Драга Мирјанић

Повратак кући

Латиница

 

Савез Срба у Румунији

Посебна издања

Председник издавачког савета: унив. проф. др Борислав Крстић Велимиров
За издавача: Драган Жупунски
Уредник: Славомир Гвозденовић
Рецензенти:Чедомир Миленовић, Иво Мунћан
Литерарни саветник:  Славомир Гвозденовић
Лектор и коректор: Ђока Мирјанић
Компјутерски слог: Светлана Банду
Техноредактор: Адријан Николић
Корице:  Према ликовном раду Злате Марков Барањи

© ССР и аутор

ИСБН: 973-99657-6-8

---

Ову књигу посвећујем својим родитељима 
Радивоју и Даници и супрузи Мири... (Аутор)

---

ГЛЕДАТИ ЗВЕЗДЕ, 
ТРАЖИТИ У КОРЕЊУ

Поезија Драге Мирјанића обухвата временски проток од скоро 4. деценије.
Десетак књига поезије и још заступљеност у више значајних антологија овде (и у матичној Србији), преводи на више језика - је ли мало или много? Рекли бисмо: довољно да песнику обезбеди значајно место у српској послератној књижевности са ових простора. О тој поезији и њеном значају за нас изречено је више судова и када бисмо им тражили, тим судовима о песнику и песништву заједнички именитељ, најмање бисмо ризиковали грешку, ако би се он звао: Гледати звезде, тражити у корењу.
Ако је истина да је песник сумњив међу чудацима и чудак сумњивцима, вечити кривац за фарисејство и немогуће, проглашавам Драгу Мирјанића и његових 6 деценија живота (рођен 1940) кривим.
Заправо, сумњивим и кривим што је, тражећи у корењу, завирио у звезде, а највише што је у сваком од тих огледала грешне нам душе видео равницу и завичај, непрегледну доброту сваког зрнцета њиховог, у сваком зрнцету свемир. Изнад њега је Д. Мирјанић сам, тужан и сетан, без њега смо сви (са Драгом Мирјанићем) сиромашни.
Банути (са путева, расипничких) у сан родитеља и бригу мајке, засветлети нежношћу љубави над необухватима, заблистати сузом у оку птица и крилима ждребади, делити се страшћу у семе зора, није само дар божији и занат. Све је то заједно и много више од тога. Бити у непосредној близини Јесењина и Дучића и Десанке, а међу својима, у вечитој чежњи за том звездом у корену, више је од свега - судбинско је определење.
То речито илуструје (доказујући песникову кривицу!) и ова  свеобухватна књига о 60, години живота, Драгомира (Драге) Мирјанића.

Славомир Гвозденовић

---

   

Из мирисних трава равнице
 

Ја долазим из мирисних трава равнице
Носећи на плећима огромне корпе жита,
Сунце на длану, у срцу лепрш јаребица
И распевану шеву поврх главе.

Ја вам хрлим у загрљај,
Ужурбан као закаснели ждрали, 
Као ратар кад згрће злато јесени
Увек гладан пребелих снова
И тешке црнине љубавних ноћи.

Ја долазим из завичаја љубави и песме
У којем годишња доба умеју да броје
Од пролећа до јесени.
Ја долазим из завичаја црних руку
Из чијих дланова извиру реке белог хлеба
И срце рађа цвеће боје трешања,
Цвеће боје неба и боје млека.
Ја долазим из завичаја
Сунца и дуге, светлости и бербе.

Ја долазим из мирисних трава равнице,
Из завичаја љубави и песме,
Долазим, долазим, долазим.

(1986)

Родитељски дом
 

Док је на небу сунца и звезда,
Сред душевне среће ил душевног слома
Топлијег нећеш наћи гнезда
Од родитељског присног дома.

Ту ће те мајка крај кућног прага
Са сузом у оку дочекати жудно
И њена појава, тиха и блага,
Деловаће свето и уљудно.

Отац ће ти жуљну пружити руку
И као обично бити шкрт на речи;
Ал у тој тишини и у томе муку
Осетићеш како све пред тобом клечи.

И пас ће кућни срећно залајати
Машући репом радосно и чило,
А сат ће на зиду за тренутак стати,
Уживање ово да би дуже било.

И све је ту као чудна бајка
Написана словом од сувога злата,
У којој је отац цар, а царица мајка,
А наш дом стари - прекрасна палата.

(1972)
 

Шпалир мојих снова

Још није обран шпалир мојих снова
И детињства мога голубови бели
Још мирно пролећу изнад нашег крова...
Шта би било са мном кад би одлетели?!

Улица детињства још и сада живи,
Мирис багремова опија крај цели,
Деца се играју, ал облаци сиви
Ко да су са собом несташлук однели.

Детињства мога пространа равница
Таласа се лењо класјем модрог жита,
Трепти у њој роса - суза радосница,
Шумори топола ко девојка вита.

Још није обран шпалир мојих снова,
И детињства мога голубови бели
Још мирно пролећу изнад нашег крова...
Шта би било са мном кад би одлетели?!
(1969)

Повратак кући

Змија детињства
Поново се увлачи у моја недра
И сунцокрети поново окрећу цветне главе.
Јутра су, ето, опет тако ведра,
А поњаве неба чисте су
И плаве...

Сеоски торањ расте у мом оку
И чини ми се да ће срце пући.
Трчкара душа ко несташно ждребе
И радује се
Што се враћа кући...
И ено чујем како већ наздравља:
- Добар дан, њиво и сељани мили,
Добар дан село и дудови стари!
И сви смо срећни као што смо били
И радост нас снова својим сунцем зари.

... Дрворед крај села већ нам лишћем маше
И шири гране у загрљај врући.
О, како је овде све блиско,
Све наше!
Певајмо, срце,
Јер идемо кући!

Сеоски торањ расте у мом оку
И чини ми се да ће срце пући.
Трчкара душа ко несташно ждребе
И радује се
Што се враћа кући.

(1985)
 

Сељак
 

Закопају га у земљу,
Из њега изникне трава,
Ил кита зеленог жита,
Ил љубичица плава
У густом жбуну скрита.

Затрпају га до груди,
Он почне да се грана,
Да се шири и листа,
Да пије росу дана
Која на сунцу блиста.

Заробе га у тамницама земним
И сузу му окују каменом,
Он процури као брдски извори,
Дозвани жеђу и пламеном
И похрли у наручје зори.
 

Закопају га у земљу,
Из њега изникне трава,
Ил кита зеленог жита,
Ил љубичица плава
У срцу нашем скрита.

(1988)
 

Мајка звезда

Својој матери Даници...
 

Једна је мајка излетела из гнезда,
Које је брижно живот цели плела,
Једна је мајка сад постала звезда
И засијала изнад нашег села.

Ено је како целим бићем зрачи,
Ко жртвена бакља у хтењу изгара.
Та ватра света за нас живот значи,
Тај пламен је наша добра мајка стара.

Из немог царства висина и сјаја
Њени смели снови према нама језде
Да истрајемо до конца и краја
Док и сами једном постанемо звезде...

(1987)

Небо завичаја

Из најтананијих комора срца
речи топле и кристално чисте
излећу попут невидљивих птица
и свијају јата љубави
према родној груди.
Јер само се једно небо
уселило у очи предака
и само једна дуга
може да наговести
тако берићетну бербу јесени.
Ту и покопана прошлост
ниче у облику дрвећа,
а хумке нас, распознавајући,
сматрају за блиске и драге.
Једино ту земља уме
да куне и прашта...
Једино ту птице радости
и најсмелије снове
узносе вис високо...
(1982)

Семартоне песмо међу селима

"... Сузе проливајући начнем говорити: Остај ми збогом о предраго село, место рожденија родитељице моје!... никад у мом животу нисам тако плакао"
(Доситеј)

Семартоне, башто међу њивама,
Међу воћњацима и ливадама,
Хумко међу долинама и равнима,
Прелепа птицо у плавилу неба.
Семартоне, грудо родна,
Завичају љубави и хлеба.

