника коме је поверена. Неопрезни немају појма да ће им се и овде за леђима увек наћи неко ко ће пажљиво упити сваку њихову реч. После се силно изненаде када свој случај препознају у некој смехотресној варијанти, уобличеној у виц.

После празника

Мамуран, испијен, неуредан, и овај први јануар ме подсећа на преуморну продавачицу љубави, која се рашчупетана, с великим подочњацима, размазаном шминком и поломљеним штиклама вратила с „посла”. Синоћна еуфорија је први јануарски дан претворила у издувани балон. Ко би помислио да данас било шта може да почне? По уморним смркнутим лицима случајних пролазника пре би се рекло да су тек прележали неку тешку болештину, или да их је скрхала нека велика заједничка мука. Додуше, мука и јесте заједничка. Како другачије може да изгледа човек који после свих празничних трошкова завири у свој новчаник?

И јопет...!

Њено величанство – храна, данас је морало да абдицира. Ђаконије са празничних трпеза су се мало по мало преселиле тамо где им (ни)је место – у стомаке. Сада се у облику холестерола шеткају и башкаре по нашим крвним судовима, коморама, преткоморама и залисцима.

Мађари и већина осталих су пребринули. Испратили празнике, па могу и да предахну. А ми? Овде смо најризичнија група: две Нове године, два Божића, свети Никола, свети Јован, свети Сава – све за само месец дана. Толики холестерол, а ником ни длака с главе. Чудо једно, какав народ...

Хипократ и хипокрити

Штрајкови већ одавно нису ништа неуобичајено у Мађарској. Ипак, један штрајкач је изазвао посебну пажњу јавности, јер одбијајући да прими храну није штитио своје, већ туђе интересе. Хирург из унутрашњости је побрао све симпатије када се зарекао да ће гладовати све док му држава не омогући да помаже својим пацијентима. Самоуправа која финансира болницу није имала пара за игле, конце, ињекције, па је и број операција сведен на минимум. Тек када се видело да је хирургова претња озбиљна, новац се од некуд појавио и проблем је решен.

Али, неке колеге споменутог лекара су давно пре њега почеле да одбијају да се прихвате скалпела док не зашуште форинте, иако у операционим салама имају све што им је потребно за рад. Разлика је само у томе што они своје финансијске захтеве не испостављају држави, него пацијентима – у четири ока.

Фото-гроф

На једној од падина Гелертовог брда затекао сам несвакидашњу сцену: док чикица у поодмаклим годинама упорно покушава да усмери свој фото-апарат према оближњој кући, два полицајца га ометају. У ком би год правцу покушао да направи снимак, испред њега би се нашли чувари реда. Тако је могао да слика само њихове сиве униформе.

После получасовног надмудривања, чикица је почео да се игра. Заузео је позу фотографа и заједно са апаратом почео све брже и брже да се врти око своје осе. Док је окидачем шкљоцао у свим могућим правцима, збуњени полицајци су се, на очиглед малобројних пролазника, такође бесомучно окретали укруг. Из петних жила су настојали да се у сваком тренутку нађу испред објектива и тако покваре посао упорном туристи. Када је добро изморио и њих и себе, фотограф се спаковао и ногу пред ногу, наставио шетњу.

Не знам на шта ће личити овако снимљене фотографије, али ми је актер ове сцене успут објаснио целу причу. Дошао је из Канаде да би после много деценија видео кућу у којој је рођен. Његова породица је после Другог светског рата емигрирала из Мађарске, имовину је конфисковала држава и у кућу сместила једну страну амбасаду. Пошто није могао да уђе, пожелео је бар да је фотографише са улице. Аали ни то му није било дозвољено. За чуваре реда он је само непожељни радозналац. Покушавао је да причом и темпераментним покретима прикрије тугу, али му се она видела у очима.

Ни сам није био сигуран шта би могло да испадне од снимљеног материјала. Рече како се нада да ће од фрагмената – крова, степеништа, прозора, балкона, успети да састави бар некакав фото-мозаик.

Христос се роди

И Срби из Пеште данас су обележили дан Христовог рођења. У цркву Светог Ђорђа дошли су сви који су осетили потребу да сину Божјем захвале на благодетима којима их дарује. Под сводовима древног православног храма лепо је било видети и оне сународнике који не прекорачују често његов праг. Слика с јединственим осећањем заједништва у Христовој вери пробудила ми је наду да ће се потомци оних који су своју највећу драгоценост – национални идентитет, сачували и у најтежим искушењима, ипак изборити за то знамење и под теретом савремених, наизглед сладуњавих, али много убојитијих метода удаљавања од народа коме припадају.

Летовање на Соларијуму

Одговор на питање ко је крив што Мађарска нема море, још се не назире. Увидевши коначно да од јадиковања над овом сувоземном судбином нема вајде, Мађари су одлучили да јој помрсе конце.

Они који себи не могу да приуште сезонску селидбу у топлије крајеве, пронашли су решење и назвали га – соларијум. Салона у којима се за трен ока добија имиy тамнопутих становника тропских предела, или бар њихових посетилаца, сада има на сваком ћошку. Чоколадна, какао, бакарна и друге тамне нијансе се све чешће могу видети на кожи становника главног мађарског града. Двадесетак минута излежавања под вештачким сунцем сасвим је довољно да вам суседи уделе комплимент на рачун ваше „кипарске” боје.

Многи су искрени, па одмах кажу како су се „обојили”. Али, има и оних који тако вешто скроје причу, да и сами поверују у њу. Хвале се како су управо долетели са неког вечно сунчаног острва, а уствари препричавају догодовштине које су чули од познаника. Притом забораве да су у лажи кратке ноге, па се издају неким ситним детаљем, који разголити њихову бајколику причу.

Додуше, за тих двадесетак минута под соларијумским лампама, неки, ношени маштом, можда и пропутују далеким егзотичним крајевима, па човек просто нема срца да таквом заобилажењу истине не прогледа кроз прсте.

Вантид

Полиција је почела да лењствује. Послове за које је задужена све чешће поверава другима. Изгледа да је постало исплативије, а и мање ризично, поверити откривање криминалаца грађанима уз награду од педесет или стотину хиљада форинти, него плаћати екипе иследника, позорника, фотографа, вештака, возача...

Предност је вишеструка. Прво, награда која се нуди је само кап у мору трошкова којима би била покривена гломазна полицијска машинерија. Друго, зашто би полицајци стављали главе у торбу јурећи деликвенте, када ће се тиме уместо њих бавити добровољци, којима је новац преко потребан. И најзад, ни мало није пријатно када после огромног инвестирања у једну истрагу, полицајци остану кратких рукава. За детективе-аматере то неће бити никаква брука, али би била и те каква за оне које је држава школовала за тај посао, а уз то их и плаћа.

Тенис

Човек више не зна ни ко га напада, ни ко га штити. Рекеташи се размилели на све стране. Ко неће да плати „заштиту” коју му нуде, не гине му граната испод аута или метак у чело испред кућног прага. Ако имате пара, боље платите тај харач, јер ће вас истеривање правде коштати још више.

Један пословни човек се преварио, па је после претњи уцењивача затражио полицијску заштиту. Људи од закона су се одмах одазвали позиву, али пошто ни они нису без смисла за бизнис, одмах су му испоставили калкулацију колико ће морати да плати ако жели да неко време проведе у њиховом друштву. Од испостављеног рачуна му се завртело у глави, па је закључио да ће бити боље ако уместо полицији плати рекеташима. Тако бар неће живети у свакодневном страху од нервозних бомбаша.

Друштвене игре

Цела Пешта је на ногама. Народ се дао у лов на серијског убицу, који је у тренуцима помрачења ума направио масакр у неколико будимпештанских продавница. Ономе ко га ухвати или укаже на његов траг, следи награда од пет милиона форинти.

Мотивисани овом изненадном понудом, многи своје слободно време користе како би се опробали у улози детектива. Меркају оне који предуго стоје пред излозима или им се из било којег другог разлога чине сумњивим. Не зна се ко је све кадар да из чиста мира направи крвопролиће. Пракса је показала да бакице са пијачним торбама или дугоноге лепотице у минићима нису ништа мање опасне од намргођених, необријаних типова какве виђамо у телевизијским крими-причама. Дежурни у полицији кажу да су им се телефони усијали од позива ловаца на пет милиона. Пријављује свако сваког, за сваки случај.

Храброст

Мађарска влада је међу првима подржала намеру Америке да бомбардује Ирак – рече данас радио.

Као у оној о Црногорцу који са својом женом креће на посао, па ће самоуверено:

– Ај ти само напријед, а ја ћу те куражит.

Осам година мање

Већ се зна да је животни век становника Мађарске нешто краћи него што је то случај са њиховим суседима. Међутим, мало је ко знао да та разлика износи читавих осам година. Разлог нису само самоубиства у којима ова земља предњачи. По лекарима, много важнију улогу у повећаној смртности играју начин живота и загађеност околине. Алкохол и традиционално масна исхрана са пуно зачина су међу водећим факторима ризика, а ту су и свакодневни стресови узроковани грчевитом борбом за друштвени и материјални престиж.

За Мађаре, којима релативно затворени темперамент ретко дозвољава да отворе неки од „издувних вентила”, акумулирање незадовољства и стресова је најкраћи пут до инфаркта. Они који тако живе, а срчани или мождани удар их заобиђу, у најбезболнијем случају догурају до стадијума када им разговори без саговорника и мобилног телефона постану главна занимација.

Годзила од метала

Последњих неколико јутара напуштам кућу с немом констатацијом да је излазак на улицу постао авантура прве врсте. Ни до сада вам, додуше, нико није гарантовао да вас саксија са нечијег прозора или најобичнија поледица неће осујетити да стигнете где сте наумили, али сте такве непријатности могли да предупредите обраћањем пажње испод каквих прозора пролазите и по чему ходате.

Сада је сврха такве предострожности све мања. Можете да пазите колико год хоћете, али не верујем да ћете се извући ако се против вас уротила туђа немарност или намера. Несрећници који су своје животе скончали под тонама металне конструкције на тргу Сена, сигурно да нису могли да претпоставе одакле вреба опасност. Ни криви ни дужни, страдали су у тренутку када би свако помислио да ће га пре устрелити гром из ведрог неба, него чудо најмодерније грађевинске технологије, високо неколико десетина метара. Оно сада у виду бескорисне гвожђурије змијоликог облика заокупља пажњу знатижељних пролазника и беспомоћних власника бивших аутомобила, који и да су бирали, тог кобног дана нису могли да изаберу ризичније место за паркирање.

Шала

Анонимна телефонска упозорења о наводно подметнутој бомби нису мимоишла ни Српску гимназију у Будимпешти. Ученици и наставници су евакуисани из зграде, која је затим детаљно прегледана. На сву срећу, пријава је била лажна.

У Будимпешти су овакве неслане шале постале омиљена забава беспослених шаљивyија. Готово да нема тржног центра, банке, поште, школе, пословне зграде, у коју бар једном годишње не стигне вест да је минирана. За то време, непознати егзибиционисти вероватно само који метар даље уживају у својој „духовитости”.

Богаташ или просјак

Богаташ или просјак, питање је сад?! Шта је ризичније? Чини се да је ризик подједнак, јер убијају и једне и друге. Разлика је једино у томе што парајлије по правилу путују у вечна ловишта директно из својих луксузних лимузина и са мобилним телефонима у рукама, док они без пребијене паре бивају ликвидирани на њиховим радним местима – крај контејнера, на сметлиштима и тротоарима.

Једном несрећнику се то догодило на будимском тргу Москва. Док је од аута до аута пред семафором молио за милостињу, непознати пролазник је извадио пиштољ и просвирао му метак кроз главу. Наставак приче је класика: убица је мирно одшетао, не оставивши за собом никакав траг, нити ико од очевидаца може да га опише.

За своје животе, дакле, више не стрепе само новокомпоновани бизнисмени. Ако сте богати, од неких ћете у најмању руку бити прозвани да сте „прљави Јеврејин који пљачка поштени свет”. Ако се, пак, судбина поиграла и сместила вас на тротоар, иза леђа ћете чути како сте такође прљави (Циганин или не, свеједно је), коме такође није место међу „поштенима”. Али како се круг таквих, који се убрајају у такозвани средњи сталеж, убрзано сужава, судбина оних који путују ка горњем, односно доњем делу друштвене лествице, све је више у рукама „нервозних пролазника”.

Газда

Неспоразуми између возача градског превоза и путника до сада су решавани углавном вербалним дуелима, зачињеним по којом псовком. Не сећам се да је увређени возач некада појурио путнике. А, управо то десило се у једном од трамваја број 2.

Не знам шта је био повод за свађу, али је један видно изнервирани путник изненада почео да виче и лупа по стаклу возачеве кабине, чашћавајући га погрдама. Возачу је убрзо пукао филм, па је сав зајапурен излетео и пошао према путнику. Видевши да га је сопствена лајавост довела до ситуације када ђаво односи шалу, овај је муњевито истрчао из трамваја, мислећи вероватно да је тако ствар решена. Али, не. Возач је упорно трчао за њим, јурећи га трамвајским шинама, све док му путник није умакао. Затим се вратио у кабину, љутито завртео главом и наставио да вози.

У трамвају се више није чула ни мува.

Визионар

Да понекад ни сами политички аналитичари нису довољно упознати са ситуацијом коју путем својих коментара треба да приближе јавности, показује пример једног новинара Мађарске телевизије. Он је уочи гласања косовских Албанаца за председника такозване Републике Косово, прогнозирао да ће на изборима вероватно победити Ибрахим Ругова.

Ово очекивање се обистинило, али због једне маленкости дотични новинар себи ипак неће моћи да припише визионарски дар: Ругова је на албанским изборима био једини председнички кандидат.

Исправљање кривог Дунава

Ноћас сам уловио контролора како у аутобусу прима мито. Тачније, уцењује путника. Жртва је била девојка која је у возило ушла без карте, али и без намере да на лицу места плати казну од хиљаду форинти. Контролор није имао друге него да јој напише чек са утрострученим износом, који ће платити накнадно. Тако је прва рунда њиховог сусрета завршена регуларно.

