Тоне Селишкар

Дружина Сињи галеб

На западном делу Галебовог острва, заклоњено каменитим обронком уског залива, испод самог голог брда, лежи рибарско село. Мале, беле кућице тискају се једна уз другу; уски пролази између кућа воде на тесну улицу, као да је цело село једно једино домаћинство. Па ипак, ту је живело осам рибарских породица. Мало пристаниште са заштитним насипом, молом, заклањало је осам рибарских лађица које су се ту, у заветрини, мирно одмарале на глаткој површини мора; неколико чамаца се љуљушкало на другој страни обронка, где се уздизала бела црквица под којом је, у подножју обронка, било гробље.

На јужној падини каменитог брда жене су тог часа окопавале оно мало винограда; маслиново дрвеће, тамнозеленом бојом свога лишћа, красило је чудесно леп кршевити крај, преко кога бура извија своју страшну песму. Бадемово дрвеће црвенело се од ружичастог цвета, а с врха брда, голог и збрисаног од љутог камена, пружао се поглед на суседна острва и даље на морску пучину.

Полако, полако, залазило је сунце. Када је последњи део небеске лопте зашао за море, оно потамне; сиња боја воде прелазила је све више у затвореноплаву, док није вечерњи мрак обухватио у свој нежни загрљај сву бескрајну морску пучину, кршевита брда, села, рибарске лађице, маслине и бадеме у цвету.

Звук звона са звоника, који се једва приметно уздизао изнад крова цркве, одјекну по целом заливу; жене у винограду обрисаше зној са чела забацише мотике на раме и, певајући, силажаху ка селу. Доле, на обали, певала су деца; неколико људи седело је на молу, пушило и разговарало. Кад чуше звоно, скидоше капе и заћуташе.

Из кућа пријатно замириса на рибу пржену на зејтину и жгањце, те се људи одмах дигоше и нестадоше у пролазима између кућа. Деце више нигде није било. Потпуна тишина завлада у рибарском гнезду; звезде заблисташе, а пријатна и угодна топлина пролећне ноћи спусти се на насеље.

На оној страни где је гробље дизала се сасвим издвојено кућа од камена. Прича се да је она прва подигнута кућа у насељу, да је стара, врло стара, те је почела већ и да се руши, димњак тек што се није сурвао. Стајала је над самим морем. Уске степенице, уклесане у стењу, спуштале су се до обале.

У тој упола срушеној кући станује Иво. Дечак, леп, млад дечак, који се родио ту пре дванаест година; мати му је умрла убрзо пошто су рибари прогнали из насеља његовог оца.

Али зашто су, за име света, прогнали његовог оца?...

Ех, био је то особењак нарочите врсте! Своју је младост проћердао с оне стране Океана, можда у Бразилу; пропутовао је, прошао и препловио пола света. Онда се изненада појавио и звецкао је парама. Довео је и црнокосу, лепу жену. Купио је ону страћару и почео да живи.

А доле, међу рибарима, често је говорио:

- Тај ваш рад мало вреди, не исплати се труд – тврдио је непрестано.

- А како би било боље? – питали су га.

Разумљиво је што су били радознали и љубопитљиви. Та њихов је живот заиста био мучан, мучнији није могао бити.

Бразилац им је разлагао:

– Овако и овако, људи божји! Погледајте само око себе! Ено тамо стоје ваше морске карлице: "Света Барбара", "Свети Јуст", "Морска звезда", "Свети Петар"... Сваки своју рибарску лађицу, сваки за себе! Ваше су мреже продрте вреће. А према томе, наравно, и ловина: данас ништа, сутра мало – а много никада! И ваше жене, браћо моја, сасушиле су се од немаштине као вејке. Деца су вам више гладна него сита. А ми шта смо ловили тамо, е, ех!

Рибари су га, дакако, нетремице гледали, размишљали, гледали испод ока своје рибарске лађице, кришом погледали своје жене и босоногу децу. А стари Јуст, најстарији рибар, гунђа:

- Ама, слушај ти, немој ти мислити да смо ми неке будале! Знамо и ми како се лови. Треба ти, на прилику, такве и веће рибарске лађе, па боље и повеће мреже... А ми ти, сваки од нас, немамо те тешке паре. Сви заједно, е још би...

- Та ти је на месту, стари! – пресече га Бразилац. – Сви заједно! Да, сви скупа! Заједно живите, заједно умирете – а зашто онда не бисте и заједно радили? Улажем све што имам! Набавимо моторну лађу; бацићемо у море мреже дуге и по две стотине метара; пловићемо на отворено море да ловимо. Тамо има морских риба и којечега другог и напретек. У заједници радити – заједно и уживати. Да, тачно си рекао, стари!

И, одушевили се они. И саветовали су се, и нагађали, све док нису сакупили новац. И Бразилца су послали у велики град да купи лађу. Чекали су га недељу дана, чекали две, а вратио се тек при крају треће: сав скрушен, блед, очајан. И, кад су се окупили око њега доле на пристаништу, сви у нестрпљивом очекивању, пао је на колена, ударио челом о земљу, заплакао као дете и зајецао:

- Људи божји, пријатељи, браћо, убијте ме! Све сам упропастио!

Лако можемо замислити сву срџбу и разјареност преварених рибара. Та међу њима их је било који су продали своју рибарску лађицу – у нади да ће им потом бити боље и лепше. А сада су доведени до просјачког штапа.

Бацили су се на њега, жене су сакупљале камење да га каменују. И убили би га да га није спасао стари Јуст. Али су га ипак прогнали из насеља. Дали су му само толико времена да се опрости са женом, а затим су га, пребијеног и претученог, убацили у Јустову рибарску лађицу и запретили му смрћу – ако би се икад вратио. Отада га никако више нису видели.

Стишала се срџба рибара, али се није угасила. Јер, иако је Иво био сироче и, истину говорећи, невин дечак који никоме ништа није учинио нажао, а после мајчине смрти растао готово дивље, ипак је осетио сву зловољу рибара. Био је готово одстрањен из насеља, и да није било самилосних жена и старог Јуста – угинуо би као слабашно младунче коме су ловци убили мајку хранитељку.

И растао је, тако осамљен, веома смеон и срчан. Живео је у својој упола порушеној кући како је знао и умео. Ловио је рибу крај обале, чувао је овце кад је за то било време: лети се хранио смоквама, бресквама и грожђем, а зими се нашло што код добрих људи, па и некакав искрпљен хаљетак који би навукли на њега. Када је беснела бура, а оштар мраз пробијао до костију, узимао би га под кров стари Јуст, сада већ веома остарео и сав оседео.

Стари Јуст није никога мрзео. Чак ни Бразилца. Па и сад, под старе дане, често је мислио у себи: "Замисао је била добра! Несрећа га спречила, бог му био у помоћи, намамила га на картање и страст га је упропастила. О, кад би се само замисао остварила!"

А Иво је ишао с осталом децом преко стрмог брда у школу, удаљену два часа. И научио је да чита и пише. Уз пут су по камењару ловили и убијали змије и скорпије и претраживали све што се могло нањушити, као што то већ раде деца у целом свету.

Растао је Иво као жилава биљка међу камењем. Од своје мајке наследио је лепо, доста црмпурасто лице. Бујна, црна и валовита коса сама од себе се забацивала уназад. Кад се смејао, показивали су се лепи, бели, јаки зуби. А доле, на обали, када је стајао са оствама у руци, поглед му је био миран, прикован, истрајан, и чим би угледао рибу, муњевито, као мисао, сунуле би му остве из руку. Целу обалу, дуж читавог острва, познавао је као своју кућу. Знао је за подводно стење где је било највише укусних шкољки; знао је и све плићаке где је било много малих и брзих сребрница; тачно је знао навике све морске живежи. Он је чак постављао замке за галебове који су се јатомице гнездили у шкрапама стења крај обале.

Првих пролећних дана постајао је узнемирен. Тих дана је избегавао друштво, шврљао је између стења крај обале. У мислима је блудео по непознатим крајевима, путовао туда с оцем, кога је знао по ономе што му је причао стари Јуст. Сео би под расцветани бадем крај мајчиног гроба, заносио се причама о гусарима, о Колумбу, и ко зна на шта је све мислио.

Тамо доле насеље му је изгледало као тесно гнездо у коме нема шта више да се ради. Његови другови имају своју родбину, плове на старим рибарским лађицама у риболов са очевима, браћом. Само он као да не спада међу њих. И све га је то гонило на море, у свет, куд било. Овде је крш и једнолик живот, а тамо, мислио је, тамо је прави живот, па догађаји, па чудни доживљаји.

Када се тако једном пожалио старом Јусту, старац му рече:

- Море, мани такве мисли о свету! Бићеш рибар као што сам и ја и као што су били моји преци, а биће и потомци. Истина, мучан ти је тај наш живот, да те бог сачува. Сваког часа може те море прогутати, али, ето, ипак се живи! Погледај ме: дочекао сам седамдесет година. А шта сам ти све доживео! Тако ћеш и ти. Причекај још мало, онда ћеш засукати рукаве и доживети што ти је суђено.

Мргодан је био Иво тих дана. Волео је старог Јуста, јер је он био једини човек који није прекоревао његовог оца.

- А, слушај, и твој је отац био у свету. У Бразилу. Па какав му је био крај, јаднику!

Да, тај његов отац! Код куће има некаква књига све сами путописи са сликама. А Иво је изнесе пред кућу и гледа, гледа... Пред њим море, глатко, прозирно, само да се навезе и плови, плови. Кад мисли на оца и његов несрећни крај, мисли су му црне. Ужасно му је тешко, јер га није ни знао. Ето, не може ни да замисли његов лик, а за њега, његов је отац био јунак! Куд је све ишао! И шта је све хтео да учини! Чудан човек. Да ли је жив? Можда је умро?...

Звезде су блистале на небу, море је тихо ударало о обалу. У мраку напипа постељу у соби, пружи се и заспа мислећи на изгубљеног оца. Поветарац са запада њихао је разваљена прозорска крила, која су непрестано лупкала о зид.

Баш тај ветар је надимао мало једро рибарске лађице која је полако, нечујно као дух, пловила кроз ноћ. На рту суседног острва палила се и гасила светлост на светионику. О прамац самотне рибарске лађице ударали су мали таласи са шумним пљускетањем. Ноћ је била мирна, доста јасна, али ипак довољно тамна; кадикад би једро ударило о јарбол.

На задњем делу рибарске лађице, крај крме, седео је бродар. Његове очи су продирале кроз таму; гледао је према видику, и кад је спазио црне обрисе острва, подвезао је једро, причврстио крму, стао на прамац и погледом обухватио све јасније облике острвске обале. Тешко се кретао, сви покрети били су му уморни; и сама рибарска лађица некако плови по таласастој површини мора као путник изнурен до смрти.

По правцу рибарске лађице видело се да је у великом луку заобишла залив, скренула ка западној обали и да сад плови дуж острва. Опрезно и обазриво, као кријумчар, прикрада се рибарска лађица према стењу под Ивином кућом. Кућа се сад јасно оцртава у тами. Насеље је заклоњено кршевитим брдом.

Са скупљеним једром уплови рибарска лађица у плићак и доњи део прамца шкрипну по песку. Тад се заустави. Још се њиха; бродар прикупи платно једра, свеза га, скиде; затим седе на руб, наслони главу на руке, а тело му све дршће.

Потом се саже под клупу, потражи светиљку и запали је. Кад се распламса стењак, осветли му се лице. Старац је. Седа кратка брада по морнарски поткраћена; образи упали; очи измучене, болне. Руке му се тресу. Једва корача и одмара се на свакој каменој степеници. Хвата се за срце, наслања се на стење и с тешким напором стиже до полуразрушене куће.

Врата су отворена. Овде нема лопова, овде и нема шта да се украде; овде нема ни скитница, ни пробисвета, због којих би требало закључавати врата домова.

Тихо ступи у предње одељење куће. Уто ветар опет удари прозорским крилом о зид; старац задрхта и стаде. Слаб пламен светиљке бацао је на зид сломљену сенку. Његов поглед се задржао на свакој ствари коју је угледао.

Истина, цела је кућа била запуштена и готово празна. Све што је имало и најмање вредности, све је Ивина мати испродавала у тешким данима да прехрани дете и себе. У кухињи није било никога, врата собна су била притворена. У дну овог одељења висио је мали котао над огњиштем од камена. Под котлићем је било нешто беличастог пепела и два лончића, а на зиду, за врпцом, заденута дрвена кашика.

Старац је био уверен да у кући нема живе душе. Наслонио се на зид, а очима је тражио ма шта што би га обрадовало у овој тужној кући. Онда уђе у собу. Кроз прозор је шумио ветар; слепи миш уплашено прхну ка таваници; па одлете у предње одељење. Крај зида, на дрвеној постељи, спавао је Иво, окренут зиду; покривен је био старим покривачем у закрпама.

Стари уздрхта. Светлост светиљке тако затрепери да се сенка на зиду наказно и страхотно оцрта. Руком пређе преко чела, јер није могао веровати; тамо на постељи спава дете, само самцато, и безбрижно сања ко зна шта.

Над постељом виси једини украс ове запуштене собе: слика лепе, младе жене у раму украшеном бисерастим пужићима. Стари приђе право слици, диже светиљку и загледа се у лик лепе жене.

Све више је примицао главу слици на зиду. Онда се наслони на зид, прислони своје лице уза слику; скиде је са ексера; притисну је на срце и зајеца. Паде на колена, притиште слику уз образ, а пригушен, мукли крик изви му се из грла:

- Марија, добра моја Марија...

Иво се пробуди. Кад се од тренутног, кратког крика разабрао и угледао осветљене зидове, па тамну сенку на зиду, човека на коленима, обузе га силан страх. Усправи се у постељи и хтеде да побегне на врата.

Тада се старац окрену, и кад угледа дечака потпуно осветљеног и онако усправљеног на постељи, лице му се разнежи, он рашири руке, диже се с пода, а усне су му се безгласно мицале од ганутости и изненадне радости. Иво је стајао као скамењен. Сав страх му ишчезе; гледао је овог непознатог човека који му се примиче све ближе и ближе, и, као да му је неко невидљив казао нешто у срце, и сам рашири руке и узвикну:

- Татице... Татице мој!

Обојица су тихо, радосно јецали. Отац је клечао крај постеље обгрливши дечака. Дечак се наслони на оца и обузеше га чудна, неописива осећања. И први пут у животу истински осети праву радост, осети да га неко воли, да је неко његов поред њега, да му се може наслонити на прса и исплакати се.

А шта је лепше него плакати од среће!

Тренутак затим и старац подиже дечакову главу и загледа му се у очи.

Сва његова младост створи му се пред очима. У тренутку преживе сву срећу минулих дана; непрестано му је миловао лице, љубио га; радо би га узео у наручје, али је био сувише слаб. Најзад га пусти да опет легне у постељу, и, веома преморен, прилеже поред њега. Шапутао му је:

- Сине, да будем с тобом! Да те осећам! Ох, среће!

Иво се приви уз оца, крепко га загрли око врата и обојица – раздрагани од ноћи која их је тако изненадила и опијени превеликом радошћу – утонуше у сладак сан, преморених срца.

Ветар је и даље лупкао о зид разваљеним капком прозора.

Изгнаникова смрт

Сунце се издигло изнад мора. Облише се руменом оштри гребени кршевитих брда на острвима; из залива су полако испловљавале рибарске лађице – рибарски извиђачки чамац са шест веслача крстарио је у великим круговима недалеко од обале и вребао велике рибе. Горе, у виноградима, певале су жене тужну песму; с криком су се спуштали галебови на море, дотакли би површину, опет се дизали и облетали рибарске лађице, које су пловиле према сунцу као јато белих, поноситих лабудова.

Иво је устао још у рану зору, подложио ватру под котлићем, па обазриво сишао до Јустове куће. Нашао је Јуста у стаји за овце. Баш тог часа се љутио на великог, лепог овна који је био навалио да му побегне преко ограде. Једва му је пошло за руком да се измакне и стави музлицу на полицу.

- Хајде, Иво, помози ми да укротим овог врага! – довикну му кад га угледа.

Иво пак стави прст на уста, приђе му сасвим близу и тајанствено шапну:

- Тата се вратио!

Јуст застаде, с неверицом погледа у дечака, одмахну руком као да је хтео рећи да се мане причања и опет се лати овна.

- Та хајдете да га видите, – молио је Иво – а то млеко да понесемо.

Јуст с великом муком савлада овна; гледајући с неверицом у дечака, даде му музлицу и пође за њим.

"Ђаво би га знао шта је у ствари?" помисли старац, а она слика на пристаништу од пре толико година јасно му се створи пред очима. Та од онда није било гласа ни трага о Бразилцу. Нестао је као да га је земља прогутала. За цело насеље био је избрисан из друштва овоземаљских бића. О њему је остала само непријатна, горка успомена.

Иво унесе музлицу у кућу, изручи млеко у котлић над ватром и опет му тајанствено шапну:

- Уђите само у собу и погледајте!

Јуст полако отвори расклимана врата и тихо приђе постељи. Кроз отворен омањи прозор грејало је сунце и преображавало бедну собу у праву ризницу блиставе светлости. На постељи је полеђушке лежао Бразилац. Поглед му се прикова за посетиоца, а Јуст застаде и загледа се у кошчато, зарасло лице. Зар је то онај лепи Бразилац?... То лице као у каквог просјака, кошчато – зар је то он?

Да, ипак је то онај Бразилац! Познао га је по очима, по његовом болном, сањалачком осмеху са којим га је поздравио. Старац из постеље му пружи руку и зајеца:

- Јусте, пријатељу, пусти ме да умрем код куће!...

Очи му се овлажише; његов поглед је молио самилост и разумевање, и тада Јуст виде да је несрећни човек на самрти и да над њим лебди она предсмртна мирноћа и помиреност које ће сад да замраче поглед болника белом кошчатом руком.

Обема рукама прихвати Јуст ту измучену руку, седе на крај постеље и наже се над њим.

- Пријатељу, све је заборављено, избрисано. Одмарај се у миру!

Јуст му поправи узглавље, а тада и Иво донесе скувано млеко. Дечак се сав променио. Образи су му горели. Када је принео шољу очевим устима, Иву се стезало срце, јер је гледао његово лице измучено тешким доживљајима, и радо би му ишчупао сав јад што га је подносио.

- Татице, сад ћемо бити заједно – говорио му је. – Поправићемо нашу кућицу, ти ћеш ми чувати кућу, неговаћу те, па да опет будеш снажан и здрав. А онда ћемо се навести...

Отац је захвално гледао сина, али на уснама му заигра горак осмех; обриса очи, поглед му је гледао некуд у даљину коју је наслућивао; потом се ослони на лакат и напрежући се проговори:

- Грижа савести гонила ме је по свету. Да, Јусте, тежак злочин који сам вам учинио освећен је равном мером. Тај злочин ми је разједао душу, пекао ме и гонио с једног краја на други. Био сам изгубљен, прогнан. Највише ме је мучило сазнање да никад нећу моћи да исплатим свој несавесни дуг. Сатирао сам се радом у творници цемента – било ми је то премало. Тражио сам сваку прилику не бих ли у коцкарници вратио прокоцкани новац ваших жуљева. Нада ме је вукла широм земље, док се опет нисам нашао на мору. Стекао сам рибарску лађицу која лежи усидрена ту доле међу стенама. Крстарио сам по свим заливима и тражио мир, изгубљену срећу... Али, нисам нашао ни једно ни друго. Када сам од једног морнара сазнао да ми је жена умрла, да ми је дете остало сироче, скрио сам се у осамљен затон и живео као пустињак... док ме болест није свалила. Тада сам у себи угушио понос који ме је стално одвраћао од намере да се вратим на острво са кога сам прогнан и да молим за милост – у изгубљеном оцу расла је несавладљива жеља: пред смрт загрлити своје дете, над којим аветињски лебди очев грех. Спремио сам му лађицу и навезао се. Цео месец дана пловио од острва до острва; био сам слаб, болест ме је све више савлађивала, те сам се по више дана одмарао у заклоњеним местима. Смрт ми је била тако близу да сам губио наду...

Опет леже на постељу. По лицу му изби лака румен. Јуст виде да су његови часови избројани. Он га је тешио:

- Пријатељу, умири се! Идем по свештеника.

Бразилац се разочарано осмехну и одмахну главом:

- Доцкан! Пре но што би се вратио, већ ћу пловити по оном свету.

Иво зајеца од силног бола, паде на колена и обгрли очеву руку:

- Тата, не говори тако! Остаћеш код мене, ја ћу те лечити, заједно ћемо једрити! Ох, ти си тек дошао...

Отац је гледао у таваницу, суза за сузом је капала на браду; он помилова сина по глави је пригушено настави да говори:

- Не очајавај, Иво. Знам, осећам и лако ми је Видео сам те; опростио сам се с оном која почива под расцветаним бадемом. Ти си пак здрав, млад. И, знам, јак си! Надам се да те живот неће сломити. Како ме боли што те остављам, па ипак ми је лако, видео сам те... Јер...

Он забаци главу, склопи очи, а Иву и Јусту се чинило да их више никад неће ни отворити. Јуст са наже над њим, поглади га по знојавом челу и тихо га упита:

- Јер... хајде, пријатељу, кажи-де што си мислио још да кажеш.