Зоре се твоје купају у роси,
У песми шеве и зноју ратара,
А дани ките сунцем
И венцима шарених дуга.
Мој завичају, твоја је црница
Најлепша невеста плуга.

Улицама твојим и срцима људи
Још и данас крочи сена Доситеја
Који је у освит векова и ума
Твојој топлој груди приљубио чело,
Уз сузу кличућ кроз простор и време:
Остај ми збогом, о, предраго село!

У теби се љубав бокори и буја,
Обична, сељачка, од камена тврђа, 
И песма пева старинска и сетна
Док се снови смели као пчеле роје.
Ти си колевка у којој заплаках
И врата вечности моје.

(1986)
 

Ода равници
 

Слатка је светлост твога сунца,
равницо,
и топло је твоје крило,
хранитељко.
Јер у твом гнезду и заједно с тобом
растемо ка небу.
Зато, када птица снова
узлети ка Сунцу,
ми твоју славу и хлеб твој 
дижемо у висине.
Изданци твоје младости,
поносни и млади,
поново се рађамо
по други, трећи и не знам који пут
да бисмо те овековечили у трајању.
Слатка је светлост твога Сунца
и топло је твоје огњиште
вечног препорода.
Зато је на твоме лику
све мање бора
и све више осмеха радости.
Шапћем: равница - а мислим на море 
класалог жита.
Кажем: равница - а видим 
хиљадуструко рађање живота.
Кличем: равница - а мислим на мирис 
врућег хлеба.

(1970)
 

Ратари

До појаса срасли са земљом,
заједно са житом расту према небу.
Често их видиш како се рађају са даном,
али преживе и залазак Сунца.
Често их чујеш како говоре са небом,
како дају савете земљи,
како се боре са ветром и уче од природе.
Када сеју и део себе даривају земљи,
када беру скидају и звезде са неба.
Шкрти на речи, више кажу
од седамдесет и седам говорника.
Верују ближњем и воле га,
а загрљај им широк као равница.
Руке су њихове црне ко узорана ледина
али им је душа пречиста
као благдањска погача.
Од јутарње дуге плету најлепше снове
и режу велики колач својих хтења
оштрицом ветрова.
А када сањају, сањају будни
како жито израста попут јабланова.
(1970)

Старац и воћка

Свом оцу Радивоју...

По јутру што је зазорило садом
Старац који једва свему одолева,
Погрбљен ал дичан, с љубављу и надом
Сади младу воћку и тихо попева.

Иако можда никад неће брати
Плодове њене, златног сунца пуне,
У оку му се чудна срећа злати,
Низ лице сузе радоснице круне.

Старина зна да време не прашта
И да свела рука сад за друге ради,
Ал’ му у мислима трепти цветна башта
У којој се младост овог рода слади...

По јутру што је зазорило садом
Старац који једва свему одолева,
Погрбљен ал дичан, с љубављу и надом
Сади младу воћку и тихо попева.
(1988)

Мајчине руке

Тврде и нежне, руке моје мајке,
Два бела крила лабудова,
И сад још долећу однекуд из бајке
Ко мелем и јава најсмелијих снова.

Као да видим те умилне прсте
Како ми љубе нежно плаву косу,
Како се грче, ломе и крсте
У  очима сузним кад наслуте росу.

Оне су колевка од свих других дража
У којој сам очи отворио снене,
На животном путу увек будна стража
И онда кад су далеко од мене.

Љубим те руке које живот значе,
Два летња дана сунчана и ведра,
Која љубав људску свуд около зраче,
Два благослова из мајчиног недра.
(1987)

Ждребе

Отац је грунуо  једне зимске ноћи
У коњску стају с фењером у руци,
Где се на мекој слами у самоћи
Кобила наша ждребила у муци.

Грчевито се вијала по поду
И рзала болно ко да помоћ иште,
Личећи на биће слично људском роду
Које тешки боли и муче и тиште.

Ал одједном поглед препун бола, туге,
Затрепта срећно и на сламско ћебе,
Као симбол жеље безнадежне, дуге,
Зарза весело мрко мокро ждребе.

(1973)

Сунцокрети
 

Жути поздрави земље
што се из њеног срца
винуше ка небу.

Никада сити сунца,
траже пету страну света.
Али никако да избегну
своју сенку,
и увек побеђени,
погнутих глава
враћају се земљи.

Као цветне им главе
живот им је савршен круг.
Од земље до земље
Сунце им позајмљује
своју раскош.
Али увек се враћа
и узима своје.

Па ипак сунцокрети
су најлепше цвеће
равнице.

(1988)
 

Камен у равници

Славомиру Гвозденовићу

Када у равници наиђеш на камен,
Помисли на светлост, 
Помисли на пламен
Што их искра роди.
Када у равници наиђеш на камен,
Помисли на спомен,
Помисли на намен
Правди и слободи.

Када у равници наиђеш на камен,
Помисли на срце,
Од камена тврђе -
Вечних буна семе.
Када у равници наиђеш на камен,
Помисли на птицу,
Помисли на пламен
Који вечно траје
Кроз простор и време.
(1989)

Плаве даљине почетка
 

Детињство увек зна да нас такне.
Доживљавамо га и нехотице, стално,
Походи нас свет којег више нема,
Стварност затрпана у оку божанства.
Чак и у сну кад сва наша чула
Увлаче своје пипке у пужеву кућу,
Неприметно нас све прожима
И душа се отвара и с нама бдије, бдије...

Као радосна прозирна сенка
Оно нас прати кроз живот цео
И отвара велике прозоре наде,
Да би нас још једном походиле
Прве невине љубави
И чудне, плаве даљине почетка...

(1978)
 

Исконска жеђ

Бунари лета и моја исконска жеђ
љубе се у пламеним речима.
Опијен љубавним зовом жене,
тражим златни талисман Сунца
у бистром оку студенца.
Ал трошни ђерам нагрижен временом
руши се и пада
као кула од карата.
И обичне речи
постају најдубље истине
о животу и свету.
Тек сада сазнајем
да је баш ту непресушни извор олује,
која ће донети кишу
и угасити жеђ
што, ено, хара равницом.

Бунари лета и моја исконска жеђ
љубе се у пламеним речима...
(1972)

Исповест

Волео сам рађање сунца
у бистрој капи росе,
вишњу пред кућом
када огрне бели шлајер цвећа,
ивањдански венац
кад осване на капиxику
и пијане сеоске свадбе
што трају све до поста.
Дугин загрљај неба сам волео,
турчинак сред жита
и усправну песму шеве.
Волео сам љубавни зов дивљег петла
и ласту ко најдражег госта...

И шта све нисам волео,
док се нисам спотакао
опијен твојом лепотом.

(1969)

Младалачка песма
 

Жито, гле, класа и младост стаса,
И трава спава, а сан је јава,
А ја ти хрлим.
И шева пева, и цврчак цврчи.
И вече тече, и поток трчи.
А ја те грлим.
И шума шуми, и киша киши,
У тами сами, и срећа већа.
А ја те љубим.
А нежност нежно, моли, јер боли,
И цвета цвет, убав ко љубав.
А ја те волим.
И сено лено, мирис мирише,
И свила вила, и будња бдила.
А ја те желим.

(1970)

Олуја
 

Пијан дан блешти у наручју сунца,
зијају бунари као гладне але.
Само у даљини црни облак бунца
и громови своје сјајне бакље пале.

