Draga Mirjanić

Povratak kući

Ćirilica

Savez Srba u Rumuniji

Posebna izdanja

Predsednik izdavačkog saveta: univ. prof. dr Borislav Krstić Velimirov
Za izdavača: Dragan Župunski
Urednik: Slavomir Gvozdenović
Recenzenti:Čedomir Milenović Ivo Munćan
Literarni savetnik:  Slavomir Gvozdenović
Lektor i korektor: Đoka Mirjanić
Kompjuterski slog: Svetlana Bandu
Tehnoredaktor: Adrijan Nikolić
Korice:  Prema likovnom radu Zlate Markov Baranji

© SSR i autor

ISBN: 973-99657-6-8

---

Ovu knjigu posvećujem svojim roditeljima 
Radivoju i Danici i supruzi Miri... (Autor)

---

   GLEDATI ZVEZDE, 
TRAŽITI U KORENJU

Poezija Drage Mirjanića obuhvata vremenski protok od skoro 4. decenije.
Desetak knjiga poezije i još zastupljenost u više značajnih antologija ovde (i u matičnoj Srbiji), prevodi na više jezika - je li malo ili mnogo? Rekli bismo: dovoljno da pesniku obezbedi značajno mesto u srpskoj posleratnoj književnosti sa ovih prostora. O toj poeziji i njenom značaju za nas izrečeno je više sudova i kada bismo im tražili, tim sudovima o pesniku i pesništvu zajednički imenitelj, najmanje bismo rizikovali grešku, ako bi se on zvao: Gledati zvezde, tražiti u korenju.
Ako je istina da je pesnik sumnjiv među čudacima i čudak sumnjivcima, večiti krivac za farisejstvo i nemoguće, proglašavam Dragu Mirjanića i njegovih 6 decenija života (rođen 1940) krivim.
Zapravo, sumnjivim i krivim što je, tražeći u korenju, zavirio u zvezde, a najviše što je u svakom od tih ogledala grešne nam duše video ravnicu i zavičaj, nepreglednu dobrotu svakog zrnceta njihovog, u svakom zrncetu svemir. Iznad njega je D. Mirjanić sam, tužan i setan, bez njega smo svi (sa Dragom Mirjanićem) siromašni.
Banuti (sa puteva, rasipničkih) u san roditelja i brigu majke, zasvetleti nežnošću ljubavi nad neobuhvatima, zablistati suzom u oku ptica i krilima ždrebadi, deliti se strašću u seme zora, nije samo dar božiji i zanat. Sve je to zajedno i mnogo više od toga. Biti u neposrednoj blizini Jesenjina i Dučića i Desanke, a među svojima, u večitoj čežnji za tom zvezdom u korenu, više je od svega - sudbinsko je opredelenje.
To rečito ilustruje (dokazujući pesnikovu krivicu!) i ova  sveobuhvatna knjiga o 60, godini života, Dragomira (Drage) Mirjanića.

Slavomir Gvozdenović

---

   

Iz mirisnih trava ravnice
 

Ja dolazim iz mirisnih trava ravnice
Noseći na plećima ogromne korpe žita,
Sunce na dlanu, u srcu leprš jarebica
I raspevanu ševu povrh glave.

Ja vam hrlim u zagrljaj,
Užurban kao zakasneli ždrali, 
Kao ratar kad zgrće zlato jeseni
Uvek gladan prebelih snova
I teške crnine ljubavnih noći.

Ja dolazim iz zavičaja ljubavi i pesme
U kojem godišnja doba umeju da broje
Od proleća do jeseni.
Ja dolazim iz zavičaja crnih ruku
Iz čijih dlanova izviru reke belog hleba
I srce rađa cveće boje trešanja,
Cveće boje neba i boje mleka.
Ja dolazim iz zavičaja
Sunca i duge, svetlosti i berbe.

Ja dolazim iz mirisnih trava ravnice,
Iz zavičaja ljubavi i pesme,
Dolazim, dolazim, dolazim.

(1986)

Roditeljski dom
 

Dok je na nebu sunca i zvezda,
Sred duševne sreće il duševnog sloma
Toplijeg nećeš naći gnezda
Od roditeljskog prisnog doma.

Tu će te majka kraj kućnog praga
Sa suzom u oku dočekati žudno
I njena pojava, tiha i blaga,
Delovaće sveto i uljudno.

Otac će ti žuljnu pružiti ruku
I kao obično biti škrt na reči;
Al u toj tišini i u tome muku
Osetićeš kako sve pred tobom kleči.

I pas će kućni srećno zalajati
Mašući repom radosno i čilo,
A sat će na zidu za trenutak stati,
Uživanje ovo da bi duže bilo.

I sve je tu kao čudna bajka
Napisana slovom od suvoga zlata,
U kojoj je otac car, a carica majka,
A naš dom stari - prekrasna palata.

(1972)
 

Špalir mojih snova

Još nije obran špalir mojih snova
I detinjstva moga golubovi beli
Još mirno proleću iznad našeg krova...
Šta bi bilo sa mnom kad bi odleteli?!

Ulica detinjstva još i sada živi,
Miris bagremova opija kraj celi,
Deca se igraju, al oblaci sivi
Ko da su sa sobom nestašluk odneli.

Detinjstva moga prostrana ravnica
Talasa se lenjo klasjem modrog žita,
Trepti u njoj rosa - suza radosnica,
Šumori topola ko devojka vita.

Još nije obran špalir mojih snova,
I detinjstva moga golubovi beli
Još mirno proleću iznad našeg krova...
Šta bi bilo sa mnom kad bi odleteli?!
(1969)

Povratak kući

Zmija detinjstva
Ponovo se uvlači u moja nedra
I suncokreti ponovo okreću cvetne glave.
Jutra su, eto, opet tako vedra,
A ponjave neba čiste su
I plave...

Seoski toranj raste u mom oku
I čini mi se da će srce pući.
Trčkara duša ko nestašno ždrebe
I raduje se
Što se vraća kući...
I eno čujem kako već nazdravlja:
- Dobar dan, njivo i seljani mili,
Dobar dan selo i dudovi stari!
I svi smo srećni kao što smo bili
I radost nas snova svojim suncem zari.

... Drvored kraj sela već nam lišćem maše
I širi grane u zagrljaj vrući.
O, kako je ovde sve blisko,
Sve naše!
Pevajmo, srce,
Jer idemo kući!

Seoski toranj raste u mom oku
I čini mi se da će srce pući.
Trčkara duša ko nestašno ždrebe
I raduje se
Što se vraća kući.

(1985)
 

Seljak
 

Zakopaju ga u zemlju,
Iz njega iznikne trava,
Il kita zelenog žita,
Il ljubičica plava
U gustom žbunu skrita.

Zatrpaju ga do grudi,
On počne da se grana,
Da se širi i lista,
Da pije rosu dana
Koja na suncu blista.

Zarobe ga u tamnicama zemnim
I suzu mu okuju kamenom,
On procuri kao brdski izvori,
Dozvani žeđu i plamenom
I pohrli u naručje zori.
 

Zakopaju ga u zemlju,
Iz njega iznikne trava,
Il kita zelenog žita,
Il ljubičica plava
U srcu našem skrita.

(1988)
 

Majka zvezda

Svojoj materi Danici...
 

Jedna je majka izletela iz gnezda,
Koje je brižno život celi plela,
Jedna je majka sad postala zvezda
I zasijala iznad našeg sela.

Eno je kako celim bićem zrači,
Ko žrtvena baklja u htenju izgara.
Ta vatra sveta za nas život znači,
Taj plamen je naša dobra majka stara.

Iz nemog carstva visina i sjaja
NJeni smeli snovi prema nama jezde
Da istrajemo do konca i kraja
Dok i sami jednom postanemo zvezde...

(1987)

Nebo zavičaja

Iz najtananijih komora srca
reči tople i kristalno čiste
izleću poput nevidljivih ptica
i svijaju jata ljubavi
prema rodnoj grudi.
Jer samo se jedno nebo
uselilo u oči predaka
i samo jedna duga
može da nagovesti
tako berićetnu berbu jeseni.
Tu i pokopana prošlost
niče u obliku drveća,
a humke nas, raspoznavajući,
smatraju za bliske i drage.
Jedino tu zemlja ume
da kune i prašta...
Jedino tu ptice radosti
i najsmelije snove
uznose vis visoko...
(1982)

Semartone pesmo među selima

"... Suze prolivajući načnem govoriti: Ostaj mi zbogom o predrago selo, mesto roždenija roditeljice moje!... nikad u mom životu nisam tako plakao"
(Dositej)

Semartone, bašto među njivama,
Među voćnjacima i livadama,
Humko među dolinama i ravnima,
Prelepa ptico u plavilu neba.
Semartone, grudo rodna,
Zavičaju ljubavi i hleba.

