Иван Цанкар

На кланцу

Краљ Бетајнове

Предговор и приређивање Марија Митровић

1981

Садржај

• Марија Митровић: Пасивност и борба (предговор)
• Иван Цанкар: На кланцу
• Иван Цанкар: Краљ Бетајнове
• Хронолошки преглед Цанкаревог живота и рада
• Литература

Марија Митровић

Пасивност и борба

Предговор

Прва Цанкарева књига, збирка песама Еротика, објављена је 1899. године, а последња (за његова живота), збирка цртица Слике из снова, 1917. године. У овом периоду од осамнаест година (од прве до последње збирке) Цанкар је објавио тридесет шест књига, а четири су још изишле након његове смрти. Писао је поезију, прозу и драму. Подаци упућују на закључак да је Цанкар веома плодан и свестран писац, да ствара дела која припадају свим познатим књижевним родовима (поезији, драми и прози — сем цртица, писао је новеле, романе, есеје, друштвене и књижевне критике и полемичке чланке).

Обимно и разноврсно у описаном смислу, Цанкарево дело је, с друге стране, чврсто повезано и јединствено: као да сва његова дела заједно чине један једини "велики текст". Сам Цанкар је једном записао: "Чини ми се да сваком правом новелисти у крви струји једна једина новела. Ова увек добија друкчије лице — другу садржину, другу грађу, друге речи, чак и другу мисао, али језгро остаје увек исто." Цанкарева "новела", његово дело у целини описује, како је то опет сам Цанкар рекао, "страшну душевну мизерију, која је као прљаво море разливена по целој нашој милој домовини". Ту срећемо тешке оптужбе ондашњег капиталистичког друштва у коме је "читав јавни и приватни живот угушен у конвенционалним спољашњостима, у смешним ситницама и обзирима". О Цанкаревом делу у целини може се говорити као о тексту који је устремљен против лажних идола, против људи који "имају сламу у глави, а ми им полажемо ловорове венце на чело": то је и осуда свега конвенционалног, уходаног, а бесадржајног, неискреног... Овако мрачну и крајње критичку слику стварности аутор, према сопственој изјави, гради са свешћу да ће доћи време "кад ће се заљуљати бели дворци у освит крваве зоре". Све док ово револуционарно време не стигне, док не куцне његов час, посао писца је, сматра Цанкар, да приказује мизерију друштва и времена коме припада.

Ако критички однос према друштву у целини и особито према његовом моралу чини окосницу идејног јединства Цанкаревог заиста обимног опуса, онда његово непрестано враћање на сопствену личност и биографију, на сопствене доживљаје и осећања представља основицу тематског јединства његовог дела у целини. Оно што Цанкар жели да изрази о друштву, он изражава кроз лични доживљај и сопствено искуство. "Мени су често пребацивали", вели Цанкар, "да су сви моји ликови међусобно, и сви они заједно — мени слични. А коме би другоме?! Ово пребацивање ме никада није болело. Јер, исто то би се могло пребацити и Мопасану и Достојевском. Ко је уметник уколико не ствара из сопствене унутрашњости? Ја гледам Јакопичеву^[1] слику, видим да је на платну бреза, а не Јакопич, али ипак у оној брези препознајем Јакопича." Цанкар се у свом делу, посредно или непосредно, али дубоко и искрено исповедао; његово је дело у целини једна потресна исповест.

Шта за једно књижевно дело и његову естетску вредност значи ово спајање општег и посебног, социјалног и индивидуалног, друштвено – критичког и аутобиографско-исповедног слоја у јединство без којег се дело одређеног аутора не може ни замислити, то је питање чији би одговор знатно превазилазио обим и тежину овога предговора. То је питање на које се, када је у питању Цанкар, са одређеном сигурношћу и прецизношћу може одговорити тек након проучавања његовог дела у целини. Не упуштајући се у нагађања или пак тврдње које не могу овде бити илустроване (наша књига доноси само два текста, из истог стваралачког периода, чак и са истом годином објављивања), овде можемо само скренути читаочеву пажњу на постојање тематско – идејног јединства реализованог у већ поменутом двојству односа друштво — појединац, односно општељудско — аутобиографско. Исто тако, већ на основу једне драме и једног романа, може се закључити да оно опште (слика друштва у целини) преовлађује у драми, док је роман код Цанкара књижевна форма која далеко више укључује психолошка доживљавања и емоционална стања јединке. Драма Краљ Бетајнове је социјална драма са неприкривеним аутобиографским основама; роман На кланцу је аутобиографски роман чија се симболика може разумети тек у ширем, друштвеном контексту.

Драма Краљ Бетајнове и ромар На кланцу, два обимна и значајна дела Ивана Цанкара, настајала су тако рећи истовремено (објављена су 1902. године) и са готово истом жељом: да изразе и у естетској форми представе тада веома озбиљан друштвени проблем — проблем пасивизма словеначког, особито сеоског становништва, његову немоћ да се укључи у капиталистичку, индустријску производњу. Пасивна, неприлагодљива природа овог поноситог сељака довела је до напуштања села и даљег пропадања. "Ако ствари буду ишле овако како сада иду, кроз двеста година нас уопште више неће бити" пише аутор 1900, у време када су се рађале прве концепције овде представљених дела. У једном другом писму из истог периода каже: "Има, међутим, још нешто што ми не да мира и када ми падне на ум, постајем чудесно нервозан. Пре но што бих се тога латио, отићи ћу за неко време у домовину, у Долењску и Нотрањску. Желим да пишем сеоску драму; онај тужни свеопшти банкрот нашег народа, особито по долењским селима, то је нешто трагично; одвија се полако и једва приметно, али је тим потреснији. И мало ко примећује колико драматичног има у овом пропадању; ова страшна пасивност јесте нешто величанствено." Мада Цанкар ни тада, а ни много доцније није имао прилике да проведе неко време у домовини, у оним крајевима где је "банкрот" био најуочљивији, и мада се у драми Краљ Бетајнове тешко може назрети она сеоска трагедија о којој у писму говори, ипак је несумњиво да су и драма и роман На кланцу написани са жељом да прикажу процес сиромашења, пропадања, пролетаризације села, са основним нагласком на оној "страшној пасивности" словеначког народа и описивању узрока и последица поменутог процеса. Док драма осветљава узроке пропадања словеначких сељака — нагло и крајње аморално богаћење и ширење моћи и утицаја власника капитала — дотле роман описује само то узалудно и трагично напуштање земље и родног краја; у првом плану је мајка породице која се растура, губи, и док сама мајка прераста у симбол "умирућег народа".

Као што је познато, драма је намењена представљању, приказивању на сцени, у позоришту; чин представе омогућује најнепосредније преношење пишчеве поруке публици. Цанкар, који је познавао, и више од тога писао све књижевне родове, користећи тако рећи све књижевне врсте, и који је истицао како непрестано понавља и варира "једну једину новелу", био је пре свега заокупљен питањем како, а не шта описати. Писац који има неку сталну, "своју", сасвим одређену тематску грађу коју варира и на различите начине и у разним видовима изражава, такав писац често и много размишља о форми својих дела. Код Цанкара се таква размишљања могу срести у његовим писмима, критичким и есејистичким написима, а најважније је што резултате таквог размишљања најбоље потврђује сама анализа његових дела. Драмски вид обликовања грађе, драмски род, Цанкар је пре свега користио као могућност свог непосредног укључивања у "арену живота", како је то сам једном приликом написао, као вид друштвено ангажоване литературе. У једном писму писаном у време када врло интензивно пише драме, од којих неке и не завршава — он у Бечу 1900. године каже: "Код нас тамо доле, потребна је реформација и револуција у политичком, друштвеном и целокупном јавном животу, а тој реформацији мора књижевност крчити пут."

У драми Краљ Бетајнове драмска радња и акција плету се око две личности: Кантора, представника младог словеначког капитализма, и Макса Крнеца, револуционарног интелектуалца, несвршеног студента и "скитнице". Сведоци смо сукоба између "краља" Бетајнове, који има све — имање и моћ — и сиромашног студента, који себе овако карактерише: "Много сам изгубио, Францка, живот, будућност и све сличне лепе ствари сам изгубио. И тебе. Али за све то сам у замену добио нешто друго, што такође има своју вредност: понос скитнице... И осветољубивост скитнице." Социјални антагонизам између Кантора, који је израз насиља, који је "велик и страшан" и "ступа кочоперно преко лешева" само зато што је — "по милости божијој" — богат, и студента луталице који нема ништа од материјалних добара, који чак нема никакав социјални — макар утопијски — програм, који, дакле нема ничег сем свог поноса и осветољубивости, тај социјални антагонизам настаје, очигледно, као последица различитог друштвеног статуса обојице протагониста. У том смислу (социјални антагонизам развијен је у драми и као процес: пред нама се одвија процес богаћења једних и сиромашења других) о овој драми ваља говорити као о социјалној.

Међутим, већ наведене Максове речи, којима се он у првој сцени сам карактерише (и које нас упућују да је овај јунак, као и толике друге Цанкареве личности, свестан да ће му се изјаловити посао: он већ на почетку зна да за њега не постоји живот, будућност, те да ће његово изазивање и пркос — у постојећим приликама — морати да се заврше његовим личним поразом и смрћу) сугеришу да ће бунтовникова слобода, понос и осветољубивост моћи да се реализују само у сукобу са нечим њему сасвим супротним. С обзиром да Макс не поседује ништа (материјално), сукоб се не може одвијати на социјалном и материјалном плану. Максов понос, осветољубивост, морал могу да се сукобе само са категоријама истог реда, али различитог предзнака, дакле, са Канторовим неморалом. Драма Краљ Бетајнове је социјално друштвена у свом ширем, идејном полазишту, али се њен сукоб одвија на морално психолошком плану.

Основне одлике Макса Крнеца умногоме се поклапају са особеностима пишчеве личности: пре свега, ту је Максова односно Цанкарева доследност, која се испољава у одбијању да компромисом оствари личну срећу, ту је његово изазивање непријатеља упркос свести да ће пропасти, ту су и сумња, размишљање, доказивање, али увек и — недостатак акције. По свему овоме, Макс Крнец је ближи самоме писцу, он је пре његова "морална и карактерна копија" неголи Лојзе из романа На кланцу, мада се управо за овог другог то често истиче.

Психолошка борба се не одвија само у Максовој личности; својом потребом, својим унутрашњим поривом да раскринка морал формиран у капиталистичком систему, својом жељом да расветли све што је нерасветљено (као Хамлет мајку и краља, тако Макс искушава Кантора: он неће да верује, још мање да претпоставља Канторов грех; он хоће да га види и докаже), својим некоректним, занемарујућим односом према Францки и особито Нини, Крнец је само можда разуђенија, психички сложенија и неоспорно хуманија личност. Али је за драму, за њено значење и њену драматургију, пресудна чињеница да је и Кантор, оличење насиља и моћи, у ствари човек: поседује савест (то доказује пре свега његово признавање кривице — Максовог убиства — пред судијом, али исто тако и онај сугестивни, "хипнотички" чин доказивања његове кривице и убиства у првом чину, као и низ других ситуација у којима он изриче да му није лако, да треба имати снаге да би се издржало све то што му моћ и власт намећу). За Кантора се обично каже да није типичан, него симболичан представник моћи и насиља у име згртања капитала (за разлику од, рецимо, тврдице из истоимене Молијерове комедије, који је свакако типичан представник једне људске мане, тј. тврдичлука). То свакако значи да се словеначки капиталисти Цанкаревог времена нису сви богатили буквалним гажењем преко лешева и улажењем у овакве, типично криминалистичке сторије, каква је ова која нам је у драми представљена. Али то значи и да је Цанкар не само карикирао, преувеличавао, подвлачио, нанаглашавао одређена збивања у процесу пролетаризације села, како би се сам процес приказао у што драматичнијој форми, него и да је умео да сагради личност која је оличење моћи и насиља, али истовремено и нешто више: човек чији се унутарњи садржаји не поклапају искључиво и сасвим са оним што насиље и моћ подразумевају.

Самим тим, може се говорити и о драми која се збива у Кантору, о његовом унутарњем животу, о граничним ситуацијама у којима се нађе пре и после убиства Максовог, о његовим сумњама, противуречним изјавама... Самим тим, драма постаје сложенија, психолошки изнијансирана и — што је можда још важније — све оно што Кантор чини — краде, убија, присваја — не може се окарактерисати само као зло, недело као такво, него и као свестан, промишљени чин.

Гнусно, промишљено, припремљено Максово убиство средина неће да прихвати као Канторово недело, чак ни онда када га починилац сам признаје. Средина је спремна да жртвује невиног човека да би сачувала свог "краља". Они који окружују Кантора, друштво као целина, потврђују Канторов пут и идеологију. Драма на крају опет, и све више, постаје социјална и носи радикалну, крајњу пишчеву осуду тог друштва. Замеци неке нове друштвене снаге која би се супротставила владајућим странкама — либералној, коју у драми представља Кантор, и клерикалној, чији је представник Жупник, странкама којима је изнад свега стало до личне користи, а не до стварног политичког опредељења — могу се у драми тек назрети у Максовом деловању (изван сцене; његовом смрћу та се клица гаси) и у епизодној појави жене отпуштеног радника.

Како се то писац "друштвено ангажовао", како се укључио у "арену живота" овако радикалном критиком не само лика који је оличење зла, неморала, моћи и насиља, него и читавог друштва које га окружује? О каквој револуцији ту може бити речи када маса на крају наздравља крвнику, убици јединог часног и поноситог човека? То су свакако питања која ће се читаоцу сама наметати и на која ће сам покушати да одговори. Можда ће му у томе помоћи и следећа Цанкарева изјава: "Песимизма се не могу ослободити... али коначно — песимизам рађају прилике — нека се оне промене, променићу се и ја. А можда ћу и ја својим песимизмом, својом сатиром мало допринети тој промени."

Роман На кланцу је први Цанкарев текст уз који сам писац ставља ознаку: роман. У време када му се тек рађала концепција и идеја романа, он у једном писму каже: "За наредно годиште Матице^[2] пишем роман, којем желим дати посебан облик: биће састављен од десет новела; свака ће за себе представљати целину, али ће истовремено својом садржином и идејом бити чврсто повезана са пређашњом и наредном. Његов ће наслов бити Свилена марама." Роман је, истина, доцније добио други наслов и уместо десет, садржи осам поглавља — "новела". Али, важнија од ових одступања у односу на првобитну замисао јесте чињеница да Цанкар већ овде расправља о форми романа, о његовој композиционој структури.

У роману је описана судбина чланова једне породице која пропада; главни јунак, мајка Францка, приказана је у свим битним фазама свога живота у временском распону од око четрдесет година. То су уједно елементи који овај текст приближавају класичном роману деветнаестог века. Али, читалац ће врло брзо осетити да пред њим ипак није "прави" роман који би кроз континуирани опис догађаја исписивао слику једне ћелије словеначког друштва и њене социјалне и моралне проблеме. Таква се слика овде више слути, и то само у неким својим фрагментима.

Кроз осам поглавља Цанкар исписује само поједине, временски поприлично удаљене тренутке из живота главне јунакиње. Јединство романа, међутим, нипошто не почива на току и редоследу збивања; узрочно последични односи не плету се и не развијају између тока догађаја, с једне, и расположења и понашања јунака, с друге стране. На пример, још много пре него што је Францкин муж, Тоне Михов, изгубио своје муштерије и могућност зараде, јер је у варошицу стигао кројач, продавац готових одела, пре него што је постојао стварни разлог несреће и материјалног пропадања породице, читамо следећу констатацију: "Францку је болела глава; нестала је сва радост, изгубило се свако радосно ишчекивање и ничег више није било сем пустог кишног дана и пустог, пустог живота..." Францкина судбина, њен животни пут не зависи од конкретних збивања и догађаја, или не само од њих: то је личност која поседује натчовечну снагу жртвовања, трпљења, мучења, и том снагом превазилази дату ситуацију. Треба само погледати шта све чини за сина Лојза или, пак, колика је упорност и снага у оној малој девојчици Францки која, у првом поглављу, трчи за колима, да би се уочила сва она митска, надљудска снага са којом се главна личност суочава са животним тешкоћама. С друге стране, упркос тој снази и упорности, њена је пропаст неминовна и писац нам већ на почетку, у првом поглављу, ставља до знања да ће њени напори бити узалудни. Али, пођимо редом.

При свакој анализи романа На кланцу пажња ће се нешто дуже задржати на првом поглављу, не само зато што је оно естетски можда најуспелије, него и зато што се значењски, па ни композициони елементи романа без њега не могу разумети. Упркос напору који улаже, мала Францка није у стању да сустигне и да се попне на кола за којима трчи. После крајњих напора и понижавајућег пада и ударца главом о тле, Францка истина доспева на кола: подиже је и на кола односи Ковачев слуга. Дан који потом Францка проводи на поклоничкој Гори протекао је "као у сну"; посматрала је привлачне лепоте, слаткише и ђаконије на црквеном вашару, "посматрала је само, а било јој је као да је окусила сваку од тих лепота што су је очи угледале и као да је све то за њу било спремљено". Писац затим изричито тврди: "Тога часа њена душа је била као студенац и нимало туге није било у њој." Но, упркос овим декларативним изјавама да се Францка тога дана лепо провела, једини доживљај који јој се урезао у сећање јесте онај крајње непријатан, са почетка путовања: "А доле, под поклоничком Гором тандркала су неравним путем кола и за колима је трчало убого дете, убога Францка, у прашњавој, закрпљеној сукњи, ногу раскрварених, очију пуних суза; плакала је и дозивала, али су кола тандркала и смејали су се. Тако је трчала дуго, дуго, до краја света, до краја живота, све док није пала на главу и колена." Ова последња реченица осветљава, односно даје одређено значење читавом поглављу, па и роману у целини.

Током читања врло импресивне и мучне сцене Францкиног трчања за колима, читалац ће се, хтео то или не, предати "наркотичком утицају Цанкаревог приповедања" (како су то говорили још први критичари овог романа) и он се неће питати зашто је и како било могућно и по чему је логично ово трчање за колима. Отмемо ли се овом чврстом интимном загрљају, који током сваког, а особито током читања Цанкаревог текста обузима наш унутарњи свет, неминовно ћемо почети постављати питања: зар Францка није могла сачекати нека друга кола, од мноштва оних која су тога празничног дана кренули на ходочашће? Какви су то људи који седе и са подсмехом гледају мучење јадне девојчице? Како то да се у њој, када коначно уз туђу помоћ ипак доспе на кола, не јавља ни најмањи отпор, презир, прекор упућен људима који је муче? Није ли све ово ипак сличније опису неког мучног сна, неголи слика јаве? Управо чињеница што на оваква и слична логичка питања, заснована на уобичајеном, свакодневном виђењу ствари и живота, нећемо добити одговора ни у овом поглављу, нити доцније, подсећа да Цанкареву прозу, особито дужу, односно романе, ваља читати тако што ће сва наша пажња бити усмерена ка откривању неке друге, "више" истине или идеје, оног нечег неодређеног што управља стварима и живим бићима и чијој је логици све подређено.

Тек у том помереном, измештеном свету, свету који нема уобичајену логичку мотивацију, али има свој дубоки, "виши" смисао, могуће је разумети сурову судбину Францке и њене породице. Занемаримо ли ову специфичну, не реалну, него квазиреалну перспективу, која није у складу са спољашњим светом из којег се узима грађа, већ постоји само у оквиру романа, може нам се учинити да роман "не ваља", да су многе ситуације нејасне, нелогичне, пренаглашене, патетичне...

Која је то, дакле, "виша" истина која одређује личности и њихово понашање у роману На кланцу?

У првом поглављу упознали смо се са Францком и њеним, сновиђењу сличним трчањем за колима. И већ ту, а особито у оној слици на крају поглавља која обнавља доживљаје везане за ходочашће (која се завршава реченицом: "Тако је трчала, дуго, дуго... "), може се назрети целокупан животни пут Францкин. Ова епизода, која већ по начину како је грађена подсећа на мору иза сна, прераста у неко дубље, симболично значење: у уводу наговештена перспектива Францкиног живота потврђује се кроз сва поглавља (сама епизода јој се као слика враћа у II, IV, донекле изварирана у VII, а као врло упечатљива у VIII глави); фатум — коначни пораз и смрт — извршава се у последњем поглављу, али је сасвим недвосмислено да су и Францка и њена породица од самог почетка обележени злом срећом и узалудан је сваки покушај њиховог опирања судбини. То је она страшна пасивност.

Јер, роман На кланцу не чини само Францкина, динамична линија узалудне чежње и покушаја да се сустигне животна срећа. Цанкар је истина још у време настајања романа писао (брату Карлу и пријатељици Ани Лушиновој) да је овај текст посветио мајци ("То је споменик мојој мајци — и такав споменик још људска мати није имала. Поставио сам га с великом љубављу." "У роману сам поставио мајци леп споменик; Ти ћеш га препознати, али фотографисао наравно нисам, нити бих могао"). О томе сведочи и првобитан наслов романа: "Свилена марама", која се као симбол везивала искључиво за Францку и њену чежњу. Али, као што знамо, у коначном облику роман носи друкчији наслов који ствара "ширу и социјално-симболички реалнију слику" (Иван Мерхар).

Францкина породица се у четвртом поглављу сели на кланац, који нам Цанкар најпре приказује као конкретно социјално дно, на које је ова породица била одгурнута после очевог материјалног и моралног "банкрота". Постепено, овај реални и социјални кланац, сачињен од пролетаризованог занатлијског и сељачког живља, у себе затворен, социјално још неосвешћен, који зна само за преданост судбини (писар) или некакав нејасни анархизам (обућар), постепено дакле, овај реални и конкретан простор (предграђе Врхнике) прераста у општи симбол, у "неизмерни кланац сиромаха", где се рађа "народ слугу": "Кућа за кућом, све собе су исте. Ваздух је чистог просјаштва пун, просјаштво је у погледима, у речима, у срцима, просјаштво и понизност, непоуздање, просјаштво без краја и конца... Гледао је и кланац се чудно ширио пред његовим очима — простирао се од истока до запада, од југа до севера, брда су се размакла. Сва та пространа крајина пред њим била је кланац сиромаха, по целој тој пространој покрајини људи су ишли понизно погурени, са судбином помирени сиромаси, којима је сиромаштво било у срцу и који су у срцу били сиромаси и онда када су се весело смејали и кад су имали црвене образе и честито одело. Бескрајни кланац сиромаха био је пред њим и народ слугу је становао на кланцу."

Немоћ, преданост судбини, понизност, неповерљивост, просјачки дух — то су последице живљења на кланцу. Најпунији израз таквог стања духа јесте Лојзе и у том смислу ваља свакако водити рачуна о битној разлици између Цанкара и Лојзета, иако се баш за овај лик и његову спољашњу судбину — одлазак на даље школовање — везује низ аутобиографских детаља. У Лојзету не само да живи онај фатализам и пасивизам карактеристичан за кланац, него тај фатализам код њега прераста у тезу: "Осуђени на смрт — сав труд, пријатељу, безуспешан је и зато безуман: преобуци их споља, у срцу остају слуге и осуђени на смрт!" "Просјачки печат" разорио је породицу, па чак и онај монументални, херојски и антички трагичан лик мајке Францке. На крају романа, на врхунцу описивања и приказивања пасивизма као последице и зле судбине кланца, јавља се она учитељева светла вера и црвена светлост у прозору, која тако опасно приближава овај роман наметљивој, неестетској тенденциозности.

Трчање за колима, симбол чежње (узалудне) за срећом на почетку, и слика кланца, симбола бескрајног простора сиромаха, понизне и пасивне, слугањске нарави, на крају романа; а између — оно ходање да се никуд не стигне, она патња која никуд не води. Као у магновењу, као опчињене том вишом истином, тим фатумом садржаним у симболу трчања за колима и кланца, живе и трају ове личности, муче се и умиру. Францка, која је пре свега одређена првим, динамичним симболом, која је сва у отимању, откидању од судбине кланца, и Лојзе, то оличење пасивности коју усађује кланац, деле на крају исту судбину: умиру на кланцу.

Роман На кланцу јесте, дакле, роман симбола. Фрагментарност, затим цикличност, понављање и враћање одређених слика, реченичких и језичких структура (због чега поједини делови личе на песме у прози, са сасвим израженим и особеним ритмом, понављањима и лајтмотивима), као и емоционално поетска садржина његова (Францка је отелотворење чежње и идеализације емоције), приближавају овај роман симболистичкој песми (не роману). Психолошка нијансирања, пак, као и тенденција да се ствари не прикажу у свом спољашњем лику него у психолошком доживљавању појединих јунака (типичан пример јесте сцена рецитовања талентованог ђака Лојза: док рецитује на свечаности он не мисли на садржину и ток песме, нити уопште сазнајемо која је то и каква песма, али врло много сазнајемо како мали Лојзе замишља срећну будућност, која зависи и од самог тог рецитовања), све то приближава овај роман модерном роману двадесетог века.

Марија МИТРОВИЋ

***

[1] Рихард Јакопич (1869—1943) — сликар, један од оснивача и идејних вођа словеначког имцресионизма.