Прашином што се слегла на путу
вихор се игра, извија до неба.
Равница личи на пустињу жуту
у којој класје сања кору хлеба.

Тишина. Мук. Лишће спи на грани.
Ал одједном севну. Ветрина се стушти.
Небом бесно језде црни котрљани,
Лед лупа у окна. Киша пљушти, пљушти.

(1987)

Гле
 

Гле, багремове ките гроздови бели
И ваздухом плове чежње љубавне,
А сећање са мном као с братом дели
Дана што су прошли приче једноставне.

Гле, расцветале девојке по селу.
И свуд се просу мирис биља;
Као да неко природу целу
Божанском лепотом благосиља.

Гле, и срце моје пупи
И стадо туге некуда тера,
Као да ми неко сву љубав искупи
И врати живот прохујалих вера.

(1969)
 

Љубавна годишња доба
 

Пролеће куца у крошњу дрвећа,
а ти ми хрлиш на крилима птица,
као вила снена овога столећа,
рођена из чежње мирисних равница.
Пролеће куца у крошњу дрвећа,
а ти ми хрлиш на крилима птица.

Јурим те по мору зрелог жита,
за нама крици тек рањене траве,
а срце се моје по стоти пут пита,
да л су то слике снова или јаве?
Јурим те по мору зрелог жита,
за нама крици тек рањене траве.

Јесен зри на грани као воћка рана,
прво жуто лишће ветар пољем носи,
ко најлепша песма септембарских дана
оно провејава баш у твојој коси.
Јесен зри на грани као воћка рана,
прво жуто лишће ветар пољем носи.

Стојим у снегу до колена,
До мене само твојих ногу траг;
да л си Ти мени толико вољена
ил сам ја теби још и више драг?
Стојим у снегу до колена,
до мене само твојих ногу траг.

(1987)
 

Предосећање љубави
 

Предосећам љубав у твојим очима,
Док се мастило љубичице просипа травом
И ваздух мирише на зелено жито;
Предосећам љубав у твојим очима
И у срцу твоме дубоко и скрито.

Предосећам љубав на твојим уснама,
Док ти бедра удара високо класје ражи
И телом ми се слатки мравињак просипа;
Предосећам љубав на твојим уснама -
У чежњи пузавац постах, а ти превита 
липа.

Предосећам љубав у свему што је са нама,
У житу, маковима и јату јаребица
И жељно к теби срцем и телом хрлим;
Предосећам љубав у свему што је са нама.
И, ето, ја те љубим и грлим, страсно грлим.
(1990)

Волимо се
 

Волимо се на постељи од овсене сламе
Далеко од људи и градске буке,
Твоје су очи две тајанствене таме,
А ја сам сав усне, грч и руке.

Волимо се ван простора и времена,
Ко да нас више никад неће бити,
Дозивајућ живот из клице семена;
Љубави и страсти још никад сити.

Волимо се у царству спокоја и мира,
Где цветају и роде најсмелији снови,
Док цврчак своју песму тужно свира
И хаљином твојом цветају макови.

(1988)
 

Ћути
 

Ћути; над нама стари багрем цвета
И чудне птице граде своја гнезда,
Ваздух је препун тихе песме лета
Ко јунске ноћи крупних, сјајних звезда.

Ћути; под нама постеља од траве
И песма цврчка сетна и скривена.
Ко да се снови претачу у јаве
Природа се смеши задовољна, снена.

Ћути; у нама бујица радости
Тек што не избије попут вулкана.
Као страсни уздах већ прошле 
младости,
Као топли поздрав прохујалих дана.

(1987)
 

Зелена жетва
 

Травом се јоште сјаји бисер росе
А по сенокосу уздаси се чују,
Лахори јутра знану песму носе,
Косачи косе кују, кују, кују!

Малена шева из свог топлог гнезда
За узбуну кличе у крвавом рују
И њена се песма уздиже до звезда,
Док ту на земљи косе кују, кују.

Али је младунчад ко олова тоне.
Прикива за земљу и мирисно биље
И она са песмом, ево, назад тоне,
Враћа се жртви као благосиље.

Већ сутра можда њена ће кућа
Остати тужна, пуста и празна,
И тиштиће је рана врућа
Ко неправедна и кобна казна.

Травом се јоште сјаји бисер росе
А по сенокосу уздаси се чују,
Лахори јутра знану песму носе,
Косачи косе кују, кују, кују!

(1971)
 

Љубав
 

Љубав - то је када
Два лепа млада тела,
Два чиста, здрава ума
Скрену са друма
У високу раж.
И на полегло жито,
Ко гнездо птице скрито,
Оставе младости драж.
Љубав, то је када
И уз ћутање немо
Разумеш драго биће
И у срцу када свиће
Осмехне ли се он;
Када те из далека
Голема чежња чека
Ко тужног звона звон.
Љубав је када патиш,
Кад он ил она пате,
Љубав је када сати
Прохује као трен
И опет вечно трају
Када ти очи не знају
За поглед мио њен.
Љубав, то је када
Два млада лепа тела,
Два чиста здрава ума
Скрену са друма
У високу раж.
И на полегло жито,
Ко гнездо птице скрито,
Оставе младости драж.

(1972)
 

Кредо
 

Да ли да вежем пса за воћку својих 
снова,
Или да чекам мирно јесен њихових 
зрења,
Па да тада пуну корпу тек узбраних 
плодова
Изнесем на трпезу нашега поколења?

Да ли да задржим за себе све радости 
живота,
Или да им бацим семе у срца свих људи
И да се попут воћке наднесем изнад 
плота,
На дохват свачије руке, на дохват 
свачије ћуди?

Да л да се унесем тужан у чауру самоће
Попут лептира белог у кућици од свиле,
Или да будем рука што другу руку хоће,
Усне што би се радо с другим уснама 
слиле?

Ипак ћу воћка бити крај друма, њиве, 
рова,
Воћка препуна снова, препуна нада и 
хтења,
Спремна да сваког часа жетву својих 
плодова
Стресе на пуни сто нашега поколења!

(1970)
 

Осећа се мирис сена
 

Осећа се мирис сена.
То су моји сељаци покосили ливаде
И ветар се враћа у град
Са торбом препуном плена.
Осећа се мирис сена
И месечина благосиља вече
То се месец истопио
И почео ваздухом да тече.
Месечина благосиља вече
И тишина слуша како траве ничу
И било ми куца у ушима
Док зрикавци не почну тихо да зричу.
Тишина слуша како траве ничу.

(1973)
 

Мајчино писмо
 

Одједном ми срце снажније закуца
(Давно већ давно видели се нисмо),
У рукама држим изгужван коверат
И у њему старе мајке писмо.

Писање њено незграпно ал читко,
Час сузно а час оштро као бритва,
Као да је на хартију сишло
Из законика старих и молитва.

Она ми пише: Драги мој сине,
Ретко нам од тебе стиже весник - писмо.
Зар не знаш какву мајка бригу брине,
У твојој жељи ми и остарисмо.

На плећима нашим легло тешко бреме
Новога доба и прастарих брига,
Много нас рани ово смутно време,
Ко ненадна муња са Часних Верига.

Узеше нам земљу, коње, све имање
Што смо тешким трудом за живота 
стекли;
Жетву сада нашу неко други жање,
Потоци зноја узалуд су текли.

Отац те још моли: Нађи себи пара,
Девојче једно паметно и мило,
Да имаш свога анђела чувара,
Тада би и нама много лакше било.

А сада опрости за мој укор мали,
Знај да сам га писала плачући, 
Па ако ти буду слободно дали,
Тамо за Божић дођи нам кући...

Одједном ми срце свом снагом закуца
(Давно већ давно видели се нисмо),
У рукама држим изгужван коверат
И у њему старе мајке писмо.