Zore se tvoje kupaju u rosi,
U pesmi ševe i znoju ratara,
A dani kite suncem
I vencima šarenih duga.
Moj zavičaju, tvoja je crnica
Najlepša nevesta pluga.

Ulicama tvojim i srcima ljudi
Još i danas kroči sena Dositeja
Koji je u osvit vekova i uma
Tvojoj toploj grudi priljubio čelo,
Uz suzu kličuć kroz prostor i vreme:
Ostaj mi zbogom, o, predrago selo!

U tebi se ljubav bokori i buja,
Obična, seljačka, od kamena tvrđa, 
I pesma peva starinska i setna
Dok se snovi smeli kao pčele roje.
Ti si kolevka u kojoj zaplakah
I vrata večnosti moje.

(1986)
 

Oda ravnici
 

Slatka je svetlost tvoga sunca,
ravnico,
i toplo je tvoje krilo,
hraniteljko.
Jer u tvom gnezdu i zajedno s tobom
rastemo ka nebu.
Zato, kada ptica snova
uzleti ka Suncu,
mi tvoju slavu i hleb tvoj 
dižemo u visine.
Izdanci tvoje mladosti,
ponosni i mladi,
ponovo se rađamo
po drugi, treći i ne znam koji put
da bismo te ovekovečili u trajanju.
Slatka je svetlost tvoga Sunca
i toplo je tvoje ognjište
večnog preporoda.
Zato je na tvome liku
sve manje bora
i sve više osmeha radosti.
Šapćem: ravnica - a mislim na more 
klasalog žita.
Kažem: ravnica - a vidim 
hiljadustruko rađanje života.
Kličem: ravnica - a mislim na miris 
vrućeg hleba.

(1970)
 

Ratari

Do pojasa srasli sa zemljom,
zajedno sa žitom rastu prema nebu.
Često ih vidiš kako se rađaju sa danom,
ali prežive i zalazak Sunca.
Često ih čuješ kako govore sa nebom,
kako daju savete zemlji,
kako se bore sa vetrom i uče od prirode.
Kada seju i deo sebe darivaju zemlji,
kada beru skidaju i zvezde sa neba.
Škrti na reči, više kažu
od sedamdeset i sedam govornika.
Veruju bližnjem i vole ga,
a zagrljaj im širok kao ravnica.
Ruke su njihove crne ko uzorana ledina
ali im je duša prečista
kao blagdanjska pogača.
Od jutarnje duge pletu najlepše snove
i režu veliki kolač svojih htenja
oštricom vetrova.
A kada sanjaju, sanjaju budni
kako žito izrasta poput jablanova.
(1970)

Starac i voćka

Svom ocu Radivoju...

Po jutru što je zazorilo sadom
Starac koji jedva svemu odoleva,
Pogrbljen al dičan, s ljubavlju i nadom
Sadi mladu voćku i tiho popeva.

Iako možda nikad neće brati
Plodove njene, zlatnog sunca pune,
U oku mu se čudna sreća zlati,
Niz lice suze radosnice krune.

Starina zna da vreme ne prašta
I da svela ruka sad za druge radi,
Al’ mu u mislima trepti cvetna bašta
U kojoj se mladost ovog roda sladi...

Po jutru što je zazorilo sadom
Starac koji jedva svemu odoleva,
Pogrbljen al dičan, s ljubavlju i nadom
Sadi mladu voćku i tiho popeva.
(1988)

Majčine ruke

Tvrde i nežne, ruke moje majke,
Dva bela krila labudova,
I sad još doleću odnekud iz bajke
Ko melem i java najsmelijih snova.

Kao da vidim te umilne prste
Kako mi ljube nežno plavu kosu,
Kako se grče, lome i krste
U  očima suznim kad naslute rosu.

One su kolevka od svih drugih draža
U kojoj sam oči otvorio snene,
Na životnom putu uvek budna straža
I onda kad su daleko od mene.

LJubim te ruke koje život znače,
Dva letnja dana sunčana i vedra,
Koja ljubav ljudsku svud okolo zrače,
Dva blagoslova iz majčinog nedra.
(1987)

Ždrebe

Otac je grunuo  jedne zimske noći
U konjsku staju s fenjerom u ruci,
Gde se na mekoj slami u samoći
Kobila naša ždrebila u muci.

Grčevito se vijala po podu
I rzala bolno ko da pomoć ište,
Ličeći na biće slično ljudskom rodu
Koje teški boli i muče i tište.

Al odjednom pogled prepun bola, tuge,
Zatrepta srećno i na slamsko ćebe,
Kao simbol želje beznadežne, duge,
Zarza veselo mrko mokro ždrebe.

(1973)

Suncokreti
 

Žuti pozdravi zemlje
što se iz njenog srca
vinuše ka nebu.

Nikada siti sunca,
traže petu stranu sveta.
Ali nikako da izbegnu
svoju senku,
i uvek pobeđeni,
pognutih glava
vraćaju se zemlji.

Kao cvetne im glave
život im je savršen krug.
Od zemlje do zemlje
Sunce im pozajmljuje
svoju raskoš.
Ali uvek se vraća
i uzima svoje.

Pa ipak suncokreti
su najlepše cveće
ravnice.

(1988)
 

Kamen u ravnici

Slavomiru Gvozdenoviću

Kada u ravnici naiđeš na kamen,
Pomisli na svetlost, 
Pomisli na plamen
Što ih iskra rodi.
Kada u ravnici naiđeš na kamen,
Pomisli na spomen,
Pomisli na namen
Pravdi i slobodi.

Kada u ravnici naiđeš na kamen,
Pomisli na srce,
Od kamena tvrđe -
Večnih buna seme.
Kada u ravnici naiđeš na kamen,
Pomisli na pticu,
Pomisli na plamen
Koji večno traje
Kroz prostor i vreme.
(1989)

Plave daljine početka
 

Detinjstvo uvek zna da nas takne.
Doživljavamo ga i nehotice, stalno,
Pohodi nas svet kojeg više nema,
Stvarnost zatrpana u oku božanstva.
Čak i u snu kad sva naša čula
Uvlače svoje pipke u puževu kuću,
Neprimetno nas sve prožima
I duša se otvara i s nama bdije, bdije...

Kao radosna prozirna senka
Ono nas prati kroz život ceo
I otvara velike prozore nade,
Da bi nas još jednom pohodile
Prve nevine ljubavi
I čudne, plave daljine početka...

(1978)
 

Iskonska žeđ

Bunari leta i moja iskonska žeđ
ljube se u plamenim rečima.
Opijen ljubavnim zovom žene,
tražim zlatni talisman Sunca
u bistrom oku studenca.
Al trošni đeram nagrižen vremenom
ruši se i pada
kao kula od karata.
I obične reči
postaju najdublje istine
o životu i svetu.
Tek sada saznajem
da je baš tu nepresušni izvor oluje,
koja će doneti kišu
i ugasiti žeđ
što, eno, hara ravnicom.

Bunari leta i moja iskonska žeđ
ljube se u plamenim rečima...
(1972)

Ispovest

Voleo sam rađanje sunca
u bistroj kapi rose,
višnju pred kućom
kada ogrne beli šlajer cveća,
ivanjdanski venac
kad osvane na kapixiku
i pijane seoske svadbe
što traju sve do posta.
Dugin zagrljaj neba sam voleo,
turčinak sred žita
i uspravnu pesmu ševe.
Voleo sam ljubavni zov divljeg petla
i lastu ko najdražeg gosta...

I šta sve nisam voleo,
dok se nisam spotakao
opijen tvojom lepotom.

(1969)

Mladalačka pesma
 

Žito, gle, klasa i mladost stasa,
I trava spava, a san je java,
A ja ti hrlim.
I ševa peva, i cvrčak cvrči.
I veče teče, i potok trči.
A ja te grlim.
I šuma šumi, i kiša kiši,
U tami sami, i sreća veća.
A ja te ljubim.
A nežnost nežno, moli, jer boli,
I cveta cvet, ubav ko ljubav.
A ja te volim.
I seno leno, miris miriše,
I svila vila, i budnja bdila.
A ja te želim.

(1970)

Oluja
 

Pijan dan blešti u naručju sunca,
zijaju bunari kao gladne ale.
Samo u daljini crni oblak bunca
i gromovi svoje sjajne baklje pale.