Али, већ после неколико минута, до тада намргођени контролор је развукао лице у осмех и сео тик до путнице коју је управо казнио (места је било на претек, јер је аутобус био готово празан). Његов неочекивани гест замирисао ми је управо на оно што је потом уследило, па ме је радозналост повукла корак-два ближе овом необичном пару. Бркати контролор почео је да се уноси девојци у лице правећи гримасу снисходљивог уличног препродавца сумњиве робе. Однекуд је извукао неискоришћену месечну карту и понудио јој је за осам стотина форинти. Путница се најпре мало двоумила, а онда је избројала тражену суму и узела карту. За узврат је добила остатке поцепаног казненог чека.

Не мислим да у свакој прилици треба терати мак на конац, али би и највећи ћутолог дошао у искушење да бар себи у браду прокоментарише виђену сцену. Пришао сам контролору и рекао како мислим да оно што је урадио није у реду. Очигледно се прибојавајући како би свака даље изговорена реч на ову тему пробудила знатижељу и осталих, малобројних путника, шеретским изразом лица ми је дао до знања да треба да ћутим. Нисам могао да издржим, па сам се послужио средством које стицајем околности никада до тада нисам употребио. Показао сам му своју новинарску акредитацију и рекао да ће оно што сам видео сигурно бити интересантно за читаоце. Вратио сам се на своје место, а он је журно отишао до своје колегинице из другог краја аутобуса.

Минут, два касније, на рамену осетих благи додир женске руке, пропраћен нападно љубазним осмехом и питањем: „Господине, да ли је све у реду? Ако није, можемо да се договоримо...”. Објаснио сам жени да ће најбоље бити ако се о свему договори са својим колегом. Изашао сам из аутобуса, остављајући је са гримасом некога ко је управо прогутао жабу.

Пиштољ као превозно средство

Револвери су одувек служили и као средство идентификације њихових власника. Један од заљубљеника филмских крими-сторија, данас се по угледу на своје омиљене негативце врло успешно послужио справом за убијање, како би одвратио контролора од намере да му у трамвају по други пут затражи карту коју вероватно није имао. Уместо да било шта каже, путник је наизглед случајно, ноншалантно раскопчао јакну. Свима је у очи одмах пао огроман, старински револвер, који му је висио за појасом. Оружје можда и није било право, али је контролорова знатижеља у том тренутку нагло ишчезла. Изгубио се чим су се врата трамваја отворила.

Успех

У потрази за местом под летњим сунцем, неко претражује географске атласе и глобусе, а неко Маргитино острво. И док се први нервирају што нису добили хотел са пет звездица, него само са четири и што у авиону неће седети крај прозора, други се задовољно брчкају на Палатинус базенима. Уз сендвич, кока-колу или растворени домаћи сируп од малине, у термалној или хладној води утапају свакодневне бриге. За само четири стотине форинти, добили су замену за Копакабану или Мајами Бич. Ко нема ни толико, излежава се под столетним храстовим стаблима и свежином водених капи, које на све стране баца острвска фонтана.

Блажени мир поремети једино по који колективни стриптиз млађаних авантуриста. Двадесетак тинејџера се, ко зна зашто, попело на зид фонтане висок неколико метара и сложно, на 1-2-3 окренуло голе задњице излетницима. Окупљене младе даме су се врло брзо повратиле од тренутног шока, па су им одмах упутиле ништа мање сложни аплауз.

Куче пред касапницом

Забринута што се и Мађарска сада већ сасвим приближила систему такозваних светских цена, једна службеница ми се пожалила да је пре десетак година овде дошла са платом од 700 марака и скоро да није знала где да је потроши. Сада једва саставља крај с крајем. Плата јој оде на комуналије и „традиционално јефтину” храну. Избор јесте већи него некада, али какве вајде од тога. Од бљештавила у излозима добијају се само зазубице. Као у оној о кученцету испред касапнице.

Црно-бели свет

Овога лета у моди је комбинација црног и белог (у животу то није мода – он је такав од кад је света). Комади одеће у овим бојама се веома траже. А цене су увек пратиле потражњу. Ко би да се модира са мало пара, преврће по ормарима.  Оно што је избледело или је у демоде тоновима, односи се у сервисе за фарбање. Свеже обојена у црно, чак и похабана одећа поприма изглед тек купљене. Мода, уосталом, никада није ни била привилегија богатих. Празан yеп је обично бивао само изговор за немарност, несналажљивост, недостатак креативности. Очигледан пример су узалудни покушаји једне власнице најновијег типа БМВ-а да буде модерна. То јој неће поћи за руком све док из свог аута кокетно излази са шеширом на глави у једанаест увече. На путу до „тренда” испречило јој се незнање да се дамски шешир по писаним и неписаним правилима скида већ с првим мраком.

Изопштење

Безобразлук. Шта је моје псетанце учинило нажао шоферу да га онако избаци из аутобуса?! А све је лепо кренуло: устајање у пола шест, спремање сендвича и сокова за пут, планирање слободног времена у Грабовцу... Све је говорило да ће излет са махом знаним људима бити занимљив.

И, таман се лепо ушушкасмо (ја на седишту, Ара испод), кад се огласи возач: „Е, неће моћи. Псето напоље!”. Ту се Ара нађе у небраном грожђу. О себи да и не говорим. Требало је наводно да је спакујем у некакву кутију. Као да је моја пулика кромпир, а не Божји створ.

И ништа. Не одосмо у Грабовац. Са Баћањијевог трга – право кући.

Аждаја

Ара баш нема среће. Јуче је избацише из аутобуса, а данас покушавају и из рођене куће. Комшиница је изгледа опет попила коју више. На ходнику ми рече да од лавежа мог пса има страховите ноћне море, па стално сања аждаје и остале караконyуле. Хтедох да је замолим да ми на лицу места демонстрира оно што је чула, јер ме је баш занимало како звучи Арино лајање. Ја га још никада нисам чуо. Али истог тренутка се предомислих. У случају да комшиница заиста верно дочара бес својих ноћних посетилаца, бојим се да би од мене остала само буктиња.

Бисер

Од недавно на тезгама уличних продаваца у Вацкој улици могу да се купе проспекти Будимпеште и на српском и на хрватском језику. Један носи наслов „Драгуљ на обали Дунава”, док је у заглављу другог реч „драгуљ” замењена „бисером”. Упитао сам продавца коју брошуру да купим.

– Ако сте Србин купите „драгуљ”, а ако сте Хрват, онда „бисер” – објашњава трговац.

– Али, мени су обе речи познате и користим их подједнако често. Уосталом, оне по мени и немају исто значење. Бисер је ваљда само једна врста драгуља...

– Е, па онда не могу да вам помогнем. Најбоље да узмете обе – рече мој саговорник и љутито ми окрете леђа.

У знак протеста нисам купио ни једну.

Жега

Никада ми није било јасно зашто је народ изреку о „ватри све милијој” везао за светог Илију. Другог августа, када се обично не зна шта је усијаније – небо или земља, и када само спомињање ватре води топлотном удару, она нам никако не може бити све милија.

Тако је и овог августа. Свети Илија на плус четрдесет топи све што се истопити може и само чекам да се неко сети познате изреке па да му у лице саспем аргументе о њеној бесмислености.

Али, можда је народ и био у праву. У време када је, пре ко зна колико лета настала ова изрека, није било сунчаних пега, загађења атмосфере, нити глобалног отопљавања планете. Свети Илија је тада наговештавао долазак хладнијег периода године. Али данас... Уби врелина.

И друге древне народне изреке везане за смену годишњих доба губе актуелност, суочене са убрзаним климатским променама. Тако је свети Лука све мање снежни светац. Не памти се када нас је даривао белим покривачем, иако је, судећи по изреци „Свети Лука – снег до кука”, некада то било правило.

Спаљивање жита

Сељаци су мислили да за њих нема веће муке од неродне године. Овог лета им је Бог услишио молитве. Пшенице је више него икада, али они ипак не престају да проклињу судбину. Куда са толиким житом?! Држава га углавном неће, а и за оно што откупи нерадо отвара касу.

Неки домаћини су у знак протеста почели да спаљују своју летину, верујући да ће се због тога надлежни чиновници јако забринути. И јесу се потресли. Не могавши да гледају ове тужне призоре, спаковали су кофере и отишли на летовање.

Ван тренда

Прикупљање потписа за оснивање српских самоуправа у будимпештанским квартовима било је прилика да се међусобно знани и незнани сународници чују телефоном, сретну, попричају, размене искуства и идеје. Већина ових контаката је уродила плодовима, али је било и мање пријатних сусрета. Неки од упитаних су одбили сарадњу. Признали су активистима да се без обзира на порекло, једноставно не осећају Србима. Осим породичног презимена, ништа их друго не везује за ту заједницу. Од прадедовског наслђа, у меморији коју и не покушавају да освеже, остало им је тек неколико српских реченица. Њихова деца вероватно неће знати ни толико. Само ће им оно „ић”, „ов” или „ин” на крају презимена понекад можда заголицати жељу да се распитају о својим коренима. Али не свима. Знам неке који то нипошто не желе. Боје се да ће у избледелом сећању предака назрети и понешто што не желе да знају. Није, кажу, у тренду.

Правила, правила...

Јесте да сам лети скоро увек у свом „елементу”, али не баш на плус четрдесет. То је и за сафари превише. Једино спасоносно решење данас ми је био базен. Отишао сам на један за који ми рекоше да није превише посећен, што ми је у том тренутку сасвим одговарало. Али, чим стигох, би ми јасно зашто је полупразан.

– Можете да купите карту, али да знате да не раде ни велики базен, ни сауна, ни салон за масажу, ни yакузи, тушеви су неисправни, а неупотребљив је и базен са термалном водом. Карта вам важи три сата, а у воду не можете да уђете ако немате капу на глави – понављала је жена за касом као покварена плоча, сваком госту појединачно.

– Па сад, шта је ту је. Купићемо карту кад смо већ дошли, али следећи пут... – гунђали су посетиоци.

Нисам ништа рекао, али сам помислио и урадио исто што и они. Закључао сам своје ствари у кабину и пошао ка дворишту у коме је био невелики базен.

– Хеј, а ваш сат?! Морате да га оставите овде ако мислите да уђете! – повика човек иза мојих леђа.

Узалуд сам се трудио да га убедим како у том случају нећу знати када истичу моја три сата.

– То је ваш проблем, али све драгоцености остају овде. Шта ја знам... – наставио је као навијен.

Послушао сам га и уместо три, на базену остао пуних шест сати. Без капе.

Афрички Срби

Мађарским варошима је најпре харао по злу чувени Маринко Магда – „српски убица од оца Хрвата и мајке Мађарице”, како су га у време суђења представљали овдашњи медији.

Затим је чуварима реда долијао човек који је сејао смрт по будимпештанским продавницама и месецима утеривао страх у кости и трговцима и муштеријама. Накљукана хорор-извештајима са босанског ратишта, јавност није ни постављала питање да ли је ухапшени Србин или не. Подразумевало се да јесте, а такво резоновање је прва наметнула мађарска штампа. Извештачи се, додуше, нису упуштали у очево и мајчино порекло, али су били једнодушни у процени да је име Нандор Ердељи типично српско.

Кап је прелила чашу после хапшења човека за којег се сумња да је саучесник у убиству медијског магната Фењеа. Дневни листови у Будимпешти известили су како се „косовски Србин, Нијаз Ацифи,” који је осумњичен за овај злочин, нашао иза решетака. Пештанске радио-станице су ову вест потом емитовале у својим програмима сваког сата.

Наслућујем да ће и црнци који ономад дигоше у ваздух две америчке амбасаде у Африци, за медије у Мађарској такође бити Срби. Толико смо већ оцрњени.

Вештице нашега доба

Према подацима Удружења вештица, у Мађарској тренутно ординира десет хиљада оних чије су колегинице у средњем веку спаљиване на ломачама. На хиљаду душа – једна вештица. Не видех, међутим, да је и једна пролетела на старој доброј метли или пак на њеној модернијој варијанти – усисивачу. Нема ни магичних кристалних кугли ни чаробних штапића.

Какве су то онда вештице? И деца знају да се не може вештичарити без реквизита који су уз крештави кикот од вајкада били заштитни знаци сваке припаднице ове бранше, која би иоле држала до себе. Али, како су модернизација и романтика тешко спојиве, и оне су окренуле лист. Набациле оригинал „Версаћи” перје, увукле се у стреч, магичне брусхалтере и све што уз то иде... Какве метле, какви бакрачи.

Тако је можда и боље. Покушавам да замислим шта би се десило када би се десет хиљада жена на метлама одједном винуло у небеса. Ко би преживео, причао би.

Лик и дело

На мети новог мађарског руководства нашао се дуго година недодирљиви дневни лист „Непсабадшаг”. Јавно је оптужен за „лансирање измишљотина ради блаћења нове владе”.

Новинари опет нису пазили коме стају на жуљ. Сада су у питању крупне зверке, а такве обично немају милости за онога на кога се устреме. Према законима природе, логичан наставак је – прождирање.

Јесен изненада

Затекла нас ова јесен. Још се не опорависмо од августовских топлотних удара, а на вратима је већ она која у свом коферу носи од свега тужног по мало. Моје наде да ћу се још који дан оквасити на „Палатинусу” се изјаловише. Из кратких рукава и купаћих костима – право у yемпере.

Радмила

Радмилу, наочиту девојку из Будимпеште упознао сам сасвим случајно. Већ после неколико прозборених реченица би ми јасно да потиче из породице у којој укућани међу собом говоре углавном српски. Имала је кристално чист изговор, а користила је и неке укорењене српске узречице, које ипак нису типичне за ово поднебље. Симпатично и по мало чудно за девојку која је рођена и одрасла изван матичне земље.

