С наше стране рампе

Залеђена земља

С наше стране рампе више се не смењују годишња доба. Одужила се зима. Зарила канџе, па ни макац. Људи као да се труде да је не примећују. Облаче кратке рукаве, некуд би на југ, али џаба. Све заметено – и друмови и кофери.

Зацвркуће по који џивџан, срећан што је ко зна одакле ишчепркао смежураног црва. На своју потпрозорску порцију мрвица више не може да рачуна. Одскакуће онда у заветрину и цвркуће себи на уво. Другима не сме. Чуо је да су неку његову браћу која су превише yивyанила исполивали хладном водом на минус десет. Запретили им и да ће их укинути. Декретом.

Ласте се, ваљда по навици, враћају старој домовини, али ни једна не слеће. Гнезда им се расушују, отпадају. :име да их увежу? Из залеђене земље већ дуго не ничу траве. Не мили им се на студен.

Липе су куражније. Усуде се да замиришу, али само на трен. Чувари залеђене руине тада извежбаним покретом помере точкић на термостату и све бива још беље, непомичније, тише... 

Ни „Молитва за Магдалену” више није иста. По добро знаним нотама сада тумарају лоши плагијатори. Стари глас је умукао. Персона нон грата. Само ме понекад притајен сачека у заседи и прстом прошара по прашњавим преткоморама, када скалом залутам на забрањену страну радија.

Благослов на црно

Овдашњим цариницима изгледа коначно постаје јасно да с оне стране јужне границе има и оних који не живе од шверц-комерца. Патријарх Павле је био просто изненађен што је поред службеника на мађарској граници могао да прође готово неопажено, без уобичајеног претресања до голе коже. Очито су схватили да уместо флаше вискија или бокса скупих цигарета од Његове Светости могу да добију само Божји благослов, па су га оставили на миру.

Мило и кукуруз

Емисије Радио Београда у Пешти више могу да се ослушкују, него слушају, али се између фаза шуштања и брујања назре и по која цела реченица (антену претходно треба чврсто стегнути обема рукама).

У нади да ћемо чути резултате изборног надметања двојице председничких кандидата у Црној Гори, у акцију подешавања радија укључио се цео породични тим. Једни су држали антену што су чвршће могли, други јурили скалом одговарајућу фреквенцију, трећи вртели апарат у свим могућим правцима – све не би ли смо пронашли угао за најбољу чујност програма. А, када су се све коцкице коначно уклопиле, спикерски глас је ауторитативно саопштио: „Емисију почињемо извештајем са кукурузних поља...”. О Момиру и Милу ни речи.

Искључио сам радио, јер ми је све било јасно. Црногорци су изабрали оног који се никако не уклапа у програмску шему ове радио станице. Некоме је изгледа због тога заиста почело да гори под ногама, али тај себе још не препознаје у оној о баби која се чешља док јој кућа гори.

Чорба без визе

Словеначки конзул у Будимпешти је изјавио да србијански рокер Бора Ђорђевић никада неће добити ни транзитну визу, а камоли дозволу да одржи концерт у Љубљани. Иако их Бора Чорба тада није именовао, бечки коњушари из песме коју је својевремено спевао, очигледно су се препознали.

Босански воз

Десетог децембра из Будимпеште креће први послератни међународни воз за Босну. Предвиђено је да се на путу до луке Плоче заустави у Осијеку, Винковцима, Добоју, Тузли, Сарајеву... Мађарски, хрватски и босански политичари, који су већ резервисали карте за промотивно путовање, очекују да ће им на свакој успутној станици народ приредити срдачан дочек. Ако их послужи срећа, босански ватромет ће можда изостати.

Петокрака

Југовићи су и на београдском реванш мечу частили Мађаре кишом голова. Нисам, додуше, сигуран како ће онако анемичном игром успети да у Француској избаце из колосека Немце, Бразилце или Италијане, али је овога пута и такво ноншалантно трчкарање по „Маракани” било довољно да у сусрету са изабраницима Јаноша Чанка заврше посао. У тренутку када је запретила опасност да гледаоци крај ТВ екрана утону у дремеж, замирисало је узбуђење. Не захваљујући игри на терену, већ нечему што није било далеко од дипломатског инцидента.

