|
 |
Фран КидричСтарија књижевностЗборник
СЛОВЕНАЧКА, 1927, повратак на садржај
|
 |
 |
 |
 |
Примож Трубар |
Валентин Водник |
Франце Прешерн |
Прва етапа препорода (1768—1829.). То што су Словенци двеста година иза штампања прве словеначке књиге били још увек не само без литературе већ и без световне писмености, те што је њихов језик, нарочито у близини вароши, а и у књигама пропадао, то је све био узрок, да су туђинци опет почели гледати на њ са презирањем, као и пре реформације, а домаћи су учени људи изгубили ону свест о дужности према њему, која је онако топло негована у доба протестантскога књижевнога полета. Туђинцима је био словеначки народ још увек "међу најпрезренијим у такозваном изображеном свету", а словеначки језик "некористан", "за граматичка правила неприличан", неспособан за изражај виших кругова и за примање књижевних вредности, "тат", који живи на рачун других, и с тога "нека се уклони са земље и заборави". И тако се словеначки "Крањац", кога је одликовао државнички, војнички или уметнички дар, почео сматрати као "Немац" А учени људи словеначког порекла, под притиском таквих схватања, почели су се и сами сматрати "Немцима" или су се "стидели говорити словеначки".
Словеначки препород би се могао почети само тада, када би се почела и опозиција против поменутих схватања туђинаца и домаћих интелигената.
Оцртан му је био, дакле, само овај пут, ако се није мислило п на револуцију: свестан унутрашњи отпор против неприродног осећања стида због словеначке припадности и против укорењеног домаћег језично културног схватања; свестан рад на обнови језика и покушаји, да се докаже подобност словеначког и за друге потребе и гране осим црквених; најпосле свесно тражење девиза, које би могле јачати и ширити те тежње.
На челу словеначких књижевних и језичних препородилаца, које су ускоро почели називати "слависте", јесу о. Марко Похлин (1735 — 1801.), Љубљанац, који је својом граматиком 1768. дао потстрек за нова размишљања о обнови језика, а са њеним национално агресивним уводом ставио на дневни ред важне препородитељске проблеме. Други је источно штајерски световни свештеник, Леополд Волкмер, (1741—1815.), који је канда ускоро после ординације (1765.) почео писати словеначки.
Похлин се почео бавити идејама препорода у времену пре 1768., када се школовао у манастиру Мариабрун код Беча (1755—63.). 1763—75. био је он проповедник у Љубљани. На њ су утицале, поред Похлиновог индивидуалног словеначког поноса, још и: чешка патриотска, филолошка и историска књижевност и везе с Чесима, даље неки ранији списи, као Бохоричев увод у граматику и Хиполитове ствари. У Похлиновој граматици су 1768., уз наглашавање сродства са другим Словенима, први пут јавно подвучене изразито препородитељске намере као: питање словеначке прозодије и могућности словеначке световне поезије, за чије потребе је створио и словенски Олимп; огорчен протест против затирања словеначког језика; жаљење, што у Крањској поред Словенаца живе и Немци, који шире свој језик на штету словеначког, бесмисленост захтева, да би Словенци за љубав својих немачких властелина и господара научили немачки; позив Крањцима, да се не стиде свога матерњег језика. Похлин је имао, без сумње, већ 1768. свој опширан словеначки књижевни програм, који је приметно ишао даље од задовољавања са тадашњим словеначким реперторијем.
Волкмер, који је студирао 1753—9. гимназију у Вараждину, свакако се ту уживео у схватање, да је и код његових Словенаца могућа и потребна световна литература.
Када су 1768. дошли на књижарску пијацу примерци Похлинове граматике, те се некако исто време почели ширити међу Муром и Дравом Волкмерови текстови, живело је међу Словенцима једва каквих девет људи, који би могли судити о тим новостима на основу искустава свог властитог словеначког писања. То су били: у Љубљани језуита Иноценц Тауфрер, ако је он љубљански преводилац Пархамеровога катихизиса, и свештеник Редескини, у Ложу црквењак Репеж; у Корушкој језуита Гутсман, ако је он сарађивао при целовачком спремању Пархамера; у цељском окружју Рупник, жупник у Војнику, и Гориуп, жупник у Новој Цркви код Цеља, те у мариборском филолог капуцинац Апостел и птујски жупник Плохел, ако је градачки превод Пархамера његов; у Бечу филолог Попович. Изгледа, да се је већ и пре код неких међу њима јављала мисао и тежња, која је била слична Похлиновој.
О филолошкој страни Похлинова дела, који је у томе погледу био чист рационалиста и мислио, да има "први граматичар једнога народа права првога језичног проналазача" и да сме по својој вољи стварати нове речи, казала су 1768—73. четири човека своје мишљење: Чеп, учитељ језика у Бечу, Гутсман у збирци придика Кристианске реснице (Хришћанске истине), којима је додао "немачке примедбе о словеначком и крањском правопису" (17707. посебно); језуита Хасл, "Словенец" из цељскога окружја, у преводу Хевенезијевога Светога Поста и Попович, но његова је оцена остала у рукопису. Док су последња тројица Похлинове језичне и правописне самовољне мере одбили и стављали за узор старије писце, осећа се код Чепа и Гутсмана моћан одјек нове препородитељске идеологије. Гутсман је присвојио, у првом реду дабогме под утиском Похлинова увода, цео низ словеначких препородитељских елемената: међу осталим истицање словенске већине у Аустрији против немачке мањине и наглашавање противљења ниподаштавачима словеначког језика ит.д.
Међутим су се почели јављати нови моменти, који су били подесни, да учествују у словеначком препороду.
Јанзенизам, који је пропагирао, поред новог црквеног реперторија, нарочито превађање и опште читање библије, раширио се веома брзо, заједно са јанзенистичком француском и немачком литературом, међу словеначко свештенство. Нова државна народна школа, која се међу Словенцима почела оснивати 1774., звала се, истина, као основна школа овде дотада, "немачка школа", али је ипак имала у себи извесне клице за стварање "словеначке" или бар "немачко словеначке" школе и приличан словеначки школски реперториј, јер је званична "методна књига" од 1775. стварно одређивала основној школи у ненемачким земљама као циљ, да шири поред општег васпитања и знање немачког језика. Ипак је наређивала и то, да се почетна настава врши на дотичном ненемачком народном језику и да се на тај језик преведу немачке школске књиге, изузевши књиге за "више предмете". Требало је. сем тога, изнети "правила о посебној граматици" дотичног ненемачког језика.
Од црквених рефорама могла је имати за Словенце књижевни значај нарочито реформа црквене песмарице (1778—83.), пошто су били сад потребни нови словеначки преводи.
Већ 1773. показао се утицај препородитељске идеологије при расправљању о новом школском питању. Блаж Кумердеј с Бледа, правни корепетитор у ориенталној академији у Вечу, био је споменуте године већ свестан Словенац и панслависта. У "домољубном нацрту, како би се дало крањско становништво најуспешније поучавати у писању и читању", поставља он за циљ нове школе "да би се сељаци научили и немачки", али то му већ није главна сврха основне школе на словеначком подручју, као што је то било пре Похлина. већ он сад тражи, да би немачки учили сељаци "поред матерњег језика и неких најсроднијих наречја, на пр. хрватског, далматинског и пољског".
У Љубљани се 1768—76., заслугом Похлинове граматике, односно до 1775, и заслугом личне Похлинове агитације, одушевио за ново "славистичко" деловање читав низ калуђера, делимично Похлинове сабраће, који су признавали већином и његове језичне и правописне реформе. То беху: Валентин Водник, из Шишке (1758—1819.), који је 1769—75. студирао гимназију, 1775. отишао у фрањевце, а већ 1775., у име Крањаца, у стиховима жалио одлазак Похлинов. Јанезу Михеличу, који је до 1777. слушао у Љубљани теологију, Похлин је "ужегао ову светлост, једно весеље му направио, да верно слуша, да ли и крањске музе певају", те је овај почео правити стихове, скупљати пословице, а уједно је интензивно желео, да би Похлин своје књижевно "обећање извршио". Љубљански капуцинци су 1776. прихватили мисао, да б;т издали Хиполитов речник; Мартин Наглич, који је после апсолвирања философије 1768. постао језуита, осећао је 1776. потребу, да о намераваном издавању речника рече своје мишљење а састављао је можда и песме; Похлинов сабрат Феликс Дев, који је бивао већином у љубљанском манастиру, почео је правити световне стихове; Јожеф Закотник, из Шишке, који је канда у Љубљани свршио философију те око 1776. обукао калуђерску хаљину, почео је скупљати словеначке народне песме.