[2] Словенска матица — Књижевно друштво, основано 1864. са седиштем у Љубљани, издаје новине и стручне књиге и часописе и белетристику.

Иван Цанкар

На кланцу

Словеначка реч кланец значи стрм пут, који се спушта, односно који се пење. У српскохрватском за тај појам није лако наћи одговарајући израз. Зато је и за наслов српскохрватског превода задржан наслов оригинала. То је учињено и због тога што је и српскохрватској читалачкој публици то Цанкарево дело већ познато под овим насловом. Из истих разлога је и у самом тексту романа на доста места задржан тај израз. Читалац ће лако разумети да је овде реч о насељу сиромаха изгнаних из једне варошице и настањених дуж пута који из те варошице води уз брег. — Прим. прев.

I
За колима

Францка није дуго заспала те ноћи. Све се већ било стишало, ништа се није покретало у тами и њу је скоро било страх. Само покаткад допирао је оштар глас из ноћи — узвикнуо је младић у селу, запевао песму, удаљио се идући низа страну и песма је умукла, утонула у ноћ. Залајао је дућанџијин пас — чуо је богзна шта, шуштање кестенова у близини, чегртање миша у дућану, младићеву песму из даљине, и дигао главу, завијао отегнутим, цвилећим гласом, и већ у полусну зацвилио још једном, легао на свој лежај и задремао.

Францка је била покривена само чаршавом, па ипак јој је било врућина и зној јој је цурио са чела низ образе и квасио узглавље. У соби је било тамно и ваздух је био тежак и врућ; чинило јој се да би било свежије кад би разгрнула зелену завесу на прозору и кад би засијала мека светлост поноћног неба. Из таме је допирало равномерно дисање мајке и сестре, које су спавале на кревету, а покаткад би се изненада зачуло тиктакање великог зидног часовника и својим звуком пригушило све остале гласове, да се потом опет изгуби као да је часовник престао да ради.

Задремала је ускоро, али причинило јој се као да полако клизи низа страну, као да се ковчег нагиба, нагиба... и преплашила се и пробудила. Долазиле су јој на памет радосне и чудне ствари, врзмало се око ковчега много лепих сећања и много лепих нада — као живи ликови, насмешени, људи љубазни и празнично одевени.

Чула је како мајка и сестра напорно дишу и нешто јој је задрхтало у срцу, осећала је да премало воли мајку и сестру и да је то грех. Оне су спавале мирно, слатким сном праведника, склопљених очију, уста мало отворених, топлих образа — и да је било светлости, Францка би устала и на прстима пришла постељи, наднела би се над њих и сузе би јој наврле на очи.

Сузе су јој наврле на очи и дубоко је уздахнула... Понекад, кад ју је мајка тукла и кад је викала на њу, зато што је била уморна и села на ковчег, она би закукала и зајецала од жалости. Ударила би сестру, која је била румена и сита и која би преседала по цео дан и тужакала Францку код мајке. Ударила би је и гурнула да тресне главом о праг... Али сад, у тој мирној ноћи, устала би и пришла постељи и молила и мајку и сестру да јој опросте. Љубазне и радосне речи, речене богзна кад, падале су јој на памет; мајчино лице, љупко и меко, као што је било некад, излазило је пред њу и Францки се срце стезало од љубави.

Иначе је с вечери плакала потајно и заспивала у јецању. Нарочито недељом, пошто ју је било срамота што има стару хаљину, направљену од мајчине сукње, испрљану, тако да су јој се смејали. Ишла је на јутрење, корачала је брзо, с повијеном главом, с великим молитвеником у рукама, који је био такође сав похабан. Међутим, мајка и Нешка ишле су пре подне на велику мису на Брег, у лепу парохијску цркву, сат пута далеко од села. И Нешка је имала ружичасту сукњу и нову мараму на глави, а у рукама молитвеник с белим коштаним корицама. Молитвеник је био Францкин, добила га је била од господина зато што је умела да чита молитве, али га је Нешка узимала кад је ишла на мису. Нешка је била малена и дебела и црвена, и стално је плакала, а мајка ју је обасипала слатким стварима; видело јој се то око устију кад се у подне враћала с мисе, док је Францка већ била сва уморна и запрљана од спремања и од кувања. Чак ни ту стару хаљину није смела носити цео дан; морала се брзо преобући после повратка с мисе и тако ићи поцепана; Нешка је, међутим, господски седела у ружичастој сукњи и могла је ићи на друм, у село ка суседима; ако би мајка казала: "Па преобуци се, Нешка", она би се учинила невешта, а ако би Францка на то рекла: "Шта су рекли мајка?" тиме би се мајци замерила: "А ко је тебе шта питао?" — Тако је живот био жалостан и, кад је Францка плакала, мајка није говорила: "Немој да плачеш, Францка!" — Францка би се одмах насмејала — него би је љутито погледала и викнула, да Францка уздрхти: "Зашто цмиздриш? Види ти те плачљивице!"

Изненада се сетила онога дана кад је плакала до касно у ноћ, тако да су је очи болеле и да ју је секло у грлу. Мајка је била дошла с пута, цео дан је била ван куће. И била је недеља, напољу је било лепо, још је било видела — пријатно вечерње сунце сијало је тамо далеко на брду — и Францка и Нешка су седеле пред кућом и чекале мајку. Мајка је стигла, под пазухом је носила завежљај, ципеле су јој биле сасвим прашњиве. Ставила је завежљај на сто, а сто је био скоро сав бео и празнички. Францка и Нешка су гледале, Францки је ударало срце; отишла је у кухињу да донесе вечеру и посуђе јој је испадало из руку док је спремала. Мајка је била одвезала завежљај — на столу је лежала сјајна црвена свилена марама и Францкине немирне и пожудне очи су се упиле у њу. "На, Нешка!" и мајка је дала Нешки свилену мараму, сјајну црвену свилену мараму која је шуштала кад је човек узме у руку и која је била тако глатка и тешка. "На, Францка, то је за тебе!" и Францки је мајка дала зелену порхетску кецељу, која је била иста онаква какву носе радним даном сви људи на свету. Францки се стегло у грлу и руке су јој дрхтале док је доносила чинију на сто. Исто тако мајка је донела и бисквита, и кад је хтела да гризне, Францку је наједном заболело у прсима и по целом телу, стресла се и заплакала наглас и плакала је до доцкан у ноћ.

Сетила се тога дана и бол јој се из прсију полако дизао у глас, који је био упола дубок уздах, а упола јецање, само што јој се тај глас није отргао из грла. Али изненада као да се нешто засветлило, као да се весело насмејало у близини, и ту поред њене постеље, те је помиловало по образима љубазном руком. Сва лепа ишчекивања сасвим новог живота, велике незнане среће, вратила су се у њено срце, и сузе, које су тек почеле да је пеку у очима, помешале су се са слатким сузама захвалности и надања. Уздахнула је, окренула се у постељи и покрила се до уста да би могла пријатно мислити о лепоти идућег дана, који је већ тако близу — можда још само шест часова, шест или седам, и ако затвори очи и заспи, ти часови ће минути за један трен; пробудиће се и сунце ће сијати и седеће господски на колима и — ђи-и! — широким белим друмом, поред кућа, поред утрина... ђи-и-и-и куће пролећу, свет стоји на прагу... већ тамо издалека звоне звона... већ се добро чује оно велико звоно, што јечи као да грми иза планина... ђи-и!... уз брдо, навише, на поклоничку Гору, поред жена и мушкараца који иду на ходочашће, у празничким оделима сасвим посивелим од прашине, и певају тужним гласом... и тамо на Гори... велика црква, три пута већа него парохијска црква Св. Павла на Брегу... разапети бели шатори... у њима саме медене ствари, сам пшенични хлеб, сами колачи... и црвене врпце... свилене мараме... ђи-и!...

Францка је заспала и у сну је каткад зајецала, а каткад се засмејала; у сну се смејала весело и гласно, али у загушљивој соби, у тихој ноћи, њен смех је био сличан јечању болесног човека. Њено тело, њено суво телашце било је скупљено, с коленима сасвим уз лице...

Те вечери је био наишао поред куће сусед Ковач, сељак, који је имао кућу и кола и коње, и, док је тако разговарао с мајком, рекао је: "Па моћи ће се одвести с нама; биће нас десеторо, па ће моћи још и једно дете да се прикачи на кола." То је било у недељу увече, први дан Духова, а у понедељак, на празник, свет је у гомилама ишао на ходочашће на Гору; велика сељачка кола, пуна, крцата, тандркала су од ране зоре, тек што се разданило, низа село. Францка још никада није била на Гори, али се ове године спремала за пут, целе године је мислила на тај чудновати пут; ту је све било прљаво и тамно и пуно туге, Гора се, међутим, светлела тамо у небеској лепоти. За Духове није имала нове хаљине; поправила је и очистила ону лањску, тако да је била готово лепа, нарочито издалека. И мислила је да иде пешке па, макар Гора и на крај света била, Францка би подранила и пошла. Али, сад је наишао Ковач и рекао као да то не значи ништа: "Може се прикачити на кола!" А Ковач је имао лепа кола и лепе коње — тандркнуло је друмом, пролетело и ишчезло, једва су се и чули весели гласови из кола... Све ће пролетети као у сновима, село, хамбари иза села, дуге леје — а затим нов свет, нов живот, поклоничка Гора и светло сунце и свечана миса...

Отворила је очи и сањиво се протегнула, али се наједном сетила и скочила из постеље. Мајка је била подигла завесу са прозора и у собу је продирала слаба светлост. На истоку се белело; сунце још није било изашло, али је млечна белина жутела и рубови дугих уских облака се златили. Село је још све било у сенци, иако је лежало прилично високо на обронку нискога брега, који се дизао из долине; брда са источне стране долине била су виша и тако се светлела само јабука на звонику мале црквице.

Село је било већ сасвим оживело. Свет је пролазио излоканим путем, пуним рупчага, понекад у гомилама, мушко и женско, сви одевени свечано, весели и бучни. Пролазио је понеко и сам, нарочито старе жене, које су ишле ситним ужурбаним кораком као кокошке. Скоро сви су носили са собом мале завежљаје, обично на тољази преко рамена, тако да су им поигравали на леђима.

Францка је слушала веселе гласове с друма, тешке кораке и шкрипање камена путем; већ су се издалека зачула прва кола и Францка се тргла и погледала напоље из куће, још неочешљана и боса; кола нису била Ковачева. Мајка је сама спремала доручак; ишла је по кухињи у запрљаној доњој сукњи, премештала лонце и гунђала; најпосле јој је млеко прекипело кад је изашла на праг да погледа низ пут; мајка је била сва љутита и говорила је толико гласно да се Нешка у кући пробудила и стала плакати, као свако јутро. Францка је похитала у кухињу да види шта се десило, и затим је пошла у кућу да умири Нешку, али Нешка је плакала још више кад је видела да се Францка спрема на ходочашће. Небо се већ руменило, све више је освајала јутарња светлост, сунчани зраци већ су се играли на крову куће председника општине. Францка је била врло узнемирена, срце јој је тукло од среће и у исто време од страха да не задоцни за кола. Обувала се и везивала ципеле дуже него икада, јер је журила, и везице никако нису хтеле да се уврзу. Образи су јој горели и дисала је брзо. И Нешка се полако дигла у кревету; седела је у самој кошуљи и јецала још увек; од зноја, који јој се преко ноћи сливао по лицу сијали су јој образи, а из очију јој је покаткад канула крупна суза. Брисала се руком по лицу и грдила Францку. Мајка је изнела на сто три мала изгарављена лонца: из кухиње је допирао мирис прекипелог млека, које се било разлило по огњишту, и тај мирис се пријатно мешао с мирисом још вреле кафе. Мајка је сипала у шоље; себи је налила кафу из посебног лонца, села на ковчег и стала дробити бели хлеб у шољу, коју је држала међу коленима. Када је ставила кашику у уста, погледала је Францку. Нешка је доручковала у кревету и исполивала се кафом свуд по лицу.

"Ако мислиш, иди!" рекла је мајка, док се Францка журила да попије врућу кафу. Била се већ очешала и умила и требало је још само да обуче јакницу. Издалека се нешто зачуло, тандркало је низа страну, све ближе и јаче. Францка је нагнула шољу и неколико капи жуте кафе капнуло јој је на кошуљу. Кола су се била помолила иза угла, била су скоро већ пред кућом. Францка није погледала на пут, али је знала да долазе Ковачева кола. Облачила је јакницу, али се постава била рашила и рука није могла проћи кроз рукав. Францка је заплакала.

"Пожури једном, бедасто дете! Не кмечи!" Мајка је још увек седела на ковчегу, са шољом међу коленима, и гледала како се Францка облачи. Нешка је седела на ивици кревета, кењкала с времена на време и стављала у уста велике комаде у кафи натопљеног хлеба.

Кола су ишла полако поред куће, возач се нагнуо мало у страну и повикао суровим гласом: "Шта је с вама? Нећемо чекати!" Францка је трчала по соби, богзна шта је тражила. У мараму је завила велики комад хлеба, молитвеник с кошчаним корицама држала је у руци, а на глави је имала мараму, невешто везану и сувише велику за њу, тако да јој се глава губила у њој. Мајка је ставила десетицу на сто и рекла: "Чувај новац и немој да га трошиш будзашто!" Францка је узела десетицу и поред узнемирености и унезверености прожело ју је нешто слатко: само о Ускрсу и о Божићу имала је у руци бакарни крајцар и ишла је с њиме цео дуги сат између шатора пред црквом. Кад је с врата погледала на мајку и сестру, њен је поглед био пун захвалности и љубави.

Кола су се полако помицала, неко је узвикнуо: "Хеј', вози!" и затандркало је путем низа страну. Францка се преплашила, ударила јој је крв у лице, а затим је хлеб и молитвеник притегла уза се, повила главу, те запела да трчи за колима по камењу које је шкрипало. Са кола се окренула нека жена: "А што трчиш? Па чекаћемо те код млина!" Францка се спотакла о један велики камен, умало да није пала, и застала је да предахне. Мислила је већ да ће јој кола умаћи испред очију, низа страну, па долином за брег, и страх јој је стегао срце. Марама јој је била спала за врат, образи су јој били врели, а под пазухом је осећала да јој је влажно. "Чекаћемо код млина!" чула је с кола и пошла је лакшим ситним корацима, погуреног тела; по ходу јој се познало да је пошла на ходочашће. Гледала је за колима и кад би она, зачас, нестала иза угла, убрзала би кораке.

Сунце је већ било одскочило до врха брда, небо је било сасвим црвено и горње куће на брегу светлеле су се у празничној белини. А доле у долини још су лежале сенке и врбе, са обе стране дуж потока, трепериле су у роси. Кола су све брже трескала окукама силазећи у долину, па је и Францка све брже хитала. Далеко тамо удесно, у углу долине, стајао је поред воде млин, скривен иза високог дрвећа. Лепи, бели друм пружао се до њега у правој линији; кола су већ избила на друм; како је пут био раван и гладак, она су сад одмицала још брже и Францка се дала у трк.

У долини је било хладно и тихо; тамнозелена вода потока била је мирна као рибњак; само издалека се покаткад чуло пригушено шуштање; тамо је поток текао преко белога камена, низ разривени брег, испод којега је издубао округло, дубоко гротло, одакле је отицао уморно и спокојно у долину. Дуж пута су се овде-онде уздизали високи јаблани; врхови би им се с времена на време заљуљали на ветру и лишће је равномерно треперило.

Кад је Францка приметила да је раздаљина између ње и кола све већа, обузео ју је поново страх да ће заборавити на њу и да ће је оставити. Ноге су јој већ биле тешке и дисала је брзо и напорно; ципела на левој нози ју је жуљала и то ју је пекло као да гази по жеравици. Млин није био више далеко; на крај друма видела се хрпа дрвећа, вода је шумела гласније. Францка је видела како су кола заокренула налево, чула је како су потмуло затрескала преко моста, те се зауставила с друге стране, где се светлео новоокречени зид. Трчала је и очима мерила пут, који је био пред њом стално подједнако дуг; чинило јој се да покреће ноге у сну и да се не може померити с места. Грло јој се почело стезати и плакала је — али без суза, тихо и скоро мирно, као да ту поред ње трчи неко други и потуљено и притајено плаче, а она као да то само чује. Из млина је изашло двоје, мушко и женско, успентрали су се полако и невешто на кола, други су устајали и премештали даске, које су биле положене преко црвено обојених летава. Напослетку се попео на кола и возач, завитлао бичем, узвикнуо и коњи су повукли. Нико се није окренуо; разговарали су међу собом и смејали се и нису се сетили ње. Францка је крикнула; крик јој се из прсију отео сам од себе, ненадно и несвесно. Скочила је преко друма на другу страну, као да је туда било ближе. Погнула се још више, отворила уста и продужила трчати. Ципеле су јој биле развезане и лупале су као цокуле. Стигла је већ до моста, до млина. Друм се одатле поново пео и био опет пун рупа и каменит; путеви који су се одатле пели уз брдо били су стрменији него они на другој страни. Брдо је било обрасло ретким буквама; крекасте гране глатке коже шириле су се понегде преко друма.

Коњи су били чили и одморни и кола су ишла увек једнако, иако је била узбрдица. На стрменим окукама коњи су ишли кораком, климајући гривастим главама. Кад је Францка приметила да се кола крећу полако, скочила је као да је хтела да их достигне једним јединим кораком; али тело се нагињало напред а ноге остајале назад и биле су тешке и неспретне. Понекад јој се учинило да се неко окренуо и пред мутним очима климнуо главом и махнуо руком и кола се зауставила. Али како је она јурила, тако су јурила и кола; нису се зауставила, нити је ко махнуо руком.

Францка је почела дозивати, али је глас био слабашан и пискав и како су кола трескала, заиста је нису могли чути. Ноге су се мицале све спорије и кораци били све мањи. Каткад јој се чинило да се помера уназад, да јој измиче пут испод ногу, као кад би ишла по води у правцу њеног тока, па би таласи пред њеним ногама журили пред њом у даљину.

"Чекајте! Чекајте!"

Спотицала се о камење и тако поскакивала с једне стране друма на другу, али пут је био свуда разривен и посут великим оштрим камењем, а кола су била увек подједнако далеко. Када су заокренула за шуму, следила се и обузео ју је страх да их никада више неће видети и да ће ишчезнути низ брдо заувек. Сетила се да пресече окуке и да трчи пречицама право кроз шуму. Скочила је преко јарка, на траву. Али тек што је потрчала десет корака, ухватио ју је страх да ће погрешити пут и изгубити се; вратила се на друм и дуга купина ју је ошинула по лицу. Кад је скочила, стала је на везицу десне ципеле и везица се откинула. Францка је застала, заплакала наглас и продужила да трчи.

Изашли су већ наврх брда; пут је одатле водио по гребену у дугој линији, која се само овде-онде понешто угибала или се избочавала, као да је хтела да се уклони од гомиле старог дрвећа. Каткад се засветлило кроз лишће и видело се далеко у равницу, која се преливала у сунцу. Најпре су горе уз узбрдицу стигла кола; коњи су били већ прилично уморни; газили су чврсто да се песак под копитима дробио и савијали су главу скоро до земље. Ходочасници су били весели и пискави женски гласови одјекивали су кроз гору. За колима је стигла Францка, дашћући далеко позади; с кола је изгледала малена и ситна, као да је друмом ишла смешно удешена, сва посута прашином и изгужвана девојка од крпа. Па и глас јој је био тако танак и слаб — као да ју је неко ради своје забаве стискао за груди, па она тако цвили. Тако је трчала за колима, трчала стално и плакала оним танким, цвилећим гласом. Окренула се с кола дебела и гломазна жена да би се боље наместила на седишту, и кад се окренула_; погледала је низ друм и опазила Францку.

"Погледајте, де, још увек трчи за нама оно дете Дрмашкина Францка!... Еј, девојче, јеси ли полудела?"

Францка је појурила напред; чула је да је зову и да им је жао што су заборавили на њу. Појурила је напред и трчала је брзо и лако; сав умор ју је прошао и сузе су се осушиле као да јој је неко обрисао лице хладним рупцем.

И остали су се окренули и гледали је; возач је терао.

"Гле, збиља још увек трчи... девојче лудо!"

Жировец, који је био весељак, повикао је:

"Чуј, девојчице, што да пешачиш; попни се горе!... Трчи као пас за колима; кладим се да би, кад би је бичем терао натраг, опет ишла за нама!"

Једна друга жена, сува и наборана, с котарицом у наручју, сажалила се и завапила:

"Не буди тако луда, девојчице, и не трчи; како је луда!"

Погледала је љутито и пљуцнула с кола.

Разговори су умукли; сви поклоници, мушко и женско, гледали су назад на ту смешну и прашњиву девојку од крпа, која се помицала за колима. Возач је терао.

Францки се из почетка учинило да се кола заустављају, да коњи иду још само кораком и да ће ускоро скренути мало у страну и причекати на њу. Скакала је лако и радосно преко камења, преко прљавих локава, које су биле заостале од последње кише у сенци крошњатих букава. Али убрзо је приметила да раздаљина између ње и кола није нимало мања и застала је да би видела тачно: кола су ишла брзо као и пре и возач је седео погурен напред, у левој руци је држао узде, у десној бич.

"Чекајте! Чекајте!"

Зашто не чекају кад су је видели и звали да се попне на кола? Обузела ју је неразумљива језа и хладно јој је било на леђима као да јој је хладан ветар дувао за врат и доле по целом телу.

"Неће да чекају!" синуло јој је наједном, зграбило је као тврде руке. Виде и неће да чекају; седе у колима и гледају како трчи и запомаже и плаче; па се смеју; седе удобно, руку ослоњених на колена, с мало повијеном главом, и смеју се крадомице, као онај Јеврејин у цркви, који седи по страни и гледа како бичују Исуса.

Скочила је преко баре, лева ципела јој се сазула и одлетела у страну, спотакла се и пала. Брзо је устала, једва је била додирнула земљу, и потрчала с једном обувеном, другом босом ногом. Босој нози је било хладно и трчала је лакше, зато је сазула и другу ципелу. Али ускоро је осетила оштри песак и прстима је ударала о камење тако да је из њих ишла крв. Вила је толико тужна да би најрадије села на траву и умрла. Није више било ни немирнога страха, ни неспокојног надања — само велика туга, она туга кад човек жели да се сакрије у мрак и да се не пожали никоме.

"Никада их нећу достићи!" — мислила је и чинило јој се да их не би достигла, па макар трчала за њима до краја света и до краја живота. Та мисао је била тужна, али тако мирна да се сећала свих других ствари као да седи у кухињи или да лежи на кревету, а не да трчи раскрвављених ногу за колима, која су далеко као сунце на небу. Тако се сетила оне вечери и оне сјајне свилене мараме која је била раширена по столу и која је тако слатко шуштала кад је човек додирне руком. Учинило јој се да неће достићи никада ни кола, ни свилену мараму и да ће вечито бити тако пусто и жалосно. И кад би трчала до краја света и до краја живота, не би досегнула ни кола, ни свилену мараму, ни хлеб са маслацем, нити ма шта од оног што је лепо у животу... сва радост пред њом, а она позади с окрвављеним ногама.

Болело ју је већ тело и љуљало јој се пред очима. Мислила је само на то да застане и седне, те да се одмори, али док је тако мислила, трчала је без престанка и стискала уз груди ципеле и хлеб и молитвеник...

Ковачев слуга, плећат и црвен момак, окренуо се к возачу:

"Па, хајде мало причекај... нек се окачи дете... Видиш како трчи!"

Коњи су ишли полако, возач се окренуо мало и погледао назад.

"Пожури сад! Нећемо те дуго чекати!"

Францка је трчала брзо, али њени кораци били су већ тако ситни да није ишла брже од коња, који су корачали широко и чврсто.

"Трчи! Трчи!" викали су с кола. И у самој Францки је нешто клицало гласом пуним страха и бола: "Трчи, Францка, трчи, трчи!" Ноге су јој клецале и неспретно се саплитале, заносиле се, час на једну, час на другу страну друма.

"Ено, виш', сад више не трчи!... Хеј, шта мислиш!"

Францка је сагињала главу дубоко као уморан коњ; уста су јој била отворена и дисала је гласно, хрипаво; очи су гледале, али нису виделе ништа сем кола, која су се клатила као да се тло љуљало под њима.

"Ђи-и!"

Планула је, скочила, дохватила се већ кола, подигла руке и ослонила се лактовима да би се могла попети... Кола су се тресла, промакла јој испред очију, она је ударила челом о ивицу и пала на земљу.

Лежала је на коленима и на лицу као да се молила богу; хлеб је испао на песак, молитвеник је држала у испруженој руци.

Слуга је скочио из кола и наднео се над Францку.

"Устани! Јеси ли се много ударила?"

Ухватио ју је за раме грубим, тешким рукама и полако је подигао. На његовом широком лицу било је нешто меко, скоро детиње. Узео ју је у наручје, затим је покупио хлеб и ципеле и повео ју је на кола. Францка је отворила очи, погледала му је у лице и било јој је тако слатко да му је ставила руку око врата. Наместио ју је поред себе и довикнуо возачу: "Потерај!" и кола су затандркала по равном друму између гранатих букава.