(1973-2000)

Одлазе наши родитељи стари
 

Одлазе наши родитељи стари
У вечност као на посело,
Личећи на крхке, дотрајале ствари,
На изношено, ал чисто одело.

Одлазе као да на њиву журе,
Да докрајче неке послове хитне,
Пре невремена, пре љуте буре,
Ил кише јесење досадне и ситне.

И тако када све намире,
Чељад у кући и благо у стаји,
И док им се срећа тек назире
Њихова звезда престаје да сјаји.

Али при заласку они јоште заре
Мудрост што су нам са животом дали;
Они су побожно обичаје старе
И законе нове поштовали.

Одлазе наши родитељи стари
Остављајући нам своје снове, муку,
А ми то страшно залажење сунца
Гледамо неми, скрштених руку.

(1973)
 

Васкрсење

"Ја сам Васкрсење и Живот; ко верује у Мене, ако и умре живеће".
(Јн 11, 25)
 

Васкрсли Господ - радост највећа -
Куца на врата срца мога;
Отворићу му, уз трептај свећа,
И примићу га ко Светог Бога.

Јер род мој српски као Месију,
За непокорство и веру чврсту
Крсташи мрака, што мржњу сеју,
На Христовом разапеше крсту.

С намером да му из душе свете
Ишчупају јуче, данас и сутра,
Да би као нејако, наивно дете
Лутао маглом жртвеног јутра.

Уђите у радост Господа свога,
Гле како небо на сунцу блиста,
Сутра је Васкрсење Бога,
Господа нашег, Исуса Христа.

А с њим ће да се у небо вине
Србија-мајка што ј’ у гроб легла
И што шест векова заредом гине
Да би сопствени Васкрс досегла.

(1999)
 

Молитва
 

Не веруј, Боже, лажи о мом роду,
Да је на туђ живот диго грешну руку,
Он само брани насушну слободу
И крхко му гнездо и стечену муку.

Од кад зна за себе, усправан и дичан,
Он носи кроз време своју судбу клету -
Мој род није мржњи, нити ропству вичан,
Погледајте само на прошлост му свету.

На анђеле беле што над њиме бдију
Да би му савест увек била чиста;
Српске мајке личе на Деву Марију,
А очеви наши на блаженог Христа.

Да, српска је душа кћерка страшних мука,
Па је зато каткад од камена тврђа
И опет нежна ко мајчина рука
И ко црква пуна слатког милосрђа.

Не веруј, Боже, лажи о мом роду,
Да је на туђ живот диго грешну руку,
Док је сунца сјајног на небеском своду
Браниће он име и свету слободу.

(1995)
 

Анатема
 

Ко угази клицу семенке
Која се из чауре мучи да изађе,
Нека му се поруши радост до темеља
И мир души никад нек не нађе.

Ко уништи светлост дана
Животу што тек зазори,
Нека му по телу процвета рана,
У пламену срама нека изгори.

Ко погази основне законе људске
И на обичан живот руку дигне,
Нека окуси све отрове судске
И нека га ова тешка клетва стигне!

(1979)
 
 

Небеска Србија

"На небу им душе царовале
Ка им име на земљи царује."
(П.П. ЊЕГОШ)
 

На небу сам Ти видео гнездо,
Србијо, Жар-птицо, Србијо, звездо.

Иза облака, иза врхунца,
Сјала си попут јаркога сунца.

Тек сишла с мученичког крста,
Прекрстила си се са три прста.

И још крвавих руку и ногу,
Помолила си се свевишњем Богу.

На небу сам Ти видео лице,
Србијо, мајко, мученице.

Иза облака, иза врхунца
Сјала си попут јаркога сунца.

А испод Тебе - у даљини
Планета цела у помрачини.

(1999)
 
 

Бели Анђео
 

Све се даде у небиће
Једног страшног црног зева,
Док пребела зора свиће
Анђелом из Милешева.

И све пада у безнађе
Праисконских анатема,
Ал неда да Сунце зађе
Анђео наде и мелема.

Све обгрли припев луди,
Што хор смрти немо пева,
Док пребела зора руди
Анђелом из Милешева.

Он нас као сенка прати
И од јереси нас штити -
Са иконе миром злати
Наше бити ил не бити.

Све се даде у небиће
Једног страшног црног зева,
Док пребела зора свиће
Анђелом из Милешева.

(1994)
 
 

Ламент над Србијом

"Бог се драги на Србе разљути
седмоглава изиђе аждаја
и сатрије Српство свеколико..."
(П.П. ЊЕГОШ)
 

Вишеглаве, страшне але
На српски род бљују ватру;
Хоће кућу да му спале,
Име, лозу да му сатру.

Хоће да му прошлост збришу,
Племенито згњече семе;
Српском крвљу повест пишу
И скрнаве часно племе.

Широм српске земље дичне
Сеју нове Ћеле-Куле,
Творевине паклу сличне,
На све што је српско хуле.

Народ цео, попут Христа,
Подигоше на распеће,
Ал душа му оста чиста
И никад је сломит неће!

Из пепела и из рана
Узлетеће у висине,
Ко Жар-птица наших дана
Кад сунце слободе сине.

(1999)
 

Београде

Аци Секулићу

Граде са телом од камена и гвожђа
и насмејаним ликом човека.
Стојим пред тобом као пред олтаром 
љубави
и осећам да у коморама душе
немам доста снаге да будем достојан
твоје беле сени.

Граде од камена и меса у облику срца,
чардаку на размеђи јаве и сна,
гнездо слободе, чојства и јунаштва,
увек на ногама и стиснутих пести.

Ко да измери твоју величину обичним 
аршином,
која се ослања на усправну прошлост,
која долази из будућности
и гледа садашњости право у очи.
Из темеља твојих одзвањају гласови 
хероја,
из твојих недара излећу птице мира,
са твојих усана чују се песме славе.

(1984)
 
 

Сан са песником

Поводом стогодишњице рођења
Милоша Црњанског

Десило се да ми у сан, уочи Велике 
Госпојине,
дође у походе песник Итаке.
Као, служена је полуноћница у 
Саборном храму,
а на велике двери уместо владике
појави се Он, млад и достојанствен,
са огромном књигом "Сеоба" у рукама.
И стаде нас запиткивати
за потомке Чарнојевића
и све сеобама расејано Србље;
за задужбине Светог Саве и браће 
Јакшића
и остале наше цркве и манастире
од кршног Базјаша до равног Бездина.
За развалине владичанског двора у 
Мехали
и стару липу на домаку цркве,
за гробове сестара и млађег му брата
на Српском гробљу усред Темишвара
и за све што је иза остатка остатака
остало, овде у душама нашим.

У његовом се гласу осећао прекор,
осуда, чак, за оне немарне и слабе,
које су буре времена притисле,
те издаше срамно свој језик и веру.

Ипак, даде нам благослов и оде...

(1993)
 

Ода Сави Текелији

У храму Св. Апостола Петра и Павла у Араду...

Ходајмо полако овим светим храмом,
Где бледа сен Христа ко светиња бдије
И пред олтаром обвијене тамом
Леже часне кости Саве Текелије.

Он је живот цео даровао роду,
Да би српски народ извео из тмине
И заједно с њиме сањао слободу,
Изгубљено царство и крст постојбине.

На дивљаку српску калем звани слога
Хтео је да утка срцем и памећу
И за помен вечни молитве и Бога
Зидао је цркве и палио свећу.

Његова су звона васкрсна јутрења
Духовности српској најавила смело,
А у задужбини безброј поколења
Прогледаше умом и мишљу и делом.