У то доба су приспела у Љубљану два човека, која су у пуној мери помагала активност Похлиновога "славизма", иако су захтевали обзире на књижевну традицију, а нарочито на писање и језик словеначких протестаната. То беху: Кумердеј (1738—1805.), који је крајем 1773, постао управитељ нове љубљанске нормалке, и Јуриј Јапељ, (1744.— 1807.), који је средином 1774. дошао из Трста у Љубљану у бискупову службу. Кумердеј је добио 1775. већ и званичан налог, да преведе на словеначки "школски ред". Јапељ се већ у младим годинама код Пагловца почео интересовати за словеначки језик у већој мери, него ли је то било тада уобичајено.
Нов словеначки духовни живот се осећао већ и по другим местима у Крањској. Петар Павел Главар, бивши жупник комендски, 1766—84. властелин у Ланшпрежу на Долењском, даровити привредник, почео је први међу Словенцима мислити на потребу, да се помоћу штампане словеначке речи шири популарна привредна поука: 1776. је приредио он сам словеначки превод Јаншеве књиге о пчеларству и уједно је био први, који је дошао до озбиљног закључка, да би морала крањска "земљорадничка дружба" издавати и словеначке списе.
У доба 1777—84. утврдило се у препородитељској идеологији или су је потом усвојили неколико нових људи, који су одлучно утицали на следеће етапе. У Љубљани је број људи, које је удружила брига за "обнову словеначкога језика", у првом реду баш Кумердејевим настојањем, до 28. маја 1779. нарастао већ на 15 До 1777. се приближио препородитељима јозефинист гроф Јанез Непомук Едлинг, 1777—83. референт љубљанске школске комисије. Остао је до душе "Немац", но почео је уважавати словеначка начела.
Бар већ 1779. симпатисао ,је са препородитељима барон Жига Цојс де Еделштајн, син досељеног и обогаћеног и 1752. у ред племића уврштеног талијанског оца и крањске матере из одомаћене талијанске породице Капуса, у којој је био домаћи језик немачки, а знао се и говорио и словеначки. У години публикације Похлинове граматике он је постао пунолетан, 1774—8. био је самосталан принципал гвожђарске трговине, власник ковачнице и властелин. Говорио је талијански, језик свога оца, несумњиво боље од немачког, уједно добро француски, разумео је енглески, а словеначки је говорио и разумео толико, колико се могао научити од матере. Осећао се као Талијан. Већ средином 1780. имао је "приличан природописни кабинет", "многобројну и одабрану библиотеку и лепу збирку бакрореза", те важио као аристократа, кога је "свако хвалио као човекол, упуца, пријатеља науке и као човека, који и сам има много знања". Премда је био у првом реду природословац, имао је интереса и за најразличније врсте других грана Његова библиотека сведочи, да је већ тада скупљао, истина, у првом реду природописне књиге, али је посвећивао пажњу и другима. Да се он почео осећати као Словенац, догодило се, по свој прилици, тек у Љубљани око 1779. под утицајем дружења са Кумердејем, Јапљом и Девом, а скупљање словенских књига иза 1779. спада можда међу прве знаке његове нове ориентације. Почео је учити глаголицу и ћирилицу, и упознавати се и са старословенским језиком. Свакако је добио бар 1779—1784. изразиту препородитељску физиономију са јасном формулом, која је обухватала неговање словеначке филологије и историје у вези са словенском; стварање "доказа, како се може (словеначки) језик употребљавати поред свештене и у другим гранама", које се могу ставити под рубрику "поука и изображавање укуса и нарави" или "просвета сеоског народа".
Исто тако, бар већ 1779. био је међу препородитељима Андреј Лаврин помоћник жупника у Випави, а од јуна 1779. жупник у Св. Петру код Горице. Међу најзнаменитије долази језично културна нова ориентација Антона Линхарта, који је због својих слободарских начела напустио калуђерски ред, студирао 1778—80. политичке финансиске науке у Бечу, а у лето 1780. вратио се у Љубљану, где је добио најпре службу у Херберштајновој бискупској писарни, а 1783. год. постао протоколиста код окружног надлештва. Линхарт се, при повратку у домовину, још осећао као крањски припадник немачке језично културне сфере, писао је немачке трагедије и немачке пригодне и друге песме. Тек између 5. априла 1781. и 1782. Цојс га је "пробудио" у активног Словенца. Потом се Линхарт почео стидети својих немачких песама, те их стао скупљати и спаљивати, а напустио је мисао да изда другу, већ готову немачку трагедију. Онда се латио да збира грађу за домаћу историју. Линхартов либерални пријатељ Мартин Куралт који је напустио калуђере 1779., студирао затим у Флоренци, и од септембра 1781. до октобра 1782. у Љубљани живео као бискупски капелан, био је придобијен за "славистику" по свој прилици после Линхарта.
У доба 1777—84. нарочито се јасно видело, да могу постати словеначке препородитељске и владине реформне и просветне тенденције, упркос изразитом германнзаторском владином курсу, савезници у важним питањима. Германизаторски владини чиниоци, с просветитељским тежњама, живели су у заблуди, да признају само "привремено" уважавање ненемачког језика, "докле се не рашири немачки".
Ето, то је учинило да се 1777. у Крањској створила основа за сасвим друкчије расправљање језика основне наставе, него у другим покрајинама, у којима су живели Словенци. И Едлингу, истина, није било толико до издавања целе серије нових школских књига на словеначком језику, али за препород је био успех већ његова жеља, да се побрине за преводе најнужнијих књига, које би у Крањској имале омогућити сељачку основну школу. Рада на словеначким текстовима, који су излазили већином у двојезичним немачко словеначким издањима, латили су се, поред самог Едлинга, Кумердеј, Жига Капус де Пихелштајн из Камне Горице, владин тајник и актуар доњо аустриске школске комисије у Бечу, кога је Едлинг придобио; Јапељ и Похлин. Љубљанска школска комисија је 1777—84. заиста добила све словеначке текстове, који су били потребни. Под именом "немачке школе" могла је почети радити и школа, која је била "немачко-словеначка", а понегде и само "крањска". Реформа основних школа је изазвала и у осталим аустриским покрајинама превађање неких школских књига на словеначки, но, изузевши можда неке школе тршћанске губерније и горичко-градишке, где се применио крањски пример, нигде није створен такав школски реперториј, који би био подесан да омогући претварање "немачке школе" у "словеначко-немачку" или "словеначку". Сличну директиву као у Крањској добила је реформа основне школе канда само још у словеначком књижевном раду католичких Прекомураца, где је почео Миклож Кузмич, жупник код св. Бенедикта, штампати око 1780. прве школске и побожне словеначке књиге, но препородитељски захтеви прекомурскога жупника били су по свој прилици несравњиво скромнији него његових крањских савременика.
При расправљању проблема, који се тицао словеначког језика у средњим и високим школама, први корак нису учинили љубљански кругови, већ други, у Штајерској: крајем 1780. почело се у Грацу званично саветовати, да би било добро на тамошњем лицеју увести словеначку наставу. Да се поставило слично питање љубљанскоме лицеју и нарочито љубљанским препородитељима, свакако се не би решило у негативном смислу као у Грацу. Треба само потсетити, да је Похлин већ 1781. превађао св. Августина "за један покушај, како се могу науке високих школа крањским језиком објаснити".
Прираст броја људи, који су били приправни да суделују при "глачању нашега матерњег језика", актуализирао је бар до прве половине 1779. проблем организације "славистичкога" рада у Љубљани. Као Кумердејево приватно друштво постојала је " Academia operosorum " бар већ 28. маја 1779. Када се друштво службено обновило, те се 5. априла 1781. одржао његов први збор. није се више радило о ужем препородитељском друштву, као 1779—81., већ о друштву, чији се интерес развио далеко преко "славистике". Али ""славистичка" дела су сачињавала његову понајважнију акцију. Пошто академици ни за какву науку "и за никакав језик нису били везани", била је само ствар препородитељског процеса и словеначких академика, кад ће се поставити питање о могућности писања научних расправа на словеначком. За улогу академије у препороду, да није због несугласица у световним питањима већ ускоро заспала, био би свакако од значаја тај моменат, што је већина чланова била ориентирана препородитељски.