Бразилац отвори очи. Глас му је сада био слабији но раније, али је ипак разговетно говорио:

- Јер она замисао којом сам се одушевљавао пре толико година још живи у мени. И, кажем вам... то је силна замисао! Добра замисао... Цело село једна једина заједница. Сви један за другог... Никакве зависти, никакве грамзивости... Пријатељство и љубав... Сви подједнако добри... Стрпљиви... Увек приправни да помогну... Ја сам био слаб... Нисам могао да остварим ту лепу замисао... Ђаво ме понео...

Јуст се замисли. У мислима се врати у оне године када је пригрлио ту његову замисао, и сад осети да она још живи у његовом срцу, да управо стога није никако ни могао да омрзне Бразилца.

Болесник се загледа у блиставу светлост. Његов дух се опраштао. На лицу му се изражавало благо спокојство и повиновање неизбежности краја. Сад, сад ће издахнути.

Па ипак, још једном окрете главу према сину, осмехну му се, уздахну, а Иво и Јуст се пригнуше његовој глави како би чули његову последњу вољу.

- Иво, сине мој... Остављам ти у аманет ону лепу замисао... и свог Сињег галеба... Потражи је! Нађи је... да свим људима на свету буде добро...

Он склопи очи, потом још једном погледа у сунце и – издахну.

Јуст га прекрсти и мукло рече:

- Идем да ископам гроб за њега.

Под расцветаним бадемом, на оном делу одређеном за гробље, а ограђеном сувомеђином од камена, ископа му пријатељ гроб, уз гроб где већ неколико година почива његова жена Марија.

Из цркве су донели дрвени мртвачки сандук и положили у њега намучено тело.

Такав је обичај у овом крају. Људи се не муче да би купили мртвачки сандук за своје покојнике. Мртвачки сандук је у цркви и отуд га узимају на послугу. Само толико да мртвац лежи у њему до сахране, да га у мртвачком сандуку однесу до гробља. Онда га враћају натраг у цркву, где чека на другог јадника.

Јуст је нашао у кући свећу и припалио му је чело главе. Поставили су ковчег код излаза, одакле се видело свуда унаоколо по мору, а сунце је последњи пут обасјавало лице овог морнара који је пребродио толика мора. Таласи су хитали обали, зашумили би по спруду и одбијали се назад у дубину, као да су се опраштали с човеком који их је толико волео.

Сеоски рибари су били на отвореном мору. Време је било погодно за риболов, и вратиће се тек за који дан. У селу су остале само жене и деца. Жене су долазиле да пошкропе покојника и помоле се за вечни покој његове душе. Женама је било тешко кад су гледале сиротана који је добио и изгубио оца. Али такав је живот ових рибара.

Непрестана борба на живот и смрт некако окамени људе, па им ни несрећа није тако страшна као онима који су навикли на угодност и изобиље. Па ипак, они се окамене само споља. Лице огруби, опаљено је непогодом и борбом с морем, али срце је осетљиво. Усне су стиснуте, мало говоре, али ако кажу шта добро, коју слатку реч, тада је то истинито, зато што се рекло непосредно из срца.

Иво се шћућурио крај мртвачког сандука. Његове мисли су се утопиле у жалост и бол. Залуд је погледом тражио живи осмех на очевом лицу. То је смрт, то је она ледена, права тишина смрти из које се човек више не буди.

Али ипак није подлегао том болу. Да, то је смрт, сутрадан није више сумњао у то, ту нема никаквог спаса. Кад би очекивао чуда, сам би себе варао. Обрисао је сузе. Био је довољно свој човек да би сад очајавао и да би се препустио болу. Када је преко укоченог очевог лика гледао на сињу морску пучину, мислио је: "Свршено је с њим. Живот му је престао. Млад сам, цео живот је још преда мном. Показао ми је правац којим треба да пловим. Лежаћеш у земљи, татице, а ја ћу пловити и наставићу тамо где се теби догодила несрећа."

Кад је свештеник последњи пут благословио измучено тело, жене клекоше крај ископаног гроба, извадише изгнаника из мртвачког сандука, завише га у старо једро и спустише у гроб. Иво је стајао крај Јуста. Обема рукама узе црвенкасте сухе земље, и тако се опраштао од свога оца, а између прстију је падала земља доле у гроб; када Јуст баци прву лопату земље на труп, Иво клече на земљу, покри лице рукама и преболно се опрашташе од своје кратке среће.

Остао је тако крај гроба можда час или два... Кад је подигао главу, био је сам. Гроб је био затрпан, а мали дрвени крст пободен чело главе. Ивино лице је било озбиљно, одлучно. Он обриса сузе, оде стењу, ископа тамо две агаве и засади их на гробу Онда крену пут куће. Из његове жалости расла је сад несаломљива снага која му је давала полета. Неколико часака, с врха брега, гледао је на село, онда одлучно похита ка обали, где се, нагнут на бок, у песковитом плићаку, одмарао Сињи галеб.

Дружина Сињи галеб

Рибар Јуст је удовац већ неколико година. Његов старији син Петар преузео је управљање његовом великом једрилицом "Св. Јуст" и превози њоме у оближње градове крај обале обрађени камен из каменолома на острву. Јуста је море изнурило. Већ неколико година кућу му води млађа сестра, а Милева, његова јединица, љупка девојчица, радост му је и срећа старих дана.

Милева је од Иве млађа нешто више од годину дана; црвенокоса је, румених образа, доброћудна, и лице јој је увек насмешено. Са свим дечацима се слаже и дружи, само кад сретне Иву, спусти очи и некако га избегава. Можда ни сама не зна зашто, али некако га се плаши и често су јој мисли о њему необичне, чудне: зар га није страх да живи у оној полуразрушеној кући где се легу слепи мишеви?

Заиста, на изглед, Иво је био мргодан. Додуше, друкчији није ни могао бити. Заборавио је све нежне речи што их мајке говоре својој деци. Не зна шта је то мајчин загрљај, ни очев заштитнички и мио поглед. Сам је растао, а кад је бура беснела, није се плашио. Није ти он имао никог уз кога би се привио, па се на све и навикао. За њега је природа била – као отворена књига. Муња, гром, вихор, непогода, бура – све се то њему чинило као да друкчије и не може бити на свету.

Милева је поиздаље гледала кад су сахрањивали његовог оца. Седела је више гробља, па је нису приметили. Обузеле су је тужне мисли, жалосне.

Било јој је жао друга, а када је сам остао крај гроба и јецао, није се више могла савладати. Гласно зајеца и приби се главом уза саму траву да се јецање не чује.

Када је пак Иво одлазио с гробља, она пође за њим. Радо би га тешила, казала му коју топлу реч. Непримећено је ишла за њим и иза угла његове куће видела је како је длановима обрисао сузе и брзо, брзо стрчао низа степенице ка мору.

Нагнута на леви бок лежала је стара рибарска лађица. Била је плаво обојена, а само горњи руб црвено; на предњем делу, опет црвеним, било је написано Сињи галеб.

Иво поче да разгледа то своје богатство. Велико, велико богатство! Смотано једро је лежало с унутрашње стране руба, на дну лађице било је неколико клупчади ужета, суд за пијаћу воду; на задњем делу стара искрпљена рибарска мрежа, неколико остви и два јака весла. Доњи део прамца, који је вирио из воде, био је обрастао морском маховином, а подоста шкољки забило се у старо дрво.

Ишао је око Сињег галеба, пипао га, миловао, а најрадије би га обгрлио и дигао у наручје. Затим се одмах прихвати посла. Скиде једро и с муком га пренесе у кућу. Потом пренесе у кућу све што није било причвршћено: ужад, весла, мрежу, судове. У закључаној скрињи на предњем делу лађице нашао је много драгоцених ствари: морнарски компас, џепни часовник, неки смотуљак исписане хартије умотан у комад платна, мало платна за једро, секиру, нож и поморске карте.

Када је све то пренео у кућу, врати се и опет поче да разгледа Галеба. Да, дно треба остругати. Али пре тога, на сваки начин, мора да изгура лађицу из воде, да нађе мало смоле и да је засмоли. Засука ногавице и загази у море. Упре у задњи део. Предњи део се уздиже само мало изнад воде. Тешко је то. Узалуд се трудио. У очајању се обазре.

Тада изненада дође иза угла Милева. Видело се да је плакала.

- А што си плакала? – упита је кад виде њене поцрвенеле очи. Не, нисам – одговори и спусти главу. Хоћу да ти помогнем.

Она загази к њему у воду и прихвати се за руб лађице.

- Покушајмо обоје!

Упреше раменима, он с једне а она с друге стране. Али Галеб се не помакну.

- Ни нас двоје нисмо довољни! – ожалошћено рече Иво, и, веома заморен, седе на камен који је вирио из воде. Седе и Милева поред њега. Дуже време су ћутали обоје. Изненада девојчица устаде, газила је тамо-амо, по плићаку, а затим се загледа у равну пучину и, замишљено, рече:

- Па сад си ти већ прави човек кад имаш своју лађицу!

Иво се осмехну. Годило му је што га тако цени. Мучило га је само то што не може да заплови и покаже девојчици како је заиста и јак.

- Запловићеш на море и постаћеш гусар – рече Милева. – И опловићеш лако цео свет. Видећеш и прекоморску краљицу, а нас ћеш заборавити.

- Је ли лепа та краљица? – насмеја се Иво и подиже главу.

- Како ће бити лепа кад је црна као угаљ! Али свеједно, краљица је. А ја, ја сам само сирота, обична девојчица.

Иво погледа ову обичну девојчицу. Било му је пријатно слушати је да тако говори. Желео је да јој рече нешто лепо, да је као награди за угодне речи, које је ретко кад слушао, па зато и рече весело:

- Кад постанем славан гусар, имаћу лађу са три јарбола! И донећу ти три сандука дуката!

Милева погледа на пучину. У мислима већ види лађу са три јарбола како поносно плови ка острву. На највишем врху лепрша се застава морских гусара – црна, са мртвачком главом у средини.

Блеште једра обасјана сунцем, црвена су као крв, а одмах загрмеше топови. Бео дим обавија лађу... Иво силази у чамац што су га спустили у море. А на стражњој страни острва гле, фрегата. Гусар је не види. Све више се приближава, већ грме топови, праште пушке, блистају сабље. А после?... Све се утишало. Гусарска лађа уништена пламти, а на њеном највишем јарболу виси њен заповедник.

Брзо зажмури пред тим привиђењем и рече:

- Не смеш бити гусар!

Замисли се Иво. Смеје се он том гусарству о коме су причали и стари људи. Сто ствари не дају му да мирно мисли. Сињи галеб му је највећа брига. Тада му наједном сину у глави: другови из насеља! У селу је било доста дечака, а међу њима само петорица његових вршњака. Е, кад би сва петорица били сад овде! Лако би извукли лађицу на обалу. Преплећу му се чудне мисли, не може да их некако потпуно среди да буду јасне.

- Дакле, шта ћеш да радиш? – брижно га упита Милева.

Иво дубоко уздахну, тужно гледа око себе и уистину не зна шта ће. Сам?... Сам неће ништа урадити. Та ни једра не може да развије. Мисли и премишља како би се некако снашао у овој великој муци. Тада му поможе Милева, која се већ одлучила:

- Идем да зовем другове!

- А које? – уздахну Иво.

- Петра, Јурета, Михаела, Перу, Фрању.

Иво мисли: "Петар, Јуре, Михаел, Перо, Фрањо... Сјајна посада!"

За то време рашчула се вест о Сињем галебу и код дечака већ јавила силна завист што тај голаћ има своју лађицу и што је сад већ прави човек. Поиздаље су је већ сви осмотрили, ближе нису хтели да приђу. Нека баш зна да им је мало стало до те накривљене морске карлице. Пих, нека му је!

- Истину да кажем, – рече Михаел кад се вратио са осматрања – баш ми није стало да седнем у њу!

- Па Сињи галеб... Ко је још икад видео каквог сињега галеба? – дувао је Перо. – Ако би сви сели у њу, распала би се!

- Ни за какве паре не би' му пловио њоме! – потврђивао је Јуре.

И били су тако љути да су тог дана стално ишли заједно и сплеткарили.

- Сад ће он уобразити да је у најмању руку адмирал! – гунђао је Фрањо.

- Неће хтети ни да нас погледа! – рече Петар. – Али ми ћемо га онда поштено измлатити!

Кад је Милева дошла до њих, седели су горе на голом стењу. Заћутали су и осећали се некако збуњени, као да их је гризла савест што су тако говорили о другу. Уз то, Милева је била код свих омиљена; од свих девојчица она је најпаметнија, у школи је добила највише награда – а никад због тога не диже нос.

- Иво има рибарску лађицу! – рече. – Хајдете да је видите!

- Нека је он сам гледа! – прогунђа Перо.

Милева се изненади, седе међу њих и као да је гласно мислила:

- Хтео би да је извуче на суво, али не може сам.

- Ех, не иде то тек тако! – насмеја се Фрањо.- Нек опљуне руке!

- А ако бисмо му сви помогли, ишло би! – мирно и благо рече Милева. – Па ви сте му другови.

Дечаци неодлучно гледају по камењару, а већ им нешто прожима срце.

- Зар се не сећаш, Перо, како те је Иво спасао из мора? Удавио би се да он није скочио да те извуче... Памтиш ли још ти, Јуре, како ти је лепо сагорео рану кад те је ујела камењарка?... Знаш, онда на путањи, кад смо се враћали из школе. Сви смо врискали и разбежали се куд који, само ти је Иво мирно подвезао рану и – спасао те... А теби, Михаеле, изнео је нож који ти је пао у пећину. Нико није имао храбрости за то. А он је сишао, иако у њој има змија, и донео ти га...

Сваког посебице погледа, сви мало поцрвенеше и, сметени, поникоше погледом. Тада изненада поскочи са стења Јуре, и, не марећи ни за шта, рече:

- Морам кући! – и стрча низ брдо.

- И ја! – рече и Перо и одмах се диже и оде.

Милева је тужно гледала по мирном мору и било јој је тешко. И, док је Иво седео замишљен поред своје нагнуте лађице, одједном искрсну пред њега Јуре, мало затим и Перо. Иво их изненађено погледа и силно се обрадова. Јуре и Перо искоса су загледали час друга, час лађицу и нису знали како да почну.

- Како вам се чини, младићи, овај мој Сињи галеб? – упита их Иво.

- Па, није рђав – рече Перо као стручњак. Мораћеш га само очистити.

- То свакако, али, ето, не могу да га извучем на суво.

- Покушајмо сва тројица! – рече Јуре.

Тек што су се били добро напрегли да изгурају лађицу, а већ су ту били и Фрањо, и Михаел, и Петар. Пришли су не рекавши ништа и погураше и они. Руб дна оштро зашкрипа по песку, још мало, сад – и већ лежи Сињи галеб на обали, преврнут на леви бок. А кад се врати Милева, сва утучена што су другови онако бездушни, разведри јој се лице и она им радосно притрча.

Пошто је сада било обављено оно што је најтеже, сви су задовољно шврљали од прамца до крме; опипавали су Сињега галеба као да је некаква животиња; сваки као да је хтео да му се додвори. Крма је била окована, рукуница крме лепо украшена. Била је то стара лађица. Ко зна куд је све крстарила по морима, и ко зна шта је све доживела. Бокови су били јаки; дрво тврдо и није ни почело да трули, само је требало да се премаже смолом; да се све изнова обоји, једра закрпе и ужад натопе уљем.

Поседали су по чистом песку испод прамца. Иво се наместио на прамцу. Сада, када је посао био свршен, било му је чудно у души. Да, све га је то прожимало усхићењем и заносном мишљу, коју је све више усвајао, нарочито сада, када је испод себе гледао и осећао своје другове. У мислима је већ све насликао. Види Сињега галеба поново опремљеног, види све ове дечаке на палуби, себе ослоњеног на јарбол. Мрежа је припремљена, ветар је поспешан, горе застава весело лепрша.

Ћуте и другови. Сваки је занет својом мишљу, сваки по своме замишља Сињега галеба, а нико управо не зна шта би Иво почео с њим. Они добро знају, разуме се, сав овај посао – колико су само пута били са очевима у лову! Знају о једрењу и риболову, шта је узбуркано море и бура, доживели су много штошта. Али, до сада још нико није сам пловио. Иако је море за њих као отворена књига, ипак у овим дечацима има подоста страха, подозрења, много сујеверја и прича, и ни за шта на свету нико од њих не би запловио сам ноћу по мору. Овде, крај обале, вребати рибу, да, то је ситница. Ићи ноћу с оцем у риболов са оствама, то није ништа. Али, сам у једрилици, изгубити из вида острво, управљати се по компасу и звездама?...

И Милева се дубоко замислила. Мисли и овако и онако.

- Замолићу оца да ти да смолу. Чим сване, можеш овде наложити ватру и онда добро премазати смолом! – рече одлучно.

Иво је захвално погледа, и лакше му је било кад је видео како свима лежи на срцу његов Галеб.

– А ја ћу донети длето, чекић и тестеру! – рече Михаел кад је с великим познавањем погледао бокове лађице.

– Овде на јарболу недостаје завртањ за подигач! – примети Јуре. – Мислим да код куће имамо неке сувишне.

– Ми, пак, имамо једно мало сидро, – рече Перо – нама баш ни за шта не служи откад је отац набавио веће. Као поручено би било за Галеба, шта мислиш Иво?...

– Дабоме да ће бити изврсно – развесели се Иво. – А како ћу вам све то вратити?

А дечаци као да га пречуше. Фрањо се чешка по глави, а загледао се у огребене бокове лађице.

- За боју ће бити најтеже – рече. – Скупа је. За овај црвени појас на ивици ја ћу донети.

- А за име лађице, које мораш на сваки начин поново исписати, ја ћу ти набавити боју – одлучи Петар.

Иво је весео. Ех, што су другови! Ко би могао мислити да су тако сјајни дечаци. И зато му она мисао никако не излази из главе. Све више му је јасна и већ је тако јака да би је сад скинуо из ваздуха, ставио преда се и показао друговима.

Милева га гледа како премишља, како ћути, а како би радо проговорио; само још не може. Загледао се некуд у даљину, – и тад виде како му се лице разведри – е, сад, сад ће потећи речи са његових усана.

Иво скочи са прамца, обазриво погледа на све стране, затим тајанствено проговори:

- Умете ли да ћутите?

Другови се збише око њега, напрегнуто очекујући тајну, и овде, испод ове самотне куће, о којој су стално слушали толико тајанственог, па и о овом преврнутом Галебу чинило им се необично важно и тајанствено што ће чути. Иво је тако изненада, преко ноћи, постао за њих нешто веће но што су они. Сад су тек, тако рећи, увидели да их надмашује: њихов је друг, истина, али само погледај – има своју кућу, своју лађу, нико му не заповеда, ради што хоће; никога нема ко би га натерао да спава, устане кад хоће, ни од кога не мора да се плаши да ће добити батине. Готово су почели да му завиде, а кад седе међу њих, сваки се гуркао како би му био што ближе.

- Ми смо ти момци, е! – озбиљно рече Михаел. – Слободно нам кажи шта хоћеш, ништа нећемо одати.

Милева, мало покуњена, хтеде да се измакне, али је Иво повуче за рукав к себи и рече:

- Ти си мимо других девојчица! Теби могу веровати. И сви ми пружите руке и зареците се да ћете ћутати као гроб.

Шест руку одмах ухватише Ивину руку и свечано, како би то урадили озбиљни људи, давали су тврду реч да ће ћутати. Уз то, сваки је посебице давао чврсту реч:

"Јавно ми пљуни у лице, нека се оног часа удавим, нека пропаднем у црну земљу или нека ме уједе отровница", заклињали су се и озбиљно гледали у Иву.

- Ви мушкарци гледате нас девојчице с потцењивањем – рече скромно Милева. – Дала сам реч да ћу ћутати, и ћутаћу.

Иву одушеви оваква ватреност његових другова, поглед му прелете преко морске пучине, па онда проговори:

- Сам сам на свету! Никога немам. Тамо горе руши ми се кућа, а овде лежи мој Сињи галеб. Шта ћу с њим?... Чак ни једра сам не могу да развијем, мрежу не бих могао сам да извучем, на отворено море сам не могу да запловим... А ви сте ту, другови, пријатељи моји! Будите ми посада! Посада Сињег галеба! Нека овај Галеб буде својина нас свих! Сви ћемо га чувати, сви пазити, сви заједно једрити на њему... Нећемо више шврљати по камењару. То је за децу! Ми ћемо лепо развити једро бацаћемо мрежу и ловити. Милева ће носити рибу на трг, а новац ћемо чувати. Кад будемо већи и независнији, лако ћемо купити и већу лађу и ловићемо много. Нас је шесторица! Сјајна посада за Сињега галеба. А када се будемо враћали из риболова, људи ће говорити: "Охо, Сињи галеб је пристао. Погледајте само како је то красна посада!"