Борио се знањем, угледом и пером,
Увек испред свога времена и доба
И родољуб био убеђењем, вером,
Од младости ране до самога гроба.

(1993)
 

Срцоказ великом Вуку

Човече Вуче
под бременом столетних завета
у пустињи телом
душом - на крај света...
  (В. Јовичић)

Тражим у речнику душе речи трајније 
од вечности,
Речи без граница у простору и времену,
Речи тврђе од мермера и човечијег срца
Да бих ти њима изградио споменик,
Старино Вуче, ти горди лучоношо,
Ратару и пастиру и вожде буне духа,
Ти који први заора бразду светлости
На запарложеном тлу једне духовности.
Ти који си оплевио мисао и реч 
материнску
Од паламиде, зубаче и злих језика,
Ти који си писао барутом уместо 
мастилом
И натписао све дворске писаре.
Ти који се прошао кроз трње али се 
ниси огребао,
Ти који си прошао кроз блато попут 
Сунца.
Ти који си на свом наковњу
Домаће гвожђе с љубављу ковао
И будућност рода прозвао правим 
именом.
Хвала ти, Вуче, за светлост дана
У ноћи која је претила да буде вечност!
Хвала ти за име, за реч и азбуку.
За светлост ума што се роди
Из Вишњићеве свете помрчине.
Хвала и слава!

(1988)
 

Наледство

Од прадедова наших наследисмо
Највеће благо на свету:
Земљу ову, плодне њиве
И птицу у лету.
Они нам дадоше живот
И љубав што људска срца
Ко реку премости.
У наследство они нам оставише
И сан о златној будућности.

Прадедови нас дариваху
Најлепшим даровима.
Зато им у срцу дижемо споменике
А имена у вечност садимо...

Али ма колико били великодушни,
Даћемо им само стоти део
Од онога што су они нама
И не знајући пружили!
(1975)

Светославље

"Путује без пута
и пут се за њим рађа..."
(В. Попа)
 

Србине, брате, хајде горе главу!
Безнадежни вапај преточи у славље -
Имаш мајку Цркву и Светога Саву,
И изнад свега дично Светосавље.

Већ столећима ко Даница звезда
Оно нам зрачи сваки атом душе;
На бранику стоји свесрпскога гнезда,
Да га не скрнаве зле силе и руше.

Источник је оно свих наших искрења,
Молитва за оне са, а и без слуха -
Немањићки завет и зов поколења:
У име Оца, Сина и Светога Духа.

Србине, брате, хајде горе главу,
Безнадежни вапај преточи у славље -
Имаш мајку Цркву и Светога Саву
И учење свето - дично Светосавље.

(1997)
 

Кривица
 

Осећам се кривим
за онај део тела
натопљен мирисом тамњана.
За страх што могу бити
пастир изгубљеног стада.
За пут птица
небом без ваздуха.

За чување белих коња
на раскршћима младости.
За чекање драгог бића
отишлог у лов на
праисторијске животиње.

Осећам се кривим
за горки укус презрелог воћа.
За преплашени крик
закаснеле птице селице.

Осећам се кривим
за још неникнут цвет
и његов непостојани мирис.
За кривице без потврде
и сведока.

Осећам се кривим.

(1969)
 
 

Осећам како
 

Осећам како у души ми клија,
Густа и модра, наше туге раж,
И како самоћа као хала зија,
Док у прозор куца још од синоћ дажд.

Зато ми бојазан улази у свест:
Песма у мом срцу да заплаче зар?
И у себи тако стежем чврсто пест
И дижем се к небу као птица Жар.

(1990)
 

Шуми топоље

Шуми топоље своју знану песму
о љубави, животу и смрти;
одвија време своје повесмо,
а мој се живот све у кругу врти.

Јер пролеће ово ко лањско је исто,
зелено, мирисно и срцу драго,
и његово небо плаво је и чисто,
и његово вино опојно, ал благо.

И зато чекам лето или јесен,
време стасања, руђења и зрења,
да се као семе до плода узнесем
свесигурним путем, дугом испуњења.

Шуми топоље своју знану песму
о љубави, животу и смрти,
одвија време своје повесмо,
а мој се живот све у кругу врти...
(1993)

Родитељски дом

"Једног дана ће остати само звона 
са цркава и гробови да сведоче да су
ту некада били Срби православне вере".
(Ј. Игњатовић)

У прочељу куће храстов рам,
А у њему икона Никољдана
И славске свеће крхки плам,
Ко благи јецај прохујалих дана.

Што сећање враћа на крсну нам славу,
Божић и Ускрс и друге свете,
На Видовдан и Светог Саву;
Боже, дај опет да будем дете.

Да уђем у радост свога рода
И слушам приче о Косовском боју,
То семе свето свих наших слобода
И чији јунаци још стоје у строју

Чекајући зов благи свог мртвог владара
Већ шесто дугих, црних лета,
Да се поврати постојбина стара
И за навек сатре авет нам проклета.

Ал, авај, кућа је трошна и празна,
Крај иконе виси сад згасло кандило
Као нека кобна и неправа казна.
Као да нас овде никад није било...

(1999)
 

Препустимо све случају
 

Препустимо све случају,
Нек те моја љубав сама нађе,
Јер среће које наговештај дају
Од свих су других трајније и слађе.

Препустимо све тренутку,
Нек срце друго срце тражи,
Пољубац скривен мрачноме кутку
Од свих других је лепши и дражи.

Препустимо све магновењу
Када ће сунце туге заћи,
И ма да изгоримо у хтењу,
Љубави се наше морају наћи.

(1972)

Нежна песма

Ово је песма о шапату кише,
О дуги - о најлепшем брошу лета,
О трсци што се на олуји њише,
О осмеху што на твоме лицу цвета.

Ово је песма пречиста и нежна
Ко шарни лептир ког пролеће опи,
Ово је песма ко пахуља снежна,
Што ти се на усни као шећер топи.

Ово је песма - месечина плава
У септембру што се свуд просипа селом,
Ил млада девојка што у трави спава,
Док јој моја рука нежно мили телом.

Ово је песма што из срца ниче
Као стручак жита из земљице црне,
Ово је песма птице која кличе
За јатом што, ено, за видиком трне.
(1988)

Гле како небо просипа звезде

Гле, како небо просипа звезде
У плава недра морског жала,
А мисли моје покорно језде
За твојом звездом која је пала.

Да л ће те стићи, да л ће те наћи
На рубу белог сна и јаве,
Или ће сунце љубави заћи
За оштре хриди, за воде плаве?

Да ли ће нежни глас магновења
Дозвати вечност радости снене,
Или ће пусти валови хтења
Узалуд квасит обале њене?

Гле, како небо просипа звезде
У плава недра морског жала,
А мисли моје покорно језде
За твојом звездом која је пала.
(1988)

Пред капијом љубави
 

Стојимо неми пред капијом љубави,
Пред тврђавом што се у небеса диже.
И тако смо далеко од среће,
Иако, можда, њојзи најближе.

Какве су то неодољиве стеге,
Што нас присилно у месту држе,
Када нам срце ко годишње ждребе
Игра у грудима и пожудно рже?

И ко то диже уставе и бране
У срцима нашим све веће и веће,
Кад жеље и страсти пуцају у нама
Ко пупољци једри у рано пролеће!?

(1986)
 
 

Размишљање

Време је одједном стало
У сенци поднева,
У траговима копита коњских,
У напуштеним кукавичјим гнездима,
На рамену нељубљене девојке.
Време је одједном стало
Долазећи из белих пространстава снега.

За кога то расцветана звона звоне
Кад је још рано за плава јутрења,
Кад је већ касно за љубавни дрхтај,
Кад наша срећа још тврдо спава
У наручју равнодушних љубавника.