Prašinom što se slegla na putu
vihor se igra, izvija do neba.
Ravnica liči na pustinju žutu
u kojoj klasje sanja koru hleba.

Tišina. Muk. Lišće spi na grani.
Al odjednom sevnu. Vetrina se stušti.
Nebom besno jezde crni kotrljani,
Led lupa u okna. Kiša pljušti, pljušti.

(1987)

Gle
 

Gle, bagremove kite grozdovi beli
I vazduhom plove čežnje ljubavne,
A sećanje sa mnom kao s bratom deli
Dana što su prošli priče jednostavne.

Gle, rascvetale devojke po selu.
I svud se prosu miris bilja;
Kao da neko prirodu celu
Božanskom lepotom blagosilja.

Gle, i srce moje pupi
I stado tuge nekuda tera,
Kao da mi neko svu ljubav iskupi
I vrati život prohujalih vera.

(1969)
 

Ljubavna godišnja doba
 

Proleće kuca u krošnju drveća,
a ti mi hrliš na krilima ptica,
kao vila snena ovoga stoleća,
rođena iz čežnje mirisnih ravnica.
Proleće kuca u krošnju drveća,
a ti mi hrliš na krilima ptica.

Jurim te po moru zrelog žita,
za nama krici tek ranjene trave,
a srce se moje po stoti put pita,
da l su to slike snova ili jave?
Jurim te po moru zrelog žita,
za nama krici tek ranjene trave.

Jesen zri na grani kao voćka rana,
prvo žuto lišće vetar poljem nosi,
ko najlepša pesma septembarskih dana
ono provejava baš u tvojoj kosi.
Jesen zri na grani kao voćka rana,
prvo žuto lišće vetar poljem nosi.

Stojim u snegu do kolena,
Do mene samo tvojih nogu trag;
da l si Ti meni toliko voljena
il sam ja tebi još i više drag?
Stojim u snegu do kolena,
do mene samo tvojih nogu trag.

(1987)
 

Predosećanje ljubavi
 

Predosećam ljubav u tvojim očima,
Dok se mastilo ljubičice prosipa travom
I vazduh miriše na zeleno žito;
Predosećam ljubav u tvojim očima
I u srcu tvome duboko i skrito.

Predosećam ljubav na tvojim usnama,
Dok ti bedra udara visoko klasje raži
I telom mi se slatki mravinjak prosipa;
Predosećam ljubav na tvojim usnama -
U čežnji puzavac postah, a ti previta 
lipa.

Predosećam ljubav u svemu što je sa nama,
U žitu, makovima i jatu jarebica
I željno k tebi srcem i telom hrlim;
Predosećam ljubav u svemu što je sa nama.
I, eto, ja te ljubim i grlim, strasno grlim.
(1990)

Volimo se
 

Volimo se na postelji od ovsene slame
Daleko od ljudi i gradske buke,
Tvoje su oči dve tajanstvene tame,
A ja sam sav usne, grč i ruke.

Volimo se van prostora i vremena,
Ko da nas više nikad neće biti,
Dozivajuć život iz klice semena;
LJubavi i strasti još nikad siti.

Volimo se u carstvu spokoja i mira,
Gde cvetaju i rode najsmeliji snovi,
Dok cvrčak svoju pesmu tužno svira
I haljinom tvojom cvetaju makovi.

(1988)
 

Ćuti
 

Ćuti; nad nama stari bagrem cveta
I čudne ptice grade svoja gnezda,
Vazduh je prepun tihe pesme leta
Ko junske noći krupnih, sjajnih zvezda.

Ćuti; pod nama postelja od trave
I pesma cvrčka setna i skrivena.
Ko da se snovi pretaču u jave
Priroda se smeši zadovoljna, snena.

Ćuti; u nama bujica radosti
Tek što ne izbije poput vulkana.
Kao strasni uzdah već prošle 
mladosti,
Kao topli pozdrav prohujalih dana.

(1987)
 

Zelena žetva
 

Travom se jošte sjaji biser rose
A po senokosu uzdasi se čuju,
Lahori jutra znanu pesmu nose,
Kosači kose kuju, kuju, kuju!

Malena ševa iz svog toplog gnezda
Za uzbunu kliče u krvavom ruju
I njena se pesma uzdiže do zvezda,
Dok tu na zemlji kose kuju, kuju.

Ali je mladunčad ko olova tone.
Prikiva za zemlju i mirisno bilje
I ona sa pesmom, evo, nazad tone,
Vraća se žrtvi kao blagosilje.

Već sutra možda njena će kuća
Ostati tužna, pusta i prazna,
I tištiće je rana vruća
Ko nepravedna i kobna kazna.

Travom se jošte sjaji biser rose
A po senokosu uzdasi se čuju,
Lahori jutra znanu pesmu nose,
Kosači kose kuju, kuju, kuju!

(1971)
 

Ljubav
 

LJubav - to je kada
Dva lepa mlada tela,
Dva čista, zdrava uma
Skrenu sa druma
U visoku raž.
I na poleglo žito,
Ko gnezdo ptice skrito,
Ostave mladosti draž.
LJubav, to je kada
I uz ćutanje nemo
Razumeš drago biće
I u srcu kada sviće
Osmehne li se on;
Kada te iz daleka
Golema čežnja čeka
Ko tužnog zvona zvon.
LJubav je kada patiš,
Kad on il ona pate,
LJubav je kada sati
Prohuje kao tren
I opet večno traju
Kada ti oči ne znaju
Za pogled mio njen.
LJubav, to je kada
Dva mlada lepa tela,
Dva čista zdrava uma
Skrenu sa druma
U visoku raž.
I na poleglo žito,
Ko gnezdo ptice skrito,
Ostave mladosti draž.

(1972)
 

Kredo
 

Da li da vežem psa za voćku svojih 
snova,
Ili da čekam mirno jesen njihovih 
zrenja,
Pa da tada punu korpu tek uzbranih 
plodova
Iznesem na trpezu našega pokolenja?

Da li da zadržim za sebe sve radosti 
života,
Ili da im bacim seme u srca svih ljudi
I da se poput voćke nadnesem iznad 
plota,
Na dohvat svačije ruke, na dohvat 
svačije ćudi?

Da l da se unesem tužan u čauru samoće
Poput leptira belog u kućici od svile,
Ili da budem ruka što drugu ruku hoće,
Usne što bi se rado s drugim usnama 
slile?

Ipak ću voćka biti kraj druma, njive, 
rova,
Voćka prepuna snova, prepuna nada i 
htenja,
Spremna da svakog časa žetvu svojih 
plodova
Strese na puni sto našega pokolenja!

(1970)
 

Oseća se miris sena
 

Oseća se miris sena.
To su moji seljaci pokosili livade
I vetar se vraća u grad
Sa torbom prepunom plena.
Oseća se miris sena
I mesečina blagosilja veče
To se mesec istopio
I počeo vazduhom da teče.
Mesečina blagosilja veče
I tišina sluša kako trave niču
I bilo mi kuca u ušima
Dok zrikavci ne počnu tiho da zriču.
Tišina sluša kako trave niču.

(1973)
 

Majčino pismo
 

Odjednom mi srce snažnije zakuca
(Davno već davno videli se nismo),
U rukama držim izgužvan koverat
I u njemu stare majke pismo.

Pisanje njeno nezgrapno al čitko,
Čas suzno a čas oštro kao britva,
Kao da je na hartiju sišlo
Iz zakonika starih i molitva.

Ona mi piše: Dragi moj sine,
Retko nam od tebe stiže vesnik - pismo.
Zar ne znaš kakvu majka brigu brine,
U tvojoj želji mi i ostarismo.

Na plećima našim leglo teško breme
Novoga doba i prastarih briga,
Mnogo nas rani ovo smutno vreme,
Ko nenadna munja sa Časnih Veriga.

Uzeše nam zemlju, konje, sve imanje
Što smo teškim trudom za života 
stekli;
Žetvu sada našu neko drugi žanje,
Potoci znoja uzalud su tekli.

Otac te još moli: Nađi sebi para,
Devojče jedno pametno i milo,
Da imaš svoga anđela čuvara,
Tada bi i nama mnogo lakše bilo.

A sada oprosti za moj ukor mali,
Znaj da sam ga pisala plačući, 
Pa ako ti budu slobodno dali,
Tamo za Božić dođi nam kući...

Odjednom mi srce svom snagom zakuca
(Davno već davno videli se nismo),
U rukama držim izgužvan koverat
I u njemu stare majke pismo.