Главна брига препородитеља тога времена била је, да се разраде она помоћна средства, која су у првом реду потребна, да престану пребацивања противника: имали су се израдити граматика и речник. Уједно су ишли захтеви све више у ширину. Откада је 1777. постао у Љубљани актуалан проблем словеначких текстова за основне школе, долазили су ужурбано, један за другим, нови реперторији и нови национално научни проблеми : световна поезија 17789, ; рад на речнику, правопису и граматици 1779.; позоришни текстови око 177980.; народна песма 1780. ; свесловенска граматика 17801.; први преводи са грчког и латинског за употребу у вишим школама 1781. (Похлин); рад на новом, делимично јанзенитском црквеном реперторију 178184.; прве штампане популарно стручне књиге и коначно Линхартово дело о историји Словенаца у вези са другим Јужним Словенима, писано на немачком језику али са словеначком ориентацијом.
Изгледа, да је Кумердеј свој "Покушај о крањском правопису" од дне 28. маја 1779. заиста предложио академицима. Био је претрес списа, који је у осталом остао у рукопису, и постигнут је успех. Пре 29. ј} на 1780. Кумердеј, Јапељ и Похлин "удружили су се, да би заједно припремили дело, које би одредило правила и правопис крањскога језика". Похлин, који се није дао преобратити, издао је 1781. свој словеначко-немачко латински речник, који је поред непотребних туђих речи и самовољних кованица ипак значио прво широко филолошко помоћно средство, чијом помоћу су се дале заменити најобичније туђе речи домаћим изразима. Похлинова граматика изашла је 1783., а до средине 1784. имао је већ и Кумердеј своју граматику у новој редакцији скоро готову.
Докле су до 1781. Похлин и једномишљеници, канда без нарочитих сметња, умножавали свој репорториј црквене писмености старог типа, бискуп Херберштајн није за уважавање словеначког јанзенитског покрета до 1781. развио никакве веће активности. Тек 17834. добили су крањски јанзенисти у штампаним списима темеље новог реперторија, а међу осталима нов типични молитвеник, и коначно приликом двестагодишњице протестантске Далматинове библије Нови Завет из првога католичког штампаног словеначког превода Св. Писма (1784—1802.), који је сазрео из удруживања јанзенитских и препородитељских тенденција (Јапељ Кумердеј, 17846.). Јапељ, који је проучавао старије словеначке писце, те се вратио на XVI век, постао је у пракси сасвим друкчији реформатор словеначког књижевног језика, него што је то могао бити Похлин. Тако је, ето, створена подлога за здрав даљи развој.
У то доба снажне препородитељске делатности пружио је Дев Крањцима и први штампани словеначки алманах световних песама: Писанице (1779—81., последње годиште за 1782. остало је у рукопису), на коме су суделовали поред Дева бар још шест писаца : Похлин, Михелич, Водник, Наглич, Едлинг (немачки) и неки Б. Е. можда "барон Еделштајн", дакле Цојс. Друштво је хтело, без сумње, да у првом реду даде препородитељски доказ: како немају право они. који мисле да словеначки језик не може бити изражајно средство и за световну поезију. При том су подлегли барокном укусу васпитања и били су уверени о успеху, ако одреде себи као узор поезију признатог бечког алманаха. Књижевно и уметнички тај доказ није успео. Садржина је прилично многострана, али је нереална. Нарочито је морао бити незадовољан у томе погледу књижевно образовани ондашњи рационалиста, који је захтевао од поезије да има нешто и за "просвећивање сељака"; у сва три штампана годишта, наиме, био је једини Водников "Задовољни Крањац", који је у том погледу садржином и тоном могао доћи у обзир. Али упркос свих својих слабости ипак су Писанице у препородном процесу биле читав књижевни догађај, који нису презирали ни развијенији укуси, какве имађаху Линхарт, Едлинг и Цојс и туђинац Бенеднкт Фр. Херман.
Из сличних мотива као Похлиновци, око 1779. почели су неговати словеначку световну верзификацију и Лаврин, Јапељ и Цојс. Једини је Волкмер, чије песме у Крањској нису биле у евиденцији, свакако имао јасну тенденцију, да у првом реду песмама поучава и просвећује сељака.
Нарочиту важност за даљи развој световне песме добила је реформа црквене песме, коју је почео Јапељ. За питање прозодичнога начела била је у Писаницама и у припремама црквене реформиране песмарице већ дата основа здравом решењу, узимањем у обзир нагласка и бројења слогова. Понегде су се ти први препородитељски песници држали јога античких строфа, али у главном је побеђивала модерна строфа са римом.
Тежња препородитеља, да докажу подобност словеначког језика за свестрану књижевну употребу, већ је у то доба актуализирала питање словеначких позоришних текстова. Прве су створили Дев, Цојс и Јапељ. Цојсови преводи појединих арија су заиста и певани на талијанским представама у Љубљани и имали су велики успех.
Најпосле, почело се јавно писати и о словеначкој народној песми. С почетка се то чинило само да се докаже, како и Словенци имају такво песништво, а не да оно постане потстрек и књижевни узор.
Поједини словеначки препородитељи су већ почели свесно тражити и лични додир са другим Словенима: Кумердеј н. пр. 1780—81., када је послао свој "Спис о језикознанству Словена и Руса" царској руској академији у Петроград. Кумердеј и Јапељ су се одазвали и позиву руске академије да дају прилоге за универсални речник.
Реформе цензуре књига само су у терезијанско доба, 1778—81., погодно утицале на словеначку књигу, док је, међутим, нови закон о штампи од дне 11. јуна 1781., који је скоро дозвољавао слободу штампе и увоз књига, али тражио по два рукописа и подношење свих важних ствари бечкој цензури, због тих својих одредаба, очигледно спречавао "славистичку" штампу међу Словенцима.
Термин за језик и за народ био је препородитељима обично онај израз, који се употребљавао у том смислу у дотичној културној околини: дакле за корушке, штајерске и прекомурске писце "Словенец" "словенски" (словеначки), односно, ако су говорили или писали немачки, израз "Winde" — "windisch", а за остале покрајинско име "Крањец" "крањски". Као што је н. пр. Хасл, "Словенец" из цељскога окружја, 1770., изузетно /свој језик називао "крањски", тако су већ и неки фањски препородитељи почели размишљати о неприкладности "крањскога" имена и употребљава и понегде и израз "словенски", на пр. Јапељ, Лаврин, а и Похлин. Још већу тешкоћу је стварала потреба посебног израза за словенску целину, као и тражење одговарајућег термина за поједине словенске народе: органска форма, која би имала значити род, наиме: Словен Словенец словенски, била је код њих већ врста, а домаћа терминологија појединих словенских народа још им је била слабо позната. Кумердеј је написао 28. маја 1779. за оперозе ове велике речи, које би силно одјекнуле, да су тада изашле и у штампи: "Господо! Дошао је згодан тренутак, када нема више узрока срамити се, кад се говори крањски... Народ, из кога произлазимо, најпрезренији је у такозваном изображеном свету; само пресјајна дела наше рођене браће Руса могу то презирање донекле задржавати".
Идућих година (1786. до средине 1789.) извршило се у администрацији словеначког подручја и у личним односима препородитеља много штошта, што за процес препорода није могло остати без утицаја. Тако је Едлинг отишао 1783. за губернијалног саветника и школског референта у нову заједничку губернију у Градац; Похлин је 1784. отишао у Беч, а Водник 1784. на село за капелана. Даље су отишли: Кумердеј, за окружног школског комесара у Цеље (1786.); Јапељ на Јежицу (1787.); Хаке у Галицију. Уређење граница разних бискупија, које је добило важност већим делом 1. јуна 1787., помагало је "крањској" писмености, а у Корушкој и Штајерској било је то од користи језично културној концентрацији по окружјима.