Поспаног мађарског коментатора је из дремежа тргао телефонски позив из Будимпеште. Са друге стране жице огласио се високи функционер Министарства спољних послова. Првобитна новинарева претрнулост ишчезла је када је сазнао да није он ништа забрљао, него његове колеге из београдске телевизије. Пошто до њих изгледа још није допрла вест да су и друг Кадар и његов режим већ скоро читаву деценију блажено почивши, на екрану је током читавог преноса стајао стари мађарски грб са петокраком у првом плану. Муњевита реакција из Будимпеште није помогла. Знамење бившег система остало је на екрану до краја утакмице.   

Грешка је била очигледна и ту нема дилеме. Ипак, чему толика паника? Зар су испод симбола којима су се некада сви поносили живели неки други људи? Јесу ли они којима је народ недавно поверио вођење земље производ неког ванземаљског, или управо тог система. Или је удавача уочи упловљавања у још једну брачну луку одлучила да пошто-пото завуче под тепих све детаље своје сумњиве прошлости.

„Сјаши Курта...”

Један високи функционер је већ најавио да ће Мађарска одмах по пријему у Европску Унију да уведе визе за грађане суседних земаља, које нису чланови те организације. „Штитећи” своје грађане од комшија на овакав начин, покренуо је точак историје, али уназад. Испада да ће после уласка у европску породицу мађарски држављани моћи слободно да путују само у једну од седам суседних земаља. Гвоздена завеса ће, дакле, после хемијског чишћења и бојења другом нијансом, поново послужити некадашњој намени. Неки би рекли: „Сјаши Курта...”.

Пекиншке патике

Пештански Кинези су у паници. Ако југо-цариници наставе да контролишу путнике на граници по новом, врло ригорозном систему, Кинезима пропаде бизнис. На Јожеф пијаци се српски све ређе чује, јер су организатори шопинг-тура, поучени најновијим непријатним искуствима на царини, одлучили да за сада прореде путовања у Будимпешту. На Хоргошу и Келебији ретко је ко од путника у прилици да плати царину. Све што је вредније од 150 немачких марака завршава у државном магацину.

Нису у паници само пештански трговци, него и њихове југо-муштерије. Како напунити тезге на бувљим пијацама по Србији? Патике, тренерке, јакне, шерпе, тигањи са Јожеф пијаце су за многе од њих годинама били једини извор прихода. И народу, који је, исцеђен разноразним санкцијама и закидањима, протеклих неколико година изгубио навику да се распитује о квалитету онога што купује, ова роба је долазила као спас. Лепо, шарено, а јефтино, па колико траје да траје...

Сада је држава узела ствар под своје. Исто то лепо и шарено, али много скупље, преселиће се са пештанских тезги у југословенске продавнице. Народ ни тада неће марити за квалитет, јер ће све изложено имати музејску вредност.

Макрочип

Држање воде у устима није пријатно, али је врло корисно, ако у Југу путујете возом. Ко то не учини, а у купеу се не ограничи само на ћаскање о лепом времену, могао би да доживи силне непријатности. Чак и после безазлене размене мишљења о компјутерима.

Не слутећи да компјутерска технологија интересује и кондуктера из суседног купеа, мој познаник је свом сапутнику у „Авала експресу” почео потанко да објашњава како да састави рачунар, ако га буде купио у деловима. Али, за трен ока су пристигли и нови слушаоци. Један кондуктеров миг био је довољан да се дежурни полицајци створе у купеу осумњиченог за шверцовање компјутера.

Већ на почетку се, међутим, испречио проблем. Путникова торбица је била премала за такав бизнис. Па где су онда рачунари?!

Тада се један од чувара реда сетио да је од неког чуо за справицу звану микрочип. То мора да се нађе! Почело се извртањем путникових yепова, а завршило скидањем комплетне одеће. Чудо једно је тај чип. Стане, кажу, у шупаљ зуб, ручни часовник, ђон од ципела... Минијатура злата вредна!

– А, ево их! Два комада залепљена на парчету картона! Дођи, птичице... – узвикну човек у плавом и изгура осумњиченог из вагона.