(1973-2000)

Odlaze naši roditelji stari
 

Odlaze naši roditelji stari
U večnost kao na poselo,
Ličeći na krhke, dotrajale stvari,
Na iznošeno, al čisto odelo.

Odlaze kao da na njivu žure,
Da dokrajče neke poslove hitne,
Pre nevremena, pre ljute bure,
Il kiše jesenje dosadne i sitne.

I tako kada sve namire,
Čeljad u kući i blago u staji,
I dok im se sreća tek nazire
NJihova zvezda prestaje da sjaji.

Ali pri zalasku oni jošte zare
Mudrost što su nam sa životom dali;
Oni su pobožno običaje stare
I zakone nove poštovali.

Odlaze naši roditelji stari
Ostavljajući nam svoje snove, muku,
A mi to strašno zalaženje sunca
Gledamo nemi, skrštenih ruku.

(1973)
 

Vaskrsenje

"Ja sam Vaskrsenje i Život; ko veruje u Mene, ako i umre živeće".
(Jn 11, 25)
 

Vaskrsli Gospod - radost najveća -
Kuca na vrata srca moga;
Otvoriću mu, uz treptaj sveća,
I primiću ga ko Svetog Boga.

Jer rod moj srpski kao Mesiju,
Za nepokorstvo i veru čvrstu
Krstaši mraka, što mržnju seju,
Na Hristovom razapeše krstu.

S namerom da mu iz duše svete
Iščupaju juče, danas i sutra,
Da bi kao nejako, naivno dete
Lutao maglom žrtvenog jutra.

Uđite u radost Gospoda svoga,
Gle kako nebo na suncu blista,
Sutra je Vaskrsenje Boga,
Gospoda našeg, Isusa Hrista.

A s njim će da se u nebo vine
Srbija-majka što j’ u grob legla
I što šest vekova zaredom gine
Da bi sopstveni Vaskrs dosegla.

(1999)
 

Molitva
 

Ne veruj, Bože, laži o mom rodu,
Da je na tuđ život digo grešnu ruku,
On samo brani nasušnu slobodu
I krhko mu gnezdo i stečenu muku.

Od kad zna za sebe, uspravan i dičan,
On nosi kroz vreme svoju sudbu kletu -
Moj rod nije mržnji, niti ropstvu vičan,
Pogledajte samo na prošlost mu svetu.

Na anđele bele što nad njime bdiju
Da bi mu savest uvek bila čista;
Srpske majke liče na Devu Mariju,
A očevi naši na blaženog Hrista.

Da, srpska je duša kćerka strašnih muka,
Pa je zato katkad od kamena tvrđa
I opet nežna ko majčina ruka
I ko crkva puna slatkog milosrđa.

Ne veruj, Bože, laži o mom rodu,
Da je na tuđ život digo grešnu ruku,
Dok je sunca sjajnog na nebeskom svodu
Braniće on ime i svetu slobodu.

(1995)
 

Anatema
 

Ko ugazi klicu semenke
Koja se iz čaure muči da izađe,
Neka mu se poruši radost do temelja
I mir duši nikad nek ne nađe.

Ko uništi svetlost dana
Životu što tek zazori,
Neka mu po telu procveta rana,
U plamenu srama neka izgori.

Ko pogazi osnovne zakone ljudske
I na običan život ruku digne,
Neka okusi sve otrove sudske
I neka ga ova teška kletva stigne!

(1979)
 
 

Nebeska Srbija

"Na nebu im duše carovale
Ka im ime na zemlji caruje."
(P.P. NJEGOŠ)
 

Na nebu sam Ti video gnezdo,
Srbijo, Žar-ptico, Srbijo, zvezdo.

Iza oblaka, iza vrhunca,
Sjala si poput jarkoga sunca.

Tek sišla s mučeničkog krsta,
Prekrstila si se sa tri prsta.

I još krvavih ruku i nogu,
Pomolila si se svevišnjem Bogu.

Na nebu sam Ti video lice,
Srbijo, majko, mučenice.

Iza oblaka, iza vrhunca
Sjala si poput jarkoga sunca.

A ispod Tebe - u daljini
Planeta cela u pomračini.

(1999)
 
 

Beli Anđeo
 

Sve se dade u nebiće
Jednog strašnog crnog zeva,
Dok prebela zora sviće
Anđelom iz Mileševa.

I sve pada u beznađe
Praiskonskih anatema,
Al neda da Sunce zađe
Anđeo nade i melema.

Sve obgrli pripev ludi,
Što hor smrti nemo peva,
Dok prebela zora rudi
Anđelom iz Mileševa.

On nas kao senka prati
I od jeresi nas štiti -
Sa ikone mirom zlati
Naše biti il ne biti.

Sve se dade u nebiće
Jednog strašnog crnog zeva,
Dok prebela zora sviće
Anđelom iz Mileševa.

(1994)
 
 

Lament nad Srbijom

"Bog se dragi na Srbe razljuti
sedmoglava iziđe aždaja
i satrije Srpstvo svekoliko..."
(P.P. NJEGOŠ)
 

Višeglave, strašne ale
Na srpski rod bljuju vatru;
Hoće kuću da mu spale,
Ime, lozu da mu satru.

Hoće da mu prošlost zbrišu,
Plemenito zgnječe seme;
Srpskom krvlju povest pišu
I skrnave časno pleme.

Širom srpske zemlje dične
Seju nove Ćele-Kule,
Tvorevine paklu slične,
Na sve što je srpsko hule.

Narod ceo, poput Hrista,
Podigoše na raspeće,
Al duša mu osta čista
I nikad je slomit neće!

Iz pepela i iz rana
Uzleteće u visine,
Ko Žar-ptica naših dana
Kad sunce slobode sine.

(1999)
 

Beograde

Aci Sekuliću

Grade sa telom od kamena i gvožđa
i nasmejanim likom čoveka.
Stojim pred tobom kao pred oltarom 
ljubavi
i osećam da u komorama duše
nemam dosta snage da budem dostojan
tvoje bele seni.

Grade od kamena i mesa u obliku srca,
čardaku na razmeđi jave i sna,
gnezdo slobode, čojstva i junaštva,
uvek na nogama i stisnutih pesti.

Ko da izmeri tvoju veličinu običnim 
aršinom,
koja se oslanja na uspravnu prošlost,
koja dolazi iz budućnosti
i gleda sadašnjosti pravo u oči.
Iz temelja tvojih odzvanjaju glasovi 
heroja,
iz tvojih nedara izleću ptice mira,
sa tvojih usana čuju se pesme slave.

(1984)
 
 

San sa pesnikom

Povodom stogodišnjice rođenja
Miloša Crnjanskog

Desilo se da mi u san, uoči Velike 
Gospojine,
dođe u pohode pesnik Itake.
Kao, služena je polunoćnica u 
Sabornom hramu,
a na velike dveri umesto vladike
pojavi se On, mlad i dostojanstven,
sa ogromnom knjigom "Seoba" u rukama.
I stade nas zapitkivati
za potomke Čarnojevića
i sve seobama rasejano Srblje;
za zadužbine Svetog Save i braće 
Jakšića
i ostale naše crkve i manastire
od kršnog Bazjaša do ravnog Bezdina.
Za razvaline vladičanskog dvora u 
Mehali
i staru lipu na domaku crkve,
za grobove sestara i mlađeg mu brata
na Srpskom groblju usred Temišvara
i za sve što je iza ostatka ostataka
ostalo, ovde u dušama našim.

U njegovom se glasu osećao prekor,
osuda, čak, za one nemarne i slabe,
koje su bure vremena pritisle,
te izdaše sramno svoj jezik i veru.

Ipak, dade nam blagoslov i ode...

(1993)
 

Oda Savi Tekeliji

U hramu Sv. Apostola Petra i Pavla u Aradu...

Hodajmo polako ovim svetim hramom,
Gde bleda sen Hrista ko svetinja bdije
I pred oltarom obvijene tamom
Leže časne kosti Save Tekelije.

On je život ceo darovao rodu,
Da bi srpski narod izveo iz tmine
I zajedno s njime sanjao slobodu,
Izgubljeno carstvo i krst postojbine.

Na divljaku srpsku kalem zvani sloga
Hteo je da utka srcem i pameću
I za pomen večni molitve i Boga
Zidao je crkve i palio sveću.

NJegova su zvona vaskrsna jutrenja
Duhovnosti srpskoj najavila smelo,
A u zadužbini bezbroj pokolenja
Progledaše umom i mišlju i delom.