Цојс се све изразитије развијао у славистичког мецену и познаваоца. Он је већ 28. Фебруара 1785. означаван као "сва покретна и делотворна сила у раду" слависта свога кола. А циљ, који су себи поставили Цојс и његови једномишљеници, полако се израђивао у начело, које је било много конкретније од начела Писаничара: ишло се за "просвећивањем сељака" помоћу "примерних дела из земљописа, природописа, поезије и т. д." Цојс и једномишљеници су били уверени, да тих "примерних дела из земљописа, природописа, поезије и т. д." неће бити могуће створити све дотле, док се не Напишу "филолошки критична граматика и речник који би био у складу са данашњим стањем уметности и науке", Цојс је, дакле, појачао своје наговарање Кумердеја и Јапља, који су се трудили око граматике и речника, — а пошто је рад на граматици и речнику због недостатка помоћних средстава "напредовао као пуж", појачао је Цојс и бригу за славистичка помоћна средства. Тада се почело штампати и треће главно славистичко научно дело Цојсовога кола: први део Линхартовога "Versuch einer Geschichte von Krain " (Љубљана, 1788.). Уједно се радило и у другим правцима. Сви пређашњи реперторији, изузевши световну поезију у Крањској, настављали су се и попуњавали, међу осталим: филолошки, са прештампавањем Гутсманове граматике (1786, у Цељу), којој се придружио 1789. из пера истог филолога још немачко словеначки и словеначко немачки речник. А Похлин је отворио 1788. са "Забавним загонеткама и чудним вештинама беле школе" још и нову серију популарно забавне прозе.
Кад су 1789. почели стизати гласови о Француској Револуцији и кад је 1791. изашла Хердерова манифестација о Словенима, идеологија словеначкога језичног и књижевног препорода била је, у главном, већ израђена, иако још није била популаризована. Кад су се редови прве генерације препородитеља пред крај XVIII века били проредили, Цојс, кога је костобоља приковала за љубљански домицил, остао је "сва покретна сила" круга "слависта", који су сачињавали: Линхарт, од 1703. секретар земаљског главарства, а 1795. већ покојник; Кумердеј, који се 1793. вратио у Љубљану као окружни школски комесар; Јапељ, ма да се са Јежице 1795. преселио за жупника и декана у Накло, и Водник, који је из Рибнице 1792. дошао у Копривник, где га је Цојс опет задобио за "славистику", и помагао му, да је јуна 1796 дошао Св. Јакобу у Љубљану за капелана, а у јесен 1798. постао професор на гимназији; и други.
Међу новим Крањцима, који су 1789—1800. писањем показали, да се не стиде матерњег језика, били су: присташа "монашког" правца Михаел Хофман; јанзенисти Јанез Траун, Јожеф Шкрињар, Модест трај; Јожеф Рихар и Матевж Волф; љубљански лечник Винценц Керн и камнички учитељ Павел Кнобел. И више Некрањаца је почело у времену 1789—1800. први пут сарађивати на словеначким реперторијима: у Корушкој, у кршкој бискупији, народни песници Миха Андреаш, ткалац и Андреј Шустер Дробозњак, сељак; у цељском окружју Михаел Загајшек, жупник у Калобју, Голичник, жупник у Грижима и т. д.; у Солнограду Валентин Станич из Горице, који је још студирао. У мариборском окружју се је Волкмеру и Плохлу придружио Андреј Каучич, од 1785. мариборски жупник, уједно 1786—94. гимназиски управитељ. Изгледа још, да је међу источно штајерским ђацима у Грацу било већ више таквих, који су се занимали за рад "слависта".
Научна "славистика" на немачком језику обрађивала се под Цојсовим вођством, нарочито после 1789. године, управо са нервозом, која се да објаснити само важношћу, што се придавала филолошким помоћним средствима у њиховој препородитељској идеологији. Граматика словеначкога језика и утврђивање његова фонда речи биле су стално велика брига Цојсова и Кумердејева. Кумердејево наследство преузе после у Цојсовом кругу Водник, који је 1800. почео писати речник, напустивши свесловенску позадину свог претходника. Кумердејев речник, који је остао у рукопису, знаменит је у извесном погледу, јер је начелно избегавао Похлинове речи и борио се против њих. Друга свеска Линхартове историје, која обухвата доба "од првог насељења крањских Словена до њиховог подјармљивања од Франака", изашла је 1791. Са њом су Словенци добили почетак прве своје модерне научне историје. Књижевну прошлост споменуо је Линхарт само мимогред, а Похлин је приредио за штампу рукопис своје латински писане "Bibliotheca Carniolica ". Бечки пројекат "Илирске Енциклопедије", и то на немачком језику, на коме су сарађивали Едлинг и Похлин, није био примљен у Цојсовом кругу.
Загајшек је 1792. својом граматиком, која је била писана словеначки, дао први покушај, да се бар националне науке обрађују на словеначком језику. Књигу су у Цојсовом кругу познавали, али се нису могли одлучити да подражавају њен научни језик.
После 1789. Цојс је изрично пожуривао ону словеначку производњу, која му је изгледала најприкладнија за дотеривање словеначког језика и просвећивање словеначког човека. Изгледа, да је тада јасно видео и то, какву би велику важност могле добити словеначке позоришне представе за словеначку језичну културу и за подизање угледа тога језика међу грађанским слојевима. Сам је и даље приређивао преводе талијанских арија, које су се после певале у позоришту. Несумњиво је он придобио Линхарта за то, да је овај 1789., усред рада за другу свеску историје, први пренео на словеначки језик и на словеначко тле две омиљене туђе комедије: "Жупанову Мицку" по немачком делу "Die Feldmьhle" Јосифа Рихтера (Љубљана, 1790.), и "Весели дан или Матичек се жени" (Љубљана 1790.) по Бомаршеовој "La folle journйe ou le marriage de Figaro ". Прва је 1739. и играна у сталешком позоришту.
Те комедије су имале извесне особине, по којима би могле бити успео почетак за развијање словеначке позоришне уметности, а ипак се у том правцу није могло наставити, јер ,је препородитељска идеологија још увек била само својина појединаца.
Меркове "Laibacherzeitung" донеле су 21. новемра 1789. за мото, место немачкога, словеначки стих; то је први словеначки текст у домаћим немачким новинама. Исти Мерк се ускоро затим први латио и реформе "пратике", када је увео "месечне загонетке" у стиховима. Нато се, онда, у првој трећини 1794. и Цојс одлучио, да са Водниковом помоћу покуша остварити своју стару мисао о реформи пратике. Три годишта "Велике пратике" (179597.), првога словеначког забавног и популарно поучног календара, јесу Водниково решење задатака, које је у ту сврху поставио Цојс. После трећега годишта Водник је напустио пратику, те почео у наклади штампара Егера издавати Љубљанске новице, први словеначки часопис (17971800.). Ту се ишло за програматичним проширењем пратикарског оквира, зашто се је Цојсу чинио повољан тренутак, пошто је Водник био стално у Љубљани.
И обе ове прве словеначке периодичне и забавне публикације биле су саме по себи способне за живот. Водникове Новице нису биле баш ништа слабије од њихових немачких љубљанских такмаца. Узрок пак, што су и оне морале усахнути, био је опет само у преспором темпу популаризације препорода.
Проблем словеначке световне поезије расправљао је Цојс 1789—1800., поред везе са позориштем, где га је руководио словеначко препородитељски обзир, још и у вези са својим просветитељским програмом. У тој се вези нарочито види, да је други словеначки ментор био, истина. књижевно образованији од првога, од Похлина, али да је, поред свих савремених нових девиза, остао веран ученик старе рационалистичке класичне поетике : када говори о "пучком тону", он мисли пре свега на захтев, да песник мора имати обзира о "потреби пука" и неговати поезију као средство просвећивања. Тадашњем стању словеначке "поезије" био је такав ментор врло погодан. Уз то је прихватио и здраво метричко начело (по нагласку). Од Цојсових превода за позориште 1789—1800. није се ништа сачувало, али свакако пада у то доба његов превод Биргерове "Леноре", који је остао у рукопису. Линхарт је доказао, да би могао постати врло спретан словеначки стихотворац. Али главни песник по Цојсовоме програму постао је Водник. Његове малобројне песме из 1789—1800. даду со све довести у везу са Цојсовим "пучким тоном"' А што је сам више студирао "виже", народне песмице, које му је 1794. послао Цојс и које је и сам почео скупљати, тим радије је и сам певао у метру тих поскочица, позајмљених од Немаца. Песме изван Цојсовога круга нису се могле мерити са Водниковим.
