[Projekat Rastko - Slovenija] Словеначка

Мало је предела у Европи, чији би географски положај на тако малом простору садржавао толико сложених проблема, као положај мале Словеначке. Ту се граниче важне географске области Европе, додирују се различити делови континента, укрштају се привредни путеви и стичу главне европске расе. Словеначка је изразита гранична и прелазна покрајина. Тај њен значај се изражава у садашњој културној и политичкој судбини, а његов веран одраз је досадашња историја словеначког подручја.

Словеначка је још алписка земља, али лежи већ на југоисточном рубу Алпа, те великим делом иде и изван њих. На источној страни припада део Словеначке већ ивичним деловима Панонске низије, која се увлачи овамо равницама крај Муре, Драве и Саве. На југозападу заузима словеначка територија још доста широк предео динарског система са изразито карсним рељефом, који чини скоро четвртину њене површине. На западу се наслања на руб Фурланске низије, која је део велике Горњоталијанске низије, и на послетку запљускује словеначку земљу још Јадранско Море са својим највише према северу. у континент, помакнутим тршћанским заливом.

Ако посматрамо све то са геополитичког гледишта, узимајући да природни простори имају и свој израз у политичким индивидуалностима, видећемо, да нам допиру од запада политичке организације Горње Италије, од севера средње Европе, од истока Панонске низије, а на југоистоку остаје Балкан са својим политичким утицајима. Преко словеначког подручја ишли су, средином Словеначке, друмови из Италије на исток, источним рубом Алпа према северу на Дунав и још даље, на североисток у средишње делове Панонске низије, и на југоисток у предео, где се додирује Панонска низија са балканским земљама крај доње Саве, Драве и Мораве. Овим путем су Римљани освајали све наведене покрајине, полазећи из Аквилеје, која је стајала тик крај руба садашње словеначке територије; истим путем, али у обратном правцу, надирале су у доба сеобе народа варварске хорде према Италији. У полустепском панонском пределу су се заустављали Номади у нашој непосредној близини и, у доба Авара и Мађара, вршили известан утицај на нашу историју. Преко словеначке територије су ишли у средњем и новом веку главни друмови из Млетака источним рубом Алпа на север. У новије доба, када се је развио Трст у прву јадранску луку, водио је најбољи пут до њега из аустриских и суседних покрајина, особито од Беча, баш преко словеначког подручја. Зато је разумљиво, што је прва железничка пруга на југословенској територији Шентиљ — Марибор— Цеље саграђена год. 1846., и Цеље—Љубљана 1849., те Љубљана—Трст 1857. Осим тога је пруга Шентиљ—Марибор—Цеље — Љубљана—Трст још и данас једина железница у држави са два колосека. Све то сведочи, да је главни пут водио из средње Европе на Јадран баш преко словеначког земљишта. Словеначко подручје у својој целини не чини јединствену природну област, У старије доба, када је словеначки живаљ још допирао и у горње поречје Драве и Муре, те с оне стране развођа, у данашњој горњој Штајерској и Аустрији, у поречје дунавских притока, сачињавала је Целовачка котлина географско средиште словеначке територије. Зато је била садашња Корушка средиште Карантаније, и власт корушких војвода је допирала отуда на ивичне крајеве крај Муре, Саве и Драве. Али Целовачка котлина се показала као преслаба да политички влада над осталим областима; као моћнији предео истакао се онај крај Дунава. Одавде се је, из Источне Марке (Аустрије), раширио моћни политички утицај према југу, прво у доба Бабенберговаца, затим Хабсбурговаца, на словеначке покрајине све до тршћанског залива. Због тога се Корушка у својој северној половини германизирала и није више долазила у обзир као политичко средиште словеначких земаља. Али као последица јаке географске рашчлањености развиле су се поједине мање политичке територије, међу њима у прво доба Корушка, после особито Крањска, чије је природно средиште била Горњосавска или Љубљанска котлина, која је остала етнографски словеначка; на њу је у доба народног препорода прешла улога словеначког политичког и културног средишта.

Словеначка земља лежи на врло значајној етнографској граници. Ту се састају све три главне европске расе; на западу романска (Италијани и Фурлани), на северу германска (Немци), и најзад словенска која баш са Словенцима, у облику клина, залази према југозападу, тако да управо раздваја Германе од Средоземног Мора. Поред тога, на североисточној граници имамо још и Мађаре као представнике монголске расе, која је, истина, не у позитивном и конструктивном, већ у негативном смислу тако судбоносно утицала на историју источне Европе. Бити на раскршћу три односно четири расе, морало је имати важних последица за формирање културне структуре народа. Талијански политички и културни утицај допро је на западну периферију словеначке територије; тамо је дошао до највећег значаја у оном пределу, који је био столећима под влашћу Млетачке Републике; "млетачки Словенци", који тамо станују, били су до год. 1797. под влашћу Млетака, затим неколико деценија под аустриским господством, — међувремено и нешто (1805—1813.) у власти Француске —, а од год. 1866. су у оквиру нове, уједињене Италије. Талијански утицај је, затим, изразитији у поречју Соче, које је спадало у оквир горичке покрајине са средиштем у Горици, те у околини Трста и на Красу, као и у западној Истри, где је владала Млетачка Република до год. 1797. Он је оставио трагове у језичном погледу, у ритму говора, у начину грађења кућа, подизању села итд. На крајњем истоку је био погранични предео словеначке територије под влашћу Мађара од X столећа до год. 1919.; та покрајина, "Прекмурје", или "Словенска Крајина", показује због тога знаке мађарске културе у некојим цртама, али ипак релативно много мање изразито. јер Мађари нису били ни културно ни економски толико самостални, да би њихов утицај могао имати неки већи значај. Скоро сав остали, то јест северни и средњи део Словеначке, био је широко отворен врло јаком немачком упливу; у језик становништва ушле су врло многе немачке речи; начин говора, навике и обичаји, начин грађења, укратко главна цивилизација се је развијала под немачким утицајем, и први почеци домаћега културног живота у доба реформације исто су тако одраз немачког културног развоја.