Borio se znanjem, ugledom i perom,
Uvek ispred svoga vremena i doba
I rodoljub bio ubeđenjem, verom,
Od mladosti rane do samoga groba.

(1993)
 

Srcokaz velikom Vuku

Čoveče Vuče
pod bremenom stoletnih zaveta
u pustinji telom
dušom - na kraj sveta...
  (V. Jovičić)

Tražim u rečniku duše reči trajnije 
od večnosti,
Reči bez granica u prostoru i vremenu,
Reči tvrđe od mermera i čovečijeg srca
Da bih ti njima izgradio spomenik,
Starino Vuče, ti gordi lučonošo,
Rataru i pastiru i vožde bune duha,
Ti koji prvi zaora brazdu svetlosti
Na zaparloženom tlu jedne duhovnosti.
Ti koji si oplevio misao i reč 
materinsku
Od palamide, zubače i zlih jezika,
Ti koji si pisao barutom umesto 
mastilom
I natpisao sve dvorske pisare.
Ti koji se prošao kroz trnje ali se 
nisi ogrebao,
Ti koji si prošao kroz blato poput 
Sunca.
Ti koji si na svom nakovnju
Domaće gvožđe s ljubavlju kovao
I budućnost roda prozvao pravim 
imenom.
Hvala ti, Vuče, za svetlost dana
U noći koja je pretila da bude večnost!
Hvala ti za ime, za reč i azbuku.
Za svetlost uma što se rodi
Iz Višnjićeve svete pomrčine.
Hvala i slava!

(1988)
 

Naledstvo

Od pradedova naših nasledismo
Najveće blago na svetu:
Zemlju ovu, plodne njive
I pticu u letu.
Oni nam dadoše život
I ljubav što ljudska srca
Ko reku premosti.
U nasledstvo oni nam ostaviše
I san o zlatnoj budućnosti.

Pradedovi nas darivahu
Najlepšim darovima.
Zato im u srcu dižemo spomenike
A imena u večnost sadimo...

Ali ma koliko bili velikodušni,
Daćemo im samo stoti deo
Od onoga što su oni nama
I ne znajući pružili!
(1975)

Svetoslavlje

"Putuje bez puta
i put se za njim rađa..."
(V. Popa)
 

Srbine, brate, hajde gore glavu!
Beznadežni vapaj pretoči u slavlje -
Imaš majku Crkvu i Svetoga Savu,
I iznad svega dično Svetosavlje.

Već stolećima ko Danica zvezda
Ono nam zrači svaki atom duše;
Na braniku stoji svesrpskoga gnezda,
Da ga ne skrnave zle sile i ruše.

Istočnik je ono svih naših iskrenja,
Molitva za one sa, a i bez sluha -
Nemanjićki zavet i zov pokolenja:
U ime Oca, Sina i Svetoga Duha.

Srbine, brate, hajde gore glavu,
Beznadežni vapaj pretoči u slavlje -
Imaš majku Crkvu i Svetoga Savu
I učenje sveto - dično Svetosavlje.

(1997)
 

Krivica
 

Osećam se krivim
za onaj deo tela
natopljen mirisom tamnjana.
Za strah što mogu biti
pastir izgubljenog stada.
Za put ptica
nebom bez vazduha.

Za čuvanje belih konja
na raskršćima mladosti.
Za čekanje dragog bića
otišlog u lov na
praistorijske životinje.

Osećam se krivim
za gorki ukus prezrelog voća.
Za preplašeni krik
zakasnele ptice selice.

Osećam se krivim
za još neniknut cvet
i njegov nepostojani miris.
Za krivice bez potvrde
i svedoka.

Osećam se krivim.

(1969)
 
 

Osećam kako
 

Osećam kako u duši mi klija,
Gusta i modra, naše tuge raž,
I kako samoća kao hala zija,
Dok u prozor kuca još od sinoć dažd.

Zato mi bojazan ulazi u svest:
Pesma u mom srcu da zaplače zar?
I u sebi tako stežem čvrsto pest
I dižem se k nebu kao ptica Žar.

(1990)
 

Šumi topolje

Šumi topolje svoju znanu pesmu
o ljubavi, životu i smrti;
odvija vreme svoje povesmo,
a moj se život sve u krugu vrti.

Jer proleće ovo ko lanjsko je isto,
zeleno, mirisno i srcu drago,
i njegovo nebo plavo je i čisto,
i njegovo vino opojno, al blago.

I zato čekam leto ili jesen,
vreme stasanja, ruđenja i zrenja,
da se kao seme do ploda uznesem
svesigurnim putem, dugom ispunjenja.

Šumi topolje svoju znanu pesmu
o ljubavi, životu i smrti,
odvija vreme svoje povesmo,
a moj se život sve u krugu vrti...
(1993)

Roditeljski dom

"Jednog dana će ostati samo zvona 
sa crkava i grobovi da svedoče da su
tu nekada bili Srbi pravoslavne vere".
(J. Ignjatović)

U pročelju kuće hrastov ram,
A u njemu ikona Nikoljdana
I slavske sveće krhki plam,
Ko blagi jecaj prohujalih dana.

Što sećanje vraća na krsnu nam slavu,
Božić i Uskrs i druge svete,
Na Vidovdan i Svetog Savu;
Bože, daj opet da budem dete.

Da uđem u radost svoga roda
I slušam priče o Kosovskom boju,
To seme sveto svih naših sloboda
I čiji junaci još stoje u stroju

Čekajući zov blagi svog mrtvog vladara
Već šesto dugih, crnih leta,
Da se povrati postojbina stara
I za navek satre avet nam prokleta.

Al, avaj, kuća je trošna i prazna,
Kraj ikone visi sad zgaslo kandilo
Kao neka kobna i neprava kazna.
Kao da nas ovde nikad nije bilo...

(1999)
 

Prepustimo sve slučaju
 

Prepustimo sve slučaju,
Nek te moja ljubav sama nađe,
Jer sreće koje nagoveštaj daju
Od svih su drugih trajnije i slađe.

Prepustimo sve trenutku,
Nek srce drugo srce traži,
Poljubac skriven mračnome kutku
Od svih drugih je lepši i draži.

Prepustimo sve magnovenju
Kada će sunce tuge zaći,
I ma da izgorimo u htenju,
LJubavi se naše moraju naći.

(1972)

Nežna pesma

Ovo je pesma o šapatu kiše,
O dugi - o najlepšem brošu leta,
O trsci što se na oluji njiše,
O osmehu što na tvome licu cveta.

Ovo je pesma prečista i nežna
Ko šarni leptir kog proleće opi,
Ovo je pesma ko pahulja snežna,
Što ti se na usni kao šećer topi.

Ovo je pesma - mesečina plava
U septembru što se svud prosipa selom,
Il mlada devojka što u travi spava,
Dok joj moja ruka nežno mili telom.

Ovo je pesma što iz srca niče
Kao stručak žita iz zemljice crne,
Ovo je pesma ptice koja kliče
Za jatom što, eno, za vidikom trne.
(1988)

Gle kako nebo prosipa zvezde

Gle, kako nebo prosipa zvezde
U plava nedra morskog žala,
A misli moje pokorno jezde
Za tvojom zvezdom koja je pala.

Da l će te stići, da l će te naći
Na rubu belog sna i jave,
Ili će sunce ljubavi zaći
Za oštre hridi, za vode plave?

Da li će nežni glas magnovenja
Dozvati večnost radosti snene,
Ili će pusti valovi htenja
Uzalud kvasit obale njene?

Gle, kako nebo prosipa zvezde
U plava nedra morskog žala,
A misli moje pokorno jezde
Za tvojom zvezdom koja je pala.
(1988)

Pred kapijom ljubavi
 

Stojimo nemi pred kapijom ljubavi,
Pred tvrđavom što se u nebesa diže.
I tako smo daleko od sreće,
Iako, možda, njojzi najbliže.

Kakve su to neodoljive stege,
Što nas prisilno u mestu drže,
Kada nam srce ko godišnje ždrebe
Igra u grudima i požudno rže?

I ko to diže ustave i brane
U srcima našim sve veće i veće,
Kad želje i strasti pucaju u nama
Ko pupoljci jedri u rano proleće!?

(1986)
 
 

Razmišljanje

Vreme je odjednom stalo
U senci podneva,
U tragovima kopita konjskih,
U napuštenim kukavičjim gnezdima,
Na ramenu neljubljene devojke.
Vreme je odjednom stalo
Dolazeći iz belih prostranstava snega.