Поред тога су од Цојсових "слависта" суделовали још увек при осталим реперторијима : Јапељ, Кумердеј, Линхарт и Водник. Изван Цојса и његовога круга остали су црквени реперторији старога типа, који се умножише још побожном "Историјом св. Генофеве" (око 1800.). Ова је књига са Водниковим "забавним пригодама" у "Великој пратици" и Новицама представљала једини тип словеначке приповедачке забавне прозе. Сем тога постоје празноверни апокрифи, који су постајали у Корушкој, те школски и црквени реперториј прекомурских протестаната, који се нарочито тих година вредно богатио.
За расправљање питања о настави словеначкога језика у вишој школи Цојсов круг ни сада није дао иницијативе. Био је само одјек Кавчичеве идеологије, што се на мариборској гимназији 1791. почела посвећивати извесна пажња словеначком језику, а од 1794. даље давато је 20 стипендија из верске закладе оним ђацима, који су се одликовали при испиту пред Кавчичем приватним учењем словеначког језика. У Љубљани је тек 17957. у богословији Дебевец приватно предавао словеначки, али одлучујуће црквене факторе и Цојса јога није уверио о оправданости тог предузећа.
Када је Похлин 5. фебруара 1801. у Мариабруну код Беча ућутао, било је код појединих његових земљака препородитељско мишљење већ јасно формулирано, а уједно и његова филолошка самовоља дискредитована. И Цојсов круг је током следећих година (18019.) претрпео осетне губитке. Умрли су међу осталима Кумердеј (1805.) и Јапељ (1807.). Водник је предавао све предмете у највишем разреду гимназије само до 1805., а после увођења система стручних учитеља предавао је историју и земљопис 18057., 18078. веронаку, а од 1808. опет своју најмилију гимназиску струку, историју, у којој је имао честу прилику да говори и о Словенцима.
Између млађих интелигената, који су у ђачким годинама у Љубљани могли читати Водникову "Велику пратику" или Љубљанске новице, или слушати у позоришту певање Цојсових превода само незнатан их је број у души симпатисао са покретом или бар са неким његовим девизама као : Јожеф Шобер ; Гашпар Харман ; Матевж Равникар; Јернеј Копитар (рођен 21. августа 1780. у Репњама у Горичкој, гимназију свршио 1793—98., философију 1798—1800., Цојсов секретар до последњих дана октобра 1808., када је отишао у Беч да студира право) ; Јуриј Алич. У малом броју су се придруживали активним препородитељима и интелигенти, којима је већ Водник био учитељ : Јакоб Зупан ; Антон Иван Зупанчич; Јанез Непомук Примиц (рођен 1785. у Залогу, гимназију свршио 18005., философију 18057., правник у Грацу од 1807.) ; Франц Билц
И у осталим словеначким покрајинама и средиштима осећало се 1801 — 9. јачање препородитељских елемената или бар словенистичких интересената. У Горичкој је почео деловати Валентин Станич, који се 1802. као свештеник вратио из Солнограда, а умукнуо је Лаврин (1808.). Станичев програм, који је већ тада почео извршавати, био је : подизање словеначких парохијана у моралном, културном и привредном погледу, а међу главним његовим средствима била је словеначка песма. Међу Корошцима, чији су народни песници Андреаш и Шустер писали без везе са тенденцијама препородитељске идеологије, бавио се у Целовцу .Јапељ 1799—1807. као каноник. али ипак нису те године остале плодне за препородитељске мисли. У цељском окружју је Загајшек стално деловао у препородитељском смислу. Под упливом Голичниковим (умро 1807.) развијао се нарочито Јожеф Липолд, који је постао свештеник (1808). И неки други старији и млађи свештеници почеше канда симпатисати са препородом. Са изразито препородитељском идеологијом је дошао међу свештенство цељског окружја Крањац Јуриј Алич. У мариборском окружју су већ секундирали Каучичу и Волкмеру знаменити препородитељски омладинци: свештеници Михаел Јаклин ; Штефан Модрињак ; Јанез Нарат ; Љубљанац Харман, и т. д. Поред Нарата, Јаклина, Модрињака, те свакако и Хармана, било је још пет других свештеника 1803—4. тако ориентисаних, да су могли сачињавати своју организацију за израду граматике и речника. Међу философе или богословце у Грацу дошао је у јесен 1806. као типични представник крањске препородитељске омладине правник Примиц. Почетком XIX века приспела је у Беч једна читава група Крањаца, који су већ били у препородитељској струји или чак већ и активни: 1806. Јуриј Зупан на теолошки факултет; а последњих месеца 1808. правник. Антон Зупанчич и Копитар, који је такође хтео студирати право. Некако у исто време са Копитаром стигао је и барон Ерберг, који је дошао за женом, васпитачицом на бечком двору, те је и сам постао у пролеће 1809. васпитач младом царевићу.
Централна личност препородитеља остао је читаво то време Цојс, и поред тога, што га је болест све више освајала и што је економски све горе стајао, и поред неуспеха са часописом. После разних безуспешних покушаја пређашњих година, словеначки су препородитељи успоставили сада трајне личне везе са озбиљним представницима научних славистичких покрета код осталих Словена (Јапељ—Линде, Водник—Добровски, Копитар —Добровски). У то доба, од свих дотадашњих припрема за граматику и речник изишла је само Копитарова граматика (1809.), прва модерна дескриптивна граматика словеначког језика. Питање о азбуци поставио је поново Добровски, који је желео да олакша тешкоће писања међу појединим Словенима Водник, који је познавао и раније покушаје, још се није усудио да се лати тог проблема, док му је међутим Копитар већ у граматици посветио врло много простора. За позориште је стари барон престао да приређује словеначке арије. Водникова прерада Коцебуовога "Hahnenschlag, под насловом "Тинчек петелинчек", коју су играла деца 1803. у љубљанском сталешком позоришту. једини је доказ о интересу за словеначке комаде у то доба.
Обнављање словеначких листова није покушавано. Међутим је добила Љубљана 1808. нов немачки лист, "Laibacher Wochenblatt;". Поред све пажње према "домородним" темама, такав немачки лист у Љубљани био је већ опасан за процес препорода, јер је позивао младу интелигенцију немачкој песничкој формулацији.
Интерес за народну песму развио се у великој мери. Али, у Цојсовом колу била су веома различита схватања и о старости и о животу и о вредности словеначких народних песама. Цојс и Копитар је, на пример, нису ценили тако високо као Водник и Зупанчич. Али, вреди истаћи, да је ипак тада објављен и први словеначки текст (1806. и 1807. Водникова редакција песама о Пегаму и Ламбергеру, заједно са Зупанчичевим преводом).
Водникова је поезија остала до душе у тесном оквиру Цојсовога учења, али је постајала искренија. Тих година настале су међу Словенцима: прве добре басне; прва ода у славу величанствености природе, препуна унутрашње радости (Вершац) први преводи грчких "анакреонтика"; први лирски стихови, који су долазили из безбрижне душе, мада су били позајмљивани п од грчких "анакреонтика", "Стари певче, не бој се певати". Можда на Цојсов потстрек издао је Водник 1806. "Песме за пробу", прву своју збирку, којом је словеначка поезија достојно представљена.
За словеначку верзификацију је била особито плодна година 1809. са својом организацијом аустриских земаљских домобранаца, којима су посебне песме посветили аустриско немачки песници. Знак је политичке увиђавности владе, а и напретка словеначког препорода, што су сами владини кругови фебруара 1809. почели тражити словеначке приређиваче домобранских песама. Превађали су и приређивали домобранске песме: Водник, Алич, Липолд. Примиц, и свакако још неки. Штампане су бар четири збирке: Водникова, Липолдова (или Аличева?), Грундтнерова и Цветкова.
Током година 1809—13. необично је снажно напредовала идеологија и популаризација словеначкога препорода. Међу главним разлозима за то јесу спољашњи моменти: долазак Француза, који су 20. маја 1809. посели Љубљану, а у миру од 14. октобра 1809. добили и сву Крањску, бељачко окружје у Корушкој, те сву Приморску, дакле преко половине словеначког подручја. Затим је био од значаја утицај немачке романтике у Бечу, коју су Фридрих Шлегел и други досељени конвертити око 1810. почели тако рећи "службено уводити"; и коначно публицистика Јернеја Копитара. који је у Бечу 1810. постао цензор за словенске и грчке књиге, а затим још и чиновник дворске књижнице, те се развио у врло активног сарадника бечких научних и књижевних органа.