Међутим, када је после дужег ћаскања упитах за презиме, изговорила је неку мени чудну реч, чија је прва половина била састављена из једног старог, али некомплетног српског имена. Ипак, презиме је имало типично мађарски завршетак, па нисам могао да га сврстам међу српска. На питање да ли потиче из тзв. мешовитог брака, девојка је одговорила одрично:

– Сви смо у породици Срби, али је деда променио презиме, како би добио бољи положај у државној служби – рече Радмила и лагано спусти поглед.

Мали и ни мало пријатни тајац изгледао ми је као вечност. Некако сам ипак успео да га прекинем, потежући прву тему која ми је тог момента пала на памет. Мислим да се радило о кафи, која се већ била охладила.

Полиглоте на кило

Најстаријем занату још нико није успео да стане на пут. У зависности од друштвене климе, продаја и куповина „љубави” су некада јавно цветале, некада се уговарале по ћошковима и подрумима, али су увек биле ту, негде око нас. Последњих година се оваква купопродаја у Мађарској из мрачних сокака и паркова преселила у сама градска језгра.

Тако је и у Пешти. У тој врсти трговине одавно је престао да буде актуелан само Ракоцијев трг. Али за оне који нису превише пробирљиви или не спадају у парајлије, то место је још увек у игри. За пар хиљада форинти добиће оно због чега су и дошли, наравно, уз све ризике које куповина телесног задовољства на таквом месту собом носи –од здравствених, до yепарошких.

За разлику од њих, припадници виших, западњашких сталежа не морају да тумарају по осмом кварту. Пријатељице ноћи и њихови макрои чекају их у најосветљенијој, Вацкој улици. Пецање обично почиње на енглеском, а ако потенцијална муштерија не реагује, монолог даме или плаћеног убеђивача наставља се на немачком, шпанском, италијанском, а не ретко и на српском. Да на себи немају препознатљиву флуоресцентну одећу и на ногама баканyе високе по десетак-петнаест центиметара, човек би помислио да је реч о високим интелектуалкама – правим полиглотама.

Осим „живе робе” која на лицу места може да се пипне или штипне, макрои нуде и каталоге у којима је избор далеко већи, али и цене. То одавно чине и власници неких кафића и ресторана. Кога на лицу места не оборе с ногу намигивања постројених барских дама, конобар ће му уз јеловник понудити и „мени” друге врсте. Цене јесу високе, али врло растегљиве, јер је и овде, као и у свакој другој врсти трговине, могуће цењкање.

Али, чувари реда кажу да тако више неће моћи. Полицијски врх је лупио песницом о сто и објавио рат најстаријем занату. Споменуте газде ће имати само једну прилику да се нађу у улози макроа. Ако то учине поново, пропаде им сав бизнис. Полиција ће им истог тренутка затворити локал. Судски поступак није предвиђен, па ни право жалбе. Угоститељима и њиховим „радницама” у таквим случајевима остаје једино да се узајамно - теше.

Полицајци с кајлом

Још се није сазнало ко је дозволио да седиште будимпештанске полиције постане омиљено састајалиште шверцера златног накита. Брука је пукла и то је за сада све. А и зашто би се залазило у детаље. И вуци су нахрањени и овце остале на броју. О професионалној етици и моралу уопште, нека брину докони теоретичари.

Јувентус

Мислим да је будимпештански „Јувентус” једина музичка радио станица  која нема музичког уредника. Као кухиња без кувара. Ако такав и постоји, не би се рекло да је нарочито предан свом послу. Уредник који дозволи да слушаоци већ напамет знају које ће музичке нумере и којим редоследом бити емитоване на дотичној фреквенцији, улудо губи време долазећи на посао. Све исто – од сваког јутра до сваког сутра.

Филателија

Филателисти (тако се ваљда зову они што сакупљају марке, макар биле и немачке), могу да славе. Вредност њихове омиљене валуте је почела да расте. А таман су се забринуто питали шта се то у Мађарској збива са немачком монетом. Цене одоше горе, а она ни макац. На њихову срећу, руска криза је продрмала финансијске прилике и у Мађарској, па за марку и остале западне валуте долазе светлији дани.

Мени је до тога као до лањског снега. Није да не волим филателију, али ми из објективних разлога тај хоби никако не иде од руке.

Чуварка реда

Прохладни дани полако растерују скитнице с будимпештанских улица, тргова и паркова. Неки се још не дају. Очекују да ће им михољско лето, ако га буде, дозволити да за још који дан одложе селидбу са клупа и травњака у мрачне подруме и на друга места лишена романтике.

А и ред би био да већ једном оду. Мој омиљени паркић су на очиглед свих – и туриста и полиције, претворили у велику спаваоницу и нужник на отвореном. У ретким приликама могло се заузети по које место на клупи, али само на кратко. Смрад који се ширио унаоколо, терао је пролазнике главом без обзира.

Срећом, киша је делимично спрала наталожену нечистоћу, па се сада бар лакше дише. Уместо оних којима је тај посао поверен, ствар је у своје руке преузела природа.

Отпремнина

Доскорашњи мађарски премијер се силно изненадио када су га упитали да ли сматра исправним што је после истека мандата подигао отпремнину од два и по милиона форинти. Не сећа се, каже, тачног износа, јер је само рутински потписао папир који су му оставили на столу. Сада је тај новац брига његове жене, која, како рече бивши премијер, води бригу о њиховом породичном буџету.

Чудио се откуд уопште потезање таквог питања, када му отпремнина (осамнаест просечних службеничких плата) припада по закону.

– Годинама нисам ишао на одмор, нити сам имао слободан викенд – правда се овај политичар.

Па шта. Нисам ни ја, који ћу толики новац видети тек кроз пет, шест година. Под условом да не једем, не пијем, не плаћам станарину и на посао идем у шорцу и папучама.

Дебелгуза

Надирала је узводно. Ваљала се коритом као дебела жена, као тесто када искипи и крене према отвореним вратима. Нечујно се провукла испод Петефијевог моста и прекрила га својом кабаницом. Тако је завршио и мој Сабадшаг. Под тутњавом четрдесет седмице, која му је послужила као алиби, задрхтао је у знак поздрава. Знао је да се те вечери више нећемо видети. Пре но што је свукао своју зелену одежду и утонуо у влажни загрљај раскалашне дебелгузе, успео је само да ми намигне и угаси цигарету неког закаснелог шетача.

Сада ми је дебела била већ сасвим близу. Са Ержебет моста јасно сам видео њене масне, ваздушасте образе, подбрадак и модре, полуотворене усне. Одбијајући се о Гелертово брдо постајала је гумастија, па ми се чинило да ће се сваког тренутка распукнути и просути унаоколо не само будимпештанске мостове, него и Калемегданску и Петроварадинску тврђаву.

Искусна похотница је ипак издржала. Довукла се до мене и облизујући пуначке усне, разголитила наслаге свог сивог трбуха. Нисам покушавао да се измигољим. А и како бих? Вода је била хладна и немирна, а свети Гелерт са својим упереним благословом далеко. Знао сам да ми после њеног сладострасног кикота нема помоћи и да за мене већ сутра ништа више неће бити исто.

Имао сам још толико времена да крајичком ока видим како матори Ланц ужурбано скида своју светлећу шминку не би ли се некако извукао. Чврсто верујући у ту сулуду помисао, узвратио ми је погледом пуним сажаљења, не слутећи да ће се већ за који минут и он изгубити међу пихтијастим удовима незајажљиве белосветске љубавнице.

„Пусти, добро је...”

Фери ме је позвао да га поподне посетим. Хтео је да ми покаже стан који је недавно купио у Балатон улици. Тај простор би се уствари пре могао назвати лавиринтом, чије реновирање га је, каже, коштало читаво богатство. С једног краја дугачког балкона пуцао је видик на Дунав. Река је била веома брза, па ми се чинило да ће под налетима ветра за собом сваког тренутка повући и људе са обале. Фери планира да ту терасу, са чијег другог краја поглед пуца на већи део Пеште, претвори у двориштанце у којем ће се лети уз пићенце и турску кафу забављати с пријатељима.

Међу сликама на зиду, од којих су неке имале несумњиву уметничку вредност, налазили су се и портрети Феријевих предака. Гласом из којег је избијало искрено поштовање, показао ми је насликани лик своје баке, признавши притом да без њене заоставштине себи никада не би могао да приушти луксуз којим је сада окружен.

Испред зграде нас је сачекао нов, црвени ауди, за који ми мој домаћин рече да га је купио на отплату, по врло приступачној цени. А онда ми, стиснувши ми руку на растанку, показа трамвајску станицу са које ћу најбрже стићи до куће. Рече како би ме радо повезао, али иде у потпуно супротном смеру.

– Ма, не мари, трамваји су ми ионако постали друга кућа – рекох тек да бих одагнао његову безразложну нелагодност.

И док сам са капуљачом на глави, бомбардован баба Мартиним ћудима, стрпљиво чекао жуту двојку, испред мене је протутњао црвени ауди. За воланом је био Фери. Махнуо ми је у делићу секунде, а онда пуним гасом одјурио – у мом смеру.

Тупа празнина. Трамвај је у међувремену прошао, а да га нисам приметио. Скинуо сам капуљачу и сео на влажну клупу. Поглед ми нехотице одлута на Феријеву терасу. Сада је изгледала тако суморно и оронуло. Ни налик простору на којем се лети слуша музика и ћаска уз турску кафу.

Дунав ми је одједном био много лепши изблиза. Када сам га погледао у очи, само се насмешио и прошаптао: „Пусти, добро је...”.

Селективна осећајност

Неколико фотографија објављених у мађарским дневним новинама произвело је већи србомрзачки учинак у јавности него што ће то поћи за руком свим ,,познаваоцима српских прилика” заједно. Играјући на карту природне осетљивости читалаца када је страдање деце у питању, приређивачи листа су на насловној страни објавили фотографију уплакане, неугледно обучене и очито преплашене деце. У напомени је стајало да су то мали Албанци избегли пред српским терором. Дан касније се на истом месту нашла фотографија мртвачког сандука у коме се, како тврди лист, налази тело убијеног албанског ђака, а потом је усликан и један полицијски тенк. Сасвим довољно да они који редовно купују новине замрзе Србе за век векова и без читања извештаја о догађајима на Косову.

Од истине се не може побећи: деца јесу преплашена, а и мртвачки сандуци су све чешћи детаљ косовске свакодневице. Нико разуман не може остати равнодушан над патњама било ког човека на кугли земаљској. Али, они чија је намера да пласирањем оваквих фотографија скрену пажњу јавности на људска страдања сами су девалвирали ефекте своје наизглед племените мисије. Разлог је једноставан: од читалаца су сакрили ништа мање потресна сведочанства о патњама другог, сада малобројнијег народа. Ни речи ни фотоса о прогнаним породицама из десетина неалбанских села. Њихова деца која такође уплакана лутају од немила до недрага као да нису била довољно инспиративна фоторепортерима и њиховим уредницима. Њихове пажње нису вредна ни беживотна тела косовских Срба који завршавају преклани крај друмова, јер нису рођени као Албанци. Људи од камере и пера су ретка жива створења чија срца могу да бирају хоће ли заиграти пред несрећом малог Зорана или малог Рахмана; над беживотним телима једног Стојана или његовог комшије Абдулаха.

Гостопримство

Прошлогодишња светска брука и драконске казне нису биле довољна поука будимпештанским угоститељима. Неки од њих поново варају странце, користећи опробани рецепт: за један ручак – пет хиљада долара. Ко не плати, нека се одмах опрости са својом вилицом и ребрима. Ствар је поново попримила размере дипломатског скандала, због чега су пацке из Европске уније морали да претрпе шеф мађарске дипломатије и градоначелник Будимпеште. Инспектори су најавили да ће уз помоћ полиције одмах одвојити жито од кукоља међу власницима ресторана и кафића у ужем центру града. Ако је судити по резултатима сличне прошлогодишње акције надлежних, мађарски политичари ће и следећи пут морати да испруже дланове и стисну зубе када им на врата закуцају западне дипломате.

Мађарска ћурка

Мађарски Парламент је добио Ћурку. Ултранационалистички настројени политичар прескочио је праг од пет одсто гласова, па ће се са својим партијским друговима ускоро уселити у клупе парламентарног здања. На први поглед ништа забрињавајуће, јер готово сваки парламент има по Ћурку. По правилу их попут злих духова држе затворене у боцама, али се догоди и по који изузетак.

Мало јужније су свог злодуха пустили из боце да би им почистио кућу. Овај је тако педантно обавио поверени посао, да умало није почистио и њих саме. У боцу више неће ни да привири, па су га домаћини посадили за заједничку трпезу, не би ли га некако умилостивили. Сада седе и меркају се: док он оштри прибор за јело и облизује се, домаћини се кисело смешкају и унезверено траже врата.

Хаги

Ни ,,Хаги” није више оно што је некад био. Разнела га бомба. Од пријатног амбијента у којем се уз пробрану музику често чула и српска реч, остала је рушевина. Иза поразбијаних прозорских стакала назиру се гарави зидови, уништен инвентар и по који смркнути поглед како тумара по остацима популарне кафане. Са ,,Хагијем” су се у ваздух винуле и успомене многих који су детињство и прву младост оставили на Тргу ружа. Ни неки нови ,,Хаги” неће их вратити.

Миш из рукава

Из рукава девојке која је мирно седела у трамвају изненада је провирио миш. Мали, сивкасти мишић. Уместо да као свака нормална жена падне у несвест или бар врисне, што су запрепашћени сапутници и очекивали, девојка је страствено пољубила свог љубимца и поново га вратила у рукав. Онда је зачуђено погледала путнике. Неколико жена је панично скочило са седишта и кренуло према још затвореним вратима. Мушкарци су погледом пуним згражавања посматрали рукав, очигледно очекујући да виде хоће ли се виђена сцена поновити. Уместо било каквог коментара, путница у коју су биле упрте очи бар двадесеторо људи, мирно је из ташне извадила ,,Непсабадшаг” и почела да чита.

У једном тренутку ухватио сам себе како се знатижељно пропињем на прсте и безобразно завирујем у женину ташну. Али, не без разлога. Део ,,Непсабадшага” био је у великом луку изгрицкан и очито поједен.