Промичу мисли
Као капи кристалне кише,
Као чудни балет јутарње росе,
Као крупне ретке звезде
Рођене да раздане буру мога срца.
(1985)

Слатки страх љубавни
 

Ти се можда бојиш моје љубави
И око себе постављаш ограду лажи;
Ипак ћу ти узбрат ружу са усана
Анђели чувари кад заспе на стражи.

Ти се можда бојиш загрљаја мог
И повлачиш се тихо у чауру самоће;
Ипак руке ће ми отказати послушност
И жудно ће брати забрањено воће.

Ти се можда бојиш моје љубави
И чекаш тако у дражесном страху
Судбина да нас у венац уплете
И венча нам тела у слаткоме даху.

(1979)
 

Дошла си
 

Дошла си однекуд из предела снова,
Из чистих, сунчаних простора хтења
Као снени трептај слатких изазова,
Као плод на међи расцвета и зрења.

Дошла си у наручју првог снега
Једнога децембра у сутон меки,
Као вила снена двадесетог века,
Као ехо тихи лепота далеких.

Дошла си, а ја сам истога трена,
У сенци твоје појаве драге,
Занемео као биста од камена,
За премного среће немајући снаге.

(1997)
 

Не, није ми доста

Не, није ми доста срца праг
Када некога љубим,
Кад ми је неко мио и драг
И младост да изгубим
Ја ћу му срце дати.

Не, није ми доста читав век
Кад с тобом срећу делим,
Ето, сам сам тренутак тек,
А већ те страсно желим.

Не, није ми доста искре сен
Кад срце самоћу као коров сатре
И само постане љубави плен,
Нек се разгоре ватре.

Не, није ми доста срца праг
Када некога волим;
Кад ми је неко мио и драг
У ватри да изгорим,
У ватри да изгорим!
(1987)

Имала си

Имала си очи зелене, зелене,
Као њива што је под пролећним житом,
И косе по врату меке, разливене,
А поглед ко јагње немиран и питом.

Имала си усне црвене, црвене,
Међ уснама другим турчинак сред њиве,
И љубавне чежње у срцу скривене,
И лепоту вила што у бајци живе.

И сва си била раскошна и света,
Са гласом звонким као одјек звона,
С осмехом из ког сија блага сета
И ликом жене са старих икона.

(1973)

Венчања

Усне се наше венчавају ко сенке,
Осећам питкост вина твога тела,
Титрају ти груди ко крушке јечменке
И боду ми душу попут жаоке пчела.

Осећам питкост вина твога тела
И живот ми се са сновима равна.
Мина ми радости сву тугу разнела
И душа ми поста мекана и плавна.

Гле, живот ми се са сновима равна;
Ја нађох вечност у том магновењу
И поста ми блиска она прича давна
О животу, смрти и о васкрсењу...

Ја нађох вечност у том магновењу.

(1979)
 

Привиђење

У плавом меду летње ноћи
Под прозором бреза вита
Уз јецање ко да пита:
- Да ли ће доћи, да ли ће доћи?

Њене речи - душе благо,
Неречене људски гласно,
У свести трепере јасно
Као нешто мило, драго.

То не беше бреза снена,
Што ми ноћи срећом злати
И што чезне и што пати,
Већ то беше љубав њена.

Као птица преплашена
На прозор је она стала,
Одушке је срцу дала
И поново, гле, нестала.
(1988)

Вољеној жени
 

Ти си као планинска пастрмка,
Која ми из руку израњаш попут воде,
Јер тело ти је саткано
Од сенки, листа и слободе.

Ти си као горско лане,
Које и оку уме да утече,
Кад љубиш у срцу ватра плане,
Ти, моја зоро, јутро, подне, вече...

Ти, живот што други живот рађа
И песма снена кроз простор и време,
Старија од свих и опет од свих млађа,
У наручју носиш највеће радости бреме.

(1988)
 

Јулско привиђење
 

Преда мном неко чудно поље траве,
А ти ми прилазиш у наготи вила
Са ивањданским венцем око главе...
Ти лебдиш кроз поље ко да имаш 
крила.

Гле, прилазиш ми у наготи вила.
Већ ти осећам слатки укус лица,
Коса ти  плава низ раме се слила
Ко лепрш златни  дивљих јаребица.

Већ ти осећам слатки укус лица
И трептај тела што у жудњи гори
И сјајни бисер суза радосница.
И Сунце се роди у прелепој зори.

(1988)
 

Пејзаж душе

Невидљива река пада с мрког стења
И песму нему очајнички пева,
А из мог срца као симбол хтења
У небо се диже белих снова шева.

Могућа радост у мени се гнезди,
Ал је ветар туге немилице руши;
И ја хитам смело у наручје звезди
Која ми се јуче угаси у души.

У сновим мојим, гле, дете се буди,
Дете које заспа још давно у мени,
А ја тврдо бродим ка зори што руди
На уснама твојим. На тој морској пени.

(1969)
 

Ружан сан

Крупна, одвратна буба
Мили ми по знојној свили коже.
Ударам је шаком по жутом оклопу.

Она се и даље осећа као бубрег у лоју.
Покушавам да побегнем,
Да зароним у бели мед
Морске пене.
Она се и даље као живи брош
Припија уз моје тело.

Осећам је како као крља
Продире у моје дубине.
На ивици сам слома,
Како да се спасем
Страшне гамади?!

Једноставно - довикује ми подсвест:
Пробуди се из ружног сна
И видећеш да ти по леђима
Клизи нежна рука
Вољене жене.
(1980)

Не, не дирај у моје снове
 

Не, не дирај у моје снове,
Краде нека мисао црна,
Због дивљих гусака што југу плове,
Због крви од убода ружиног трна.

Не, не дирај у моје тишине,
У ватре што се не виде у ноћи,
Кад једном бол у срцу мине
Љубав ће можда незвана доћи.

Не, не дирај у моје чежње,
У беле ноћи тамних хтења,
Немој ми нудит љубав на режње,
Вечност у трептају магновења.

(1988)

Сусрет
 

Када те сретнем опет,
Било где и било кад,
Ти нећеш бити млада,
Ја нећу бити млад.

Само ће прича једна
Узалуд сузу крити -
Теби ће бити драга,
Мени још дража бити.

Само ће прича једна,
Обична прича живота,
Бити ко трешња медна
Иза висока плота.

(1973)
 

Јесени кише...

Јесени кише долазе са југа
И плаве срце неизмерном сетом,
А љубав моја као пепељуга
У крпама бдије и чекању светом.

Јер, ето, све је ехо пролазности,
Лет лептирова први сумрак гаси,
Љубавне среће случајни су гости,
Пролазни и чедни младости украси.

И често стада опака и гладна
Најлепше цвеће нађу и сатру
И често киша прљава и хладна
У пепео згасне и најлепшу ватру.

Ал ко срце своје разапе ко Христа
На олтару снова, благости и хтења
И чија је љубав анђеоски чиста,
Кад тад ће васкрснут из тла понижења.
(1987)

Снови и стварност

Слатким језиком романтизма
 

Хтео сам с тобом цвет по цвет,
Жељу по жељу и сан по сан, 
Подићи један снени свет
За целу вечност ил само дан.

Ал твога срца нескладни бат
Поруши мојих хтења сен;
Згажена лежи зелена влат -
Нада потраја тек само трен.

Тренутак само и опет жал
Постаде души самотни друг
Као усамљен и тужан ждрал,
Док рањен тражи топли југ.

(1996)

Селице љубави моје
 

Ноћас ће се селице љубави моје
вратити у своја напуштена
гнезда.
И у њима ће живот
весело зацвркутат
ко небом ројеви звезда.