Французи су у Наполеоновој Илирији, истина, пропагирали француски језик као службени, високошколски и друштвени језик, али су из политичких разлога радо гледали размах словенскога родољубља својих "Илира", те су хтели, да се у основним школама и гимназијама настава врши на словеначком, а само у лицејима и централним школама на француском односно талијанском. Премда словеначки препород још није био довољно консолидован и популаризован, да би могао у целини искористити ту повољну ситуацију, морала би већ сама теорија постати за њ непроцењива позитивна вредност.
Романтичке девизе су почеле долазити на словеначко подручје у приметној множини тек после 1808., када се романтика зацарила у Бечу, где је Фридрих Шлегел 1810. почео издавати "Osterreichischer Beobachter ", а 1812. "Deutsches Museum", те изрекао 1812. велике речи о праву сваког народа, да има своју посебну књижевност.
У самој Илирији су се словеначки препородитељи 1809—13. нашли пред новим могућностима и пред новим задацима. Цојса су личне околности спречавале, те нову политичку ситуацију није просуђивао кроз препородитељску призму, а исто тако није то чинило и више других препородитеља.
Међу препородитељима их је било више, који су поздравили Французе: Балант (управитељ централне школе); Равникар (канцлер централне школе); Водник (1810—11. управитељ гимназије, 1811—13. професор а уједно надзорник основних школа и занатске школе). Он је био члан француске ложе "Пријатеља краља римскога и Наполеона" (отворене 1. фебруара 1812.). Међу француске симпатизере треба убројати свакако и јанзенисту Јакоба Зупана, који се 1809. нагло вратио у француску домовину. Изразити франкофил је био стари Куралт, који се фебруара 1812., после разних незгода, вратио у Љубљану, но остао без службе.
Када је одбијен план, да би се у словеначким покрајинама у школе увео српскохрватски језик, Водник је сам, са нервозном журбом, приредио за штампу нове словеначке школске књиге. Тим је дао основу за пословењивање основне наставе и за уважавање словеначког језика у средњој школи. Водник је стално имао у евиденцији и остале научне планове из старога Цојсова програма. Граматика је, наравно, била у том школском програму (1811.). Али ниједна од објављених школских граматика није, сравњена са Копитаровом, значила неки напредак. Рад на речнику је Водник тако убрзао, да је могао 15. јуна 1813. почети тражити преплатнике и обећавати, да се штампа може почети после два месеца, дакле у другој половини августа 1813. Штампање речника, који није био на истом нивоу са Копитаровом граматиком, није се ипак почело, и то у главном с тога, што су Водник, и нарочито Копитар, преозбиљно узимали Добровскога питање о реформи словеначке писане азбуке.
Што се иначе у словеначкој "Илирији" објављивало немачки или француски из научне филолошке области, биле су, у главном, прештампане ствари и реферати. Водник је други словеначки филолог, који је на словеначком расправљао о словеначкој граматици, а први, који је то учинио и за један туђ језик (француски).
Свакако у нади на какве словеначке представе превео је Водник Коцебуове "Kleinbьrger", "Маломешчане", али је та ствар остала у рукопису, а није се ни представљала. Исто је тако значајно, да препородитељи ни сада не само да нису покушавали да опет покрену какав словеначки часопис, него се ни за то нису побринули, да би нови службени лист "Tйlйgraphe officiel " (1810—13.), који је доносио, поред француских, и чланке на немачком, талијанском и "илирском" језику, имао бар толико словеначких прилога, колико у исто време целовачки немачки лист. Водник је, можда, тих година бележио какву народну песму или прерадмо коју старију. Поред тога, испевао је 1811. Илирију оживљену, прву словеначку народну химну, која несумњиво надмаша све, што су написали и он и други "Илири". Словеначка манифестација, којој је Наполеон скинуо немачке споне, доживела је у Водниковој Илирији оживљеној свој врхунац, јер је тада словеначки елеменат први пут славио своје ослобођење. У латинском преводу Водник је тада, исто први пут, употребио географски термин "Словенија", који му је, истина, означавао "Илирију", али и земљу свих Словена. Тај се термин после лако пренео и на "врсту" "Словенец". Под утицајем Примицових писама, а можда и Копитарове употребе. почео је Водник 1813. немачки израз за "Словенца" "windisch" осећати као увреду, и место тога употребљавати нови израз "slowenisch".
И код Словенаца изван Илирије су се у то доба, под утицајем примера из Илирије и Копитарове и Примицове делатности, мењала схватања у језичној политици владе и множили се препородитељи. Аустриска влада је прво, око 1810., одлучила, да се за основне школе на селима у словеначком делу Штајерске, а можда и аустриске Корушке, приреде немачко словеначки уџбеници, и некако у исто време је на Примицову иницијативу почела и озбиљно расправљати о катедри словеначког језика на лицеју у Грацу, коју је Копитаровим заузимањем 19. фебруара 1812. добио сам Примиц. У Цеље је 1809. дошао за професора Зупанчич, а у Грацу је Примиц био сјајан агитатор, који је још у пролеће 1810. био окупио око себе 15 богослова и философа. Они су се под његовим вођством састајали трипут недељно, читали Копитарову граматику и вежбали се у матерњем језику. Примиц је агитовао и по селима, читао је штајерском свештенству Водникову "Илирију" и т. д, Радило се ревносно на речнику и грамитици, развијала се популарна поука, неговала се народна мистика, а нарочито световна поезија (Јарник, Алвиан, Примиц, Модрињак и т. д.). На часопис, до душе, нису више мислили, него су се почели служити новим немачким листовима у Целовцу, (Carinthia), и у Грацу (Der Aufmerksame). Нарочито је реван био Јарник, који је у целовачком листу објавио читав низ песама. Јарник у листу "Carinthia" а Примиц у "Aufmerksame" објавили су 1812. из посебних националних разлога Хердерове изводе о Словенима.
После заласка илирске звезде (септрмбра 1813.) суђено је било Воднику и Цојсу само још неколико година (1814.—19.). Обојица су их преживљавали у тешким приликама: Цојс због свог финансиског пропадања, а Водник, што је због чланства у француској ложи изгубио службу под Аустријанцима, те остао само са малом пенсијом.
Од старих Цојсових планова рад на граматици, речнику, часопису и т. д. није се кретао напред; за позориште је радио једини Шустер, који је 1818. у Корушкој приредио једно "приказање", а можда још и друге какве верске игре. Водник, који је покушавао да поправи своје франкофилство, није више могао успети са стиховима. Станич није имао амбиција; а Весел, који је 1818. објавио први словеначки сонет, опет је умукнуо. Цојс је ипак доживео још и један успех, који је, међутим, био понижење за Водника. Док се у Грацу ради Примицове болести више година није предавало словеначки, у Љубљани је 1817. створена катедра за словеначки језик, облигатна за богослове, а приступачна и за друге, али та катедра није дата Воднику, већ Метелку.
Стара генерација и њен програм, који је познавао књижевну уметност само у служби просвете, беше се исцрпла; последњи представници прве генерације препородитеља изумирали су полагано. Са Водником и Цојсом (1819.) нестало је оне двојице, који су целом том добу дали своје обележје, а они, који су још преостали из прве генерације, нису ништа више значили. (Примиц је 1813. полудео, а умро је 1823).
Правих књижевних вредности оставила је та прва генерација словеначких препородитеља у току од педесет година врло мало (Линхартове комедије и нешто Водникових песама). Али је створила услове, да се књижевност могла даље развијати.
Песништво. Док међу 33 препородитеља, који су писали словеначки у Цојсово доба и који су преживели Водника, није било ниједног, који би имао у програму и словеначки позоришни репертоар или словеначку приповедачку прозу, дотле је међу њима бар њих 10, који су писали словеначке световне стихове.
Наследницима Цојсовим и Водниковим наметало се више потребних задатака. Требало је да се изведу: популаризација препородне идеологије међу интелигенцијом; сузбијање традиција старе језичне културе, које нису биле у складу са напретком препорода; утврђивање књижевног језика и правописа, и окупљање свих покрајина под окриљем једне књижевности; скупљање народних песама; естетско усавршавање језика, да би постао способан за изражавање свих слојева; уметничка дела, која би заслуживала признање савремене критике, те помагала да се привуче интелигенција у словеначку језично културну сферу.