Увели су га у полицијску станицу и поносно саопштили шефу да су ухватили кријумчара рачунарске опреме. Као корпус деликти приложили су оно што су запленили: две телефонске картице Мађарске поште.

Усисивачи марке Калашњиков

Ако је судити по подацима хрватских и мађарских цариника, Хрватска је држава са највише усисивача за прашину по глави становника. У јавност је тек ових дана процурела занимљивост да су тоне и тоне „калашњикова”, које је Мађарска тајно продала Хрватској 1991. године, на тадашњој мађарско-југословенској граници оцарињени као усисивачи. Додуше, и војна и технологија кућних апарата се тако брзо развијају, да је све теже разликовати пушку од усисивача. Чуди ме само да су цариници одолели искушењу да на лицу места испробају неки од најновијих модела усисивача „калашњиков”.

Пропуст цариника врло брзо су надокнадили хрватски бојовници. Они ће у историју ратовања ући као једини којима је пошло за руком да рат поведу и добију усисивачима за прашину.

Мађарски Кинези у Србији

Посета југословенске државне делегације Кини даје прве видљиве резултате. „Мађарски Кинези” полако крећу на југ. На једној од београдских пијаца закупили су стотинак тезги, како би опипали пулс југо-економије и испитали да ли је тамошња количина кисеоника довољна за њихово масовније присуство.

Изгледа да им клима погодује, а и Београђани са симпатијама гледају на своје нове суграђане. Посебно су им симпатичне цене кинеске робе, којима су гости практично минирали домаће препродавце исте те робе купљене у Пешти. Народ се масовно увукао у кинеске јакне и патике, чије су цене код БГ-Кинеза сличне онима на пештанској Јожеф пијаци. Због тога се власници осталих тезги на тзв. београдском бувљаку хватају за главу. Остаде им роба непродата. Њихове косооке колеге се, међутим, само смешкају и задовољно трљају руке.

Час мађарског

На југословенско-мађарском граничном прелазу Томпа, неке мађарске царинике је новогодишње расположење спопало дан раније. И да није било флаша испијеног вина, последице слављеничке атмосфере биле би очигледне. Зајапурена лица, заплитање језиком, неконтролисани покрети, чудан сјај у очима, говорили су довољно. На први поглед – симпатична слика. Обично намргођени момци одједном су живнули. Гласан смех који је из њихове кабине допирао до путника могао је да буде прихваћен и са симпатијама, да се такво понашање службеника није завршило непријатно по оне који су у аутобусу стрпљиво чекали да неко подигне граничну рампу.

Цариници су од возача аутобуса затражили потврду коју ни сами никада раније нису имали прилике да виде, јер не постоји установа која би је издала. Пошто вођа пута саљ својим оскудним знањем мађарског никако није успевао да убеди веселе момке у бесмисленост њиховог инсистирања, у помоћ је прискочила једна путница. Покушала је да донекле разјасни насталу ситуацију, али јој је цариник, грицкајући чачкалицу, ноншалантно узвратио:

– А, зашто Ви, млада дамо, не бисте дошли у мој кревет да мало боље савладате мађарски?

Видно постиђена, девојка је остала без речи. Срећом (по цариника) остали путници, међу којима је био и њен дечко, нису разумели ову понуду. Заташкавању ове неумесне упадице је помогао други, нешто присебнији службеник. Повукао је „загрејаног” колегу у страну и поново усмерио разговор на пређашњу тему. И он је, међутим, био врло конкретан, али му је од женског света био дражи алкохол. Тако је за две флаше скупоценог пића пристао да пропусти аутобус и без фамозне потврде.

Мујо Хабзбург

            Најмлађи потомак династије Хабзбург имаће силних мука када се једног дана буде потписивао. Петомесечна беба која је недавно крштена у загребачкој катедрали (родитељи су јесенас венчани у Будимпешти), добила је уз чувено презиме чак десетак имена. Да се неки од негдашњих поданика не би осетили запостављеним, малишан ће се одазивати на по једно име из свих делова некадашње Аустроугарске. Уз осталих осам, кум га је даривао и именима Звонимира и Антала. Зна се да од вишка не боли глава, а можда уосталом и устребају.