Најслабији утицаји странаца били су у југоисточном делу Словеначке, који је остао у врло живом додиру са Хрватима. Бела Крајина значи већ прелаз између словеначког и хрватског света. Доба народног препорода значи обнову словеначког народног живота. Почела се развијати тежња за еманципацијом од туђих уплива, почели су се одстрањивати њихови трагови и неговало се све оно, што је остало колико толико недирнуто од туђинства. Становништво, које је било у свима социјалним слојевима у националном погледу равнодушно, требало је национално пробудити и придобити га за чување и култивирање властите народности и властите културе. Тај рад народних будилаца, у неисториском народу, као што су били Словенци, где је потпуно замрла традиција властите слободне прошлости и самосталне националне егзистенције, био је силно тежак и тек током генерација довео је до успеха. Без подробног познавања тих проблема и начина народног препорода међу Словенцима. немогуће је разумети новију и најновију историју Словенаца, а исто тако и њихову садашњост. Ко то не познаје, не може имати правога мишљења о словеначким савременим и полупрошлим народним проблемима.

Рад на народном препороду је најинтензивније напредовао у крањском и приморском делу Словеначке, као и по јужнијем делу Штајерске, а најмање у близини народне границе према Немцима, у Прекомурју и међу млетачким Словенцима ; онде је био туђински уплив најмоћнији и рад словеначког народног буђења најтежи. Спољашњи знак овог неповољног стања је резултат корушког плебисцита од 10. октобра год. 1920., када је на плебисцитној територији, где је било по аустриској званичној статистици год. 1910. 49.000 Словенаца и 23.000 Немаца, само 15.279 људи гласало да државно политички припане Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а 22.025 за немачку Аустрију.

Развој словеначке народности је, дакле, до неке мере последица националнополитичке пропаганде. Зато се њена спољашња својства показују друкчије него ли код историских народа, дакле и друкчије него ли код Срба, код којих је у националној традицији, коју је подржавала народна песма и верско црквена прошлост, најсигурнија основа за јаку националну свест. Субјективни моменат игра, дакле у народносним проблемима словеначког света врло важну улогу. Пре свега је ту разлика између етнографског и политичког начела у националним питањима; људи, који су рођени Словенци и наводе као свој матерњи језик словеначки, убрајају се национално политички у туђу народност или бар желе да остану са њом у што тешњој вези, што је дабогме почетак потпуне асимилације. То је исти пример као у Европи на граници међу великим народима, на пр. у Елзасу, у Фландрији, у Горњој Шлезији или у Мазурији.

Исход великога светског рата дозволио је Словенцима да се удруже са Србима и Хрватима у заједничку краљевину. Али тај судбоносни моменат је показао и сву тежину геополитичког положаја словеначке територије. Као погранични предео словеначка земља је била онај део Европе, где је разграничење међу државама представљало необично сложен проблем. Решење питања разграничења нанело је Словенцима изванредно велике губитке.

Италија је узела поречје реке Соче, а осим тога још и горњу долину Зилице с Трбижем и Рабљем, Каналску долину крај Беле, притоке Таљамента, поречје карсне понорнице Пивке, која чини горњи ток савске притоке Љубљанице и поврх тога карсни предео крај понорнице Реке и северну Истру, где словеначко становништво прелази у Хрвате. На целој тој територији станује по аустриској статистици из год. 1910. округло 330.000 Словенаца, а по талијанској званичној статистици из год. 1921. 258.949 (без Реке). Ктоме треба прибројати још округло 52.003 млетачких Словенаца (по званичној талијанској статистици од 10. јуна год. 1911.), који су у оквиру Италије већ од год. 1866., тако, да би сада било по талијанским званичним наводима свих Словенаца у Италији око 311.000, са Реком око 313.000. А по словеначким изворима износи број Словенаца у Италији 400.000 душа.

Аустриској републици је париска мировна конференција доделила већ испочетка Зилску долину са Бељаком и околином. где је насељено словеначко становништво, и то зато, да би Италија имала са Аустријом непосредну железничку везу, која иде из Удине по Каналској долини преко Трбижа и Вељака према Бечу. После неповољног плебисцита од 10. октобра 1920. остала је у Аустрији и сва Целовачка котлина и њен источни те јужни планински обод, где станују Словенци. У томе делу Корушке остало је, по званичној аустриској статистици из год. 1923., 36.635 Словенаца. Али наведени званични подаци не представљају праву слику народносних одношаја. Ако упоредимо податке из год. 1910., по званичном бројању старе хабсбуршке Аустрије, добићемо за исту територију 66,482 Словенаца. Немогуће је, дакле, да се број словеначког становништва тако нагло смањио, јер се исељавање вршило у тако незнатној мери, да статистички скоро не долази у обзир. А германизација нигде не напредује тако брзо, да би села примила немачки говор у току десет година. Очевидно је, да су се ту не само појединци, већ и породице, којима је матерњи језик словеначки, убрајале у немачке, било против њихове воље или пак што су убројаване политички, према њиховој немачкој оријентацији. Неколико примера нека илуструју систем и апсурдност таквог бројања. У општини Св. Штефан у Зилској долини набројали су год. 1880. 97.4% Словенаца, год 1910. још 92.5%, а год. 1923. само 12.2%, иако није било никаквог исељавања. Бистрица на Зили је имала год. 1880. 98.9%, год. 1910. 83.9«/о, а год. 1923. 8.1% Словенаца. Жихпоље близу Целовца бројало је год. 1880. 98.8%, год. 1910. 30.2%, а год. 1923. 13.7% Словенаца. Наведенима су слични примери из целе словеначке корушке области ; из њих се види јасно, да се онде није бројало етнографски, него немачко политички.

Свих Словенаца у аустриској Корушкој, ако узмемо за основу словеначки матерњи језик, без обзира на политичко определење ка словеначкој или немачкој странци, најмање је још 111.000. Томе треба прибројати још неколико села на аустриском подручју, горе на висовима у граничној планини Козјаку, а исто тако и у куту с оне стране Муре око Радгоне, где још станују Словенци, укупно око 5000.

У Прекомурју државна граница није повучена свуда тачно по етнографској међи мзмеђу Словенаца и Мађара. Мађарској су остала словеначка села по брежуљкастом земљишту преко развођа међу Муром и Рабом, која се протежу чак у долину реке Рабе код Ст. Готхарда (слов. Моноштер). У тим селима. од којих је девет потпуно словеначких, а три су мешовита, станује по мађарском званичном бројању још увек 6087 Словенаца ; но њихов број је несумњиво нешто већи и износи до 9000 људи.