Бивало је све светлије иза лишћа, сунце је већ дубоко продирало у шуму, велике светле мрље су блештале између сенки на путу и на маховини; покаткад је наилазио пропланак и за тренутак, док су кола пролетала туда, доле испод њих видела се равница, по којој су се шириле зелене ливаде. Пут је већ почео да се спушта и најзад је сишао у клисуру, те је камење трештало и дробило се под укоченим точковима.

Францка је гледала равницу широко отвореним радосним очима. С времена на време би уздрхтала и зајецала, као после дугог плакања. На челу, где се била ударила о кола, скочила је сива чворуга. Босе ноге су јој биле сасвим прашњаве, на прстима се прашина мешала с крвљу. Марама је лежала око врата, а коса јој је била замршена. Али гледајући тако доле у долину, Францкино лице чисто се изменило, горело је у здравом, крепком руменилу, усне су јој биле напућене, загаситорумене као да су биле намазане хартијом у којој је била завијена цикорија, очи су сјале уморно у засенку дугих трепавица и покаткад би зажмириле од светлости, која је све врелије лила с неба по целој божјој земљи.

Као да је била умрла онда кад је лежала на коленима и на лицу, и ништа више није чула и ништа није видела, и као да се возила сад према светим небесима у сусрет небеској радости...

Поклоничка Гора дизала се у даљини. Зазвонило је одозго са Горе умуклим звуком, у исто време зазвонило је и са других цркава, са свих хумова и брегова, а кроз све те звуке чуо се леп глас великога звона парохијске цркве Св. Павла. Сав ваздух био је испуњен том лепом песмом, која је понекад звонила тако гласно и снажно да су се гласови дизали врло високо до сунца, а затим се полако гасила, тако да је била слична још само треперавом уздаху.

Кола су сишла на равницу, на широки, равни главни друм. Дуж пута су овде-онде стајале куће — врата закључана, прозори затворени: све је било на Гори. Пристизали су ходочасници, прошла су била велика кола која су била толико натоварена да су их једва вукли мршави коњи. Ходочасници који су ишли пешке убрзо су скренули другим путем што је водио преко мочвара и потом се стрмо пео на брег; и померао се навише дуг ред, сличан реду црних мрава.

На колима је Францка опет обула ципеле. Кучином која је лежала на дну кола обрисала је прашину. Поправила је исто тако и косу и убрадила мараму. С времена на време стављала је руку на џеп да види да није изгубила десетицу. Сва жалост била је већ далеко иза ње, нестала је тако потпуно и без трага као што су нестале сенке које су још малопре лежале по целој долини, а сада их већ нигде више није било. Једино се још стресало тело као што се стреса лишће у роси када засветли зора.

Кола су полако одмицала окукама. Достигле су их у средини брега лаке кочије; седео је у њима парох из Св. Павла. Људи су скинули капу, жене су га поздравиле крутим гласом, онаквим каквим певају литаније. Кочије су пролетеле и ускоро ишчезле иза дрвећа. Одозго је долазио шум, који је постајао све гласнији као да су се приближавали каквом слапу. Тајанствен сав и свечан био је тај шум. Францки је било као да ступа погнута и с побожно спуштеним очима у велику цркву где буче оргуље и где је ваздух пун мирисног тамјана. Иза дрвећа су се уздизали високи сиви зидови. Са звоника је звонило за мису која почиње у девет, али се звоњење у близини чуло неразговетно као да долази из земље.

Пред великом кућом, гостионицом, кола су се зауставила. Жене су силазиле с кола полако, јер су им ноге биле утрнуле. Слуга је празна кола склонио у двориште. Францка је стајала и није знала куда да се крене; од великог шума — као недељним данима пред црквом — и од викања људи, који су у гомилама пролазили напред, њој се вртело у глави; пошла је за колима. Слуга ју је погледао и насмејао се.

"Иди само, чекаћемо те већ. Поћи ћемо по ручку."

И кад је пошла, довикнуо јој је још:

"Ништа се не бој, потражићемо те!"

Пошла је путем помешана с осталим светом и стигла на једну велику ширину, која се простирала пред црквом. Црква је била стара и велика, суре зидине су стрчале скоро до неба, тако да су кестенови, који су расли поред зида, изгледали као патуљци. Велика врата су била широм отворена; до врата су водиле широке камене степенице и свет је једнако ишао горе и доле. Из цркве се чуо звонак глас — била је проповед. Од олтара је ударала светлост од упаљених свећа и од злата и сребра. Тако да су очи морале зажмиркати кад би погледале тамо. Пред црквом је било безброј белих шатора и у њима су се продавале лепе и скупе ствари. Францка је стискала десетицу у руци и ишла тако у оној вреви — било јој је као да сања. Пред сваким шатором се тискао свет и Францка се је једва пробијала кроз гомилу да би могла видети. Продавачице су стално викале, све су биле дебеле и црвене. Жене су се препирале, разгледале свете слике, медаљице са ликом светитеља, бројанице, крстиће, свеће и ствари за одећу, кецеље, чарапе, мараме... Сви су говорили у исти мах, гласови су се укрштали, мешали, дизали се и стапали, тако да је све било само један неразговетан шум. Францку је то носило као да плива. Сад ју је занело сасвим близу цркве, тамо до шатора где су се продавале свеће, медаљице са ликом светитеља и бројанице за побожне ходочаснице; затим ју је понело полако назад ка шаторима где су били нагомилани медени слаткиши. Стезала је десетицу у руци, али јој још није падало на памет да што купи; само је гледала и било јој је као да је окусила од сваке лепе ствари коју су јој очи угледале и као да је то све за њу било спремљено.

Она река света однела ју је опет горе, ка цркви, и она је приметила да ступа већ степеницама. Са свих страна врвео је народ — звонило је за мису у десет сати, коју је служио парох Св. Павла. На вратима су се тискали, нису могли напред; неки су још излазили са мисе која је била почела у девет сати и тако се по који пут сва та река људи враћала чак до степеница, назад, да опет на силу допре до врата. Свет је ћутао и пробијао се лактовима. Велика стиска била је пред каменом са посвећеном водом. Трипут се Францка била прогурала до њега и три пута су је одбацили у страну; пружила је руку да замочи прсте у благословену воду и да се прекрсти; али се није могла мрднути и додирнула је само уста мокрим палцем; до чела није могла дохватити, јер су јој руку притискивали уз тело.

Зациликала су звонца, одјекнуле су оргуље на хору, испред олтара се уздигао облак миришљавог дима.

Францка је стала у средини цркве, испред клупа. Полако се спустила на колена, сагнула главу и отворила молитвеник. Обузело ју је нешто неизмерно лепо и слатко и била је готова да заплаче од среће. Читала је полако, од слова до слова, лепе црквене молитве, усне су јој се мицале, очи биле влажне и образи јој горели. Из знаних тајанствених речи, које човек чита и које, међутим, одводе његове мисли у туђе крајеве, ка греху ранијега живота, ка нади будућности, дизала се дубока милина и пунила срце до врха, дизало се из њих циликање звонаца пред олтаром, снажно певање оргуља и мирис тамјана, који је лебдео над главама и падао на сив побожни свет као благословени вео. Францка се једва још усуђивала да изговара речи, које су стајале написане тамо великим црним словима и гледале је у лице, мирно и тајанствено, као што ју је гледала Богородица са олтара; ситно телашце сагибало се све ниже, глава се повила и сузе су капале на молитвеник. Дошли су јој на памет сви греси које је учинила, дошле су јој на памет мајка и Нешка, и било јој је жао свих на које је сада мислила, и осећала је да је грешила према њима, да им је учинила много зла. Клечала је као у облаку; очи су једва што виделе од светлих суза и ноге није осећала. Учинило јој се, нарочито покаткад, да се креће, да се уздиже и да лебди тако клечећи — као у сновима када је мислила да шири руке и да стојећи лети преко жутог пшеничног поља, тако да се ноге и не додирују класја — и све, црква, олтар, Богородица на олтару, све је пливало мирно и полако навише, у магли мирисног тамјана иза које су трепериле светлости безбројних свећа.

Тако се у том часу, пуном љубави и захвалности, одвајала њена душа од тела, које се тресло, малено, уморно и јадно на тврдом камену...

После мисе Францка је пролазила поред шатора; ишла је полако, очи су јој биле замагљене, ако се ко закачио за њу и гурнуо је у страну, она то није осећала. Купила је медаљицу са ликом светитеља, купила је бисквита за Нешку; остале су јој три крајцаре и завезала их је у марамицу. Пред црквом се полако празнило, свет је одлазио у гостионицу или су, пак, седели по трави и ручавали, неки су се већ враћали кућама и дубоко доле клисуром мицале су се шарене групе ка долини. Францка је пошла у двориште, узела је хлеб из кола и пошла на другу страну дворишта, иза гостионице, одакле се видело доле по равници. Тамо доле је све блештало, сребрна прашина застирала је сву даљину; под брегом, који се једва назирао кроз прашину, сјало је нешто бело — Љубљана. Францка је гледала као зачарана и срце јој је било од слаткога немира. Љубљана — чудновато лепа и чудновато далеко, лепа и далека, као сама небеса. И кад је добро разгледала, разазнала је полако блиставе звонике, беле зграде, које су биле велике и стајале тамо као црква поред цркве. Далека је Љубљана, ногама недостижна; Францка је желела тамо, али то је желела тако мирно и весело као што је желела каткад у чаробну земљу; где је све од шећера и медених колача, и као што је желела у небеса, где се налазе анђели.

Тог часа њена душа је била као студенац и нимало туге није било у њој.

Слуга је дошао из гостионице и зовнуо је; дао јој је чашу вина и печења, завијеног у хартију.

"Видиш, каква ти се чворуга направила!" рекао је и додирнуо се њеног чела гломазним прстима. "Пиј и једи, нећемо поћи скоро."

Вратио се у гостионицу, а Францка је желела да остане. Попила је вино и била је радосна; зажелела је да говори с киме и да се смеје. Пола печења је завила у хартију и оставила за мајку и за Нешку.

Жене су се дуго задржале и било је већ доцкан када су се стали смештати на колима. Сунце је било далеко на западу и сав пут био је у сенци. Само се још у долини опет засветлело, али уколико су се више приближавали бреговима на другој страни, утолико им је брже мрак долазио у сусрет и већ средином долине су сретали дуге сенке, које су пролазиле наниже, прекривале поља и ливаде и пеле се полако уз супротну страну навише по брежуљцима и бреговима. Францка је погледала назад — тамо се дизала поклоничка Гора, већ до половине у сенци, и свим путевима и друмовима враћали су се ходочасници, кола су тандркала у свим правцима, а издалека је изгледало као да једнако стоје на истом месту и да се никуда не помичу.

Стигли су у шуму, у хладну сенку, дрвеће је тихо шумело унаоколо. Коњи су вукли полако, возач их није терао. Жене су говориле врло гласно, људи су се смејали, сва лица су била црвена и весела. Францки је било пријатно, заспала би. Седела је поред слуге на првој дасци за возаче; њена глава се наслањала на његову руку, у наручју је имала молитвеник и бисквите и печење и још комад хлеба, који јој је био остао. Није се мицала — вечито би седела тако, возила се до краја света, у хладној сенци, дуж дрвећа које је благо шумело. Чула је још само неразговетан шум, видела је само сенке које су пролазиле поред ње, а чинило јој се да кола стоје, да дрвеће пролази. Прошли су већ дугачки гребен, возили су опет низа страну, зашумело је јаче недалеко пред њима и кола су стала пред млином. Францка се тргнула, отворила очи и нешто тешко јој је кануло на срце, горко сећање на нешто жалосно, мутно, већ полузаборављено.

Била је скоро ноћ кад су стигли у село. Сваког часа кола су се заустављала и људи су силазили. Тако је и Францка сишла близу куће; ноге су јој биле утрнуле, непокретне; ишла је полако — било јој је као да је стигла у сасвим непознат крај, који је видела некада само у сну.

Мајка је стајала на прагу.

"Гле, стигла си већ!"

Францка је ставила на сто печење и хлеб и бисквите; мајка и Нешка стале су јести. Одвезала је марамицу и дала мајци три крајцаре и мати их је оставила. Хтела је да прича али нешто јој је сметало; погледала је у Нешку и мајку и није причала.

"А шта то имаш на челу?" питала је мајка.

"Ударила сам се кад сам трчала за колима."

"Што да се удариш, глупачо!"

У Францки се покренуло нешто горко, али је одмах умукло.

Пошла је убрзо на спавање, покрила се преко главе и заспала.

Чим је склопила трепавице, пришао јој је Ковачев слуга, лепо одевен и сасвим друкчији; исто тако и она је била лепо одевена и имала је на глави венац као о првом причешћу. Слуга је био снажан и висок и узео ју је у наручје и носио је далеко, све даље и све више уз брдо — поклоничка Гора и Љубљана, све је било испод њих у сенци, а пред њима је била небеска светлост. А доле под поклоничком Гором тандркала су неравним путем кола и за колима је трчало убого дете, убога Францка, у прашњивој, закрпљеној сукњи, раскрвављених ногу, очију пуних суза; плакала је и дозивала је, али су кола тандркала и смејали су се. Тако је трчала дуго, дуго до краја света, до краја живота, све док није пала на главу и колена.

Францка у белој хаљини и с венцем на глави гледала је доле испод себе, а исто тако гледао је и слуга и његово лице било је пуно сажаљења.

II
Фани

Кад је напунила четрнаест година Францка је отишла у службу. Раније толико ситна и мала да се бојала ветра кад је ишла брегом, преко ноћи је израсла и мршаво тело полако се заобљавало у нежне женске облике. Лице јој је било бело као да је никада сунце није палило; усне су јој биле црвене, пуне, малко отворене, тако да су се указивали јаки зуби, очи су гледале ведро и топло испод снажних обрва. Таква је била Францка кад је напунила четрнаест година и пошла да служи.

Самотно и мирно било је у Лешевју; можда се Францки чинило да је тако самотно и мирно због тога што је кућа била пуста као какав велики гроб. Село је било мало — једва десетак кућа — али најгосподскије од свих села далеко унаоколо. Оно је било прво између села, растурених по тим бреговима који су се дизали скоро у полукругу из велике равнице и пели се каткад право до стрме планине, а каткад се спуштали на валовите пропланке у простране, зелене удолине, у засеке и песковите драге, из којих су с пролећа извирали брзи извори. Испод брегова, целим простором са обе стране, извирале су воде, које су се стицале далеко тамо у равници у мирну реку.

Одмах с друге стране моста, неколико корака од капелице, која је била баш тада президана и наново украшена живописом, стајала је велика, лепа зграда, ограђена са две стране високим зидом. Зид је ишао поред друма неких тридесет корака и затим дуж излоканог коловоза, пео се на брег, око пространог воћњака.

Тако је стајала зграда, као тврђава, бела, светла и поносита; строгим погледом гледали су велики господски прозори наоколо и понекад је излазио господар на црвено обојени балкон и пушио из дуге луле посматрајући испод себе. Стајао је дуго и смешкао се — куд год би погледао, све је било његово.

Јужно, горе према брду, није могао видети с балкона, а тамо је била врло дугачка, стара и сива приземна кућа. Једва десетак корака од зида и од господског здања, гледала је у младо богатство пред собом тамним очима, чемерна и злобна. То је била кућа удовице Маришевке, а с друге стране била је кућа Слокарева; он је био дебео и весео човек и богатио се чудесно: падало му је са свих страна, ишло му је с неба, извирало му је из земље. И тако је плео мрежу као паук и њоме обухватио већ све по околини; кућице које су висиле по брду, дуж путања, биле су његове, и што је било наполичара и надничара, сви су били његови радници — на пилани, на пољу, у шуми, и преко сто људи из целе парохије радило му је у циглани. Он, пак, лично стајао је на балкону и смешкао се, а с вечери је пијанчио с веселим друштвом.

Францка је служила код Маришевке. Удовица је била стара и мршава, кожа на лицу и на рукама била јој је сва смежурана, очи су гледале љутито и неповерљиво. Ишла је у папучама, тако да се никада није чуо њен корак; све је било мирно, и она би се појавила изненада да је човеку застајала крв кад би је угледао. Исто тако, није гласно ни говорила, али њено шапутање чуло се далеко, било је слично сиктању. Ларма јој је била толико неподношљива да се од ње разболевала и лежала покаткад по цео дан с повезаном главом, ако би се неочекивано чула вика или би што зашуштало у близини. За време грмљавине она је лежала у постељи, покривена преко главе, и јечала као да је ко туче песницом у лице. Као што јој је био неподношљив неочекиван шум, тако јој је била мрска и изненадна светлост — завесе на прозорима биле су стално спуштене и све су собе биле у полумраку, чак и прозорче на појати било је затворено даском, иако Маришевка није улазила у појату. Увек је носила црнину и била је побожна. Недељом је облачила црну свилу, главу повезивала црном чипкастом марамом и тако одлазила у старим колима с великом настрешницом од зеленога платна на велику мису у варошицу, која је била пола часа од Лешевја кад би човек стао пред капелицу крај моста, видео би беле куће које су се светлеле с оне стране ливада.

Шкртица је била Маришевка и зато је узела Францку да би имала јефтину служавку, собарицу и келнерицу; само за слугу је није могла употребити, јер је била још нејака. Слуга је био млад момак, дугачак, полуглув и болестан, који је непрестано радио и стално се смејао. Маришевка му није давала никакве новчане награде, а он је њу поштовао и бојао се ње. За рад у пољу узимала је женску радну снагу, сиромашне надничарке из Вирја, и плаћала им по десет динара на дан; уздисале су, али су ипак долазиле сваке године и чак су је молиле. Маришевка је била добротворка и кад јој је једном један беземљаш, коме је претила тужбом зато што је његов син украо једну црвљиву репу из леје, пребацио због тврдичлука и прљавштине, она је кршила руке и плакала с истинском тугом.

Исто тако, Маришевка је имала гостионицу у којој никад није било ниједног човека. Једино недељом понеко залута у ту велику празну собу, али не остаје дуго; заударало је, богзна зашто, на плесан, каткад чак на мртваца. Гост је био тих и бојажљив, обазирао се око себе и брзо плаћао и одлазио. Тако, најзад, није било никога више. Чаше су, међутим, свакога дана пране, кашике и виљушке су чишћене, свакога дана је Францка мела, и брисала, и прала. Тако је захтевала Маришевка и ишла у папучама и надгледала да ли се све извршавало по њеним заповестима. Али, ма колико да је Францка мела и брисала — увек је све било, као да је посуто прашином, прекривено паучином. Чак ни мувама ваздух унутра није пријао: ниједне није било да зазуји на прозору, на зиду.

Понекад би дошла мајка из родног села, које је било далеко с оне стране брда. Дошла би, и Францка би донела хлеба и чашу вина, а затим је мајка с Маришевком седела у великој мрачној соби и шапутала, богзна шта, читаве дуге сате. Мајка је била бабица и носила је Маришевки на крштење једино дете — био је син и умро је од малих богиња тек што је напунио три године. Мајка је сада слабо зарађивала; у варошици је била друга бабица, млађа, дебља и разговорнија, и свет је радије њу звао. Мајка је понекад гледала издалека за њом и њен је поглед био свиреп и злочест.

Тако је седела с Маришевком и обе су биле зловољне и озбиљне — два кошчата жута лица, два шиљата носа, усне танке, ситне очи, које зверају као да виде саме злобне непријатеље свуда унаоколо. Кад би седеле тако у поноћи и кад би човек отворио врата и погледао по соби, следила би му се крв од страха. При одласку мајка је узимала Францкину зараду и опомињала је да ради и да госпођи буде благодарна. И Францки је било лакше кад би видела кроз прозор како мајка одлази нешто погрбљена, увијена у дугу мрку мараму, излоканим путем наниже.

Једном је дошао човек — на себи је имао дугачак кожух, на глави високу шубару — и хтео да говори с Маришевком. Тражили су је, нигде је није било. Францка се успузала уз мрачне дрвене степенице на таван. Тамо је било као у гробу — мирно, загушљиво, ваздух је био пун трулежи. Кроз округло прозорче пробијао је прамен светлости; нешто се ту помакло — Маришевка је стајала уз прозор. Страшно је било њено лице — слично оним прогнаним анђелима у цркви који се руше пред светлим, мачем светога Михајла доле у бездан паклени; бескрајни бол на њиховим изобличеним лицима био је одвратан као какво церење. Маришевка је гледала поносно здање које се уздизало тамо с друге стране дугачког зида у средини пространог врта у пролећној лепоти, и зато је њено лице било изобличено и на њему био толики бол да је личио одвратном церењу. Кад ју је Францка угледала, крикнула је, затетурала се и побегла низ степенице. Маришевка је сишла доле и њено лице је било мирно и ледено, а очи су јој гледале строго и лукаво као и увек...

Тако је Францка била као прикована у уклетој кући. Служила је већ годину дана — живот је мирно текао, није мутио сан болној Маришевки. И у тој самоћи Францка се изменила. Радила је напорно од ране зоре до дубоко у ноћ — а једино су јој руке биле мало испуцале, црвене и тешке. Лице је, међутим, било све нежније, угасито бело — као сенка пала је на њега тајанствена самоћа уклете куће. А очи су јој биле велике, мирне; тек пробуђени, тужни, чежњиви снови избијали су из њих. Корачала је полако, мало повијена; по кући се кретала тако да не би узнемиравала Маришевку и ноге су јој навикле на такав ход. Исто тако и њен глас је био мек, миран, скоро нечујан. Већ су јој све кретње помало личиле на те сенке које су се јављале увече, пузиле по дворишту, по трему, по собама, и којих се Францка плашила, јер није знала откуда долазе.

Сва кућа је била испуњена великом чежњом, сличном горкој зависти. То је била самртничка чежња за животом. Све дубље и теже спуштала се смрт на уклету кућу и на свет који је у њој уздисао и чезнуо. Ретко је још покаткад залутао у њу стран човек, клонили су се ње као гробља. Било је понекад да ни празником у гостионици по цео дан не буде ни живе душе; Францку је било страх док је сатима седела сама у пространој полумрачној соби. Сунце није допирало никад ни до крова; иза куће расли су високи, стари ораси, с предње стране било је здање и од високих зидова падале су сенке — од веселог живота падале су сенке далеко преко крова по дворишту, до поља.

Десило се да је Францка гледала кроз прозор на бело здање преко пута. Малко би подигла тешку завесу, сагнула се и гледала — дуго, без мисли, као опчарана; обрве су јој биле састављене, усне стегнуте, а срце је било немирно, жудело је богзна куд. Чежња, која је избијала из свих тих испуцалих и ољуштених зидова, из мрачног покућанства, и која је шапутала и цвилила чак и из старих, убогих ораха за кућом, обузимала је Францкино срце и она сама није знала откуда та горчина и за чим та чежњивост.

Дошло је већ друго пролеће и прошло је као да га никад није било, дошло је лето и вечери су биле топле.

Францка би увече излазила горе на брег — ишла је као да је ко води за руку — поред живих ограда по глинастој стази, а затим се спуштала доле ка води. Дуж уске, зелене воде, која је ту вијугала тако скривена, дубока и мирна да је човека хватала језа, водио је песковит пут. Долина је била мала, налик на дугуљасти котао који се отварао само на једној страни. У позадини су стрчиле окомите, суре стене, у њиховим пукотинама расло је грмење. Над извором на стени стајала је дрвена капелица и црвени плашт Богородице видео се издалека. Небо је било златно и ружичасто и плаво; човеку, кад би погледао горе, било је топло и меко. У долини, пак, било је већ све у мраку, дрвеће је издалека било већ сасвим црно, дном долинице лежала је вода, сакривена и тамна као отровна змија, једино су светлели песковити пут и позлаћена светиљка која је стајала пред кипом Богородичиним у капелици; ту је са запада допирао зрак светлости, који је посебице слало сунце у знак оданости.

Францка је ишла песковитим путем, куд ју је водила невидљива рука. Долазио јој је у сусрет висок и леп човек, господски одевен. Ишао јој је у сусрет, према вечерњој светлости, и зато је његово лице било чудновато лепо — као небо које је буктало тамо горе, тако да јој је срце жудело за висинама и било тужно што није могло тамо куда су могле очи.

Зауставио се пред Францком, а и она је исто тако застала пред њим, опуштених руку, погнуте главе.

"Ко си? Чија си?"

Дошло јој је било да падне на колена, да побегне и да се врати.

"Како фино лишце — откуда ти тако фино лице? У овом крају нема тако финих образа..."

Ухватио ју је за руку.

"Али тако испуцале руке! Кад будеш стајала преда мном сакриј те руке!"

Францка је сакрила руке и он се насмејао.

Рекла му је како јој је име и да станује у уклетој кући. Сагнуо се мало и пажљиво је погледао у лице.

"Видиш, Францка, зато сам понекад гледао по цео дуги сат према уклетој кући. Зар ниси ти то стајала тада иза одшкринуте завесе и зар ниси гледала кроз уску пукотину... ?"

Францка је уздрхтала.