Za koga to rascvetana zvona zvone
Kad je još rano za plava jutrenja,
Kad je već kasno za ljubavni drhtaj,
Kad naša sreća još tvrdo spava
U naručju ravnodušnih ljubavnika.

Promiču misli
Kao kapi kristalne kiše,
Kao čudni balet jutarnje rose,
Kao krupne retke zvezde
Rođene da razdane buru moga srca.
(1985)

Slatki strah ljubavni
 

Ti se možda bojiš moje ljubavi
I oko sebe postavljaš ogradu laži;
Ipak ću ti uzbrat ružu sa usana
Anđeli čuvari kad zaspe na straži.

Ti se možda bojiš zagrljaja mog
I povlačiš se tiho u čauru samoće;
Ipak ruke će mi otkazati poslušnost
I žudno će brati zabranjeno voće.

Ti se možda bojiš moje ljubavi
I čekaš tako u dražesnom strahu
Sudbina da nas u venac uplete
I venča nam tela u slatkome dahu.

(1979)
 

Došla si
 

Došla si odnekud iz predela snova,
Iz čistih, sunčanih prostora htenja
Kao sneni treptaj slatkih izazova,
Kao plod na međi rascveta i zrenja.

Došla si u naručju prvog snega
Jednoga decembra u suton meki,
Kao vila snena dvadesetog veka,
Kao eho tihi lepota dalekih.

Došla si, a ja sam istoga trena,
U senci tvoje pojave drage,
Zanemeo kao bista od kamena,
Za premnogo sreće nemajući snage.

(1997)
 

Ne, nije mi dosta

Ne, nije mi dosta srca prag
Kada nekoga ljubim,
Kad mi je neko mio i drag
I mladost da izgubim
Ja ću mu srce dati.

Ne, nije mi dosta čitav vek
Kad s tobom sreću delim,
Eto, sam sam trenutak tek,
A već te strasno želim.

Ne, nije mi dosta iskre sen
Kad srce samoću kao korov satre
I samo postane ljubavi plen,
Nek se razgore vatre.

Ne, nije mi dosta srca prag
Kada nekoga volim;
Kad mi je neko mio i drag
U vatri da izgorim,
U vatri da izgorim!
(1987)

Imala si

Imala si oči zelene, zelene,
Kao njiva što je pod prolećnim žitom,
I kose po vratu meke, razlivene,
A pogled ko jagnje nemiran i pitom.

Imala si usne crvene, crvene,
Međ usnama drugim turčinak sred njive,
I ljubavne čežnje u srcu skrivene,
I lepotu vila što u bajci žive.

I sva si bila raskošna i sveta,
Sa glasom zvonkim kao odjek zvona,
S osmehom iz kog sija blaga seta
I likom žene sa starih ikona.

(1973)

Venčanja

Usne se naše venčavaju ko senke,
Osećam pitkost vina tvoga tela,
Titraju ti grudi ko kruške ječmenke
I bodu mi dušu poput žaoke pčela.

Osećam pitkost vina tvoga tela
I život mi se sa snovima ravna.
Mina mi radosti svu tugu raznela
I duša mi posta mekana i plavna.

Gle, život mi se sa snovima ravna;
Ja nađoh večnost u tom magnovenju
I posta mi bliska ona priča davna
O životu, smrti i o vaskrsenju...

Ja nađoh večnost u tom magnovenju.

(1979)
 

Priviđenje

U plavom medu letnje noći
Pod prozorom breza vita
Uz jecanje ko da pita:
- Da li će doći, da li će doći?

NJene reči - duše blago,
Nerečene ljudski glasno,
U svesti trepere jasno
Kao nešto milo, drago.

To ne beše breza snena,
Što mi noći srećom zlati
I što čezne i što pati,
Već to beše ljubav njena.

Kao ptica preplašena
Na prozor je ona stala,
Oduške je srcu dala
I ponovo, gle, nestala.
(1988)

Voljenoj ženi
 

Ti si kao planinska pastrmka,
Koja mi iz ruku izranjaš poput vode,
Jer telo ti je satkano
Od senki, lista i slobode.

Ti si kao gorsko lane,
Koje i oku ume da uteče,
Kad ljubiš u srcu vatra plane,
Ti, moja zoro, jutro, podne, veče...

Ti, život što drugi život rađa
I pesma snena kroz prostor i vreme,
Starija od svih i opet od svih mlađa,
U naručju nosiš najveće radosti breme.

(1988)
 

Julsko priviđenje
 

Preda mnom neko čudno polje trave,
A ti mi prilaziš u nagoti vila
Sa ivanjdanskim vencem oko glave...
Ti lebdiš kroz polje ko da imaš 
krila.

Gle, prilaziš mi u nagoti vila.
Već ti osećam slatki ukus lica,
Kosa ti  plava niz rame se slila
Ko leprš zlatni  divljih jarebica.

Već ti osećam slatki ukus lica
I treptaj tela što u žudnji gori
I sjajni biser suza radosnica.
I Sunce se rodi u prelepoj zori.

(1988)
 

Pejzaž duše

Nevidljiva reka pada s mrkog stenja
I pesmu nemu očajnički peva,
A iz mog srca kao simbol htenja
U nebo se diže belih snova ševa.

Moguća radost u meni se gnezdi,
Al je vetar tuge nemilice ruši;
I ja hitam smelo u naručje zvezdi
Koja mi se juče ugasi u duši.

U snovim mojim, gle, dete se budi,
Dete koje zaspa još davno u meni,
A ja tvrdo brodim ka zori što rudi
Na usnama tvojim. Na toj morskoj peni.

(1969)
 

Ružan san

Krupna, odvratna buba
Mili mi po znojnoj svili kože.
Udaram je šakom po žutom oklopu.

Ona se i dalje oseća kao bubreg u loju.
Pokušavam da pobegnem,
Da zaronim u beli med
Morske pene.
Ona se i dalje kao živi broš
Pripija uz moje telo.

Osećam je kako kao krlja
Prodire u moje dubine.
Na ivici sam sloma,
Kako da se spasem
Strašne gamadi?!

Jednostavno - dovikuje mi podsvest:
Probudi se iz ružnog sna
I videćeš da ti po leđima
Klizi nežna ruka
Voljene žene.
(1980)

Ne, ne diraj u moje snove
 

Ne, ne diraj u moje snove,
Krade neka misao crna,
Zbog divljih gusaka što jugu plove,
Zbog krvi od uboda ružinog trna.

Ne, ne diraj u moje tišine,
U vatre što se ne vide u noći,
Kad jednom bol u srcu mine
LJubav će možda nezvana doći.

Ne, ne diraj u moje čežnje,
U bele noći tamnih htenja,
Nemoj mi nudit ljubav na režnje,
Večnost u treptaju magnovenja.

(1988)

Susret
 

Kada te sretnem opet,
Bilo gde i bilo kad,
Ti nećeš biti mlada,
Ja neću biti mlad.

Samo će priča jedna
Uzalud suzu kriti -
Tebi će biti draga,
Meni još draža biti.

Samo će priča jedna,
Obična priča života,
Biti ko trešnja medna
Iza visoka plota.

(1973)
 

Jeseni kiše...

Jeseni kiše dolaze sa juga
I plave srce neizmernom setom,
A ljubav moja kao pepeljuga
U krpama bdije i čekanju svetom.

Jer, eto, sve je eho prolaznosti,
Let leptirova prvi sumrak gasi,
Ljubavne sreće slučajni su gosti,
Prolazni i čedni mladosti ukrasi.

I često stada opaka i gladna
Najlepše cveće nađu i satru
I često kiša prljava i hladna
U pepeo zgasne i najlepšu vatru.

Al ko srce svoje razape ko Hrista
Na oltaru snova, blagosti i htenja
I čija je ljubav anđeoski čista,
Kad tad će vaskrsnut iz tla poniženja.
(1987)

Snovi i stvarnost

Slatkim jezikom romantizma
 

Hteo sam s tobom cvet po cvet,
Želju po želju i san po san, 
Podići jedan sneni svet
Za celu večnost il samo dan.

Al tvoga srca neskladni bat
Poruši mojih htenja sen;
Zgažena leži zelena vlat -
Nada potraja tek samo tren.

Trenutak samo i opet žal
Postade duši samotni drug
Kao usamljen i tužan ždral,
Dok ranjen traži topli jug.

(1996)

Selice ljubavi moje
 

Noćas će se selice ljubavi moje
vratiti u svoja napuštena
gnezda.
I u njima će život
veselo zacvrkutat
ko nebom rojevi zvezda.