            Само су Мујо и Хасо извисили. Њихова имена као да не звуче довољно принчевски...

Приземљени

            ЈАТ–ове летилице су поново добиле црвено светло за коришћење западних ваздушних лука. Обичним смртницима из унутрашњости Србије који немају за карту ,,ни до Лапова” то не значи апсолутно ништа. Али они малобројнији који доручкују у Београду, ручају у Риму, а вечерају у Њујорку, мораће да замене део уобичајеног конфора  друмским клацкањем до будимпештанског ,,Ферихеђа”, ако и даље желе да упражњавају стечене навике.

            Само они које је бар једном погодила клетва ,,дабогда имао па немао” знају колико је болно овакво одрицање. На срећу или на жалост, већина никада није имала прилике да осети тежину споменуте клетве. Свевишњи у њиховом случају обично успе да разабере само други део реченице.

Балканографија

            После фазе избезумљености у коју их је довела манија југо–политичара да сваких пар година прекрајају границе, произвођачи глобуса су покушали да предупреде изненађења те врсте. Ангажовали су човека који помно прати збивања на Балкану и који им, у зависности од политичких трендова, даје сугестије пред почетак израде сваке нове серије глобуса. Тако су у излозима неких будимпештанских туристичких агенција осванули глобуси на којима је Црна Гора уцртана као самостална држава. Именом Југославије означена је само територија Србије.

            Вероватно ништа злонамерно. Људи су само покушали да буду економични. Ако дозволе да их догађаји поново претекну, куда са толиким фалш–глобусима.

Пошта

            Писмо које ми је из Србије упућено пре месец дана, тек данас је стигло у Будимпешту. Није било авионско (авиони на линији Београд - Будимпешта су само сећање на лепу прошлост), али бих га сигурно пре добио да је на камили обишло земљину куглу.

            На похабаном коверту само жиг са бајатим датумом. Ни трага честицама пустињске прашине или морске соли. Нема, дакле, сумње да је у Пешту ипак стигло железницом. Ажурним поштарима није, међутим, пошло за руком да га убаце ни у један од 120 возова који су из Београда у међувремену кренули за Мађарску. Једва су некако стигли на онај 121.

            У поређењу са Вудијем Аленом, ја и нисам прошао тако лоше. Званично обавештење да је постао француски витез до њега никада није ни стигло. Ту вест је након четири године случајно прочитао у новинама, а диплому је мистериозно појео мрак.

Рибице

            Аутобус са поспаним путницима стигао је на Келебију из правца Београда нешто иза поноћи.

            - Молим вас, пробудите се, на граници смо. Припремите своја документа. Најпре потврду о уплаћеној излазној такси - понављао је љубазни водич све док и последњи путник није отворио очи и почео да преврће по својим папирима.

            Онда је ушао цариник.

            - Ваше потврде, молим - саопштио је тоном који није личио на молбу, али ни на наређење. Свеједно, требало је учинити онако како је речено. Рутина којом је прикупљао потврде и проверавао њихову исправност говорила је да је у том послу (на нашу велику жалост) већ годинама.

            И таман помислих да ћу после и ове обављене грађанске дужности поново моћи да спустим главу на наслон седишта, а иза мојих леђа се разви неочекивани дијалог.

            - Шта вам је ово? - питао је цариник једног од мојих сапутника.

            - Потврда... - процеди збуњени путник.

            - Да, али само на сто динара.

            - Па наравно. За једну особу. Зар не видите да сам сам?

            - Сами? А, шта је то у  кеси?

            - Акваријумске рибице. Селим их у Будимпешту. Ево, имам и потврду ветеринарске инспекције да су здраве.

            - Добро то, али такса?

            - Каква опет такса? Па, дао сам вам потврду. Ево, лепо пишеЧ сто динара на моје име.

            - Ви, као, не знате да се излазна такса плаћа и за животиње?

            - Такса за животиње? То мора да је нека неслана шала.

            - Није шала, такви су прописи.

            - Знате када ћу платити ту таксу? Кад ми ви докажете да су ове рибице држављани СРЈ. Тамо лепо пише да таксу за излазак из земље плаћају само наши држављани. Откуд рибама држављанство?!