Ноћас ће ласте љубави моје
под стрејом срца гнездо
свити
и ући ће у твој сан.
А када ми зоре донесу
беле мирисе јутра,
заспаћемо будни.

Ноћас ти, ја и
птице селице
наше љубави.
(1979)

Разиђоше се небом моји снови
 

Разиђоше се небом ко ветрови
И изгубише се међу облацима
Мојих младих снова бели голубови.

А још јуче су ми слетали на рамена
И кљуцали из прегршти семенке надања.
Сада сам гнездо одлетелих птица.
Њива без рода и намена,
Равнодушност лишћа
Поломљеног грања.

Сада сам гнездо одлетелих птица.

(1973)
 

Чудна ноћ
 

Чудна је ово ноћ
Ко стара, црна дама,
Што зове у помоћ
Због ситних љубавних драма.

Страшна је ово ноћ
Без месеца и светла,
А знам да нећеш доћ
До првог јављања петла.

Чудна је ово ноћ
У још чуднијем замку,
Што зове у помоћ
И хвата се за сламку.

(1988)
 

Гнездо за птицу духа
 

Ми смо одувек једно те исто
Иако незнани један другом.
Тражили смо се још у мајчином телу,
Али у тој чудесној игри жмурки
Никада те не нађох,
Никада ме ниси нашла.

Да није било путева
И небески плавих трава
Можда се никад и не бисмо срели.
И сада бисмо можда лутали у тами

И ћутали, ћутали тврдо
Одавде до вечности.
Овако, ми смо гнездо за птицу духа
Којем није било места
У само једном телу.

И ако понекад пођем мимо стазе
Којом корачамо сада,
Ако не пре а онда у пролеће
Долетеће велика плава птица
Да у стара гнезда снесе
Шарена јаја радости.

(1988)
 

Не немој да жалиш

Не, немој да жалиш када дође јесен,
Цветови кад се враћају у корен,
Живот на земљи је тако и створен,
Да плод што сазре буде и отресен.

Не, немој да тужиш када лишће свело
Са грана дрвећа тихо земљи прне,
Време то хоће да природи врне
Оно што је сврси стигло и сазрело.

Не, немој да жалиш кад ждралови сиви
У јатима сетним одлете ка југу,
Њихова песма што личи на тугу
У марту ће снова радост да оживи.

Не, немој да тужиш што нам време хрли
Као бујна река у пролећне дане
Кад у рану зору ново лето сване
И наше ће снове сјај среће да грли.
(1988)

Неповрат
 

Из руку ми одлете голуб бели,
У неповрат одлете
Драга птица.

Једно пролеће оде из кавеза мог.
Један цвет се врати у пупољак.
Једна се киша попе на небо,
Док врата на срцу мом зјапе
Широм отворена.

Ко ће дозвати голуба белог?
Ко ће расцветати пупољак цветни?
Ко ће повратити благослов кише?

... Док врата на срцу мом зјапе широм 
отворена...

(1977)
 

Чекање
 

Ето, прошло је лето мог чекања
А све је исто као што је било.
Само што лишће тихо веје с грања,
Само што јесен шири своје крило.

И јесен можда чекање ће бити
Чекање што радост или тугу спрема,
Ни јесен можда неће изнедрити
Љубав коју тражим али које нема.

Али тад ћу можда заједно с дрвећем,
Чекати пролеће више или мање,
Да окити листом и травом и цвећем
Равнице и горе и моје чекање.

(1979)
 

Здравица
 

Подигните чашу жестоког пића
За Мирјанића и његове песме
И крв нек загргољи попут чесме
И срце нек заболи,
Јер она коју волимо
Није више ту
И ко зна
Да ли нас воли?!

Подигните чашу жестоког пића
За Мирјанића и мало среће.
Бојим се срце изгореће,
Јер гори пламеном
Ко ватра жива,
А велико је
Ко срце
Дива.

(1975)

Антитеза

Јуче је у мом срцу било све тако тужно,
Све тако сиво,
Као да ми је у венама,
Срцу, свуда
Кристални мраз почиво.

Јуче је у мом срцу
Било хладно, студено,
Као да ми је неко
Кроз поре срца
Двоструку нит туге удено.

Јуче је у мом срцу
Било хладно, студено,
Ал јутрос, кад је зора сванула
И на моје срце
Кап сунца канула,
Пролећа вео
Моју је душу одено.

Најлепша песма
 

Најлепша песма је бео лист
Нетакнут још црнином слова,
Ко душа чедна невин и чист,
Без сенке страсти и изазова.

Најлепши стих је уздах благ,
Који из дубине душе израња
Ил осмех присан и чудно драг,
Који ти на лицу о срећи сања.

Највећи песник је живот сам,
Онај обичан, без маске лажи,
У којем букти љубавни плам
И свуда около просипа дражи.

(1994)
 

Људска душа
 

Људска је душа крхка биљка,
Танана трска сред ветромета,
Стручак ђурђевка или босиљка,
Који дубоко у срцу цвета.

Миље је, свевишњом природом дано,
Језерце чисто, свето и мирно
И опет море узбуркано
Када би неко у њега дирно.

Људска је душа лептир среће
Када је сунце радошћу злати.
И опет рањено, свело цвеће
Када са нама чезне и пати.

(1995)
 

Дрвеће нас учи песму пролазности
 

Са грана пада лишће,
а из земље се чује
глас невидљиве харфе.

Приближи се, незнани путниче,
да ти у шаци прочитам
мисли.
Од толике тишине
не чује се љубавни зов
времена...
Ни рана твојих усана
више не боли.
Са грана тихо капуће
зелена крв лишћа.

То нас дрвеће учи
да певамо песму пролазности.
(1979)

Ретка птица

Радост је веома ретка птица,
Што свија гнездо у нашој души
Па кад га једном чак и свије,
Дође невреме и гнездо сруши.

А она, тада, та ретка птица,
Сва преплашна небу се вине
И док ти за њом упорно машеш
Она ишчезне у висине.

Онда кроз пустош и безнађе
Нејаки тићи болно запиште.
И крици некад весели, чили,
Сад као живе ране тиште.

А гнездо рушно у нашој души
Насели нека птица друга
Можда је и ви већ добро знате
Црна је, мрачна, зове се: туга.
(1989)

Чудесна игра
 

Сунце, месец и звезде
Играју се жмурке,
А наивни мисле
Да је то смена дана и ноћи.

Човече, који суделујеш
у тој вечној игри,
човече, који се хваташ за сламку,
човече, који се пењеш на брдо
и који пожудно тражиш
велику тајну ове игре,
ако добро промислиш 
схватићеш све то,
ту игру светла и сенки,
ту вечну смену ноћи и дана.
Изброј до сто, дај шансу суиграчима
да се поново сакрију...
Иза снова их тражи,
у мору белоцрних неизвесности.
Јер кад помислиш да је све изгубљено
свануће можда и најцрња мисао.

Сунце, месец и звезде играју се жмурке
А ми наивни мислимо
Да је то смена дана и ноћи.

(1988)
 

Саосећање
 

"Најсрећнији је онај човек који 
највише људи учини срећним..."
(Дидро)

Боли ме немоћ рањене птице
Да се у плавило неба вине,
Када у априлу запупе равнице
И на небу Сунце као радост сине.

Боли ме туга згаженог цвета,
Што се из земље мучи да изађе
И немирног ветра јалова мета,
Да себе самог у бесмислу нађе.

Боли ме јецај сеоских звона
Кад у смирај дана ненадно затутње
И душу притисне симфонија бона,
Пуна зле коби и велике слутње.

Боли ме кад мајка излети из гнезда
Читавог живота што је брижно плела,
Да би неким чудом, гле, постала звезда
И засијала изнад нашег села.