Првих година после Водникове смрти (182029.) изгледало је, као да филологија хоће да потисне у страну све друге задатке (1820. збор у Бечу уз суделовање Копитарово; 1824. граматика Дајнкова, 1826. Метелкова, свака са новом и друкчије писаном азбуком). Али је световно песништво већ у првој деценији после Водникове смрти ипак узимало маха, мада је већина ствари остала у рукопису. Различни су били мотиви за ту словеначку поезију : покаткад жеља, да се са морализаторским текстом потисне народна песма; понегде жеља, да се за познату мелодију нађе словеначки текст (нарочито у Штајерској); обично пак романтичка народна ревност, по којој је сваки свестан Словенац сматрао некако за дужност, да богати "поезију" као један од атрибута народности. Велика већина писаца беху свештенички кандидати и свештеници, те је ствар свештеничким круговима изгледала тим мање опасна, што је само изузетно тек понешто штампано, и то у немачким листовима Народне песме скупљао је Андреј Смоле, трговац и поштар са ванредно јаком препородитељском идеологијом,
Око 1829—30. почеше долазити до важности нови књижевни органи а и нова средишта за словеначки препородитељски покрет и књижевну активност. У Љубљани је 1829. библиотекар Кастелиц, уз помоћ Прешерна, професора и касније библиотекара Чопа и других покренуо Чбелицу (Пчелицу, (1830—4.), први словеначки књижевни алманах са новим амбицијама. На том су листу, поред уредника, сарађивали још и Прешерен, Поточник, Јарник и др. У Целовцу је 1829. почео међу богословима живо деловати нови спиритуал Сломшек. Он је васпитавао писце, међу којима су писали стихове Јанез Крумпак, Јожеф Пиркмајер, Фелицијан Глобочник, Валентин Орожен и т. д. У Грацу је 1830. почео деловати Станко Враз, у чијем су друштву, поред вође, певали још и Фрањо Миклошич, Вогрин, Даворин Трстењак и др.
Чбелица је била прва словеначка одлучна манифестација за слободну уметност и лирику са еротичном садржином. Сломшек је 1833. тихо демонстрирао са збирком "Песме познате по Корушкој и Штајерској", коју је на његову иницијативу издао целовски професор Ахацел, узимајући у обзир при избору све генерације корушких и штајерских песника. Вразово коло би се свакако одазвало у другом правцу, али нису могли да нађу себи орган. Словеначко свештенство обају струја, јанзенитске као и монашкоримске, изузевши неколико амбициозних књижевника међу њима, ценило је поезију само са моралног гледишта, те еротичну садржину одбијало, ако не уопште, а оно бар за словеначку књижевност. Штајерски "азбучни рат" (1817—38.) није имао нарочитих последица за поезију. 1832— 33. Мурко је у својој граматици и речнику одбио нове правописе у корист старе бохоричице, али су млади препородитељи стали увађати нови чешко илирски правопис (1833. у писмима, а 1838. већ и у штампи). У Крањској је веза са "азбучним ратом" (1831—34.) комплицирала ствар. Када су се главни "Чбеличари", међу њима јанзенист Зупан, изјавили против правописа јанзенисте Метелка а за стару бохоричицу, јанзенисти су своје неповерење према Чбелици претворили у прави гњев.
Словеначка приповедачка проза, којој се 1830 почео утирати пут преводима из Криштофа Шмида, добила је 1836. првог домаћег представника у Цизлеровој "Срећи у несрећи", где је тадашњи жупник у Вишњој Гори дао, истина, мало типично словеначког, али је зато показао одличну способност да забавља припрости и радознали пук.
Деценија 1837—47. протекла је у обрачунавању између словеначког програма, који су санкционисали обзири на прошлост и садашњост и илирске концепције, која је хтела да словеначком језику дозволи највише тек црквени и популарно стручни реперториј. Када су Словенци 1843. са Новицама коначно опет добили часопис, борба је ускоро била решена у корист словеначког програма. Уредник Блајвајс је примио до душе ускоро чешко илирски правопис, али је одлучно одбио напуштање словеначког језика. Илирски покрет, који је, истина, ослабио словеначку стваралачку енергију, на другој је страни много допринео ширењу народне свести, нарочито међу омладином.
У тој атмосфери, када се због панславизма и илиризма ширила језично културна нејасност, када је у истини био потребан моћан политички гласник, а у школи се развијало одушевљење за Шилера, губио се помало смисао за високу уметност Прешернову. Када се 1844. у Новицама песмом "Словенија цесару Фердинанду" опет огласио Весел Косески, који је, после свог првог словеначког сонета, ћутао читавих двадесет и шест година, тај стихотворац са бомбастичном реториком, који је мрзео еротику, а знао подвући политичку и побожну ноту, преко ноћ постаде љубимац огромне већине словеначке публике. Публика се са уживањем предавала његовом ритму, а када га није разумела приписивала је то свом незнању, а не песниковој неспособности.
У Прешерну је поезија словеначка добила представника који је био на европској висини. Полако су се јачали услови и за друге гране књижевности. Народне песме скупљало је већ више људи: а две збирке су биле и штампане (1838. Вразова, 1839—44. Кориткова). На позориште су мислили међу другима Прешерен, Смоле, Малавашич. У Новицама, које су давале скроман простор и лепој књижевности, имали су Словенци први орган, који је привукао на сарадњу Словенце свих покрајина, изузевши Прекомурце, те много припомогао стварању јединственог књижевног језика. Сломшекову намеру (још из 1845.), да се створи друштво за издавање словеначких књига, влада је, истина, спречила, али је Сломшек следеће године са својим Мрвицама установио први словеначки религиозни орган, где су, у смислу његовог верског програма, суделовали са својим чланцима и песмама његови ученици.
Књижевни и језични словеначки препород био је осамдесет година после штампања прве јавне препородитељске манифестације, у Похлиновој граматици, већ у таквом темпу, да би могао напредовати и без мартовске револуције од 1848. год. Но књижевни препородитељи, којима је било стало до тога, да привуку интелигенцију словеначкој књижевности морали су рачунати и са два велика недостатка: Немци, а нарочито владини кругови, из страха пред политичким панславизмом, обратили су већ бодру пажњу на словеначки препород; а словеначко друштво, као потребна позадина књижевности, могло се развити само са проширењем политичких права на шире слојеве народа.
Прешерен. Из множине стихотвораца, чија је реч данас, ако је не чува омиљена мелодија, мртва, издижу се само двојица, чија песма још живи; то су Станко Враз и Франце Прешерен. Први је из огорчења, што своје источно штајерско наречје и "крањски" литерарни језик није могао спојити у једну струју, и из жеље, да се прикључи опсежнијем књижевном кругу, са књижевном "Словенијом обрачунао; он је, у истини, дошао до важности међу првим илирским књижевницима, али је у развојној линији словеначке поезије остао без места. Франце Прешерен је први словеначки писац, који је певао из унутрашње уметничке потребе, и који је одмах поставио словеначку поезију уз најбоље вредности савремене књижевне Европе.
Прешерен је дете сељачке, но необично снажне горењске крви, (рођен 3. децембра 1800. у селу Врба код Бледа). Међу ужим сродницима имао је само за свог живота шест свештеника. После студија у Љубљани (1813—21.), одлучио се против воље сродника за лаички позив, (у Бечу је 27. марта 1828. промовиран за доктора права).
Низ разних догађаја и праваца утицао је одлучно на његову судбину и поезију. Хтео је да живи од свог стручног посла, јер и помисао да би живео на рачун књижевности беше му сасвим туђа. Донео је са собом из Беча већ више песама, од којих је једна била и објављена 1827. Али приликом тражења положаја наишао је на огромне сметње. Хтео је постати адвокат, те је 1822. почео са праксом у канцеларији љубљанског адвоката дра Баумгартена; међутим је 1829. прешао у државну службу и постао бесплатни практикант код прокуратуре у Љубљани. Ту је узалуд молио за једну расписану припомоћ у Целовцу 1829. и 1830., јер су у Целовцу давали првенство својим практикантима. Пошто су се изгледи адвокатских кандидата у Крањској 1830. поправили, иступио је из државне службе. те отишао јануара 1832. у Целовац, да се приправи за адвокатски и судски испит код тамошњег апелационог суда. Но у сведоџби од 1.VI 1832. добио је најнижу позитивну оцену, и та квалификација, која иначе није била правилан израз његовога знања, постаде за њ судбоносна. После испита опет је радио у канцеларији дра Баумгартена, а од 1.III 1834. у канцеларији пријатеља д-ра Кробата. Молба за расписано адвокатско место у Љубљани била му је током 13 година пет пута одбијена. Два последња пута, 1843. и 1845., он је био одбијен с тога, што га је полиција сматрала опасним. Тек после, када су адвокатуре установљене у Крањској и изван Љубљане, добио је Прешерен исту у Крању, куда се преселио септембра 1846.