            - Слушајте господине, немам намеру да се ноћас надмудрујем са вама у тумачењу прописа које смо и ви и ја дужни да поштујемо. Него, ако мислите да наставите путовање, платите лепо ту таксу и срећан вам пут.

            Колико год сматрао да је здрава логика на његовој страни, путник није имао куд. Отворио је новчаник и почео да се пребројава.

            - Ево, изволите и нека вам служи на част - одбруси службенику пружајући му новчанице.

            - Још сто - прозбори хладно цариник.

            - Чега сто?

            - Динара.

            - Шта, па то је пљачка! Или се сада стварно шалите са мном?

            - Такса за животиње је двеста динара. То нисам ја измислио.

            - Двеста динара?!

            - За сваку. А, колико видим, ви овде имате више комада... - рече човек у униформи и из yепа извади батеријску лампу.

            - Један, два, три, четири... - бројао је до девет.

            Онда стаде да се прерачунаваЧ

            - Хмм... Девет рибица пута двеста... Хиљаду осамсто динара. Изволите на касу, молим.

            Згранути власник рибица био је обливен знојем. Више није могао да прозбори ни реч. Уместо њега, у расправу са цариником ступили су неки од путника. Покушавали су да га убеде у сву апсурдност таквог рачуна, али није помогло. Овај је остао неумољив.

            Најпре зајапурен, а сада већ потпуно блед, власник животиња је био пред великом дилемом. Толико новца није имао, али није могао ни да своје дугогодишње кућне љубимце тек тако проспе кроз прозор аутобуса.

            - Хајде, одлучите већ једном. Видите да због вас задржавам читаву колону - пожуркивао га је све нервознији цариник.

            Схвативши да су даља убеђивања узалудна, снуждени путник је најзад прихватио једину могућност која му је преостала. Са рибицама у једној и осталим пртљагом у другој руци изашао је из аутобуса и кренуо према возилима која су пристизала из супротног правца. Притом је просуо бујицу псовки на рачун некакве „фамилије”.

            Ваљда се до јутра снашао за неки превоз до Београда. Мене је, богатијег за један нови наук и срећног што се на граници „провукох” само са једном таксом, поново дочекала Пешта.

Пси рата

            До малочас сам мислио да ћу на овом месту написати сторију о Лацију, Иштвану, Ђурију и Золију. Али, сада се питам - зашто бих? Ако се уопште врате са Косова у њихову домовину, доћи ће са шаком долара и пуно ловачких прича. Један ће се хвалити колико је Срба побио, други ће се клети да је сопственим очима гледао како Срби окрећу своје жртве на ражњу, трећи ће о свему написати књигу...

            Маргиналци с вишком комплекса и мањком пара (памети поготово). За такве заиста немам времена. Ни папира.

Печујски Моравац

            За разлику од споменуте четворице која су у туђој несрећи видела прилику за иживљавање неиживљеног и прибављање мало пара, неки њихови сународници могућност за своје доказивање виде такође преко туђег атара, али на много племенитијим основама. Група младих Мађара из Печуја је одлучила да свој музички таленат посвети неговању јужнословенског звука.

            Већи део њиховог репертоара чине српска народна кола и песме које се с колена на колено преносе у нашем народу. Било је врло симпатично пратити њихов разговор на мађарском, а потом их слушати како као прави правцати Шумадинци свирају Моравац, Ужичко коло и друге српске народне игре. Мајстори, свака част!

Залутали свитац

            Тупо зурим у радио и ослушкујем вести. Још ме не напушта потајна нада да ће се све добро завршити. Да неће бити бомби. Немам појма чиме бих то поткрепио, кад се све окренуло против нас. Али, нада не јењава. Она је сада једино оружје у рукама беспомоћне јединке, залутали свитац у соби без прозора и врата, кога убоги заточеник покушава да ухвати за реп, не би ли се тако домогао некакве имагинарне слободе.

            Можда ће, док ову мисао већ буде натапала штампарска боја, и тај свитац згаснути, јер се неки набусити незнанци спремају да затворе све пукотине кроз које је у собу дотицало и оно мало ваздуха. Можда... Све је сада можда.