"Нисам те видео, али сам добро знао да још има живота у тој великој раци и да се понеки пут нешто покренуло тамо у тами, као да је унутра остао заборављен сунчани зрак и да је тај зрак желео напоље..."

Сели су на клупу која је стајала крај пута. Била је пала ноћ и сад се чуло пригушено шуштање воде: змија се пробудила чим је пала ноћ и почела да се помиче полако. Високо су стрчале црне литице и небо је било неизмерно далеко.

Привукао ју је благо к себи, тако да је њено врело лице додиривало његово раме. Његов глас био је мек, као да је долазио из ноћи, и био је тако тајанствен и миран као глас те лепе ноћи — као шуштање воде, као шуштање лишћа.

Био је уметник и видео је ствари којих није било и сам је био радостан што их је видео и радовао се своме меком гласу, који је долазио из ноћи, и слушао га је као да му је ноћ сама приповедала своје лепе старе бајке. Дете које је дрхтало поред њега и гледало у његово лице широко отвореним очима било је само део те ноћи и било је рођено у тим бајкама које је причао он сам и које је ноћ причала њему.

"Чим сам дошао у ову самоћу, где једва да још има даха живота, знао сам да си ту, Францка. Моје срце је било болно и потиштено и дошао сам, јер сам знао да си ту. Чим сам погледао на уклету кућу, осетио сам да је царевна у њој и да чека на мене. Сваке вечери док сам се шетао овуда, чекао сам на тебе и био сам тужан, јер те није било. Где си била тако дуго, зар ниси мислила на мене?"

Францка је осетила да је увек мислила на њега.

"Тако исто зачудио сам се кад сам те угледао, Францка. Како то да немаш на глави широки бели шешир, као што га имају заљубљене овчарице на старим сликама и у шпанским романсама?... Познавао сам у Паризу жену која је била тако одевена, личила је на тебе и ја сам је волео као што волим тебе. Становали смо у једној великој старој кући, иза које је био врт, у који никада није крочила туђа нога — ту смо се шетали на месечини, висока трава расла је по уским стазама, дивље убокорени ружини грмови препречавали су наш пут и каткад би трн обранио њену малу белу руку, тако да би канула кап црвене крви на њену белу сукњу. А једном кад сам дошао, сва је кућа била мртва и глува; на прозорима су биле спуштене завесе, тако да сам тумарао од собе до собе с испруженим рукама. Дозивао сам је по свим собама — и сва она лепа имена, која сам јој надевао за време вечерњих шетњи по врту, одјекивала су сада усамљено, као да су ми се одзивала издалека. Изишао сам у врт и замисли, Францка, моје жалости: све руже су повенуле; све дрвеће се посушило, жуто лишће је лежало спарушено по тлу; и кад сам се сагнуо, угледао сам међу жутим лишћем сићушно тело славуја који нам је певао док смо се ми шетали; лежао је на леђима, кљуна мало отвореног и перја накострешеног. Тада сам клекнуо и заплакао: умрла је и све је умрло с њом."

"Али гле, Францка, није ме оставила без поздрава и без љубави, јер је њено срце било тако благо и сажаљиво. Кад ми је тешко у животу, и кад је вече тако лепо као ово ноћас, она се враћа к мени и ми се љубимо као раније. Њена слика виси у мојој соби. Широк бео шешир, шарен капутић, бела сукња. Твоје очи још нису виделе ту слику, оскрнавиле би је; у оном тренутку кад би је људи видели, не би била више моја; људске очи су лупешке и пожудне. И кад ми је тешко и кад је вече, сиђе доле к мени и обвије ми руке око врата, тако као сада ти, Францка... Али она не долази само у моју собу — увек је близу мене да ме теши кад сенка падне на моју душу. Шетам се по шуми, тек што помало светли између црних стабала, сенке излазе иза грмења, из увала, црне руке скупљају пожудно златне дукате, које је сунце разасуло по шуми. И идем тако и мислим на њу, а она, гле, ето иде поред мене и осећам њену руку како ме хвата испод руке... Тако ме теши, стоји пред вратима мога срца да се не би увукле у њега тужне мисли, милује ме по челу и по коси благом болећивом руком кад год гледам у лице свом грешном животу и кад год ме је страх."

Његове очи су гледале сањиво, замишљено, као летња ноћ. Говорио је, а десна рука му се играла с меком косом и с времена на време миловала глатко, хладно чело које се скривало уз његово раме.

"Како јој је име?" питала га је Францка, а он се зачудио и скоро што се није насмејао.

"Фани — ти ме питаш како ти је име? Фани, ти лепа моја, добра Фани — што ме још ниси питала где сам био тако дуго и зашто тако дуго нисам мислио на тебе? Неверан сам ти био, Фани — али ја познајем твоје болећиво срце и зато знам да нећеш окренути главу од мене зато што сам те оставио. Ти си навикнута на моју неверност и опрашташ ми сваки пут тако љубазно као мајка која опрашта сину још пре него што ју је увредио... Да ли се сећаш кад у Паризу недељу дана нисам долазио к теби, јер сам клечао пред ногама лепе Шпањолке, која је црним огњем својих очију била упалила сву чистоту и лепоту моје душе? Кад сам се после тога вратио к теби, сав јадан и самртнички тужан, и кад сам корачао мрачним степеницама, уским ходницима, као срамежљив просјак, као бојажљив злочинац, и приближавао се на коленима вратима твоје собе — како си се ти сагла к мени, како си ми пољупцима грејала слеђено лице и како је те вечери запевао славуј који се био разболео кад сам те оставио и није певао седам ноћи! Јадни славуј — да ли се када сећаш њега, Фани?"

Запевао је у гају славуј меким, дубоким гласом. Обоје су дрхтали — у њихову част певао је славуј, као да је било време избијања пупољака и као да још не беше нашао своју драгу.

"Сад сам те нашао, Фани, и сад остајем крај тебе. Целу недељу дана, Фани — а када те опет оставим и заборавим на тебе, не буди тужна и опрости ми, као што си ми увек опраштала..."

Подигао јој је лице и пољубио је у уста. Устали су и шетали су као брат и сестра, држећи се за руке. Махали су рукама и смејали се — смех им је био мек, помало бојажљив, помало пригушен, и изгубио се у шапутању лишћа над њима. Небо је било загаситоплаво, густо посуто белим звездама; на истоку је почело белети, осипати се светлошћу — месец је истицао из равнице и дизао се брзо и радосно, као да је нека црна рука носила велику светиљку навише уз брег...

Долазили су јој чудни снови, препуни непознатог, неизмерног блаженства, и Францка се смејала полако, цептећи у постељи сва, као у грозници, а затим је наједном зајецала, дубоко из груди и покрила лице рукама. Снови, били и прошли — сутрадан им није било ни трага, и Францка је ишла опет тихо и опрезно, погнута, да не би узнемирила Маришевку, која је лежала на постељи, обучена, и јечала, зато што јој се учинило да напољу нешто хучи као вихор и да тутњећи пролазе некаква тешка кола: бичеви пуцају, возачи вичу и копита ударају о камен као да ударају о чело... А напољу је био врео летњи дан и у тој врелој тишини није се покретао ни лист.

Тек што су се приближиле издалека прве вечерње сенке, снови су се пробудили и већ су отворили велике тајанствене очи. Францка је јурила по кући, по појати и по дворишту да све посвршава до мрака, вечере се једва дотакла и гледала је кроз пукотину између завеса на прозору како долази мрак. Долазио је полако и Францка би се понекад уплашила да неће ни доћи никада више и да ће остати тамо горе, баш на врху новог крова, за вечита времена, она оштра, немилосрдна сунчана светлост. Сећала се раније вечери само као из велике даљине — све то, топло, лепо вече, његове речи, његово лице, његови пољупци, његова бела рука, која ју је миловала по челу и по образима, шумљење воде испод њих и шуштање лишћа и славујева песма, све се то у сећању слило у нешто нејасно нешто неизрециво слатко, све је то било као једне једине велике очи и једна једина чудна песма. Тако је ишчекивала свако вече с новом чежњом, чекала нову радост, потпуно непознату срећу, коју није окусила никад раније. И сваки пут се задивила лепоти ноћи, задивила се што је дошао, сваки пут је изнова уздрхтала кад год ју је ословио и ставио јој руку око врата. Његов глас је био увек тако мек, какав није чула никада, и сваки пут обузимала ју је нека сласт кад се зачуо славуј, који би запевао изненада у њихову част. Као да ништа од свега тога још никада није била окусила — убога Францка, закопана у гробници — и причинило би јој се, усред блаженства, да је она убога Францка још увек тамо доле у уклетој кући и да гледа, мршава, погнута и врло тужна, очима пуним жудње кроз пукотину између завеса на прозору, тај лепи божји свет који је ту напољу.

Вечери су биле дуге, тек што се угаси сјај на западу, а већ се јавља белило на истоку, долази мека светлост као кроз велики ружичасто обојени абажур велике светиљке, упаљене дубоко иза последњих планина. Сенке су биле немирне, плашљиве — и само што су допузиле, већ су угледале светлост и одлазиле са страхом и неприметно, тако да се једва опажао покрет на росној трави, у росном лишћу. Ноћи су биле такве да је и сам човек као поноћна сенка ступао у други свет — у свет бајки пуних заноса, смејао се и плакао и не знајући зашто, уздисао, не знајући откуда тај тихи бол, чезнуо и не знајући за чим. Гледао је у небо и небо се спуштало, срце се ширило и дизало, и сва лепота неба уливала се у њега — да, сва лепота неба била је у њему, и сав тајанствени поноћни живот био је у њему, у њему је била летња ноћ, он је ту ноћ саздао и уживао је у своме стваралаштву...

Тако је тих вечери Францка живела као принцеза из лепих витешких времена и њен витез се клањао до земље и декламовао песме пуне заљубљености. Али, ноћи су бивале све хладније и сенке све тамније — долазиле су и лежале, црне, неповерљиве и злобне, дуго ујутру, а и пошто се посакривају, гледају из скривених углова, иза грмења и из увала и само чекају да испруже дуге руке. Кад је приметио први жути лист на земљи — лист који се био прерано пробудио и који се сада прерано заморио — ушла је тиха зебња у његово срце. Погледао је Францки у радосне очи и зебње је нестало; погледао је њене испуцале и црвене руке и зебња се опет спустила на дно његовог срца и он ју је разумео...

У недељу, док су звонила поподневна звона са парохијске цркве Светога Павла и село било тихо и празно, Францка је прекорачила праг господске куће; држали су се за руке и тако ушли кроз ниска црвена врата у врт, пошли вртом, поред грмења ружа, поред зелених и мирисних леја, белом песковитом стазом ка згради, каменитим степеницама на терасу и кроз стаклена врата у велику собу, која је била пуна ружа и зеленила, застрвена ћилимима, с малим сточићем и плетеним столицама у средини и дуж зидова, на сточићима руже у високим вазама — све толико чудновато да је Францка дрхтала од радости. Ишли су даље лепим светлим ходницима, кроз лепе светле собе, које су биле све лепша једна од друге, као онај краљевић који је ишао по уклетом граду, па је прва соба била од сребра, друга од сувога злата, трећа од самог драгог камења. Кад су стигли до краја и Францка се обазрела унаоколо, видела је свуда по зидовима слике, а пола крова било је од стакла, тако да је соба била сва у светлости. Затим је обукла кратку белу сукњу, шарану великим ружама, и шарену уску јакницу са широким белим рукавима, на главу је ставила велик и шарен сламни шешир с ружама на посувраћеном ободу и с двема плавим тракама, које су јој падале на рамена. Тако је седела и он ју је сликао. Седела је до мрака и гледала му с времена на време у лице, у лепе смеђе очи, које су је миловале меким погледима. Прамен мрке косе лежао му је на челу, које је било тако мирно и чисто, као из белог мермера изрезано. Усне су му биле истурене, али је у њима била тек која капљица крви, тако да се скоро нису разликовале од лица. Кад ју је погледао широко отвореним и озбиљним очима, Францка је уздрхтала — заплакала би од оданости и клекнула пред њега и чак, ако би је ћушнуо у страну, она би пузала на коленима к њему и љубила му руку у знак оданости и захвалности.

Завршио је лице и стао пред њега — није га познао; страно лице гледало га је очима оданога и плашљивог детета. Уплашио се и погледао на Францку — угледао је испуцалу руку, која је лежала мирно на колену, верна и добра рука, али тако испуцала и трома. То није била Фани — Фани је имала руку малу и белу, кад би се њоме дотакла његовог лица, било му је као да га милује благ топао поветарац. Стао је пред њу и очи су му биле немирне.

"Ти ниси Фани!"

Чуо је свој глас и стресао се. Приступио је к њој и сагнуо се преплашеном лицу и праснуо у смех. "Не љути се на мене, Фани; гле, напољу већ долази јесен, а с јесени је моје злочесто срце најнемирније... Не љути се на мене, Фани, и опрости ми када те увредим."

Францка је осећала врелину његовог образа и није разумела његове речи, чула је само његов глас, који је био тако мек и благ да ју је миловао као каква драга рука. Смркавало се, слике на зидовима тонуле су у сенке, а из сенки су излазила бела женска лица и гледала у њу широко отвореним тамним очима. Францку је било скоро страх од тог немог непознатог друштва. Вратили су се кроз велике мрачне собе, по дугим ходницима и преко терасе доле у врт. Тежак мирис из хиљада цветних чашица дизао се, падао им на груди, на срце, и њима обома било је тако слатко, тако неразрушљиво заморно и тужно; сели су на клупу, сасвим једно уз друго и затворили очи. Пробудили су се тек доцкан увече кад су зашкрипала врата и по песку се чули кораци, који су се приближавали, а затим се полако изгубили у даљини...

Слика је остала недовршена — само бело, неизмерно нежно лице гледало је са слике очима оданог и плашљивог детета; руку није имала.

После подне је дунуо ветар; у врту, у шуми је јечало и уздисало, гране су се ломиле. И кад се предвече разведрило, развлажена земља била је свуд унаоколо покривена лишћем; под орахом у дворишту лежало је неколико убијених врабаца. Тако је почела јесен.

Францка је пред вече пошла путем који се пење узбрдо; каменита и местимично глинаста стаза била је клизава; камење је било глатко, умивено, ноге су упадале у иловачу. Тло је било покривено поломљеним гранама, незрелим орасима, мокрим лишћем. С дрвећа су падале крупне капи — падале су тако тврдо с листа на лист као да пупавци ударају о стабла. Сишла је у долину — ту је било хладно и влажно. Вода је била надошла, допирала је високо до брега и прљави жути таласи запљускивали су скоро до високе траве међу врбама. Клупе су биле црне и мокре, песак по путу био је растурен, збијен у гомиле. Францки је било хладно и плашила се — ту је владала самоћа и авети су је вребале и чекале ноћ да јој се приближе.

Ишла је све даље, полако и бојажљиво, као да се прокрада тамним ходником по глувој ноћи. Сасвим близу, стене су стрчале у неизмерну висину, са страна је стајала Богородичина капелица и позлаћена светиљка је светлуцала мутно, као ватра луталица у мраку.

Дунуо је ветар, дрвеће се тресло, савијало, ледене капље падале су Францки по лицу, по рукама, и она је уздрхтала.

Вратила се путем којим су увек ишли у шетњу; с времена на време би застала и ослушнула — вода је шумела, дрвеће се стресало, самоћа свуд унаоколо. Села је на клупу, на којој су они увек седели; клупа је била мокра и непрестано је капало на њу. Стегла је руке међу колена и седела тако повијена; образи су јој били ледени, велика туга притискала јој је срце. Покаткад је зашумело над њом, кишне капи су се осипале по коси, а из очију су падале сузе на колена.

"Где си тако дуго?" молила је бојажљивим и тихим гласом да га не би увредила, и ослушнула је неће ли јој одговорити: "Опрости, Фани, ако сам ти нажао учинио." — Само је вода пљускала о брег.

"Шта сам ти учинила да стојиш тако далеко и гледаш како те ишчекујем? Одана сам ти сва, погледај, и молим те опрости ми грех који нисам учинила! Опрости ми што те волим и дођи!"

Усне су се покретале, али речи, једва и њој самој разумљиве, остале су у срцу. Причинило јој се да су се зачули кораци по песку и скоро је већ осећала врелину руке која јој се топло и полако савија око врата. — Ништа се није покренуло на путу, само је над њом зашумело и ледене капи просуле су јој се на косу и на голи врат.

"Дођи!" узвикнула је једва знајући кога зове. Пала је ноћ и лепота ранијих вечери се гасила, светлуцала је из даљине нејасно као вечерње небо иза дрвећа. Била је покуњена, уморна и корачала је тромо док се враћала. То је била она Францка која је седела уз прозор уклете куће и гледала кроз пукотину у други свет, са срцем пуним тешке и неразумљиве чежње.

Стајао је уз прозор и гледао поред одшкринуте завесе и слушао.

"Где си тако дуго?"

Глас је био мек и бојажљив, али га је разговетно чуо из шумљења кестенова, који су расли дуж зида у правој линији и допирали скоро до прозора дугим гранама. Разумео је њене речи тако јасно као да му их је изговарала на уво, молећиво и тихо да га не увреди.

"Шта сам ти учинила? Сва сам ти одана, погледај, и молим те опрости што те волим..."

Слушао је и дрхтао као убица који није ударио довољно снажно и у кога гледају очи које моле и траже милост.

"Заборави, Фани, и опрости ми, онако како си ми увек опраштала. Вратићу се к теби, Фани, кроз месец дана, кроз годину дана, ти добра Фани, ти, моја утешитељице..."

"Дођи!"

Крик је дотреперио до њега; затворио је очи и ухватио се рукама за чело; после тога било је мирно и он је уздахнуо. Ишао је лаганим кораком кроз осветљене собе и у атељеу окренуо к зиду недовршену слику. Затим се стао смејати и пожурио степеницама пут кола која су била дотутњала у двориште. С кола је сишла дама, огрнута дугим плаштом. Њено тело је било бујно, тело младе жене, очи су гледале топло, пожудно.

"Шта си чинио у тој самоћи? Зар ти није било нимало досадно?"

"Предао сам се био сентименталности — као увек за време летњих вечери."

"Да ли си срео Фани?"

Дама се насмејала наглас.

"Срео сам је и била је лепша него икада пре. Само јој руке нису биле лепе. Биле су испуцале и црвене..."

Францка је била уморна и сва покисла кад се вратила кући. Коса јој се лепила по челу и по врату, било јој је врло хладно и зуби су јој цвокотали. Свукла се и легла. Али тек што је склопила очи, ухватио ју је велики страх и устала је у кревету. Ту, сасвим близу, злобно се засмејало нешто, пришло к њој и грубо је гурнуло. Брзо се обукла и отворила врата. Ишла је по мраку опрезно, и тихо, ходником, затим дрвеним степеницама, које су се клатиле, попела се на таван. Ту је била ноћ; испружила је руке, ишла опрезно, саплела се и нешто претурила. Дрхтала је као у грозници док се приближавала малом округлом прозору, са кога је долазила бледа светлост. Попела се и стала гледати.

Видела је високи, осветљени прозор на коме завеса није била спуштена, и кроз прозор велику, господски намештену собу. Патос је био застрвен ћилимима нејасних боја, светлост је долазила одозго, вероватно од светиљке која је висила и коју Францка није видела — и јасна, ружичасто бела светлост лила се на неке плишане столице, на широку софу, на сто, на коме су стајале руже, и на ћилиме. Затим је наишла танка сенка, пружила се нагло преко ћилима и попела на зид. Лепа дама је била господски одевена: сукња јој је била бела и дуга, а рукави врло широки и кратки, тако да су јој се виделе голе до лаката руке, које су биле обле и још беље него што је била сукња или чипке на врату. На грудима је имала велику ружу, какву Францка још никада није видела, на доручју је блистала златна гривна. Францка се уплашила од њеног лица; било је лепо да му нема равнога на свету, очи су јој сијале тако чудно да би се Францка срушила кад би је оне непријатељски погледале, а кад се она насмејала, Францка се стресла. Коса јој је била црна и падала је од чела преко ушију. Дама је дошла ближе, приступила сточићу на коме су биле руже, нагнула се к цвећу, а затим се окренула и тихо насмешила. Дошао је он. Францка се пропела на прсте, притиснула лице уз храпави зид и буљила широко отвореним очима; руке је била згрчила и прсти су се забадали у зид; образи су јој наједном упали и били сивобледи.

Пришао јој је и пољубио је, а затим су сели на софу, сасвим једно уз друго, и он ју је пригрлио уза се. Разговарали су и смејали се од срца, тако је Францка чула звонке гласове. Упијала се у њихова лица и раздаљина се скраћивала, осветљена соба се приближавала и они су тако седели сасвим пред њом, љубили се сасвим пред њом, тако близу да би је могли додирнути ако би испружили руку. Говорили су о њој, весело и раскалашно, гледали горе к њој и смејали се.

"Имао сам ту девојче, с којим сам се шетао поред воде, сваке вечери — вечери су биле топле и месечина је сијала. Девојче је било глупо, све прљаво и у закрпама..."

"Шта сам ти учинила?" преклињала је Францка, али он се смејао и причао даље.

"Била је сва поцепана, босе некакве велике глибаве ноге! А руке су јој биле сасвим црвене и испуцале. Сишао сам доле к води — тамо је било мирно и пријатно, драга, и тек што сам је угледао, већ ми је овила руке око врата..."

"Опрости што сам те волела!" молила је Францка.

"Једном је пошла са мном, као покорно псето је цупкала за мном — о, да си је видела, драга, смејала би се до суза — и унакарадио сам је по својој распусној вољи и тако је седела ту читаве дуге сате и гледала у мене тако глупо заљубљено — о, да си је видела, драга! Ја сам се играо с њом и сад сам је одбацио."

Францку је заболело као да ју је ударио песницом у лице и као да ју је ударио по телу, и јечала је; усне су јој биле отворене, безбојне.

Али ускоро су ућутали, само су још покаткад прошапутали, насмехнули се благо и гледали једно другоме у очи... А тада је Францка крикнула и крв јој се следила: страшно је било његово лице, одвратно, злобно, мутне очи су гледале као очи убице кад се нагнуо к дами и кад је затим устао, стао на средину собе и подигао руку к светиљци која је висила са таванице... Францка је крикнула — право к њој је погледао кроз прозор — затетурала се и хтела да побегне. Али пред њом из таме засветлеле су зелене очи, кошчата рука се пружила према њој и ударила је по лицу.

"Не вичи, не вичи, остави ме на миру... Како бију и вичу, по глави ме бију... о! Оставите ме на миру!"

Францка је журила низ степенице у своју собу, упалила светлост, обукла ципеле, огрнула се марамом, одело везала у завежљај. Руке су јој се тресле, те су јој ствари падале на земљу, у њеним образима није било ни капљице крви и јечала је полугласно. Прекрстила се пред вратима и затим пожурила узбрдицом. Ноћ је била хладна, облаци су се гонили по небу и само за тренутак засијала би каткад месечина као да нешто блесне.

Друм је био блатан, сав покривен локвама. Кад је прелазила мост, уплашило ју је пригушено бубњање одоздо и прекрстила се други пут пред распећем на средини моста. Свратила је с друма и журила глинастим клизавим стазама преко ливада; ципеле су јој упадале скоро до чланака у развлажену земљу; изненада се уздигло нешто велико, црно — усамљен хамбар, празан и упола срушен, стајао је насред ливаде. Дувао је хладан ветар, облаци су летели брзо, дизали се на истоку, цепали се као сива платна и спајали средином неба у велике хрпе које јуре.

Францка је прескочила јарак и сишла на главни друм. Ишла је лакше, јер је друм био опран и по средини сасвим чврст и раван, само местимично посут камењем. Постајало је све мрачније, облаци су већ застрли цело небо и постепено се умирили — пливали су полако, померао се равномерно сав тај велики сиви облак и само је погдегде кроз уску пукотину сијала слаба светлост. Почеле су падати поједине капи, зашумело је благо у дрвећу дуж друма, па је почело пршати с неба у танким, косим млазевима. Францка је ишла у сусрет киши и пријатно јој је било, док јој је умивала врело лице. Каткад би дунуо ветар, пролило се јаче и цео врч воде би јој пљуснуо по образима. Ишла је брзо; кад је друм савио низбрдо, дала се у трк...

Оног тренутка кад ју је погледао одвратним и злобним погледом, нешто се усекло у њено срце железним ноктима и није је више пуштало. Није то била туга, ничега лепог ни слатког није било у том болу — био је то неизмеран страх, страх пред нечим злокобним и ружним, тако да није могла ни да виче ни да моли — клекнула би, пружила руке и чекала... Осећала је да остаје само једно — бежати, кући, у сигурни заклон оне собе, где седи мати и на столу се пуши топла кафа и где је све тако мирно и топло... Усадило јој се било у срцу и усађивало се стално све дубље, рило ноктима по врелом месу, по врелој крви, и Францка се тресла од језе и бола, бежала је и једва да је и осећала замореност. Пут је био дуг, стално је ишао час низбрдо, час узбрдо, без краја. Из мрака се појављивало само црно дрвеће, које је шумело и подрхтавало на киши. Понегде усамљена кућица — пас заурличе и умукне — затим гостионица за кочијаше, светлост је гледала кроз прозор дремљивим очима, живе душе није било, само је киша ударала у стакло, са стреха је лило и у јарку, који је била пред кућом направила капавица са стрехе, жуборила је вода.