Вук

Будимпештанска вучица је долијала. Недељу дана играла се мачке и миша са полицајцима по градским квартовима, уливајући страх у кости закаснелим шетачима. Надмудрили су је тек пошто је гладна и исцрпљена потпуно занемоћала. Показало се, међутим, да су два успављујућа метка испаљена непотребно, јер је животиња била питома попут кућног псића. У вучјој кожи крио се сасвим мирољубив, престрављен створ. Онај који га је изгубио никако да стисне петљу и потражи свог љубимца, вероватно из бојазни да би га могла стићи казна због противзаконитог држања дивљих звери у кући. Опет се испоставило да је појам лојалности много ближи животињској него људској врсти.

Идила

Ових дана нико никоме није толико веран као чланови нове мађарске владе својим женама. Све саме породичне идиле. Како и не би кад су им агенти државне безбедности скоро и у кревету. Испитују ко од изабраника новог премијера одлази у постељу са својом, ко са туђом женом, а ко сам самцијат.

 Чепркање по овим и још неким шкакљивим детаљима из њиховог приватног живота по закону би требало да траје два месеца. Министрима неће бити ни мало лако. Ко је од њих могао да претпостави да ће цело лето провести уз цвркут рођене жене. Какав малер...

Времеплов

Не могу баш да се похвалим да редовно пратим вести о новим техничким достигнућима, али ми се ипак чини да справа звана времеплов још није измишљена. Не верујем да то знају и организатори једне прославе који су у штампи објавили да ће се њихова свечаност одржати 1898. године.

Заинтересовани су сада на муци: где пронаћи гардеробу која неће одударати од духа времена у које треба путовати. Боје се да би, ако се позиву за враћање век уназад одазову у фармеркама, могли испасти беле вране. Ништа мање деликатно није ни питање превоза. Ко је толико храбар да у столеће буна и ратова отпутује својим скупо плаћеним четвороточкашем?

Рођендан

Будимпешта и ја прослависмо рођендан. Само што је она на обострану срећу много старија.

Што старији - то лепши. Град, наравно.

Будимпешта у црном

Будимпешта је данас у црном. На њеним улицама опет се просула крв. Четворо људи је страдало а много више повређено, пошто је подземље остварило до сада најкрвавији у низу својих паклених планова. Жртве мафијашких обрачуна нису више само они којима су експлозије намењене. Да ли ће уз „обележеног” погинути још пет, десет или педесет недужних људи, налогодавце ликвидације не занима. Замисао њихових болесних умова је остварена, а то је довољно да им улепша сањарење уз хладно пиво у некој од пештанских летњих башти. Још се и лудо забављају док гледају како полицајци легитимишу скитнице и уличне препродавце парадајза.

Стакло с неба

Сам свевишњи ме је спасао да му данас не одем на истину. Предамном и неколицином пролазника у Вацкој улици изненада се проломио прасак. У том тренутку кроз главу ми је муњевито пролетела помисао како сви заједно управо доживљавамо судбину несрећника из улице Арањ Кез. Стигао сам тек да рукама махинално заштитим лице.

Срећом, моја бојазан да ћу испред себе угледати осакаћене људе у локвама крви није се обистинила. Око нас су лежале само гомиле стакла. Сручило се са неког од спратова једне зграде право међу пролазнике. За дивно чудо, извукосмо живе главе.

Читавих двадесетак минута после овог догађаја чекао сам да видим да ли ће неко сићи да провери има ли ,,проблема” и можда покушати да објасни шта се догодило. Али, никог. Једино су конобари из оближње кафане журно уклањали комадиће стакла како би поново привукли растеране госте. Несуђене жртве су одлазећи узалуд гледале према небу. Ни на једној тераси није било живе душе. Тако никада нећемо сазнати ко је данас покушао да нам дође главе.

Да ли волим Тита

Познаница која не говори српски, замолила ме је да јој одрецитујем нешто на свом матерњем језику да би проценила колико је мелодичан. Прво што ми је пало на памет била је песмица која се својевремено налазила на првој страни мог буквара: ,,Мене тата пита да ли волим Тита, а ја тати велим да највише желим...”

,,Ох, дивно, каква мелодичност!”, узвикну моја саговорница пошто заврших декламовање. Није разумела ни реч, али сам јој објаснио да то не би ни могла, јер се у песми говори о јединственом начину васпитавања младих у мојој земљи. Текст је, уз малу корекцију, у мојој земљи примењив у свим епохама.

Рекламе

Моје комшије не воле рекламе. До тог закључка дошао сам затичући свакодневно мноштво истих рекламних порука у свом поштанском сандучету. Некоме се вероватно не мили да оде до контејнера за смеће и тамо остави поруке које клинци упорно доносе, већ се служи једноставнијом формулом. Рекламе из свог сандучета пребаци у моје и тиме реши свој проблем. Тако је једним ударцем убио две муве: уштедео је неколико драгоцених калорија које би иначе потрошио да је отишао до канте за смеће, а умирио је и своју савест, јер шарене, лепо дизајниране рекламе није згужвао, него их је наменио мени. Благодарим на таквој пажњи драги комшија, али она заиста није неопходна.

Саосећање

- Помозите браћо, Бог ће вам вратити... - пробијао се кроз масу ужурбаних пролазника глас који је једноличним молећивим тоном у недоглед понављао једну једину реченицу.

Вођен махиналном радозналошћу, поглед ми се заустави на човеку без обе ноге и једне руке. Седео је на степеницама у подземном пролазу. Рука му је била испружена према колони која је журно напуштала трамвај и силазила у подземље. Његов уморни глас је било једино што је реметило уобичајену јутарњу тишину међу још дремљивим путницима.

Док сам пребирао по yепу покушавајући да на брзину пронађем пар металних новчића којима бих колико-толико разбио сивило богаљеве свакодневице, до ушију ми допре цвркутав женски глас препун сажаљења за сцену која се указала пред нама:

- Јадан човек, није му лако. Каква несрећа...

То је нажалост било све што је средовечна пословна жена могла да учини за унесрећеног. Више од тога није ни покушала.

Крезуба лепотица

Симбол Будимпеште је почео да жмирка и намигује. Случајно баченим погледом открих да је неколико светиљки којима је одевен Ланчани мост прегорело. Додуше, три - четири комада у мноштву од неколико стотина лампи и није нека бројка, али су оне распоређене тако да посматрачу, хтео - не хтео одмах падне у очи ако која од њих затаји.

Не знам да ли су то приметили и комуналци, али је тако већ неколико дана. Стари господин који је својим бљештавилом на далеко пронео глас о лепоти овог града ипак није заслужио такву немарност, ма колико се безначајном она наизглед чинила.

Сада ме подсећа на прелепу филмску диву која љубазно отпоздравља обожаваоцима и све изгледа бајколико и гламурозно док се не насмеје. А онда се испостави да лепотици недостаје неколико предњих зуба.

(Анти)реклама

Законодавац је забранио произвођачима цигарета да своју робу рекламирају у штампи, на радију и телевизији, па су ,,дуванyије” посегле за јединим преосталим решењем: запосели су рекламне паное на најпрометнијим градским локацијама. Пушачи који још лутају око избора одговарајуће ароме имаће тежак посао. Како међу толиким звучним називима и слоганима одабрати оно најбоље, кад сваки произвођач кити своје цигарете управо тим епитетом?

На највећем броју паноа оглашава се фабрика која потенцијалне купце свог дувана настоји да придобије фотосима лепих, младих и насмејаних тинејyера. Усликани су како се весело забављају на препознатљивим шумовитим брежуљцима око Будимпеште. Због атрактивног мушко-женског друштва, фотографије подједнако привлаче пажњу пролазника оба пола. Пропагандисти добро знају да пред људском лепотом мало ко остаје равнодушан.

Али, какве то везе има са цигаретама? Шта више, наручилац рекламе је име свог дувана стидљиво сместио испод плаката, у сами доњи угао. Безуспешно сам покушавао да на једном од паноа пронађем бар нешто што бих довео у везу са цигаретама и пушењем. Не само да манекени нису ,,дуванили”, него у кадар није улетела ни једна једина кутија цигарета. Очекиваним колутовима дуванског дима такође ни трага. Напротив. Около све само зеленило - директна асоцијација на кисеоник, рекреацију и здрав живот. Као да је реклама рађена по наруyбини неке еколошке организације, а не фабрике дувана. Недостајао је једино слоган типа - они не пуше и зато су срећни. А ви?!

Не разумем се нарочито у маркетинг, али мислим да би еколози требало да награде или бар похвале овог произвођача, који (макар и несвесно) пропагира здрав начин живота на директну штету производа од чије продаје живи. Или сам ја заиста тотални непознавалац савремене рекламе...

Ликвидирани курир

Оде и „Курир”. Мада је по мишљењу медијских чистунаца припадао тзв. жутој штампи, овај лист је својим написима често скретао пажњу на неке људе и појаве о којима се и поред најбоље воље не може писати лепо. Кажу да је управо зато и угашен.

Мало ко верује званичном образложењу у коме стоји да издавач више нема пара за штампање ове новине. Питање је - зашто је онда није продао и тако покушао да надокнади бар део губитака уместо што је одлучио да лист једноставно укине. И то само три дана пошто је нови премијер најавио „изједначавање снага у медијима”. Познаваоце овдашњих информативних прилика није изненадило што се на удару овакве орјентације први нашао „Курир”, с обзиром на низ његових не баш похвалних текстова на рачун појединаца блиских врху владајуће партије.

Мрка капа за „непослушне”.

Маратон

Јутрос сам узалуд чекао трамвај. Уместо четрдесет деветке, крај мене је протутњала километарска колона људи у мајицама, шорцевима и патикама, са стартним бројевима на грудима и леђима. Сви се дали у трчање - и они од седам, и они од седамдесет седам, па и више. Шљапкали су по барицама и пркосили тмурном октобарском небу из којег им је сваких десетак минута стизало прохладно капљичасто освежење.

Шта сам друго могао него да и без одговарајуће опреме кренем за њима? Додуше не из задовољства него из нужде, јер је даље било бесмислено чекати било какав превоз на том месту. Но, мотиви нису битни. У таквим приликама важно је учествовати - макар и до прве метро станице.

Свеци на продају

Права је штета што полицијски инспектори чешће не завирују у излоге и рафове будимпештанских антикварница. За полицајце који уживају у свом послу, та места би могла бити непресушни извор врло интересантних случајева.

Продавнице овог типа су на волшебан начин постале складишта у којима се лагерује и распродаје црквено благо непроцењиве вредности. Најчешће су у питању православне иконе украшене племенитим металима, кандила, свећњаци и остале реликвије које се тешко могу сврстати у породичну заоставштину оних који их доносе на продају. Има додуше и наследства, али је много више драгоцености за које и лаик може да установи да су некада припадале православним храмовима. Они који су их се домогли класичном крађом или будзашто на неки од полулегалних начина, сада их продају за позамашне суме. Ти износи су, међутим, по правилу занемарујући у односу на праву вредност црквеног блага. Но, то је крадљивцима мало важно. Срећни су ако од једне иконе могу да уплате луксузно летовање или купе пловни ауто. Руке задовољно трљају и антиквари, јер су и они без икаквог улагања нешто ућарили.

Потрага за губитником

Прођоше и локални избори. Ко је победио? Не знам. Изгледа једино онај ко није учествовао. Сви остали тврде да су тријумфовали. Али, не зато што им нису доступни изборни резултати. Гласови су одавно пребројани, све је педантно сабрано и записано. Ко год је догурао бар до другог основне може јасно да види који су кандидати добили највеће поверење бирача.

Међутим, проста математика је растегљив појам једино за шефове политичких странака. Сви се задовољно осмехују било да су освојили двоцифрен, једноцифрен или проценат који једва премашује нулу. Свако је нашао мерило по коме је он тај који заслужује шампионску ленту. Једни се радују што су освојили дупло више гласова него на прошлим изборима, други јер су од свих странака појединачно најбоље прошли, трећи зато што је градоначелник човек из њихових редова, четврти су коначно добили присталице и у провинцији...

Једном речју - идила. Бар за јавност. Грдње и пацке које унутар странака севају зато што се могло „много више’’ по правилу остају у корпама за прљав веш.

Млин

На будимпештанској Јожеф пијаци Југословена је, чини се, више него икада. Агенције које организују шопинг у Мађарској су због великог интересовања путника утростручиле број аутобуса. Пожурио народ да се снабде, за сваки случај.

Купује се све - од доњег веша и паризера до парфема и папилотни.

- Зашто купујем оволико?! Ти као да не видиш каква је ситуација. Нека, нек се нађе за злу не требало. Нисам ја Ванга да гатам кад ће да бомбардују, кад неће. Њима то за час дуне... - рече старија госпођа пребирајући по тезги једног Кинеза и притом ми ноншалантно из руке оте једини преостали млин за млевење кафе.

Еротски посао

Претње полиције да ће се жестоко обрачунати са најстаријим занатом нису ама баш никога уплашиле. Пријатељице ноћи и њихови макрои се и даље шепуре главним градским улицама, угоститељи као и до сада уз храну и пиће гостима свесрдно препоручују и своје конкубине, а  у дневној штампи се још увек пуном паром рекламира проституција као врло уносан бизнис.

У једном берзанском листу се одмах иза класичних пословних понуда нашла посебна рубрика са заглављем „еротски посао’’. Девојкама које прихвате ефектно осмишљене позиве нуди се мед и млеко: живот у луксузним вилама овде и у белом свету уз месечну зараду и до милион форинти. Њихов једини задатак је да послушно удовољавају жељама ,,галантне господе”. Дивота једна. Чуди ме само зашто су тако повољне понуде стално отворене. Зар оне које задовоље критеријуме и добију посао тако олако напуштају живот у свили и кадифи?

Трпеза светог Гелерта

Јесен је дефинитивно ту и треба убрати плодове. Ко има шта да бере у својој башти, то чини тамо. Остали шетају брежуљцима и погледом упртим у врхове дрвећа покушавају да се домогну нечег од онога што им је мајка природа сама донела.