            Шта ће и ко од сутра пристизати с југа? Песма или вриска? Екскурзије веселих матураната или несрећници са по два кофера и набораним челом? Не знам, али још се надам...

Цареви

Албанци опет побегли. Трећи пут за недељу дана. Разбили капију избегличког логора у Њирбатору и разбежали се куд који. Најпре њих четрдесетак, затим стотину, а данас сто педесет. Већину су ухватили и вратили назад, али је добар део нестао без трага. @але се како их овде не сматрају избеглицама већ „илегалцима”, па им самим тим следује и другачији третман. Босанци су, кажу, прошли „као цареви” у поређењу с њима.

Али, у томе и јесте штос. Свидело се царевима, па никако да оду. Опекли се Мађари једном. Поново не би никако.

Намигивање

Шта Кинези и Албанци имају заједничко? Ништа - осим жена. Још се не зна ко је на чију жену бацио око, али је намигивање изгледа било главни разлог масовне туче у једном од центара за смештај странаца који илегално бораве у Мађарској.

Међусобне оптужбе за покушаје преотимања лепших половина су достигле врхунац када је неко од актера као потпору својим аргументима употребио песницу. Од тог тренутка више се није знало ко кога туче, ни због чега. Летело је све што им је дошло до руке. Подељени у два табора - Кинески и Албански, и једни и други су сматрали да им је образ укаљан. И тако изби међунационални инцидент. Нема, међутим, извештаја на чију су страну стале Кинескиње и Албанке.

Грохот

У кафани недалеко од граничне рампе седело је весело друштванце. Шофери. Разговор се водио са толиким жаром, да су и остали гости хтели-не хтели морали да га слушају. Теме додуше нису ни биле строго поверљиве. Углавном причице које је према замисли приповедача требало да изазову ефекат вица. Нађоше се ту и неизбежни Мујо и Хасо, али сада у ратном окружењу.

- Еј, болан Хасо, синоћ твој бабо био на телевизији - каже Мујо.

- Ма, јел могуће?! А шта ради?

- Ништа, лежи.

Друштво се, ваљда по инерцији, грохотом насмејало.

Држава части

Данас сам први пут некажњено изашао из матичне земље. Нисам платио таксу. Милиционер је вероватно мислио да у аутобусу са мађарском регистрацијом, којим сам путовао, нема његових клијената, па није ни улазио.

А није да нисам био лојалан грађанин. Своју обавезу сам уредно извршио два дана унапред. Ко је милиционеру крив што је државу несмотрено оштетио за сто динара?

Остаје ми да му потврду о уплаћеној такси уручим неком другом приликом. Наравно, само ако је затражи. Најзад да и држава једном части.

Пасош

Празник бивше Југославије прихватила је и ова нова. Малобројни који су то себи могли да приуште искористили су четвородневно празновање да допутују у Пешту, упознају је или је се подсете.

Овај град је једина европска метропола која још није затворила врата власницима југословенских пасоша. Лондон, Рим, Париз, Амстердам су само делови носталгичних успомена старије и средње генерације. Млађи са неверицом слушају приче својих родитеља који су са истим пасошем не тако давно слободно крстарили целом земаљском куглом и свуда били радо виђени. Тада је, кажу, та свешчица вредела читаво богатство.

Данас је цариници узимају са два прста, као да је губава. Сличан третман имају и они који са њом путују у никад даље иностранство. Просто не могу да верујем да је један ЦНН до те мере могао да нам запржи чорбу. Пре ће бити да смо кување поверили крајње невештим куварима.

Царинске олакшице

Судећи по изменама Закона о царинској тарифи које је предложила  Влада СРЈ, промет на северној граници матичне земље ће коначно живнути. Наиме, југословенска предузећа и грађани који имају намеру да увозе космичке бродове и средства за лансирање космичких и суборбиталних летилица биће значајно стимулисани, пошто је царина за ове направе смањена са 16 на 5 одсто. Увозници застарелих летећих машина типа једрилица и пилотских змајева нису били те среће. Они ће морати да плате порез од 10 одсто.

Последњи воз

Чим на Балкану звецне оружје, у Мађарској се сете како још нису испразнили магацине са застарелим калашњиковима. „Косовски воз” је последњи у који су могли да их укрцају. Да су још мало чекали, од пуцаљки би остала само гомила старог гвожђа за које би тешко могли да извуку који филер чак и од афричких урођеника.