Францка је оставила главни друм и пошла брегом стрмим, вијугастим путем, кроз шуму. Са обе стране сплетало се густо тамно дрвеће, крупне капи су падале доле. Неко је повикао у клисури храпавим и грубим гласом, Францки је то пробило до мозга. Ишла је теже, била је уморна; врућине је нестало и тресла се од хладноће; у ципеле јој је ушла вода и бризгала јој до самих чланака.

Повици пијанице су се приближавали; враћао се из сеоске гостионице и можда пошао погрешним путем. Францка је ишла ивицом пута, испод дрвећа, да је не би приметио; гледала је као замађијана како иде у правцу ње, клати се путем, спотиче и подвикује. Не би је опазио у помрчини да се није спотакао у том тренутку, заклатио се и стао баш пред њу, тако да је осетила топли, смрдљиви дах из његових уста. Пружио је руку, засмејао се гласно; кад се нагнуо да је обгрли, пао је на колена. Францка је бежала у силном страху, хтела да запомаже, али јој глас није могао изићи из грла. Тешки кораци посртали су за њом по камењу, гнусан глас ју је дозивао јецајући и преклињући, и наједном јој се причинило да псује баш поред ње; окренула се и спотакла, али тамо одоздо нешто се приближавало, црно, посрћући, Францка је потрчала узбрдо. Повици су допрли до ње још једном, промукло ударили о тло и затим се утишали. Опет је слушала како капи клизе с листа на лист и како шушти и шапће у шуми — као да је тек тог часа почела да пада киша. Застала је; тукло јој је у слепоочницама, врели бол ју је жигао у глави, дрхтала је свим телом и било јој је као да стоји до колена у снежаници. Стајала је дуго, била је уморна и желела је да седне.

Сетила се да је то исти онај пут којим је она већ једном ишла. Да ли је тада трчала низбрдо... или је трчала узбрдо... мисли су јој се збркале и глава ју је болела, као врели нож пробадала с једне слепоочнице на другу. Стегла је чело међу дланове и сетила се и заплакала. Пошла је брзо даље, али, како је ишла, враћале су се мутне, тешке мисли долазиле јој у сусрет и узимале је за руку...

Брзо кући, к матери. Тамо је мирна и топла соба, кафа се већ пуши у гаравим, црним лонцима на столу, мајка седи на ковчегу и чита из великог молитвеника, штампаног старинским словима. Нешка седи за столом, гледа искоса на мајку и лиже прстом кајмак с млека...

Тргла се и узвикнула — пијани глас је викао за њом, тешки кораци приближавали су се тако брзо да им није било могуће побећи, већ је поред ње, хвата је за руку... Францка је зајецала дубоко и застала — било је тихо, црна грана спуштала се наниже, скоро до његовог лица. Уздахнула је, сетила се нечега лепог; ведре вечери, белог песковитог пута, који се светлео на месечини! славуј је запевао у гају, њој у част је запевао и њему. Она је имала велики бели шешир од сламе, украшен црвеним ружама; белу шарену сукњу, тесну јакну, по којој су били извезени цветићи, чије су стабљике биле од злата. Седела је у господској соби и гледала њему у очи — и он је погледао у њу и његово лице је било мрско и одвратно, као лице убице... Већ су се приближавали његови тешки кораци, чуло се иза ње викање и преклињање... "Трчи, Францка, трчи, трчи!" Мисли су јој се збркале, трчала је посрћући. "Трчи, Францка, трчи!" Кола су тандркала пред њом и на колима су седели људи и жене који су ишли на ходочашће и смејали се, нису хтели да је сачекају... Изашла је на брег, пут је био чист и раван и Францка је трчала брже. Чула је јасно како тандрче пред њом, разбирала је чак бат копита, чула је како пршти песак под точковима и весели смех путника допирао је до ње... Гледала је широко отвореним, избуљеним очима и угледала их је пред собом, већ их је јасно разликовала. Сва лица су била широка, немилосрдна и ругала јој се како трчи сва задихана, покуњена, отворених уста, као пас кад трчи за колима. "Еј, Францка, пристигни, попни се на кола да се повезеш с нама на свету поклоничку Гору!" Пут се опет дубоко спуштао, вио се наниже према млину. Францка је тешко дисала, и мада се ишло низа страну, није више могла да иде даље. Обузела ју је горка туга, легла је на њу као ноћ — никада неће достићи кола, никада неће стићи на свету поклоничку Гору; па ако би ишла и до краја света, целог дугог живота — никада! Застала је опет, и у том тренутку све се утишало, нигде није било кола ни ходочасника. Тамо у сенци, сасвим у помрчини, стајао је млин и вода је шумела. Престала је киша, иза облака је засијала месечина. Кад је хтела да настави пут, ноге су јој биле као од гвожђа; ишла је полако, с напором, и дисала из дна груди, сама је чула своје напорно дисање. Учинило јој се да јој је глава врло велика, да се клати слева надесно. Мисли, превреле и растурене, легле су уморне. "Колико још има?" мислила је, изговорила речи гласно и поновила их отежалим језиком... Ено већ сокак, ено с леве стране кућа, соба је топла... Закуцала је на прозор, ослонила се на зид и закуцала још једанпут, тако да је прозор зазвечао. Колена су јој дрхтала, спуштала се полако к земљи и глава јој је клонула...

Францка је легла; једва је отворила очи кад је мајка почела да јој виче у само лице; хтела је да одговори, али се усне нису мицале, биле су тешке и натекле.

Лежала је у постељи два месеца, а кад је оздравила, њено лице је било сасвим мирно и озбиљно, ничега детињастог није више било на њему...

III
Како се Францка удала

Францки се каткад чинило да је доживела пре много времена нешто неизмерно лепо — богзна кад је то било и богзна шта. Замислила се и срце јој се испунило чежњом...

Служила је у варошици код шефа железничке станице. Био је то мрзовољан човек, пристар, мали, и бојао се своје жене, која је била већа и јача од њега. Имали су троје деце, угојене, црвене, врло размажене. Кад би које из дугог времена ударило у плач, долазила је госпођа и викала на Францку, која је мирно саслушала и није се освртала. Али кад је била сама, било јој је тешко; стајала је уз прозор и гледала на долину, на белу варошицу, која се сијала ту у белој празничној светлости, и тада су долазили снови, неразумљиви, слатки, немирни, сећања на нешто полузаборављено, чежња за нечим непознатим.

Имала је тада двадесет година; раније је била служавка у родном селу — сељак је једном дошао пијан кући и истукао је јер се бранила да је загрли; затим је отишла да шије код кројачице у варошици — кројачица се разболела и умрла и Францка је пошла да служи тамо где јој је мајка наредила. Руке, које су биле беле и меке, постале су опет испуцане, храпаве и тврде. Мајка је долазила сваког месеца и Францка јој је давала зарађени новац; одело није куповала сама, све јој је куповала мајка, и то нешто старинско, онако као што носе старе жене у брдима. Новац је мајка завезивала у марамицу и враћала се пешке кући — било је три часа хода; Францка би дуго гледала за њом и горчина којом се пунило цело њено срце пела се ка грлу. Кад би мајка била већ далеко горе наврх пута, који се пео ка шуми, Францка би повикала и завапила: "Мајко!" Али мајка се није освртала, па ни онда кад је залазила с пута у шуму и губила се њеним очима. Каткада је Францка чекала, погледала крадомице и бојажљиво у њено лице — неће ли се мајка осмехнути и неће ли је помиловати по образима или рећи само љубазну реч, сасвим мирно, пријатељски: "Како ти се свиђа, Францка? Је ли ти добро ту?" Али она се није осмехнула и гледала је Францку осорним погледом: "Да ми не прикриваш што? Немаш ли ништа више? Немој никад да кријеш, познајем те!" Тако да је Францку хватао страх, обарала је очи и долазило јој је да заплаче. Мајка се осмехивала љубазно само онда кад је говорила с госпођом, а и госпођа је била тада љубазна, седеле су дуго и разговарале шапатом; Францка би изнела мајци вина и погаче; мајка је знала све што се дешава по свету и сви су је волели...

Сваког сата чуо би се тутањ издалека и прошао би воз; каткад би се понеки зауставио и свет је силазио, разговарао на перону и излазио кроз ходник. Тада би Францка сваки пут притрчала прозору, нарочито онда када су стизали они возови који се нису ту заустављали. Кроз мале прозоре гледала су непозната лица; покаткад је Францка запазила чудноват шешир на глави неке госпође и било јој је као да се сладак и опојан мирис просуо од тог лепог, страног света, који је носио са собом дах далеких крајева, где влада срећа и радост и богатство. Воз би прошиштао мимо ње, па је и слатки мирис нагло ишчезавао — свуд унаоколо било је пусто, камење дуж колосека, грмење и жалосне јеле. Још би пригушено допро тутањ издалека, па би и њега нестало. Шеф се враћао у ходник погрбљен, нељубазног изгледа, грдио је некога доле и затим пошао степеницама тешким кораком.

Железничка станица је била доста високо над варошицом, прилепљена на брегу, дуж кога је ишла железничка пруга као гвоздени опасач. Испод брега била је уска долина, која се постепено ширила; из ње су се уздизали голи, досадни брежуљци— камење, драч, тек овде- онде дремало је понеко дрво, које ветар још није био ишчупао. Околина варошице, међутим, била је зелена и пријатна — лепи дрвореди, ливаде, њиве, и у средини вртова и дрвореда два реда белих кућа; једино поред путева који су водили уз узбрдицу стајало је неколико сиромашних, сламом покривених кућа, које су гледале доле мрким погледом, као прогнане из тог господског друштва.

Францка је само недељом излазила на лепи друм, поред којега су с обе стране стајале беле једноспратне куће — суд, школа, пошта, све саме мирне, поносне зграде. Гледала је преда се и ишла брзо; кад би је ко погледао у лице, зацрвенела би се. Наишао би понекад господин с наочарима, застао и погледао је и осмехнуо се. Пролазили су сеоски младићи и, већ мало напити, смејали се гласно, а каткад би неко и добацио за њом. Била је витка и сићушна, лице јој било бело и сувише нежно, сасвим господско, тако да су јој се подсмевали; исто тако и очи су јој биле сувише мирне, одвише бојажљиве, велике. Бојала се људи, срце јој је ударало кад је ступала међу њих; није се освртала, али је осећала сваки поглед, као да се рукама дотиче њеног лица. Плашила се, али кад је била код куће, желела је људе и тај весели шум и те погледе који су се дотицали њених образа. Видела је кроз прозор како пред вече пролазе младићи друмом, како застају пред кућама и разговарају с девојкама. Све девојке су биле празнично одевене, с блиставим марамама на глави, у сукњама од шарених тканина које шуште, с минђушама у ушима, а неке су имале косу рашчешљавану мало низ чело, што је било врло лепо. Смркавало се доле и младићи су се шетали с девојкама, весели смех је допирао горе све до усамљене станице, где је Францка стајала уз прозор и врело чело притискивала међу дланове... Деца су спавала, господин је био у крчми и пио, госпођа је била у варошици код госпође бележниковице. По собама је било тамно, једва се још назирало покућанство. Исто тако и напољу је била већ ноћ — ведра јесења ноћ, цело небо је било осуто звездама. Тамо доле су се још увек светлеле беле куће, још увек се чинило Францки да чује весели разговор младића и девојака, који стоје пред кућама и шетају се лепим друмом, кроз варошицу, и тамо дуж мирног дрвореда, где благо шуме тамни кестенови... Разговарају се и смеју и нагињу се једно к другоме; рука се обавија око струка и глас бива тиши, речи све љубазније, меке, пуне љубави... И Францка би се исто тако шетала... тамо, поред белих кућа, по топлом, шапутавом мраку, тамо дуж дрвореда, где се љуљају благо тамни кестенови. И ставио би јој руку око струка — Францка је дрхтала, гледала доле замагљеним очима — и сагнуо би се сасвим близу к њеном лицу; "Францка!..."

Неко ју је гласно позвао из њених снова и Францка се пробудила.

"Францка", молио је неко пред прозором притајеним гласом и Францка се стресла, преплашила се као да је ујутру, још у полусну, отворила очи и угледала пред собом страно лице. Уклонила се од прозора и стала иза завесе, уздрхтала, али светлост није упалила, а исто тако није ни прозор затворила. "Францка!" чуло се гласније; неко је стајао уз плот, у сенци, и гледао пут прозора "Сиђи овамо, Францка!"

Било ју је страх, хтела је да затвори прозор, да упали светлост — али руке се нису покретале, штавише, наднела се да боље види кроз прозор, тамо према плоту, где је неко стајао у сенци и звао је пријатним гласом... Дошла је по шљунку, зашуштала је сукња госпође шефовице. Францка је упалила светлост и отишла у кухињу. Кад је крадом погледала кроз прозор, у сенци није било више никога и срце ју је заболело. Светиљка је дремала на огњишту, постеља је била распремљена, али је Францка стајала поред прозора, и чело јој је додиривало ледено стакло...

Вечери су биле све лепше, чаробна јесен се ширила над покрајином; ноћи су биле ведре и топле, с времена на време указао би се бео облак на небу, љуљао се и подрхтавао на ветру и најзад ишчезао у чистом плаветнилу.

Францки је било тешко и слатко; спавала је немирно; напољу се дизао мирисни ваздух из врта, из долине, из покошених ливада и улазио у собу; и целе те топле ноћи је дозивало притајено, молећиво — дозивало из долине, из врта, отуда од плота, где се ширила сенка високог кестена... "Францка!"... Каткад би устајала, прилазила прозору да одговори; већ је хватала за кваку да отвори врата, али са степеница би се вратила, од страха су јој ноге клецале... Као да јој прелети испред очију, брзо колико би оком трепнуо, али тако јасно да јој се чинило да га руком дохвата: одвратно изобличено лице које се нагиње к лепој дами, те се у истом тренутку окреће к њој са злобним погледом од кога јој се леди крв... Пролетело је, али је остао страх и ноге су јој дрхтале...

"Зашто те није било тако дуго, Францка? Сваке вечери сам те чекао по читав сат и добро сам видео како си стајала поред прозора, скривена иза завесе."

Држао ју је за руку и смејао се. И Францка се такође смејала. Напољу је било већ мало захладнело, земља је била покривена жутим лишћем и месец је јасно сијао кроз полуголо грање. Прозори на станици су били неосветљени, само је горела светлост у приземљу, где је чиновник писао, и лампа у ходнику сањиво дремала.

"Бојала сам се тебе", одговорила је Францка и обоје су прснули у смех.

Он је био млад, ситан младић једва нешто већи од Францке; имао је око двадесет шест година; брци су му били сувише јаки за сувоњаво лице, смеђе, светле очи гледале су весело, чело је било високо и равно; кад се смејао, лице му је добијало израз нечега безбрижног, скоро презривог. Говорио је лепо, меким гласом, пробраним речима. Читао је књиге и новине, био је чак у одбору читалачког друштва, приликом разних приредби говорио је свечане говоре и озбиљно се старао да се његово понашање разликује од понашања других младића, те се приближавало начину општења господског друштва. Био је кројач у варошици, и понекад је шио и за господу. Упознала га је једном кад ју је поздравио — скинуо је шешир и Францка је поруменела. Када је била у цркви на великој миси, чула је с певнице његов глас — није се окретала али је знала да је тај меки глас који топло звони његов.

Никад није слушала тако лепе речи, миловале су је као драга рука. Када је била с њим, нежно руменило обливало је њене образе, очи су јој се сијале, ћутала је и слушала. Он ју је гледао чежњивим погледом, пуначке усне су му дрхтале и мисли би му се покаткад збркале, речи изгубиле. Дошао је једанпут из гостионице, још је мало мирисао на вино. Био је сувише слободан, говорио је непрестано, загрлио ју је и тражио њена уста. Францку је то потресло, нагло ју је опет обузео страх и хтела је да побегне. У том тренутку блеснуло је у њеном сећању нешто већ полузаборављено, страшно: трчала је блатњавим путем, кроз шуму, крупне капи су падале с дрвећа — и ту је, гле, из мрака нешто скочило према њој, смрдљиви задах ударио јој је у лице, тешка рука ју је зграбила за раме... хтела је да викне — али већ је ишчезло, само је још страх остао и ноге су јој дрхтале.

"Каква си, Францка? Зашто се измичеш, Францка? Шта сам ти учинио? Немој, де, бити зла, волим те више него икога на свету, ништа ти рђаво нећу учинити."

Узео ју је благо за руку и стао пред њу. Кад је угледао њено преплашено лице, нешто му се стегло у грудима, било му је жао ње и истински ју је волео. Били су наслоњени на плот, сасвим у сенци, с времена на време је зашумело над њима и неколико свелих листова пало је на њих. Говорио је скоро шапатом, као да се плашио да је не увреди гласном речи. Учинила му се врло млада, као дете, достојна саосећања, сасвим друкчија него девојке с којима је разговарао у варошици; никада на њеним уснама није затреперио несташлук, никада у њеним очима није било неповерења — није јој падало на памет да би његове речи могле бити лажне и зато му је ње било жао и било му је криво кад је изговорио неку реч коју није осећао у срцу.

"Видећеш, Францка, како ћемо удесити леп живот кад будеш моја жена. Посла имамо много, о томе неће бити потребно бринути. И лепо ћу те оденути да не идеш као каква служавка... Знаш, Францка; и овде нећемо остати; овде је и сувише досадно, а и људи су такви. У Љубљану ћемо поћи, видећеш, тамо ће бити све друкчије. Ко год има мало храбрости, тај одлази, овде нема ничега. Или још даље, Францка, можда у Америку, тамо је живот сасвим друкчији, људи су друкчији, тамо су сви господа, свак је господин који год нешто зна или је за нешто способан — не би ме гледали с презиром зато што сам кројач, као што ме гледа ту какав писарчић, који нема у глави ни толико колико ја у малом прсту... Све ће бити друкчије кад будеш моја жена, Францка... Шешир ћеш носити и..."

Док је тако говорио, излазили су му пред очи најлепши снови, сам се опијао њима, радовао се њима и веровао у ших. Велики, блистави свет се отварао пред њим и било му је као да му га је отворила плашљива, безазлена Францка, која је стајала поред њега и слушала га са широко отвореним, замишљеним очима. Исто тако, и пред њом се отварао велик и чаробан свет — сасвим нов живот пружао се пред њом и образи су јој горели, срце се ширило од сласти... При растанку он ју је пољубио у уста и Францка се није противила.

Пошао је у правцу долине и наједном се сетио својих речи. Застао је и гледао ка станици; у приземљу је дремао прозор, иза кога је радио чиновник, а ускоро је засветлело и горе, на прозору се појавила светлост, почела је да чили и нестала је, да би се појавила на другом прозору; Францка је била упалила светиљку, па ју је из собе пренела у кухињу.

Обузело га је топло осећање према Францки, радостан је био са својих речи и махнуо је руком у знак поздрава...

Францка се свлачила полако. Све што јој је говорио враћало јој се у сећању, чула је још увек његов глас који је шаптао, као да је стајао баш поред ње, грлио је око струка и говорио... "Францка, леп живот ћемо удесити кад будеш моја жена... Шешир ћеш носити, Францка, и отићи ћемо одавде, јер су људи овде тако досадни, поћи ћемо у Љубљану... Тамо је живот леп, сасвим друкчији него овде..." Сагнуо се к њој и пољубио је у уста; његове усне биле су топле и кад је на образима осетила бркове, прожимало ју је нешто блажено по целом телу...

Вило јој је топло, жиле на слепоочницама тако су јој ударале да их је скоро чула. Отворила је прозор, хладан ваздух јој је дунуо у лице, у образе, и испунио сву собу. У долини су жмиркале усамљене светиљке, покаткад се понека угасила, светлуцало је још само овде онде, било је доцкан и све се угасило, утишало. Небо је било све ведрије, месец је пливао средином у великом светлом кругу и звезде су се топиле у његовој сребрној светлости.

*

Зима је минула, а затим је дошло време пуно немира и брига. Францка је изашла из службе и настанила се код кројачице да шије хаљину за венчање. Тамо је било препуно жена. Од јутра до ноћи оне су биле ту и разговарале, испитивале Францку и причале о веренику. Да је имао већ много девојака, наговештавале су скоро да је имао већ и дете: Францки је било вруће у лицу, веровала није ништа, али јој је било горко у дну срца. И да је пијаница, да пропије све што заради, да се потуца целе ноћи по гостионицама и да чини оно што се човеку не пристоји причати. И да код кројачевих не стоји све тако како се мисли; младић се облачи господски, а код куће једе скроб и кромпир, нарочито откад стари више ништа не ради, јер је упола ослепео, а и ноге су му отказале. Некад су имали три помоћника, затим два, сад имају само једнога и једнога ученика, који ништа не ради и који је код њих само зато да цепа дрва и да иде по дуван. Жена која им кува је као сам нечастиви и већ сад оговара Францку по целој вароши, иде од куће до куће и оговара... Францка је седела дубоко погнута, било јој је као да је боду са свих страна иглама. Нико није отворено рекао ни реч — наговештавале су, говориле тако да је требало разумети супротно од оног што кажу и Францка је разумела. Кад су говориле: "То је паметан младић", то је значило: "Пропалица да му нема равног у девет парохија!" Францка је скривала своје мисли и плашила се да не изусти поверљиву реч: јурнули би одмах кроз отворена врата њенога срца и све у њему испрљали, оскрнавили... Ретко је говорила с њим, никада нису били сами и Францка је желела да само један час, само кратак минут буду тако блиско наслоњени једно уз друго и шапућу поверљиво, сасвим срдачно, као што су чинили тамо под кестеновима кад је на њих падало увело лишће. Ни он није био баш весео; неки немир био је на његовом лицу. Скупио би покаткад обрве и гледао замишљено. Говорили су о нечем обичном, само да говоре, затим је нагло прекидао разговор и прелазио на сасвим другу ствар, која је била исто тако обична и безначајна. Обоје је на себи осећало туђе погледе и поред тога што у соби није било никога, њима је било као да нису сами... Дани су се вукли полако — тужни и кишни дани; небо је било пусто, суро, прљаве баре су прекривале цео друм. Мајка је долазила често и разговарала с Францком; и она је исто тако сазнала о њему ружне ствари и рекла их Францки осорним гласом као да их је она сама учинила; причала је непрекидно и Францки је било тешко, долазило јој је да завапи. "3ашто тако говорите, мајко?" заплакала је. "Боље да знаш раније — да знаш какву си себи погачу замесила." И причала је даље како је имао девојке у варошици и исто тако по селима, зато што зна да говори слатко и што се господски одева.

"Није истина, мајко!" узвикнула је Францка и срце јој се цепало.

"Ако ти боље знаш, утолико боље за тебе... само нека никако не мисли да је добио какав згодитак. Даћу две стотине форинти, ни крајцаре више, а и то неће још добити у руке. Неће их пропити још првог месеца... Стрпао би новац и засео по гостионицама док би му трајало у џепу... познајем ја њега! А и ти би му помогла, и ти си исто таква!"

Увече се Францка молила богу да буде свему крај, да дође одређени час. Смршала је и лице јој је постало још ситније и још беље него пре, сасвим прозирно, тако да су очи биле неприродно велике и светле.

Дошао је одређени час и била је свадба; у трима кочијама одвезли су се у цркву; свет се подсмевао, јер је све било тако тихо и скромно, скоро сиромашно. Францка је имала хаљину од жутог атласа, са светлозеленим врпцама. Кад је крочила у кола, спотакла се и замало није пала; заборавила је да подигне сукњу и упрљала се блатом. Мајка је стајала на вратима и повикала на њу: "Не уме још ни да иде, глупача!" Дан је био досадан, од зоре је падала киша и кад су се враћали из цркве почело је опет да полако ромиња.

Францку је болела глава; нестала је сва радост, изгубило се свако радосно ишчекивање и ничег више није било, сем пустог кишног дана и пустог, пустог живота... Оборила је главу и сузе су јој текле низ образе. Младожења ју је погледао и насмешио се. "Какво дете!" мислио је у себи и опет му је ње било жао. "Плаче свака млада, па плаче и она."

Свадбу су прославили у задимљеној гостионици. Ваздух је био врућ и тежак, викали су, певали и пили целу ноћ; и младожења се напио и играо непрестано са свим женскињем редом. Доцкан ноћу Францка је изашла из загушљиве собе и стала на праг. Кад јој је леден ваздух ударио у лице, занела се и срушила би се да се није обема рукама ухватила за врата... Унутра су певали пијаним гласовима, чула је и глас свога мужа — био је крештав и храпав, једва га је познала. Певали су неку раскалашну песмицу, ћопав старац је свирао на хармоници. И Францки се је наједном учинило све тако прљаво, жалосно, ружно, да би најрадије села у ћошак поред врата и заспала да се никада више не пробуди.

*

Тек што се Францка као млада снашла у кући, десило се нешто страшно, тако да се њен мали муж, кројач Тоне Михов, потпуно изменио.

Баш оног дана када је била свадба стигао је у варошицу кројач из града, млад човек, који је носио светле кариране панталоне и господски капут. Настанио се преко пута суда, преправио је готово сву кућу и после тога отворио продавницу готовог одела. Људи који су недељом ишли у цркву морали су проћи туда; чудили су се и куповали. И сељаци који су долазили код бележника или у суд распитивали су се за цене и гледали кад им је кројач нудио цело одело за пет форината. "Проклети Михов, може се он носити господски; узимао је пет форината само за шивење!"

Михов се у почетку није много узнемиривао; ствар му се чинила тако глупа, неприродна, да се није бојао ничега рђавог. За њега је било јасно да је све то само лагарија и да ће уљеза нестати преко ноћи као што је и дошао. Није веровао да ће му се ко ухватити на лепак; роба је била слаба, одела су била скрпљена на брзу руку тако да је требало само мало натегнути и шавови су пуцали. Сељаци нису глупи, и склањаће се на девет сежања од преваре. Али се нису склањали од њега и варалица се није изгубио. Још је проширио продавницу и најмио још два радника — богзна откуда; дошли су гладни и поцепани и шили су му у пола цене. Пре је радио само за сељаке и за слуге, сад је продавао исто тако и бољу робу и није се преварио: сви су долазили к њему, учитељ је поручио светло летње одело код њега, судија је дао да му направи кариране панталоне. Кројач сам стајао је на прагу, пушио миришљаве цигарете и уљудно се смешкао људима који су наилазили, тако да их је привлачило и само његово лице.

Михов је чекао — ништа се није десило, нико се није пожалио. Остало је код њега само неколико старијих људи, који су били навикли на њега и нису хтели мењати. Сви други су га оставили — изгубили су се сељаци, изгубили се чиновници који су се одевали господски, али нису желели да скупо плате; дечје одело није Михов направио ниједно више — дошли су Духови, дошло је кризмање и никога није било; Михов је стајао на прагу, блед, покуњене главе — уклањали су се од њега на девет сежања. Каткад би се понеко у пролазу осврнуо на њега и осмехнуо: "Е, Михов, шта радиш? Лако ти се било носити господски за наше паре. Лепо си нас ти музао, проклети Михов, то си и заслужио!"

Михов је осећао да му је учињена велика неправда. Да ли је дозвољено да наједном дође стран човек и домаћим поштеним људима узме хлеб из уста? Сматрао је да би то морали забранити, да би уљеза морали истерати, прогнати га откуд је дошао, па га још и затворити. Тако би могли бити сви уништени кад би тако несолидан рад био дозвољен. Али га нису дирали, судија је чак био наручио кариране панталоне.

А највише га је болело и чупало као клештима то што га је уљез био предухитрио. Требало је сам да створи нешто тако, морао је сам направити продавницу — а то се могло, штедионица би му позајмила новац. Већ му се чинило да је он то уистину и намеравао и да му је варалица његову мисао украо, украо испред носа, баш кад је намеравао да је оствари. Био је најзад потпуно уверен да је преварен, да му је подваљено, и домишљао се није ли када одао своју намеру каквом злонамерном човеку, који му је завидео и који се договорио с оним за добру награду. Мутиле су му се мисли од горчине и мржње и по гостионицама су правили шале на његов рачун. "Ћути, Михов, да те не тужи!" саветовали су му пријатељи, а потајно му се подсмевали, и чак га и подбадали, јер им је било пријатно да дође до бучне свађе. Нови кројач је, међутим, био весео човек, гојио се, лице му се ширило и пунило, дебљао је полако и носио три прстена; на задиркивања се није освртао, смешкао се и познавало се да му чак Миховљева завист годи. А тај смех веселог и угојеног човека Михову је био страшан, одвратан. Дрхтао је кад би погледао у то широко, светло лице, и песница му се стезала, хтео је да удари, да удари свом јачином, тако да се растопи та светла маст и да нестане осмеха с тих дебелих усана.

Били су врели јулски и августовски дани, ваздух је био пун суве прашине, небо је било беличасто-плаво, као од усијаног челика. У то време су приређивали у варошици сваке године забаву с певањем, шаљивом игром, декламацијама и свечаним говором. Свечани говори су били Миховљева ствар; писао их је бележник, председник читалачког друштва, а Михов је говорио високим, звонким гласом, уз складне покрете, оне дуге завијене реченице, пуне неразумљивих речи; сам се одушевљавао у току говора, хватала га је милина кад види пред собом тако много зацрвенелих, ознојених лица која буље у њега; треперило му је пред очима, осећао се срећним, узвишеним над свим што има на свету, и речи, течно научене, само су капале са усана, ни сам их више није разумевао и освестио би се тек кад би изговорио последњу реченицу и кад није имао шта више да каже; стајао је тако још једно време, ознојен, сав зајапурен, затим је крочио корак уназад, поклонио се лако и осмехнуо се, збуњен сасвим као дете, док су одоздо викали и пљескали. "Лепо си говорио, Михов!" Михов је брисао чело и срце му је тукло од блаженства. "Но, да, мислиш да ми је успело..."

Забава је била крајем августа, почели су да је припремају већ рано у јулу. Михов је чекао и најзад отишао до бележника.

"Но, које добро, Михов?" питао га је бележник.

Михов се учтиво осмехнуо.

"Због говора, господине бележниче... певање вежбамо већ четрнаест дана, а за говор је потребно исто тако неколико дана. Не иде тако брзо како би човек могао претпоставити..."

Бележник је био у неприлици и Михов је то приметио. "Није га још написао", помислио је у себи и пожурио да се извини.

"И онако није журбе, могу причекати још недељу дана... само толико колико да вам помогнем ..."

Бележник се почео љуљати на столици и одговарати полако и обазриво.

"Видите у чему је ствар, Михов, ви сте одиста увек лепо говорили... не због тога што бих имао нешто да вам замерим... али кројач је био толико досадан, нисмо га се могли отрести..."

Михова је облило тамно руменило; усне су се покретале, али није проговорио.

"Ето... приступио је друштву и платио читавих десет форинти за ноте... не можемо га одбити..." Бележнику се, можда, учинило да се изговара сувише понизно; било га је срамота и зато је наставио друкчијим гласом, скоро осорно.

А исто тако има леп глас и добар је певач, а и пријатан је човек, весео, не тако намргођен..."

Погледао је искоса на Михова, а Михов се у том тренутку сетио да ни он раније није био намргођен.

"И, уопште, то није у реду да увек говори исти човек... свет се навикне и ствар их више не занима, онда не слушају и говор се тако изгуби. Смирите се, па ви ћете и тако певати..."

Михов се неспретно поклонио, ни речи није изустио и отишао је. Било му је као детету — сакрио би се негде иза плота и заплакао... Али после тога спопао га је силан, бесан гнев; окренуо се у намери да пожури натраг ка бележнику, да изађе пред њега и да му подвикне, да лупа песницом по столу и да, ако би бележник одговарао тако презриво и надмено као што је говорио пре, скочи на њега и да га дави, дави...

Тако га је кројач притерао уза зид, притиснуо на груди, да више није могао дисати; све му је отео; дошао је у карираним панталонама и у господском капуту и узео му хлеб, и част, и живот... Од гнева и жалости љуљало му се пред очима; кад је стигао кући, легао је у кревет, окретао се у постељи целу ноћ и није ока склопио. Неколико пута је устајао, стезао песницу; у полусну му се причинило да стоји пред кројачем, свуда унаоколо много људи, и да кројач дрхти, да је блед и да моли... Михов, не слуша ништа — удара, удара у лице и крв цури низ образе, на оковратник, на капут... Али, гле, крви је наједном нестало и дебело лице се смеје весело, презриво, и сви наоколо се грохотом смеју... Учинило му се зато да њих двојица леже на друму, у прашини, руке замахују, боре се и Михов је већ стегао за врат, као клештима је стегнуо дебели ознојени врат и очи буље у њега широким блесавим погледом... али наједном му је рука склизнула низ знојаву кожу, кројач је скочио, клекнуо му на груди, и опет се смејало весело и презриво његово гојазно лице...

Дошла је недеља, лепа августовска недеља; врућина је била већ мало попустила, пиркао је ветар и бели облаци играли су се по небу. Вече је било топло и пријатно, улица је била пуна људи.

Михов је становао изнад варошице и гледао је на њу с прозора; све страшније му је било уколико се више приближавао мрак. "Сад ће почети", мислио је у себи и набрекле жиле на челу пуниле су му се крвљу, врелом као жар, и очи су му се залиле, застрла их је нека тешка мутна мрена. Избијало је седам; дуго је звонило, мелодичним празничним звуком, и Михов је зајечао, клатно је ударало по његовим прстима, по његовом челу...

Дигао се полако, било га је срамота, и као лупеж који се осврће око себе, погурен, сишао је на друм, пошао је пољском стазом да га људи не би сретали. Сетио се како је пре ишао на забаву; застао је на средини поља и дошло му је било да виче од срамоте и бола. Затим је замерио самоме себи, хтео је да се на силу истрезни: "Не буди дете, Михове! Остани код куће и не води бригу о њима; ако мисле да ће сами моћи да сврше ствар, нека сврше, ти имаш друге бриге!" Али пошао је даље, сам није послушао своје речи као да му их је говорио човек који није заслуживао ни да се осврне на њега... "Куда то, Михове?" питала га је жена која је стајала поред плота иза куће. Михов се уплашио као да га је неко затекао при каквом ружном делу. Одговорио је сметено и брзо пошао даље. "На забаву, Михове", питао га је сељак који је стајао на стази и гледао по њиви како се благо њише жуто жито. "На забаву", одговорио је Михов и не осврћући се. Чинило му се да гледају за њим и да му се подсмевају. Сви су знали на леђима је имао крупним словима исписане све своје мисли и ишао је између људи као злочинац кога жандарми везаног воде друмом.

Већ се смркавало, вртови за кућама били су у сенци. Ено тамо стоји лепа једноспратна зграда — доле гостионица, горе читалачко друштво. Прозори су већ осветљени, иза завесе се покрећу црне сенке. Пред кућом и около врата било је много света, деца су се јурила, жене су стајале у групама по улици, празнички одевене.

Михов се није усуђивао близу, али је све чуо тако јасно као да је стајао под прозором. Стазом су долазила два човека и Михов се склонио, пошао је у прљаву крчму, која је била скоро празна; само неколика пијана младића седела су за великим, вином исполиваним столом; крчмар је стајао на прагу и непријатељским погледом гледао на белу зграду која се дизала тако поносна и сва осветљена. Михову је било као да је дошао међу осуђенике и прогнанике и било му је лакше на срцу. Сео је поред прозора и мало одшкринуо завесу.

Улица се полако празнила; била су стигла господа, забава је почела. Михов је до појединости осетио онај тренутак кад је говорник изашао на подијум и љубазно се поклонио. "Славна господо!..."

Реч по реч Михов је чуо сваку и мрдао је уснама, па се и сам мало поклонио, образи су му се заруменили и угледао је испред себе велику масу света, која гледа у њега и слуша га. Али, зачуо се поред њега неко други, говорио је гласније, лепше, звучније, већ га је скоро надвикао. Михов је осећао да су му учинили велику неправду, и обазирао се по људима с ишчекивањем пуним поуздања: мислио је да ће увидети неправду, отерати дошљака с подијума и саслушати њега, Михова, који је био прави свечани говорник. Али људи су били немилосрдни, нису се освртали на њега кад је хватао погледе и молио мутним очима. И уљез је говорио милозвучним гласом дуге и лепо сложене реченице, које су се топиле на језику као мед. Михов је дрхтао, ледене капи су му клизиле низ чело, хтео је да говори, али му је језик био тврд и непокретан. Неки су га приметили док је стајао на подијуму у неприлици, сметен и осрамоћен, и усред повика и пљескања показивали на њега и смејали се. "Шта ће тај тамо! Сиђи доле, пошто те ту нико није звао! Погледајте га како стоји, колена му се тресу! Шта то замуцкује? Има кладу у устима!" Смејали су се бучно и немилосрдно, али су почели и да се љуте, јер је Михов још увек стајао као укопан, опуштених руку, погнуте главе. "Доле! Доле!" викали су из дворане, људи су устајали, песнице се подизале и већ су га железне руке хватале за рамена, за лактове, за врат, свукли су га доле, полуонесвешћеног, и: "Удри! Туци!" викали су из дворане...

Михов се стресао, погледао је низ улицу мутним очима; издалека је допирао шум — пљескали су говорнику. Уздахнуо је, сео за сто и заронио главу међу дланове. Попио је већ био три четврти литра киселог вина, које је непријатно мирисало на шпиритус, и глава му је била тешка, по зажареном челу текао је ледени зној. Пио је брзо, чашу за чашом, и мисли су му се бркале, мотале се по мозгу у чудним, нејасним облицима, мењале се брзо пред неизмерном црном жалошћу.

Дошао је у крчму обућар, пијаница: већ се заносио и кад је сео код Михова и наслонио се рукама на сто, преврнуо је чашу.

"Шта је с тобом, Михове, ниси пошао на забаву?"

Михов га је погледао дремљивим, леним погледом.

"Нисам пошао!"

Обућар се насмехнуо и подмигнуо.

"Но, Михове, лепо те кројач истисну. Хлеб ти је узео, па сад још и част. Иначе ти си увек био присутан."

"Све ми је узео", говорио је Михов сам за себе. "Хлеб ми је узео, па још и част поврх тога."

Обућар се загледао у пуну чашу и лице му је постало озбиљно.

"Пази, Михове, тако ћемо проћи сви. И мене то већ чека — данас или сутра доћи ће, знам да ме то чека..."

Наједном је треснуо у сто да је све на столу зазвечало.

"Али ја нећу бити такав шмокљан као што си ти, Михове! Ја бих га задавио насред улице — да, задавићу га насред улице, наочиглед света, па нек раде са мном шта хоће!"

"И ја бих задавио", говорио је Михов полако и био замишљен. "Али, ето, човек се поколеба, руке му клону — не, не могу да га задавим."

Обојица су били пијани, зурили су тупим, закрвављеним очима. Обућар је казао озбиљним гласом гледајући преда се и мрштећи чело:

"Ја сам мислио дуго времена шта ћеш ти урадити. Чекао сам, а ти ниси ни мрднуо; трпео си, док те је он тукао... Ја ћу поступити друкчије..."

Нешто злоћудно засијало је у његовим очима, лице пијанице добило је наједном израз нечега мушког и одлучног.

Михов је сасвим одгурнуо завесу, из ноћи су заблештала два реда осветљених прозора, каткад би се ко указао на прозору, на прагу, чуо се звекет чаша, разабирало се чак кад би ко узвикнуо или кад би се друштво око стола дало у грохотан смех. Михов се тргао — познао је из оне нејасне буке кројачев глас и чуо своје име.

Обућар га је погледао и насмејао се.

"Јеси ли га чуо?"

Као случајно пружио је руку преко стола и дотакао се ножа, који је лежао на столњаку. Кроз Михова је прострујало, крв му се изгубила из образа и нагло је устао.

"Идем само мало да погледам... рад бих био да га видим..."

"Иди само и уради како треба!" одговорио је обућар, мирно гледајући за њим.

Михову су се спотицале ноге; кад је изашао на праг и осетио хладни ноћни ваздух, замало се није претурио. Ишао је полако, клатећи се, преко трга и право ка кући која је стајала пред њим, велика, поносна, сва осветљена. Говорио је сам са собом: "Ниси чекао узалуд, драги пријатељу..." Али није мислио ништа, одлучност је била само спољашња, из тешке, уморне главе нестало је врућине и очи су гледале мутно, поспано.

Крочио је на праг — жарка светлост му је засенила очи.

"Е, а куда ти, Михове, пијан си!" насмејао му се у лице дебели дућанџија, који је био дошао из гостионице и брисао зној са чела.

Михов није одговорио, једва се и осврнуо на њега и пошао је даље, клатећи се, погрбљен, упола већ заспао и пун мучних, нејасних снова. Дошао је у прву собу, тражио је тупим, полузатвореним очима и није га нашао; ту су седели само сељаци, разговарали су бучно, неки су играли карте, нигде га није приметио. У другој соби црвено омаланој и елегантно намештеној, била су скупљена господа. Михов је застао на прагу, испред црвеног застора. Тек што је потајним погледом премерио друштво за столом, угледао је поред прозора гојазно, знојаво кројачево лице. Али у тренутку кад су се сви окренули к њему, њега је обузело нешто чудно. Пристојно је скинуо шешир, поклонио се и насмешио.

"Господо!" рекао је високим, крештавим, тепавим гласом.

Дочекао га је бучан смех, кројач је узео чашу и нагнуо се преко стола.

"Пијан си, Михове — на пиј, то је побоља капљица!"

Михов се унеколико освестио, синуло му је у мислима ради чега је дошао и шта треба да уради. Пришао је столу, узео чашу и бацио је кројачу у лице; замахнуо је тако јако да је целим телом пао на сто и поквасио руке и одело вином. Кројач је стајао иза стола сав уздрхтао и уплашен; био је побледео и осмех са усана му се изгубио. Вино му се разлило по целом лицу, по оковратнику и кравати, чаша га је погодила уврх чела и танак млаз крви текао му је по левом образу. Друштво је скочило, неки су пришли кројачу, лекар му је квасио рану. Михову се чинило да су га тукли и ћушкали док су га изгурали на улицу, али осетио није ништа. Истога тренутка кад је видео пред собом побледело кројачево лице и крв која је текла низ образ и капала на раме, истрезнио се сасвим. Пошао је кући брзим корацима, скоро је трчао и пут му се учинио врло дуг...

На кући се још светлео прозор, Францка је седела за столом. Крајеви њених очију били су црвени, плакала је дуго. Кад су се врата отворила и угледала га на прагу, бледог, погнутог, набораног и од бола изобличеног лица, и плашљивих очију као да траже милост и саучешће, устала је брзо и пришла му.

"Преварио сам те, Францка, опрости ми... нека ти бог да срећу... ја то више не могу..."

Испустио је њену руку и хтео да пође.

"Куд мислиш, Тоне?"

"Пусти ме, Францка... опрости ми!"

Муцао је, слабост је овладала целим његовим телом, те се држао за врата да се не би срушио.

Францка га је узела чврсто за руку, затворила врата, скинула му шешир с главе и повела га ка постељи као дете...

Те вечери се променио њихов међусобни живот — оног тренутка кад се њој самој учинило да води ка постељи слабо, плашљиво дете, којему треба помоћи! Осетила је да јој је пало на рамена страховито, тешко бреме, под којим се повила скоро до земље, осетила се мајком и заштитницом, и то осећање било је слатко и страшно у исто време.

Михов је легао и одмах заспао, Францка је клечала сву ноћ поред његове постеље, с челом наслоњеним на склопљене руке.

*

Стан Миховљев био је лепо намештен и простран: велика соба била је у исто време и радионица; на зиду према вратима високо огледало у позлаћеном оквиру, слике светаца по зидовима, у ћошку огромна пећ од зелено обојене иловаче, близу пећи два висока намештена, белим прекривена кревета, на прозорима цвеће. У другој просторији, која је била нижа од собе и имала само један прозор, лежао је Миховљев отац, полуслеп старац који већ две године није стао на ноге. У последње време био је зле ћуди и досадан, јечао је непрекидно и кад би дозивао а никога не би било у соби, јецао би и плакао као немоћно дете, "Заборавили сте на мене пошто вас више не могу хранити; закопајте ме живога, па готово!" Францка је имала око њега много посла и он је њу волео. Напослетку је имао у њу толико поверења колико у мајку, сасвим као дете. Чинило му се природним да му испуњава сваку жељу — чудну жељу болесника — и за њега је био јак ударац кад му једном није донела вина, јер није било крајцаре у кући; плакао је, све су му текле сузе низ лице, и Францка је стајала поред његове постеље сва збуњена. Стално је бивао све слабији, требало га је преносити с постеље и враћати на постељу и Францка се, иако се стидела тога осећања, гнушала мртвих удова, покривених млитавом сивом кожом. Исто тако требало га је хранити, јер су му се руке тресле и супа му се просипала по бради и по кошуљи.

Михов је зарађивао још толико да су могли живети, али је стари, иако полуслеп и подетињио, осећао да је пошло низбрдо, да се полако збива нешто страшно, и мртве беле очи каткад су се широко отварале, пуне немог ужаса. "Само да си ту, Францка... остани у соби, Францка!"

Међутим, Францка се и сама бојала живота. Тек што је ступила у њега, још оне вечери кад је стајала у венчаној хаљини и с венчаним венцем на глави и држала се у ходнику грчевито за врата да се не сруши од изнемоглости и неразумљивог страха — минули су сви снови и ишчезло свако ишчекивање — као да јој је ко у том часу гласно открио сву жалосну будућност. Као да су то били све сами снови, тако су нестали они дани кад су стајали под кестеновима за ведрих јесењих ноћи и шапућући гласом пуним љубави, наде и поуздања говорили о животу који их чека и који је тако близу. Као снови... Те ноћи кад је дошао кући сав уздрхтао и блед, упртила је на раме тешко бреме, тако тешко и страшно да је посртала. Тешко је било, јер су се у том тренутку, кад га је узела на раме, опростили од ње заувек сви лепи снови, последњи остаци детињих надања, који су још остали у срцу дубоко сакривени. Њено лице је било озбиљно, на челу јој се појавила малена бора.

Тона су осудили на недељу дана затвора. Вратио се кући потиштен, од оне вечери био је и постарио. Свет је о тој ствари говорио по варошици и изневерило га је још више пријатеља — с чуђењем би погледао кад неко дође да наручи одело или донесе што на поправку. Отказао је био раднику и шегрту, а каткад је и сам седео без посла по цео дан. Раније је био претплаћен на немачке новине са сликама, али није имао времена да их чита. Сад је скупљао поједине бројеве, састављао их по годиштима и читао дуге романе, који су се вукли од првог до последњег броја. Понекад би се увече мало разведрио и причао Францки приче о немачким баронима и грофовима, о разбојницима, о грофу Монте Кристу, о Риналдинију и они су нагађали да ли се то заиста када десило или не... Али наједном би заћутао и опет спустио обрве: изненада би му се отворило пред очима и учинило смешно и одвратно да седе тако као деца и причају једно другоме приче, докле убоштво већ пледа кроз прозор побелелим очима и разјапљеним устима...

Гледало је кроз прозор, или је прилазило све ближе, ослањало се лактовима, пело се и улазило, сва соба је већ била пуна леденог даха; у другој просторији јечао је отац и било га је страх. Михов би скочио од стола као да га је ко зовнуо оштрим гласом, корачао је брзо по соби и мислио чудне мисли, тонуо потпуно у снове, који су били тако јасни да је покаткад сасвим заборављао на стварност и силно би се зачудио кад би се трезним погледом обазрео по соби. Сањао је о великом наслеђу, о хиљадама, па чак и о милионима, расипао је новац на сваку страну, давао је свакоме ко је хтео, просјаци су долазили к њему и кад су се враћали од њега, куповали су куће. Он сам имао је у граду палату, вртове, шуме, Францка се возила у кочијама са четири пара ватрених белаца, у ушима, на рукама, око врата имала је много злата и драгог камења... Снови су били сваки пут друкчији, увек је измишљао нешто ново, понављао није никада и тако је уживао у сновима сваки пут на нов начин, сваки пут се све радије топио у њих. Живео је животом свих тих грофова, краљева, богаташа, разбојника, које је упознао из немачких романа. Усред читања каткад би застао и замислио се: он би поступио друкчије, живео би друкчије. И поправљао би романтично дело немачког списатеља, и тек је његова врела машта — слабог, плашљивог човека без енергије — давала роману прави романтични живот.

Уколико се више губио у сновима, утолико му је био страшнији живот и кад би се изненада пробудио, очајање је било тако велико да му је долазило да наједном оконча све, да разбије главу о зид. Покаткад се освртао око себе трезвеним погледом и тешио се: "Млад сам, поћи ћу куд било — свет је велик: тамо где их живи толико, живећу и ја и моја породица. Само бојажљивац и малодушник разбија главу о зид!" — Али то је било само на тренутак, само би синуло и угасило се. Чим би крадом погледао на Францку, онда кад га она није гледала и кад је њено лице било скоро изобличено бригама и тугом, са страхом би се одвратио и снови би силном снагом нагртали опет са свих страна.

Никада више није видео да се Францка весело и с поуздањем насмеје. Њен осмех је сад био друкчији, тренутан, усне би затрепериле тако да јој је осмех био скоро сличан притајеном, силом уздржаном плачу...

Али, приближавало се нешто ново, чудновато. Францкине очи су сијале чудном неразумљивом светлошћу, мењао се цео израз њенога лица. Била је немирна, ишчекивала је неизмерно велики, свечани догађај, који ће потпуно преобразити сав живот, и у том ишчекивању било је много страха и много бесконачне сласти... На Бадње вече, док су напољу певали божићне песме и парохијска црква сијала у стотинама светлости, на Бадње вече кад је бог благословио свет и све убого људство, тако да је нестало сваке жалости и да су нестале све бриге, на Бадње вече дошла је срећа, бог је благословио кућу и нестало је сваке жалости као да је никада није ни било...