Тако је и на Гелертовом брду. Шетачи се размилели, па купе ли купе. У торбама оних хитријих већ су завршили сви лешници који су се нашли на земљи, па остали и немају баш превелики избор. Они старији моткама покушавају да стресу оно мало плодова што је још остало у врховима крошњи. Уз мало труда и то ће завршити у нечијем шпајзу.

А кад се разграбе лешници, добро дође и кестење. Дај шта даш, само кад је yабе.

Авет

(Дез)информација да је у друштву југословенских дипломата кроз Пешту мирно прошетао генерал Ратко Младић, осванула је на насловној страни једног дневног листа. Прича о томе потекла је из једног кафанског ћошка из којег су неке хрватске дипломате наводно гледале како генерал кога свет оптужује за ратне злочине у Босни весело испија пиво са својим друштвом за суседним столом.

- Сигуран сам да је то био он. Младић главом и брадом - изјавио је дипломата из хрватске амбасаде у Будимпешти када је дојурио у полицију тражећи да чувари реда под хитно ухапсе дотичну особу.

Полиција није ни потврдила ни демантовала такву вест, а то нису учинили ни конобари.

- Нама је сваки гост који добро попије и поштено плати драг, па био он и црни ђаво. И да смо видели генерала не бисмо вам рекли. Нека га јуре они који су за то плаћени - кажу угоститељи шеретски намигујући.

Национални кабаре

Ништа од Националног позоришта. Нова влада је одлучила другачије. Две милијарде форинти закопане у темеље здања које је требало да никне на тргу Ержебет нису биле довољан разлог да влада остане при ранијем пројекту. Надлежни су проценили да би наставак градње тако замишљене позоришне палате била врећа без дна, па је одлучено да се на неком другом месту започне изградња нешто скромније зграде. За сада нико нема идеју шта са темељима који у центру града чекају да их се неко сети. Као могуће решење споменуто је засађивање парка испод којег би се налазила јавна гаража. Међутим, убрзо је и та идеја отпала јер се неко сетио да дрвеће осим крошње и стабла обично има и корење које у овом случају не би имало куда од армираног бетона.

Ако се још мало сачека, решење ће доћи само по себи. Темељи ће бити толико стари да ће их држава, сва срећна што се коначно ослободила терета, заштитити као историјску вредност.

Мале слатке шарене

Човек више не може ни да прошета без бојазни да ће заглавити иза решетака. Поготово ако у шетњу креће са товаром дроге.

Један Турчин настањен у Будимпешти сматрао је сасвим нормалним да центром града прошета са огромном картонском кутијом пуном „екстазија”. Натоварио на леђа пет хиљада пилула дроге и ноншалантно прокрстарио Њугатијем. И још се нашао у чуду када су му убрзо на рукама шкљоцнуле лисице. Почео да убеђује полицајце како је у питању грешка, јер су у његовом пакету „само мале слатке шарене пилуле које клинци викендом гутају тек онако, штоса ради...”.  Додуше, кад изађу из дискотеке тресу се барем још три дана, али и то прође. А зар да деца не буду „у фазону”?

Јапански

Ове јесени се у нека забавишта у Мађарској уселио још један страни језик - јапански. Учитељи из земље излазећег сунца први пут су се обрели овде пре десетак година у намери да домаће становништво упознају са јапанском културом, традицијом и језиком. У међувремену је интересовање попримило такве размере да се осим на Универзитету главног града тај језик данас учи и у основним и средњим школама у још десетак мађарских градова.

Од руског више ни „р”. Ако се неко и усуди да проговории тим језиком, у најбољем случају ће бити ошинут попреким погледима посматрача. Жена која је са својом децом у тролејбусу разговарала на руском имала је нешто мање среће, јер је умало није испребијао један нервозни млади човек. Када је ослушкујући разговор препознао руски, зацрвенео се, почео да псује и прети. Видевши да нико и не помишља да је заштити, путница је ухватила децу за руке и прешла у други крај возила. Затим су сво троје панично истрчали на првој станици.

Ко им је крив кад не говоре јапански?

Нерадно време

У намери да избегну запошљавање радника у две смене, неки пештански трговци прибегавају најједноставнијем решењу: скраћују ионако максимално скраћено радно време. Уместо у девет, радње не отварају пре десет. Све би да уклопе у осам сати рада - и добру зараду и плаћање само једног радника. Купци који су и иначе гунђали што је пре девет скоро све затворено, сада имају аргумент више за љутњу.

Али, ово је још и добро. Шта ако газдама сине да би исте пословне ефекте имали и са половином радног времена? Сви бисмо били лакши за које кило. Пауза за ручак претворила би се у шопинг-јурњаву.

Срамота 

Откад је Срба, било је и подела међу њима. Без деоба дефинитивно не можемо, макар нас остало још само двоје на кугли земаљској. Мало који народ у свом језику има толико крилатица с позивом на слогу као овај. Свакако не без разлога. Семе раздора које уклето кружи нашим крвотоком, проклија где год нађе погодно тло. Авет неслоге лебди нам над главама спремна да, кад год јој се укаже згодна прилика, завитла по нама својим маљем.

Данас се пробудила у човеку коме ако ништа друго, бар посао којим се бави налаже да позива на љубав и слогу. Очито немајући аргумената да ме професионално понизи, прешао је на колосек на коме сам стицајем историјских и биолошких околности немоћан: „Заиста је велика срамота што си баш ти ту”, одбрусио ми је из чиста мира, алудирајући на мој пасош са грбом матичне земље.

Избројао сам до десет и крајњим напором успео да се уздржим од уласка у дубљи дијалог. У тренутку ми би јасно зашто нестајемо. Сурова истина.

Мала нужда - велика брука

Судбина недодирљивих је да на крају страдају од трица и кучина. Толико тога крупног превале преко главе, а живот им као разлог за слом намени неку ситницу, најобичнију глупост.

Тако је прошао и други човек мађарске полиције. Генерал који је своју високу функцију у полицијској хијерархији успео да сачува упркос бројним сменама у државном врху, завршио је каријеру јер је несмотрено обавио физиолошку потребу на једином месту на коме то никако није смео да учини. Једне вечери се на очиглед обезбеђења и видео камере „помокрио” по зиду зграде главне полицијске капетаније у Будимпешти.

То је било сасвим довољно да му од министра стигне решење о моменталној суспензији. Тврдње сведока о генераловом пијанству биле су убедљивије од његове приче о „здравственим тегобама”.

Обрачун

Ако осетите да вас велики град попут овог полако једе, морате одмах да реагујете. Не мислите ваљда да доживите судбину свега поједеног? Морате да га предухитрите. Користите сваки тренутак његове непажње да га мало по мало истиснете из улоге прождрљивца. Није лако, али се исплати. Кад приметите да сте једени, удахните дубоко и узвратите истом мером. Једите ви њега.  

Али, одакле почети? Толики град... Можда га треба начети тамо где је најрањивији. У банци. За почетак идите и одмах отворите рачун. То што сте крај месеца дочекали с петсто форинти у yепу, у овом случају не игра никакву улогу. Ускратите себи кутију цигарета и новац који сте наменили самотровању ставите на рачун. Затим га бар једном недељно брижљиво обилазите. Као болесног пријатеља. Проверавајте да ли се нешто у међувремену променило. Није битно што број вашег рачуна не зна нико осим вас. Важно је да вам то постане навика. Мало по мало и то ће се заиста догодити. Нећете моћи да прођете поред банке а да не свратите. Само присуство у маси пословних људи који журно пребирају по папирима и прате како се из часа у час мењају бројке на рачунарима службеника, може бити врло инспиративно.

У наступу такве инспирације, а и стида пред чиновницима што на вашем рачуну већ месецима није укуцана ни једна једина нова цифра, пожелећете да нешто промените. Тада ћете се одрећи и друге кутије цигарета у свом животу. И гле чуда: уштеђевина је скочила дупло. Тиме је ваш прождерач још једном грицнут.

Пошто се одрекнете и треће кутије цигарета, схватићете да вам је материјална база довољно снажна да грицкање замените првим озбиљнијим уједом. Наоштрите се и усред бела дана закорачите у позориште које сте одувек сматрали прескупим задовољством за ваш шупљи yеп. Стисните зубе и без завиривања у репертоар купите карту за прву наредну представу. Никако за сутрашњу! Можда ваш прогонитељ у међувремену добије напад апетита и узврати вам уједом баш на месту где бисте држали купљену улазницу. Зато је боље одмах.

Сигурно ћете у новој улози и себи звучати страно, али се из петних жила трудите да ваш дијалог са благајницом протекне што спонтаније. Ипак, у томе не би требало да претерујете јер немојте мислити да касирка већ после треће реченице неће доћи до закључка да сте овде новајлија. Зграду позоришта никако не напуштајте главом без обзира, већ ноншалантно, ногу пред ногу. Ако вам се то учини тежим од најтежег посла који сте у животу обавили, помислите само да сте тиме озбиљно уздрмали оног који би вас већ докусурио да нисте окренули лист.

С том мишљу крените и на представу. Кад тамо, изненађење: тик иза вас сместила се колегиница која у вашој фирми важи за опајдару. Притерани уза зид, љубазно је поздрављате и она вас из прве руке обавештава да следеће недеље гостује једно чувено позориште са популарном представом. Вама се тада отме како тај догађај нипошто не бисте смели да пропустите, а тек потом сазнате да ће и опајдара бити ту. И чик да се не појавите.

И тако се, баш као што сте неосетно постали штедиша, из недеље у недељу се преобразисте у љубитеља театра. Најпре гоњени одбрамбеним механизмом против града гутача, затим овим или оним, све док се једног јутра нисте пробудили с подсећањем да је данас дан за позориште, сутра за банку, прекосутра за рекреацију... Успут се још и одвикосте од пушења.

Звер којој сте тако стали на реп убрзо ће се претворити у мирољубиво псетанце. Остаје вам само да га дресуром направите послушним. То, међутим, не значи да ногу поново нећете употребити у исту сврху ако се животиња превише осили. Будите у приправности, злу не требало...

Ово није Србија

На позив пријатељице која се недавно запослила у једној добростојећој мађарској фирми, свратих да видим како јој је кренуло. Али, већ на вратима видех да нисам имао много среће када сам бирао тренутак за посету. Набасах на дреку и вику. Шеф, видно незадовољан, није мерио тежину речи којима је новој сарадници давао до знања да је у нечему погрешила.

– Па добро, погрешила сам и шта сад?! Ако хоћете, стрељајте ме! – узвратила му је када јој је прекипело.

– А, нећемо вас стрељати. Па, нисмо у Србији! – рече љутито шеф и ногом залупи врата, са којих истог тренутка отпаде квака. 

Први снег

Јутрос је промицао први снег, неухватљив као и магла из које се помаљао и бацао у суноврат. Титрао је над градом и расипао нада мном нека далека лица и крајолике. Све натопљено знаним мирисима.

Дисао сам дубоко и изненада сасвим јасно осетих како у плућима нећу имати довољно места за све што је у њих тако нагло почело да дотиче. И би ме страх. Нешто је морало да остане напољу. Оно што је унутра већ нашло станиште, није се дало.

Узалуд сам ширио дланове. Ничег ухватљивог не беше на њима, сем влажне студени.

Фамилија

У Мађарској се дигла силна прашина када је избило на видело да је један високи политичар за чланове своје уже и шире породице резервисао све сама руководећа места у владиним институцијама и државним фирмама. Уместо диплома и искуства, главни адут им је било то што су расли „у духу” делатности којима се дотичне фирме баве.

Мађари не знају да њихова земља није једина где таква пракса не само да није неуобичајена, већ је и пожељна. Знам владара који је поделио престо са сопственом женом, рођеног брата који се никада није бавио високом политиком именовао за амбасадора у једној од великих сила, а деци наменио дуванску, односно медијску империју. И шта то коме смета? Чему би тек могли да се надају грађани ако би дозволили да владар буде социјални случај?

2005.

Западни Европљани нису процветали од среће када су чули да је говоркања о пријему Мађарске у њихову Унију Будимпешта схватила здраво за готово. Сада се гризу за језик што су уопште спомињали било какав рок и настоје да га што више растегну. Мађарски званичници нису веровали својим ушима када су им у Бриселу споменули 2005. као годину могуће интеграције. Шеф дипломатије је, видно изнервиран, рекао како тако нешто не долази у обзир, док је премијеров аргумент била примедба да су поједине земље биле у незавиднијој економској ситуацији када су примљене у Унију, него што је Мађарска данас.

– Тачно, па их сада носимо на грбачи – гласио је незванични одговор западњака.

Доброчинство

Рођендан нестале земље је у пештанску цркву посвећену св. Ђорђу довео више верника него што их се окупи на дан било којег верског празника. Већина је стигла са „Доброчинством”. Туристичка агенција Српске православне цркве симпатичног назива је једна од ретких у матичној земљи, која у своје програме укључује и посету једином српском храму у Будимпешти. Остале за то време путницима показују лепоте и знаменитости Јожеф пијаце.

Уча

У редакцију је дошао учитељ из унутрашњости кога сам стицајем околоности тек данас упознао. Замолио ме је да му дам неколико примерака новина у којима је објављен чланак са фотографијама његових ђака. Док сам пребирао по пакетима, приметих како му на лицу лебди осмех задовољства.

– Видите, то су моји ђаци – рече, поносно показујући једну од новинских фотографија. – Формално сам у пензији, али без њих не бих могао. Трудим се да их научим нашем језику. Да знају ко су. Далеко смо од престонице, од матице поготово, али се не дамо. У селу смо организовали такву рекламу да и несрпски живаљ радо шаље малишане да уче српски. Уз троје наше деце на часове долази и четрдесет седморо других: Мађара, Румуна, Цигана... Какав енглески, какав немачки. Код нас је светски језик - српски!

То исприча и захваљујући се на новинама похита да не закасни на аутобус.

Монотонија

Откад су се бомбаши притајили, живот у Будимпешти губи на динамици. Не прашти нигде ништа. Сви мерцедеси на броју, сви кафићи читави, већ пуних осам месеци. Таман колико је нова коалиција на власти. Злобници се питају како то да су се мафијаши одједном увукли у мишје рупе иако државни врх није учинио ништа специјално чиме би их обуздао.

Ту, кажу, нешто мирише...

Марсовац

Потрага за новоизабраним председником једне од квартовских српских самоуправа је завршена. Иако његово име није било познато никоме из српске заједнице у Мађарској, то му ипак није сметало да освоји највише гласова на тзв. српској листи на локалним изборима. Када се ових дана и лично појавио, никоме од Срба није пошло за руком да се присети неког од његових предака. Мада је човек упорно тврдио да у својим венама има и српске крви, није било ни једног довољно убедљивог аргумента који би ишао у прилог његовој тврдњи. То нису били ни језик, ни презиме, а на крају крајева – ни боја коже.

Али, шта је – ту је. Изборна правила су таква и ту је причи крај. Свако је могао да се кандидује на било чијој листи, ако се осећа припадником дотичне мањине. Не сумњам да би било оних који би врло радо пристали да се осећају и Марсовцима, да је такве листе било. Боље и Марсовац с коликим – толиким хонораром, него чистокрвни Земљанин без пребијене форинте. 

Будимпешта - бео град

Град је данас под првим „правим” снегом. Пахуље су донеле свежину, разбиле нам монотонију, али су некима и преселе. Возачи са „ћелавим” гумама остали су заробљени тамо где су се затекли. Гур-гур систем је донекле помогао, али на кратко. Не може се гурати у недоглед.

Тек за нијансу боље прошли су шофери који су знали у ком грму лежи зец. Опремљени помагалима за овакве прилике нису плесали по улицама, али су због оних првих, далеко бројнијих и они платили део цеха. Мало ко је стигао тамо где је наумио без пар сати кашњења, без обзира које је надземно превозно средство користио.

Част изузетку. Превоз трамвајем показао се у датој ситуацији најефикаснијим. Додуше, само за оне који су имали довољно снажне лактове да у њега уђу. Зачудо, овога пута су изостали уобичајени попреки погледи и гунђања због гуркања или гажења без пардона. Притешњеност са свих страна Пештанци су подносили стоички. У препуном трамвају другачије се није ни могло.

Мраз

Три недеље уочи Божића „Краљица Дунава” је заблистала. Извукла из кофера новогодишњу светлуцаву хаљину и стала да кокетира. Вацка и околне улице у ужем градском центру са свих страна маме уздахе својим празничним декором. Лампиони, светиљке, украшене јелке и улепшани излози остављају у очима туриста и осталих пролазника несвакидашњу, идиличну слику.

Ипак, једна друга врста подсећања да смо пред великим празником за сада изостаје. Трговци као да никада нису чули за божићне и новогодишње распродаје. Тек понегде искрсне прецртана цена, нижа за неколико симболичних процената. Остале се и даље упорно држе, као приковане децембарским мразем.

Безимени Дароносац

Деци је свеједно ко им је ноћас долазио – Микулаш или Деда Мраз. Важно је да су нечујно испразнили своје торбе под прозорима малишана. Ко је од ове двојице дародавац, нека размрсе одрасли.

Дом

Догодило ми се нешто што се, верујем, кад-тад догоди свакоме ко бар делић живота остави на будимпештанским обалама. Док сам се враћао с путовања, ухватих себе како с нестрпљењем и све учесталије упирем поглед у даљину. Ишчекујем позната светла.

Чинио сам то и када сам пре доста година, тада као туриста походио овај град. Али та површна младалачка радозналост, лишена дубљих емоција, јењавала би већ после неколико дана са завршетком екскурзије. Тада је Пешта за мене била само диван град који треба видети. То исто о овом граду не могу да не мислим и данас. Све овде треба видети, овековечити, на тренутак зауставити време, јер ће се од тога живети, једном када мину године.

Ипак, нешто се преломило. Иста она светла у даљини, исте будимске брежуљке, исту девојку на Гелертовом брду која ми увек прва махне, опет ишчекујем али им се сада и радујем. Слушајући једнолично брујање аутобуског мотора помислих како се путовање јако одужило. Никад до куће. А онда се брецнух: „Куће? Чије куће?” Улетех у сопствену замку, коју сам дуго избегавао. Је ли овај град коначно и моја кућа? Јесу ли радовање и чежња за знаним светлима у даљини поуздани знаци да се град из којег она долазе може назвати домом?

Киосци

Празнична потрошачка грозница се захуктава. Баш према очекивањима пештанских трговаца, који су уз дозволу градских власти посадили своје киоске на свим већим трговима. Једна таква привремена колонија никла је преко ноћи и под мојим прозором. Вођен логиком да би оно што се продаје на таквим местима требало да буде јефтиније него у продавницама, изађох да осмотрим шта се и пошто нуди.

Било је тамо свега, а највише стварчица згодних за божићна даровања: од куца и меда до кућних апарата. Али на моје изненађење, све скупље него у радњама! Јасно је да су продавци у цену робе урачунали и своје цупкање на минус десет, али не разумем купце. Шта их нагони да црвени од зиме обигравају око тезги и купују нешто што могу добити јефтиније само који метар даље, у топлим радњама. 

Клизалиште

Исклизасмо се до миле воље. Остатке прошлонедељног снега прекрио је провидни светлуцави плашт ледене кише, па смо се сви милом или силом учили балету на леду. Посматрачима је без сумње било веома забавно. Ко може да се не насмеје пируети коју изненада направи елегантни пословни човек или неочекиваном јеленском скоку госпође са шеширом и пудлом?

Жена иза мене је уз пудлу понела и некакве чоколадне куглице. Покушавали смо да се једно за другим спустимо низ нагиб на стакластом тротоару, а да то не буде четвороношке. У једном тренутку, зачух само њено: „Ијууу...”, и десетине чоколадних бомбона полетеше на све стране. Осврнух се и видех је приљубљену уз саобраћајни знак. У наручју више није имала ни пудлицу ни бомбоне.

Yентлменски јој помогох да се некако докопа коловоза, али је са псетом било много теже. Трчати за њим по таквој клизавици сматрао сам потпуно сулудом идејом, али ме за мишљење нико није ни питао. Јурили смо га док није пронашло и појело и последњу чоколадну бомбону.

Подметање

Неко се лудо забавља нервима запослених у градској тржници код Моста слободе. Бар једном недељно управи се телефоном јави непознати глас и саопшти како је на пијаци подметнута бомба. Затим следи панично трчање купаца до првог излаза, склањање изложене робе у рафове и стављање катанаца на спуштене решетке пиљарница.

У општој гужви профитирају једино они који су и дигли лажну узбуну. У трку односе све што им дође до руке, унапред знајући да их ужурбани трговци или неће приметити или им усред великог посла неће бити до трчања за ситним крадљивцима.

Исти призори могли су се видети и на популарној Јожеф пијаци све док се обезбеђење није досетило да на улазе постави детекторе за откривање оружја и експлозивних направа. А онда се испоставило да им такви уређаји доносе већу главобољу него корист. Пиштали су и кад треба и кад не треба. Довољно је било појавити се са кључевима, упаљачем или хемијском оловком у yепу па да аларм зазвижди, а сумњиви су му били и они са металним дугмадима на капуту. Видевши да се са таквом техником не може изаћи на крај, чувари су се манули ћорава посла. Сада детектором „окаде” само онога ко им се на први поглед учини сумњивим.

Јесу ли лажни терористи најзад одустали од омиљене забаве или су у међувремену пронашли нову жртву за тортуру, не знам. Тамошњи неуобичајени мир наводи ме на помисао да је обезбеђење већ огуглало на телефонске анонимце, па су се ови окренули неком уноснијем лову у мутном.

Лажно представљање

У редакцију је стигао пакет из далеке Канаде. Читалац из Хамилтона шаље неколико књига старијег датума из своје библиотеке. Уз прегршт стихова, упућује и речи подршке и охрабрења. И једно питање. Није, каже, до сада пронашао никога од кога би сазнао „куд нестадоше толики Срби из Мађарске”.

Утисак је заиста да се историјска наука до сада није много задржавала на овом питању. Званично се спомиње неколико таласа новијих сеоба у доскорашњу државу Јужних Словена и то је све. О такозваном тихом нестајању се из ових или оних разлога мало говори. Историчару или социологу – ентузијасти би пажљива анализа породичних архива и односа о томе могла да каже далеко више од свега до сада публикованог.

Без било каквих истраживачких намера нисам могао да не чујем како мој познаник, представљајући се телефоном изговара неко потпуно туђе име уместо свог. Пошто ми ништа није било јасно, упитах га да ли се он то лажно представља. Тада ми стручно објасни:

– Ма не, то се на мађарском тако каже.

Самоће

У новогодишњој ноћи није свима било до весеља. Не могавши да се другачије одупру нагомиланим животним проблемима, осамдесеторо Будимпештанаца је покушало да прекрати муке самоубиством. Некима је то пошло за руком, некима није, али су сви завршили у градским болницама.

Две трећине самоубица су жене. Најлакши начин за одлазак с овог света виделе су у гутању пилула за успављивање или неког од класичних отрова. Мушкарци су се углавном одлучивали за нешто бруталнији начин: вешање. Пракса је демантовала устаљено мишљење да се мотиви за самоубиства крију махом у сиромаштву. Овога пута руку на себе дигло је много више имућнијих Будимпештанаца. Показало се да они много теже излазе на крај са породичним и душевним проблемима од људи са дна друштвене лествице. О томе се, међутим, и после трагедија нерадо говори. Лекари кажу да породице настрадалих по правилу траже да се као узрок смрти званично наведе несрећни случај. Шта је сваком од тих „случајева” претходило у људским душама, можемо само да наслућујемо.

Психолози који дежурају крај телефонског апарата за такву врсту помоћи кажу да су у прошлој години обавили осамдесет хиљада телефонских разговора из којих закључују да је отуђење међу људима достигло забрињавајуће размере. Размена по које реченице са суседима након куртоазног поздрава, за многе је посао раван рударском. О позиву на кафу да и не говоримо. А за највећи број споменутих несрећника је управо немогућност да саговорнику изнесу део свакодневних брига и тако скину „терет с душе” била кобна. Чувеном узречицом: „Договорићемо се да ме једном посетиш”, која обично не буде никада реализована (у најбољем случају једном и никад више) савест је привидно умирена. Особењаштво смо прикрили „ванредним околностима” које нам ето никако не дозвољавају да у кући, осим са собом, прозборимо коју реч још са неким. Штавише, извитопереност ове врсте је достигла такве размере да сваки покушај оног другог да изађе из чауре бива сматран дрскошћу и простаклуком. Типичан симптом те бољке је помисао: „Он? Каква кафа?! Не знам о чему бисмо уопште могли да разговарамо”.

А онда се силно изненадимо када у новинама прочитамо да су десетине наших суграђана у највеселијој ноћи својевољно отишле с овог света, што земљу у којој живимо учвршћује на убедљиво водећој позицији међу државама са највише психопата и самоубица.

Вук и овце

– Уопште ми се не допада ваше писање. Једино вам је било добро оно о Ругови – рече ми један читалац који је и поред критичких речи признао да редовно чита и наше новине и ову рубрику. Би му жао што није понео неколико последњих бројева новина, на чијим страницама је педантно обележавао све што му се није допало или је сматрао погрешним.

– Интересантан ми је, додуше, био и ваш доживљај на граници, али не знам какве он везе има са „Пештарењима” – примети читалац, не слажући се са мојим мишљењем да без обзира на назив ове рубрике понекад треба завирити и изван атара главног града, ако занимљивост догађаја то оправдава. Али без обзира на различита виђења, разиђосмо се с најбољим жељама.

Потом је зазвонио телефон. Јавила се госпођа из унутрашњости која рече да је такође редовни читалац:

– Са задовољством пратим вашу рубрику, али ми се није допало једино оно о Ругови...

Ако је некоме пошло за руком да нахрани вукове и да притом сачува овце на броју, молио бих га да ми јави како је то постигао.

Озвучено кијање

Никада нисам имао ништа против било чијег кијања, под условом да онај који кија не чини то мени у лице. Тако је било и са возачем „седмице”. Човек је кијао у својој кабини и могао је то да ради до миле воље да је претходно искључио микрофон. Овако је изгледало као да сложно поскакивање путника у аутобусу није диктирано неравнинама на путу, већ возачевим озвученим кијањем. А напад кијавице је трајао од Асторије све до Источне железничке станице.

Предах

Празнични маратон је коначно приведен крају. Шест празника – што православних, што католичких – згуснутих у непуних месец дана требало је преживети. Некако их ипак испратисмо. Празних yепова, али пуних стомака. И са подочњацима приде, као конкретним доказом да смо и овога пута били на висини задатка. Јануар, за многе најдужи месец у години, не би требало много да нас брине. Нема разлога да наслаге масти и угљених хидрата наталожене током два божићна и два новогодишња славља не издрже бар до фебруара.

Експонат

Мађарски премијер се изгледа до те мере поистоветио са својим народом да је почео да верује како је и он сам саставни део народног стваралаштва. Како другачије објаснити то што своје место види баш у згради Етнографског музеја. Народ га је, додуше, на изборима заиста политички створио, али не верујем да је тиме овај политичар добио и етнографску вредност.

Прах и пепео

Креатори прописа о сахрањивању омогућили су породицама покојника да посмртне остатке умрлих сродника убудуће чувају где им је воља. Та могућност се наравно из „техничких разлога” односи само на кремирана лица. Урне са пепелом потомци могу да положе у класичне гробнице, уграде у одговарајуће бетонске плоче на гробљу или проспу пепео међу руже које гробари потом брижљиво негују.

Има, међутим, и оних који месецима не могу да се одлуче куда са прахом. Када сам једног Будимпештанца упитао шта се налази у кутији на врху његове витрине са посуђем, тужно је одговорио: „Моја мама”.

Црвени крст

Ни сам не знам како је број мог телефона доспео у широке народне масе. Склон сам да поверујем да га је неко помешао са бројем неке хуманитарне установе и поделио свима којима је таква помоћ потребна.

У последњих месец дана добио сам пет позива чији садржаји наликују један другоме као јаје јајету: „Јао, молим вас, помозите. Први пут смо у Будимпешти, а већ нас опљачкаше мангупи на железничкој станици. За недељу дана ћемо поново бити овде и сигурно ћемо вам вратити ако нам сада позајмите нешто пара.”

Суштина молби изгледала је тако, мада су локације стварних или наводних пљачки биле различите: један је био оyепарен на железничкој, други на аутобуској станици, трећи на Јожеф пијаци. Једноме су, како рече, последњу хиљадарку узели контролори у метроу. Различите су биле и суме које су им недостајале за карту до куће – од хиљаду до пет хиљада форинти.

На срцепарајуће исповести својих саговорника нисам остао имун прва два пута. Вођен мишљу да би се и мени нешто слично могло десити у непознатом граду, нисам се много двоумио око тога треба ли им помоћи. Уосталом, пар хиљада форинти и није сума која би било кога од нас одвела у банкротство. Тако моји нови познаници одјездише задовољни „срећом у несрећи”. И више се не јавише.

После пар таквих искустава, дођох на идеју да нове „пацијенте” са сличном дијагнозом упућујем у неку од кредитних банака, али ми би жао да се на тај начин шалим са неким коме можда заиста гори под ногама. Онда сам у именику пронашао број Црвеног крста. Не знам колико ће им користити, али је буџет те установе, верујем, ипак богатији од мог.

Џепарење

Не сумњам да су неки од горе наведених несрећника заиста похарани у овом граду, јер сам се и сам чак два пута нашао на мети џепароша. У препуном трамвају где не знате ко вас и са каквом намером гура, из торбе вам може мистериозно нестати не само новчаник него и сва документа која код себе имате, а да то и не осетите.

На срећу или несрећу, мени су нестала само документа, али знам неке који су остали без целих, тек примљених плата. Ловци на  новчанике очито знају када се треба растрчати. Прсти их засврбе баш почетком месеца, када запослени примају своје принадлежности. Власти често понављају да су људи са „лепљивим прстима” Румуни које у појединим крајевима њихове земље од малена уче том нечасном занату. Само не кажу какву утеху жртва крађе добија тиме што ће претпоставити да ју је оџепарио Румун, а не Швеђанин.

Шмркљање

Ако ових дана очекујете госте, будите опрезни. Пре него што им отворите врата, без пардона их упитајте јесу ли здрави. Ако кажу да „баш и нису”, немојте да ризикујете: нека се задовоље тиме што су вас видели макар и на кратко, на ходнику. Преко прага их нипошто не пуштајте. Тај ризик би вам донео бар недељу дана боловања. Они који нису хтели да одступе од свог уобичајеног гостопримства сада се кају, али прекасно. Са гостима су у кућу пустили и вирус грипа.          

Готово половина становника Будимпеште кашље, кија или шмркће. Неки се надају да ће муку која их је снашла издржати на ногама, али је више оних које је вирус оборио у кревет. Уљеза је, кажу, најлакше уништити чајевима, лимуном, витаминима и наравно лековима које препише лекар. И уместо што замарате себе питањем како сте га зарадили, гледајте да га се што пре отарасите. Ако сте дисциплиновани, за недељу дана бићете „као нови”.

Слабо диваним мађарски...

Из сопственог искуства знам да онима који су решени да из потребе, задовољства или ината савладају мађарски језик није ни мало лако. Не само зато што овај језик није сродан готово ни једном европском, већ и због чињенице да се једноставно нема одакле учити. Од свега што се из ове области у књижарама (како мађарским тако и југословенским) може наћи је српско-мађарски речник. Ово издање штампано је почетком деведесетих година, али само у једној варијанти. Мађарско-српска верзија се ко зна због чега до данас није појавила, што самостално учење језика практично чини немогућим.

Идентична ситуација је и са уyбеницима. Нигде не нађох литературу која би почетницима помогла да уз двојезична објашњења уђу у тајне овог језика. Ако се будимпештанским издавачима још и може прогледати кроз прсте, чудно је да њихове колеге у пограничним војвођанским градовима не виде потребу за једним таквим издавачким подухватом.

Изузетак је једна београдска издавачка кућа која је пре неколико година објавила минијатурни приручник „Мађарски у свакој прилици”, заједно са сличним издањима на још неколико језика.  Мало је, међутим, вероватно да је неко видео практичну корист од ове прилично сиромашне књижице, изузев домаћица када крену на пијацу и младих који заказују љубавне састанке.

Злоупотреба положаја

По корпама и контејнерима за смеће не завирују више само бескућници и они који немају никаквих средстава за живот. Њиховим путем кренули су и запослени у градском комуналном предузећу, али не само због природе посла. Радници у препознатљивим флуоресцентно-наранyастим униформама све чешће се могу видети како пре него што испразне уличне корпе, најпре пажљиво претраже њихову садржину и за себе издвоје све што им се учини употребљивим: од пластичних кеса и остале амбалаже до остатака хране.

Попуњавају људи породични буyет. Све док их у фирми не оптуже за коришћење службеног положаја у приватне сврхе.

Јестива сукња

Једна Будимпештанка је одлучила да међу првима демонстрира креацију извесног Лука Мертеса, стручњака за хортикултуру који има нескривену амбицију да постане познати модни креатор. Реч је, наиме, о сукњи од живе траве.

Према упутству, биљка се најпре одгаја на специјалној подлози од јуте око 25 дана, а онда се преноси на одевни предмет. Кажу да је  сукњу крајње једноставно одржавати: треба је само редовно заливати и косити једном месечно.

Мањкавост је, међутим, у томе што се таква сукња може носити само у строгом центру града. Јер, шта ако жена на периферији ненадано сретне краву, козу или неког другог биљоједа?

Необавештеност

„Скинхеди” су поново походили Пешту. Момци обријаних глава с мржњом у очима и животињским изразом лица дошли су да одају пошту СС-овцима изгинулим при крају Другог светског рата у Будиму. Чинили су то препознатљивим поздравом и симболима свог идејног вође, од чијег спомињања милиони осете мучнину у стомаку. Исход онога што је потом уследило је познат: тројица повређених полицајаца и десетине ухапшених неонациста. Тридесетак их је протерано из земље, док се неколицина нашла пред судом.

Али, можда је у целој причи ипак најзанимљивија неспретност мађарске полиције у покушају да оправда своје неблаговремено реаговање. Полицијски челници наиме тврде да су били „затечени” масовним окупљањем Хитлерових следбеника, јер је по њима, само двоје грађана најавило да ће се поклонити сенима СС-оваца. Тако су због лоше процене својих шефова присутни чувари реда извукли дебљи крај. Чак су и новинари били бржи од полиције, па су снимци дефилеа ћелаваца осванули на телевизији. РТЛ клуб се, додуше, касније јавно извинио због тог емитовања, али је већ познато да су сваки деманти или извињење ове врсте ефикасни колико и сакупљање гомиле перја истрешене из јастучнице.

Чини се да после вести пренетих из неких немачких гласила мало ко верује у необавештеност полиције главног града о томе шта се спрема. Немачка тајна полиција тврди да је мађарским колегама на време проследила упозорење да око 900 скинхеда намерава да у Будимпешти организује манифестацију „Путем СС јединица”. Многи су због мећаве били спречени да допутују, али за један број ћелаваца то није била непремостива препрека. Претходно су им, како тврде немачке власти, на граници одузели ножеве, бајонете и остало хладно наоружање, што јасно говори да је сукоб са мађарском полицијом био испланиран. Као главни разлог честих окупљања неонациста из околних земаља у Мађарској, наводи се чињеница да је законодавство ове земље једно од ретких које не санкционише деловање група са фашистичком идеологијом, или то чини врло благим мерама.

Изгледа да су за државу далеко већа опасност присталице овдашње Радничке партије и неких еколошких организација. Њихове скупове по правилу прати толико полицајаца колико их није виђено ни на једном митингу неонациста.

Дистрибутери

Југословенска штампа стиже у Пешту на три начина: претплатницима - поштом, преко групе младића из Београда који једном недељно обилазе купце, или је пак донесу познаници који путују с оне стране границе. Путник намерник који би да у Будимпешти прочита понешто и на српском, а притом још није упознао овдашње српске кругове, нема готово никаквих шанси да ту жељу преточи у стварност.

Продавнице стране штампе су последње место на којима би се новине из Југославије могле пронаћи. Продавци ће вам као утеху понудити загребачки  „Глобус”, сарајевски „Љиљан”, па чак и приштинску „Рилиндију”. Узалуд ћете у рафовима покушавати да препознате заглавље „најстаријег дневног листа на Балкану” или „најтиражнијих новина у СРЈ”, како себе називају поједини београдски листови.

Они који би да по сваку цену добију нешто и на матерњем језику, мораће да се задовоље туристичким проспектом о драгуљу на обали Дунава.

СНН у Пентагону

Ко је могао и да претпостави да америчка влада сматра „Српске народне новине” битним фактором за безбедност САД-а. Сарадници овог гласила пријатно су се изненадили када су сазнали да се њихови текстови пажљиво читају и у Пентагону.

Подаци говоре да су запослени у америчком Секретаријату за одбрану били међу првим читаоцима електронског издања наших новина, чим су се појавиле на Интернету. О, каква част! Одједном се осетисмо тако важним.

Копка нас само коју рубрику Пентагон сматра најопаснијом по стабилност Америке: Наша посла, Невен, Све и свашта или можда ову...

Косовски партизани

Познаник кога сам данас срео слатко се смејао док ми је причао како је на мађарском радију чуо да је београдска телевизија емитовала неки партизански филм док су на град падале НАТО бомбе.

– Замисли, партизански филм! Па ко то још гледа?!

– Филм се зове „Косовски бој” и није партизански – рекох.

- Ма немој, као да ја не знам. А ко је тамо ратовао, ако не партизани?! – викну самоуверено и оптужи ме да заташкавам истину.

Усправни Мађари

Да је била у стању, велика жута зграда са америчким знамењем  на пештанском Тргу слободе би вечерас поцрвенела од стида. Неколицина Мађара је одбила да по препоруци своје владе завуче главу у песак. Јавно су рекли убици да је то што јесте. Ошамарили су не само yина који гази сваког на кога се окоми, већ су и својим вођама одржали час усправног ходања. Стотинак упаљених свећа било је довољно да вечерас засја цела васељена.

Мисли и емоције размењиване су погледима, убрзаним откуцајима срца, преточеним у стиснуте песнице, у нему бол оцртану на лицима и по коју сузу, хитро обрисану пре него ли стигне да окваси образ.

2000

Паралелно са бомбама које шаље на Србију, Запад се преко Интернета више него икада интересује за све што би, бар по називу, могло да има неке везе са Србима.

Тако је и са нашим новинама. Читаност превазилази сва очекивања.

У електронску верзију СНН-а се само данас укључило преко две хиљаде читалаца широм планете.

Сниматељи    

Још један протест на Тргу слободе. Стотине људи са југословенским и српским тробојкама, транспарентима, упаљеним свећама.

На лицима грч, али и олакшање што се бар звиждуком и повиком може избацити делић гнева наталоженог у дубини душе.

Оних којима су упућене поруке гневних, није било да их чују. Све је ипак педантно регистровано са највишег прозора америчке Амбасаде.

И овај, трећи протестни скуп у последњих недељу дана, забележен је на њиховој видео траци.

Момци са камером и фотографским апаратима повлачили су се у дубину неосветљене собе једино када су стотине окупљених сложно упирале прстом у њих, доказујући им колико су невешти у својој мимикрији.

Не верујем да су се стидели питања на која нису умели да одговоре. Пре ће бити да су се склаљали због бојазни да ће, не повуку ли се који метар даље, бити засути каменицама.

Њихова срца нису у стању да задрхте над питањем – колико је деце убијено њиховим бомбама. Свих ових дана, па и данас, на Врбицу. Задрхтаће можда видео трака, али њихово срце – тешко.            

Ускрс

Пешта је данас обасјана ускршњим сунцем. Лица људи које посматрам кроз прозорско окно данас су опуштенија, ведрија него обично. Више је оних који се смеју.

Млађи, али и средовечни, у тренеркама и патикама, на бициклима или ролерима крстаре градом. Неки то чине трчећи поред Дунава или се успињу уз будимска брда.

Други су пак запосели клупе и столице на Београдском кеју и окренули лица сунцу. Они са више пара учинили су то исто, али у баштама оближњих ресторана. Сналажљиви угоститељи искористили су прво пролећно сунце да од страних туриста измаме што више. Зашто и не би. То им је посао.

Мени ово пролеће није донело ни боје ни мирисе. Можда и јесте, али их не осећам.

Седим затворен у соби, са својим верним сапатницима – радиом и телефоном. Ишчекујем шта ће још јавити.

Ујутру се невољно будим. Чему, кад унапред знам да су и протекле ноћи моју земљу натапале локве крви.

Као шаховске фигуре падају мостови, фабрике, топлане, пруге, куће... Са њима нестају и људи. Они, који никада неће сазнати зашто их стиже злочин, који његови починитељи зову казном.

Ветрењаче

Нисам издржао. Употребио сам једино оружје које имам – оловку, и кренуо на ветрењаче. После сто првог понављања тврдње коментатора једног будимпештанског листа да НАТО у Србији бомбардује искључиво војне циљеве и тек по неки цивилни – када залута пројектил, мој урођено нижи крвни притисак је помахнитао. Сео сам и уредништву дотичног листа написао:

„Драги суседи,

Крагујевац, град из којег потичем, данас је у пламену. НАТО бомбе сравниле су са земљом фабрику аутомобила, у којој је било запослено више од 40.000 радника. Они, а са њима и још 200.000 Крагујевчана су без фабрике осуђени на глад.

Ноћас је до темеља срушена и градска топлана. Сто педесет људи је повређено. Подаци о мртвима се не саопштавају.