Још се не зна, а вероватно се никада неће ни сазнати колико је албанска нарко-мафија платила да се оружје из Мађарске преко бивших југословенских република допреми на Косово. Ипак, чињеница да овдашњим дилерима наоружањем из већ споменутих разлога гори под ногама, указује  да су на крају склопили посао по систему – дај шта даш. Дистрибутери су, међутим, у истоименој хрватској афери почетком деведесетих били мало лукавији. Тек када се припуцало, сазнало се да Туђманови генерали од Мађарске нису куповали усисиваче за прашину, како је писало у царинским декларацијама.

У недавно откривеној косовској верзији скандала „калашњиков” није се водило много рачуна о дискрецији. Оружје је откривено у једном шлеперу приликом рутинске полицијске контроле. Купци вероватно нису довољно одрешили кесу, па се мађарски испоручиоци нису нарочито трудили како би маскирали робу. Да су бар покушали да је прикрију етикетама „Вајкрема” или гушчије паштете. Али ни то.

У Министарству привреде оповргавају оптужбе да је мађарска влада реализовала овај посао. Не верујем да је у то ико и посумњао. Било би превише ризично да неко од чланова владе седне у шлеперску кабину и крене пут Косова. Има их који то раде много вештије.

Голубарство     

У Будимпешти се поново најављује пристизање страних дипломата - избеглица из Србије. Опет је, значи, густо. Народ већ знаЧ чим из Београда ка северу крену конвоји са дипломатским таблицама, треба гледати навише. У небо. А очи и врат се тек одморили од лањског гледања. Неупућени би помислили да се сав народ уписао у школу за контролу летења или да је голубарство на Балкану постало општенародни хоби.

Неупућених је на жалост мало. Захваљујући ЦНН-овим репортерима који би до сензација и преко лешева, нико на планети није остао ускраћен за информацију да су српске главе поново „отврднуле”. А и слух им је, кажу, нешто поремећен. Зато им пут небеса шаљу товаре који би и мртвог пробудили (а што по правилу бива обрнуто, крив је ваљда Нобел). Да су бар јавили колико бомби по глави становника траба очекивати, па да народ зна докле да броји.

Али, ко зна зашто је то добро. Кондиција из лова на МИГ-ове добро ће доћи народу који има све предиспозиције за пасионирано бављење голубарством. И то не као одгајивачи, већ као хватачи, јер се пилетина више не виђа ни о празницима.

Поновљена грешка

Лидеру Мађара из Војводине убудуће, по свему судећи, неће бити тако радо отварана врата пештанских политичара.

Усудио се, наиме, да стане у одбрану своје домовине. У више наврата оштро је осудио нападе НАТО-а на Југославију и позвао народ да се супротстави агресорима.

Посебно је био љут на руководство Мађарске, због одлуке да изузев у људству, свим средствима помогне напад на суседну земљу. Мађарска, како рече, није себи смела да дозволи да трећи пут у овом веку направи исту грешку. Поготово што је на то нико није присилио.

У својим критикама није поштедео ни будимпештанске медије, за које је рекао да нетачно и непрофесионално информишу мађарску јавност о ситуацији у Југославији.

Већину ових критика изрекао је на великим демонстрацијама које је предводио у Суботици. То му, како сада ствари стоје, у Пешти неће бити лако опроштено.

Књига нестанка

Немоћно посматрам како земља нестаје. Одлази. Топи се из ноћи у ноћ.

Сваког јутра радио огласи да некога или нечега више нема. Онда ми телефоном то и потврде.

А и кад не кажу, знам да је тако. Изађем на улицу и знам.

Овде у Вацкој су се, колико до јуче, чули неки другачији разговори мојих сународника: шта и где се јефтиније може купити, како се најбрже стиже до музеја на Тргу хероја, где се точи најбоље пиво...

Питања попут ових су ишчезла. Не зато што Југословена овде више нема. Напротив. Из дана у дан их је све више, али за туристичке атракције и историјске знаменитости више нико не мари. Стижу на брзину, у нади да ће још брже некуд отићи. Куда? Ни сами не знају.