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца је, по званичној статистици од 31. јануара 1921. год., 1,024.761 Словенаца, и то у Словеначкој, то јест у љубљанској и мариборској области (са Међумурјем и Каставом) 985.868, а у осталој држави 38.893.

Но статистика Словенаца с овим још није потпуна. Словеначка је врло густо насељена, а проценат обрађене земље је сразмерно мали, зато је ту већ рано наступила потреба исељавања. У доба појачане индустријализације наступила је и у Словеначкој појава напуштања села, и Словенци су се у све већој множини селили у индустриски развијеније крајеве, где су налазили рада, понајвише као радници и рудари. Селили су у немачке алписке покрајине, још у већој мери у Вестфалску у Немачкој. Највеће димензије је узело исељавање у Америку, и то из свију предела словенског подручја; највећи део исељеника се је упутио у Сједињене Државе, нешто мало и у Канаду и остале америчке државе. Већина исељеника је одлазила у туђину само привремено, али много их је и остајало тамо за увек; некоји су повели са собом и своје породице; многи су тамо основали свој дом са словеначким девојкама, које су се такође селиле из домовине. Најјаче исељавање у Америку пада у доба од 1890. до 1910. Од год. 1918. један део исељеника се је вратио, али је ипак већина остала у туђини. Данас се рачуна, да у Вестфалској живи још увек округло 20.000 Словенаца, који су запослени у тамошњим рудницима, топионицама и творницама. У Сједињеним Државама било је, по званичном бројању из год. 1920., 252.202 Словенаца, и то највише у државама : Пенсилванији, Охају, Илиноису, Минесоти, Њујорку, а највеће средиште Словенаца у Унија је Клевеланд. Словенци у Унији су исто тако највише запослени у творницама и рудницима, а фармера је врло мало. У последње доба је тамо и нешто интелигенције; Словенци у Америци имају и велики број часописа, дневника и других новина; друштава васпитних, певачких и т. д. У осталим државама Северне Америке, на првом месту у Канади, рачуна се број Словенаца приближно на 10.000. У јужноамеричким државама, пре свега у Аргентини и Бразилији, насељавају се у све већем броју Словенци из талијанског Приморја и њихов број се цени данас округло на 10.000. Из словеначког Приморја, особито из Горичког, селили су се у приличном броју у Египат, највише у Александрију ; биле су то највише младе девојке, које су одлазиле онамо у службу. Пре рата се рачунало, да у Египту има око 4.000 Словенаца и Словенки; колико их је тамо у послератном времену о томе немамо података.

У новије доба је скоро сасвим престало исељавање у Америку, а ни у Вестфалску се више не селе из Словеначке. Али је почело исељавање у друге земље, особито у рударска средишта Француске, где је сада округло 10.000 Словенаца, највише у индустриској источној и северној Француској.

Број свију Словенаца износи данас (г. 1927.) ако рачунамо и 12%" природни прираштај од г. 1921. скупа око 1,920.000. Од тога их станује у слободној Словеначкој 1,054.000, то јест 55% од целокупнога броја, у Италији 400.000, 21%. у Аустрији 116.000, или 6°/, и у Мађарској 9.000. Изван компактне етнографске територије станује: а) по осталим покрајинама наше краљевине 40.000 Словенаца, то јест 2% ^и б) по другим европским и изваневропским државама 303.000, то јест 16% целокупног броја Словенаца.

Површина Словеначке је у северозападном делу права висока планинска алписка земља, која се одликује својим величанственим природним лепотама. Ту су као највиша планинска група у Словеначкој, и уопште у нашој краљевини, Јулиски Алпи, којима се протеже по главним врховима од .Таловца (2643 м.) до Чрне Прсти (1844 м.) граница према Италији; највиши је врх у њима Триглав (2863 м.), а за њим Шкрлатица (2738 м); после њих долази још низ врхова преко 2600 м., неколико чак н преко 2600 м. Међу величанственим планинским гребенима и купастим врховима, који су састављени из кречњака, издубљене су дубоке и стрме долине, које допиру све до главних гребена (Вратац Бохињ и друге); данашње облике врхоховима дали су ледници у леденом добу, који су се спуштали и изван планина, онамо чак до данашње Радовљице. До висине 1600—1700 м. Алпи су у Словеначкој покривени лепим, густим, делимице буковим, а највише јеловим шумама. Али Јулиски Алпи, иако су изнад шумског паса највише пусте голети са стрмим одсецима и провалијама, данас су проходни скоро у свима правцима, јер су свуда спроведене, у туристичке сврхе, маркиране стазе, по којима је лети много туриста. И планинских кућица има у изобиљу снабдевених н настањених преко лета; највиша од свих је кућица на Кредарици (2515 м) под Триглавом, највиша за становање намењена зграда у нашој краљевини.

Слична су Јулиским Камнишки или Савињски Алпи, одељени од ових широком Љубљанском или Горњосавском котлином, али мањег пространства и нижи од њих ; Гринтовец, највиши врх у њима, достиже висину од 2559 м. Северно од Јулских и Камнишких Алпа протеже се ужи и нижи, али зато равнији и мање величанствен планински низ Караванки, којим иде државна граница између наше краљевине и Аустрије. Највиши врх у њима је Стол (2239 м.), а врло је омиљена планина Голица (1835 м.) Караванке деле слив Саве од дравскога, на истоку допиру још до Мислињске долине. Састоје се исто тако поглавито из кречњака; на њима је знаменити превој Љубељ (1370 м.), којим је у прошлим столећима ишао жив саобраћај.

Јулиски Алпи, Камнишки Алпи и Караванке су главне три планинске групе у Словеначкој. Шуме се простиру на њима до 1600—1700 м. висине; изнад шума почињу, готово непосредно, кршевите голети, са ретким пашњацима. Планине са катунима су у Словеначкој скоро све у шумском појасу, тек мало где су и изнад њега Жито и друге пољске културе допиру до висине од 1000— 1100, ређе до 1200 м.; исто тако високо допиру и стално насељена села. Исто ово вреди у главном и за средње планине алпискога предгорја.