Пре мог града, идентичну судбину доживели су и Краљево, Чачак, Ниш, Панчево, Ужице... Сваки од тих градова имао је по једну велику фабрику од које је живео. Ни једна од њих није била војна. То су НАТО-ови команданти врло добро знали, али су све, без разлике, претворили у згаришта. Да не говорим о центру Београда, Новог Сада и других градова, чије су рушевине по некад и пред вашим очима.

Драго ми је што овде, у Мађарској, срећем и оне, додуше малобројне, који увиђају сву бесмисленост кажњавања десет милиона становника једне земље због нечег са чиме немају баш никакве везе. Злочин је злочин, ма коликом се хуманошћу китили његови починиоци.”

Као што сам и очекивао, писмо није живело дуже од неколико минута. Пажљиво је прочитано тамо где сам га упутио, али је недуго затим завршило на ђубришту.

Медени месец

Новопечена млада се силно труди не би ли током меденог месеца са НАТО-ом доказала младожењи да је за његову љубав спремна да учини баш све: да тражи непријатеље и тамо где их нема, да двориште проглашава угроженим иако оно то није, да затвара прозоре и врата пред сваким чије мишљење о безбедности одудара од њеног. Другачије и не би могла да објасни укућанима своју намеру која се по трећи пут у овом веку своди на исто: ако не да се узме комшијино, онда бар да суседу цркне крава.

Послушна млада није чекала венчање да нервозном мужјаку понуди своје дражи. Предала му је своје небо, а уочи прве брачне ноћи и аеродроме. Раширила руке и ускликнула: „Узми ме, твоја сам сва! Мој комшија је сада и твој и можеш да му радиш шта год ти је драго”.

Младожења се није двоумио. Искористио је понуду и кренуо да жари и пали. И не уме да стане. Млада, сва устрепта, посматра чудо невиђено и помаже колико год може.

Данас је у свом атару зауставила конвој лекова, хране и одеће, за којим је унесрећени сусед вапио. Муж ју је одмах потапшао и похвалио: „Свака част, жено. Само тако настави, ако мислиш да се и даље зовеш мојом”.

И нико срећнији од ње. Одједном је постала толико моћна да је сада у стању да озбиљно одмогне суседу. Пошто је дубоко умешала прсте у загорчавање његовог живота, сада јој је успело да му својеручно загорча и Ускрс.

Добродошлица

Неки од оних који би да у Пешти пронађу мир за себе и своје, већ су се сусрели са првим непријатним изненађењима у овом граду.

Једна београдска породица је, не размишљајући о могућим последицама, на пут кренула аутомобилом. Путовање је можда било удобније него аутобусом, али и неупоредиво скупље.

Не толико због бензина, колико због гума. На једном од пештанских тротоара све четири су исечене ножем.

Камелеон

Видели и људи да мимикрија, коју поједини примерци флоре и фауне користе како би заварали прождрљивце или непримећени дошли до плена, често донесе плод какав би се тешко могао убрати коришћењем било ког другог лукавства.

Промениш боју кад затреба, утопиш се у окружење и – једним ударцем убијеш две муве: ем останеш жив, ем се допаднеш околини чију си боју попримио.

Уопште није важно што си само који тренутак раније изгледао, мислио и говорио као плави или жути. Сада си у љубичастом табору и чиниш оно што се од тебе у новој средини очекује.

Политичар који се у мађарској влади низ година бавио мањинама, а и сада је у тим водама, учинио ми се највештијим од свих мимикријаша: за дан је прешао пут од најсветлије до најтамније нијансе.

На једном скупу посвећеном косовској збиљи, из свих оруђа је осуо паљбу на мађарске медије, владу и НАТО, који „не разумеју шта Србима значи Косово”. Жестоко је бранио „српску ствар”, инсистирајући на чињеници да се нико није успротивио прогонству стотина хиљада косовских Срба последњих деценија. Разочаран је, каже, што је Мађарска дозволила да се њено небо и аеродроми користе за нападе НАТО-а на суседну Југославију.

Његову беседу пратио је и један број Срба. Годило му је што је његов говор наишао на одобравања присутних.

Али, чим је стигао кући, укључио је дугме за мимикрију и за трен ока постао неко други. Извадио је оловку и без двоумљења ставио свој потпис испод текста који су му понудили први човек Савеза писаца и лидер организације за заштиту матерњег језика.

Малопређашњи миротворац, сада са двојицом супотписника позива на крв и нож:

„... Забринути смо за судбину наше браће војвођанских Мађара и зато не можемо остати неми. Ако свет хоће да заустави најужаснији геноцид наше новије историје, не можемо се уздати ни у шта друго, него у моћ присиле оружјем. Ми смо с тобом, Војводино. Са вама смо, који још носите крваву успомену на колективну одмазду из 1944. године са више десетина хиљада жртава. Због вас се обраћамо свим мађарским мислиоцима, који су свесни моћи оружја и завођења реда једино силом...”.

Пре подне пацифиста, поподне јастреб. Док је људи, биће и маскембала.       

„Побједа!”

Неке пријатеље из Пеште до дана данашњег нисам успео да убедим у то да је сипање бомби по главама народа злочин. Не слажу се да ово што се сада догађа више нема никакве везе с политиком и да је реч о уништавању народа. СНН и СКY су ме, потпомогнути људским предрасудама, надјачали.

Али, кад човек кога готово и не познајем, који не говори мојим језиком, није насео медијској кампањи. Кад год се у пролазу сретнемо, поздрави ме и уз срдачан осмех викне: „Победа!”.

Овде нема српског

Откад нас је снашло ово зло, не изненађујем се кад усред Пеште чешће чујем српски него било који други страни језик. Ипак, пажњу ми је привукла једна чудна језичка комбинација. Испред мене је ишла породица (очигледно југословенска) и сво троје – мајка, отац и ћерка, говорили су различитим језицима: мајка је говорила енглески, отац мађарски, док је девојчица говорила врло ретко, а када би нешто и рекла, чинила је то врло тихо, на српском. У једном тренутку, отело јој се неко сасвим обично питање, али га је очигледно изговорила гласније него што јој је било дозвољено. Мајка се љутито тргла, уштипнула је за руку и на лошем енглеском запретила: „Договорили смо се да овде нема српског. Знаш да је опасно и зато престани да нам правиш проблеме”. 

Савезници

Габика ми је испричала како су је у телефонској централи грешком повезали са аеродромом Ферихеђ И, уместо са службом обавештења на Ферихеђу ИИ.

После неколико реченица размењених са нерасположеним портиром у првој пештанској ваздушној луци, схватила је да ће од њега тешко сазнати када полеће следећи авион за Франкфурт. Човек је био тамо како би мотрио да ли су све НАТО летилице на броју. Остало га не занима. А и да га занима, не би могао да јој изађе у сусрет, јер на Ферихеђу број 1 одавно нема цивилног саобраћаја. Свуда само НАТО.

Некако га је ипак умилостивила да је „врати” у аеродромску централу. Када је препознала глас исте службенице, револтирано ју је упитала:

– Молим вас, реците ми када полеће први авион Ф-18 према Југославији?

– Верујте, немам такву информацију... – промуцала је збуњено службеница.

– А да ли можда знате за Ф-19? Ако не знате, баците поглед кроз прозор. Свакодневно полећу са вашег аеродрома и бомбардују моју земљу, па сам мислила да кренем и ја, да бар још једном видим оне лепоте, пре него што их све униште.

Телефонисткиња је тек тада схватила о чему је реч, али јој, на Габикино изненађење, није залупила слушалицу. Рекла је да је потпуно разуме и да јој је веома жао што су се мађарске власти уплеле у све ово. Да је то у њеној моћи, она би, каже, све придошле стране војнике заједно са њиховим летилицама најрадије отерала кући.

Тако је Габика, неуморни утеривач правде, стекла још једног савезника.

Тесна кожа

Намирисала Ћурка да се у суседном дворишту поново спрема подела соба, па решила да и она коју ућари. Тесно јој, каже, у овој њеној. Срце је заболи кад погледа пожутеле мапе и види на шта се свела њена авлија. Ни да се протегне како ваља. Зато је чврсто решила да убеди савезнике да јој дозволе да сруши јужни зид и усели се у једну од три суседове собе. Шта ће суседу три собе? Јужну је на путу да изгуби, а северна без јужне не иде. Никако се не уклапа у архитектонски стил суседове куће. Довољно ће бити ако комшији остане она средња соба. У њој ће бити свој на своме, а цела фамилија ће се коначно окупити на једном месту. Много су, брате, били раштркани: од покрајине до крајине и од друге покрајине до друге крајине. Овако – сви укућани у једној соби. Баш како је то њихов тата говорио.

Али, није Ћурка баш толики недемократа као што зли језици говоре. И овде се прво народ пита. Спровешће, каже, анкету међу станарима суседове северне собе како би сазнала да ли би му дозволили да приликом протезања смести ноге код њих. Она мисли да би.

Па нек мисли. Мислим и ја како би било дивно када би ми неко уплатио путовање у земљину орбиту... Разлика је једино у томе што ја за своја маштања не примам плату, нити због њих сазивам конференције за штампу.

Пољакиња

Признајем да о Пољацима не знам баш много. Чак се не сећам да сам и једног упознао. Мислим да сам их као дете сретао на Јадрану док су преко синдиката долазили на море. Сећам се да сам једном питао оца зашто цела породица која је седела до нас пије једну кока-колу. Тада ми је рекао да су то пољаци, али је мени то мало значило. Као да ми ништа није ни одговорио.

Међутим, времена су се променила. Жена која је јуче седела за столом до мог у пештанској „Таверни” сама је пила своју кока-колу, без обзира што је Пољакиња. За њено порекло сазнао сам нехотице, док је у доколици почела да распреда причу са оближњом групом младића:

– Ух, ово варљиво време... Таман човек крене у шетњу, изненади га киша.

– Да, варљиво пролеће – одговара један од њих.

– Кажу да је и у Пољској сада овако. Знате, ја сам Пољакиња – рече госпођа иако је није нико ни питао одакле је. По логици ствари, очекивала је да тада и њени суседи кажу ко су и одакле долазе. Али, младићи су ћутали. Настао је нелагодни тајац. Покисла туристкиња је ипак била упорна:

– А, одакле сте ви? – сада је већ наступила врло директно.

– Ми смо Албанци са Косова – рече један из групе, којој очигледно није било до разговора са доконом странкињом. Колико сам могао да закључим, водили су неке пословне разговоре – мало на мађарском, мало на албанском.

– Јао, није могуће! Албанци са Косова?! – ускликну жена пренеражено. – Их, баш ми је жао...

– Зашто? – упита по мало збуњено млади Албанац.

– Како зашто?! Па, сваке вечери гледам шта вам раде ти Срби. Како вас само муче... – Пољакиња на крају реченице није спустила глас, већ само малчице успорила. Као да је очекивала да је њени саговорници тог тренутка обаспу срцепарајућим животним причама. Али, они су и даље разговарали о новцу. До ћаскања с комшиницом било им је као до лањског снега. Њој је, међутим, до разговора и те како било стало.

– Јесте, јесте, свашта су радили доле. Видела сам.

– Шта ћете госпођо, живот по некад пише романе – добаци преко рамена Албанац. Вероватно је слутио да би у околини могао да се нађе и неко коме се развијање те теме не би допало. Онда су сви устали, љубазно је поздравили и отишли.

Пољакиња је остала сама. Колико јој је то тешко пало, видело се по погледу који је бацала свуда унаоколо, час преко једног, час преко другог рамена. У тренутку ми се учинило да јој се глава окренула за свих 360 степени, али сам себе убедио да ми је ипак вид затајио.

Запретила је чак и опасност да ја постанем следећа жртва. Крајичком ока опазио сам да ме је фиксирала погледом. Моје новине нису имале рупу на средини, али сам се у стилу старинских шпијуна претварао да их читам. За њу, међутим, новине сигурно не би биле непремостива препрека да, на моје велико задовољство, за упражњени сто није сео млађи брачни пар с дететом.

– Јао, што је слатка девојчица! – узвикну туристкиња још пре него што су новопридошли гости успели да се поштено сместе. Нису јој ништа посебно одговорили (а и шта би), осим што су се уљудно насмешили. Но, њој је то био поуздан знак да су пријатељски расположени. Па зашто онда да не заподене разговор?

– Јао, ова киша ме је избезумила. Већ трећи пут сам од јутрос потпуно мокра.

– Да, заиста је незгодно – изусти млада мама, тек колико да нешто каже.

– Баш ми сад јавише да ни у Пољској није ништа пријатније. Знате, ја сам Пољакиња – представила се по већ увежбаном рецепту.

– А, је ли?

И опет тајац сличан малопређашњем.

– А одакле долази тако лепа породица? – радознало ће разбарушена Пољакиња, гласом који ме је неодољиво подсећао на сврачји.

– Ми смо из Југославије.

– Са Косова?

– Не, из Чачка. То је један мали град у Србији.

– Јао, није ваљда?! – запрепасти се поново странкиња. Није јој, међутим, требало много да се прибере.

– Их, баш ме је потресло све ово што се догађало. Кретени вам порушише целу земљу.

– Шта ћете, може им се. Јачи су – одговори сусед.

– Много су вам мука задали ти Албанци...

Човек заусти да нешто каже, али је његова супруга била опрезнија:

– И мене нервира ова киша. Покварила нам је шетњу.

Онда се окрете мужу и на српском почеше да коментаришу цене у будимпештанским продавницама. То Пољакињи већ није било занимљиво. А, у међувремену јој се и коса осушила. На брзину је веза гумицом, осмотри облаке и млатарајући ташном пође према излазу, не поздравивши своје саговорнике. Успут се за мало није побила са једном старијом Американком, коју је без извињења закачила док је покушавала да рашири кишобран. У томе јој је помогао конобар, тако што јој је објаснио да га треба отворити притиском на дугме, а не ручно.

Ипак се креће

Таман сам помислио да су од великог зидног сата на тргу код Хотела „Асторија” сви дигли руке, кад спазих да су казаљке уз нечију помоћ покренуте. На њему више није пола дванаест, као неколико последњих година. Сада је пола два.