Њихово је да покушају, па где их приме. Кажу, само што даље. Запад, исток, север или југ – свеједно им је.

Хоће ли се ико од њих икада вратити? Колико ли ће тек селица за њима кренути?

Свако ће одвести неког свог, а овај опет свог...

Нестају и мостови и људи. Једне убијају, други одлазе како би избегли сличну судбину, трећи више нису исти. Ни они, ни земља која издише.

Војне сврхе

Сретох пословног човека који је дошао у Мађарску да уговори куповину извесне количине хексана – хемикалије која се користи за производњу јестивог уља. Панчево, у којем се то једињење производило, већ недељама гори.

Али, изгледа да није изабрао праву адресу. У Будимпешти су му рекли – не може! То је, кажу, дериват нафте, а нафта може да послужи и у војне сврхе.

Нису помогла уверавања стручњака да се хексан не може искористити ни за шта друго, осим за производњу хране. Домаћини су се уљудно извинили и слежући раменима рекли како би му они врло радо изашли у сусрет, али не дају они „одозго”.

А шта је споменути набављач друго и могао да очекује? Није ваљда мислио да је оне који му уништише фабрике брига што он неће моћи да производи? Зар да себи дају аутогол?!

Посебни шалтери

Комерцијалисти путничких агенција из Југославије узалуд траже потенцијалне путнике за Београд на будимпештанском Ферихеђу. Никоме се не мили тамо, ако не мора. Сви би у супротном правцу: најпре до Пеште, а онда некуд у свет.

Западни конзулати су, са персоналом пресељеним из Београда, отворили посебне шалтере за Југословене, иако их нерадо примају у своје атаре. Чак и онима који удовоље строгим захтевима њихове администрације, нико не гарантује да ће заиста добити визу. Шалтерски службеник има сва овлашћења да им по свом нахођењу накнадно затражи било који документ који сматра значајним у њиховом случају.

Ко год је у Пешту допутовао с намером да некуд одјезди пошто претходно обави формалности око визирања пасоша, на лицу места је могао да се увери да је прибављање визе далеко од пуке формалности. Претходно добијене информације од службеника телефоном, не значе готово ништа. На дугачким списковима тражене документације се свакодневно дописују нове ставке. Многи Југословени су, како кажу у конзулатима, злоупотребили гостопримство, па сада треба пружити гаранције да сте тамо одакле долазите оставили нешто или неког, који може бити довољно убедљив разлог да ћете се на време вратити назад.

И домаћин који вас је позвао мораће да приложи сву документацију коју поседује о себи, својој породици, имовини, запослењу, фирми у којој ради. Ако, примера ради, не напише из колико соба му се састоји кућа, остадосте без визе.

За оног ко је у Југославији незапослен, неожењен и без неке вредније имовине, ништа од путовања. Узалуд и гарантно писмо и прича о богатом рођаку у Америци. У Пешти је само бадава трошио време и новац.

Срећа

У редакцији се од некуд појавио младић од двадесет и нешто, потиштен, али не и збуњен. Стигао из Југославије. Избегава да каже како. Очигледно му је упалио неки трик да пређе одавно затворену границу. Сместио се код познаника на пар дана и сада креће у потрагу за било каквим послом. Завршио је факултет, течно говори три светска језика, одлично се разуме у рачунаре, бавио се и новинарством, елоквентан... Према свим мерилима – високи интелектуалац.  Каже, међутим, да у домовини за такве нема места, а не пристаје ни да исправља нечију неспретно вођену политику тиме што ће, како рече, сада бити жива мета НАТО-овим пилотима.

Покушавам да му објасним да за њега ни ово није обећана земља, попут неких које зову гастарбајтерским и да ће од плате овде тешко моћи да живи, чак и ако му пође за руком да без знања мађарског нађе неки посао.

Отвара карту и прстом тражи неку од земаља које Југовићима још нису затвориле врата. Кажипрст зауставља на Кипру. Остало му је још толико пара да купи карту, а после шта му Бог да. Уместо у лабораторији неког научног института или за универзитетском катедром, завршиће с крпом за прање судова и детерџентом у рукама. Ако га срећа послужи.