Јужно и источно од наведених високих алписких група имамо алписко предгорје, то јест побрђе и средње планине, високе 700 до 1200 м., које се исто тако састоје већином из кречњака, а једним знатним делом из палеозојских шкриљаца. То предгорје је са небројеним речицама и потоцима тако рашчлањено, да је испресецано мрежом релативно дубоких долина. Али узвишења су већином довољно заравњена; стрме падине прелазе често у у валовите терасе са доста дебелим слојем растворенога материјала, тако да и на њима има довољно обрађене земље и ливада и сразмерно много насеобина. Стрмије падине су покривене шумама, највише буковим, а знатним делом и смрековим.

Јулиско предгорје се између Соче и Таљамента, идући према југу. све више снижава, и прелази на послетку у ниско терцијарно побрђе, које као појас окружује узан северни руб Фурланске равнице; насељено је скоро у целом опсегу још са Словенцима.

Међу Сочом и Савом имамо у предгорју (шкофјелошки брежуљци, полховграјски доломити и др.) врло дубоке долине, које су Бача и Идријца на западу, а Селшчица и Пољаншчица, притоке Соче, на истоку, усекле у меким шкриљцима слабе отпорне моћи. Зато пати овај крај необично много од виловитих потока у толико више што је ово уједно предео врло обилних водених талога. Развођем између савских и Сочиних притока иде сада државна граница, која пресеца физички и етнографски потпуно јединствену област. Од прилике на црти Толмин Врхника прелази тај брдски предео у 700—800 м. високе висоравни динарског система.

Међу горњом Савом и Савињом рашчлањено је алпско предгорје упоредним долинама; у њима се налазе терцијарне котлине, које су биле некада ивични део панонскога мора односно језера; зато су ту настали моћни слојеви мрког угља и лигнита, те се могло развити живахно рударство (на пр. Загорје Трбовље — Храстник — Лашко). Сава тече кроз то побрђе у тесној, врло стрмој клисури између Литије и Радеча код Зиданог Моста, где се је морао за железницу усећи пут у чврстој стени; колског пута кроз клисуру данас још нема.

Међу Савињом и Дравом имамо у јужном делу низ гребена средње висине, који представљају наставак Караванки (Коњишка гора и др.), и чине углавном развође међу наведеним рекама. Северно отуда пак имамо посебан предео словеначких Алпа; то је Похорје, јужно од Драве, високо до 1543 м., и упоредо с њим, а северно од Драве, нешто нижи Козјак, који чини етнографску и државну границу. Та два планинска венца као и нешто западнији : Стројна, Корица и Свиншка планина делови су централних Алпа, који се не састоје из кречњака, већ из кристаластих шкриљаца, а Похорје у своме средишњем делу чак из гранита. Ту су падине много мање нагнуте него у кречњачким Алпима, врхови су мање зупчасти и заоштрени ; воде је у изобиљу и по висинама, а због тога су и повољнији услови за вегетацију.

Некако северно од Марибора прелази Козјак у ниске терцијарне брежуљке Словенских Горица, а Похорје се спушта до Птујског или Дравског поља, које се мора сматрати као горњи део равне Подравине. У пределу између Птујског поља и Савиње има у упоредним котлинама терцијарних наслага.

Поменуте четири реке, Соча, Сава, .Савиња и Драва су најмаркантније линије за рељеф словеначке земље. Соча тече у свом горњем току, то јест до Толмина, докле је допирао у леденом|добу сошки ледник, по дубокој, али доста пространој долини. Крај ње су највећа места Бовец (под Предилским прелазом 1162 м.), Кобарид (Капорето) и Толмин. После краћег тока тесном клисуром у динарском карсту прелази Соча у ширу долину, која је отворена према широкој фурланској равници ; ту се налази Горица (28.000 становника), поред Трста највеће средиште словеначког Приморја.

Сава оставља праву алписку долину већ код Бледа, и тече потом кроз широку Љубљанску котлину. Ова се протеже од подножја Караванки и Јулских Алпа до руба динарских висоравни ; највећим делом је покривена дебелим слојем шљунка, који је у горњем делу, у Бледској котлини, глацијалног порекла; око Бледа има врло развијене морене, а у осталим деловима флувијоглацијалне наносе, у којима је, између Радовљице и Крања, усечен читав систем тераса. Шљунак је на површини незнатно распаднут, зато равница није нарочито родна, али је ипак добро обрађена и густо насељена (до 100 људи на кв. км.). Усамљена брда, која се дижу средином котлине, деле равницу у издвојене делове. Најбоље је изоловано од остале котлине Љубљанско Барје, које је покривено врло дебелим седиментима некадашњега језера које је у дилувијуму покривало овај предео и заостало у историском добу као мочвара са релативно танким слојем тресета. Од г 1762. су га почели исушивати, очишћен је тресет и површина преобраћена у њиве и ливаде. Љубљанска котлина је у алписком и преалписком делу Словеначке највећа равница. Зато је постала средиште покрајине, пре Крањске, сада Љубљанске области; и у њеном јужном делу, откуда је најлакши прелаз у поречје Крке и саобраћај у другим правцима, развила се Љубљана са 53.000, а са индустриским предграђима до 70.000 становника.

Па и многа друга знаменитија места су сконцентрисана у Горњосавској котлини; ту је на западном рубу Љубљанскога Барја Врхника, знатно индустриско место; на североисточном рубу поред Домжалн Камник, исто тако са индустријом и полазна тачка за туре; на западу, на сутоку Пољанске и Селшке долине са равницом, Шкофја Лока; и на прелазу преко Саве Крањ (3.000 становника), после Љубљане најживље трговачко место области, у коме се у последње време индустрија лепо развија. Поред планинских река, које имају велику водену снагу, некада је цветало прерађивање железа; где се овај занат није преуредио у модерну творничку производњу, пропао је; у већој мери очувала се индустрија у Тржичу (2400 становника) са живом текстилном, кожарском и железном индустријом, и у Јесеницама (8100 становника), које су већ изван праве котлине, и имају железну индустрију већег стила.

Блед са својим лепим језером прочуо се као пријатно и здраво летовалиште и купалиште. Доле уза Саву, исто тако већ изван праве котлине, добила је већи значај Литија, због своје индустрије (текстилна творница, оловна топионица). У бочним долинама пак, још на ниже су, у близини Саве, Загорје, Трбовље и Храстник, највећи угљенокопи Словеначке.