Кад је на постељи закмечало новорођенче, Францка се осмехнула од срца и весело, онако како се смејала некада. Склопила је очи, али је осмех остао на уснама и није се изгубио... Отворила се будућност, сва лепа и пуна радости, пуна слатких брига и слатких жалости. Бреме које је било пало на њено раме тако тешко и страшно, сад је било лако, на длану би га могла носити.

Михов је стајао уз постељу и миловао руку која је мирно лежала на покривачу. Сви његови снови били су испуњени.

IV
Изгнаници

Михови су се преселили на кланац, тамо одакле су прљаве кућице гледале мрким и завидљивим погледом доле на беле зграде. На кланцу је становало много оних који су раније живели доле у тим лепим кућама; сакрили су се и ту се у тами борили за живот. Борба је била страшна — образи су копнели, очи су упадале, гледале из дубоких јама неповерљиво и са страхом ишчекивале, док се приближавало последње зло, гола, одвратна, немилосрдна глад. Била их је велика дружина, у тесну ограду сатерала их је иста брига, ничега скривеног није било међу њима. Живот је био исти а исто тако су и лица била слична једна другима и оно што су говорили било је увек исто — једну једину страшну бригу казивале су хиљаде речи... Пропале занатлије, сељаци којима су продали колибу и земљу, пијанци који нису били ни за какав посао и који су и сами чекали да скапају као живинче у јарку за плотом — сви су се они сакрили на кланац, у ниске кућерке с ниским прозорима и сламним кровом. Пут је водио каменитим усеком; са обе стране уздизали су се ониски пусти брегови, обрасли само дивљим грмењем и пустим белим камењем, тако да су издалека личили на какво гигантско гробље.

Већи део покућства Михови су продали; изнајмили су на кланцу велику просторију у приземљу — кућа на спрат ту није било — и кад су поставили у њој кревете, ормар и сто, просторија је била још увек празна; голи, сиви зидови гледали су досадно и Францки је било као да иде по туђем стану. Ћошак где је стајао очев кревет преградили су белом платненом завесом од остале просторије, а иза завесе се чуло јечање и непрестано уздисање. Оцу се чинило да га возе живог на гробље, и плакао је целог пута, док се тресао и клатио на високим колима међу јастуцима и прњама. Деца — било их је троје — викала су, међутим, и смејала се; неизмерно су се радовала што се селе на кланац, где има пространих утрина и одакле се види цела долина.

Францка је била остарела, образи су јој се сузили, коса је почела да јој седи. Сваки дан јој је цедио по неколико капи крви — својом крвљу пружала је деци хлеб и да се крвљу могао стварати бели хлеб, она би отворила жилу. Дани су долазили један за другим, сасвим један као и други, сви страшни. Михов није питао никада одакле се ујутру обрео хлеб, одакле је дошао ручак — али на столу је био леп жут хлеб и у подне се пријатно пушило из зделе. Увече би седео за столом, затворио би књигу и гледао натмурено преда се; кад су се отворила врата и Францка ушла у собу, погледао ју је дугим погледом, не проговоривши ни речи, ослонио се лактом на сто и гледао кроз прозор. Францка му је пришла.

"На, Тоне, ако хоћеш неколико крајцара..."

Михов се тргао.

"Па не треба ми... зар имаш за хлеб?"

"Биће већ!" одговорила је Францка и било јој је нелагодно кад је ставила крајцаре на сто. Михов је узео новац, био је у неприлици и говорио је брзо, желео је да се извини, а журило му се у крчму.

"Ускоро ће бити друкчије, Францка, само се још мало притрпи... тако не може још дуго... наћи ћу већ какав посао..."

Сад је пио ракију пошто није имао новаца за вино. У ракиџиници му је било лакше, говорио је што је хтео, није слушао уздисања, није гледао жену, а бриге су добијале сасвим друкчији, скоро пријатан изглед. Обућар, Миховљев сусед и пријатељ, седео је непрестано, од ранога јутра, у прљавој, задимљеној крчми, где је мирисало на шпиритус и на лош сир; нико није знао откуда му новаца — сви који су долазили овамо били су просјаци, али су пијанчили каткада до касно у ноћ. И писар је долазио овамо, блед, сув човек; на коштуњавом телу висило је излизано црно одело господског кроја, још увек је носио црн тврд шешир, чист и већ помало исцепан оковратник, и кравату, којој се познавало да је прана. Ни за њега нису знали од чега живи — то што је добијао од писама и жалби сељацима једва би му доспевало да ујутру попије по кафу, Имао је велику књижницу — старе немачке романе, повезана годишта новина са сликама, чак велика историјска дела — а продао није никада ниједне књиге, био је поносан на њих и списак, у коме су биле потанко пописане и означене бројевима, преписивао је непрестано — правио је као навлаш какву погрешку само да би могао преписивати. Имао је и два годишта "Гласника" и у једном од тих годишта биле су штампане и потписане пуним његовим именом три његове песме. У то време био је још млад и био је писар код адвоката у Љубљани; али адвокат га је истерао и зато је лутао по свету, немоћан и плашљив човек, који је још увек имао довољно снаге да ствара планове, али никада да их изврши. Говорио је меким, слатким гласом, никада није изустио непристојну реч и знао је врло много. Био је једини у том друштву који је имао солидне и трезвене погледе; да је био политичар, био би конзервативан и најоданији поданик; царева слика висила је у његовој соби. Михов га је поштовао, али колебљивац, какав је био, веровао је и њему и обућару, који је тврдио да су сви закони писани само зато да сиромаси не могу мрднути и да богаташи који су сви рођени пропалице и злочинци, лакше пљачкају. Кад је био пијан, долазиле су му чудне мисли: предлагао је да с брда гурну огромну стену која би се откотрљала доле и сатрла целу варошицу као што се сатире петом одвратна бубашваба... Била га је снашла иста судбина као и Михова — дошао је обућар, добио однекуд раднике и отворио продавницу. Домаћи обућар је само још крпио; али се није много секирао — пошао је једном и из пријатељства забо дошљаку нож у леђа; ударио га је премало, рана је ускоро зарасла, али он је одлежао у затвору три године; кад се вратио кући, преселио се на кланац.

Обућар се био сасвим предао судбини — у његовим речима није било никаквог личног непријатељства; кад је говорио да би било добро кад би богаташе и друге сличне људе "мало побили и повешали" и кад би законе изменили тако да сиромаси имају хлеба, то су биле само мисли, с којима је било пријатно забављати се. О себи није мислио; знао је добро да никада неће бити друкчије и зато га нису мориле бриге: "Нек ствар иде својим током; док ми тече ракија, неће ми бити рђаво!" Каткад је у ракиџиницу долазила његова жена, велика мршава особа с јектичавим очима; стала би на врата и молила и грдила, па би најпосле села поред њега и почела да пије с њим.

И писар се исто тако био помирио с таквим својим животом, али не зато што је био очајан, него стога што је био уверен да је све на свету паметно и добро уређено. Читао је новине и одмахивао главом кад су јављали о великим штрајковима, о побунама, о злочинствима анархиста. Мрзео је незадовољнике и револуционаре и бојао их се. Господу је поштовао, скидао је шешир кад би наишао сасвим непознат човек, само ако је он по оделу личио на чиновника. То што су неки богати, а други сиромашни чинило му се сасвим природно, а чинило му се исто тако природно и што је он био међу сиромасима, тако је сигурно било суђено. Много пута је желео да буде богат да би се могао возити у кочијама и милостиво климати главом док би сиромаси стајали поред пута и понизно скидали капе. Кад год би зажелео тако што, лице би му се неочекивано изменило, гледао би достојанствено, скоро осорно, и држао се круто; личио је сасвим на чиновника који је свестан свога сталежа и који чезне за високим положајем. Али, та жеља је била сасвим безазлена, у њој није било нимало наде нити зависти, само се играо с њом кад је био добре воље, као што се дете игра дрвеним коњем. Исто тако се он покаткад играо код куће са својом децом, ишао је четвороношке, а син је јахао на њему и вукао га за дугу косу.

У том друштву Михов се осећао као код куће; сам није говорио много, слушао је и сањао. Био је једини међу њима који се ни за тренутак није могао отрести брига. Није непрестано мислио на њих, али су оне чекале у позадини, црне и велике, и све време је био свестан да га оне чекају и да ће ускоро опет доћи час кад ће га шчепати за врат.

Није се могао отрести брига, а исто тако ни снова, који су долазили кад је био уморан, полупијан од шпиритуса и кад је сам себи желео смрт. Тада су они долазили и он им се предавао сав радостан и срећан. Његова машта је била утолико плоднија уколико је више стварала. Снови су постали његов прави живот, сву своју снагу и сав свој разум трошио је у њих, тако да му, кад би се будио, није остајало ништа више; клонулих руку, покуњен, тетуравим, тромим корацима ишао је као туберкулозни болесник. Није више разумевао ништа од онога што се дешавало око њега; онда кад би му се полако очи отварале и снови одлазили, он би се уплашио и пожурио за њима. Није марио више ни да гледа, јер је знао шта ће угледати чим протре очи и трезно погледа. Али се није бојао ни сиромаштва, ни брига — бежао је пред срамотом, великом, ружном, и срушио би се под њом да јој се подао. Био је свестан ње, али се бранио, опијао се шпиритусом и сновима да не би мислио на њу. Па и поред тога, знао је да ће доћи час кад неће бити више решења, нити ће игде више имати пута да побегне, и било га је страх...

Јесен се наднела, прозори су звекетали на ветру и у великој соби било је хладно као на друму. Деци су била озебла лица и нису се више усуђивала на улицу. Тада се десило да се Францка пробудила ујутру и да није знала куд би. Седела је на постељи док се једва раздањивало и размишљала; размишљала је с муком, опросила је тако целу варошицу, просила је тако од куће до куће, али су је свуда отерали са прага. Дужна је била свима, свим дућанџијама, пекару, свима сусеткама, и знала је да неће вратити дугове никада. Страшни су били ти дугови: ишла је улицом оборених очију, брзим корацима, да не би ко повикао за њом: "Миховка, хоће ли бити кад што?" И разговетно је чула како за њом говоре: "То је као да краде; глуп је онај ко верује таквим људима — узме на вересију, па је више нема нигде ни изблиза!" — "Људи божји", одговарала је Францка сасвим тихо, "троје деце имам код куће, троје деце која вам никада ништа нису учинила и која су гладна... гладна!" — Тргла се у постељи — већ се раздањивало, слаба светлост улазила је у собу. Ту је лежало, на патосу, све троје под једним покривачем, збијено једно уз друго, с нешто мало руменила у образима, отворених уста... Францка је зајечала наглас, муж се скоро пробудио, окренуо се у постељи и одмахнуо руком; затим је навукао покривач још више, уздахнуо и опет заспао.

Францка је устала, обукла се и пошла до обућара. Позајмила је хлеба, кафе и шећера и вратила се опрезно да се нико од њих не би пробудио. Затим је обула ципеле и огрнула топли зимски шал, пробудила је полако мужа, који је погледао у њу зачуђен, мутним, зловољним очима. "Скухај кафу, Тоне, а хлеб је на столу, до подне ћу се већ вратити..." Хтела је још нешто да каже, можда је чекала да јој он одговори, и стајала је пред вратима. Он се преврнуо у постељи, ћутао је и покушавао да достигне лепе снове, који су се губили.

Францка се кренула на тежак пут. Тек што је крочила први корак, а ноге су јој биле већ уморне од терета који јој је лежао на срцу. Брзо је ишла замрзлим друмом, путем који се пео узбрдо; одмах са друге стране почињала је шума, ниско ретко дрвеће било је сасвим голо, тек овде – онде висио је пожутео лист и дрхтао на ветру. Земљиште је било валовито, дизали су се брежуљци један иза другога, неки до половине голи, други обрасли јеловином и буковином. Био је то досадан крај, створен за сиромахе и прогнанике. По странама брегова висиле су усамљене кућице, издалека је допирао звук звона са звоника сиромашне мале црквице, звонило је тужно, јецајући. Францка се прекрстила и наглас молила богу; далеко унаоколо није било људске душе.

Пошла је била к мајци; било је до тамо три сата хода и што се више приближавала родном селу, то ју је више било страх; с времена на време би посустала и није могла даље, али ју је нешто узимало чврсто и немилосрдно за руку и гурало напред... "Деца су гладна, гладна!..."

Прошле су три године откад је последњи пут била код мајке. Тада се било родило треће дете и Францка је устала неколико дана по порођају и пошла на дуги пут... Сада се сећала тог пута и тих часова, те је опет застала и гласно зајечала... Било је то зими, Францка је газила по дубоком, неразгаженом снегу. Код куће су чекали на њу; ишла је усамљеним путем, али је непрестано пред собом видела њих, мужа и децу, како упитним и гладним очима гледају у њу. Било јој је зима, почело је опет да снежи, дувао је ветар и хрпе снега падале су са дрвећа. Стигла је до мајке уморна и болесна, отворила врата и одмах села на ковчег, не називајући ни добар дан; наслонила се на зид и пред очима јој се замаглило. Мајка је седела за столом и пила кафу, једва се осврнула на Францку. Кад је испила кафу, упитала је: "По шта си опет дошла?" Францка се освестила кад је чула мајчин осорни глас и остала да премишља како да замоли. "Мајко, дете има тек недељу дана — наденули смо јој име Францка..." Мајка је ћутала, а Францка је настављала тише, полако, гледајући преда се у земљу. "Немамо више ни за хлеб... у кући нема ни крајцаре..." Мајка је додала хладно: "А зашто не ради?" "Па знате да нема посла већ све време... Откад смо се узели." — "Какву си себи замесила погачу; рекла сам ти још онда. Сама видиш!" Мајка је устала и полако однела лонце у кухињу; вратила се тек после дужег времена и ушла у собу као да никога није било. Села је поред пећи, потражила наочаре и узела у руке да чита неки забавник. Францки се журило, видела је како се на зидном часовнику брзо помиче велика сказаљка, али се бојала да проговори. Била је гладна, желела је шољу кафе; мајка се није мицала. "Немамо више ни за хлеб, у кући нема ни крајцаре", поновила је после извесног времена молећивим гласом и додала још тише: "Мајко... позајмите ми једну форинту..." У том моменту мајка је бацила књигу на сто и скинула наочаре. Францка се повила — очекивала је грдње, које су падале по њој као силни ударци, тако да је уздисала под њима и није могла одговорити, нити замолити да се сажали на њу. Али сад се десило нешто друго, страшно — мајка је гласно пребацила Францки да нема оца. Францка није разумела — било јој је као да ју је песницом ко ударио у чело — "ти, која немаш оца!" — а остале речи није више ни чула. Дрхтала је и гледала у мајку широко отвореним, уплашеним очима. "Шта сте учинили, мајко?" Мајка је заћутала. Пришла је постељи, извукла испод јастука чарапу и бацила форинту на патос и не обазревши се на Францку. Форинта се откотрљала по поду; завртела се око стола и најзад се изгубила под ковчегом. Францка је клекнула и тражила, дуго; форинта је лежала сасвим позади, у прашини. Кад је Францка полазила, мајка је опет седела поред пећи, с књигом у руци и наочарима на носу... Францка је стигла кући, ставила форинту на сто, а затим је клонула и легла на постељу... Три године није више ишла к мајци и мислила је да неће к њој отићи никада више; чемеран бол ју је гризао у дну срца.

Сад се сећала тога дана — са падине брега већ се белео звоник домаће цркве, видела је кров куће у којој се родила, за тренутак нека сласт обузела ју је целу— али у истом тренутку опет је бол почео да гризе оштрим зубима. Ишла је полако врлетним путем, није осећала умор, али ноге су отказивале, нису хтеле даље и она је застајкивала на сваком десетом кораку. Кад је пролазила поред прозора, она се сагла, бојала се да је мајка не види. Стала је пред прагом, испружена рука се плашила да ухвати за кваку. Притиснула је полако, са страхом и ушла у собу тихо, погурена као лупеж. Из велике, сиве мараме, која је допирала скоро до ногу, гледало је уско, бледо лице дубоко упалих образа.

Застала је и уплашила се кад је видела мајку. Мајка је седела на кревету, пресавијена надвоје, с лицем загњуреним међу дланове. Кад су зашкрипала врата, подигла је главу — лице је било некако посивело, све избраздано, очи су лежале у јамама испод снажних обрва. И глас је био мек, дрхтав:

"Јеси ли дошла, Францка? Мислила сам да нећеш доћи никада више."

У Францки се пробудило нешто што је било врло јако и што она није осетила никада пре. Узела је мајку за руку и није могла проговорити. Кад је мајка заплакала, заплакала је и Францка, али нечега неизмерно слатког било је у том болу... Мајка се сетила — погледала је с чудно детињским, уплаканим и скоро плашљивим лицем.

"Даћу ти, Францка, ако хоћеш, једну форинту... још нешто имам..."

Францка би ископала форинту голим рукама из земље, макар лежала и сежањ дубоко, само да не мора да је тражи од мајке.

"Ако још ниси доручковала, Францка, да ти скувам кафу."

"Нисам гладна, мајко."

"Пут је дуг и зима је већ."

Мајка је пошла да скува кафу и Францка је пошла с њом у кухињу. Седеле су на прагу и мајка је почела да прича.

Нешка је била дошла из Трста — тамо је служила. Дошла је сва удешена по господски, румена и дебела, и остала је у селу недељу дана, док јој није досадило. Владала се раскалашно, смејала се грохотом и није ишла у цркву, па је чак задиркивала младиће док им се није згадила, тако да су пљували за њом када је пролазила. "А сад ћу да идем, мајко", говорила је, "дајте ми новаца!" Мајка је посегнула под јастук и рекла: "Даћу ти пет форината... па буди вредна и не заборави на бога!" — "Пет форината — јесте ли полудели, мајко? Дајте ми све!" — "Дајте ми све!" говорила је и смејала се наглас. И мајка се насмејала и избројала пет светлих форината и ставила их на сто. Нешка се није више смејала — сва се зацрвенела и збрисала форинте са стола, тако да су се оне закотрљале по поду. "Не изигравајте будалу, мајко, шта мислите, да не знам колико имате?" Пришла је мајци и хтела да јој истргне чарапу из руке. "Пусти!" викала је мајка. "Пусти!" Нешка није пустила — одгурнула је мајку у страну, тако да се она затетурала преко собе и пала на ковчег. Затим је новац стрпала у куфер и отишла, није се осврнула, није рекла ни збогом.

"Ни осврнула се није на мене и није рекла ни збогом!" заплакала је мајка на прагу и сакрила лице у кецељу. Сасвим детиње је било то нагло остарело и од жалости изобличено лице. Францка је знала да мајка није плакала због новца, него је плакала због тога што се Нешка није ни осврнула и што није рекла ни збогом. Францка се сажалила на мајку и никада је није толико волела као тог часа... Ударац је био тако страшан да се мајка дубоко погнула под њим, постала је сва уплашена и сва као дете и тражила је ослонца.

Пиле су кафу на прагу и разговарале.

Кад је Францка кренула на пут са форинтом, брижљиво завезаном у марамицу, било јој је лако и пријатно. Мајка је стајала на прагу и гледала дуго за њом — Францка се окренула само једном, али је све време знала да мајка стоји на прагу и било јој је тако слатко да јој је долазило да се смеје. Сетила се куће, деце која чекају гладна, и убрзала је кораке — и гле, брига није било нигде више, све је било добро и пријатно и форинта је била брижљиво завезана у марамицу... Наишао је сељак с колима, зауставио коње и извадио лулу из уста. "Па куда, комшинице?" — "На Голичевје." — "Попните се!" — Францка се није зачудила што је сељак био тако љубазан — све на свету било је сада добро и лепо...

Стигла је кући, купила меса и скувала чорбу. Седели су за столом, муж и деца, јели су и били весели. Францка је насула чорбе у зделу, одгурнула застор и пришла постељи где је лежао отац. "Донела сам вам чорбе, оче!" Али отац се није покретао, чудно су гледале побелеле очи кроз полуотворене трепавице, а лице је било сиво, мирно. Францка се тргла, крикнула је и чорба се просула по покривачу. Михов је тако скочио од стола да је претурио столицу и деца су се уплашила... Отац је умро мирно, као да је био заспао, није се чуо никакав глас, никакав уздах... Кад су га сахранили, певачи су запевали лепу песму на гробу. И Михов је исто певао, није осећао никакве велике жалости и било га је срамота због такве грешне мирноће. Само кад је дошао кући и видео празну постељу, срце му се за тренутак стегло, али му је затим било лакше, био је скоро весео и не знајући зашто.

Оца су сахранили из севапа, чак су и букете цвећа учесници на погребу сами купили, а и црквењак је звонио бесплатно. Такав је обичај био на кланцу; столар је и сам био сиромах и добар човек; чинио је милостињу чак мртвацу.

"Шта ћемо сада?" питала је Францка.

Михов се зачудио.

"А шта смо и досад?"

Био је сасвим утонуо у дремљиво, лено пијанство; био је пијан и онда кад по цео дан није ни окусио ракије и све ређе је било кад је он био трезан. Па и кад је био трезан, дремљива леност се претварала у замореност — ослањао се лактовима на сто, тешке мисли савијале су му потиљак све ниже. Али дуго није мислио — мисли су се полако претварале у снове, лице је још увек било озбиљно и мрачно, али су бриге нестале и само на челу оставиле траг, дубоку бору...

Долазила је зима, на прозорима је већ освитало ледено цвеће. После тога је мраз мало попустио и почео је падати снег.

Мајка је дошла с брега доле; отворила је врата и ушла у собу погрбљена, стара, увијена у велику мараму.

"Дошла сам ја к теби, пошто ти нећеш к мени", рекла је и села за сто. Францка се зачудила, била је радосна и било јој је незгодно у исто време. Дечаци су били у школи, мала Францка се играла на поду и побегла је у угао кад је угледала туђу жену Михов је седео за столом поред прозора, осврнуо се искоса и обузела га је нада да ће добити новаца за ракију. Био је поправио учитељу зимски капут, али учитељ није плаћао.

Мајка је дала новаца и Фрнцка је пошла да што скува, а Михов се упутио у ракиџиницу...

Дан је прошао весело; мајка се бојала дугога пута, била је уморна и остала је да преноћи код Михових. Муж се вратио доцкан, тетурао се док се скидао и спавао је стојећи, још пре него што је легао у постељу. Мајка и Францка, међутим, нису заспале до касно у ноћ, разговарале су и уколико је све бивало тамније и тише, утолико је њима било мекше и блаже на срцу, и говориле су као што људи говоре само ноћу и кад у њиховим душама нема нимало зла.

Мајка је причала како Францка нема оца — тек што је дошла на свет, он је отишао и никада се више није вратио, није марио ни за њу, ни за дете. То је било у Љубљани, а мало после тога мајка се удала за једног доброг, нешто болешљивог човека, који је ускоро умро, неколико година после тога, кад су се преселили на Лешевје. Мајка је проклињала онога који ју је оставио саму, проклињала га и волела га као што није волела никога другог на свету. Људи су јој рекли да се оженио и тада је угаснула њена љубав — дуго времена је мислила како да му се прикраде и да га ножем расече по образу, како га ниједна друга не би више волела... Мрзела је исто тако и Францку, дете, које је било сасвим плашљиво и збуњено, јер никада није сазнало шта је то љубав и јер никада није било никога који би га макар кад помиловао. И сенка те мржње наткриљавала је цео њен живот — зато је њен пут био тако трновит и пун боли, било јој је записано на рођењу да ће ићи и да неће приспети никуда... Францка је дрхтала док је слушала те речи; сама је знала да иде страшним путем, да чезне и да посрће и да неће стићи никада, да никада неће бити краја. Засветлело се за тренутак и видела је пред собом сав свој живот, видела је прошлост и будућност. Видела је како трчи, мала и слабашна, за колима која јој измичу непрестано; она трчи крвавих ногу — али никада да достигне кола... Погледала је на децу која су спавала на поду и обузео ју је силан страх — дошло јој је да скочи доле и да их брани, онако мале и слабашне какви су били; приближавало им се нешто велико, црно — будућност. Тако јој је гледало у лице проклетство живота, бескрајни трновити пут; уплашила се и погнула, али се није срушила; мала и слабашна, бранила се уморним рукама, ноге су јој клецале, али су корачале даље; у том часу јасно је видела велики крст, али га је узела на раме... Заспала је пред саму зору и пробудила се ускоро. Мајка је кренула пешице кући и Францка ју је отпратила до наврх кланца... Био је мраз, снег је био покривен танком леденом кором, која је шкрипала и ломила се под ногама.

Пошто се поздравила с мајком, Францка се упутила у варошицу. Отишла је госпођи код које је у своје време шила рубље; али госпођа, богата и шкрта жена, није имала да јој да никаквог посла, рекла јој је да дође пред празнике. Францка се није одмах вратила на кланац, пошла је даље кроз варошицу, лепим друмом, поред лепих кућа. Кад је наишла поред школе, учинило јој се да чује сина, који је говорио танким гласом. Мало је застала и било јој је слатко на срцу. Затим је стигла до куће у којој је кројач продавао готова одела; ишла је другом страном улице и гледала у земљу. Кројач је стајао на прагу пред затвореним вратима; имао је капут с крагном од крзна, а на глави црну шубару. Био је већ врло дебео, његово угојено лице било је весело и задовољно, нос је био мало црвен од хладноће и од вина.

"Добар дан, Миховка, па како сте?" повикао је преко улице.

"Слабо!" одговорила је Францка и хтела да продужи; било ју је срамота због закрпљене избледеле мараме и поцепаних ципела.

"Шта ради ваш муж?" питао је кројач озбиљним гласом, а и лице му није више било насмејано.

"Спава."

"Реците му да дође да ради код мене, ако хоће... нек дође да упита данас или сутра. Може радити и код куће и плаћам добро... нека само дође!"

Францка се зачудила, погледала му је право у лице и видела да се више не смеје пакосно.

"Не знам хоће ли доћи, рећи ћу му."

Пожурила је кући, али кад је ушла у собу, није се усуђивала да проговори. Михов је седео за столом и читао. Очи су му у последње време биле ослабиле, биле су мутне и по крајевима црвене; зато је носио наочаре и кад је тако седео, погрбљен, сув, с великим наочарима у црном оквиру, личио је сасвим на оца; већ је имао и ћелу, а чело, пуно бора као да је ножем исечено, било је врло високо.

"Тоне!"

Подигао је главу и није му било право што га прекида.

"Малопре сам била доле, у варошици, код Мајерице... нема никаквог посла..."

"Зашто ми то прича?" мислио је у себи и продужио да чита. "Ако га она нема, немам га ни ја."

Францка је у неприлици пошла из собе у кухињу. "Неће да иде", размишљала је у себи натенане и у тој мисли било је много срџбе на њега. "Зашто да не иде? Сви бисмо имали хлеба, нестало би брига... Што је било, било је, тако је ваљда морало бити. Сад је друкчији живот, друкчије треба и мислити..."

После ручка одлучила се да му каже. Михов је седео за малим столом поред прозора и хтео да стави наочаре да чита. Францка му је пришла и ставила му руку на раме.

"Тоне, пре подне, док сам ишла преко варошице, зауставио ме кројач и рекао..."

Михов је почео да дрхти и ставио је наочаре на сто.

"Шта имаш да говориш с њим? Шта он има да говори с тобом?"

"Размисли, Тоне, тако се не може даље... деца се не смеју даље злопатити сада када иду у школу..."

Михову је било неподношљиво, долазило му је да побегне и горак гнев му је испунио груди.

"Шта ми замераш? Јесам ли ја крив? Нађи ми посла па ћу да радим."

"Кројач је рекао да би ти дао посла само да одеш..."

Михов је пребледео од љутине и није могао одмах одговорити. Дрхтао је и замуцкивао, напослетку је стао викати да се Францка са страхом уклонила.

"Код њега да радим? И ти си рекла да ћу доћи, а, да ћу свакако доћи... ти немаш стида, немаш части... О, ти си му се поклонила, њему, неваљалцу: доћи ће ускоро; још данас, још истог часа, и пољубиће вас у руку, пошто сте тако милосрдни и љубазни... И он се смејао, неваљалац, неваљалац, неваљалац!..."

Корачао је по соби љутит, погнут, изобличеног лица, затим је узео шешир и изашао и није га било до ноћи. Кад се вратио, био је пијан, пио је на вересију; у ракиџиници је имао кредита до пет банки.

Док се свлачио, гледао је по соби закрвављеним очима и почео да говори храпавим гласом и тешким, отежалим језиком. Говорио је до доцкан у ноћ, још и пошто је легао, и кад је већ био у полусну, Францка му је одговарала бојажљиво, па је напослетку умукла.

"Опљачкао ме је, покрао, а сад би хтео да ми дадне милостињу; да му шијем чакшире од чоје за двадесет крајцара, ја који сам шио за господу онда кад је он био просјак... пропалица! Ти немаш поноса; кад би имала у себи имало стида, ти би му пљунула у лице... Још ти се и добро чинило што је говорио с тобом, тако дебео господин... неваљалац... Писаћу му ја... о, ја сам му већ писао да је он за мене као црв на путу... да никада не мисли да се можда злопатим и да ми што треба од њега. Баш ништа ми не треба, још ће он сам страдати, пре него ја... пропалица!..."

У пијанству, у полусну, чинило му се уистину да му је писао и био је радостан што му је написао тако значајно нисмо.

"Ја се нисам никада злопатио, па и нећу... поштено се прехрањујем... поштено прехрањујем своју породицу..."

Љутило га је што му Францка не одговара, што му не потврђује.

"Да ли вас поштено прехрањујем или не?"

"Поштено", одговорила је Францка.

"Сад иде мало незгодно, али ће ускоро све бити друкчије. Живот се непрестано мења и ако је данас слабо, сутра ће бити боље... Ја имам своје идеје, ти не знаш какве. Још ће нам се догодити нешто значајно... знаш ли да су Храстару узели кућу у залогу? Трговина дрветом је као лутрија... и тако су му узели кућу. Лепа кућа, леп врт, шест хиљада форината... ја мислим да ћу је купити... Овде људи мисле да је то неки новац, шест хиљада форината... није то ништа... читао сам да у Америци постоји неки човек који има хиљаду ми-ли-о-на...

Реч "милиона" изговорио је полако, озбиљним и пуним поштовања гласом, заспао је и понављао у сну: "Хиљаду ми-ли-о-на..."

Ујутру је био мало болестан, пљуцкао је непрекидно, обузеле су га биле туга и очајање. Његове мисли већ дуго времена нису биле јасне, а сад се потпуно мешала стварност са маштањем и он није могао више тачно да разликује једно од другога. Сетио се прошлога дана и опет га је спопао гнев. У исто време осетио је неко неповерење према својој жени и први пут ју је погледао попреко, непријатељским погледом. У њему се родила мисао, која је расла и која се напослетку претворила у чврсто уверење. "Она је крива!" мислио је у себи и погледао на њу непријатељским погледом. Натоварио је био на себе бреме које је било сувише тешко да би га могао носити и зато се срушио под њиме, срушио се у ту смрдљиву јаму страдања и сиромаштва и прљавих брига. Свега тога пре није било. Пре је живео међу господом, био је одборник читалачког друштва, говорио свечане говоре и пио вино. Али дошла је она — и нестало је све као пресечено. Натоварила му се, напртила му чопор деце: "На, храни их!" — Тако је почео тај живот, онда је донела у кућу глад и сиромаштину, радости је нестало. А како је и не би нестало кад она стално гледа као да је неко стеже за врат, не насмеје се никада, иде по соби као сенка... И сад хоће да му узме још и част, стоји пред њиме с уплаканим очима и тера га да клекне пред ноге неваљалцу који га је покрао...

Што је дуже мислио, то је са све већим задовољством западао у срџбу и у горка пребацивања; било му је слатко што је могао да мрзи и да некога окривљује.

Застао је на средини собе и погледао у њу.

"Што правиш такво лице? Шта ти је ко учинио? Или ме ненавидиш због ракије?"

Францка се уплашила од тога неочекиваног пакосног питања, још никада тако није говорио, а ни његово лице никада није било тако злобно.

"Ништа ми ниси учинио, али зашто да се смејем?"

Продужавао је оштрим гласом, тако да јој се то забадало у срце као нож, јер није знала шта се десило ни шта му је учинила да се љути на њу. Више му није одговарала, али су је сузе пекле у очима.

"Само никад немој да мислиш да сам твој слуга ако покаткад узмем од тебе коју крајцару... И ја зарадим каткад понешто — па куд се то дева? Куд су оне три форинте које је послао учитељ оне недеље? Куд су се деле?"

Стао је пред њу, с рукама прекрштеним на грудима.

"Једну си узео ти", одговорила је Францка, "а са другим двема смо живели недељу дана."

"Ето, живели сте, дакле, недељу дана с мојим новцем, дакле, не храните ме џабе, а? Жао ти је сигурно за ту форинту што сам узео. Нећу ваљда седети по цео дан крај пећи, нисам дете... Ти би рада да се јавим томе неваљалцу и да му кулучим за осамдесет крајцара дневно. Али ја то нећу урадити, никада, никада, макар сви поцркали!"

Викао је и млатарао рукама, ишао је крутим корацима по соби, заустављао се пред Францком с времена на време, жељан одговора, и опет продужавао да иде по соби. Кад се заморио, срџба му се полако претварала у детињску и плачљиву тугу. Уздисао је гласно и жалио се да га сви презиру и мрзе, да је он предобар и сувише милостивог срца човек и да је зато натоварио себи на леђа тај проклети... проклети живот.

"Кад не би било тебе, кад не би било деце, ја се данас не бих мучио... чак бих нашао невесту која би ми донела у кућу нешто друго, а не само своје закрпе..."

Францку су те речи погодиле, заплакала је и изашла из собе. Дечаци, који су били дошли из школе, пошли су за мајком у кухињу, а муж се упутио у ракиџиницу.

Михов је једва био свестан због чега се у њему родила наједанпут тако дубока мржња према жени. Оног дана кад га је молила да иде да ради "код оног неваљалца", она га је изненада и на силу пробудила из снова, из леног пијанства, у коме се сасвим добро осећао. "Ради, Михове!" узвикнула је. "Имаш децу и жену, а ти луњаш, читаш романе, трошиш за ракију последњу крајцару... Ради, Михове, деца се муче, а то су твоја деца! Ради, Михове, жена просјачи за тебе, а ти пропијаш ту испросјачену крајцару! Ради, Михове, понизи се пред тим неваљалцем који те је покрао!"

Михов је у дну срца признавао да жена има право и зато ју је мрзео. Чуо је непрекидно њене речи, које је она казала очима: "Понизи се, деце ради се понизи" и одговарао је гласно, одговарао је оним мислима за које му се чинило да гледају из њених очију, сам себи је давао одговор и правдао се разљућен и сав устрептао, док је у њему шапутало: "Има право, понизи се; жена проси за тебе и твоја деца се злопате!"

Код куће није могао више живети, отворио би књигу, ставио наочари, али читати није могао. Кад би жена ушла у собу, тргнуо би се и било му је као да му жена пребацује ћутећи, као да гледа на њега с прекорним погледом, и бацио би књигу у крај.

"Немој никада да ме гледаш тако!" узвикнуо је. "Или мислиш да ми је пријатно — више бих волео да радим него да читам!"

Прекори су допирали и у снове, у роман, допирале су бриге, и усред лепих мисли хватало га је за прса, потресало га:

"Михове, жена просјачи за тебе!"

И с пакошћу је погледао на жену, која је ћутећи седела за столом и крпила деци одело.

"И ја сам тебе издржавао исто тако, и ја сам радио за тебе! Била узети некога другога, ако си мислила да носиш шешир."

Францки је живот сад био страшнији него пре кад је муж седео мирно за столом и читао или одлазио у ракиџиницу, тихо, скоро срамежљиво: раније никада није изговорио љутиту реч, говорили су мало, али су говорили пријатељски, а каткад је причао приче као дете. Сад се променио — био је осоран и злобан, а Францка није била свесна шта је згрешила. Није се усуђивала да му погледа у лице да га не би њен поглед увредио, и стискала је зубе да јој не би наврле сузе у очи, јер он није волео сузе. Била је плашљива и немирна, и сећала се давне младости и оне уклете куће у којој је служила злобну стару жену и у којој је ишла на врховима прстију, погнута и са страхом, по тамном ходнику, по великим собама, где никада сунце није завирило...

Михов се одомаћио у ракиџиници; кад није имао новаца, седео је читаве сате уз једну једину чашицу. Ракиџиница, ниска, тамна и прљава, била је пријатно задимљена; друштво је седело за округлим столом близу пећи; били су то све сами пријатељи, који су до танчина познавали један другога, иако по мислима и карактерима нису били много слични. Говорили су с неким презирањем о догађајима у варошици, и о оном што се дешавало код господе и код људи који су имали свакога дана цео хлеб на столу. Једино писар није изговарао никакву омаловажавајућу реч, одмахивао је главом и противио се достојним и мирним речима, док су други збијали шале. Скоро сваке године је долазио у друштво нов човек; у почетку се осећао помало као странац и није умео добро да уђе у начин њихових разговора; још увек се љутио, још увек је грдио и јадао се; али постепено се привикавао на друштво и на ракију, смиривао се, а онај који није имао жене ишао је прљав и поцепан и опијао се сваке вечери као и други. Врата су се затворила за њим, живот га је избацио преко прага, остајао је одбачен и није више мислио како би назад.

Михов се смирио само на изглед, а у срцу га је глодало, глава му је била пуна мучних мисли. И њега је живот био избацио преко прага; био је сувише слаб да би могао устати и ослонити се на ноге и вратити се, макар да и десет пута падне на колена — али није био толико слаб да не би желео назад, да не би чежњивим очима гледао кроз кључаоницу на други свет, где су људи срећни и где пију вино, возе се у кочијама и расипају око себе богатство. Кад је имао осамнаест година, ишао је на пут и сад се нејасно сећа, као лепих снова, лепоте и богатства великих вароши; било му је као да је тада сам уживао ту лепоту и као да је све то богатство било у исто време и његово. Сад је над његовим сновима лежала црна сенка, велика брига, али зато су ти снови били лепши за време оних кратких часова кад им се потпуно предавао.

Од оне вечери откад је почео мрзети своју жену и откад је осетио да се истовремено и боји ње, откад се почео стидети кад дође кући пијан и деца се сакрију пред њим те га из угла гледају разрогаченим, радозналим и плашљивим очима; откад је увидео да нема више куће, пробудила се у њему мисао, полуозбиљна, полусањалачка, која га више није напуштала, тако да се заљубио у њу и није је поверавао никоме. Мисао да побегне, да остави жену и децу и да побегне; откад није имао куће, пробудио се у њему путник, онај путник који живи у свим слабићима, у свим сањалицама и у свим несрећним људима. Сам; сасвим сам, сасвим безбрижан и слободан тамо у пространом свету — само да испружи руке и да захвати пуне прегршти богатства. Каткада, кад је био код куће, мислио је трезвеније о путовању. Размишљао је на коју би страну кренуо и како би почео нов живот. "Е, посла ћу наћи свуда!" одговарао је сам себи, и тек што би одговорио, снови би му одлепршали горе у маглене висине.

Зима је прошла, снег по брду је копнео и путем низа страну снежаница је отицала у долину. Михов је био болестан од чежње. Пробудио се једном доцкан ноћу и видео жену како седи за столом и шије.

"Шта радиш, Францка? Зар није већ доцкан?"

"Један сат; шијем за Мајерицу, ујутру треба да јој однесем."

Михов је мало поћутао, а затим се исправио у постељи.

"Францка!"

Погледала је за тренутак према постељи и продужила да шије. Очи су јој гледале мутно; била је уморна, сасвим отупелих мисли; упола је спавала и шила, једва је чула његов глас.

"Францка, ја идем у свет!"

Изговорио је те речи чудним гласом, упола молећи, упола непријатељски. Она се тргла и пробудила, руке су јој клонуле у крило.

"Одлазим у свет, Францка! Ко би живео тако? Ја не могу — отићи ћу или ћу се обесити. Ето, ти радиш за мене, зато да бих ја могао пити ракију; и деца се пате и плаше се мене зато што нисам више њихов отац... Ја не могу тако, Францка, отићи ћу некуда у свет."

Чекао је одговор, али Францка није одговарала.

"Свет је велики, посла ћу наћи свуда. Слаћу ти месечно, Францка... тамо у свету зарада је сасвим друкчија. И кад се добро сместим, доћи ћете за мном, ти и деца... Овде ћемо пропасти сви заједно, Францка; грех је овде живети, исто као кад би човек видео смрт па не би побегао..."

"Ако мислиш да ће тако бити добро, иди!" одговорила је Францка дубоким, тихим гласом. Михов је ускоро заспао у лепим сновима, Францка је плакала до дуго у ноћ. Пре него што је пошла да легне, узела је светиљку и осветлила његово лице. Стајала је поред постеље и сузе су капале на покривач. Сећала се оних вечери кад су стајали испод кестенова и говорили о лепој будућности која стоји пред њима. Његово лице је сада било прилично остарело, све избраздано, а чело је било пуно бора; само усне су се једва приметно осмехивале испод ретких бркова.

"Отићи ће у свет и никад се више неће вратити!" синуло јој је кроз памет. Није му бранила — видела је у његовим очима силну чежњу и страх да му не каже: "Овде имаш децу — шта ће бити с децом?" Није му бранила, али јој је крварило у срцу: "Отићи ће у свет и никад се више неће вратити!"... Осетила је дубоки бол саосећања, жао јој га је било и уплашила се за њега. "Шта ће бити с њиме тамо у туђем свету кад је тако неспретан, и пргав, и плаховит, и кад се не уме окренути, сиромах... Ћушкаће га, избацити напоље и тако ће се изгубити и умрети сам и без икога ко би га могао утешити. Умреће негде покрај пута и свет ће пролазити и ћушкати га..."

Стајала је поред постеље, са светиљком у руци, и сузе су јој капале на покривач.

Ујутру му је пре него што је отишао у ракиџиницу, рекла:

"Остани, Тоне, није баш тако рђаво, није потребно да се ти бринеш... Радићу ја док ти не нађеш посао... Нећемо се злопатити..."

Он се уплашио — ето, већ му је препречавала пут: "Не иди!" — и одговорио је осорно:

"Ти ћеш радити? Ја не волим да ко ради за мене. Још нисам тако стар и изнемогао... Идем, Францка, биће боље за све нас, а и за тебе и за децу. Идем!"

Францка му није више бранила — гледала је како дрхти од немира и чежње; бојала се за њега и љубав се будила у срцу...

Отишла је код мајке по новац за пут и Михов се данима праштао у ракиџиници. То су били славни дани; цело друштво је учествовало у Миховљевим плановима и намерама и претресали су их с великом озбиљношћу. Михов је плаћао последње вечери и дирљиво пријатељство владало је међу свим члановима друштва. Сви они који су се већ потпуно помирили са судбином и који су се били привикли на сиромаштво дивили су се Михову, али му нико није завидео и никоме није падало на памет да пожели да иде с њим. Необријана, уска, упала лица нагињала су се преко стола и гледала озбиљно и замишљено; разговор је у почетку био тих и миран, нешто свечано лежало је у ваздуху. Писар је имао црну кравату, коју је носио само недељним даном — пре је имао за такве прилике лепу црвену кравату, али ју је оставио у ковчег откад су црвене кравате почели да носе социјалистички кожари и циглари у варошици. Осећао се тога часа као да је отац Михову и давао му је добре савете како да живи у свету, како да не западне у рђаво друштво; јер је тамо раднички свет подивљао и није више покоран својим господарима и господи. Отуда и долази сва сиромаштина, јер људи желе да живе друкчије него што им је суђено. "Покажите ми незадовољног човека који је нешто постигао."

Обућар је доказивао да су људи незадовољни баш зато што нису ништа постигли и што желе да нешто постигну.

"Нису због тога незадовољни!" противио се писар. "Њихово незадовољство то је чиста завидљивост, дакле, грех. Они не гледају своју сиромаштину, они гледају богатство других. Ако би и други исто тако били сиромаси, њима би онда било право и не би били незадовољни... Човек мора живети онако како му је суђено — птица у ваздуху, риба у води, обрнуто не може бити. Само оданошћу и понизношћу може се нешто постићи, треба се покорити господарима и треба служити онако као што је ред."

"А шта сте ви постигли оданошћу и понизношћу?" питао га је обућар.

Писар му је мирно одговорио: "Шта сте ви, пријатељу, постигли тиме што сте отишли и заболи нож човеку у леђа?"

Обућар је праснуо у смех: "Постигао сам то да ми је данас лако на срцу, и то утолико лакше што је онај неваљалац још и данас блед и болешљив и што се крије кад год ме сретне. А постигао сам и то да сам ја господин, а ви сте слуга. Ако наиђе судија, погледа ме и наљути се зато што га не поздравим, а вас чак и не погледа иако му се до земље поклоните!"

Писар је поцрвенео: "Како, да ме не погледа?"

"Не погледа вас зато што сте слуга: уколико је слуга више слуга, утолико је господар више господар."

"А зашто, онда, не идете доле у социјалисте?" питао га је сељак који је био дошао у њихово друштво тек пре кратког времена, пошто му је цркла крава и пошто су му мало затим продали на лицитацији његов кућерак.

"То су сувише досадни људи", одговорио је обућар. "Носе црвене кравате, то је сва њихова револуција. Разговарао сам с једним од њих — све су то плашљивци, мекушци. Дао бих им бројанице у руке и послао их на мајске побожности.^[3]

Михов је позвао жену; она је дошла, али није остала дуго; било ју је помало страх од тога друштва, видела је да је Михов већ пијан, али се није усуђивала да му рече да иде кући. Она је отишла, а Михов је остао. Кад је пијанство све њих обузело, срца су се раскравила и Михову су се оросиле очи. "Можда се нећемо видети никада више, пријатељи" говорио је он. "Али нећу заборавити ни вас кад ми буде добро ишло и кад будем имао свега довољно... И за тебе ћу се побринути", нагнуо се обућару преко стола и куцнуо се с њим тако да се ракија просула, "и за тебе ћу се побринути и наћи ћу ти добру службу, па да дођеш за мном..."

И обућар је био ганут, али је гледао озбиљно. "Ништа не брини за мене, пријатељу... нека те прати само оно што је најбоље! Али кад будеш лежао у јарку и кад будеш умирао без пријатеља, тада се сети да ти нисам саветовао да идеш."

Михов се осмехнуо, али су га обућареве речи чудно дирнуле; ускоро је заборавио на њих, али их се сетио опет после дугог времена и тада је постао свестан да је обућарево лице било озбиљно и да се није шалио.

Док се са друштвом на улици поздрављао, Михов се тетурао, те га је обућар држао испод руке и отпратио до уласка у кућу. Михов се био сасвим разнежио, свега га је била обузела слатка растуженост; тражио је пријатељеве руке и говорио тромим језиком да се једва разумевало шта каже.

"Ја имам децу код куће, пријатељу, троје малене невине дечице... не заборави на њих, пријатељу,... предајем ти их... Бог зна шта се може десити са мном... све је у божјим рукама..."

Плакао је пред вратима, а обућар га је тешио. "Иди да спаваш, сутра рано мораш на пут... Шта да ти се деси? Баш да погинеш... Не брини за децу; добро ће им ићи ако се нису уметнули на оца... Иди да спаваш, пријатељу!"

Ујутру се Михов припремао за одлазак. Био је сав узнемирен и љутит, глава га је болела. Спремио је одело, колико га је имао, рубље и прибор за шивење, али сандук није био препуњен, а ни много тежак. После тога је ишао по соби, журило му се, био је рад да већ пође. Жена је кувала доручак, деца су се пробудила и гледала зачуђено. После доручка Михов се поздравио с децом; то је обавио брзо; само старији, осмогодишњи дечко је плакао и трчао за оцем и за мајком путем, докле га нису отерали натраг.

Био је леп дан, сунце је већ излазило и кровови у варошици су се светлели. Францка је носила сандук; уз пут су говорили мало. Његово лице било је замишљено, гледао је немирно — у последњем часу пробудила му се у срцу тиха зебња: сада кад је учинио оно о чему је сањао тако слатко, уплашио се и дошло му је било да се врати. Францка се плашила да не заплаче, зато се није усуђивала да проговори. Тако су ишли ћутећи путем, а затим уском стазом низ брег ка железничкој станици, која се светлела издалека.

Било је још рано кад су стигли; сели су на клупу испод гранатог кестена, који је био већ скоро сав у цвету.

"Зар мораш, Тоне?"

"Морам!" одговорио је Михов тако тихо као да је био готов да устане и да се врати с њом, само кад би га узела за руку.

Кестен је зашумео и велики мирисни цвет пао је међу њих на клупу; осећали су обоје како је било некада, и нису могли проговорити.

Зазвонило је, у даљини се чуо звиждук воза. Михов се тргао и устао. Перон је био скоро празан, неколико људи је чекало воз који се већ појављивао иза окуке.

"Па збогом, Тоне!" зацвилила је Францка и пружила му руку.

Он је гледао тупо, лице му је било сасвим сиво и упало.

"Збогом, Францка!" одговорио је и хтео да настави: "Старај се о деци!" али га је стегло у грлу, једва ју је и погледао, пошао је к возу и спотакао се о сандук, који је закачио коленом... Засвирало је и воз се почео мицати даље.

Францка је трчала дуж перона, до живе ограде и дуж ограде по насутом камењу. Бледо лице је погледало кроз прозор, воз се сакрио иза окуке, само се још сив облак ваљао над пругом, пео се и нестајао. Францка је застала поред ограде, заклонила лице кецељом и заплакала.

Тако је отишао и изгубио се и није га видела никада више.

***