Дечаци слушају отворених уста. Ех, то је нешто! Не његов Галеб... Наш Галеб. Сјајно! Нико није знао шта би радио, само су ћутали, и убрзано дисали од одушевљења. Нико и не опази старог Јуста кад је присео на степеницу више њих. Његово лице, избраздано дубоким борама, блажено се осмехивало, и он је у себи жарко желео: "Дај, боже, дечаку снаге да оствари што му је отац замислио. Замисао је добра! Лепа замисао! Сви рибари, само једна дружина... Друг за друга..." Опрезно устаде и у свом добром срцу је благосиљао дружину дечака.

А дечаци утонуше у нове снове. Свима се на лицу појави одлучност; сваки је замишљао себе као необично важну личност, и сви као да су се утркивали ко ће што лепше замислити живот ове нове дружине што се здружила ту крај преврнуте рибарске лађице. Замишљали су већ себе на отвореном мору, како једре по бури; у њиховим мислима преплетале су се необичне пустоловине морнарског живота, које су им биле у крви још од рођења.

Море се тихо таласало, ониски таласи пузили као пламени дах преко бескрајне пучине и налетали на спруд до самих босих ногу другова. Тада се Михаел сети нечег важног:

- Свака лађа има свога заповедника! – рече озбиљно.

Ех, види ти њих како су заборавни! Разуме се, заповедника! Сви погледаше у Иву, а Јуре се диже, замахну својом капом и кликну:

- Капетане Иво, ми смо твоја посада!

Иву удари румен у лице; сваком посебице погледа право у очи. Онда обгрли врх прамца Сињег галеба, наслони се на њ, и изгледао је тако, у светлости сунца на заласку, као прави прекаљени поморац који се тог часа вратио са далеке пловидбе. Погледао је на брежуљак. Чинило му се да између грана расцветаног бадема под којим су почивали мати и отац види њихове сени како му се нежно осмехују.

У каменолому

Тих дана доле испод Ивине куће било је необично живахно. На спруду је горела ватра и кувала се смола; спољна страна дна била је већ очишћена; неуморно су тапкали око Сињега галеба, стално су проналазили да је ово или оно покварено и одмах би то поправили. Иво је сваког понаособ распоредио на посебан рад, јер су једни били више умешни за овај посао, а други за онај. Он сам са Михаелом чистио је бокове; длетом су стругали стару подљуштену боју; изнутра су заливали смолом сваку и најмању пукотину; старим плехом покрпише крму и причврстише гвоздене халке за конопце. Милева и Јуре распрострли мрежу по белом спруду и крпе је великом иглом за мреже. Горе, пред кућом, лежало је прострто једро. Перо и Фрањо мајсторски су га крпили. Петар је био крај ватре и пекао је шкољке за огладнеле другове. Треба још само обојити Галеба, али боја је тако скупа!

Али Иво мисли на све. Значајно се лупи по челу и рече гласно:

- Треба зарадити нешто новца. Ићи ћу у каменолом!

- Ићи ћемо сви! – узвикнуше другови. Зарадићемо!

Сутра ујутро већ су грабили преко стрме голети на ону страну острва где се у великом каменолому вадио гранит за грађевине. Цела падина брда била је раскопана, разривена, раздрузгана; по стењу су стајали или чучали радници, а неки су лежали потрбушке и бушили по стенама рупе. Кад би избушили рупе, стављали би набоје динамита, везивали га запаљивим фитиљем и тако разбијали избушене стене. Доле на земљи, где су се сурвале одломљене стене, радници су тесали гранит, обрађивали, глачали. Недалеко одатле, у привременом пристаништу, било је неколико лађица у које су утоваривали израђене коцке помоћу обичне дрвене дизалице.

А млада радна снага баш је била потребна. У каменолому се при разбијању гранита накупило толико комађа да је много сметало при раду. Ово су комађе односили дечаци у плетеним кошарама на обалу, где је неколико радника подизало пристанишни насип.

Надзорник каменолома радосно их прими. Добио је много наруџбина, тако да се радило и дању и ноћу, а комађа се накупило за неколико вагона. – Дошли сте баш као поручени – рече им. Одмах пљуните у шаке и прихватите се посла. Платићу вам по динар на час.

Истина, мало је, – а надзорник ће добро зарадити, јер би старије раднике морао плаћати по три динара на час – али нужда је велика. Галеб чека.

Мушки се прихватише посла. У почетку им је рад био као забава. Распоредили су се тако да су двојица носила, а трећи је товарио кошаре. Па ипак, већ после трећег товара сви су се купали у зноју. Сунце је пекло, стење као да се усијало, у грлу их је гушило, оштар прах камена гребао их је у грудима, стално су жеднели, тако да су зевали као риба кад се избаци на суво. Боло их је у босе ноге, болела су их леђа, а руке су им биле као затегнуто уже.

Са њима је била и Милева. Носећи овећу дрвену вучију, ишла је по воду, далеко с оне стране брда, у дубоку долину где је био извор. Да би скратила пут, увек је ишла пречицом преко стрмог, каменог брда. Крај извора би се мало одморила у пријатној хладовини, затим би се опет мало пожурила да угаси жеђ вредних другова.

Сваке вечери, тешко корачајући, враћали су се другови преко брда кући. Само је Иво остајао и ноћу у каменолому. У бараци где се оставља алат направио је себи лежај, и чим би се разданило, био је већ на послу. Радници су га волели. Увече, када би кували вечеру, седео је међу њима и био им је као друг.

Крајем недеље замало што се није десила велика несрећа. Када су се другови тога дана нашли окупљени на послу и већ се знојили под жарким сунцем, са стрмог врха каменолома сручио се прави усов камења и затутњио наниже. Срећом, сви су на време чули бубњање камења и побегли на безбедна места. Ипак, усов је затрпао и лопате, и ручна колица, и кошаре. Тамо, пак, одакле се сручио усов штрчала је из стрмени огромна гранитна стена. Бојали су се да ће се сваког часа одвалити и сурвати доле.

Надзорник је мрко гледао ову сиву опасност. Нико се није усуђивао да пође на посао.

- Морамо је разбити – закључи надзорник. – Иначе, стаће нам посао. Хеј, момци, ко ће поћи? Сви су са страхом гледали у ову опасност што прети смрћу и нико се не јави; требало се пузати уза стрмен, у непрестаној опасности да те она огромна стена свег смрви.

Надзорник извуче из новчаника новчаницу од сто динара, замахну њоме по ваздуху и викну: Награда за оног ко разбије стену! Нико не диже руку. Живот је ипак лепши него него тих сто динара. Неочекивано Иво узвикну: Идем ја! Како и шта треба да урадим?

У почетку се сви радници згледаше, а потом прснуше у смех. Али кад видеше дечаково озбиљно лице и његову решеност, па надзорника који се није ни насмејао, напрегнуто су чекали шта ће бити. Надзорник је био готов да одмах пошаље горе смелог дечака. Лак је, умешан, најпре ће њему поћи за руком. Али, гле чуда, сви дечаци су сад хтели с Ивом.

- Не, не, ићи ће само Иво. Гле ти њих, врабаца, сви да пођете да разбијате?... – А затим је Иви објаснио све шта и како: – Овде је пет набоја динамита. Стена се држи само својим задњим делом. Угурај набоје у пукотине при самом корену стене, повежи их затим запаљивим фитиљем, опрезно га повлачи за собом; тамо на оној страни где видиш сасушен бор, тамо прилегни на земљу и запали фитиљ. Иди пажљиво, лако ступај, а пре но што потпалиш, дај нам знак!

Иво привеза набоје и фитиљ за појас, смело се осмехну друговима и рече:

- За Сињега галеба!

Милева похита за њим, прекрсти га и шапну:

- Буди опрезан, Иво, јер се излажеш опасности за све нас!

Пузио је као мачка. Стрмен каменолома дизала се у жарко небо сва гола, испуцана и раскидана, и злокобно је гледала на море тим својим раскомаданим, мрким изгледом. Опрезно се хватао чврстих ослонаца, сваки пут би ногом окушао пре но што би закоракнуо навише. А одоздо су гледали за њим; старији су се молили у себи за срећу овог дечака. Другови сели на земљу и нетремице гледају у Иву. Сад је већ под самом избоченом стеном. Видели су како чисти пукотине и гура у њих набоје динамита. Сад одвија фитиљ, а кад стиже до оног бора, чуше како викну:

- П а з и-и-и! П а з и-и-и!

Радници и другови сјурише се на безбедна места и, у очекивању, дах им заста. А Иво клече иза овеће стене и потпали фитиљ. Искрице зашишташе и ватра склизну низ фитиљ. Огроман бео облак суну у небо и загрме као стотину громова. Камење полете увис и сручи се стрмином уз ужасан тресак. Опасне стене није више било.

Али, Иво је, не мичући се, лежао на тлу. Низ образ му је текла крв. Ваздушни притисак га је ударио о стену где се био склонио.

Кад мину опасност, доле завлада велика радост. Радници ће опет безбедно радити и зарађивати. Читава гомила камења лежала је сад доле. Надзорник је задовољан трљао руке и сви су нестрпљиво очекивали смелог јунака.

Али њега нема, и нема. Посташе узнемирени. Плаше се за њега. Другови га дозивају – ниоткуда одзива. Обузе их ледена слутња. Тада дечаке ништа више не задржа. Сви похрлише уза стрмен, пузе, падају, вичу, гони их смртни страх за друга; доле, сва бледа, Милева крши руке и довикује им:

- Журите, пожурите, помозите му! Похиташе и радници уза стрмен, надзорник их подстиче, он сам је међу првима. Михаел већ стиже до стене и оног бора, а кад угледа свога друга онако бледог и крвавог како лежи на тлу, паде на колена поред њега и зајаука од бола.

Ту је већ и надзорник, одмах се нагну и гледа рану на челу. Јуре пристаде уз Иву, обгрли му главу, подиже, а сузе му само лете, и, сав очајан, преклиње:

- Иво, Иво, та погледај ме само! Зар више не мислиш на нашега Галеба?...

Иво дубоко уздахну и отвори очи. Кад угледа око себе своје другове и раднике, осмехну се и прошапута:

- Ништа рђаво, само боли... – и опет склопи очи.

Пажљиво су га спуштали низа стење. Носила су га два радника. На опасним местима сви су и помагали и срећно га снесоше до обале. Милева му је у хладу спремила угодно лежиште, брижљиво му превила рану, и, кад га освежи пријатна хладовина, он се опет освести. Око њега су стајали другови и радници и дивили му се. Другови су се поносили њиме, а чинило им се као да су сви заједно извели онај подвиг и са заносом су бацали поглед на рањеника. Сваки би сад радо лежао ту и уживао толики углед!

А Иво се већ сасвим расвести, ослони се без муке на лакат, очима потражи надзорника и забринуто га упита:

- Како?...

- Добро си извео! – одговори му надзорник, и ослободи га велике бриге. – Права си јуначина!

Кад увече умину жега, однесоше га кући.

Борба за Сињи галеб

После неколико дана рањеник се био толико опоравио да је могао седети пред кућом. Михаел и Перо су купили у граду боју и доле код стења већ се сунчао Галеб поново обојен плавом бојом као плаво небо! Сада је то била лепа лађица. А Милева је донела јаког платна и сашила плаву заставу. Јуре је извесио заставу на врх јарбола. Ту се сад поносно лепрша на ветру. Нестрпљиво су очекивали тренутак кад ће поринути у море новога Галеба. Чекали су само да се боја сасвим осуши и да Иво оздрави и опет буде крепак.

Увече, кад је био сам, Иво би запалио свећу и прелиставао оне папире што их је нашао у лађици завијене у платно. То је био дневник његовог оца, а писао га је у последњој години свога изгнанства. Био је писан оловком; неки листови су већ били веома оштећени од морске воде, а рукопис понекад нечитак. Оно што је могао да прочита читао је љубопитљиво и са дубоким поштовањем.

Несрећни изгнаник се сећао у тим листовима своје младости коју је провео у туђини; тужио је за женом и сином; у тој тужној исповести стално се осећало како га мучи савест због греха који је учинио рибарима. Никакав излаз није налазио; што год је у свом изгнанству започео да би поправио ту своју кобну погрешку, ништа му није полазило за руком.

У дневнику је било штошта о рибарским задругама, још више о заједничком раду, о другарству и међусобној помоћи; на листовима дневника забележио је његов отац многе примере несмотреног рада помораца, небројене примере како рибари због непромишљене подвојености у раду сами себи шкоде, и како је себичност појединаца кобна у животу ових паћеника, а мисао о удруженом раду избијала је из сваког реда.

"О, кад би и мој син имао исте замисли о удруживању", писао је на крају, "и кад би био јак, предузимљив, бистрог ума, а тако прожет овом мишљу да на све друго заборави, понајпре на самог себе; и кад би га лепота ове замисли тако обузела да сав живот посвети само за добро људи паћеника! Та ми сви ипак живимо један с другим, један другом смо потребни – морали бисмо бити браћа међу собом како се не би вечно обнављала она страшна прича о Каину и Авељу. Завист, та ђавоља работа, укоренила се у нама и све несреће проистичу једино из ње."

У свом дневнику, затим, наводи поједине примере из живота рибара.

"Данас сам био сведок ружне свађе и туче. Рибари су се завадили због туњева. Огроман рој ових риба пришао је обали двају села. Нису никако могли да се здруже па да заједнички лове. Рибари једног села хтели су све за себе, рибари оног другог села, опет, само за себе. Док су се они препирали, туњеви су се разбежали; рибари су се, пак, потукли, ударали један другог, псовали и разишли се као непријатељи. Завист! Похлепност! Тог дана је и рибар Штефан видео у плићаку великог морског пса је власт расписала награду. Ловљење ове морске звери врло је опасно. Потребно је и десет рибара да је савладају. Међутим, Штефан се полакомио и није обавестио суседе. Припремио је рибарску лађицу и са сином пошао на морског пса. Звер је била дуга можда и до осам метара и нису јој могли ништа. Раскидала им је све мреже, тако да више нису ни за какву употребу, и побегла им. Изгубили су и мрежу, и награду, јер су се полакомили. Завист, опет и опет само завист! Сто руку ипак може више него две! Сто руку лако ће и брдо помаћи, а две само једну једину лопату."

Иво се дубоко замислио. Сањарио је о своме Галебу, о друговима, и зажелео је да сад одмах прикупи своју посаду и предузме нешто велико. Посада Сињег галеба! Дружина Сињи галеб! Дружина пријатеља и другова!

Све је предвидео, на све је мислио. Био је доле у насељу и сазнао да је пословођа каменолома најмио све рибарске лађице да превозе обрађен камен. Све ће бити тамо, и то је баш згодно, да не буде непотребних радозналаца кад Галеб први пут развије своје једро. Кад буду извршили неколико пробних вожњи крај обале, запловиће са развијеном заставом право пред каменолом и пловиће поред свих једрењача које товаре камен. Срце му је гласно тукло од тих смелих мисли, и сву ноћ је немирно спавао.

Тек што је свануло, а већ је скочио с постеље ка прозору! Али, сања ли? Је ли могуће?...

Сињега галеба нигде није било!

Нешто страшно га зграби за срце, силан јад му стеже грло. Стушти се напоље к мору, тамо где је још синоћ била лађица. Није било ни трага од ње. Видео је само по песку малу бразду коју је начинила кобилица Галеба кад су га поринули у воду; на мору, пак, – докле је допирао поглед – није се видело никакво једро. Трчао је по обали као очајник, јаукао је од жалости; најзад седе на последњу степеницу. Изгубљено је гледао на место где је био његов Галеб, а у њему се све кидало од очајања.

Онда се сети Јуста, свог старог пријатеља и заштитника. Устрча уз брдо и одозго погледа на залив. Одједном застаде изненађен: доле, у заливу, љуљушкао се његов Сињи галеб. Када је онако узбуђен од свега стрчао ка Сињем галебу, видео је да је привезан уз обалу јаким ланцем и закључан. На Сињем галебу седео је Барба, особењак и луталица, пијанац и велико причало, и лукаво му се насмејао кроз зубе у којима је држао лулу. Иво се окретао по пустом насељу. Све је било тихо.

Дечаци су још спавали. Жене су биле у винограду, рибари са својим лађицама били су под каменоломом.

Радо би упитао Барбу како је дошао овамо Сињи галеб и зашто је привезан. Његов Сињи галеб! Али добро је знао овог човека који никад никоме није хтео учинити ништа по вољи. Причало се о њему да је некада био имућан човек, па се пропио, а да му је сада дата, више из самилости, некаква служба сеоског чувара. За неки други посао није ни био, јер би све одмах дао за вино.

Иво крену Јустовој кући. Старац је седео под сеницом која се дизала уз мале дрвене стубове дуж целог дворишта. Кад Јуст виде дечака и његов збуњен израз лица, извади лулу из уста и забринуто рече:

- Мислио сам да се зловоља људи угасила, или сам се преварио. Синоћ су имали састанак сви они који су претрпели штету кривицом твог оца. Решили су да ти заплене Галеба и да га уновче, да тако поврате бар нешто од онога што су онда изгубили Нисам их могао одвратити. Ноћас су отишли по Галеба и сад стоји тамо и чека на купца. Барба га чува. Иво је гледао Јуста, а обузеше га црне мисли.

- А шта ћу сада без Галеба? – утучено рече.

- Кажу да си сувише млад и недорастао, и да је већ тако записано да Галеб припада управо онима које је твој отац оштетио. – Повуче га до себе на клупу и покуша да га утеши. Милева је била изишла из куће и пажљиво је саслушала ову тужну новост. А Јуст је говорио: – Иво, не смеш очајавати. Некако ће се удесити. Ти се сам не можеш успротивити целој заједници. Људи су ти такви, не заборављају лако причињену им штету. Иако је прошло толико година, још и сада виде дужника у твом покојном оцу.

- Па ипак, Галеб је мој! Не, наш је! Михаела, Јурета, Фрање...

- Можда их је баш то и уплашило кад су видели како спремате тај бродић. И мислили су: "Дечаци су недорасли, сувише су смели, упропастиће и изгубиће ову лепу лађицу."

- Молићу рибаре, кад дођу, да ми врате Галеба – тужно рече Иво. – И обавезаћу се да ћу им исплатити што је отац...

- Ни мислити немој на то – одвраћао га је Јуст. – Рибари ће се вратити тек крајем недеље, а онда ће довести и купца. Уз то, решили су да те узму себи у село да не подивљаш, јер си сам самцат. Свакога дана ћеш бити код понеког.

- Иво то неће никако учинити! – изненада узвикну Милева.

- Од милостиње нећу да живим, не! – одлучно рече Иво.

Погнуте главе изиђе Иво на улицу, а потом на брежуљак. Седе на гроб, скрхан жалошћу, а најрадије би умро. Погледом обухвати пучину мора, сву успламсалу при изласку сунца. Сада, кад је већ видео себе на Галебу – да живи од милостиње доле у насељу као општински сиромашак?... И да слуша прекоре због греха свога оца?...

На лицу му се оцрта одлучност, чело му се разведри, чврста одлука усади му се у срцу. Уста и угледа Милеву како му прилази. И девојче је било утучено. Али кад виде одлучно Ивино лице, охрабри се и она и упита га:

- Је л' да не очајаваш? Све ће бити добро!

- Мора бити! – одлучно рече Иво. – А ти, Милева, позови ми дечаке и доведи их овамо.

Ускоро су били на месту. Још уз пут су сазнали шта се десило са Галебом, и сви су били силно узбуђени и тешко потиштени. Сваки је на свој начин давао одушке своме јаду, а кад су се нашли у Ивиној соби, нису били онако смело одлучни као онда кад су седели поред Галеба.

Сад се Дружина Сињи галеб покуњила као попарена, позеленела од једа, и нестрпљиво је очекивала шта ће рећи њихов вођа. Капетан без лађе?...

- Другови, – узвикну Иво – Галеб је наш! Је ли тако или није?...

- Наш је! – узвикнуше сви у исти мах. – Зар смо ми узаман издирали у каменолому? Зар је тек онако твоја рана на челу?

- И биће наш – одлучно нагласи Иво. – Стари Барба га чува. С њим ћемо брзо свршити. Рибари се неће вратити ове ноћи. Ја и Михаел ћемо га укротити, он ће по навици бити пијан. Веслајући допловићемо с Галебом овамо; ви ћете за то време спремити све остало: једра, ужад, сидро, мреже. А за новац који нам је још остао, вас двојица, Перо и Јуре, купићете у вароши хлеба, нешто меса и сланине.

- А после?... – зачуди се Фрањо.

- После ћемо запловити, младићу, с нашим Галебом на море!

На лицима другова Иво виде некакву забринутост, неодлучност. Па дабоме, није помислио да сви ови дечаци имају код куће своје драге, очеве, мајке, браћу и сестре...

- Вратићемо се, дабоме – умиривао их је. – Само толико да запловимо по мору, да им покажемо како је Галеб наш и како се не бојимо мора!

Тада се јави Милева. Њој је било тешко кад је помислила како ће мајке ових дечака бити у бризи, па рече:

- Овако учините: пловите ка каменолому. Тамо су наши. Тамо, са мора, тражите за себе Галеба! Иво га је наследио од оца, а његов отац је доста испаштао за своју кривицу. Сада Галеб припада нама свима. А ви сте њихова деца – зашто хоће да Галеб оде у туђе руке? То им кажите. А ја ћу умирити жене.

Свима се свидео тај предлог. Једва су дочекали вече. Перо и Јуре су донели из варошице намирнице и нико им при томе није сметао. Михаел је неколико пута ишао до пристаништа и мотрио. Стари Барба, велика пијаница, који је живео овде од милостиње рибара, присео на Галебу, а стакленце поред њега на поду. Дремао је.

Смркло се. Жене су се вратиле у село, а дечаци као да су се завукли да спавају. Само што се све примирило, а већ су били код Иве. И Барба је одмах направио себи лежиште на Галебу, јер је ноћ била топла. Милева је дошла кришом и прошапута:

-'Рче као медвед. Кључева нема. Донела сам турпију.

Иво и Михаел одмах стрчаше на пристаниште. Понели су и клупко јаког канапа. Све је било тихо, као замрло. Опрезно се дошуњаше Галебу. Барба је хркао. Док би се трепнуло, били су на лађици, и Барби су већ била привезана уста марамицом и свезане руке и ноге. С тешком муком су га пренели на обалу и прислонили уза зид прве куће. Иво одмах поче да струже ланац. Михаел је стражарио. Ускоро је карика била престругана; обојица се одупреше о зид; из све снаге повукоше и – Галеб је био слободан. Наместише весла и нечујно се отиснуше од обале. Напорно је било веслима покретати тешку лађицу. Уз то, ветар им је дувао у лице. Наскоро оставише иза себе заселак; из залива су се одмакли на море, па су полако, много се напрежући, притерали лађицу ка обали под кућом. Најзад су стигли до плићака. Другови су им притрчали гацајући, и неописива радост их опет обузе када су опипали свог вољеног Галеба.

Олујна ноћ

А сад одмах прионуше на посао. Требало је хитати да их ко не изненади. У лађицу су уносили све што су припремили: суд са водом, намирнице, мреже; учврстили су јарбол и једра. Иво смести у причвршћени сандук на крми Галеба сву своју имовину. Ту су оставили и хлеб, месо, сланину. Понели су и фењер, секиру, ножеве. Била је поноћ кад је све било спремно. Море је било мирно, ноћ ведра, звезде су светлуцале на небу, пријатан западни ветар лепршао је заставу на врху јарбола.

Милева је тужно стајала на обали. Радо би ишла с њима. Али, отац је стар и тешко би му било без ње. Срдачно се опростила са свима и пожелела им срећан пут.

И тада Иво викну ведро:

- На своја места! Дижи једро! Вуци сидро!

Ветар се ухватио у једро и напе га. Галеб се заљуља и одмах се отисну од обале. Михаел и Перо су крај крме, Фрањо и Јуре код једра, Петар се погнуо напред на прамцу као осматрач, а Иво стоји поред јарбола и гледа, гледа како у ноћи нестаје Милевина сенка.

Кад су се удаљили неколико стотина метара од обале, и кренуше дуж обале како би пре сванућа обишли каменолом и тако срели рибаре на отвореном мору. Иво је смислио план: пре сванућа рибари ће кренути са товаром из пристаништа каменолома. Њихове су натоварене једрењаче тешке и споре. Кад их достигне, он ће их позвати и тражити своје право.

На отвореном мору ветар поче јаче да дува. Галеб је пловио брзо као нечујна ноћна птица; Фрањо и Јуре су имали доста посла са једром. Прамац је секао таласе који су лађицу мало подизали, а кад би с времена на време дунуо јачи ветар, Галеб би се накренуо и још брже запловио по усталасаној површини воде. Тишина је била чудна. Чуло се само како омањи таласи запљускују прамац и како лепрша застава на јарболу. Месец се огледао у мору, а вода се блескала у благом таласању као немирно језеро живог сребра. Острво се пружило у даљини и изгледало је као да по мору плови некаква огромна морска неман; овде-онде на обали видела се усамљена светлост, а далеко пред њима зелена и црвена светиљка великог пароброда.

Полако, дечаке поче да обузима некаква узнемиреност; она их је непрестано све више хватала. Јуре, који је седео на прамцу, осети да су му се очи овлажиле, и зажали за топлим кутком у кући где је тог часа спавала његова мајка; замишљао је како се, радостан, пробудио кад је чуо из кухиње звеку лонаца. Овде га је плашила ова силна неизмерност, ова самоћа, и тишина, и тајанствена ноћ кроз коју плове тако дрско. Иако је око себе осећао своје другове, ипак му се чинило да је остављен и силно јадан на овој сићушној ораховој љусци.

Петар се чврсто држао за подигач. Само са часа на час обузео би га ледени страх. У својој уобразиљи видео би пред собом чудне наказе, и није могао а да се неколико пута не прекрсти. Веровао је да су то душе несрећних рибара који су се удавили у бури. Фрањи се чак чинило да јасно види силуету моторне једрилице која је зимус потонула у страшној бури заједно са посадом. Кришом је правио знаке крста над водом да заштити Галеба од злих духова.

Сви су мучно преживљавали ову праву самотну пловидбу по ноћи. Само је Иво мирно стајао крај јарбола – издавао је заповести онима крај крме, а кад јаче дуну југозападни ветар, рече да се развије и летњача. Сада је Галеб једрио накренут под притиском ветра с мора, а таласи се на прамцу одмах запенише; иза лађице је остајала бразда која се на месечини светлуцала као сребрнаста трака. Мислио је само о мору; удес његовог оца нагонио га је на ту мисао, која га је сад свег прожимала: избрисати гнев и зловољу људи према успомени на његовог оца и остварити лепу очеву замисао. Зато му је Галеб био ненадокнадив, био му је све на свету и чинило му се да без Галеба не би могао ништа постићи. И веровао је Галебу, тако веровао, тако се на њему осећао безбедан, да га нису узнемиривали ни ноћ, ни ветар, ни ова самоћа. Погледа на звезде. Велика Кола су била над њим уз Мала Кола, а Северњача, јасна, светла, пловила је небом. Мали кудрави облачићи гомилали су се под месецом, а ветар их је разгонио по небу као стадо изгубљених оваца. Поста нешто топлије, иако је ветар доста дувао и налетом ударао у напета једра.

Сваког трена морају угледати обрисе каменолома. Не може бити још далеко. Да би захватио што више ветра, заокрену још неких сто метара више на пучину. Али овде је море било чудно немирно, тако некако као кад вода почиње да кључа. Спреда, на прамцу, од капи таласа подизали су се млазеви високо, па иако је ветар сад нешто попустио, лађица је пловила све брже. Али, за дечаке то није било много страшно: само да почне да свиће, јер је много пријатније пловити дању. Далеко, далеко кроз таму угледаше одсев јаких ацетиленских светиљки у каменолому, и тамо окренуше кљун Галеба Иво је рачунао да ће тамо стићи за три часа. А пошто се пристаниште каменолома налази с оне стране кршевитог рта, окрену крму тако да обиђе пристаниште у великом луку и на тај начин, при свитању, изненади рибаре баш кад буду испловили на отворено море.

Вероватно да није било добро, да је чак и погрешио – тек не само да су овде таласи били већи и да су задржавали лађицу, већ се и нагло замрачи,а иза високог далматинског планинског ланца навукоше се густи црни облаци и за кратко време скрише месец. Тамо над острвом блеснуше муње и убрзо се цело небо превуче црним облацима. Море је страховито кркљало и пенило се као да је силом хтело да се отргне са дна и поведе бесни плес. Дечаке обузе страх.

- За име бога, подавићемо се! – зајеца Јуре.

Иво се чврсто држао за јарбол; у његовој неискусној глави поче да се мути – уколико је више покушавао да окрене копну, утолико га је ускипело море терало баш на супротну страну. Покуша да подвеже једро и плови само помоћу летњаче, али ветар је био тако силан да се платно летњаче расцепи надвоје. Галеб се тако јако накренуо да вода запљусну у њега, а Фрањо и Перо, који су чврсто држали подигач за конопце, крикнуше и почеше на сав глас запомагати.

Она двојица крај крме с ужасом су гледала у пенушаве таласе и кидала се у страху од потмуле хуке олује која се приближавала.

Иво погледа у небо. Знао је да ће се за који тренутак разбеснети, уз севање муња и грмљавину, једна од оних пролећних бура које, истина, брзо прођу, али које су врло опасне за поморце. Хтео-не хтео, Иво се препусти валовима, који су муњевитом брзином носили Галеба ван, на непознато море. Јер натраг, ка острву, није могао због ураганског југозападног ветра, који је по својој вољи носио лађицу незнано куда. Виде још само светионик у правцу острва Виса, али ту их подухватише бесни вали дебелог мора.

Поче плес. У ваздуху је забучало и захујало, а једро иако подвезано, силно је ударало о јарбол. С великом муком су га скинули и причврстили за дно.

Јуре је јецао. Михаел се прибио уз Иву, а сви су се грчевито држали за чврсте ослонце. Полетели би увис, и потом падали у дубину. Страхотна муња проби тмину. Иво их је непрестано, и за време бубњања олује тешио, иако је и сам био забринут.

- Другови, храбро! Сад ће то проћи! Чврсто се држите! Хеј, момци са Сињег галеба!

Талас их прекри. Свом снагом су избацивали воду што се сјури на дно лађице. Суд с водом, рђаво привезан, одлете у море. Јуре је имао тада напад грознице. Лежао је на поду и некако нељудски јаукао у ноћи, и вал би га однео да га дечаци нису чврсто држали. Иво је седео крај њега и тешио га. Страхотни гром проломи се у близини, и у том безнадном положају, кад су већ сви били изгубили наду на спасење, у тренутку кад је блеснула муња, Иво јасно спази у близини велику моторну једрењачу. Завикао је из свега гласа, али узаман. Ко би га могао чути кад је бура овако беснела!

Изненада угледаше ту, пред собом, обрисе пустог каменитог острва. Галеб је свом снагом јурио ка обали. Видели су како пенушави таласи у бесном налету ударају о обалско стење и, пре но што би лађицу могли окренути, подухвати је силан висок талас, диже је, прекри пеном уз буку, тутњаву; причини им се да лете по ваздуху, а у истом тренутку већ су треснули на тло, где и осташе непомично лежећи. Сва посада Галеба била је збачена. Иво још виде како талас повуче у море Перу и Јурета, потом га обави тама; тресну о камен и паде. Али само за тренутак. Убрзо се диже. Поред њега непокретно је лежао Фрањо, мало даље Михаел, а Петар се свом снагом упирао, држећи се за клизаву сигу, како га не би одвукли таласи који су непрестано ударали о стење. Иво га с муком извуче из те опасности.

Истог часа он и Петар закључише да треба одмах спасти из лађице све што се може спасти, јер су таласи били тако јаки да су се бацали по стењу на обали чак до Галеба, чврсто заглављеног између двеју стена као у процепу, и, штавише, пребацивали се преко лађице. Кад сместише своје онесвесле другове под избочину једне стене, похиташе натраг Галебу и изнеше све што је било у лађици.

Али су сад већ били изнемогли. Мучно сазнање да је море однело и прогутало два друга опет обузе Иву. Иако сав сломљен, спусти се до самих таласа и очајно је дозивао у подивљалој ноћи. Онда се врати, паде поред Петра, а свест му се помрачи од изнемоглости.

На стеновитом острву изненађење

Сунце се почело успињати на чисто јутарње небо. Олујних облака није више нигде било; море се стишало. Готово да човек не верује да је било пре тога тако помамно и рушилачко; само се још дуж обале лено преливало преко камења; јато галебова је с криком облетало преврнуту лађицу, која је ту лежала као какво изнемогло живо биће.

Михаел и Иво се први прибраше. Превелики напор и претрпљени страх исцрпли су их до крајњих граница. Петар и Фрањо су се много угрували о камење. Сад леже крај преврнутог Галеба и јече. Али дечаке највише мучи сазнање да су два друга нашла смрт у таласима.

- Можда су се ипак некако спасли? – уздахнувши рече Михаел, тужно гледајући у даљину, на каменито острво, које се беласало на сунцу далеко око неких хиљаду метара.

- О, кад би тако било! – чежњиво рече Иво, чију душу мучно тишти удес двојице другова. Али Иво савладава прво сазнање пораза; одлучно се диже, угуши у себи све болне мисли и приђе Галебу. Галеб је лежао на левом боку. Нова плава боја била је јако изгребана, крма се није сломила, чак је и јарбол остао цео, али је однесено једро и то је било најгоре. Прегледали су све ствари што су их ноћас спасли. Све је било ту.

Хлеб истина, више није био за јело, али се двопек могао јести, а сланина и месо нису били нимало оштећени. Само суд са водом! А страдалнике, Петра и Фрању, стално је мучила жеђ. Овде, на овом каменитом острву, ко зна хоће ли наћи какву воду.

И Михаел је прегледао Галеба, јер је и он сматрао да је Галеб једини спас. Жедан је био и он, али није било времена за то. Сад, када се море повукло, лежао је Галеб неких десет метара од воде, велике стене су му спречавале пут до ње и нису га могли поринути у море. А и кад би им то пошло за руком – како ће набавити једро!

Иво је увидео да засад не могу никуд. Овде морају остати бар неколико дана. Можда овим крајем плови каква лађа. Али, на сваки начин, треба наћи воду. Без воде, осуђени су на пропаст.

Све што је још било у лађици изнели су под велику наднесену стену, под којом је био пријатан хлад. Кад Михаел подиже врећу са намирницама, она се процепи и све се разасу по земљи. И неколико лимуна! Њима ће гасити жеђ кад им буде најтеже. Петар је већ седео, само је још Фрањо лежао у грозници. Кад се Петар присети да су нестала два друга, крупне сузе потекоше страдалнику низ образе; у очајању погледа у Иву, који му је привезивао повређену руку и дао му пола лимуна да загаси жеђ. И Фрањо је сисао своју половину. Али треба потражити воду за пиће. Иво и Михаел пођоше да је потраже. Када су се попели на врх острва, тек тада видеше како је пусто и чемерно на њему. Сам крш; буром и водом раздробљено камење кречњака готово се вертикално спуштало ка мору на северној страни острва. Острво је било око пет стотина метара дугачко, и до двеста метара широко, а његов највиши врх био је висок педесетак метара. Само је по усецима расла ниска клека, овде-онде нешто боце; овећи зеленкасти гуштери преплашено су бежали у пукотине стења. А воде нигде! Претражили су уздуж и попреко све стење, зној им је лио с лица, били су веома жедни, али воде нигде! Већ су помишљали да се врате, кад Михаел примети у кршу стења узану пећину из које је била пријатна свежина. Баци камен у пећину и напрегнуто ослушну. После једног тренутка чу потмуо пљесак као кад камен падне у воду.

Одмах решише да претраже пећину. Било је подне, сунце припекло да се стење готово усијало, а претходно су морали до обале за конопац и фењер, јер ко зна колико је дубоко дно пећине.

Убрзо се вратише. Конопац за сидро био је као поручен, и фењер ће им исто тако добро послужити, иако је био доста оштећен. Жижице су се на топлом сунцу већ осушиле, припалише стењак; Михаел задену за појас секирицу, не зна се шта је све доле, и пажљиво се увукоше у пећину.

У почетку су ишли некаквим узаним ходником који се непрестано спуштао наниже. Мрачно је, а на крају ходника дуну прохладна промаја и чу се потмуо шум воде, као да таласи ударају о стење. Одједном се нађоше пред окомитом стрмином низ коју се нису могли спустити. Припремише конопац. На један крај конопца привезаше фењер и полако га спуштаху у дубину. Она није била тако дубока како им се раније учинило, и брзо су у одсјају светиљке видели беласање воде.

- То је море! – ускликну Иво. – Погледај само тамо!

Да, уистину, то је било море. Светлост се морала пробијати однекуд споља, јер је на левој страни било видније.

- Придржи, спустићу се доле! – реши се Михаел.

Одмах се пажљиво поче спуштати низ конопац, спусти се до фењера и, тако висећи над водом, погледа по пећини. На десној страни издизало се тло из воде. Тамо, на каменитој заравни, нејасно су се видели некакви дрвени сандуци. Сад виде и онижи излаз који је водио напоље, на светлост, довољно широк да се чамцем може доспети у пећину. Пажљиво уђе у воду, допирала му је само до појаса, и пође излазу. Излаз је избијао на море, које је овде било стешњено у узак, кратак залив, а дно залива пуно оштрог стења. С мора је било врло тешко опазити улаз у пећину.

Одавде се успуже на зараван. Очи су му се сад већ навикле на полутаму. Нигде ни помена о каквој живој души, само је вода тајанствено гргољила у удубљењима стења. Ту, крај ових сандука, срце му готово преста да куца. Ризница?... Скровиште разбојника?...

Чврсто стеже секирицу. Позва Иву. Овај се брзо спусти низ конопац ка другу. Секирицом су пажљиво отковали поклопац горњих сандука. Иво завуче руку у први, опипа нешто меко, шуштаво и узе прегршт.

При светлости фењера видеше на длану – чај!

И тако редом пажљиво су отворили све горње сандуке и нашли чудне ствари: оружје, италијанску свилу, у два сандука чак и барут и метке за ловачку пушку, кафу, дуван, боце са енглеским румом. Сад су још видели на свим тим сандуцима натписе на страним језицима и би им јасно: открили су тајно кријумчарско слагалиште!

Пажљиво опет приковаше све поклопце, само из сандука са барутом Иво узе неколико прегршти барута. Онда се опрезно извукоше из пећине и брижљиво уклонише све трагове за собом. Пред пећином, напољу на сунцу, седоше на тло и тајанствено се погледаше.

- Хм, кад бисмо могли све ово да повеземо, били бисмо богати! – рече Михаел.

- Да, право стовариште кријумчара! – закључи Иво. – Добро је скривено, с мора не може нико да опази улаз у пећину.

- А шта сад? – поче да се брине Михаел.

И Иво је напрегнуто мислио, па су обојица заборавили на жеђ. Далеко наоколо пукла морска површина, нигде се није могло видети какво једро. Иво се сети моторне једрењаче коју је видео за време буре Сад се сети да је пловила непрописно, без светлости. Тада чуше дозивање из табора и похиташе што су брже могли. Петар им дотрча у сусрет, сав црвен од некакве радости, и пожури се да им каже:

- Далеко на мору видео сам велику једрењачу. Јасно сам чуо њен мотор. Затим се скрила за оно острво.

Све их обузе жива нада да ће се ускоро спасти. И Фрањо је гегао око Галеба. Поседаше да ручају и да се договоре. Необично им је пријало, а да нису били жалосни због двојице другова, још би са радоснијом надом ишчекивали срећан свршетак овог доживљаја. Али, свакако, сад морају нешто да одлуче.

Иво претражи у прегратку Галеба сву стару парчад платна за једро, распараше своје капуте, а одмах затим Петар и Фрањо марљиво су шили ново једро. Канапа и игала имали су довољно, јер су на све мислили пре но што су запловили. Михаел направи од весала криж за ново једро, а Иво прегледа оне две стене што су биле Галебу на путу до воде. Мораће их разбити. Барута има! Ех, ако би било потребно, лако би могао бацити у ваздух и цело острво!

И тако паде вече. Најтеже им је било што нема воде. Кад би нашли какав извор, лако би пробавили и неку недељу на овом острву. А овако, треба похитати и што пре оспособити Галеба да опет плови.

Кад је сунце залазило за море, сви поседаше на обалу, погледом обухватише вечерњу румен што се спустила по мору.

Где су другови?...

- Ох, Јуре, ох, Перо! – уздахну Иво. – Где сте? Удавили се? Можда сте се ипак спасли на једно овакво каменито острво?...

Подупре рукама главу, а срце му је притискао јад. Кад се спусти ноћ, њих обузе још већа жалост, а одмах и очајање.

- Шта ли мисли мајка, – прогрца Фрањо – моја добра мајка? Сад се сигурно сви моле за покој наших душа, јер мисле да нас је прогутала бура.

- А мој тата, – уздахну Петар – чекао ме је с прутом. Затим је оставио прут у угао и припалио свећу...

А Иви се стегло срце. То му је све падало као тежак прекор, а ако су се другови заиста удавили, и њихова смрт пашће на његову савест... У том часу угледа далеко на мору бела једра и учини му се да чује хук мотора. Поскочи на ноге... али виде како се лађа опет удаљава. Виде још како развијају једра, јер ветар поче да дува, чу како се мотор утиша и лађа опет зађе за оно каменито острво.

Стиснуше се под стену да проведу ноћ. Била је топла, тиха ноћ. Али дуго нису могли да заспе. О поноћи Иво се изненада прену. Причини му се да чује потмули хук мотора. Устаде и стрча до обале. Назирући, виде обрисе велике једрењаче, потпуно замрачене, која је пловила уза само острво и окретала у правцу севера.

Иво се успуза на врх, одакле са стене јасно виде како се једрењача заустави на мору пред самом пећином, како су морнари спустили у море чамац, који заплови ка пећини. Полако су пловили између шкоља. Чамац је био до врха натоварен. Четири човека су загазила у плићак и уносила су тешке товаре у пећину. Четири пута се врати чамац до лађе и опет натраг. Онда га дигоше, мотор поче да ради и једрењача се опет изгуби.