И Савиња тече после кратког клисурастог тока по широј равници, прво по горњој Савињској долини, која је економски сиромашна због удаљености од железничке везе, мада је врло богата дрветом, а затим по широј и већој Доњој Савињској долини или Цељској котлини, која је средином шљункаста (дилувијално алувијални наноси), а оивичена терцијарним брежуљцима. Ту је Цеље, средиште покрајине, некада седиште Цељског Грофовства и централна домена цељских грофова, а сада треће највеће место слободне Словеније, у коме се у задњим деценијама развила и врло моћна индустрија (7.700 становника, са предграђима 11.000). Савињска долина је на гласу због своје културе хмеља; средиште хмељарске продукције, и трговине је трг Жалец. У доста широкој Шалешкој долини налази се Шоштањ са индустријом коже, а у Шкалама код Велења државни угљенокоп. Код Шоштања је државни санаторијум за туберкулозне, Тополшчица.

Драва тече, када остави Целовачку котлину, по доста тесној долини. У њу улази дубоко урезана Межишка долина крај речице Меже, која долази са високих алписких гребена; планине, које је окружују, имају у изобиљу оловне руде, зато се је ту развило рударство; ту је и највећи оловни рудник наше краљевине у Чрни. Код Дравограда се спаја са Дравском долином и Мислињска долина, којом тече Мислиња. У тим долинама су неколика стара занатска места, која и сада имају незнатнију индустрију железа: Гуштањ у Межишкој, Словењградец у Мислињској и Мута у Дравској долини.

У тешњем, доњем делу Дравске долине су на Фали модерна постројења за искоришћавање водене снаге, највећа у Словеначкој, која шаљу електричну струју врло далеко, чак до Трбовља. Испод Фале прелази Дравска долина у широко Дравско или Птујско поље. На њему је било некада главно средиште Птуј (римски Петовијо), данас место са 4400 становника, у средњем веку га је престигла новија насеобина Марибор (31.000 а са индустриским предграђима 40.000 становника), који се је лепо развио, особито откада је на главној железничкој прузи и постао полазна тачка железнице крај Драве према Целовцу. Марибор раније није био веће административно средиште, тек сада је постало седиште области; главну важност има као центар трговине са пољопривредним производима и са врло развијеном индустријом.

Дравско поље се продужује у нешто ужој Дравској равници у Међумурје и Хрватско Славонску Подравину; у њој је због тога већ осетан панонски утицај. А једино знатније место овде је Ормож, полазна тачка железнице за Љутомер и Прекомурје. Због претежно панонског поднебља, са врло топлим и у главном ведрим летом, свуда туда .је поред воћарства и живинарства јако развијено и виноградарство, а најбоље у Словенским Горицама, ниским терцијарним брежуљцима између Муре и Драве, који се пружају и у Међумурје. Ту је најбоље вино Словеначке, особито око Љутомера.

С оне стране Словенских Горица је крај Муре широка равница, највећа у Словеначкој; на десној страни Муре, позната под именом Мурско поље са Љутомером и Горњом Радгоном, а на левој широка Прекомурска раван, по којој тече речица Ледава; ту смо већ сасвим у панонском пределу. Главна два средишта су Доња Лендава и Мурска Субота (3000 становника). Северни део Прекомурја је опет терцијарно побрђе, слично Словенским Горицама, али је мање винородно и сиромашније је.

Међу Дравским пољем и Савом, чија се долина од Радеча даље опет шири, простире се опет бреговита земља са наизменичним низовима нижих терцијарних котлина, по којима теку веће воде и где се јављају слојеви мрког угља и лигнита (угљенокопи код Рајхенбурга и Брежица). И тај је предео по висинама и благо нагнутим годинама добро обрађен и сразмерно добро насељен; што је више земља отворена према панонској страни, то се све више јављају виногради. Већих места ту нема; треба поменути само Рогашку Слатину са врло добро посећеним лечилиштем и летовалиштем.

Слично је Долењско побрђе између Саве и горње (и доње) Крке; међу вишим кречњачким брдима су терцијарне котлине са угљеним слојевима, особито у долини Мирне (угљенокоп Крмељ код Шт. Јанжа). И туда је земља по висинама обрађена и насељена, а већа места су ограничена на долину Саве и доње Крке.

Крај доње Крке је већа Брежичко-кршка котлина, која је окружена терцијарним брежуљцима, а у средњем делу је доста пространа раван, која је нашироко отворена према хрватској Посавини; и ту смо, дакле, у непосредном додиру са панонским пределом, зато је ивица котлине виноградарски крај, нарочито по брежуљцима око Брежица и Кршкога, који су већа средишта у долини Саве. Више горе, крај Крке, је Ново Место (3300 становника), знатније локално средиште, најважније место Долењске, које се због немања индустрије не може јаче да развије.

Горјанци (до 1181 м), који ограђују Кршку котлину на југу, чине границу према Хрватској ; на њима су биле најстарије ускочке насеобине. Крај горње Крке, а особито западно од ње, имамо изразито развијен словеначки карст. У источном делу су само мања карсна поља, на пр. Гросупељско и Добрепоље те Рибничко-кочевско ; међу њима су већином кречњачка брда и висоравни са карсним појавама, но и овде је ипак земља доста обрађена и настањена. Према западу и југу земљиште се све више издиже; на северу су на јужном рубу Љубљанскога Барја веће висине са Кримом (1106 м.) у средини, а на југу на обе стране кочевског поља Рог (1100 м.) и Готенишки Снежник (1289 м.) ; све наведене планине су покривене огромним, делимице буковим, а највише јеловим шумама. У средини се дижу простране висоравни од 700—800 м. висине; то је карсно земљиште мале плодности, али ипак обрађено и насељено. И колико има текућих вода, оне теку тесним. местимице кањонским долинама (Ишка, Купа), зато је овај предео најмање проходан и представља крајеве који су највише удаљени од железнице.

Западно се ниже од горње Купе, која тече кроз шкриљасто земљиште, преко Ложа, Церкнице, Планине према Идрији, низ карсних поља са понорницама и периодским језерима (Церкнишко језеро, Планинско поље и др.) ; ту су сконцентрисана знатнија места (Лож, Церкница, Планина), чије се становништво осим трговине дрветом бави још и ратарством.