Необично несрећан беше Прешерен са својом моћном еротиком: љубав са неком Кљун, "немшкутом" (понемченом Словенком) из Граца, према којој се још 5. II 1832. осећао обавезан, ускоро се раскинула, јер је био преслаб кореспондент. Јулија Примиц, кћи једне богате трговачке удовице у Љубљани, која му је после повратка из Целовца постала велика љубав и надахнула му најлепше песме, верила се октобра 1833. и 28. V 1839. удала се за другога. Ана Јеловшек, лепа али необразована шваља, која је у мају 1837. као четрнаестогодишње девојче почела на се обраћати пажњу тридесет седмогодишњег песника, родила му је, истина, 1839—42. три детета, која је Прешерен признао на самртној постељи, али она никад није могла одушевити његово поетско стварање.
Прешерен је био чиста уметничка природа без смисла за практичност; без предрасуда, суверено презирући сваку конвенционалност; волећи личну слободу изнад свега; наклоњен скепси. Свакако је већ у бечким годинама у срцу престао бити позитиван католик, а уједно је омрзнуо и сваку политичку тиранију и све њене изданке. Поред момената, када је, поводом тешких смртних губитака, могао сматрати сретнима оне, који су веровали у живот и с оне стране гроба, он је остао "слободни дух" и у опозицији против супра натуралистичког схватања и против важних установа званичне цркве.
Прешерен није певао ни из каквих препородитељских или морализаторских мотива, него из чисте уметничке радости стварања. Његов бол због необичне језично-културне разлике словеначког подручја био је дубок и искрен, али, и поред своје велике вере у свемоћ нове световне поезије, која би требала да привуче домаћу интелигенцију, Прешерен је ипак омаловажавао много штошта, што је другим препородитељима с правом изгледало важно и актуелно. Он уопште није био организатор или борац за остварење већ актуелних практичних питања словеначко-препородитељске идеологије, па је, на пример, и словеначка писма писао само изузетно својима, или пак Чеху Челаковском на његову изричну молбу, а никад својим словеначким интелигентним кореспондентима, Исто тако, није могао веровати ни у могућност, да би се словеначки језик увео у надлештва. Примамљивост лаког изражавања на немачком језику, у ком га је васпитала школа, изазвала га је чак, да, из уметничке потребе, испева више немачких песама него што је то било у складу са тадашњим стањем словеначког препорода. Ти и такви моменти су били разлог, што се препородитељски представници млађе генерације нису на њему зауставили, када су требали и тражили политичког организатора.
Властита жеља и прилике дали су му могућност да непосредно позна већину главних европских књижевности. У школи је уз матерњи словеначки научио, поред класичних језика, још и немачки, француски и талијански, а доцније је научио енглески и шпањолски, те 1837—9. од конфинираног Пољака Коритка и пољски. Књижевно се васпитавао 1817—20. у не баш тесној вези са естетом Чопом, 1821—8. сам, а од 1828—35. уз интензивно менторство Чопово. Већ у бечко време се задубио у штиво старих грчких и латинских писаца, старијих талијанских и модерних романтичарских немачких писаца и немачке народне поезије; после 1828. се дигао, помоћу Чопове библиотеке, на врхунац европске књижевно естетске образованости. Увек је тежио да продуби познавање књижевних лепота и да утанча свој укус, а никад није волео механичко аплицирање, мада му је много штошта остало у памћењу, нарочито из читања Петрарке. И у односу према ментору Чопу остао је увек суверени уметник.
Свака његова песма, која је била писана са књижевном амбицијом, јесте поетски обик личног* доживљаја, или личне националне ствари, па било да пише по Валвазору баладу "Поводњи мож" (Подводни човек"), или елегију "Опроштај са младошћу", или литерарне сатире "Нова писарија", "Стршљени", "Глоса" и т. д., или љубавна "Газеле", "Сонете несреће", "Сонетни венац", т. ј. потенциран сонет са акростихом "Примицовој Јулији", "Струнама" или
"Крштење на Савици", причу у стиховима, или баладу "Рибар", "Изгубљену веру" у женску, "Моћ сећања", "Морнара", "У спомен Андреја Смолета", "У спомен Матије Чопа", или величанствену народну химну "Здравица".
Љубав према женки и домовини дају његовој поезији основну, али не и једину ноту. У њега нема наметљиве тенденције, која је значајна за европске књижевности у доба после јулске револуције; исто тако узаман тражите код њега и званичних пригодних песама, са којима су се такмичили други љубљански словеначки и немачки стихотворци, или опортуно прослављање идеја, које не би биле његове само "Крштење на Савици" чини некакав изузетак, који није остао без последица за уметничко стварање у тој "повести у стиховима", зачетој ипак сигурно и из унутрашње потребе).
Цели је низ формалних проблема, које је поставио себи Прешерен већ пре своје уже везе са Чопом, а којима се после уз Чопа сав посветио. Хтео је да нађе и унесе: посебан тон; складност међу обликом и садржином ; увађање разних европских, нарочито романских облика (строфе северних балада, отава рима, шпанска асонанца, терцине, сонет, газела, глоса, сонетни венац, триолет, нибелуншка строфа); тражење нових форми (Певачу); мирноћа, умереност, милозвучност, ритам, природна сразмерност и т. д. Његов епитет има основа више у антици него у романтици, а митолошког апарата се полако отреса. Крај све разноврсности употребљених уметничких облика, форма му је и садржина *ипак остала једна те иста. Језик његових Поезија је домаћи и органски. Прешерен је био врло брз стихотворац, али уједно тако прожет величином песничке мисије и тако строг аутокритичар, да је имао до краја свога књижевног рада само 117 словеначких и 15 немачких песама потпуно спремних за штампу. Објављивао је своје ствари од 1827. у немачким љубљанским листовима, после у Кастелчевој Чбелици, а од 1844. и у Блајвајсовим Новицама. Сепаратно их је изашло тек неколико (1833. "Газеле". 1834. "Сонетни венац", 1836. "Крштење" п т. д.). Децембра 1846. издао је оне словеначке Поезије, које је сматрао као достојне да се штампају у целокупном издању ("Здравицу" је брисао цензор Миклошич). Међутим није доспео да изврши своје планове са новелом, романом, трагедијом ит. д.
Прешерен је већ одмах, после првих објављених песама постао велика нада словеначке поезије и главна личност словеначког књижевног живота. Јакоба Зупана језични панславизам и Вразов илиризам морао је одбацити ради свог схватања о језику као организму и ради улоге, коју је усавршавање домаћег словеначког језика још имало да изврши код народне интелигенције. А Вразу, који је у једном писму од 15. децембра 1840. побијао оправданост опстанка словеначке књижевности и говорио, да код малобројних Словенаца "писци од доходака за списе неће моћи хонетно живети", Прешерен је 1845. одговорио јетким епиграмом о књижевном "ускоку".
Начелни противници Прешернове поезије међу крањским свештенством ни сами а ни са Копитаровом помоћу нису могли видно пољуљати његову вредност. Ориентација публике у оцени Прешернове уметности почела се мењати тек после 1840., када се песник, под притиском тешких прилика, почео сам занемаривати и кад млађа препородитељска генерација стаде све изразитије осећати потребу за сејачем практичних препородитељских принципа и за једним политичким организатором. Та преориентација је постала јасна 1843., када Блајвајс, приликом оснивања Новица, није позвао Прешерна као сарадника на листу. Уредник Новица то је тек идуће године поправио. Али, исте 1844. године добили су сви, који су били Прешерну начелно противни или из препородитељских и других разлога с њим незадовољни, свог песника у Јовану Веселу Косеском, који је успео да у целом нараштају убије смисао за Прешернову уметност. Искрени Прешернови поштоваоци били су приликом песникове смрти (2. фебруара 1849.) и то остали још за дуги низ година тек само поједини финији и књижевно развијенији духови. Тек је Стритар 1866. дефинитивно достојно оценио Претернову кнежевску изолацију на словеначком Парнасу.