Боли ме бол малих и обичних људи
Који ником нису ни блиски ни знани;
Којима се свете клетве и усуди
А нико не штити и нико не брани.

(1989)
 

Кукавица
 

У срцу мом неприметно
дрво по дрво, израста шума
туге.
У пролеће шума олиста,
а на цветној грани
запева кукавица.
Ку - ку... ку-ку... ку...
Ко се то баца камењем
на драгу птицу
и ко ми са знањем забројава
по годину-две
младости?

(1979)
 
 

Мисли моје

Мисли моје беху црне.
А осуђен сам да мислим.

Ко је бацио камен,
Ко је отерао птицу
Са грања мојих снова?

Ко је, пун страсти,
 Пуцао на моје мисли
Рафалом радости?
Ко је протерао јата
Црња од црне ноћи,
Црња од најцрњег мрака?
Ко их је дигао из блата
И помогао да стигнем
До првог сунчаног зрака?

Ко ми је помогао
До Сунца, ето, да стигнем,
Споменик да му дигнем?!...
(1969)

О, људи...
 

О, људи, зашто орете туђе друмове
када је толико запарложених њива,
толико голети?
И зашто мржњу носите у грудима,
Кад би се могли волети,
кад би се могли волети?!

О, људи, зашто немате очи да видите,
уши да чујете, срце да осетите
бол ваших сродника,
када ћете у вечност ући
на врата истог ходника,
на врата истог ходника?

О људи, зашто орете туђе друмове
када вам у срцу цвета коров?!

(1970)
 

Недоречена песма

Поражавајућа је лакоречивост других.
Слушам их и чудим им се чудом
Како без по муке, као из рукава,
Просипају хартијом углађене мисли
И нашминкана осећања слажу у наставке,
Како уздишу за изгубљеном љубављу
И у звезде кују лепрш драгог бића.
А у мени су речи једне једине песме.
Већ целу вечност на врху језика,
Ал никако да јој се сетим почетне строфе,
Нити задњег римованог стиха.
Ту је негде у мени, али никако да је 
докучим,
Сричем је, понављам у мислима,
Одсликавам у подсвести и сновима,
Али никако да је уобличим.
Никако да је наглас изговорим.

Да ли ћу се икада сетити
Моје, можда најлепше песме?!
(1989)

Кога да кривим што априли

Кога да кривим што априли
Могу да воле, ал и да мрзе,
Коме да тужим реке брзе,
Што нисмо оно што смо били,
Реци ми, мила, реци ми, мили?

На кога да бацим анатему,
Што младост вене као цвеће
И љубав што се вратити неће
Ко ласте своме лањском трему,
Где да се жалим, зашто и чему?

У другом неком  срцу сада
Љубав, гле, свија гнездо своје
И птице среће химне поје
Док срце моје пати и страда.

У другом неком срцу сада...
(1978)

Поново ницање
 

Ето, рађамо се по други, трећи и не 
знам који пут
заједно са изгужваном травом испод 
нас,
заједно са трептајем звезда на небу.

О како су питке јулске кише
и жене како су вечне
у ватри пољубаца!

Корачамо равнодушни по сновима
који су нам се до малочас
чинили недохватним.
По испуњеним сновима
наше младости
и с чуђењем се питамо:
зар је тако ужасно кратко испуњење?
Врх између успона и пада.
Блесак између два мрака.
Док је жеља вечна.
Ипак, често као сада
ничемо по други, трећи
и не знам
који пут.

(1979)  
 

Игра душе

Рођен од једне речи, односим свој
смисао у божанску пустош...
(Н. Станеску)
 

Понекад, притиснут тескобом 
свакидашњице,
А у жељи да докучим анђеле снова,
Из тела ми излети птица душе
Као пијани лептир из чауре самоће
Жељан слободе и белине дана.
И ја тада, празан и тужан,
Лутам безнађем тражећи себе самог,
Изван граница сопствене личности.
Ван свог простора и времена.
Запиткујем се ту и тамо
И кришом завирујем у тела других
Мирећи се са тек наслућеним смислом
Једног могућег живљења.

А она, разуздана сена душе,
Она ми се, можда, подругљиво смешка
Из неког другог мени сличног бића,
Или можда храста што грли висине,
Или класалог жита што трепти на 
сунцу,
Или пустоши мирне јулског поподнева...

(1989)
 

Медитација

Сада већ по мало застарело време
Затворено у семену трајања,
Носи на плећима огромно бреме
Прохујале младости и кајања.

Под тим теретом као да хоће
Себе да пронађе у магновењу,
Да још једном проба забрањено воће,
Или да сконча у језивом хтењу.

Ал живота река тихо хрли мору
Таложећи камен судбина и снова,
Не чекајућ сунце, не чекајућ зору,
Нити слатки укус новог изазова.

Сада већ по мало застарело време
Затворено у семену трајања,
Носи на плећима огромно бреме
Прохујале младости и кајања.
(1988)

Енигма

"Не плачи и не љути се, већ
настој да схватиш!"
(Спиноза)
 

Лежим опружен у кревету
С рукама испод мамурне главе
И размишљам о овом свету
Који лебди морем сна и јаве.

"Шта беше семе над семеном,
Јајашце из ког се живот роди
И шта је с простором и временом...
...Откуд долази и куда води?!

Да ли у његовом вечном ходу
Све је и сада ко на почетку
И да л ће успети људском роду
Да открије животну загонетку?"

И тако разбијам коштуњаву кору
Мисаоних језгра и варљивих сања,
Као дрвосеча док у знојном мору
Немоћан стоји крај столетног пања...

(1972)
 

Позна јесен

Јесен својом раскошном копитом
копа себи гнездо за вечни починак
док сунце самује
у златном кавезу дана.
Свуда око нас
огромни дивови сенки
грле бескрај,
а ноћи све више и више
измичу бусији дана.
Дуге заједно с кишом
падају на блатњаво тле
и нестају у земљу.

И цветови се враћају у корен
као синови расипници
родитељском дому.
Само се у предвечерје
чују, уз музику тишине,
плачни уздаси природе
која своје тело осећа
у рушевинама времена.
(1988)

Плави поздрав дана
 

Долази нам пун вере и наде
на распеваним уснама јутра,
на раздраганим крилима зоре,
у златној љуљашци
сунчаних зрака.

Види како му се вијоре
свилене заставе
на јарболима белих
галија.
Гле, како му се руке шире
у загрљај
и сузе радоснице
круне низ лице.

Он гради гнездо у нашем срцу
очима деце и песмом неба.
Он је птица селица,
која увек нађе напуштену стреју
у забаченим предграђима
наше душе.

Плави поздрав дана 
у сунчаним љуљашкама
Пролазности.

(1979)
 
 

Бојим се
 

Бојим се да сва бића и све ствари
Неће ни приметити моје неприсуство,
Одлазак мој у непознату стварност...

Бојим се да ће и надаље
Трава ницати пролећа,
Лишће листати горе
И цвеће цветати цвеће.
Бојим се да одсуство моје
Нико ни приметити неће.
Да ће кроз прозор зоре
Сунце и даље да се рађа
И шева песму своју
Да уздиже до неба
Бојим се да песма моја
Неће никоме да треба.
Бојим се, големо се бојим,
Да ће све моје љубе, све веренице
Изродит  с другим синове и кћери
И да ће другови само при пићу
Да помињу моје име.
Бојим се да ми судба
Аршином кривим мери.
Бојим се да ће врела бити лета
И да ће беле бити зиме,
Да ће и надаље траве ницати пролећа,
Лишће листати горе
И цвеће цветати цвеће.
Бојим се да одсуство моје
 Нико ни приметити неће,
Бојим се, големо се бојим.
(1979)