Западно од наведених карсних поља диже се највиши део словеначког Краса; то су високе планине Снежник (1796 м.), Јаворники (1268 м.) и Хрушица (1300 м.); њиховим источним рубом иде државна граница међу нашом краљевином и Италијом. Ова узвишења су покривена огромним шумама. Наставак Хрушице према северозападу је Трновска шума (до 1495 м.), која се пружа до средње Соче ; на њеној северној страни протеже се онамо до Соче и доње Баче појас висоравни од 700—800 м., на обе стране Идрије (5600 становника), која за свој развитак има да захвали само руднику живе.

Југозападно од области највишег словеначког Краса настају котлине у старотерцијарном пешчару, које чине шире долине са нормалним површинским токовима; то су долина Реке, басен Пивке, у коме је Постојна, чувена због своје пећине, већ на рубу кречњачког терена, и највећа Випавска долина, која прелази у долину Соче; у Випавској долини је због тога већ изразит утицај медитеранског поднебља са раним пролећем, врло топлим, ведрим летом и интензивним виноградарством, чије је средиште Випава, док оближња Ајдовшчина, која је са Горицом везана железницом, има значаја као веће индустриско средиште. Ипак ту смета бура, у зимској половини године, и осетљивије биљке (маслина, смокве, бадеми и т. д.) могу да се одрже тек у околини Горице.

Међу наведеним басенима, Тршћанским заливом и доњом Сочом простире се најнеплоднији део словеначке територије, Тршћански и Коменски Крас. Површина је највећим делом каменита, без шуме. са незнатним површинама плодне земље, где су виногради, чувени због јаког црног вина (теран), главна основа егзистенције. Свака и најмања оаза плодне земље је брижљиво обрађена, иначе не би било могуће истрајати на оскудној земљи, где, разуме се, не може бити већих насеља.

На југу прелази овај предео у више још више пусте висоравни Чичарије, где прелази словеначки елеменат у хрватско становништво. На тршћанско-копарској обали јавља се поново уска зона пешчара, који се продужује у све ширем појасу у средњу Истру. Ту допире словеначко становништво од Истре до близу доње Соче, до Штивана код Девина, до Јадранскога Мора. Ту је Трст, који је био у свом старом делу, истина, талијански, но где су сва околна насеља непосредно све до старих градских бедема увек чисто словеначка. Исто тако је Копер остао талијанско место, а непосредно око њега су словеначка села.

Аустриска Словеначка обухвата јужни и централни део Целовачке котлине и доњи део Зилске долине. Народносна граница иде данас од ушћа реке Лабуднице (Лавант) по бреговима између Драве и Лабуднице на јужне врхове Свиншке планине и отуда преко Крке некако на Целовац, где су села јужно и источно од вароши претежно још словеначка. а северно и северозападно већ понемчена. Од Целовца иде народносна граница покрај североисточне ивице Врбскога Језера, на северни крај Осојскога Језера, и даље, по узвисинама источно од језера, према Бељаку, који је још немачки, а има на истоку и југу од градске територије већ словеначка села. Од Бељака иде граница између Словенаца и Немаца на главни гребен Добрача и даље по Зилским Алпима до близу трга Шмохора (Хермагор); онда окреће према југу преко долине, тако да је Шмохор са горњим делом Зилске долине још немачки, а све што је источно од трга словеначко. Од Шмохора иде народносна граница управо према југу у Италију, те прелази код Понтебе у талијанско-словеначку народносну границу. Ту смо, дакле, на тромеђи германске. словенске и романске расе.

Корушка Словеначка по површини и природи земље не разликује се много од остале Словеначке, од које је деле Караванке, Пеца и Стројна. Целовачка котлина је ниска, пространа потолина међу алписким планинским венцима. У леденом добу је била сва покривена великим ледницима, који су је испуњавали долазећи од запада, у средњем делу, код Целовца, до висине од 500—700 м., допирући сасвим до њеног источног руба. Зато имају брежуљци у њој карактеристичне обле купасте форме, на многим местима има морена, а између ових су језера. Услед тога је Целовачка котлина област безбројних језера; нека од њих су већ делимице отекла, или су преобраћена у мочари или баре; многа језерца су тако мала, да су обележена само на картама са врло великим размерама. Највеће је Врпско језеро, које је сразмерно плитко и због тога згодн½о за купалиште и летовалиште (главна су средишта саобраћаја са странцима на језеру Порече и Врба).

Површина Целовачке котлине је разнолика. Равнице имамо крај Драве, где се протеже у уском појасу поред реке Рож (доњи и горњи), од Бељака до ушћа Беле, даље Подјуна, шира раван међу Дравом, Пецом и Обиром, а на левој страни Драве је Целовачка равница са Госпосветским Пољем, где је било некада седиште словеначких војвода старе Карантаније; најзад валовита, а врло лепа Великовска равница међу Дравом и Свиншком планином. Целовачка котлина је насељена слично као остала Словеначка; њено становништво се бави у главном ратарством и сточарством, а врло важно је и шумарство, иако је шума великим делом у поседу немачких власника. Индустриско место су Боровље са оближњом Бистрицом; ту је развијена фабричка прерада железа са старим пушкарством. Иначе су места Великовец, Плиберк и т. д. само локална средишта, а више индустрије и трговине је сконцентрисано у Целовцу (26.000 становника), који је и главно место корушке покрајине и има због тога бројно чиновништво; на послетку Бељак, који се је у последњим деценијама јако развио (22.000 становника) због живе трговине и саобраћаја са Италијом (дрво). У погледу поднебља Целовачка котлина се од остале словеначке територије разликује по томе, што има оштрију климу, нарочито врло студену зиму, а и хладније лето; због тога се ту не гаји кукуруз, а место пшенице сеје се много раж. Винова лоза успева једино код Житаре Васи, где је област отворена према топлом југу.

Три добра пута, сада аутомобилски друмови, воде из Целовачке котлине преко Караванки на Горњу Саву, и две железнице, једна главном долином преко талијанске територије код Трбижа, а друга кроз каравански тунел (преко 8 км) код Јасеница. Особито је, пак, важна железница, која води кроз Бељак и Трбиж у Италију, где је то у источном делу једина непосредна железница из Аустрије за Италију.