Noćas će laste ljubavi moje
pod strejom srca gnezdo
sviti
i ući će u tvoj san.
A kada mi zore donesu
bele mirise jutra,
zaspaćemo budni.

Noćas ti, ja i
ptice selice
naše ljubavi.
(1979)

Raziđoše se nebom moji snovi
 

Raziđoše se nebom ko vetrovi
I izgubiše se među oblacima
Mojih mladih snova beli golubovi.

A još juče su mi sletali na ramena
I kljucali iz pregršti semenke nadanja.
Sada sam gnezdo odletelih ptica.
NJiva bez roda i namena,
Ravnodušnost lišća
Polomljenog granja.

Sada sam gnezdo odletelih ptica.

(1973)
 

Čudna noć
 

Čudna je ovo noć
Ko stara, crna dama,
Što zove u pomoć
Zbog sitnih ljubavnih drama.

Strašna je ovo noć
Bez meseca i svetla,
A znam da nećeš doć
Do prvog javljanja petla.

Čudna je ovo noć
U još čudnijem zamku,
Što zove u pomoć
I hvata se za slamku.

(1988)
 

Gnezdo za pticu duha
 

Mi smo oduvek jedno te isto
Iako neznani jedan drugom.
Tražili smo se još u majčinom telu,
Ali u toj čudesnoj igri žmurki
Nikada te ne nađoh,
Nikada me nisi našla.

Da nije bilo puteva
I nebeski plavih trava
Možda se nikad i ne bismo sreli.
I sada bismo možda lutali u tami

I ćutali, ćutali tvrdo
Odavde do večnosti.
Ovako, mi smo gnezdo za pticu duha
Kojem nije bilo mesta
U samo jednom telu.

I ako ponekad pođem mimo staze
Kojom koračamo sada,
Ako ne pre a onda u proleće
Doleteće velika plava ptica
Da u stara gnezda snese
Šarena jaja radosti.

(1988)
 

Ne nemoj da žališ

Ne, nemoj da žališ kada dođe jesen,
Cvetovi kad se vraćaju u koren,
Život na zemlji je tako i stvoren,
Da plod što sazre bude i otresen.

Ne, nemoj da tužiš kada lišće svelo
Sa grana drveća tiho zemlji prne,
Vreme to hoće da prirodi vrne
Ono što je svrsi stiglo i sazrelo.

Ne, nemoj da žališ kad ždralovi sivi
U jatima setnim odlete ka jugu,
NJihova pesma što liči na tugu
U martu će snova radost da oživi.

Ne, nemoj da tužiš što nam vreme hrli
Kao bujna reka u prolećne dane
Kad u ranu zoru novo leto svane
I naše će snove sjaj sreće da grli.
(1988)

Nepovrat
 

Iz ruku mi odlete golub beli,
U nepovrat odlete
Draga ptica.

Jedno proleće ode iz kaveza mog.
Jedan cvet se vrati u pupoljak.
Jedna se kiša pope na nebo,
Dok vrata na srcu mom zjape
Širom otvorena.

Ko će dozvati goluba belog?
Ko će rascvetati pupoljak cvetni?
Ko će povratiti blagoslov kiše?

... Dok vrata na srcu mom zjape širom 
otvorena...

(1977)
 

Čekanje
 

Eto, prošlo je leto mog čekanja
A sve je isto kao što je bilo.
Samo što lišće tiho veje s granja,
Samo što jesen širi svoje krilo.

I jesen možda čekanje će biti
Čekanje što radost ili tugu sprema,
Ni jesen možda neće iznedriti
LJubav koju tražim ali koje nema.

Ali tad ću možda zajedno s drvećem,
Čekati proleće više ili manje,
Da okiti listom i travom i cvećem
Ravnice i gore i moje čekanje.

(1979)
 

Zdravica
 

Podignite čašu žestokog pića
Za Mirjanića i njegove pesme
I krv nek zagrgolji poput česme
I srce nek zaboli,
Jer ona koju volimo
Nije više tu
I ko zna
Da li nas voli?!

Podignite čašu žestokog pića
Za Mirjanića i malo sreće.
Bojim se srce izgoreće,
Jer gori plamenom
Ko vatra živa,
A veliko je
Ko srce
Diva.

(1975)

Antiteza

Juče je u mom srcu bilo sve tako tužno,
Sve tako sivo,
Kao da mi je u venama,
Srcu, svuda
Kristalni mraz počivo.

Juče je u mom srcu
Bilo hladno, studeno,
Kao da mi je neko
Kroz pore srca
Dvostruku nit tuge udeno.

Juče je u mom srcu
Bilo hladno, studeno,
Al jutros, kad je zora svanula
I na moje srce
Kap sunca kanula,
Proleća veo
Moju je dušu odeno.

Najlepša pesma
 

Najlepša pesma je beo list
Netaknut još crninom slova,
Ko duša čedna nevin i čist,
Bez senke strasti i izazova.

Najlepši stih je uzdah blag,
Koji iz dubine duše izranja
Il osmeh prisan i čudno drag,
Koji ti na licu o sreći sanja.

Najveći pesnik je život sam,
Onaj običan, bez maske laži,
U kojem bukti ljubavni plam
I svuda okolo prosipa draži.

(1994)
 

Ljudska duša
 

LJudska je duša krhka biljka,
Tanana trska sred vetrometa,
Stručak đurđevka ili bosiljka,
Koji duboko u srcu cveta.

Milje je, svevišnjom prirodom dano,
Jezerce čisto, sveto i mirno
I opet more uzburkano
Kada bi neko u njega dirno.

LJudska je duša leptir sreće
Kada je sunce radošću zlati.
I opet ranjeno, svelo cveće
Kada sa nama čezne i pati.

(1995)
 

Drveće nas uči pesmu prolaznosti
 

Sa grana pada lišće,
a iz zemlje se čuje
glas nevidljive harfe.

Približi se, neznani putniče,
da ti u šaci pročitam
misli.
Od tolike tišine
ne čuje se ljubavni zov
vremena...
Ni rana tvojih usana
više ne boli.
Sa grana tiho kapuće
zelena krv lišća.

To nas drveće uči
da pevamo pesmu prolaznosti.
(1979)

Retka ptica

Radost je veoma retka ptica,
Što svija gnezdo u našoj duši
Pa kad ga jednom čak i svije,
Dođe nevreme i gnezdo sruši.

A ona, tada, ta retka ptica,
Sva preplašna nebu se vine
I dok ti za njom uporno mašeš
Ona iščezne u visine.

Onda kroz pustoš i beznađe
Nejaki tići bolno zapište.
I krici nekad veseli, čili,
Sad kao žive rane tište.

A gnezdo rušno u našoj duši
Naseli neka ptica druga
Možda je i vi već dobro znate
Crna je, mračna, zove se: tuga.
(1989)

Čudesna igra
 

Sunce, mesec i zvezde
Igraju se žmurke,
A naivni misle
Da je to smena dana i noći.

Čoveče, koji sudeluješ
u toj večnoj igri,
čoveče, koji se hvataš za slamku,
čoveče, koji se penješ na brdo
i koji požudno tražiš
veliku tajnu ove igre,
ako dobro promisliš 
shvatićeš sve to,
tu igru svetla i senki,
tu večnu smenu noći i dana.
Izbroj do sto, daj šansu suigračima
da se ponovo sakriju...
Iza snova ih traži,
u moru belocrnih neizvesnosti.
Jer kad pomisliš da je sve izgubljeno
svanuće možda i najcrnja misao.

Sunce, mesec i zvezde igraju se žmurke
A mi naivni mislimo
Da je to smena dana i noći.

(1988)
 

Saosećanje
 

"Najsrećniji je onaj čovek koji 
najviše ljudi učini srećnim..."
(Didro)

Boli me nemoć ranjene ptice
Da se u plavilo neba vine,
Kada u aprilu zapupe ravnice
I na nebu Sunce kao radost sine.

Boli me tuga zgaženog cveta,
Što se iz zemlje muči da izađe
I nemirnog vetra jalova meta,
Da sebe samog u besmislu nađe.

Boli me jecaj seoskih zvona
Kad u smiraj dana nenadno zatutnje
I dušu pritisne simfonija bona,
Puna zle kobi i velike slutnje.

Boli me kad majka izleti iz gnezda
Čitavog života što je brižno plela,
Da bi nekim čudom, gle, postala zvezda
I zasijala iznad našeg sela.

Boli me bol malih i običnih ljudi
Koji nikom nisu ni bliski ni znani;
Kojima se svete kletve i usudi
A niko ne štiti i niko ne brani.

(1989)
 

Kukavica
 

U srcu mom neprimetno
drvo po drvo, izrasta šuma
tuge.
U proleće šuma olista,
a na cvetnoj grani
zapeva kukavica.
Ku - ku... ku-ku... ku...
Ko se to baca kamenjem
na dragu pticu
i ko mi sa znanjem zabrojava
po godinu-dve
mladosti?

(1979)
 
 

Misli moje

Misli moje behu crne.
A osuđen sam da mislim.

Ko je bacio kamen,
Ko je oterao pticu
Sa granja mojih snova?

Ko je, pun strasti,
 Pucao na moje misli
Rafalom radosti?
Ko je proterao jata
Crnja od crne noći,
Crnja od najcrnjeg mraka?
Ko ih je digao iz blata
I pomogao da stignem
Do prvog sunčanog zraka?

Ko mi je pomogao
Do Sunca, eto, da stignem,
Spomenik da mu dignem?!...
(1969)

O, ljudi...
 

O, ljudi, zašto orete tuđe drumove
kada je toliko zaparloženih njiva,
toliko goleti?
I zašto mržnju nosite u grudima,
Kad bi se mogli voleti,
kad bi se mogli voleti?!

O, ljudi, zašto nemate oči da vidite,
uši da čujete, srce da osetite
bol vaših srodnika,
kada ćete u večnost ući
na vrata istog hodnika,
na vrata istog hodnika?

O ljudi, zašto orete tuđe drumove
kada vam u srcu cveta korov?!

(1970)
 

Nedorečena pesma

Poražavajuća je lakorečivost drugih.
Slušam ih i čudim im se čudom
Kako bez po muke, kao iz rukava,
Prosipaju hartijom uglađene misli
I našminkana osećanja slažu u nastavke,
Kako uzdišu za izgubljenom ljubavlju
I u zvezde kuju leprš dragog bića.
A u meni su reči jedne jedine pesme.
Već celu večnost na vrhu jezika,
Al nikako da joj se setim početne strofe,
Niti zadnjeg rimovanog stiha.
Tu je negde u meni, ali nikako da je 
dokučim,
Sričem je, ponavljam u mislima,
Odslikavam u podsvesti i snovima,
Ali nikako da je uobličim.
Nikako da je naglas izgovorim.

Da li ću se ikada setiti
Moje, možda najlepše pesme?!
(1989)

Koga da krivim što aprili

Koga da krivim što aprili
Mogu da vole, al i da mrze,
Kome da tužim reke brze,
Što nismo ono što smo bili,
Reci mi, mila, reci mi, mili?

Na koga da bacim anatemu,
Što mladost vene kao cveće
I ljubav što se vratiti neće
Ko laste svome lanjskom tremu,
Gde da se žalim, zašto i čemu?

U drugom nekom  srcu sada
LJubav, gle, svija gnezdo svoje
I ptice sreće himne poje
Dok srce moje pati i strada.

U drugom nekom srcu sada...
(1978)

Ponovo nicanje
 

Eto, rađamo se po drugi, treći i ne 
znam koji put
zajedno sa izgužvanom travom ispod 
nas,
zajedno sa treptajem zvezda na nebu.

O kako su pitke julske kiše
i žene kako su večne
u vatri poljubaca!

Koračamo ravnodušni po snovima
koji su nam se do maločas
činili nedohvatnim.
Po ispunjenim snovima
naše mladosti
i s čuđenjem se pitamo:
zar je tako užasno kratko ispunjenje?
Vrh između uspona i pada.
Blesak između dva mraka.
Dok je želja večna.
Ipak, često kao sada
ničemo po drugi, treći
i ne znam
koji put.

(1979)  
 

Igra duše

Rođen od jedne reči, odnosim svoj
smisao u božansku pustoš...
(N. Stanesku)
 

Ponekad, pritisnut teskobom 
svakidašnjice,
A u želji da dokučim anđele snova,
Iz tela mi izleti ptica duše
Kao pijani leptir iz čaure samoće
Željan slobode i beline dana.
I ja tada, prazan i tužan,
Lutam beznađem tražeći sebe samog,
Izvan granica sopstvene ličnosti.
Van svog prostora i vremena.
Zapitkujem se tu i tamo
I krišom zavirujem u tela drugih
Mireći se sa tek naslućenim smislom
Jednog mogućeg življenja.

A ona, razuzdana sena duše,
Ona mi se, možda, podrugljivo smeška
Iz nekog drugog meni sličnog bića,
Ili možda hrasta što grli visine,
Ili klasalog žita što trepti na 
suncu,
Ili pustoši mirne julskog popodneva...

(1989)
 

Meditacija

Sada već po malo zastarelo vreme
Zatvoreno u semenu trajanja,
Nosi na plećima ogromno breme
Prohujale mladosti i kajanja.

Pod tim teretom kao da hoće
Sebe da pronađe u magnovenju,
Da još jednom proba zabranjeno voće,
Ili da skonča u jezivom htenju.

Al života reka tiho hrli moru
Taložeći kamen sudbina i snova,
Ne čekajuć sunce, ne čekajuć zoru,
Niti slatki ukus novog izazova.

Sada već po malo zastarelo vreme
Zatvoreno u semenu trajanja,
Nosi na plećima ogromno breme
Prohujale mladosti i kajanja.
(1988)

Enigma

"Ne plači i ne ljuti se, već
nastoj da shvatiš!"
(Spinoza)
 

Ležim opružen u krevetu
S rukama ispod mamurne glave
I razmišljam o ovom svetu
Koji lebdi morem sna i jave.

"Šta beše seme nad semenom,
Jajašce iz kog se život rodi
I šta je s prostorom i vremenom...
...Otkud dolazi i kuda vodi?!

Da li u njegovom večnom hodu
Sve je i sada ko na početku
I da l će uspeti ljudskom rodu
Da otkrije životnu zagonetku?"

I tako razbijam koštunjavu koru
Misaonih jezgra i varljivih sanja,
Kao drvoseča dok u znojnom moru
Nemoćan stoji kraj stoletnog panja...

(1972)
 

Pozna jesen

Jesen svojom raskošnom kopitom
kopa sebi gnezdo za večni počinak
dok sunce samuje
u zlatnom kavezu dana.
Svuda oko nas
ogromni divovi senki
grle beskraj,
a noći sve više i više
izmiču busiji dana.
Duge zajedno s kišom
padaju na blatnjavo tle
i nestaju u zemlju.

I cvetovi se vraćaju u koren
kao sinovi rasipnici
roditeljskom domu.
Samo se u predvečerje
čuju, uz muziku tišine,
plačni uzdasi prirode
koja svoje telo oseća
u ruševinama vremena.
(1988)

Plavi pozdrav dana
 

Dolazi nam pun vere i nade
na raspevanim usnama jutra,
na razdraganim krilima zore,
u zlatnoj ljuljašci
sunčanih zraka.

Vidi kako mu se vijore
svilene zastave
na jarbolima belih
galija.
Gle, kako mu se ruke šire
u zagrljaj
i suze radosnice
krune niz lice.

On gradi gnezdo u našem srcu
očima dece i pesmom neba.
On je ptica selica,
koja uvek nađe napuštenu streju
u zabačenim predgrađima
naše duše.

Plavi pozdrav dana 
u sunčanim ljuljaškama
Prolaznosti.

(1979)
 
 

Bojim se
 

Bojim se da sva bića i sve stvari
Neće ni primetiti moje neprisustvo,
Odlazak moj u nepoznatu stvarnost...

Bojim se da će i nadalje
Trava nicati proleća,
Lišće listati gore
I cveće cvetati cveće.
Bojim se da odsustvo moje
Niko ni primetiti neće.
Da će kroz prozor zore
Sunce i dalje da se rađa
I ševa pesmu svoju
Da uzdiže do neba
Bojim se da pesma moja
Neće nikome da treba.
Bojim se, golemo se bojim,
Da će sve moje ljube, sve verenice
Izrodit  s drugim sinove i kćeri
I da će drugovi samo pri piću
Da pominju moje ime.
Bojim se da mi sudba
Aršinom krivim meri.
Bojim se da će vrela biti leta
I da će bele biti zime,
Da će i nadalje trave nicati proleća,
Lišće listati gore
I cveće cvetati cveće.
Bojim se da odsustvo moje
 Niko ni primetiti neće,
Bojim se, golemo se bojim.
(1979)