Иво се врати у логор замишљен. Више никако није могао да спава. Свакојаки подухвати су му се врзмали по глави, али се ни за један није могао одлучити. Чинило му се да су ови кријумчари тако тесно везани са њиховом судбином да је непрестано мислио о оној пећини.

Да овде је кријумчарење необично развијено. Преко мора преносе робу на коју се иначе плаћа велика царина и на том опасном послу много зарађују. Често је слушао да је то опасан посао, да су многи за то и главом платили – али превелика добит стално и непрекидно привлачи све нове и нове пустолове. Кад су другови поустајали, Иво им изложи своју замисао:

- Одмах ћемо разнети оне две стене како бисмо могли да спустимо Галеба у море, затим ћемо похитати ка пећини. Натоварићемо сандуке, однећемо их у град и предати властима. Добићемо велику награду.

Сви су били одушевљени Ивиним предлогом. Само да што пре опет буду на Галебу и да заплове пут свога дома!

Лађицу су заштитили гомилом камења како не би била оштећена кад разнесу оне стене. У пукотине стена Иво наби барут. Као запаљиви фитиљ употреби канап који је претходно натопио уљем. Кад се сви склонише у заклон, припали канап, па се и сам склони. Брзо загрме, и стена се разби као да је била од глине. Са другом стеном учини исто. Полако, полако, напрежући се из све снаге, чинећи предах с часа на час, поринуше Галеба у море.

Ех, што је било весело! Што су брже могли унеше у лађицу сву своју имовину. Развише ново једро начињено за невољу, све од закрпа, али се ветар ипак ухвати у њега. Истина да је ово једро било много мање, није се могло лако покретати као прво, али се ипак некако гурало. Море је било глатко као огледало, а јутарње сунце је већ припекло. Мало-помало, опловише острво. Пред подне се усидрише пред пећином. Михаел оде на врх острва да припази на једрењачу кријумчара, остали увукоше лађицу у узани залив, поскакаше у плићак и упутише се у пећину.

Само што су почели да товаре, а већ се сјури Михаел са осматрачког места на врху острва, сав задихан, и викну:

- Једрењача са два јарбола! Бела једра!

Борба са кријумчарима

Заиста, то је била моторна једрењача Метеор. Она је превозила јужно воће из Италије у Сплит. Ту су италијански сељаци имали слободну луку где су продавали своје производе. Једрењача је имала посаду од четири човека, а кад није било ветра, пловила је на погон јаког мотора.

Оне бурне ноћи када се Галеб насукао, управо је пловила од пећине. Бура им је баш добро послужила, јер иако је Метеор био опремљен тачно по прописима за превоз јужног воћа, у ствари је био права правцата кријумчарска једрењача, а сва четири морнара били су печени кријумчари који се нису бојали ни живог ђавола. Али, хајдемо на палубу те воћарске једрењаче.

Она је изврсна и пространа једрењача. Има два јака јарбола; под палубом је одељење за робу и лако може да прими до осам вагона товара. Две кабине под кровом служе за становање морнара. Кад год би долазила из Италије, пловила је поред ових острва, истоварила кријумчарску робу у пећину, а затим би се упутила у Сплит као обична пиљарска једрењача. Тамо би морнари обавестили своје помагаче, који су на малим једрењачама растурали кријумчарену робу дуж целе обале.

Овог часа са Метеора се будно пазило на острво. Јак човек, сав од мишића, ћосав, стално је кроз доглед посматрао око себе пучину мора. Крај мотора је седео чудан човек са великом бразготином преко чела; она друга двојица безбрижно су седела на палуби и разговарала. Тада им приђе онај с бразготином и упита:

- А шта ћемо са она два дерана тамо доле?

- Ђаво да их носи! – мрачно одговори први. – Само нам је још та беда требала. Јеси ли добро затворио да не изиђу горе?

- Ништа се не бој – одговори човек с бразготином. – Они су тако изнурени да само спавају. А ипак, чудна ствар: причају о некаквом Галебу, о друговима и, уопште чини ми се да је њихов случај ђаволски замршен.

Изненада стари ћосави морнар одскочи од ограде. На његовом лицу, некако благом, појавише се црте суровости када узвикну:

- Проклетство! Једро крај пећине!

- Гле, истина! – немарно рече човек с бразготином.

- Можда су наши! – Али и он пребледе, јер једрилица њихових саучесника који су пловили овуда по робу била је већа и њена су једра била црвенкаста.

- Издани смо! – узвикну ћосави, сјури се под палубу и врати се носећу пушку.

- Причекај! – викну му машинист, човек с бразготином. – Не види се нигде жива душа.

Крманош окрете једрењачу као да ће пловити поред острва. Ћосави дође на задњи крај једрилице и осматраше. Тад примети два дечака; то су били Иво и Фрањо. Они су похитали баш тог часа кад их је Михаел упозорио на једрењачу. Иво одмах познаде једрењачу по јарболима и широком трупу. Да, баш је била она што је ноћу истоваривала кријумчарску робу.

Онај ћосави на Метеору неочекивано викну:

- Па то су све сами дечаци! Ех, то је лепо. Да они дерани о којима су причали дечаци кад смо их извукли из воде. К њима! Уловићемо их као зечеве!

И одмах нареди да једрењак заплови ка обали.

Дечаци се повукоше у пећину, обузети дивљим страхом. Ишли су тамо-амо по оној мрачној пећини, сударали се један с другим, покушавали да се успузају уз вертикалну стрмину, гацали по плиткој води узалуд тражили какву већу рупу где би се сакрили. Чак и Иво није знао да се снађе у овој пометњи. Покуша да примири другове, али све се одигра тако брзо, да није било времена да се нешто паметно смисли. Били су ухваћени у клопку као непромишљени мишеви. И пре но што су се прибрали од страха, три наоружана човека већ су била пред пећином. Ту, у полутами, изгледала су као прави морски гусари. Ћосави диже пушку и продера се:

- Шта тражите ту, мангупи?

Дечаци се скаменише од страха; неко зајеца, само што очајно не зарида. Али се Иво брзо прибра и рече:

- Бура по ноћи бацила нас је на ово острво. Кад смо тражили воду, наишли смо на ову пећину. Мислио сам да је то напуштено стовариште кријумчара...

Људи се згледаше. Откривени су! После кратког договарања наредише дечацима да уђу у чамац и одвезоше их на Метеор. Повукоше за собом и Галеба и привезаше га за крму једрењаче. Кад се сви дечаци испеше на палубу, постројише их код јарбола, а ћосави – он је вероватно био вођа ове кријумчарске банде а звао се Лоренцо – стаде пред њих с напереном пушком и продера се:

- Пропали сте! Какав вас је ђаво само довео овамо?

- На острво смо дошли мимо наше воље – рече Иво – Нисмо могли да се одупремо бури! И два смо друга изгубили – додаде утучено.

- Вратите нам нашег Галеба – молио је – и кажите нам у ком правцу да пловимо како бисмо се вратили кући!

- Није него, па да нас пријавите властима.

Машинист је седео крај мотора и, изгледа, био најразборитији човек на једрењачи. Он приђе ћосавом и мирно и озбиљно рече:

- Е, сад је јасно што су причала о Галебу она два дерана које смо извукли из воде.

Другови се осмелише од неке изненадне наде и обузе их радосна слутња.

- Кад сте их спасли? – ускликну Иво.

- Прошле ноћи – одговори машинист. – Одмарају се овде доле.

Кад чуше ту радосну вест, и поред тога што су се налазили у тако великој опасности, дечаке обузе силна радост. Међутим Анте – тако се звао машинист, човек с бразготином рече:

- Сад треба прекинути разговор. Сваког часа нас може неко изненадити. Затворимо дечаке под палубу и одмах по робу!

Види, заиста! Ћосави није ни помислио на то! Стрпаше их под палубу, у одељење за воће. Ту су били Јуре и Перо. Какво виђење! Иако су били у крајњој неизвесности, сада су се, кад су били заједно, осетили много сигурнији него пре. Сада је опет цела Дружина Сињи галеб на окупу! Кад мину први вал узбуђења због изненадног сусрета, Јуре им исприча како их је Метеор спасао. Грдан талас их је онда свукао са Галеба и понео ка другом каменитом острву. Срећом, наишли су на отргнути криж, држали се за њега и то их је спасло да не потону. Пред свануће су угледали једрењачу, пловила је баш њима у сусрет. Викали су што су јаче могли и ускоро су их опазили са Метеора. Спустили су чамац у море и извукли их на палубу. Дали су им да једу и пију, све време су били на палуби, а синоћ су их затворили овде. Али сад су заједно, то је главно, и Иво је напрегнуто размишљао како да се измигољи из овог безизлазног положаја.

Иво поче пажљиво да разгледа одељење у коме су били затворени. Јаки дрвени зидови били су високи нешто преко два метра, и када је, клечећи на Михаеловим раменима, пипао по таваници, пронађе поклопац који се отварао нагоре и служио је за проветравање одељења. Ту, под таваницом, сада је сасвим јасно могао да чује необичан разговор морнара на палуби. Познаде Лоренцов глас:

– Дечаци не смеју натраг, иначе смо пропали. Они ће причати о нашем склоништу и тако нас издати. Да отпловимо и да их побацамо у море?

– Буди ипак човек! – одлучно му се успротиви Анте. – Шест живота на души. Зар није довољно што већ имамо два?...

- Не спомињи непрестано ону двојицу! Што стално мислиш на њих! Бранили смо се, и ако смо их убили у борби, шта онда! То се не да поправити – грдио је Лоренцо.

- Али помисли, убити шест људи, шест невиних дечака! Не и не! – противио се Анте.

Ух, до ђавола, онда ће нас издати! – прасну сурови Лоренцо. – Нико није знао за ово наше изврсно скровиште. Сада пак... или ми, или они. Морају бити уништени, другог решења нема!

Мукла тишина. Мало после неко рече:

- Мораћемо пробушити и потопити њихову лађицу како бисмо збрисали сваки траг о њима.

У тај час поскочи ћосави Лоренцо и узвикну:

- Сетио сам се! Учинићемо тако да буду и вуци сити и јагањци на броју. Дечаци свакако морају бити уништени! Ако бисмо их бацили у море, обесио би нам се Анте, јер би га мучила савест, ха-ха! У Барију, куда ћемо сад пловити, познајем Арабљанина који кришом тргује робљем. Продаћемо их њему, а поштењаковић ће их пребацити у Азију. Дечаци ће остати живи, а ми ћемо уз то имати и лепу зараду. И, што је најважније, остаће нам скровиште!

- Ух, па то је горе него смрт! – згрози се машиниста Анте.

- Онда гласајмо? – продера се сурови Лорен – Смрт или Азија?...

- Азија! – узвикнуше тројица, а машиниста је ћутао.

- А сад у чамац и по робу! – узвикну вођа. – А ти, Анте, чувај нам дечаке и лађу. За један добар час завршићемо утовар. Ако приметиш какву лађу, опомени нас пуцњем из пушке. А, за сваки случај, нека ти је мотор упаљен.

Иво чу како се тројица спустише у чамац, а по ударцима весала закључи да су отпловили у правцу пећине. Чуо је и корачање машинисте и лагани хук мотора. Причека само толико док она тројица, како је рачунао, не буду у пећини; прорачунао је да ће им требати за товарење, у једној вожњи, најмање пола часа. Скочи на под, а смео му подухват сину у глави. Сви његови другови дрхтали су од страха и чу их како јадикују:

- Убиће нас, јој, јој... Пропали смо, ох, о-ох ...

Иво позва Михаела и повери му шта мисли да чини. Знао је да живот свих виси о концу. Ако успе у ономе што је наумио, можда ће се још и спасти; ако не успе, они су и тако осуђени на пропаст, покушали или не. Био је свестан да мора ставити на коцку чак и свој живот, само да спасе своје другове. Они су његовом кривицом запали у ову страшну опасност. Пажљиво извуче два јача храстова оплавка којима су биле подупрте полице за воће. Један за себе, други за Михаела.

Петар и Михаел прислонише се уза зид. Иво се попе на Петрово раме. Ослушну. Нису се чули кораци, само лагано ропотање мотора на задњем крају једрењаче. Смотрено, веома опрезно, само мало одшкрину поклопац. Виде како машиниста стоји крај ограде, леђима окренут острву, како пуши на лулу и гледа по мору. Сад је Иво полако, у прекидима, прст по прст, гурао поклопац. Срце само што му не искочи из груди. Спази како је пушка прислоњена уз јарбол, а машиниста се сав занео гледајући у море, и с часа на час бацио би поглед по видику.

Поклопац полако склизну до краја. Иво гурну Михаела, а овај му пружи храстов оплавак. Иво га пажљиво спусти на палубу. Онда се напрегну из све снаге, одупре се о ивицу палубе, а Михаел га прихвати за ноге и што је више могао гурну га на кров.

Иво брзо дограби храстов оплавак, као стрела појури ка огради, замахну из све снаге и тресну по глави човека. Ударац је био врло јак. Машиниста се ухвати за главу, лула му испаде из уста, ноге му клецнуше у коленима и – тресну не писнувши. Ту је већ и Михаел, али све је свршено. Иво погледа у правцу пећине. Виде како се тога часа сва три морнара враћају од чамца у пећину по робу. Сјури се до мотора, а Михаел свеза јаким конопцем руке и ноге машинисте, па прискочи крми.

Ништа није било лакше него пустити у погон већ упаљени мотор. Чврсто ухвати ручицу и повуче је на први пренос. Мотор захукта, вода се запенуша позади једрењаче и Метеор се отисну морем. Све брже... Тада Иво спази како кријумчари искочише из пећине и завикаше.

Иво и Михаел стали крај ограде и машу им руком. Поносно стоје овде ова два дечака, а срце им само пламти.

Кад кријумчари видеше како им одлази лађа са дечацима, прихватише пушке, нанишанише – но дечаци су већ полегали потрбушке и меци високо прошишаше преко њих. Кријумчари ускочише у чамац, али је чамац био до врха натоварен сандуцима. У својој забуни нису знали шта да чине. Најзад побацаше сандуке из чамца, прихватише се веслања, али било је прекасно. У дивљем бесу припуцаше на једрењачу која им је бежала. Одлазила им је њихова властита једрењача. Једрењача веома смело заокрете око острва, а мотор је хуктао преко мирне морске површине.

Лоренцо је у бесу чупао косу, псовао и рикао од гнева. Веслали су натраг ка острву. Лоренцо искочи на обалу, и, скачући са стене на стену, изби на врх. Видео је само како Метеор плови у правцу другог каменитог острва. Бесно припретивши песницом, шкргутао је зубима и сав бесан се врати друговима који су се окупили пред пећином.

Сунце се клонило смирају.

Кроз тишину која се простирала врх пучине час по час би допро хук мотора, па се и то потпуно изгуби у даљини.

Заробљеник

У то време изиђоше и остали из полумрачног затвора. Још увек веома уплашени, чудили су се шта се све збило. Метеор је снажно пловио кроз узани канал између двају острва, а Иво, још блед, али сав у заносу, стајао је крај јарбола, а по челу су му избиле ситне капи зноја.

Тако велика лађа!... Па ови млади морнари!

Михаел је умешно крманио. Точак крме послушно се окретао, али куда?...

Онесвешћеног машинисту снесоше у кабину и положише на постељу. Био је самртнички блед, а Иво се једнако надносио над њега и слушао како дише. А ако умре?... То је дечаку наносило много јада. Квасио му је главу и на сваки начин настојао да га освести.

Горе, на палуби, свакоме је одредио посао. Но, посла није било богзна колико. Лађа је пловила на моторни погон, али нико није знао како се мотором рукује. Па добро, клопараће, па докле буде! Кад престане да ради, развиће једра. Ех, ова једра! То ти је све нешто друкчије него на Галебу. Ту ти је велеједро, онда крижно једро, па летњача, пa конопци, па ланци – да те бог сачува од свега тога. Ипак, није се усуђивао да плови по ноћи. Баш као поручено и мотор стаде. Из предострожности, још раније је припремио сва једра и сад, кад су их развили, сви су имали пуне руке посла. Али, где ли се то они налазе?...

Јесу ли још далеко од куће? Михаел и Иво су се држали севера уместо североистока и тако су, и не знајући, пловили баш у супротном правцу. Пред вече спазише високо, јако разуђено острво. Било је пусто са те стране. Ипак су решили да пристану крај обале и сачекају јутро. Потражише место заклоњено од ветра, окренуше кљун Метеора у то пристаниште, бацише сидро, а ланац силно заклопара. Конопцима још привезаше лађу за стену, а онда предахнуше.

Петар је спремао вечеру. Горе на крову био је гвоздени штедњак, под палубом је нашао добро снабдевену оставу и спремио им изврсну паленту, одрезао још сваком повећи комад сувог меса. Сви су били расположени.

- Охо – узвикну Јуре – па ово није тек онако нешто!

- И ја мислим! – додаде Фрањо. – Прави смо ти ми гусари. Што ће нас, бре, гледати!

- Али једно ме само мучи – објашњавао је Перо – што нам ништа неће веровати.

- Богме, хоће! – испрси се Михаел. – Кад им доведемо Метеор под нос, па им још покажемо заробљеника, и те како ће нам веровати. Само се бојим да ће ме отац поштено излемати што сам толико времена ван куће.

- То је тачно – насмеја се Петар. – Кладим се у живот да од наших старих још нико није имао овакве даске под ногама.

И легоше да спавају, радосни, уморни и тако поносни својом пустоловином, да само што нису прсли од силне гордости. Још само да што пре стигну кући!

Само Иво није легао да спава. Запали фењер и сиђе у кабину да погледа Анту. Он је за тренутак долазио свести и опет би падао у бесвесност. Тресла га је грозница. Бледео је... Ужасавајући се, Иво је слушао чудне речи које је Анте често понављао:

- То је убиство... Другови, не пуцајте!

Мало после поче да говори мирније, а самртнички зној непрестано га је обливао. Око поноћи сасвим се освести. Збуњено погледа око себе, хтеде да скочи са постеље, али тада виде да је свезан. Полако се сећао. Иво одмах пробуди Михаела. Сад стадоше оба дечака према њему, а кад их машиниста познаде постепено му поста јасан његов положај.

- Где сам?... – прошапута. – Зашто сам свезан?... – У главу му никако није ишло да га држе у власти ова два дечака што су била притворена под палубом.

- Наш си заробљеник – мирно одговори Иво. – Хтели сте да нас отправите у Азију, па смо вас предухитрили. Сад ћемо те ми отправити баш на супротну страну.

- Дечко, језик за зубе!... – изненада ускипе човек, али се одмах затим примири. Да ли да виче? Да се још више осрамоти? Зар није довољно срамоте што су га ова дерлад онесвестила и свезала? Стиша се и упита: – Где су моји другови?

- Оставили смо их на острву. Спашће се некако чамцем – и исприча му укратко шта се десило.

Веома изненађен толиком одважношћу дечака, готово деце, машиниста се некако збуњено осмехну и замоли:

- Хајде, децо, донесите ми чашу вина!

Михаел скокну до оставе где је био суд са вином и брзо се врати. Заробљеник жудно попи донесено вино, онда подиже главу, веома жалостиво погледа на везе којима је био спутан, затим у оба дечака, а грчевит дрхтај прође му целим телом. Савлада то у себи, покуша да се осмехне, па скрушено рече:

- Лаку ноћ, дечаци. Можда још никад нисам спавао тако мирно као што ћу сада.

Спусти главу на узглавље, затвори очи и можда је заиста тако и заспао. Дисање му је било равномерно, на лицу му се огледао израз спокојства.

Дечаци се изненађено згледаше, онда изнеше фењер, закључаше за собом врата кабине и пођоше да осмотре по лађи. Другови су слатко и чврсто спавали. Само Перо, који је био на стражи, довикну им:

- Све је у реду!

Иво и Михаел сиђоше у магацин. Споменуто је већ да је Метеор лађа која је преносила из Италије у Сплит јужно воће. Нико никад не би ни помислио да је лађа у служби тајне кријумчарске банде. А у то су се Иво и Михаел брзо уверили. Доле, испод магацина за јужно воће, било је још једно одељење. Оно је било до врха крцато баш онаквим сандуцима какве су видели у пећини. Велико стовариште било је натрпано кријумчарском робом можда и неколико хиљада килограма. Права ризница. Богатство! Нашли су неколико пушака и омањи сандук са мецима; да, било је; кријумчари су на мору увек наоружани, јер нико од њих није рад да падне у руке власти и понекад се води права борба између кријумчара и стражара.

Кад је почело да свиће и сва посада била на ногама, требало је отпловити. Али куда?... У ком Где су?... Куда да окрену?... Иво је намеравао да некако припита и машинисту. Он зна да се снађе на мору, можда би им хтео нешто рећи?...

И заробљеник доле у кабини већ је био будан. Његово лице са рђаво зараслом раном умирило се, а из једног јединог ока што га је имао избијао је тајанствени ојађени сјај, и како онако свезан није могао да устане, лежао је на леђима, нетремице гледао у таваницу, а кроз округло окно на боку лађе чуо је метално ударање таласа што су запљускивали бок лађе. У њему се морала одигравати страшна борба. Можда зато што је био свезан и, тако рећи, истински заробљеник, у њему се свакако, због свега тога неочекиваног, нешто ломило; имао је утисак као да му се после оног страшног ударца, горе на палуби, сав његов дух некако отрезнио, пробудио. Осећао је да се у њему све руши, разбија и већ сам себе није могао да позна. Иако је непрестано мислио и лупао главу о свом положају, стално се враћао на онај судбоносни ударац – а најчудније му је било што није нимало узнемирен, ни љут, ни гневан на ове дечаке који су га овако удесили.

Имао је педесет година или близу педесет. Преко чела пружала се велика, дубока бразготина, а и нос му је био некако пригњечен некаквим страшним ударцем, тако да је својим лицем изазивао грозу.

Иво отвори врата и донесе му топлог чаја. И сам Иво је преживљавао тешку борбу. Радо би му пресекао везе, али се ипак није усуђивао, јер човек је изгледао јак као медвед. Према томе, мораће га хранити као какво одузето дете. А машиниста је искусан морнар – каква штета!

- Шта намераваш да урадиш са мном? – упита Анте.

- Лађу, товар и тебе спровешћемо у први град и све скупа предати власти – одлучно рече Иво.

Анте ћути, радознало гледа одлучног дечака, а одмах затим рече:

- Јунак си! Али, кажи ми, који вас је ђаво терао, тебе и твоје другове, овамо на море у оној ораховој љусци? Можда сте побегли од куће? Пожелели сте да се мало играте Робинсона?...

Иво спусти чај на сто, седе на столицу и озбиљно одговори:

- Ни једно, ни друго! Ја и моји другови смо Дружина Сињи галеб! Одлучили смо да заједнички живимо и радимо. Хтели бисмо да постанемо одважни и врсни рибари. Кад се мој отац вратио из Бразила на Галебово острво, објашњавао је рибарима да ће успешно ловити само заједничким радом, ако се сви рибари удруже у једну дружину. Јер јасно је, сто руку више могу него две...

И тако му Иво исприча целу историју свог несрећног оца, случај са Сињим галебом, управо до оног ударца којим је онесвестио свог заробљеника. Анте га је нетремице слушао. А када је Иво говорио о новцу који је његов отац изгубио на картама, машиниста јако пребледе, оно једино око избуљи му се, и као да виде пред собом привиђење, стресе се и зајеча. А када је Иво причао како су му прогнали оца са острва, заробљенику усне задрхташе, бразготина на челу помодре и он се с тешком муком окрете зиду.

- И тако, после много година, отац се вратио кући. Али, дошао је само да умре. Сувише је био измучен патњама и грижом савести да би још могао живети. Оставио ми је у наслеђе Сињег галеба и своју добру замисао. Окупио сам дечаке из насеља и одлучио да их придобијем за заједнички рад. Друг за друга. Ми смо ти на раду сви једнаки, и тако је управо најбоље. Сад смо још дечаци, а бићемо и младићи, па снажни људи; и наша дружина доказаће шта се све може постићи заједничким радом. Верујем да ћемо, ако будемо тако сложни као до сада, ускоро имати већу лађу, а онда ћемо лако запловити на отворено море, где је риболов издашнији, богатији. Свако ко би хтео поштено да ради лако нам се може придружити. Међу нама неће бити никакве зависти, јер ћемо сви једнако радити и подједнако уживати плодове свог рада. О, мој отац је лепо мислио!

Машиниста се опет окрете Иву. Сав се био променио, а кад проговори, глас му је био умилан и добар:

- Дете, дете моје, – шапну. – Да су ми руке слободне, ја бих те загрлио... О, како је чудан наш живот! Какво чудо, какав удес... И твој отац, кажеш, био је прогнан са острва и умро је?... Ох боже, а знаш ли да сам ја крив за то!?...

Обузе га страшна дрхтавица, грло му се тако стеже да зајаука као рањена звер, затим се целим својим телом баци на под, на колена, пружи свезане руке према Иви и крикну:

- Одвежи ме! Ослободи ме!

Анте се сруши крај Ивиних ногу. Иво је укочено гледао, гледао, и премда и сад није могао знати прави узрок тешке жалости машинисте, би му га жао до дна душе, те без премишљања потеже нож иза појаса и пресече му везе на рукама. Нестаде оне бојазни коју је осећао према овом човеку. Анте се полако диже на колена, усправи се уз Иву, загрли га, стеже уза се и прошапута:

- Спасиоче мој, добротвору!

Сам узе нож из Ивине руке, сам пресече везе на ногама, исправи се, пружи десницу, и гушећи се, рече.

- Ево моје руке! Твој сам! Никуда се нећу макнути. Води ме на палубу!

Иво отвори врата, а кад се у отвору на палуби изненада појави машиниста, дечаци нагоше куд који. Помислили су да се машиниста сам ослободио, да ће их сад мучити и од страха се готово следише. Кад одмах затим спазише Иву и његов спокојан изглед, разумеше да се опет дешава нешто тајанствено. Анте се само осмехну и мирно рече:

- Ништа се не бојте! Никоме нећу учинити ништа рђаво.

Мирно седе на велики котур конопаца крај јарбола, затвори око, јер је сунце јако сијало, дубоко удахну неколико пута, као да нема довољно ваздуха, пипну се по џеповима и сети се:

- Моја лула!

Михаел је извуче из џепа. Била је то управо машинистова лула, а испала му је из уста кад је пао на под. Михаел је нашао лулу и оставио је.

Анте га захвално погледа, наби лулу и припали. Онда поче тихо да говори као самом себи. Дечаци му се приближише и напето га слушаше кад им поче причати историју свога живота.

Заробљеникова исповест

- Да, и тако остајем код вас, децо... – поче Анте. – А што ће доћи и испаштање, то за мене није важно. Чини ми се да сте дошли као бескрајна милост коју ми је усуд послао. Моја младост није била као ваша. Живео сам у граду. Имао сам оца и мајку и учио сам школу много година. Постао сам поморски капетан. Чудите се?... Да, баш онакве какве сте их виђали на паробродима, у лепом плавом морнарском оделу, са златним ширитом око капе. Био сам млад, леп, предузимљив. Имао сам добру плату. Али, завео ме је порок разузданости. Залудела ме је похлепа за новцем. Хтео сам да будем богат, силно богат, да се издигнем изнад свих и будем силан... Али поштеним и часним радом не постаје се лако и брзо богат. Није ми било доста што сам лепо и добро живео од своје плате; хтео сам да имам много, много новца и да заповедам другима. Почео сам да обмањујем, управо да безобзирно пљачкам своје морнаре, чија је плата била десет пута мања од моје. Одао сам се и пићу да угушим у својој савести злочин који сам свесно чинио. И ушли су у траг мојим преварама и отпустили ме из службе. Ни тада се нисам опаметио. У граду сам се упознао с онима што сте их оставили на острву. Све пропали људи као и ја. Сви су хтели на лак начин да зарађују и прихватали су се посла, само да се домогну пара. Сви су већ били у затвору због крађа и превара. С њима сам, тако, основао кријумчарску банду. За овај посао морали смо се по сваку цену домоћи једне овеће лађе. Јер, кријумчарење само дуж обале чинило нам се ситан посао, хтели смо на велико. У крчми на пристаништу удесили смо праву коцкарницу Ту смо примамљивали морнаре. Ви знате да готово сви морнари воле да се коцкају. Баш онда била је у луци лађа Метеор и продавала се. За лађу се јавило много купаца. Онда смо наишли и на твог оца, Иво. Сад знам да је то био твој отац, јер си ми га добро описао. На непоштен начин домамили смо га међу нас играче, јер смо сазнали да при себи има подоста пара, и почели смо да се коцкамо. Кришом смо налили у његову чашу некакву опојну течност. Та течност би у потпуности ошамутила играча. Имали смо и обележене карте, тако да нам је било лако да увек добијамо. Пре но што је минула ноћ, твој отац је остао без пет пара. И, ја сам купио Метеор, уместо да купи твој отац. И сад је почео пустолован живот по мору. Били смо умешни. Нико, сем вас сада, није знао да смо кријумчари. Истина, неколико година сумњали су у нас, али нико није могао то да утврди. Само нас је једном на отвореном мору зауставио патролни чамац пограничне страже. Лађа је била до врха натоварена кријумчарском робом. Пропали бисмо ако... Морали смо лађу одмах да зауставимо, пустили смо оба стражара на палубу и ту их убили... Њихов чамац смо пробушили, тела стражара зашили у ћебад, привезали им терет и бацили у море... Добро се сећам тог страшног злочина...

Анте рукама сакри лице, бразготина на челу му помодре, сав се тресао. Кад се примири, продужи:

- Кад смо још издалека угледали патролни чамац, решено је да се убију стражари. Одлучно сам се противио томе, зато што још нисам био тако огрезао да бих и убијао... Па ипак, догодило се.

Од тог тренутка непрестано сам патио. Никада нисам имао мира пред својом савешћу. Стално су ми се привиђала она два стражара, лица унакаженог ужасом смрти, које смо бацили у море. Непрестано ме је прогонио лик твог оца, коме смо злочиначки извукли новац.

Од тог времена у мени се водила тешка борба. Непрестанце сам стајао на граници одлуке: хоћу ли целог свог живота остати злочинац; хоћу ли се предати власти; хоћу ли сам себи судити. Нисам могао да се одлучим. Лебдео сам између зла и добра, а страх од казне одвраћао ме је од коначне одлуке.

Не знате, децо, са каквим сам осећањем радости спасавао из мора вас двојицу. Чинило ми се, кад сам видео вас спасене на палуби, да сам тим делом бар мало олакшао своју мучну савест. Чак и онда кад сте нас довели у онако безизлазан положај, у својој души решио сам да вас спасем. Лоренцова намера да вас прода Арабљанину чинила ми се нечовечна, али сам ћутао, а у себи сам смишљао сто начина како бих вас ослободио. Можда бих се због тога завадио са својим саучесницима, али учинио бих, па нека ми се деси и што рђаво.

И по случајности удеса, који се на тако загонетан начин стално игра са нама, окончавам свој живот код вас. Ваш сам заробљеник! Лако ме можете предати власти... Добри сте дечаци! Док ми је Иво причао сву вашу историју, о вашој великој љубави према Сињем галебу, о слози, о вашој предузимљивости и пожртвованости, у мени се дешавао потпун преображај. Заједнички рад!... Поштен, несебичан рад! Другарство! Не згртати некакво богатство само ради тога да би појединац био богат, већ да се створи благостање за све оне који у зноју лица свог зарађују свој хлеб... Помагати друг другу... О, млади пријатељи, како сам овог часа срећан што сам вас нашао! Ваш подухват је тако леп да сам одлучио, сав обузет живом жељом, да се придружим вама и будем вам на помоћи.

Погледао их је тужно оним својим једним оком као створење осуђено на смрт, и у том једином оку изражавало се толико жалости и толико натчовечанског покајања да дечацима изненада преста дах од великог јада што је обузео овог човека.

– Пре но што бих ступио пред лице правде за своју заслужену казну, рад бих био да учиним неко добро људима. Дечаци, примите ме у своју дружину.

Дечаци се згледаше. Иво осети у себи нешто силно велико, обузеше га смеле замисли. Без оклевања приступи му, зграби му десницу и кликну:

- Наш си! Зар не, другови?

- Наш је! – једногласно грмну и сви му пружише руку.

Онда Анте устаде, жудно обухвати погледом море, наслони се на ограду и рече:

- Другови, у овом тренутку тако ми је лепо у души да ништа лепше не желим. Што је твој отац замислио, Иво, довршићеш ти са својим друговима. Метеор је ваш!

Другови устрепташе. Обузе их силно одушевљење, окупише се око новог пријатеља, а он се измаче на задњи крај палубе, наслони се на ограду и сузним оком нетремице је гледао море на коме је провео свој пустоловни живот. А дечаци закликташе!

Михаел се био испео на врх јарбола и ту истакао заставу Сињег галеба. Тада Анте приђе мотору, упали га и нови, велики Сињи галеб поносно исплови на мирно море.

Нови Сињи галеб

Сада је за дружину започео потпуно нов живот. Анте се искрено одлучио. Био је чврсто решен да прекине онај пустоловни злочиначки живот. Сада, кад се одлучио да помоћу ових дечака окаје злочин који је учинио Ивином оцу, било му је као да се поново родио, као да је сад тек почео да живи правим, истинским животом човека. Али, пре но што би га стигла казна, пре но што би се предао правди, обучиће дечаке да постану добри поморци. И с великом љубављу прихватио се овог посла.

Ох, посла је било и преко главе. Колико само конопаца, једара, витала, лествица, вратанаца. Другоме би се све то збркало, али дечаци су већ знали да вешто развију сва једра, хитро су се пузали уз конопац и смело ишли по крижу; учили су се да распознају и сваки поветарац на мору, зачас би развили кошна једра кад је требало. А кад би велики Сињи галеб до врха развио сва своја бела једра, заиста је то била лепа лађа, и дечаци су је пригрлили и с поносом и с љубављу. Знали су већ да улове ветар, да се окрећу у правцу ветра; а кад је била безветрица, умели су да пусте мотор у погон. Анте их је учио да читају поморске карте; објашњавао им састав мотора, за који се највише загрејао Михаел.

Точак крме био је велик, а лако се окретао. Али иако су дечаци желели кући, ипак су окренули на широко море. Ту, на мору, упознавао их је са компасом и секстантом, а пошто су се стално кретали у правцу југоистока, све више их је окруживало бескрајно море. Ветар се појачавао, па су развили сва једра, и ту им се први пут усадила она неизгладива слика бескрајног мора која ствара појам бесконачности, те човек осети да је мали, постаје скроман.

Иво је био неуморан. Непрестано је запиткивао а рад је био све да зна и никако да се умори. Михаел је био најзадовољнији кад на мору није било ни поветарца, па би морао да се упали мотор. Хук мотора за њега је била најлепша песма; лицкао је мотор, да се сијао као нов, и само што још није спавао крај њега. Јуре се некако најрадије налазио око штедњака и постао је добар кувар. Фрањо и Перо су се старали о самој лађи, рибали су је, знали за свака вратанца и нико се није боље пузао уз конопац од њих; Петар се најрадије држао точка крме.

– Две црте надесно! – наређивао је Анте, и наређење би било извршено у трен ока.

– Учињено! – одговарао би озбиљно и мушки као прави крманош.

Анте је окренуо прамац према југоистоку, ка крајњем делу југословенске обале, јер је у Улцињу имао сроднике и добре везе са тамошњим поморцима. Нико од њих није знао каквим је животом живео до сада, јер се држао горње обале и тамо стално пловио под лажним именом. Намерно је сад пловио отвореним морем, право до италијанске обале. У Бриндизију се задржао само толико да распрода робу, а кад је Сињи галеб допловио до врха Апенинског полуострва, окренуо се и секао море ка Улцињу. Дугу вожњу је искористио за обучавање дечака, јер су га они тако придобили да је сад с њима брзо заборављао сав свој пређашњи живот. Имао је још много других замисли. Ови дечаци су изврсни рибари. Они су млад нараштај рибара којима је то у крви, наслеђено, и који то неће заменити ничим другим. Новцем што га је добио за продату робу у Улцињу ће преуредити Метеор у правцату рибарску лађу. Набавиће мрежу за лов у дубини, купиће неколико стотина метара челичне жице, а гвоздене витлове ће прикључити на мотор; потпалубље ће преуредити за смештај риба, са изврсном хладњачом. Још ако продају и Сињег галеба, кога су вукли за собом и употребе и ту сумицу за преуређење новог Галеба – биће то сјајна лађа. Дечаци ће с њом лако пловити по читавом Јадрану, а цело њихово село може се без тешкоћа укључити у овај рад, зато што ће хиљаду на сто бити успешнији него рибарење дуж обале са малим мрежама.

Срећно су приспели у Улцињ. Иви је било тешко да се растане од своје лађице коју је наследио од оца, али се ипак одлучио, јер је продаја Галеба много доприносила да се остваре његови снови.

Овде у Улцињу Анте је био као код куће, Како је био толико времена одсутан и много се променио, нико га није ни познао. Његова млада посада изазвала је велику радозналост. Посада се одмах прихватила посла. На лађи је било сад, од јутра до мрака, силно живахно. Тесачи су преуређивали потпалубље, горе, на крмном делу палубе, вршило се преуређивање. Ту су притврдили на храстове потпорне стубове два јака гвоздена витла, прикључили их на мотор, навили на витлове јаке челичне жице, свака дужине преко две стотине метара. Набавили су и велику врећасту мрежу, и у тим радовима прође време као у сну.

Почетком октобра пођоше на прву пробну вожњу с новом мрежом.

То је био догађај!

Михаел је руковао мотором. Иво је надгледао витлове да се жице лепо одвију, јер је на њиховим крајевима била привезана мрежа, отежана котурима од храстовине; остали су имали пуне руке посла са разним припремама.

Полако, као бели лабуд, пловила је лађа по плавој површини мора. Спустише мрежу у воду, а котури од храстовине стално су је, све више, повлачили на дно. Сви су с напрегнутом пажњом гледали у обе жице како нестају у дубини. Шта ли ће бити?... Анте им је објашњавао како се жица мора полако вући за лађом по морском дну, и како се мрежом лове рибе и друге морске животиње. На поморској карти показивао им је све важније токове које рибе избегавају, нарочито оне у уским каналима; показивао им је разна плића места усред мора где се нарочито задржавају ове и оне рибе мореузине које обилују раковима. Тако су дечаци за ово неколико месеци научили још много шта о чему њихови стари нису чак ни сањали.

Кад се приближило време за извлачење мреже, сви се наслонише на ограду задњег дела палубе и нетремице су гледали у воду. Михаел пусти мотор да би се челичне жице навијале на витлове. Сада је било много посла. Припремали су посебне сандучиће за сваку врсту риба, јер се на тај начин једним бацањем мреже улови и до две стотине килограма. Жице су се намотавале на витлове, који су зврјали иако су их премазивали мазивом од уља. Виде се већ и котурови од храстовине. Још неколико метара жице. Мотор зврји, брекће. Види се већ горњи крај мреже. Сад је над водом. Пуна је! Тешка је. Мотор забректа још јаче, јер сада, када је ван воде, мрежа је много тежа. Полако, сасвим полако диже се мрежа. Али се не види да има риба. О, дабоме, овде-онде праћака се у окцима мреже понека мала сребрница. Зар је то све? Сва мрежа је начичкана морским растињем и прекривена разном прљавштином са морског дна. Мотор је пажљиво вуче на јарболну дизалицу, вода пљусну по палуби. Све руке имају много посла. Тежак је то рад! Напоран. – Нарочито зими, кад брије оштра бура, рибари трпе од љуте зиме. – Под је клизав. Сви су мокри. Велика јата галебова облећу око лађе. Делфини се бацају изнад таласа. Предосећају бесплатну гозбу. Кад мрежа дође изнад палубе, приђе Анте и развеза доњи крај мреже. На палубу куљну све што је било у мрежи. Рибе се праћакају, чудне су: мале, велике, широке, главате, дебеле, танке као лист, зеленкасте, црвенкасте; прождрљиве имају велика уста; ту је и неколико накострешених мачака, па крупних морских паукова, зачудо лепих шкољки, сипа, сунђера, чудних морских јежева; на гомили су и животињице са тамног морског дна. Све се то праћака, скаче, гамиже.

А ту је опет Анте и учи их:

- Ову рибу у овај сандук, ту у тај, паукове засебно, сипе овде.

Што је још остало од морских животиња а није за употребу, то преко палубе. А тада слетеше цела јата галебова на море и кричећи отимаху се за најбоље залогаје.

Мрежа се добро показала.

***

Да, то је било остварење очевих снова. То је био риболов о коме су сањали очеви ових дечака! А дечаци су заволели Анту, та он им је био и више него отац. Био им је, тачно речено, све: и отац, и заштитник, и учитељ, и добротвор. Кад су увече, после тегобног рада, седели горе на палуби, излагао им је све оне занимљиве ствари које сваки поморац мора да зна. Говорио им је о начину живота морских животиња, о особинама ових или оних риба: причао им о морским токовима и струјама; објашњавао узроке постанка циклона; све прописе о пловидби по мору – о, Анте је био прави научник, а дечаци су му били марљиви и одушевљени ученици.

Кобан сусрет

Почели су да се спремају за повратак. Сви су чезнули за својима, сећали их се у свакој прилици. За све време су чезнули за кућом. Понеко би кришом обрисао сузе и уздахнуо, али заједнички живот и необични доживљаји пуни опасности сјединили су их у тако чврсту заједницу да су са лакоћом пригушили у себи силну чежњу за завичајем. Поред тога, крепила их је мисао и сазнање да не тумарају из некакве дечачке обести, већ да упорно и корисно раде, да уче и постају радни људи који ће бити радост и понос свој заједници.

Ништа мање није био узбуђен ни Анте. Иако је знао шта га чека, ипак је био необично радостан у друштву ових дечака, па је и заборавио на све зло. Па ипак је бивао све замишљенији. Још мало па ће морати оставити своје младе пријатеље. Јер живот је суров, он не зна ни за какву милост. Свачије дело подлеже суду. Али, помирио се. Мирно се покорио ономе што га чека и мушки је гледао свој крај.

Неколико дана пред Божић дигоше сидро. Метеор се сад није могао познати. Нова, лепа плава боја блистала је на зимском сунцу; поносно се на крми лепршала југословенска застава: на врху првог јарбола вијорила се застава Дружине; спреда, на прамцу, блистало је црвено написано име – Сињи галеб.

Анте стоји на предњем делу палубе. Поред њега Иво. На молу стоје радници који су преуредили лађу и машу капама. Анте је тужан. Преко пристаништа гледа куће свог родног краја. Тешко му је. Никад их више неће видети. Свршен је живот за њега.

Иво покуша да га теши. Силно га је заволео. Анте се дивио овоме дечаку, нарочито његовој упорној вољи да оствари оно што је његов отац замислио о заједници.

Кад су испловили из пристаништа, минули су поред осредње, мрко обојене једрењаче. Имала је само један јарбол, а једра су баш тог часа везивали. Иво спази како је Анте пребледео и како је задрхтао кад је спазио ову једрењачу. Окрену се на другу страну, повуче Иву за собом и шапну му:

- Погледај ону једрењачу. Она нам је помагала при кријумчарењу. Баш оне недеље кад смо крстарили са Метеором око оног острва, ми смо је очекивали.

Иво узе доглед и осмотри једрењачу. Обична једрењача са једним јарболом; ништа нарочито није се могло видети. Спреда је на њој белим словима било исписано име: Сант Лоренцо.

- Да – рече му Анте – једрењача је власништво Лоренца, а њоме плови његов брат.

Тог часа Иво спази на крми једрењаче једног човека, он притрча огради па живо, грчевито, замаха рукама. Али Галеб, брзо секући таласе, све се више удаљује од једрењаче. А кад Анте погледа кроз доглед, још више пребледе и мукло рече:

– Ох, боже, па то су Лоренцо и она двојица.

Трчи до Михаела и реци да мотор пусти свом брзином. Они су опасне птице.

Мотор одмах захукта удвојеном снагом, прамац се намах уздиже, а пенушава бразда иза Галеба сведе се само на узан траг. Тад прасну и пуцањ са оне палубе. Иво још виде како онај ћосави стаде и по други пут да нишани, али Анте већ замахну рукама, занесе се као покошен, придржа се часком за јарбол, па се полако свали на под. Поточић крви потече по белом поду.

Дечаци прискочише. На срећу, Сант Лоренцо није имао мотор, и премда се кљуном окренуо ка Галебу као да намераваше да га гони, Галеб му је измицао свом брзином. Иво само рече Михаелу да не успорава брзину све док се туђа једрењача не изгуби из вида и да буде на опрези.

И одмах похита Анти. Пригну се онесвешћеном, другови су скинули рањенику капут и кошуљу. Метак га је погодио у леђа и остао у грудима.

Рањеник је све више бледео, лице му од болова помодре, на уста му удари мало крви, и закркља у самртним мукама. Погледа их још једном, сваког понаособ. И у оном оку било је толико речи!

Хтели су да га пренесу у постељу у кабини, али он с напором одмахну руком. Онда, напрежући последњу снагу, некако се придиже на лакат, с крајњим напором могао је да отвори уста, и шапатом рече запрепашћеним дечацима окупљеним око њега:

- Дечаци, напред! Ја умирем... Ваша ће замисао успети! – Паде наузнак, зажмури и испружи руку. Иво паде на колена, загрли га и подиже му главу.

- Анте наш, – крикну у очајању – зашто нас остављаш? – Анти крв удари још јаче. Па ипак још прошапута:

- Иво, у кабини, у мојем сандуку... све је написано. – Руке му клонуше, забаци главу назад, на под, крв му загуши грло, – и издахну.

Сви падоше на колена и разлеже се неутешан јаук. Ох, умро им је највећи добротвор, а овакав свршетак ипак нису очекивали. Пренеше га у његову кабину и положише на постељу.

Горе на палуби ишли су погнуте главе, па иако их је све време прожимала жива, несавладљива радост што се враћају кући, сада су се осетили дубоко несрећни и били су свесни да су изгубили незаменљивог човека.

Иво је размишљао. На срцу му тешка рана, јер их је оставио човек који је, додуше, био злочинац, који је упропастио његовог оца – а ипак се покајао и сад био добар и истински човек. Та он им је остварио баш оно за чим су толико тежили. Створио је од њих вичне поморце и рибаре. Али шта да ураде са телом несрећника?

Копно је далеко. У море?... Па да, море ће бити његов гроб! Море које му је дало живот, море на коме је упропастио свој живот, море које му је вратило мир и спокојство!

О, како је био тужан тај посао! Целу ноћ су пробдели. Дуну и хладни широко. Развише велеједро, зауставише мотор и Галеб је мало нагнут на бок, хитао преко валовите бескрајне пучине. А кад ујутру сину зимско сунце у свој својој красоти, изнеше га на палубу. Тело су зашили у овећи комад платна за једра и отежали га великим комађем гвожђа што је остало при преправци лађе.

Положили су тело на широку даску и догурали га на задњи део палубе где није било ограде. Клекнуше око њега, тихо се помолише за покој душе па га спустише у море. Велики талас мукло се склопи над трупом и море га прогута. Преко њега се пружи пенушава бразда бродског кормила. Ветар је тужно фијукао међу ужадима, а застава Сињег галеба гласно је лепршала на јарболу.

Ближили су се обали свога завичаја, Већ су се назирала даља острва њиховог родног краја кад, изненада, лепо, топло време поста осетно свеже. По небу се развукоше појасеви растреситих облачића, као да је неко огромном четком нацртао сиве сенке, а кад се поче спуштати ноћ, потресоше Галеба први ударци буре. Свезаше једра и пустише мотор у погон. Море је још било глатко, само би се час по час замаглило по површини као да је ветар развејавао ситан бели прах. Што је више наступала ноћ, таласи су расли, а Галеб је снажно пловио по узбурканом мору као уклети дух који не може да нађе свој мир.

Нико није спавао. Иво се није плашио времена. Мотор је снажан, његових 80 коњских снага савладаће већ ове таласе, а, уосталом, ускоро ће стићи до циља. Баш је налио светиљку у кабини, кад уђе Михаел и брижног лица рече:

- Понестаје нам нафте.

Иво задрхта. Ако им овде, насред разбеснелог мора и при оваквој бури, откаже мотор?...

Једра не сме да развије, покидала би се и били би у опасности да бура преврне брод.

Иво изиђе с Михаелом на палубу. Прамац је био сав прекривен пеном таласа који су се ломили о кљун; мотор је снажно а некако тужно бубњао у разбеснелој ноћи. Сада су већ вични поморци, бура неће их уплашити, а, уосталом, нови Галеб је права велика лађа која може одолети и већим валима.

Све су ближе родном острву. Још ову ноћ и сутра увече биће код куће! Како ли се припремају за ово виђење! Последњих дана пловидбе ни о чему другом и нису говорили осим о домаћим пословима и постајали су крајње нестрпљиви.

Иво се врати у кабину и погледа у карту. Прстом пређе цео пут који је Галеб имао за собом; оловком и лењиром приближно обележи где се овог часа налазила лађа и спази крај те тачке малено острво до кога би требало пловити добра три часа. То би било најближе уточиште. Прелиста поморски именик места и острва. У именику је стајало да се острво зове Врач, да је ненасељено, да постоји само светионик и да се два ислужена морнара брину о пристаништу које служи за случај нужде. На острву се може добити и добра пијаћа вода. Иво се одмах одлучи.

Изађе на палубу и заокрете крму. Мотор је хуктао кроз буру; било је веома хладно, да се на мокрим конопцима хватао лед, а Галеб је снажно секао вал за валом. Једра су била чврсто свезана; ништа се не може догодити, само кад би мотор издржао до острва!

Међутим, мотор ућута! Одједном као да га је нешто пресекло. Иво прискочи крми, а Михаел утучено рече:

- Никакве помоћи! Уља ни капи!

Иво седе крај мотора и за тренутак стварно није знао шта да ради. Лађа се заустави и сад поста права играчка таласа. Таласи су је бацали час тамо, час овамо, тако да су били остављени на милост и немилост бури, а она је витлала и беснела по мору незапамћеном жестином. Јаки бокови лађе крцкали су као да ће се сваког часа распрснути; јарболи су подрхтавали, а ужад фијукала кад би их ошинула ледена бура.

Најстрашније је било што је ураган гонио Галеба ка каменитој обали где се није могло пристати. Ако тресне лађу о стење, разбиће се као орах. И то – пред самом кућом!

Тада Иво донесе из кабине мали сандучић и отвори га.

- Светлеће ракете! – рече Михаелу. – Пали!

Михаел уздиже ракету изнад ограде и, кад се бура за тренут утиша, потпали. Ракета зашишта увис остављајући за собом силне варнице, распрснула се високо на небу и горела блештавом светлошћу; затим слете у великом луку назад и паде у море.

Иво је гледао по површини воде, напрегнуто су сви очекивали какав знак – али ниоткуда ништа.

Потпалише још једну ракету.

Ништа.

Па ипак, овде је веома прометан пловни пут и сигурно је у близини каква лађа.

Јуре, који је стајао напред на прамцу, спази у даљини некакво светлуцање. Он упозори Иву. Да, заиста, догледом је јасно видео паљење и гашење јаке светлости.

- Чини ми се да је рефлектор. Али у близини нема никакве куле светиље!

- Можда је каква војна лађа? – досећао се Фрањо.

- Палите ракете! – рече Иво.

Црвене звезде запламсаше у тамној ноћи. Она светлост постајаше све јача! Искре наде плануше им у срцу, и неуморно и брзо бацали су ракете увис.

Мало затим видеше да је то рефлектор некакве лађе која им је пловила у сусрет. Види се већ и светлост на прамцу и варнице из димњака. Плови пуном брзином.

- Торпедњача! – досети се Иво. – Видели су нас.

Сад! Сад! Већ их обухвати светлосни млаз гора да им се за тренутак очи засенише, а затим видеше црне обрисе ниске торпедњаче која стрела секла таласе. Чудно брзо плови, као да лети. Сад већ виде морнаре како стоје на палуби и заповедника горе на мостићу. Одмах затим чуше глас кроз трубу за дозивање.

- Хало, овде торпедњача Смели. Шта се десило?

И Иво има спремљену трубу за дозивање и довикује:

- Моторна једрењача Сињи галеб. Нестало нам је нафте!

Ћутање. Торпедњача се већ толико приближила да се до ситница јасно виде цеви топова и морнари како радознало гледају немоћну лађу. А затим Иво чу глас:

- Пажња... Шаљемо помоћ. Спремите уже!

Брзо заобишавши, торпедњача приђе Галебу. Да се сасвим приближи, није смела, јер је претила опасност да се сударе. Михаел је спремио дуго челично уже, и кад се торпедњача опет приближи левом боку једрењаче, баци га из све снаге на торпедњачу. Али уже паде у воду. Држећи задњи крај ужета, повуче га назад и причека да торпедњача опет дође у близину. Уже му и сад паде у воду. На овај начин сигурно неће моћи бацити уже на кров торпедњаче. А у истом часу одјекну глас:

- Пазите... Добацујемо вам уже на палубу!

Торпедњача заплови полако. На неких педесет метара од Галеба окрену се крмом према једрењачи. Тада с крова торпедњаче сукну кроз ваздух светао пламен према Галебу и, само за тренутак, на палубу паде уже јако лупнувши. Срећом, сви су стајали на прамцу, иначе би их ударило.

Са торпедњаче су из нарочитог топа избацили јако уже какво се употребљава при спасавању лађа. Дечаци га брзо привезаше за јарбол.

- Пажња... Шаљемо нафту!

Дечаци спазише како су морнари спремили велики гвоздени суд, привезали га за конопац, довукли до ивице и спустили у море.

Дечаци се прихватише ужета и стадоше да вуку. Тешко је било. Бојали су се да се суд не разлупа о једрењачу, јер се батргао као бесомучан. С великом муком су га извукли на палубу. Као за срећу, и бура мало попусти. Све је у реду, на сигурном је.

За све време торпедњача је рефлектором осветљавала Галеба. Кад видеше да се све успешно завршило, заповедник торпедњаче викну кроз трубу за дозивање:

- Све у реду?... срећан пут!

И торпедњача ишчезе у ноћ као добри дух који им је прискочим у помоћ.

Михаелу се образи одмах зажарише. Пренеше суд до мотора и после неколико минута мотор је опет хуктао, а Галеб се снажно борио против таласа. Сви су били уморни, мокри и прозебли до сржи у костима. Иво отправи све, сем Михаела, у кабину да спавају, а сам се прихвати крмила. Сад се више ни за шта није бринуо. Смело је једрио кроз таму и буру. Иако је једрењача поигравала као да је полудела, знао је да ће је срећно привести у пристаниште.

У зору спази обрисе острва Врача. Виде и светлост у пристаништу, и после једног доброг часа Галеб се већ одмарао у безбедној заветрини светионичког пристаништа. Иво одлучи да ту остане цео дан, да се посада сасвим одмори. Он и Михаел, задовољни, сиђоше под палубу, покрише се топлим покривачима и слатко заспаше.

Сињи галеб бежи

Ујутру их је пробудило сунце. Скупили су се на палуби и погледали где се налазе. Пред њима се дизао над стрмом стеном давно подигнут светионик. Било је лепо, хладно, ведро јутро. Горе над стењем бура је још непрестано гневно завијала. Час по час дотакла би се мора, шинула као муња преко воде; у даљини спазише некакво једро; галебови су у великим јатима облетали око једрењаче која се одмарала.

А дечаци су се одмарали и сад весело пођоше ка светионику. Светионик је био стар, али је храбро одолевао нападима свакојаког невремена. Два савесна чувара бринула су се о светионику. Била су то два ислужена морнара која су у младости прокрстарила свим морима овога света, а сада су спроводила лађе поред стења на широко море по сигурном путу светлости са светионика.

Веома зачуђен, гледао их је старији чувар, а звао се Симон. "Откуда само ови дечаци..." мислио је кад их је видео како иду ка светионику. "А где су остали морнари?... На лађи?..."

А када је сазнао целу њихову историју, њихове подвиге и намере, а силно се занимао за удес дечака, уведе их у своју собу и угости их хлебом, овчијим сиром и сувом рибом.

- А сад кући, младићи моји? – рече. – Хм... – и замисли се.

- Да није што како не треба? – узнемири се Иво.

- Добро је, дечаци! – умиривао их је стари Симон. – Али то са Метеором није баш тако просто. Треба целу ствар пријавити властима, морате добити потврду да је то ваша својина. иначе ће вам једног дана одузети лађу!

Немир обузе дечаке. А шта сад?

- Ако је све то истина што сте ми испричали, нећете имати никаквих већих тешкоћа. Јер и сами знате како је са таквим стварима, а да имате и написмено и потврђено – е, онда не би било никаквих тешкоћа.

Тек гада се Иво сети и Антиних последњих речи а и његовог сандучета.

- Чекајте! – ускликну – сад ћу се вратити!

Брзо отрча до Сињег галеба. У ранијој Антиној кабини било је осредње сандуче, гвожђем оковано. Сандуче је било закључано. Иво потражи по кабини кључ, али узалуд. Кључ је остао вероватно код Анте кад су му тело спустили у море. Али Иво се није дуго премишљао. Дохвати сандуче, заметну га на раме и изнесе на обалу. Кад стаде на обалу и погледом прелете преко морске пучине, учини му се као да се нека једрењача приближава острву. Сувише је сада био узбуђен да би о чему другом мислио, брзо устрча уз степенице и спусти сандуче на сто.

- Ту унутра је све записано! – узвикну. – Цео свет ће веровати!

Помучивши се подоста, Михаел је клештима и длетом отворио сандуче. Сви радознало погледаше у сандуче. Ту је било више ствари. На самом врху стајало је дебело запечаћено писмо, адресирано на поморску управу у Сплиту. Поред тог писма био је листић хартије на коме је писало:

"Иво, ако ме задеси каква несрећа пре но што извршим оно што сам решио, предај ово писмо коме је упућено."

- Е, видиш, – рече стари морнар – сад је ствар сасвим у реду. Одмах се, благо мени, укрцајте и пожурите у Сплит. За један добар час сте тамо. У Сплиту се, чим стигнете, пријавите у канцеларију пристанишне управе и предајте ово писмо.

Иво је размишљао: то су ти неке замршене работе; па замоли чича-Симона:

- Чика-Симоне, пођите и ви с нама! Ви знате како му то све иде и бићете нам од помоћи. Кад све буде свршено, вратићемо вас натраг. Бићемо вам много захвални.

Симон се није дуго премишљао. Свиђали су му се дечаци и одмах се одлучи.

- Добро, то није тешко. Спремимо се одмах. Михаел, који је стајао крај прозора, крикну:

- Јао, наш Галеб!

Сви прискочише прозору. Хладан зној обли Иву: доста далеко од обале, са свим развијеним једрима, одмицао је њихов Галеб.

- Шта је то?... Шта се десило?

- Уграбили су нам га! – викнуше и истрчаше као без душе на обалу. Иво виде како, доста удаљена од Галеба, плови једрилица Сант-Лоренцо, а кад сви стадоше ту, обузети силном жалошћу и ужасом, разлеже се смех преко воде. На палуби Сињега галеба стајао је Лоренцо.

А ево како се то догодило. Лоренцо је на својој једрилици трагао за Галебом. У Улцињу је сазнао у ком правцу плови Галеб, па како га није достигао, пловио је у истом правцу. Целе ноћи Сант Лоренцо очајно се борио против буре, али Лоренцо и оба његова друга умешни су, јаки морнари. Пловили су баш поред острва Врача, кад Лоренцову пажњу привуче усидрена једрењача у пристаништу. И ништа није било лакше но докопати се лађе без посаде! Лоренцо и његов брат преузели су Галеба и сад су сигурно пловили за Италију...

Можете ли замислити како је сад било нашим дечацима?... Трчали су по обали. Михаел зајаука као дете; забезекнути Иво час је гледао како се Галеб удаљује, час у старог морнара; Јуре сео на камен, покрио лице рукама и јеца; Перо се ухватио за косу – али све им то није баш нимало помагало да поправе оно што се десило. Једино стари морнар брзо реши шта да раде. Према ономе што му је Иво причао није могло бити никакве сумње да Лоренцо намерава да пребаци Сињега галеба у Италију, или, пак, у неко пристаниште Средоземног мора, и тамо га прода. Да ли је Анте био једини власник бившег Метеора или заједно са Лоренцом, то, наравно, нико није знао.

- Дечаци, не очајавајте! – умиривао их је

- Још није све изгубљено. Јер, погледајте тамо моју малу једрилицу. Спремите је за пловидбу и отпловимо за Сплит. Имамо поспешан ветар. За један добар час бићемо тамо.

- А шта ће бити тамо?...- плачући упита Михаел.

- То ће се видети! Само храбро! Ако је све истина што сте ми причали, вама Сињи галеб неће побећи!

После пола часа већ су пловили ка Сплиту на малој једрилици чувара светионика. Ћутали су, чемерни, али ипак са искром наде да није све пропало. Бура се стишала, зимско сунце је помало грејало.

Копно се све више приближавало, а издалека су блештале беле зидине некадашњег Диоклецијановог града. Сплит! Што су се више приближавали, град је постајао све лепши, као да се дизао из морских валова.

Пажљиво су пловили између двеју кула светиља у луци. Стари морнар је знао све пристанишне прописе и без икаквих незгода су пристали уз обалу.

Ово огромно пристаниште, у коме је било толико много једрењача и великих и малих пароброда, сад их није нимало занимало. Са тугом у срцу пробијали су се стално кроз гомилу света идући иза самог чича-Симона. Држали су већ у рукама птичицу своје среће – и побегла им. Хоће ли је опет моћи ухватити?... То је била једина мисао која им се вртела по глави – поред мале искре наде.

Иво је носио Антино сандуче. Брижно га је притискао уза се и тако ускоро дођоше пред велику зграду где је била Управа поморства.

Вратар је зачуђено гледао у ово необично друштво. Одмахивао је главом, а на Симоново тражење одвео их је на први спрат и покуца на једна врата. Ту је било седиште поморске управе. Чиновник у униформи седео је за столом претрпаним разним списима и изненађено подиже главу кад угледа старог морнара и гомилу дечака.

- Ех, чича, јесте ли све те деране похватали на мору? – пријатељски упита.

А Симон му тада исприча све што је чуо од дечака.

Дечацима је срце силно куцало; онако боси, премештали су се с ноге на ногу по изглачаном поду и једва се усуђивали да дишу. Кад стари морнар заврши, чиновник се забаци назад на наслон столице и поче се грчевито смејати.

- И ви сте им поверовали, чича?... – упита га чиновник а сузе му само лете колико се смејао. – И насели сте?... Боље да сте им извукли уши и послали их кући.

- Господине, – прекину га Симон – много чудних и замршених ствари догађа се у свету, зато смо и понели собом ово овде, што ће све размрсити.

Симон предаде чиновнику запечаћено Антино писмо. Овај га је подозриво окретао на све стране, најзад узе нож и отвори га. Потом се задуби у читање.

У соби наста тишина, да се чуло како дечаци дишу. Иво је посматрао чиновника и видео како му се лице све више мења. Лице му се уозбиљи, очи засијаше, и чу како узвикује: "Вере ми! Немогуће! И тако што!..."

Кад прочита до краја, веома изненађен, скочи са столице и узвикну:

- Дечаци, па ви сте нам уистину разрешили једну од најтежих загонетки! У добар час! Сада је откривена банда коју већ три године безуспешно вребамо; кријумчарска банда којој је вођ некакав Лоренцо, који има на души два убиства, банда која је нанела држави милионску штету!

- А шта ће бити сада са Галебом? – брижно упита Иво.

- Сињи галеб је власништво Дружине Сињи галеб. Овде је и писмено завештање бившег капетана Анте, који је био власник Метеора. Али, за име света, колико је часова прошло откад је побегао Лоренцо са вашим Галебом?

- Два часа! – рече Симон.

- О онда је све у реду – узвикну чиновник и одмах узе телефонску слушалицу. И сад дечаци чуше необичан разговор: – Хало, овде је старешина поморске управе, дајте ми одмах везу са радио-станицом!

Кад је добио везу са радио-станицом, издао је налог: – Предајте одмах заповест поморске управе: све лађе нека одмах известе путем радија где су приметили двојарболни Сињи галеб и у ком правцу плови.

Затим потражи везу са командом ратне морнарице и извести: – Чим примите извештај од било које лађе да је приметила једрилицу Сињи галеб, тог часа упутите торпедњачу по њу да је ухвати. На једрилици се налази Лоренцо, вођа злогласне кријумчарске банде.

- Ето, дечаци, учинио сам све што сад могу. Срећом, имам телефон и радио, и ако све буде срећно ишло, Сињи галеб ће бити вечерас у сплитској луци.

О, како лакну дечацима, и само што не загрлише овог човека; лице им се разведри, захвално су га гледали и одговарали му одлучно и јасно на сва питања.

- Али мора проћи неколико дана док се ствар сврши. Ви ћете, дечаци, морати овде причекати док се ствар разјасни и у завичајној општини, и опростите се сад са вашим чиком.

Дечаци разрогачише очи, али ипак послушаше и срдачно се опростише са чика-Симоном.

- Само лепо поступајте са њима, господине, – молио је стари морнар. – Предузимљиви су то и поштени дечаци.

- Немајте бриге, чича, – рече расположени службеник. – И ја их сам ценим. Али такви су службени прописи. Оног часа кад стигне повољан извештај из њихове завичајне општине, дечаци могу ићи куда буду хтели. Уз то, добиће и велику награду, јер је државни монопол расписао велику награду за онога ко открије кријумчарску банду.

Вратар дође и одведе дечаке у – затвор.

Мучно би дечацима кад вратар за њима закључа тешка врата.

Јуст и Милева

Међутим, морамо на сваки начин да обиђемо наше рибарско село у заливу.

После оне бурне ноћи, још рано ујутро, пукла је вест да је нестао Сињи галеб. Барбу су нашли везаног, Ивину кућу празну и напуштену – а дечака нигде...

Жене су почеле лутати, брига их је морила, а кад се дечаци не вратише ни у току дана па ни идуће ноћи, ништа их више није могло умирити. Гласан лелек и кукњава разлегли су се из кућа, опет се распламса срџба људи и песницама су претили пут куће Ивине. Тамо је био узрок свих несрећа.

Али у срцима мајки непрестано је тињала искра наде. Рибари су опловили сва оближња острва, а о дечацима ни трага ни гласа. После једно месец дана некакав рибар нашао је на мору остатак некаквог једра. Познали су да је то са Галеба. Тада већ није било никакве сумње. Дечаци су се подавили оне бурне ноћи.

Јуст готово да пресвисне због те кобне новости; рибари су га пак нападали:

- Ти си му стално ишао на руку. Ти си крив!

Мајке су нарицале. У цркви су одржали парастос за покој душе дечака, а некаква грозовита сенка смрти спусти се на ово мирно насеље.

Много је, много туговала и Милева.

Када је оне ноћи у мислима пратила своје другове, била је поносна заједно с њима; а кад се за време буре из свег срца молила за њих, била је уверена да су срећно издржали буру. Тек што се разданило, а већ је стајала на обали и гледала нећи ли видети Сињег галеба.

Али Галеб се нигде и нигде није могао видети.

Кад су се месец дана после ове страшне несреће сакупиле жене крај цркве и чекале на свештеника, поседале су по степеницама, и, све обучене у црнину, јадале се једна другој.

- Није што је мој, мој Јуре, много штошта је и лоше учинио, али је био љубак дечак! – тужила је Јуретова мати. – А сад га нема више. Да ми је бар сахрањен овде, у земљи, али кад се само сетим да му јадно тело лежи на дну мора... Ох, јадна ли сам, не смем ни да мислим на то.

- А највише ми је жао – говорила је Михаелова мати – што га је отац баш оног дана жестоко истукао. Јадно моје дете... – плакала је да се угуши и пресвисне од превелике жалости.

- Перо, мој јединац! Јединац мој! – јецала је омања жена ослоњена на зид, а поглед јој без наде лутао по морској пучини.

Милева као да се сва променила. Ишла је тамо-амо по насељу као изгубљена; нигде није имала мира, па иако је, на крају, и сама већ увиђала да су другови настрадали и да се никад више неће вратити – ипак је искрица наде тињала на дну срца као сићушна птичица која се не усуђује да се вине увис. Када би је жалост највише обузела, прилазила би оцу. Онда би обоје присели пред Ивину кућу и гледали по мору.

- Татице, зар не, они ће се ипак вратити? – Њене крупне тамне очи гледале су оца право у уста и чекале утеху.

- Све је могуће, све је у божјој руци – тешио ју је старац.

Али, старац се више није надао. Пропали су. Настрадали су. Бојао се за своју Милеву. Њу је то тако страшно коснуло. Бојао се за њу, и то много. Била је све блеђа и повлачила се у саму себе. Избегавала је друштво и као да је наједном постала озбиљна, права девојка.

Кад мину лето и поче се приближавати зима, изгубише људи сву наду, па и ону скривену, и дечаци су још живели само у успомени. Када је беснела бура, и прозорска окна звечала, мајке би припалиле свеће за душе што нису нашле покоја...

Нешто пред Божић прими Јуст хитан позив да се јави власти у граду.

Стар је, једва иде, па што га, до ђавола, муче?... Али нешто га је ипак терало, и он поручи старијем сину да спреми једрилицу како би га пребацио у пристаниште! А Милева га је тако благо молила:

- Поведи и мене, татице, поведи ме! Молим те!

- Хладно је, не зна човек шта се све може десити на мору! – одвраћао ју је отац.

- Ох, поведи и мене, ништа се неће догодити! Добри човек ипак на крају попусти, а мислио је и како је добро да се Милева мало разоноди и заборави на своју тугу.

Син пребаци оца и сестру у варошицу на другом делу острва, где пристају путнички пароброди, и већ сутрадан рано били су отац и кћи у Сплиту.

Јуст потражи у згради Управе број оних врата који је био назначен на позиву и јави се. А Милева укорак за њим. Сели су ту на клупу и причекали. Дође и службеник са наочарима, љубазан човек, а кад погледа позив, узвикну:

- Ех, једва једном! Сад ћемо ваљда решити ону загонетку. Да, оче, ви сте са Галебовог острва? И знате целу историју са оним Сињим галебом?

Јуст задрхта. Милева прискочи столу и, сва у некој силној нади, нетремице је гледала у човека са наочарима.

- Дабоме да знам... Ја сам можда за све и крив.

- Е причајте ми одмах све по реду!

Јуст му исприча све што је знао. Од Бразилца па све до оне несрећне бурне ноћи. И заврши:

– Ето, господине, и тако она лепа замисао нема среће. Дечаци су настрадали... – Скрушено је седео на столици, и његове старе очи благог погледа биле су пуне суза.

Чиновник притиште на звонце, препредено се осмехну и рече стражару:

- Доведите ми оне птичице из заједничке ћелије.

Мало затим врата се отворише и уђоше наши утучени дечаци: Иво, Михаел, Јуре, Фрањо, Перо и Петар.

У први мах Јуст је укочено гледао ове опаљене дечаке, онда узвикну, зграби Иву за главу, притиште га уза се и зајеца од радости.

А Милева је стајала тамо крај стола.

Лице јој је облио блажен осмех, срце јој је толико било обузето срећом, да није могла уста да отвори, није могла ни да коракне. Тек кад Иво погледа у њу и потрча к њој, она се прену. Вриснувши од неописиве среће, потрча и она другу. Радости и срећи није било краја ни конца.

Сињи галеб се враћа

Најлепша новост била је за дечаке вест да је Сињи галеб већ у луци! Нека трговачка лађа која је пловила из Сушака ухватила је радиограм поморске полиције. Приметила је једрилицу са два јарбола у висини острва Виса и радио-телеграфиста ове лађе одмах је о томе послао вест. Торпедњача Змај сместа је пуном паром отпловила у означеном правцу и после неколико часова достигла је Сињег галеба, који се већ ближио италијанским водама Пресекла му је пут, зауставила га и после неколико тренутака била је сва посада похватана и смештена иза чврстих брава у доњем одељењу торпедњаче.

У граду се убрзо сазнало о свим овим необичним догађајима. Силан свет слегао се на пристаниште да види тог Сињег галеба, а кад су дечаци прилазили једрењачи у друштву разних службеника, свет их је одушевљено поздрављао.

И то су све гледали Јуст и Милева!

Сутрадан пре подне предата им је велика награда државног монопола, и новине су нашироко писале о одважности и храбрости младих помораца.

А сад ће да заплове кући.

Поносно су сада ступили дечаци с Јустом и Милевом на палубу Сињег галеба. Новинари су их и сад испитивали и сликали, а људи на пристаништу скоро су се гушили не би ли некако ступили на палубу ове чувене једрењаче. Ех, што су се сад дечаци на свој начин шепурили!

Силан се свет био окупио кад је Сињи галеб запловио према својој новој, матичној луци. Свет ј махао марамицама и пожелео је младим, храбрим дечацима још много среће и успеха.

И тако су се сад на палуби срећно нашли сви на окупу. Да, а стари Јуст никако да се довољно начуди овим дечацима.

Иво – заповедник, погледај га само како зна, како је озбиљан, као човек, прави стари морски вук.

Па овај Михаел крај мотора, па Јуре и Фрањо – сјајни крманоши!

А горе на крижу Перо и Петар раде са једрима да се то не може описати, као да је то шала!

Као очарана, Милева иде по палуби тамо овамо, од једног до другог; а кад наиђе на Иву, који је стајао на прамцу, метну му руку на раме и рече:

- Ти, гусару, а шта је са прекоморском краљицом? Јеси ли је видео?

Иво се осмехну, погледа је и рече:

- Нека само остане тамо где је. Нећу ићи да је тражим!

Онда је узе за руку, поведе је по једрењачи и објашњаваше јој.

- Па ти си сад уистину правцат човек! – рече му кад изиђоше на палубу.

Иво се смешка, расположен је. А тад одјекну весела морнарска песма. И Јуст би помогао, али је нешто промукао и глас му не излази из грла. Кад га Иво погледа, виде да су му очи влажне. Стари Јуст се изговарао да му смета ветар, јер овај ђаволски Галеб тако брзо реже.

Тако сад једри Сињи галеб у правцу Галебовог острва. Напред, на прамцу, седе Јуст, Милева и Иво. Сунце плови по бескрајном небу, мотор зуји радосну песму снаге и рада, а Иво сања изистинске снове.

"Тако... дуг оца је изравнат, очева кривица је избрисана. Сињи галеб једри у своју луку!"

- А наша Дружина Сињи галеб? – пита га Милева.

- Наша Дружина живи и живеће! На нашој једрењачи има довољно места за сваког поштеног и несебичног радника. И ако нам ова једрилица буде претесна, створићемо још једну... У мору има доста богатства за све! Уместо наших колиба, сазидаћемо лепе куће, јер и радник жели удобан одмор после тешког рада. Бура неће више односити наше кровове, јер ће бити јаки и чврсти. А наши радници неће морати ићи у Бразил – у нашој великој Дружини Сињи галеб биће хлеба за свакога. И кад нас буде хиљаду и много хиљада, бићемо силни и нико неће трпети оскудицу!

Милева га је гледала као да сања.

Око свога предводника окупили се другови и пажљиво слушају његове речи. Да, снага и воља је у њима. Силни су под заставом Сињег галеба.

У даљини се указују линије Галебовог острва. Већ се тамо у заливу беласају беле рибарске кућице. Мотор весело пева челичну, звонку песму. Химну рада и снаге. Химну рада, воље и истрајности!

Дечаци подврискују, певају.

Сав занет, Јуст је слушао овог дечака. У мислима се враћа далеко уназад, својој младости, па иако је стар, сад му се чини као да је прави младић, јер гледа како расте млади нараштај у лепшој будућности.

Поносно заокрену Сињи галеб у залив.

Недеља је.

О хладној бури нигде трага, нигде гласа. Ваздух је тако чист да се далеко види напред на мирном мору. На врху планине Биоково блешти први снег. А крај морске обале је топло. Овце пасу између стења под црквицом; рибари седе на молу, пуше луле и чуде се:

"Шта ли то тражи оволика једрењача у нашем малом заливу?"

Овде, између стења, одјекује хук мотора још силније, и све живо у насељу ослушкује ову чудну песму што се приближава све ближе.

Гле, плава застава на врху јарбола!

Погледај само те плаве, чисте бокове једрењаче, па бела једра која баш сада спуштају!

Гле, како се морнари скупљају на прамац и машу рукама!

Да опет није дошао какав богат Бразилац?... А онда спазише на предњем делу натпис – Сињи галеб...

Жене заврискаше.

Сјурише се ка једрењачи. У срцу им се упали жарка нада. На крову угледаше своје дечаке!

Неописив узвик радости вину се у небо!

На палуби, као пророк, стоји стари Јуст а око њега окупљен млади нараштај.

Мотор стаде.

Полако, пажљиво пристаде лађа уз моло.

Сињи галеб баци сидро.

Ново Вуковић

Разговор о делу

Где се догађа радња овог романа? Како живе рибари са Галебовог острва? Испричајте у неколико реченица шта је урадио човек којега су називали Бразилијанцем. Како објашњавате то да је Бразилијанац изневерио поверење и наде сиромашних рибара? Зашто није побегао, него се покајнички вратио на острво? Зашто тај човек после много година, кришом, ипак долази на острво? Потражите у роману његове последње речи.

Како се острвљани односе према Иви? Зашто су запленили "Галеб"? Шта о њима каже стари Јуст? Какав је Ивин однос према њима?

Како се према Иви односе деца? Зашто Иво добровољно уступа своју једрилицу дечацима? Како дечаци прихватају Ивине речи: "Нека Галеб буде наш"? Потражите место у роману које се односи на њихова маштања у том тренутку.

Своју замисао о заједничком раду и слози острвљана Бразилијанац није остварио; учинио је то његов син. Како то објашњавате?

Зашто писац завршава своју причу у тренутку када је "Сињи галеб" бацио сидро? Замислите шта се даље догађало.

Како сте доживели опис буре у роману? Пронађите места у којима се описује пловидба "Галеба" по бурном мору. Шта наговештавају реченице:

"Над острвом почеше севати муње и убрзо се све небо замрачи. Море је тајанствено клокотало и пенушало се, као да је хтело да се отргне од дна и започне дивљу игру"? Шта за вас значе изрази "море је тајанствено клокотало" и "дивља игра"? Како би се то могло друкчије казати?

Покушајте да замислите слику:"...Огроман талас подухвати једрилицу, подиже је, прекри пеном, кроз тутњаву и ломљаву учини им се као да лете кроз ваздух." Да ли сте нешто слично негде видели?

Како је описано понашање дечака у тренуцима када бура прети да потопи њихову једрилицу?

Како су насликани кријумчари у роману? Шта писац хоће да каже речима да се ти људи "нису бојали ни самог ђавола"? Шта мислите о "Ћосавом" (вођи банде)? А о Анти? Упоредите Анту са Ивиним оцем.

Прочитајте опис Галебовог острва на самом почетку романа. Зашто писац каже да је острво личило на "огромну рибу"? Да ли је неко од вас био на мору? А на неком острву? Какав је утисак на вас оставило море? Пронађите места у роману која описују Ивин однос према мору. Шта мислите, шта је посебно утицало да се дечакова љубав према мору распламса? Какве везе са тим имају пишчеве речи: "Иво је растао као дивља лоза"?

Да ли сте прочитали још неки роман или приповетку чија се радња одиграва на мору? Да ли им је овај роман у понечем сличан? Које сте још романе о дечјим дружинама прочитали? Јесте ли прочитали још неко Селишкарево дело?

Ново Вуковић

Поговор

Роман Дружина Сињи галеб је, свакако, једна од најбољих и најчитанијих књига за децу насталих код нас у периоду између два светска рата. Написан, како се то каже, у једном даху – за само четрнаест дана, тај роман је проистекао из пишчевог доживљаја мора, са свим његовим лепотама, опасностима и тајнама. Боравећи једном приликом на одмору у Омишу, писац је имао прилику да боље упозна Приморје и живот сиромашних рибара, да учествује у пловидбама, да слуша морнарске приче и да доживи једну страховиту буру. Одмах по повратку са одмора, пун утисака написао је ту занимљиву приморску причу, у којој, ту и тамо, налазимо трагове његових властитих доживљаја,

Радња романа се догађа на Приморју и највећим делом је везана за сиромашно рибарско насеље на Галебовом острву. Остали део радње прати главне јунаке, групу од шест дечака, на њиховим узбудљивим крстарењима од Галебовог острва до Сплита и натраг. Догађаји у роману су већ од почетка необични и бурни, са ретким затишјима, тако да читалац скоро без даха прати јунаке у остваривању њиховог племенитог подвига – стварања рибарске задруге, која означава нове и срећније дане на Галебовом острву. У том централном догађају садржана је и основна замисао романа: само заједнички, удружен рад може довести до стварног напретка.

Јунаци романа су живахни приморски дечаци које уједињује другарство и жеља за пустоловинама. Пред њиховим очима увек је било море као могућност да се отплови некуда, у далек непознат свет, у чудне земље и дивне приче о гусарима и закопаном благу. Њихова машта се лако распламсавала и, чим се указала прилика да се крене у неизвесност, одлука је донесена без неког већег двоумљења. Но, као што знамо, сва деца тих година сањаре слично Селишкаровим јунацима и зато су им ти јунаци тако блиски.

Највише простора писац је посветио дечаку Иви, вођи храбре дружине. Као изгнаников син и сироче, Иво је осуђен на усамљеност. Осећање одбачености појачава његов пустоловни сан о одласку у свет. Поглед и машта његови окренути су према пучини, а "насеље тамо доле у заливу чинило му се као тесно гнездо у коме нема шта да тражи". Па ипак, такво детињство није у њему убило веру у људе. Топли однос његових вршњака и ретке радости које доживљава у дому старог Јуста стварају у њему уверење да су људи у основи добри, чак и када притиснути тешким животом поступају неправедно и непромишљено.

Све остале личности у роману, било да припадају свету деце или свету одраслих, делују живо и убедљиво, иако су понекад скициране у само неколико потеза (Јуст, Милева, Анте, Лоренцо, Бразилијанац, стари Барбо).

Посебну вредност романа представљају слике мора, буре, острва, каменитих обала са морским рукавцима, пећинама и разним необичним облицима које је вода вековима образовала. Немогуће је остати равнодушан пред описом ноћне пловидбе, или пред описом неба и мора који наговештавају буру. Клокотање мора, севање муња, нагле промене смера ветра и страх који се пред опасношћу неминовно јавља – све је то приказано упечатљиво, тако да се скоро физички доживљава.

***

Писац романа Дружина Сињи галеб Тоне Селишкар (1900-1969) написао је велики број дела за децу и омладину. Позната су му дела Руди, Девојчица с јуначким срцем, Чешљугари, Деда Сом, Посада без брода, Индијанци и гусари, Велика гала представа и др. Теме су разноврсне: судбине сиромашне деце, пустоловни догађаји, деца у данима рата. Дела му се одликују једноставношћу приповедања и живом, занимљивом радњом. Због тих својих особина превођена су са словеначког на многе друге језике, а нека су, као Дружина Сињи галеб, и филмована.

Речник мање познатих речи

• вејка – сува гранчица
• вучија – дрвени суд
• ости – алатка за лов на рибу
• прамац – предњи део брода или чамца
• секстант инструмент који се употребљава у поморству или авијацији
• сига – кречно таложење воде
• скриња – сандук са поклопцем и бравом
• спруд – каменито или песком покривено место
• које се показује у рекама или језерима за време
• ниског водостаја, а у мору дуж ниских обала за
• време осеке
• стењак – врпца или фитиљ у свећи
• шкрапа – браздаст усек, рупа или јама у стени

Аутори | Култура | Историја | Народ | Покрајине | Библиографија и преводи | Књижевност
Ликовне уметности | Музика | Позориште | Филм | Стрип | Везе
Насловна | Промена писма | Новости | Мапа | Контакт