Поднебље Словеначке је умерено копнено; зиме су хладније у централном делу, особито у Љубљанској котлини, затвореним долинама и карсним пољима. (Средња јануарска температура је -1^.0 до -2'5° Ц.) Лето због близине Алпа и великог броја облачних дана није нарочито топло (средња јулска температура је 19 до 20° Ц); топлије је пролеће, са већим бројем ведрих дана. Утицај Јадранскога Мора је ограничен на талијански део Словеначке, где медитерански утицаји допиру у долину Соче, у главном до Канала, и у Доњу Випаву, а иначе су ограничени на узан приморски појас Краса.

За поднебље у Словеначкој карактеристично је изобиље водених талога (1000—3000 мм на годину), који на југозападу достижу максимум у јесен, а на северу и североистоку у лето. Иначе у Словеначкој нема ниједног годишњег времена, у коме не би било просечно довољно кише. Али карактеристична је изванредно велика временска променљивост, особито зими; ретко када траје јачи мраз дуже времена. Јесен је обично врло дуга и јако топла, а права зима почиње тек крајем децембра; у овоме се показује утицај Јадранскога Мора, који, истина, због високих и пространих планина од Рисњака до Триглава не може да дође до пуног израза.

Економске прилике. Словеначка се означује обично као индустриска земља. Ту карактеристику треба узети мало више критички него што се то обично чини. Словеначка изгледа индустриска само ако је упоређујемо са осталим покрајинама наше краљевине, које имају још мање творница, односно индустрије. Ако је пак упоредимо са правим индустриским земљама, као што је на пр. Чешка, онда би се морала још увек означити као пољопривредна земља, јер од целокупног становништва у Словеначкој скоро две трећине су запослене у пољопривреди, сточарству и шумарству.

Од целокупне површине Словеначке њиве и вртови чине једва петину, што је сигурно врло мало. Уз то се још мора напоменути, да квалитет земље у Словеначкој није прве врсте, да се по родности никако не може упоређивати на пр. са Бачком или Сремом. Земља у Словеначкој се мора добро одржавати и рационално обрађивати, јер тек тако даје обрађивачу сразмеран принос.

За словеначку пољопривреду је карактеристично обделавање разноврсних култура насаде, али ниједне у нарочито велико} множини. Саде се пре свега много кромпири, 13% њива је засађено кромпиром, — несумњиво, релативно, више него у ма којој другој нашој покрајини; затим долазе: кукуруз, пшеница, раж, јечам, зоб, хељда, просо, пасуљ, репа, купус, и т. д., али ниједна од тих култура не гаји се у претежној множини, што би омогућило специјализацију. Зато имају сељаци кадшто само помало ових или оних цереалија или поврћа према томе каква је летина, а поједине (особито пшенично брашно) морају скоро увек куповати.

Уопште се може рећи, да сељак не посвећује сточарству мање пажње него пољопривреди, можда чак и више. Овце се гаје у Словеначкој у сасвим незнатној мери, а козе још мање. Главна домаћа животиња је говече; овде треба нагласити да су скоро свуда уведене добре алписке пасмине. У многим крајевима су уређене млекаре, које извозе млеко или млечне производе железницом; у планиским пределима се справља сир (који се такође извози); најбољи је бохињски сир из Јулиских Алпа. Јако је развијено и гајење свиња, само што свиње не хране жиром и кукурузом, већ пољским продуктима и отпацима из кухиња. Коња употребљавају много за кола. Друге домаће животиње, на пр. магарац, не гаје се скоро никако.

Шума заузима у Словеначкој скоро половину површине. Велики део шумске површине је у властеоском поседу, — велепоседи, који би обухватали много јутара зиратне земље и ливада, у Словеначкој су, изузимајући Прекомурје, изузетак — велепоседи, који су већином имања некадашњег немачког феудалног племства, имају највише шума.

Шума је баш она резерва, којом се намирује сељак у Словеначкој тим што, где може, продаје дрво, и тим покрива трошкове; иначе би му економија била врло често пасивна.

Густина становништва у Словеначкој износи 65 људи на кв. км.; Словеначка је дакле после Војводине наша релативно најнасељенија покрајина. Али праву слику о значају ових бројева добивамо тек онда ако узмемо у обзир чињеницу, да је Словеначка алписка, брдовита, делимице чак и карсна покрајина и да је једва петина целокупне површине под њивама. На сваког земљорадника долази врло мало зиратне земље, и по званичној статистици мали посед у Словеначкој изразито превлађује. Словеначка је класична покрајина малог поседа. Велики део сеоских газдинстава је пасиван или бар тако близу пасивности, да свака несрећа, град, пожар, превелики порези и т. д., повлачи поремећај равнотеже у економији. Сваки најмањи принос од шуме и од сточарства мора се рационално употребити ; а где то није могуће извести у довољној мери, потребно је наћи нове изворе, изван пољопривреде. Где није било индустрије, наступило је исељавање.

Сировина за индустрију Словеначка нема у изобиљу. Индустриске биљке се гаје мало ; у Савињској долини се гаји хмељ у великим размерама, и то скоро све за извоз ; лан се сеје у незнатној мери. Шећерне репе нема, а такође ни дувана. Али зато Словеначка има добро развијено рударство. Осим угља копа се само олово у Чрни у Межичкој долини; ту је велики, модерно уређен рудник, највећи у краљевини, са великом топионицом; прерађена руда се већином извози. Мањи рудник олова постоји и у Литији. Сви остали рудници, за олово, живу, манган, железо и т. д., сада су напуштени, јер није било довољно руде за модерну производњу, — велики рудник за живу у Идрији, други у Европи, остао је под талијанском влашћу, исто тако као и рудник цинка и олова код Рабља у западним Јулиским Алпама, Зато има Словеначка обилно угља; угљенокопи су у Трбовљу, Храстнику, Загорју и код Лашкога, код Велења, код Рајхенбурга, код Кочевја, у Крмељу код Шт. Јанжа и још неколико мањих. Целокупна продукција угља у Словеначкој износи скоро половину укупне продукције у краљевини. Али сав угаљ у Словеначкој је из терцијарног доба, те је или мрки угаљ или чак лигнит; најбољег, то јест црног угља Словеначка нема ; незнатан рудник код Орља близу Љубљане је тако мали и примитиван, да не долази у обзир. Међутим има Словеначка велику количину водене снаге, што је разумљиво с обзиром на велику разноликост у терену и обиље водених талога, распоређених равномерно на сва годишња времена. Електрификација Словеначке напредује стално ; највећа два подузећа за производњу електричне струје су Фала на Драви изнад Марибора и Завршница близу Бледа; мања су још по сеоским општинама. Интензивнију електрификацију омета оскудица капитала.

Индустрија у Словеначкој мора према томе великим делом увозити сировине. Што се тиче географског распореда индустриских предузећа, треба пре свега нагласити, да имамо два различита предела; скоро сва индустрија је сконцентрисана на територији око железнице Марибор Цеље Зидани Мост — Љубљана Врхника, и на територији северозападно одатле, док је предео југоисточно од наведене железничке пруге скоро потпуно без индустрије. Велика индустриска средишта, где се становништво издржава већином само од индустрије, јесу Јесенице, Тржич, Љубљана, Цеље, Марибор и најзад рударска средишта; у индустрији је запослено већином домаће и околно становништво. Не сме се, осим тога, заборавити, да су многа највећа индустриска предузећа још увек у поседу Немаца, домаћих или иностраних.

Баш зато што је индустријализација Словеначке споро напредовала, велики део становништва је тражио зараде у туђини, као што је то већ напред наведено. Исељавање је достигло врхунац од г. 1890—1910. када се је иселило из Словеначке највише, у првом реду мушких; само мањи део тих људи се је опет вратио у домовину.

Саобраћај је у Словеначкој у главном добар. Транспорт товарним животињама није нигде више у обичају, па ни у планинским пределима. Зато су друмови скоро свуда врло густо проведени и били су увек у сразмерно добром стању; тек последњих година су с обзиром на премале новчане дотације занемарени. Већином су друмови државни и обласни, затим срески; а само мањи део их је општинских. Исто тако је телеграфска мрежа сразмерно густа, као и телефонска. Пловних река у Словеначкој нема, само се дрво спушта сплавовима, на пр. по Сави, Савињи и Драви.

Железничка мрежа је у Словеначкој доста густа. Али ипак за данашње прилике је неугодна околност, што је саобраћајна политика Аустрије употребљавала Словеначку као прелазну територију за излаз на море у Трст и у Ријеку; зато су главне пруге управљене у том правцу, што данас, пошто је"словеначкој Приморје са Ријеком и Истром постало талијанско власништво, има негативан значај ;*неке пруге имају сада за Словеначку значај напуштених речних корита (на пр. железница Јесенице - Бохињска Бистрица, део некадашње главне пруге Аустрија — Јесенице Горица — Трст). Са друге стране пак нема Словеначка довољно железничке везе са Хрватском, што је последица мађарске железничке политике; зато су Словеначкој, и поред тога што има сразмерно густу мрежу, неодложно потребне везе међу Кочевјем и ријечком пругом, између Рогатеца и Крапине, Севнице и Шт. Јанжа и Рогатеца и Птуја, које захтева нова саобраћајна оријентација, што је настала са народним ослобођењем и уједињењем. Прекомурје и Мурско Поље, који су од год. 1919. имали потпуно изолиране железнице, везани су већ године 1924. са новом пругом Ормож Љутомер Мурска Собота.

За трговину је Словеначка важна покрајина, јер већина саобраћаја за Аустрију, Немачку, Чехословачку и Еталију и обратно иде словеначким железницама; наиме, из Словеначке иде у иноземство десет пруга, док међутим из целе Србије иду само три. Зато је трговина у Словеначкој постала врло живахна главно средиште јој је, разуме се, Љубљана, — мада покрајини недостаје непосредан прилаз до мора.

Становништво Словеначке је у народносном погледу доста јединствено. Ту станују компактно Словенци, који чине 93.2% целокупног становништва. Срба и Хрвата је год. 1921. набројано 10.721 то јест 1%) и то највише у главним средиштима, односно у местима где су гарнизони и већа административна средишта. Народне мањине су у Словеначкој сразмерно мало заступане; незнатно језично острво чине Немци око Кочевја, насељени у XIV столећу, но њихов број износи само 12.000 и међу њима је насељених већ 5.300 Словенаца; Кочевје, њихово средиште, има на пр. већ словеначку већину. Подручје Кочевљана изгледа на картама пространије, него што би се могло закључити по статистици, јер је мало родно и слабо насељено. — Неколико немачких села са сеоским становништвом налази се у Словеначкој само још око Апача крај Муре, над Радгоном (око 3200 душа); сви остали Немци у Словеначкој — укупан број Немаца износи 39.631 (37%) досељени су и држе се само у градовима трговима и већим индустриским средиштима, највише на северу у близини државне границе, где их је вештачки одржавао аустриски режим. Но не може се пренебрећи чињеница. да су Немци у Словеначкој економски врло моћан фактор, јер имају у рукама знатан део великих предузећа разних струка.

У Словеначкој има осим тога 14.897 (1.4%) Мађара који су настањени, скоро сви, у селима поред границе у близини Доње Лендаве,

По вери је Словеначка скоро сасвим католичка покрајина; само 27.263, то јест 2.6% су протестанти; изузетак пак чини само Прекомурје, где је добра четвртина становника протестаната евангеличке вероисповести, који су по народности Словенци ; ту има и око 700 протестаната калвинске вероисповести, који су Мађари. Јевреји су у Словеначкој незнатно заступљени, што је последица историског факта, да су их некада аустриске власти прогониле. Више је пак Јевреја у Прекомурју, као што се види из статистичких података; од целокупног броја, 946, Јевреја у Словеначкој, има их 642 у Прекомурју.

У административном погледу чинила је Словеначка од год. 1918. једну покрајину са седиштем у Љубљани. По Видовданском Уставу подељена је на две области; Љубљанску, којој припада и хрватски Кастав, и Мариборску, којој припадају Међујмурје. Свака област се дели у срезове, који су се пре звали "политични окраји", а срезови у општине, Општине су у Словеначкој већином мале, мада обухватају често већи број села.

Сељачка кућа на Горњој Сави (Крањска Гора)

Сељачка кућа у околини Љубљане (Гросупље)

Сељачка кућа у Приморију (Сежана)

Антон Мелик

Географски преглед

Зборник СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај